Dame i gospodo, na osnovu člana 225. i 226, tražim obaveštenje od Ministarstva pravde šta država Srbija, kao potpisnica Dejtonskog sporazuma, preduzima da zaštiti ljudska i imovinska prava Srba iz BiH, od kojih su mnogi u međuvremenu postali državljani Srbije?
Nastaviću gde sam maloprije stao. Govorio sam o etničkom čišćenju, o razmerama etničkog čišćenja Srba iz BiH.
U Kupresu, u kojem sam rođen, Srbi su činili 60% stanovništva, u gradu Kupresu su činili dve trećine stanovništva i u njihovom vlasništvu se nalazilo više od dve trećine zemljišta u gradu Kupresu. Sada u Kupresu ukupno imate osam Srba, prosečne starosti 63 godine.
U susednom gradu Duvnu, Tomislavgradu, živi devet Srba. U Čapljini od 1992. godine nema nijednog Srbina. U Ključu ih živi samo 18. U Bihaću je prije rata živelo 16.000 Srba. Sada ih ima 380.
Među poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije se nalazi jedna od žrtava etničkog čišćenja iz Bihaća, gospođa Milica Radović. Od predratnih 24.000 Srba u Sanskom Mostu sada ih tamo živi 2.500.
Najveće etničko čišćenje izvršeno je u Sarajevu. Od predratnih 160.000 Srba, koliko je živelo u glavnom gradu BiH, sada ih ima 7.000. Oni nemaju pravo na rad, a kamoli pravo na rukovodeća radna mjesta u preduzećima i na političke funkcije.
Da bih vam pokazao u kakvim uslovima žive Srbi povratnici u federaciji BiH, navešću još jedan podatak. U najmanje 70 srpskih naselja u federaciji BiH, u kojima ukupno živi 15.500 stanovnika, među kojima 2.200 dece, još uvek nema električne energije. Podsećam, od rata u BiH je prošlo 13 godina.
Mislim da svaki put kada govore o etničkom čišćenju, o ratu u BiH, o Ratku Mladiću, o navodnim ratnim zločinima koje su počinili pripadnici srpske vojske i policije da bi predstavnici vlasti u Beogradu trebalo da vode računa o ovim podacima.
Još jednom tražim obaveštenje - zašto država Srbija ne preduzima apsolutno ništa da zaštiti građanska prava, imovinska prava svojih državljana koji su protjerani iz BiH?

Dame i gospodo, ovaj član Predloga zakona govori o visini kazne koju će dobavljač morati da plati ukoliko obmane naručioca javne nabavke. Konkretno, ukoliko u dokumentaciji koju dostavi na javni tender navede netačne podatke.
Predlagač, Vlada Republike Srbije, predlaže da ta kazna bude u rasponu između 25 hiljada i 50 hiljada dinara, a svojim amandmanom predlažem da se kazna duplira. Ukoliko je svrha kaznene politike da spreči da bi se izbeglo lečenje, lečenje je uvek skuplje, a često i bezuspješno, moje je mišljenje da ta kazna treba da bude povećana na iznos u rasponu od 50 do 100 hiljada dinara.
Po podacima Uprave za javne nabavke Srbije, u Srbiji je prošle godine bilo oko 12 hiljada naručilaca javnih nabavki. Međutim, samo njih dve hiljade, jedna šestina, ispunili su svoju zakonsku obavezu i na kraju kalendarske godine dostavili izveštaj o javnim nabavkama i o sredstvima koja su utrošili za te javne nabavke.
Po tim izveštajima proizilazi da je tih dve hiljade naručilaca javnih nabavki za tu svrhu izdvojilo nešto više od dve i po milijarde evra. Za ovih ostalih 10 hiljada naručilaca ne postoje podaci, zato što oni izveštaje dostavljaju povremeno ili ih uopšte ne dostavljaju. Neke realne procene govore o tome da oni u tu svrhu godišnje potroše negde oko milijardu i po evra. To znači da se godišnje u Srbiji na javne nabavke potroši ukupno oko četiri milijarde evra.
Procene koje rade zemlje EU, koje imaju više iskustva u ovoj oblasti, pokazuju da oko 20% sredstava koja se izdvajaju za javne nabavke idu na korupciju, znači na mito i na plaćanje provizije. U jednom intervjuu koji je pre nekoliko dana dao jednom dnevnom listu, direktor Uprave za javne nabavke Republike Srbije tvrdi da je otprilike taj procenat prisutan i kada su u pitanju javne nabavke u Srbiji. Šta to konkretno znači? To znači da od ove četiri milijarde koje se potroše za javne nabavke, 800 miliona evra na nezakonit način završi u privatnim džepovima kao sredstva mita i korupcije. Ove cifre izgledaju još veće ako se ima u vidu činjenica da je 60% ovih sredstava potrošeno od strane javnih preduzeća, znači iz državnog budžeta, iz džepova građana Srbije.
Narodne poslanike, građane Srbije, samo podsećam na činjenicu da je ovogodišnji budžetski deficit Republike Srbije otprilike oko 500 miliona evra. Sredstva koja se, narodski rečeno, ukradu na javnim nabavkama su za 300 miliona evra veća od budžetskog deficita Republike Srbije.
Upravo ovih dana moji prethodnici su govorili o jednom klasičnom primeru zloupotrebe javnih nabavki, i verovatno i korupcije. U pitanju je nabavka nameštaja za pet domova zdravlja i kliničko-bolničkih centara u Beogradu, koji su za tu namenu isplatili nekoliko miliona evra. Nameštaj su platili po višestruko većoj ceni od tržišne, uz jedno obrazloženje, da su toliko platili zato što je bila u pitanju hitna nabavka.
Ispada da je bilo mnogo važnije da pacijenti koji mesecima čekaju na preglede skenerom i magnetnom rezonancom u čekaonicama imaju klupe na kojima će sedeti, a koje su plaćene po 200 hiljada dinara. Imamo još jedan drastičniji primer u nešto daljoj prošlosti. Sećate se, a mislim da je bilo pre tri-četiri godine, dosovski režim je platio više od 100 miliona dolara za nabavku opreme za izradu novih ličnih dokumenata, pasoša i ličnih karti.
To je uradio ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović, oprema je nabavljena od američke "Motorole", a ono što je najvažnije u svemu tome jeste da je oprema nabavljena bez javnog tendera, direktnom pogodbom.
Govorio sam jednom o tom slučaju i ponoviću još jednom. Znači, kada se sklapaju ti poslovi takve vrste na zapadu, otprilike se podrazumeva da se daje provizija negde do 10%, međutim, kada su u pitanju poslovi koji se sklapaju bez javnog tendera onda ta provizija ide i do 15%, što znači da je neko na ovome poslu mogao da zaradi otprilike oko 15 miliona evra.
Takođe, imali smo u skorijoj prošlosti aferu Davinić, zatim aferu oko nabavke vakcina za grip koje su bile neupotrebljive, pa su morale da budu uništene. Javno i bezobrazno preplaćivanje određene robe ili određenih poslova koji se nalaze u sferi javnih radova nije najopasniji vid korupcije o javnim nabavkama.
Sada ću govoriti još o nekoliko vidova korupcije u javnim nabavkama. Zahvaljujući korupciji poslove na tenderu često dobijaju slabiji ponuđači, ponuđači koji ne znaju kako na kvalitetan način da urade dobijeni posao, pa se zbog toga taj posao ponovo mora raditi ili se roba koja je nabavljena, koja je dobavljena ponovo mora kupovati. To se najčešće događa u izgradnji putne infrastrukture, prilikom asfaltiranja puteva.
Takođe, ponovo skrećem pažnju javnosti na ovaj slučaj sa nabavkom uniformi za policiju. U sredstvima informisanja se pominje iznos od 8 miliona evra novca iz budžeta, koji je potrošen za nabavku uniformi koje praktično nemaju potrebni kvalitet i trebalo bi ih ponovo nabavljati.
Drugi slučaj korupcije jeste izigravanje zakona kroz direktno pogađanje.
Zbog toga je u svetu praksa da se, onoliko koliko je to maksimalno moguće, izbjegava nabavka kroz direktno pogađanje i da se nabavljači biraju preko javnog konkursa. Praksa pokazuje da se na taj način u proseku uštedi više od 10% sredstava.
Međutim, u Srbiji se još uvek više od 30% nabavki nabavlja direktnom pogodbom. Znači, od četiri milijarde koje se potroši u ovu svrhu, otprilike milijardu i 300 miliona se potroše na tenderima, potroši se na poslovima koji se sklapaju direktno pogodbom. Ako prihvatimo ovo pravilo da se na tom poslu može uštedeti do 10%, dođemo do cifre od 130 miliona evra.
Često se putem javnih nabavki kupuje roba koja uopšte nije potrebna naručiocu ili se ne nalazi u vrhu prioriteta. Upravo ovaj slučaj koji imamo u domovima zdrava i kliničko-bolničkim centrima je školski primer jedne takve zloupotrebe.
Nije sporno da je potrebno da sve zdravstvene ustanove imaju što bolji nameštaj, međutim prioritet je nabaviti aparate za neophodne lekarske preglede, obezbediti lekove, obezbediti stručni medicinski kadar, a tek kada sve to uradi onda posle toga pristupiti nabavci nameštaja i ostalih manje bitnih stvari.
Takođe jedan od oblika kriminala jeste plaćanje naručene robe po višestruko višoj ceni od realne. Ovde smo čuli da jedna klupa za sedenje, koja je postavljena u čekaonici jednog od ovih domova zdravlja, plaćena je 200.000 dinara, ofinger sa držačem za kišobran plaćen je 13.000 dinara, polica za kartoteku 120.000 dinara, a čajna kuhinja plaćena je 750.000 dinara. Kolega Avramović je ovde govorio da je njena realna cena, čini mi se, negde otprilike oko 75.000 dinara. Ukupno za kupovinu ovog nameštaja samo Kliničko-bolnički centar Bežanijska kosa je potrošio 106 miliona dinara.
Ovde je već bilo riječi o zloupotrebi javnih nabavki prilikom nabavke inventara na Aerodromu Nikola Tesla, u Železnicama Srbije, pa ću to preskočiti.
Često se praktikuje planiranje nabavki koje ne odgovaraju potrebama naručioca, već su po pravilu mnogo obimnije. Jedan plastičan primer: jednom javnom preduzeću je potrebno 10 automobila, rukovodstvo preduzeća kupi 15 automobila, uz dogovor sa naručiocem da na ime provizije njima ostavi jedan ili dva automobila.
Nedavno smo imali jedan slučaj da je nama jedna susedna država, bez ikakve potrebe, bez ikakvih prethodnih analiza na kraju, na isteku mandata vlade kupila 130 tenkova. Ispostavilo se da je kupila staro gvožđe.
Jedan od primera zloupotrebe jeste i navođenje određenih specifičnih uslova prilikom raspisivanja tendera.
Praktično u tenderu malo nedostaje pa da se navede tačno marka robe koje se traži i samo što se ne navede ime dobavljača, ime proizvođača. To je otprilike slično kao kada pročitate jedan konkurs u novinama, pa kaže tražimo komercijalnog direktora sa radnim iskustvom od 13 godina, da je sedam godina proveo na rukovodećim radnim mjestima, da je tri godine bio recimo direktor u komercijali itd. i onda kad sve to pročitate, zamislite da još jedino nedostaje fotografija tog čoveka.
Konkretno smo imali slučaj ovde u Republici Srbiji da su Železnice Srbije nabavile lokomotive na tenderu, gde su bukvalno nacrtale koji tip lokomotive im treba i od kojeg proizvođača.
Ono što je takođe bitno i što omogućava ove zloupotrebe jeste i činjenica da je kaznena politika u Republici Srbiji u ovoj oblasti veoma blaga. Jedan od mojih prethodnika je govorio da je prošle godine izrečeno samo 28 prekršajnih kazni odgovornim licima, od čega je 13 kazni bilo do 5.000 dinara, a 12 kazni do 10.000 dinara.
Za iste prekršaje kažnjeno je 27 pravnih lica, a za njih 17 kazna je bila više nego simbolična, samo 10.000 dinara. Sada napravite paralelu. Za javne nabavke potrošeno je četiri milijarde evra, procenjuje se da je 800 miliona evra završilo kao mito i provizija, a kazna za tu krađu od 800 miliona evra je manja od 7.000 evra.
Najčešći oblik zloupotrebe i kršenja zakona u oblasti javnih nabavki jeste nepoštovanje potpisanih ugovora. Kolega Stevanović je juče ovde govorio o jednom slučaju gde je nakon javnog tendera potpisan ugovor o izgradnji nekih građevinskih objekata po ceni od 150 miliona dinara, da bi se na kraju ispostavilo da je za iste radove isplaćeno preko 500 miliona dinara.
Imamo slučaj ovog Poslovnog centra Ušće. Kada je počela procedura tog objekata, u tenderu je bilo navedeno da ponuđač treba da izgradi zgradu koja će biti poslovni centar, koji će biti površine 20.000 kvadrata, pa je to posle dignuto na 70.000 kvadrata, da bi sada tamo nicao objekat koji ima otprilike oko 170.000 kvadratnih metara.
Naravno, sve to ne bi bilo moguće da državni organi proveravaju zloupotrebe u oblasti javnih nabavki. Međutim, činjenica da otprilike 5/6 naručilaca ne dostavlja nadležnim državnim organima izveštaje o izvršenim javnim nabavkama, a da nadležni organi ne provjeravaju količinu utrošenih sredstava i način trošenja sredstava, govore o tome kakve su sve mogućnosti za zloupotrebe u pitanju.
Možda to i nije čudno jer živimo u državi u kojoj već pet-šest godina vlada ne podnosi završni račun, ne usvaja se završni račun o izvršenju budžeta.
Na kraju ću samo još navesti primer Slovenije, neko od mojih prethodnika je o tome govorio.
Tamo postoji komisija koja ispituje sve te nepravilnosti, kad komisija utvrdi nepravilnost, ona obavještava nadležni državni organ, nadležno ministarstvo, oni odmah postupaju, ispravlja se ta nepravilnost.
Čak ima slučajeva da postupaju po nalazima te komisije čak i ako komisija nije u pravu zato što se ministri boje reakcije javnosti, plaše se da će javnost steći utisak kako oni na jedan neracionalan način troše njihov novac. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim predlogom zakona predviđeno je da na području Podunavskog okruga postoji samo opštinsko javno tužilaštvo u Smederevu.
Podneo sam amandman kojim predlažem da pored ovog opštinskog javnog tužilaštva postoji i opštinsko javno tužilaštvo u Velikoj Plani. Zahvaljujući ljubaznosti opštinskog javnog tužioca u Plani, gospođe Vesne Ivanović, ja sam pripremio brojne podatke o obimu posla i rezultatima rada Opštinskog javnog tužilaštva u Velikoj Plani, iz kojih se mogu izvući zaključci da postoje opravdani razlozi da u Velikoj Plani postoji opštinsko javno tužilaštvo.
Međutim, ja te podatke danas neću ovde iznositi. Neću ih iznositi iz tri razloga. Prvi razlog je taj što je očigledno da se u izradi ovog predloga zakona predlagač nije rukovodio interesima struke, nije se rukovodio činjenicama, rezultatima rada, obimom poslova koji imaju sudske i tužilačke jedinice, nego nekim nepoznatim razlozima, koji su očigledno nejasni poslanicima, bez obzira na to da li su oni iz redova opozicije ili vladajućih stranaka.
Drugi razlog je taj što smatram da sam u odbrani amandmana kojima sam predlagao postojanje osnovnog suda u Velikoj Plani i suda za prekršaje u Velikoj Plani već izneo dovoljno argumenata kojima branim sadašnji amandman.
Treći razlog je taj što je u proteklih pet dana, koliko traje rasprava o ovom predlogu zakona, ovde izneto zaista dovoljno činjenica koje imaju samo jedan jedinstveni zaključak, znači, da ne postoje razlozi za usvajanje ovog predloga zakona, odnosno da ovaj zakon treba povući iz procedure. Pošto je danas Dan ljudskih prava, a na dnevnom redu su teme iz pravosuđa, iskoristiću ovu priliku da kažem nekoliko reči o kršenju ljudskih prava, o ljudskim pravima državljana Srbije koji su poreklom iz Hrvatske. Navešću nekoliko drastičnih primera kršenja njihovih ljudskih prava.
Pre nekoliko dana sam ovde govorio o slučaju Željka Kneževića, stanovnika Velike Plane. Željko Knežević se nalazi na poternici Interpola. On je pre 10 godina od strane Županijskog suda u Zadru osuđen na 20 godina robije. U presudi se kaže da je Željko Knežević kao čuvar Vojnog zatvora u Kninu pretukao jednog hrvatskog zarobljenika toliko brutalno da je ovaj nesrećnik podlegao povredama.
Kao što sam rekao pre nekoliko dana, Željko Knežević nikada nije bio pripadnik vojne policije srpske vojske Krajine, koja je obezbeđivala te zatvore, nikada u životu nije ušao u zatvor u Kninu i sa ovim slučajem nema nikakve veze. Već deset godina preko raznih nevladinih organizacija pokušava da dođe do pravde, da izdejstvuje pravedno suđenje, međutim, sve je bez rezultata, čovek se i dalje nalazi, ni kriv ni dužan, na poternici i, praktično, nalazi se u zatvoru, ne može da putuje nigde izvan granica Srbije. Zaista molim ministra pravde da se Ministarstvo pravde povodom ovog slučaja obrati Ministarstvu pravde Hrvatske i da se nađe rešenje za ovaj slučaj.
Sledeći slučaj o kojem ću govoriti je slučaj Svetozara Karana iz Korenice. Svetozar Karan je osuđen na zatvorsku kaznu od sedam godina zatvora zbog zločina koje su on i njegovi preci počinili pre 500 godina, dobro ste čuli, pre 500 godina, i to u zajedničkom zločinačkom poduhvatu koji su izveli, čitam, "zajedno sa Turcima Osmanlijama".
Svetozar je uhapšen 2000. godine, kada se nakon pet godina izgnanstva (tih pet godina je proveo u Srbiji) vratio u rodni kraj. U zatvoru je saznao da je u međuvremenu državno tužilaštvo protiv njega podiglo optužnicu za ratni zločin i da je osuđen na 13 godina zatvora. U obrazloženju ove drakonske presude se kaže, između ostalog, sledeće: "Očigledno je da se optuženi Karan vratio u Hrvatsku, jer je shvatio da se Hrvatska nalazi u takvom stanju da će brzo i jednostavno nestati sa pozornice sveta, jer su Hrvati nezadovoljni svojim statusom, te između njih može doći do takve nesloge da će ponovo zbog toga zatražiti nekoga da im ponovo sedne na grbaču, kao što je to bilo pre 900 godina, a u poslednjih 80 godina na grbači su bili optuženik i njegovi preci, koji su uživali na toj grbači", doslovce piše u obrazloženju presude koju je u zapisnik izdiktirao sudija Županijskog suda u Gospiću Branko Milanović.
U presudi dalje piše: "Sada se u Hrvatsku vraćaju svi oni zločinci koji su činili genocid nad Hrvatima ne samo u ovom ratu nego, skupa sa ostalim, činili su to 500 godina, od dolaska Osmanlija, kada su skupa sa Osmanlijama dolazili i uništavali Hrvate, a od kad su prisajedinili ove krajeve Jugoslaviji i praktično ih uništili na određenim područjima, sada žele da zauzmu ono dokle je Osmanlija došao, a skupa sa Osmanlijama dokle su došli optuženik i njegovi preci".
Praktično, u obrazloženju presude nema apsolutno nijednog dokaza o bilo kakvom zločinu koji je počinio Svetozar Karan. Pošto je ovo čuveno obrazloženje postalo predmet rasprave, predmet komentara i, praktično, sprdnja u evropskim pravničkim krugovima, u Vrhovnom sudu Hrvatske ukinuli su ovu sramotnu presudu sudije Milanovića, vratili su postupak na početak. U ponovnom suđenju Svetozar Karan je, umesto na 13, osuđen na sedam godina zatvora. Gledao sam tu presudu, imam je ovde, ali je ne bih čitao. U presudi doslovce ne postoji nijedan konkretan zločin koji se dokazuje, a koji je, navodno, počinio Svetozar Karan.
Drugi slučaj je slučaj starice Ivanke Savić iz Vukovara, koja je osuđena zbog ratnog zločina u trenutku kada je imala 78 godina života. Nju je Županijski sud u Vukovaru u januaru 2004. godine osudio na kaznu zatvora od četiri i po godine. Ivankin ratni zločin se ogleda u tome, kako piše u presudi, što je ona u aprilu 1992. godine neprijateljskim vojnicima, to je verovatno vojnicima Vojske Jugoslavije, pokazivala Hrvate koji su branili grad, zastrašivala hrvatske civile, a sada slušajte ovaj zločin: Hrvatici Mariji Blažinić, sa kojom je jedno vreme živela zajedno pod istim krovom, navodno je ukrala posteljinu, posuđe i još neke, doslovce piše, manje vredne stvari. Znači, manje vredne stvari od posuđa i posteljine. Zato je osuđena na četiri i po godine zatvora.
Ono što je zanimljivo jeste da je nakon 15 dana pošto je, navodno, počinila ovaj zločin, Ivanka Savić napustila Vukovar i otišla u Osijek, da tamo živi. Znači, nije otišla u Beograd, u Novi Sad, nije otišla u Srbiju. Napustila je teritoriju RSK i otišla da živi u Osijek, koji se nalazio pod kontrolom hrvatskih vlasti, pod okupacijom. Prosto je neverovatno da sud prilikom donošenja presude, prilikom razmatranja ovog predmeta, nije našao za shodno da sebi postavi jedno logično pitanje: da li bi neko ko je počinio ratni zločin nad Hrvatima pobegao sa srpske teritorije i otišao da živi na teritoriji koju drži pod okupacijom hrvatska vojska kojom komanduje Branimir Glavaš?
Sada ono što je najzanimljivije. Presuda je doneta na osnovu svedočenja ove nesrećne Marije Blažinić. Sudija pita Mariju Blažinić: "Gospođo Blažinić, u aprilu 1992. godine, kada se taj zločin dogodio, pod čijom kontrolom se nalazio Vukovar?", a ona kaže: "Gospodine sudija, ne znam". Toliko o verodostojnosti njenog svedočenja. Žena svedoči, sudija uzima zdravo za gotovo sve ono što je izjavila o posteljini i stvarima, osuđuje ovu drugu nesretnicu na četiri i po godine zatvora, a Marija, krunski svedok, ne zna da se već sedam-osam meseci pre nego što se ovaj navodni zločin dogodio Vukovar nalazio u rukama JNA.
Treći slučaj je slučaj Milana Brakusa iz Zalužnice kod Otočca. Njega je hrvatska policija uhapsila kada je kao pripadnik UNHCR došao u svoju Liku. Strpali su čoveka u zatvor, posle se ispostavilo da je ni kriv ni dužan optužen.
Međutim, čovek nije mogao da izdrži kada je saznao da je u odsustvu osuđen na deset godina robije i izvršio je samoubistvo vešanjem u zatvoru.
Sledeći slučaj je Dane Milović iz Gračaca kod Skradina. Čovek ima 45 godina, uhapšen je nakon što se iz progonstva u Srbiji vratio u rodni kraj. Kaže: "Saopštenjem Šibensko-kninske policijske uprave od 24. oktobra 2003. godine, javnost je obaveštena da je Milović uhapšen zbog sumnje da je 1991. godine počinio ratni zločin protiv zarobljenika". Detalje ovih zločina Milović i hrvatska javnost saznali su tek na suđenju pred sudskim većem Županijskog suda u Šibeniku. Predsedavao je sudija Dalibor Dukić.
Prva navodna žrtva i svedok Milan Brajković izjavio je da ga je nakon zarobljavanja optuženi Milović udario dva puta nogom u zadnjicu i pri tom ga, pazite kojeg zločina, nazvao ustašom, a Brajković je u tom trenutku kad ga je ovaj udario, dokazano, nosio na sebi crnu ustašku uniformu. Svedok Milan Perak došao je pred sud da bi se požalio da ga je Milović prilikom zarobljavanja udario šakom u leđa.
Treći svedok Ante Matić posvedočio je da ga je jedan rezervista prilikom zarobljavanja uhvatio za kosu i njegovom glavom udario u jedan stub. On tvrdi u svojoj izjavi da Milović sa tim nema nikakve veze, Milović tu nije bio prisutan. Ali, Milović je bio rezervni vodnik u toj jedinici i po komandnoj odgovornosti Županijski sud je ovog nesrećnika osudio na nekoliko godina robije.
Ovo ne izgleda baš normalno, ali kada imate jednu nenormalnu situaciju, bez obzira na to da li je u pitanju pravosuđe u Srbiji, da li su u pitanju pravosudni organi u BiH ili je u pitanju Haški tribunal, imamo situaciju da se srpski vojni i policijski komandanti osuđuju na višegodišnje kazne zatvora po komandnoj odgovornosti zbog toga što je neki Srbin negde tamo kod Jajca ili kod Višegrada maltretirao nekog od hrvatskih ili muslimanskih civila. Kada imate takvu situaciju, onda nije čudo što je ovaj nesrećni rezervni vodnik osuđen po komandnoj odgovornosti zato što jedan njegov komšija glavom drugog komšije udario u stub.
Posle izvođenja navedenih dokaza, bez obzira na svu pristrasnost, sudiji Dukiću nije preostalo ništa drugo već da zaključi da dva udarca nogom i jedan udarac šakom u leđa, bez obzira na to što je u pitanju srpska noga i srpska šaka, a hrvatska zadnjica i hrvatska leđa, ipak nije ratni zločin. On je preinačio tu presudu na, citiram, "surovo postupanje protiv ratnih zarobljenika", što jeste krivično delo po hrvatskom zakonodavstvu. Na sreću ovog srećnika Milovića, ili nesrećnika, došlo je do zastarevanja krivičnog dela, pa je nakon toga pušten na slobodu. Međutim, čovek je ni kriv ni dužan nekoliko meseci proveo u zatvoru.
Ima još slučajeva, ali neću da vas zamaram. Stavite se sada u situaciju ovog nesrećnika Željka Kneževića koji živi u Velikoj Plani. Roditelji mu žive u Kninu, nije video roditelje deset godina. Sestra mu živi u Holandiji i zove ga da dođe u Holandiju i tamo da radi, jer u Velikoj Plani nema posao. Međutim, čovek jednostavno ne sme da napusti teritoriju Srbije. Obraćao se na sve moguće adrese koje su njemu bile na raspolaganju. Nije još uvek dobio apsolutno nikakav odgovor. Čak je dobio obrazloženje presude u kojoj se ne navodi ime čoveka koji je podlegao povredama. Molim vas još jednom da prosledite Ministarstvu pravde Hrvatske ovaj predmet, da zatražite od njih objašnjenje i da rešite ovaj slučaj.
Još jednom apelujem na vladajuću većinu da usvoji ovaj amandman i da osnuje opštinsko javno tužilaštvo u Velikoj Plani, mada imam jedan bolji predlog – da ovaj predlog zakona povuče iz procedure. Hvala.

Dame i gospodo, podržavam amandman koji su podnele kolege Dujović Saša i Milićević Đorđe. Obrazložiću tu podršku u najkraćem: predlagač zakona nije pružio nijedan dovoljno ubedljiv razlog zbog čega bi trebalo ukinuti Opštinski sud u Priboju i Opštinsko javno tužilaštvo u Priboju, kao ni opštinske sudove i opštinska javna tužilaštva u većini drugih mesta u Srbiji.
Ovaj amandman i argumenti koji su se čuli u njegovoj odbrani najbolja su potvrda da bi vladajuća većina i Vlada kao predlagač trebalo da još jednom razmotre sve ove argumente i da ovaj predlog zakona povuku iz procedure.
Kao jedan od razloga za podnošenje ovakvog predloga zakona predlagač je naveo svoje uverenje da će njegovo usvajanje doprineti bržem i efikasnijem sprovođenju pravde. Po mom mišljenju, to je labava hipotetička pretpostavaka koja je zasnovana na zameni teza. Mislim da suština problema neefikasnosti pravosuđa u Srbiji nije u tome koliko sudova i tužilaštava imamo, nego da li ti sudovi, konkretno i u slučaju tužilaštava, rade svoj posao. Po mom mišljenju, to nije slučaj.
U poslednjih mesec dana smo sa ove govornice, u medijima od strane novinara, od strane opozicionih političara, ali i od strane pojedinih direktora javnih preduzeća i ministara u Vladi Srbije čuli brojne podatke o astronomskim isplatama u pojedinim javnim preduzećima.
Da tužilaštvo u Srbiji radi svoj posao, smatram da bi neke od tih isplata ili, u najmanju ruku, neke od tih izjava već trebalo da budu predmet rada i interesovanja javnih tužilaca. Umesto toga, mi slušamo objašnjenja da su sve te astronomske isplate izvršene u skladu sa zakonom. Jedina zamerka koju ministri imaju na svoje direktore u javnim preduzećima, na svoje predsednike upravnih odbora jeste nedostatak osećaja za društveni trenutak; dobro je što su uzeli te pare, jedino je loše što su to radili u ovom političkom trenutku.
Zbog građana Srbije i zbog javnosti još jednom ću podsetiti na te brojke koje su iznete sa ove govornice i u sredstvima informisanja: NIS - plata direktora 600.000 dinara, Agencija za kontrolu leta - 466.000 dinara, JAT - 348.846 dinara, Aerodrom "Nikola Tesla" - 382.210 dinara, EPS - 297.740 dinara, "Elektromreža Srbije" - 289.713 dinara (samo mi nije jasno gde nađoše ovih 13 dinara), "Srbija gas" - 287.495 dinara, "Transnafta" - 287.272 dinara, "Srbijašume" (oni još ispadoše skromni) - 165.184 dinara, "Železnice Srbije" takođe spadaju u kategoriju skromnih sa platom direktora od 135.784 dinara, "PTT Srbija" - 220.429 dinara, Agencija za privatizaciju - 284.621 dinar, Agencija za privredne registre - 237.834 dinara, Agencija za osiguranje depozita, plata direktora - 283.018 dinara, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva - 215.821 dinar, RTS - 255.000 dinara. Ove plate mi liče na one cene, kad uđete negde u prodavnicu, supermarket, pa tamo pročitate cenu 5.999 dinara. Tanjug - 133.000 dinara, RATEL - 200.000 dinara, "Telekom" - 222.000 dinara, "Galenika" - 282.000 dinara.
Nakon prozivke u javnosti Upravni odbor Galenike je saopštio da je plata direktora sa prethodne - 382.000 smanjena za 100.000 dinara pa sad iznosi 282.000 dinara. Zašto ovo navodim kao podatak? Navodim iz razloga što smatram da ovaj podatak o smanjenju plate za ravno 100.000 dinara ukazuje na način na koji je ta plata ranije bila određena.
Evo još nekoliko podataka: direktor Aerodroma Bojan Krišto na ime bonusa je sebi isplatio 880.000 dinara u junu mesecu. Bojan Krišto, po izjavi Mlađana Dinkića u "Utisku nedelje", mesečno prima 350.000 dinara plus bonus od 150.000 dinara. Stranačkom kolegi iz G17 Velimiru Radosavljeviću Krišto je kao savetniku za dva meseca isplatio 538.000 dinara. Čuli smo ovde podatak da je za jedan mesec na službenom telefonu napravio račun od pola miliona dinara.
Pre neki dan u novinama čitamo tekst da je direktorka Centralnog registra za hartije od vrednosti Vida Uzelac u novembru primila platu od 1.200.000 dinara.
Bivši direktor DDOR Novi Sad Bogdan Kuzmanović dao je otkaz firmi, a uzeo otpremninu od 226.000 evra. Bivši direktor Aerodroma "Nikola Tesla" i "Skijališta Srbije" Nebojša Nedeljković je na ime otpremnine za osam meseci uzeo 3.760.000 dinara.
Pod pretpostavkom da je Nedeljković, kao njegov naslednik Krišto, po tvrdnji ministra Dinkića imao mesečnu platu od 350.000 dinara, za ovih osam meseci je praktično podigao 6.560.000 dinara ili 800.000 dinara mesečno.
Bivši direktor "JAT tehnike" Radoslav Tomašević, koji je prešao na dužnost pomoćnika ministra infrastrukture, za otpremninu je uzeo 2.150.000 dinara. Radivoju Rajakoviću, koji je takođe radio na Aerodromu, na ime otpremnine isplaćeno je 3.515.656 dinara. Odmah posle dobijanja otpremnine, citiram ono što je rečeno za ovom govornicom ili objavljeno u medijima, Rajaković je prešao na novu dužnost u "Skijališta Srbije".
Još samo tri podatka: u januaru 2008. godine otpremnine 141 radniku Aerodroma isplaćene su u iznosu od 121.617.763 dinara, otprilike milion dinara otpremnine po radniku. U oktobru ove godine 60 radnika Aerodroma dobilo je otpremninu po 30.000 dinara. Praktično imamo radnike prvog reda, koji primaju otpremninu od milion dinara i radnike drugog reda, koji primaju otpremninu od po 30.000 dinara. Njegovoj tadašnjoj sekretarici Miri Nikolić na ime otpremnine isplaćeno je 1.314.000 dinara.
Poslednji podatak kaže – bivši direktor Upravnog odbora "Telekoma" Milan Božić u maju ove godine je na ime bonusa za 2007. godinu primio 1.500.000 dinara.
Na osnovu članova 225. i 226. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, od Vlade Srbije tražim sledeća obaveštenja. Pod jedan, spisak direktora svih 28 javnih preduzeća u Srbiji, spisak predsednika i članova upravnih odbora svih javnih preduzeća sa iznosom njihovih mesečnih plata i svih ostalih primanja u 2007. i 2008. godini. Pod dva, stranačku pripadnost svih direktora, predsednika i članova upravnih odbora javnih preduzeća u Srbiji.
Po mom mišljenju, nakon iznošenja ovih podataka, a oni se u javnost iznose već mesec dana, javno tužilaštvo mora da reaguje i da pokrene postupak protiv ljudi koji su omogućili ovakvo pljačkanje građana Srbije, budžeta i budžeta ovih javnih preduzeća ili da preduzme radnje protiv onih koji su iznosili ove lažne podatke.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim predlogom zakona predviđeno je uspostavljanje Višeg suda u Smederevu i taj sud bi bio nadležan za područje Osnovnog suda u Smederevu.
Prethodnim amandmanom, koji sam podneo na član 3. zakona, predložio sam da, pored Osnovnog suda u Smederevu, postoji i Osnovni sud u Velikoj Plani. U slučaju da taj amandman bude prihvaćen, Viši sud u Smederevu bio bi nadležan za osnovne sudove u Smederevu i Velikoj Plani, što predlažem ovim amandmanom.
Iskoristio bih ovu priliku da još jednom podsetim na činjenice koje, po mom mišljenju, diskredituju ovaj predlog zakona, i ne samo ovaj predlog, nego još neke iz seta pravosudnih zakona. Pre svega, mislim na Predlog zakona o sudijama.
Ovde se postavlja osnovno pitanje – da li će se usvajanjem ovog predloga zakona stvoriti uslovi da građani Srbije imaju mogućnost da na brži i efikasniji način ostvaruju određena prava pred pravosudnim institucijama? Mislim da nemaju.
Postavlja se nekoliko pitanja i sada ću pokušati da pružim odgovor na neka od njih. Da li će procedura, od podnošenja tužbi, do donošenja presude, do izvršenja tih presuda, u slučaju usvajanja ovog zakona, biti jednostavnija i brža? Po mom mišljenju, neće. Biće komplikovanija.
Umesto u jednom sudu, u jednoj zgradi, kao što je to do sada bio slučaj, kada su u pitanju prvostepeni postupci, sada će se jedan broj suđenja, ne sva, odvijati ne samo u različitim sudovima, u osnovnom sudu i nekom od sudskih odeljenja, ne samo u različitim zgradama, nego često i u različitim naseljenim mestima, u sedištu osnovnog suda i sedištu sudskog odeljenja.
Da li će organizacija sistema pravosuđa biti jednostavnija? Po mom mišljenju, neće. Umesto u jednom mestu, u sedištu suda, kao što je do sada bio slučaj, jedan sudija će sada morati da sudi u više sudova, u više naseljenih mesta, praktično, u svim mestima gde postoje sudska odeljenja osnovnog suda.
U okrugu iz kog dolazim, to je Podunavski okrug, sudije će postupati u tri suda – u Velikoj Plani, u Smederevskoj Palanci i u Smederevu, a ovde smo čuli da ima osnovnih sudova koji će pokrivati područje pet, šest, pa i sedam opština, kao što je slučaj Pčinjskog okruga, o čemu je govorio kolega Stevanović. Jedan sudija iz Smedereva će suditi u Smederevu, u Smederevskoj Palanci, u Velikoj Plani. Sudije iz Velike Plane – u Smederevu i Smederevskoj Palanci, sudije iz Smederevske Palanke – u Smederevu i Velikoj Plani.
Po Predlogu zakona o sudijama, može se, teoretski, dogoditi da sudija suđenja u ta tri suda ima u istom danu. Recimo, u Velikoj Plani, u osam sati, u Smederevu, u 9,30, u Smederevskoj Palanci, u 11 sati. Postavlja se pitanje – kako će biti organizovan prevoz sudije iz jednog u drugo, iz drugog u treće mesto? Kako će biti napravljen raspored suđenja? Imaćete apsurdnu situaciju da u istom trenutku dvojica sudija iz Velike Plane putuju za Smederevo da bi održali ročište, a u tom istom trenutku, u suprotnom pravcu putuju dvojica ili trojica sudija iz Smedereva u Veliku Planu, zbog istog posla.
Smatram da je to bespotrebno komplikovanje, koje će, na neki način, usporiti rad pravosudnih organa u Srbiji.
Kao jedan od argumenata zbog čega se pristupilo takvom rešenju, kada sam već kod ovog putovanja sudija iz mesta u mesto, o tome je govorio i kolega Pastor, navedeno je i to kako će na taj način biti smanjen stepen korupcije, kako će presude biti pravednije i više utemeljene na zakonu.
Mislim da je potpuno obrnuto. Većina sudskih procesa pred sudom u jednom mestu, pred mesnim sudom, vodi se između fizičkih i pravnih lica iz tog naselja.
Recimo, uzmimo slučaj Smedereva. Mislim da će sudija iz Smedereva, koji vodi parnicu između dva svoja sugrađanina, doneti pravedniju presudu nego što će je doneti sudija iz Velike Plane, ili iz Leskovca, ili nekog drugog mesta.
Ako bude u dilemi, ako može da presudi na jednu ili na drugu stranu, on će više vagati, zato što su u pitanju ljudi sa kojima živi, koje svakodnevno sreće u svom gradu; biće mnogo obazriviji nego sudija koji dođe iz drugog mesta. On neće toliko voditi računa o tim sitnicama, doneće presudu po automatizmu, posle sat vremena sesti u auto i otići u mesto svog življenja.
Postavlja se pitanje – da li će ova opterećenost sudija doprineti da oni donose pravednije i zakonitije presude? Po mom mišljenju, neće. Zamislite sudiju koji ima dva teška ročišta, recimo, u Smederevskoj Palanci, posle toga ima zakazano ročište u Smederevu. Treba sat vremena da provede u vožnji. Znate kakvo je stanje na našim putevima, može da bude sneg, gužva, može da dođe do nekog saobraćajnog udesa, u svakom slučaju, to će se odraziti na njegovo psihofizičko stanje, delovaće zamorno na njega. Ubeđen sam da on neće biti u stanju, kad dođe na ročište u Smederevo, da sagleda sve elemente koji su bitni za donošenje presude.
Postavlja se još jedno pitanje – da li je, možda, ova reorganizacija mreže sudova predložena zato što će obezbediti da nam pravosuđe bude jeftinije? Odgovor je – neće. Suđenja će biti skuplja. Upravo sam govorio o tome da će sudije putovati iz jednog mesta u drugo. Imamo tri mogućnosti kako da putuju. Prva mogućnost, da putuju autobusima. Ne verujem da će sudije pristati da putuju autobusima, to garantuje kašnjenje na većinu ročišta. Drugo, imate naseljena mesta u okviru područja koje pokriva jedan osnovni sud gde imate dnevno jednu ili dve autobuske linije. Isto tako, ne verujem da će sudije pristati da putuju od suda do suda, od sudskog odeljenja do sudskog odeljenja, svojim automobilima. Ostaje treća mogućnost, da sud obezbedi prevoz. To znači, pošto nemaju sva mesta aerodrome, neće putovati avionom, moraće da putuju automobilima, a te automobile mora da obezbedi sud.
Znači, svaki osnovni sud, čini mi se da su predložena 34 osnovna suda, moraće da obezbedi vozni park. Ako ima šest-sedam odeljenja, mora imati najmanje šest-sedam automobila. Te automobile neko mora da vozi. Znači, treba dodatno zaposliti 2, 3, 5 ili 6 vozača; na 34 suda, po pet vozača – 180 novozaposlenih u pravosuđu.
Sledeće pitanje – da li će pravosuđe biti efikasnije? Kad uzmete u obzir sve ove činjenice, posebno vreme koje će se gubiti na putovanju od jednog do drugog mesta, od jednog do drugog ročišta, jasno je da neće biti. Ovaj broj od 4.000 nerešenih, zastarelih predmeta, može samo da se poveća. Smatram da ne postoji teorijska šansa da se smanji.
Što se tiče građana, građani će, kao i do sada, uglavnom, sve te postupke pred sudom završavati u svom mestu življenja. Stanovnik Velike Plane će veći deo poslova završavati u Velikoj Plani.
Međutim, postoji jedan broj poslova koje će morati završavati u Smederevu. To će dodatno iskomplikovati ove sudske procese i opteretiće građane, zbog izdvajanja vremena i iz finansijskih razloga.
Na kraju, nameće se zaključak da možda postoji neki viši državni ili nacionalni interes, pa se predlaže ovakva reorganizacija sudova. Očigledno da taj interes ne postoji. Ne postoji ni opravdani politički interes, jer da postoji, ne bi se nikako moglo dogoditi da postoji ovakav konsenzus između poslanika vladajućih stranaka i poslanika opozicionih stranaka. Ovde je do sada diskutovalo više od 100 poslanika i svi o ovom zakonu govore kao o vrlo lošem predlogu zakona.
U Srbiji, u poslednjih 20-tak godina, postoji trend migracija stanovništva od manjih mesta, unutrašnjosti, provincije, prema većim gradovima, prema Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu, Kruševcu.
Smatram da je dužnost države da taj trend zaustavi svim raspoloživim sredstvima. Jedan od načina jeste i taj da se država bori za očuvanje postojećih institucija i, ako postoji prostor, za uspostavljanje novih institucija. Ovde se radi potpuno suprotno. Ako u jednom mestu ukidate instituciju koja postoji 100 godina, ako ljudi u toj sredini nemaju nikakvu štetu od postojanja te institucije, a imaju neku korist, onda ukidanje jedne takve institucije nije dobra poruka građanima.
Pošto dolazim iz Velike Plane, ja ću preostalih pet minuta iskoristiti da još jednom, na brzinu, saopštim neke podatke o obimu poslova koje je sud u Velikoj Plani imao u protekle dve godine. Verovatno je ovo poslednja prilika.
U 2007. godini, u Opštinskom sudu Velika Plana, u svim materijama u postupanju je bilo 14.652 predmeta. Ako to podelimo s ukupnim brojem radnih dana, dobijamo 59 predmeta dnevno, ili 8 predmeta po radnom satu. To je 1.462 predmeta po jednom sudiji godišnje, odnosno 6 predmeta dnevno po sudiji. Sudije nemaju vremena da dignu glavu pri sadašnjoj organizaciji sudova, a kako će to moći da urade u situaciji kada će jedno suđenje imati u Smederevskoj Palanci, jedno u Velikoj Plani?!
Znam da će Ministarstvo pravosuđa pokušati da nađe neko rešenje da sudije u jednom danu, recimo, iz Smedereva, imaju sva suđenja u Velikoj Plani. Biće moguće napraviti nekakav raspored u prvih pet-šest meseci, dok se ne nagomilaju predmeti. Međutim, kada se počne posle postupati po žalbama itd., drugo, treće ročište, jednostavno, to više neće biti moguće držati pod kontrolom.
U prvih devet meseci ove godine, Sud u Velikoj Plani primio je 5.409 predmeta, odnosno više od 20 predmeta dnevno. Ako se računaju samo radni dani, to su 23 nova predmeta dnevno. Ako računamo i stare predmete, 10 sudija u Velikoj Plani je u prvih devet meseci ove godine postupalo po 11.026 predmeta, što je 58 predmeta po radnom danu, odnosno 6 predmeta po jednom sudiji.
Ponavljam, ovo je samo u slučaju da svaki sudija, po jednom predmetu, godišnje ima jedno ročište. Znate da je to ideal koji ne postoji.
Još ću reći jedan podatak o radu organa za prekršaje u prošloj, 2007. godini. Ovaj organ u Velikoj Plani ima 8.461 predmet u postupanju, što iznosi 705 predmeta mesečno, ili 32 predmeta dnevno. U prvih devet meseci ove godine, u radu organa za prekršaje u Velikoj Plani nalazilo se 6.198 predmeta, što je, otprilike, 32 predmeta po radnom danu.
Svi poslanici vladajuće koalicije i opozicije koji su do sada govorili, otprilike su jednodušni u mišljenju da je ovaj predlog zakona loš. Zbog toga, još jednom predlažem ministru pravde i vladajućoj koaliciji da ovaj zakon povuku iz procedure.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim predlogom zakona predviđeno je ukidanje opštinskih sudova u Velikoj Plani i Smederevskoj Palanci. Njihovu nadležnost, po ovom predlogu, preuzeo bi Osnovni sud u Smederevu.
Svojim amandmanom sam predložio da, pored Osnovnog suda u Smederevu, postoji i Osnovni sud u Velikoj Plani, s isturenim odeljenjem u Smederevskoj Palanci.
Amandman sam podneo iz razloga što smatram da ne postoje racionalni, znači, opravdani razlozi, u interesu bržeg i boljeg sprovođenja pravde, zbog kojih bi trebalo ukinuti sud u Velikoj Plani.
Ako ukinemo sud u Velikoj Plani, a isti je slučaj s ostalim sudovima, nameće se pitanje, da li će građanima pravda, u tom slučaju, biti dostupnija? Neće. Da li će procedura biti jednostavnija? Neće. Da li će organizacija sudova i pravosuđa biti lakša? Neće. Da li će sudski postupci i rad pravosudnih organa pojeftiniti? Neće. Da li će sudijama biti lakše? Neće, biće im teže. Da li će građanima biti lakše? Naravno da neće, zato što će svoja određena prava ubuduće morati ostvarivati u opštinama izvan mesta svog stanovanja. Da li postoji neki državni interes zbog kojeg bi se izvršila ova reorganizacija i ukidanje ovolikog broja sudova? Ne postoji.
Onda se, samo po sebi, nameće jedno pitanje: zbog čega imamo ovakav predlog zakona?
Nemam odgovor na to pitanje, ali znam da je u proteklih nekoliko dana o ovom zakonu govorilo više od 60 narodnih poslanika i da nijedan od njih nije znao odgovor na ovo pitanje. Nisu bili samo poslanici iz opozicije, nego i poslanici iz vladajućih stranaka.
S druge strane, postoje mnogi razlozi zbog kojih smatram da bi sud u Velikoj Plani trebalo da nastavi da postoji. Prvi razlog je tradicija. Sud u Velikoj Plani postoji duže od 100 godina. Prvo je postojao kao sreski sud u Velikom Orašju, a od 1946. godine radi kao Opštinski sud. Za neko veliko mesto, za neki veći i stariji grad, sto godina nije previše dug vremenski period, međutim, za Veliku Planu, koja kao naselje postoji nešto više od 200 godina, sto godina je polovina postojanja. Zbog toga, građani Velike Plane Opštinski sud ne doživljavaju samo kao neko mesto gde mogu ostvariti svoja određena prava, nego kao deo svog identiteta, svoje tradicije, svoje istorije.
U poslednjih 20 godina, u Srbiji imamo pojavu da se urušavaju i srozavaju sve vrednosti institucije, uključujući i instituciju države. Smatram da se, naprasnim ukidanjem više od stotinu sudova, taj negativan trend samo ubrzava i pospešuje. Jednostavno, nelogično je u jednom mestu ukinuti jednu instituciju koja postoji sto godina, koja dobro funkcioniše, od koje građani nemaju nikakvu štetu. Naprotiv, imaju koristi. Znači, ne postoji nijedan razuman razlog zbog kojeg bi ta institucija bila ukinuta.
Sledeći razlog je raspoloživi prostor i tehnička opremljenost. Kada sam pre dva dana govorio zbog čega smatram da ne treba ukinuti, u stvari, zbog čega treba uspostaviti sud za prekršaje u Velikoj Plani, izneo sam ovde podatak da zgrada Suda u Velikoj Plani ima preko 2.000 kvadratnih metara površine, što je sasvim dovoljno za komotan rad ne jednog, nego tri suda, tim pre što svaki sudija ima svoj kabinet u ovoj zgradi u Velikoj Plani, a svaki kabinet je opremljen kompjuterom i ostalom neophodnom opremom.
Sledeći argument na koji ću podsetiti, o kojem sam govorio, jeste da Velika Plana, zajedno sa Smederevskom Palankom, koju bi pokrivao Osnovni sud u Velikoj Plani, ima 110.000 stanovnika. Vi se sećate da su ovde iznošeni podaci da imamo područja u kojima će biti uspostavljeni ovi osnovni sudovi koja imaju tri puta manje stanovnika nego što imaju ove dve opštine zajedno.
Sledeći argument je geografski položaj. Samo ću ukratko podsetiti da se Velika Plana nalazi većim delom svoje teritorije, znači, pruža se pravcem prostiranja autoputa Beograd-Niš. Neću sada ponavljati sve razloge zbog čega, praktično, ne prođe nijedan dan a da pravosudni organi iz Velike Plane ne izvrše neku intervenciju na autoputu, da li zbog saobraćajnih nezgoda, da li iz nekih drugih razloga.
Glavni argument zbog kojeg Sud u Velikoj Plani treba da nastavi rad jeste obim posla. U Opštinskom sudu u Velikoj Plani trenutno radi deset sudija, tri sudijska pomoćnika i dva sudijska pripravnika. Znači, govoriću kroz obim posla ovog suda u 2007. godini i prvih devet meseci ove godine. U 2007. godini, u sudu je radilo pet parničnih veća, dva veća za radne sporove, tri krivična veća, jedan sudija je postupao u predmetu izvršenja, dvoje u istražnom odeljenju. U svim materijama u postupanju je bilo ukupno 14.625 predmeta.
Juče je pomenut jedan osnovni sud, u stvari, jedna opština gde će ostati da radi osnovni sud koji ima tri puta manje predmeta. Ako ovaj broj predmeta podelimo s ukupnim brojem radnih dana, dobijemo 59 predmeta dnevno, ili osam predmeta po radnom satu. To je 1.462 predmeta po jednom sudiji godišnje. Ponavljam, 1.462 predmeta, odnosno šest predmeta dnevno po sudiji, ako računamo samo radne dane. Ovo je matematika koju sam izneo samo pod pretpostavkom da se po jednom predmetu godišnje održava samo jedno ročište, a teško je da se bilo koji postupak, posebno u zemlji Srbiji, završi jednim ročištem.
U 2007. godini, u Opštinskom sudu u Velikoj Plani ukupno je rešeno 9.008 predmeta, od čega 1.835 čine stari predmeti. To je 36 rešenih predmeta po jednom radnom danu, odnosno pet predmeta po radnom satu suda. Svako ko se površno razume u ovu materiju, ko zna koliko je teško po jednom predmetu održati nekoliko ročišta i izreći presudu koja je u interesu pravde, napisati njeno obrazloženje, može pretpostaviti koji je obim posla koji rade sudije u Sudu u Velikoj Plani.
U prvih devet meseci ove godine primljeno je ukupno 5.409 predmeta, odnosno više od 20 predmeta dnevno. Ako se računaju samo radni dani, to je 23 nova predmeta dnevno. To znači da je Sud svakog sata efektivnog rada primao tri i po predmeta.
Ako računamo i stare predmete, deset sudija je u prvih devet meseci ove godine postupalo po 11.026 predmeta, 58 predmeta po radnom danu, odnosno 5,8 predmeta po sudiji za jedan radni dan.
U 2007. godini, po žalbi je razmatrano 614 predmeta, u kojima je potvrđeno 418, odnosno 68,08% presuda.
Znam da su ove brojke pomalo zamorne, ali, kažem, smatram da ne postoji jači argument kojim treba da branite postojanje nekog suda od obima njegovog posla i od rezultata rada, pa ću govoriti o radu nekih odeljenja.
Rad krivičnog odeljenja: u 2007. godini, u ovom sudu radila su tri krivična veća, koja su postupala po ukupno 1.086 predmeta, od kojih je 548 predmeta koji su primljeni u toku godine. Prosečni mesečni priliv po sudiji iznosi 19 predmeta. U prvih devet meseci ove godine, primljeno je 325 novih predmeta, od kojih je rešeno 278, ili 85,5%, što je, mora se priznati, veliki procenat, čak i za neke zemlje sa mnogo uređenijim pravosuđem nego što je to slučaj u Srbiji.
Rad istražnog odeljenja: u 2007. godini, ukupno je postupano po 530 predmeta, od čega su 422 nova predmeta. Mesečni prilivi po sudiji je 22 predmeta. Rešena su 423 predmeta. Znači, opet jedan izuzetan procenat, ili 22 predmeta po sudiji mesečno. U prvih devet meseci ove godine, u odeljenju je radio samo jedan sudija i on je postupao po 369 predmeta.
Vanraspravno krivično veće: u 2007. godini postupano je po 127 predmeta, od čega je 120 novih predmeta. Rešeno je 118, ili 92,91% predmeta, ili 12 predmeta mesečno. Takođe, izuzetan procenat. U prvih devet meseci ove godine, postupano je po 94 predmeta, od čega je 85 novih predmeta, rešen je 91 predmet, ili 96,80% predmeta.
Još ću reći nekoliko reči o radu parničnog odeljenja i radu ostavinskog odeljenja, kako vas ne bih zamarao ovim brojkama.
U ovoj materiji sudila su četiri parnična veća u 2007. godini, ukupno je suđeno po 1.655 predmeta, od čega je u prošloj godini novih primljenih 888 predmeta, što iznosi, kao mesečni priliv, 23 predmeta po sudiji. Znači, praktično svakog radnog dana, sudija je imao po jedan novi predmet. Rešeno je 935 predmeta, što mesečno iznosi 19 rešenih predmeta po jednom sudiji. U prvih devet meseci ove godine, postupano je po 1.289 predmeta, a mesečni priliv je 17 predmeta po jednom sudiji.
Reći ću još nešto o radu ostavinskog odeljenja. U toku prošle godine, primljeno je 846 predmeta, ili 86, 60 predmeta po sudiji. Sa zatečenih 99 starih predmeta, ukupno je postupano po 965 predmeta; rešena su 584 predmeta, odnosno 62%, što iznosi 50 predmeta mesečno. U prvih devet meseci ove godine, postupano je po 989 predmeta, primljeno je 618 novih predmeta, mesečni priliv je 69 predmeta po sudiji, a rešeno 589, odnosno 60,16% predmeta, što iznosi 66 rešenih predmeta mesečno po sudiji.
Neću da čitam dalje. Kada uzmete u obzir sve ove podatke i kada ih izanalizirate i uporedite s rezultatima rada, s obimom poslova koje imaju neki sudovi koji će nastaviti da postoje, onda se nameće samo jedan zaključak, da je ukidanje Suda u Velikoj Plani potpuno neracionalno i neopravdano.
Za one koji su bili previše zamoreni ovim brojkama, da bih ilustrovao obim poslova Suda u Velikoj Plani, reći ću vam sledeće: za ovih 12,5 minuta, izgovorio sam ne znam koliko slova, koliko slovnih znakova. Broj predmeta po kojima je postupao Sud u Velikoj Plani je veći od broja slova koje sam danas izgovorio za ovom skupštinskom govornicom. I da nije ničeg drugog, smatram da je samo to dovoljan argument da se uvaži moj amandman – da Opštinski sud u Velikoj Plani nastavi da radi kao Osnovni sud, s odeljenjem u Smederevskoj Palanci. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podržavam ovaj amandman, iz jednog prostog razloga, zato što smatram da sva mesta koja u ovom trenutku imaju sudove treba da ih imaju i ubuduće. U pitanju su tekovine koje znače mnogo i tim mestima i građanima koji žive u njima i, zaista, smatram da u ovom trenutku nema razloga da se pribegava tako radikalnim merama kao što je ova koja je predložena ovim zakonom, a to je ukidanje 104 opštinska suda.
Ukidanje tako značajne institucije kao što je sud u Svilajncu, Kladovu, Rekovcu, Majdanpeku itd. doprinelo bi provincijalizaciji tih mesta i podstaklo dalje migracije stanovništva prema većim centrima.
Ja ću raspravu o ovoj temi iskoristiti, kao i prisustvo predstavnika Vlade, da skrenem pažnju na jedan problem koji se odnosi na status Srba prognanih iz Republike Srpske Krajine koje je hrvatsko pravosuđe u odsustvu osudilo na višegodišnje kazne zatvora za zločine koje nisu počinili. Ljudi nisu osuđeni zato što su počinili zločine, nego su osuđeni zato da se ne bi vratili u Hrvatsku.
Prema podacima Vlade Republike Srpske Krajine, prema podacima nevladinih organizacija, u pitanju je više od 200 ljudi. Oni su u međuvremenu dobili državljanstvo Srbije i država Srbija ima ustavnu obavezu da se bori za zaštitu njihovih prava.
Ilustracije radi, navešću samo jedan primer, primer Željka Kneževića, koji ima 41 godinu, rodom iz Oćustava kod Knina, bivši je radnik ''Tvornice vijaka'' u Kninu, a već 15 godina živi u Velikoj Plani, državljanin je Republike Srbije. On je u odsustvu, od strane Županijskog suda u Zadru, osuđen na 20 godina robije i za njim je raspisana poternica Interpola. U presudi Županijskog suda u Zadru stoji da je Željko Knežević, kao pripadnik vojne policije srpske vojske Krajine i kao čuvar u vojnom zatvoru u Kninu, učestvovao u premlaćivanju zarobljenika hrvatske nacionalnosti, usled čega je jedan od zatvorenika preminuo.
Činjenice su sledeće. U Kninu je zaista postojao vojni zatvor, koji je obezbeđivala srpska vojska Krajine. Činjenica je da su se u tom zatvoru, nažalost, događala premlaćivanja. Činjenica je da se dogodio taj nesrećni slučaj gde je jedan od hrvatskih zarobljenika, usled teških batina koje je dobio, nešto kasnije preminuo. Međutim, Željko Knežević sa tim slučajem nema apsolutno nikakve veze.
Željko Knežević nikada nije bio pripadnik vojne policije srpske vojske Krajine, Željko Knežević nikada nije bio čuvar zatvora u Kninu, niti čuvar bilo kog drugog zatvora. Željko Knežević nikada u životu nije ušao ni u jedan jedini zatvor i Željko Knežević nikada u životu nije udario nijednog jedinog zarobljenika hrvatske ili bilo koje druge nacionalnosti.
Željko Knežević nastoji da preko desetine svedoka, ne samo Srba, nego i Hrvata iz Knina, svojih prijatelja, svojih komšija, dođe do pravde. Obraćao se svim institucijama države Hrvatske. Njihov odgovor glasi – dođite u Hrvatsku i dokažite svoju nevinost. Željko Knežević ne sumnja da bi je dokazao, međutim, problem je u tome što praksa pokazuje da svi oni Srbi koji odu u Hrvatsku, a protiv kojih postoje pravosnažne sudske presude u odsustvu, moraju da provedu najmanje nekoliko meseci u zatvoru, a ima slučajeva da su proveli i po šest godina u zatvoru da bi dokazali svoju nevinost. Željko Knežević, jednostavno, nema toliko hrabrosti da ode u Hrvatsku i da provede u tamošnjem zatvoru jedan dan, a kamoli, recimo, jednu godinu.
Zbog toga apelujem na ministra pravde, apelujem na vladajuću većinu, apelujem na Ministarstvo pravde i sve državne institucije da se pozabave ovim problemom. Znači, svi oni državljani Republike Srbije koji su zaista počinili zločine i nalaze se na poternicama, treba da odgovaraju za te zločine, kao i pripadnici drugih naroda koji su počinili zločine nad srpskim narodom. Znači, pravda za sve žrtve, kazna za sve zločince. Međutim, država mora da učini sve da zaštiti od odmazde hrvatske države svoje građane koji su osuđeni ni krivi ni dužni. Hvala vam.

Dame i gospodo, ovim predlogom zakona predviđeno je postojanje suda za prekršaje u Smederevu, sa odeljenjima za prekršaje u Velikoj Plani i Smederevskoj Palanci.
Svojim amandmanom predlažem da ostane sud u Smederevu i da se uspostavi prekršajni sud u Velikoj Plani sa odeljenjem za Smederevsku Palanku.
Ovaj amandman sam podneo zato što smatram da postoje svi opravdani razlozi, koji su u funkciji bržeg i boljeg sprovođenja pravde, da u Velikoj Plani postoji sud za prekršaje sa odeljenjem u Smederevskoj Palanci. Sada ću navesti neke od tih razloga.
Prvi razlog je broj stanovnika. Opština Velika Plana ima 50.000 stanovnika, zajedno sa Smederevskom Palankom to je ukupno oko 110.000 stanovnika. Ovde vidimo, u ovom predlogu zakona, da postoje područja koja imaju tri puta manje stanovnika nego ove dve opštine zajedno, a za koje je predviđeno postojanje suda za prekršaje. Mislim da se to rešenje ne može prihvatiti kao logično.
Sledeći argument je geografski položaj. Velika Plana se nalazi na Koridoru 10, na raskrsnici više međudržavnih i regionalnih drumskih i železničkih puteva. Preko teritorije opštine Velika Plana u dužini od 50 km prolazi autoput Beograd - Niš, železnička pruga Beograd - Niš i Carigradski drum, otprilike u istoj dužini i približne gustine saobraćaja, uglavnom tranzitnog saobraćaja.
Nažalost, na tom delu autoputa su veoma česte saobraćajne nesreće, saobraćajni i drugi prekršaji koji zahtevaju intervenciju organa za prekršaje. Navešću samo dva primera. Samo u poslednjih 15 dana pre dana nego što sam podneo ovaj amandman na tom delu autoputa dogodilo se nekoliko masovnih saobraćajnih udesa u kojima je povređeno više od 30 lica. Primer drugi: u julu mesecu ove godine na ovom putnom pravcu dogodilo se 38 saobraćajnih prekršaja i, što je takođe bitno, većina od tih saobraćajnih prekršaja dogodila se izvan radnog vremena.
Postupanje u ovim slučajevima otežava činjenica da su u velikom broju prekršaja učesnici strani državljani protiv kojih se postupak sprovodi uz prisustvo tumača, čije je angažovanje inače otežano samo po sebi, a možete zamisliti koliko je otežano ako se prekršaj dogodi van radnog vremena, a posebno u noćnim časovima, kada se inače najčešće i događaju ovi saobraćajni i drugi prekršaji.
Na posebnu opterećenost organa za prekršaje u Velikoj Plani upućuje činjenica da je taj organ za prekršaje do sada bio zadužen da pokriva deonice autoputa u dužini od 50 km, a da je prvih 50 km autoputa bilo pokrivano od strane tri organa za prekršaje: iz Beograda, Grocke i iz Smedereva. Smatram da je jedan od bitnih argumenata to što se za desetak dana u Velikoj Plani otvara moderna zgrada policije u kojoj će se nalaziti centar za nadziranje saobraćaja na većem delu autoputa, što će u svakom slučaju povećati obim poslova organa za prekršaje u Velikoj Plani.
Značaj suda za prekršaje, posebno suda za prekršaje u Velikoj Plani, predvideo je i, da tako kažem, ocenio i prethodni zakonodavac, jer je predvideo da u organu za prekršaje u Velikoj Plani radi osam sudija, više nego u Požarevcu, koji je duplo veći grad po broju stanovnika, gde je radilo šest sudija, ili u Smederevu gde je angažovano sedam sudija. Velika Plana je imala jednak broj sudija za prekršaje kao i Užice.
Kao jedan od razloga zašto je Vlada napravila nekakva odstupanja od utvrđenih principa ovde je navedeno - blizina turističkih mesta. Navešću tri, u stvari četiri opštepoznata turistička mesta, četiri lokacije u Velikoj Plani; ima ih više, ali smatram da su ove četiri same po sebi dovoljne da pokažu da Velika Plana iz tih razloga zadovoljava ovaj poseban kriterijum Vlade. Prvo mesto je Radovanjski lug, drugo manastir Pokajnica, treće mesto je manastir Koporin i četvrto mesto je škola u Krnjevu, za koju verovatno većina vas ne zna da je najstarija škola na teritoriji Republike Srbije.
Treći razlog za postojanje suda za prekršaje u Velikoj Plani jeste obim posla. U prošloj, 2007. godini organi za prekršaje u Velikoj Plani i Smederevskoj Palanci, čitam zvanične podatke, koji bi u slučaju usvajanja ovog amandmana postali jedan sud, u radu su imali ukupno 16.450 predmeta: 8.461 organ za prekršaje u Velikoj Plani i 7.989 predmeta organ za prekršaje u Smederevskoj Palanci. Na mesečnom nivou, to je 1.404 predmeta ili 47 predmeta dnevno. Svakog dana, iz dana u dan, 47 predmeta, i tako godinu dana.
Ovo govorim da bismo shvatili koliko su ti organi za prekršaje i sudije koje rade u njima opterećeni. Od 16.450 predmeta novih predmeta, koji su otvoreni 2007. godine, bilo je 7.999; od 8.461 predmeta po kojima je u 2007. godine postupao organ za prekršaje u Velikoj Plani rešeno je 5.463 predmeta.
U prvih devet meseci ove godine u radu organa za prekršaje u Velikoj Plani nalazilo se 6.198 predmeta, a u radu organa za prekršaje u Smederevskoj Palanci 6.000 predmeta, što je ukupno 10.198, što iznosi 1.355 predmeta mesečno. Ako ovaj broj podelimo sa brojem dana, dobijemo nepuna 34 predmeta dnevno. Ako računamo uobičajeno radno vreme od sedam sati efektivnog rada za sudije, sudije u Velikoj Plani i Smederevskoj Palanci su ove godine imale četiri predmeta po jednom satu rada. To je zaista preveliko opterećenje. Od ukupnog broja premeta, od 1. januara do 30. septembra ove godine u rad je uzeto 6.100 novih predmeta.
Četvrti razlog zbog kojeg sam predložio ovaj amandman jeste povećanje broja predmeta u ovim organima za prekršaje. U prvih devet meseci ove godine povećan je broj predmeta u kojima se postupa po članu 305. Zakona o prekršajima (to se odnosi na privođenje lica), kao i broj predmeta po zamolnicama drugih organa za saslušanje stranke i predmeta za izvršenje od drugih organa za prekršaje.
Peti razlog je finansiranje. Zaključno sa 30. septembrom ove godine organ za prekršaje u Velikoj Plani naplatio je (znači, samo za ovu godinu) 13.367.800 dinara za izrečene sankcije u prekršajnom postupku, što je sasvim dovoljno za samofinansiranje ovog suda. Organ za prekršaje u Smederevskoj Palanci je imao nešto manji priliv sredstava, ali sasvim dovoljno za finansiranje odeljenja suda u Velikoj Plani.
Šesti argument je smeštajni kapacitet. Zgrada Opštinskog suda u Velikoj Plani, inače možda najmodernija i najbolja sudska zgrada u Republici Srbiji, ima površinu od 2.000 kvadratnih metara, što je sasvim dovoljno da se u ovoj zgradi nalazi osnovni sud, organ za prekršaje, opštinsko javno tužilaštvo, i još mogu da se smeste komotno dva opštinska suda. Nije potrebno nikakvo dalje ulaganje i izdvajanje finansijskih sredstava za obezbeđivanje prostora za rad tog suda. Vrlo je bitno da sve sudije koje rade u organima za prekršaje u Velikoj Plani imaju svoje kancelarije, koje su potpuno tehnički opremljene i po tom osnovu ne bi bila potrebna nikakva dalja ulaganja.
Poslednji argument je argument koji svi ponavljaju. Smatram da bi građanima Velike Plane i sudijama iz organa za prekršaje u Velikoj Plani, u slučaju da prihvatite ovaj amandman, bilo lakše, bilo dostupnije da postupaju po zakonu, da rade u interesu pravde. Iz tih razloga predlažem da Vlada i vladajuća većina u danu za glasanje prihvate ovaj amandman.

Dame i gospodo narodni poslanici, u nameri da diskredituje SRS i Aleksandra Stefanovića, gospodin Tomislav Nikolić je ovde izrekao tvrdnju da Aleksandar Stefanović, između ostalog, u svom vlasništvu ima neke fabrike u Velikoj Plani.
Odgovorno, pod punom moralnom i materijalnom odgovornošću tvrdim da Aleksandar Stefanović, o kojem je ovde reč, u svom vlasništvu u Velikoj Plani nema nikakvu fabriku, nikakav objekat, apsolutno. U Velikoj Plani ne postoji nijedna nekretnina ili bilo šta drugo što se nalazi u vlasništvu pomenutog Aleksandra Stefanovića.
Šta je istina od svega ovoga što ovde iznosi Tomislav Nikolić zaista ne znam.
Znači, u pitanju su stvari koje ne prepoznajem, ali ako zaključke treba da izvodim na osnovu ove njegove tvrdnje o Aleksandru Stefanoviću, onda smatram da nikakav komentar nije potreban. U pitanju je notorna neistina. Hvala vam.

Dame i gospodo, ja ću na osnovu člana 226. govoriti o jednom problemu, iz kojeg se na najbolji način vidi bahat odnos  vlasti u Srbiji prema građanima i njihovim osnovnim problemima.
Prije mjesec dana ja sam tražio objašnjenje od nadležnih ministarstava o problemu vodosnabdevanja u Velikoj Plani. Od tada je prošlo mjesec dana, a ja još uvijek nisam dobio nijedan odgovor, pa ću iskoristiti ovu priliku da nadležne organe i javnost u Srbiji još jednom upoznam sa ovim problemom.
Već pet godina u opštini Velika Plana, u pitanju je 50.000 stanovnika, nemaju vodu za piće. Voda koja se nalazi u Gradskom vodovodu, po ocenama stručnjaka, zbog prevelike koncentracije nitrata, ne samo što nije zdrava za piće, nego nije upotrebljiva za pranje sudova i za kupanje. Sam grad Velika Plana, koji ima 20.000 stanovnika, vodom snabdeva jedna cisterna kapaciteta 5.000 litara stara 35 godina. Sami pretpostavljate da, zbog godina starosti, više nije u upotrebi nego što jeste u upotrebi.
Građani Velike Plane imaju tri mogućnosti. Jedna je mogućnost da čekaju ovu fantomsku cisternu na punktovima u gradu, da li će doći ili neće doći. Zbog starosti i zbog preopterećenja, uglavnom se dogodi da treba da prođu tri-četiri dana da bi se pojavila u jednom dijelu grada.
Druga mogućnost je da kupuju vodu za piće. Pod pretpostavkom da jedna prosječna porodica dnevno potroši samo dva balona, deset litara, vode za piće, za kupovinu te vode toj porodici treba 150 dinara dnevno, minimum. Na mjesečnom nivou, to je 4.500 dinara.
To je neizdrživ izdatak za većinu domaćinstava u Velikoj Plani. Tamo ogromna većina ljudi ne radi, nema nikakvo zaposlenje, a oni koji rade otprilike imaju mjesečne nadoknade, plate, od 10.000 do 12.000 dinara. Oni bi za kupovinu vode trebalo da odvoje trećinu svojih mjesečnih primanja.
Treća mogućnost, koju koristi najveći broj Planjana, jeste da piju otrovnu vodu. Posledice su izuzetno pogubne. Zabilježen je nagli porast bolesti organa za varenje, nervnih bolesti i, posebno, bolesti bubrega. Po tim bolestima Velika Plana se nalazi među prvim opštinama u Srbiji.
Postoji samo jedno rješenje ovog problema, ja sam o tome već dva puta govorio, a to je izgradnja fabrike za prečišćavanje vode. Za izgradnju te fabrike neophodno je izdvojiti iz budžeta do pet miliona evra. Možda neki smatraju da je u pitanju velika suma, međutim, ja smatram da je zaista za zdravlje 50.000 stanovnika jedne opštine pet miliona evra sasvim mala suma. Zbog toga tražim još jednom objašnjenje od Vlade Srbije, od nadležnih ministarstva šta misle da preduzmu po pitanju rešavanja ovog urgentnog problema. Hvala vam.

Dame i gospodo, osvrnuću se na tri odredbe ovog predloga zakona, koje meni djeluje pomalo neverovatno. Kada bi ih komentarisao pokojni komentator Mladen Delić, verujem da bi on sa ove govornice uzviknuo - ljudi, da li je to moguće!
Kaže, sloboda i ciljevi udruživanja. Ciljevi delovanja udruženja ne mogu biti usmereni na nasilno rušenje ustavnog poretka i narušavanje teritorijalne celokupnosti Republike Srbije itd. Podvlačim, na nasilno rušenje. Ovo meni zvuči potpuno neverovatno. Zašto? Znači, nasilno ne može, a na nenasilno rušenje ustavnog poretka može. Šta ovo konkretno znači?
Konkretno znači da Vlada Republike Srbije predlaže da država Srbija dozvoli da se na njenoj teritoriji mogu registrovati udruženja koja za svoj programski cilj imaju nenasilno narušavanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije, nenasilno rušenje ustavnog poretka države. Smatram da je ovo u potpunoj zavadi sa zdravim razumom i, što je još važnije, ovo je u potpunosti u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije.
Istina, u ovoj zemlji postoje udruženja i razne organizacije, posebno nevladine organizacije, o kojima je danas ovde bilo reči, koje već godinama uveliko rade na rušenju ustavnog poretka, na rušenju vrednosti koje se pominju u članu 3. Mi sada idemo korak dalje i mi to delovanje legalizujemo.
Da nije u pitanju slučajnost potvrđuje član 29, odbacivanje prijave za upis udruženja. Sada ovde imate pet razloga zbog kojih će prijava biti odbačena: razlog prvi, ako je naziv udruženja ili simbol vizuelnog identiteta identičan nazivu ili simbolu nekog drugog udruženja; drugi, ako je naziv udruženja zamenljiv sa nazivom drugog udruženja; treći, ako simbol vizuelnog identiteta izaziva zabunu o udruženju; četvrti, ako je prijava podneta od neovlašćenog lica; peti, ako prijava, akt osnivanja ili statut, ne sadrže sve podatke koji su propisani ovim predlogom zakona.
Ovde nedostaju odredbe iz člana 3. ovog predloga zakona. Znači, ako neko hoće da registruje udruženje koje se zalaže za nenasilno rušenje ustavnog poretka i narušavanje teritorijalne celokupnosti Republike Srbije, kršenje zajamčenih ljudskih i manjinskih prava ili izazivanje i podsticanje neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti zasnovane na rasnoj, nacionalnoj, verskoj ili drugoj pripadnosti ili opredeljenju, kao i polu itd, tom udruženju će biti dozvoljena registracija.
Ovo crno na belo, od slova do slova piše u ovom zakonu. Smatram da se radi o neverovatnom i nedopustivom propustu zbog kojeg ovaj zakon treba vratiti na doradu.
Osvrnuću se ovde i na pominjanu temu, o kojoj u ovom prijedlogu zakona nema ni reči, a to je finansiranje ovih udruženja. Ovaj problem ističem upravo zbog prakse koja je ovde potencirana - da se neka od ovih udruženja, posebno nevladine organizacije, finansiraju iz inostranstva.
Često se tom novcu ne zna poreklo, a vrlo često imamo slučaj kod nekih udruženja koje ću pomenuti kasnije, da se taj novac koristi za finansiranje aktivnosti koje su direktno usmerene, u najmanju ruku, na satanizaciju države Srbije i srpskog naroda, a posredno i na narušavanje ovih vrednosti, počev od ustavnog poretka itd.
Najbolji primer za to su ove nevladine organizacije: Fond za humanitarno pravo Nataše Kandić, Komitet za ljudska prava Biljane Kovačević-Vučo, "Žene u crnom" i Centar za kulturnu dekontaminaciju. Ove organizacije postoje 15 godina.
Apsolutno javnost, koliko sam čuo od priznanja žena koje vode ove organizacije, čak ni državni organi nemaju pojma iz kojih izvora se one finansiraju. Imali smo u predizbornoj kampanji jednu izjavu Nataše Kandić, gde je ona priznala da je Fond za humanitarno pravo dobio prošle godine donaciju u iznosu, čini mi se da je u pitanju, 200.000 evra. Svi znamo čime se ovaj fond bavi.
Znači, smatram da zakon treba povući iz procedure, regulisati ovo pitanje, jednostavno, da se zna ko, kome, kako i zašto može da uplaćuje sredstva.
Samo još jedna stvar, moji prethodnici su se na to takođe osvrnuli, tiče se osnivača udruženja. Kaže, udruženja mogu osnovati najmanje tri osnivača, a ovde se misli na tri fizička lica. Zaista smatram da je ovde napravljen veliki propust.
Mislim da je premalo da se dozvoli da tri lica organizuju udruženje. Logično bi bilo da taj broj bude minimalno onaj broj ljudi koji je potreban da se formiraju svi organi udruženja koji su predviđeni ovim zakonom.
Isto se tako kaže da najmanje jedan od osnivača mora biti državljanin Republike Srbije. Znači, dva mogu biti iz inostranstva. Kada su u pitanju fizička lica, smatram da ovaj srazmer treba da bude obrnut, znači da treba najmanje dva fizička lica osnivača, ako se ostane na ovom broju, da budu državljani Republike Srbije, a eventualno jedan iz inostranstva. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 226, tražim objašnjenje od Vlade Srbije i od predsednika Republike Srbije da li i šta Republika Srbija misli da preduzme povodom odluke Međunarodnog suda pravde i povodom tužbe Republike Hrvatske protiv Srbije?        
Diskusiju nastavljam, nadovezaću se na kolegu Buhu - najmanje 500 hiljada prognanih Srba iz Krajine, najveće etničko čišćenje u Evropi poslije Drugog svetskog rata, sedam hiljada ubijenih Srba u Hrvatskoj, 15 hiljada ranjenih i, kao što sam juče govorio, više od milion Srba koji su ubijeni u zločinu genocida u vrijeme Drugog svetskog rata. Kao rezultat imamo činjenicu da se pred Međunarodnim sudom pravde, najvišom međunarodno-pravnom institucijom, vodi postupak protiv države Srbije zbog zločina genocida. Zašto smo došli u ovu situaciju? U ovu situaciju smo došli zato što država nije vodila ispravnu politiku.
Umesto da prikupljamo dokaze o zločinima nad Srbima, umesto da podnosimo tužbe za te zločine, mi smo prikupljali dokaze o zločinima koji su počinili Srbi, izvinjavali se Hrvatima i Muslimanima, i pripremali i vodili sudske procese protiv pripadnika srpskog naroda. Sada imamo situaciju da se u Beogradu sudi za zločin na Ovčari zbog ubistva 200 Hrvata, i treba da se sudi. Ali, u Beogradu ili pred nekim drugim sudom po tužbi Srbije moralo da se sudi za ubistvo za više od hiljadu srpskih vojnika i civila koji su ubijeni od strane hrvatskih paravojnih organizacija u Vukovaru.
U Beogradu se sudi zbog ubistva 20 ili 30 civila u Lovasu, i treba da se sudi. Međutim, nedopustivo je da se ni u Hrvatskoj ni u Srbiji ne sudi za ubistvo 150 srpskih civila za jednu noć u Gospiću, za ubistvo 400 srpskih civila u zimu 1993. godine u Ravnim Kotarima, za ubistvo 283 srpskih civila u operaciji Bljesak, za ubistvo 500 srpskih civila u Sisku. Ako Srbija bude proglašena krivom po tužbi Hrvatske, sledi tužba za naknadu štete.
U hrvatskim sredstvima informisanja u javnosti već se polemiše, pominju se brojke od 30 do 100 milijardi dolara. Šta to znači? To znači da će naša djeca, naši unuci, naši praunuci, u sledećih 10, 20, 30, a vjerovatnije 50 i više godina, raditi za to da bi Hrvatima plaćali ratnu odštetu. Žrtve će plaćati zločincima. Hvala vam.

Javljam se po članu 104.
Gospođa Čomić je, ubeđen sam, dobronamerno apelovala da se ovde upotrebljavaju ujednačene brojke. Iz toga se može izvući zaključak da su poslanici SRS bili kontradiktorni kada su ovde navodili brojke o žrtvama hrvatskog terora nad pripadnicima srpskog naroda. Međutim, to nije slučaj. Zbog toga ću još jednom ponoviti, i zbog poslanika, i zbog gospođe Čomić i pre svega zbog građana Srbije koji ovo gledaju.
U Hrvatskoj za vreme rata od 1991. do 1995. godine slovom i brojem, znači ono što je utvrđeno, ubijeno je preko 7.000 Srba. Najmanje 4.000 Srba hrvatske regularne jedinice su ubile na teritoriji BiH. Ranjeno je 15.000 Srba, 15.000 Srba Krajišnika.
Što se tiče broja prognanog stanovništva, najmanje je prognano 500.000 stanovnika. Od toga, pouzdano se zna, to je utvrđeno, 250.000 Srba Krajišnika prilikom okupacije Republike Srpske Krajine u operaciji "Oluja" i još 250.000 Srba Krajišnika, Srba iz Hrvatske, iz Zagreba i ostalih urbanih dijelova Hrvatske na kojima nije bilo ratnih dejstava. Gospodin Škrbić je upotrebio brojku od milion prognanih Krajišnika. Pri tom je mislio na sve Srbe Krajišnike. Svi Srbi praktično zapadno od Drine su Srbi Krajišnici. U Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj kada saberete broj prognanih, nažalost, on prelazi cifru od jedan milion.
Gospodin Škrbić je rekao da je u Hrvatskoj etnički očišćeno 1.100 srpskih sela.
To je takođe zvaničan podatak. U BiH, ovaj podatak se odnosi samo na federaciju BiH, 527 sela koja su bila potpuno etnički čista, u kojima je živelo samo srpsko stanovništvo, više apsolutno ne postoje, kao da ih nikada bog nije dao i o tome ću govoriti drugom prilikom.
Sledeća stvar što se brojki tiče, pomenuli smo brojku od preko milion Srba koji su ubijeni u genocidu Hrvata nad srpskim narodom u Drugom svetskom ratu. Pomenuli smo brojke od 50.000 dece koja su ubijena u Jasenovcu, juče sam preuzeo obavezu, i tu ću obavezu ispuniti narednih dana, da Vladi Republike Srbije dostavim spisak sa imenima 22.000 dece koja su ubijena u Jasenovcu, a čiji je identitet utvrđen. Rezultat je sledeći: Srbija treba da odgovara za ratne zločine i genocid po tužbi Hrvatske.
Koristim ovu priliku, imam još deset sekundi, samo da postavim pitanje, pošto je ovde gospodin ministar, šta država Srbija misli da preduzme povodom činjenica da po svim međunarodnim dokumentima, po Povelji Ujedinjenih nacija, Republika Srpska Krajina pravno još uvek postoji?
Rezolucija 743 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, čuveni Vens-Ovenov plan, kojim je uspostavljena Republika Srpska Krajina, kojim su međunarodne snage postavljene između Republike Srpske Krajine i Hrvatske, ta rezolucija nikada nije stavljena van snage. Republika Srpska Krajina formalno-pravno još uvek postoji, iako tamo nema nikoga, sve je pobijeno i etnički očišćeno, a država Srbija ćuti. Hvala vam na razumevanju.

Dame i gospodo narodni poslanici, tražim objašnjenje po članu 226. Poslovnika o istoj temi o kojoj je govorio gospodin Todorović.
Naime, tražim objašnjenje, zašto država Srbija nije podnela protivtužbu protiv Hrvatske za zločine koji su počinjeni od 1991. do 1995. godine, tim pre što ima više elemenata za podnošenje protivtužbe, nego što je Hrvatska imala elemenata za podnošenje svoje tužbe?
Podsetiću na samo tri ključna elementa. Prvo, u vreme Drugog svetskog rata, Hrvatska je počinila težak masovni zločin, genocid nad srpskim narodom u Hrvatskoj, u Srbiji i BiH.
Na monstruozan način, ubijeno je preko milion pripadnika srpskog naroda. Samo u logoru Jasenovac ubijeno je 700.000 ljudi, od toga, preko 50.000 dece. Narednih dana ću organima Vlade Srbije i nadležnim organima dostaviti spisak sa 22.000 imena srpske dece, sa svim podacima, koja su ubijena u Jasenovcu.
Drugi element jesu zločini koji su se dogodili 1991. godine. Te godine, napadom na kasarne JNA, napadom na Plitvice, Borovo Selo i druga srpska naselja, Hrvatska je izazvala rat i počinila zločin protiv mira. Po međunarodnom pravu, zločin protiv mira je najteži mogući zločin, mnogo teži od zločina genocida.
U tom ratu od 1991. do 1995. godine, podsećam, Hrvatska je na teritoriji Hrvatske ubila oko 7.000 ljudi srpske nacionalnosti, a na teritoriji BiH – preko 4.000 ljudi srpske nacionalnosti. Počinila je teške zločine, od kojih neki, posebno oni koji su počinjeni u vreme ''Bljeska'' i ''Oluje'', imaju elemente genocida.
Neću ovde tvrditi da su zločini počinjeni u Hrvatskoj, ni sa srpske, ni sa hrvatske strane, čist genocid po definiciji, po međunarodnom pravu. Mislim da ni jedni, ni drugi zločini koji su počinjeni nad Srbima ili Hrvatima nisu u pravom smislu reči genocid, ali, ako se govori o tome koji su zločini teži, koji imaju više elemenata genocida, onda su to, u svakom slučaju, zločini koje su Hrvati počinili nad srpskim narodom.
Da rezimiram. Za svoju tužbu koju je podnela protiv Srbije, Hrvatska je imala samo jedan adut, ratne zločine, bilo je tih ratnih zločina koje su Srbi počinili nad hrvatskim narodom u Hrvatskoj, a Srbija je imala tri aduta.
Prvi adut su ratni zločini koji su počinjeni u poslednjem ratu, a koji su, kao što sam rekao, teži od srpskih zločina nad Hrvatima. Drugi adut, žao mi je što upotrebljavam tu terminologiju, možda je malo neprikladna, to je zločin genocida koji je počinjen od 1941. do 1945. godine i koji niko u međunarodnoj zajednici ne osporava. Treći adut je zločin protiv mira koji je Hrvatska počinila 1991. godine.
Uprkos tome, Hrvatska je podnela tužbu protiv Srbije, a Srbija nije podnela protivtužbu protiv Hrvatske. Postavlja se pitanje – zašto? Nameće se samo jedan jedini odgovor – da se šalje jedna loša poruka međunarodnoj zajednici, svetskoj javnosti, da Srbija na taj način posebno priznaje da je srpska krivica za zločine koji su se dogodili u poslednjem ratu veća od hrvatske krivice. Hvala vam.

Dame i gospodo, reklamiram povredu člana 104. Poslovnika Narodne skupštine.
Pre deset minuta kolega iz poslaničke grupe G17, Jovan Nešović, izjavio je sledeće - vi znate da sada u ovoj nedelji štednje kamate u svim bankama iznose 10%. Pomislio sam da je u pitanju neki lapsus ili da se čovek možda šali.
Prije pet minuta sa ove iste govornice, gospodin Nešović izjavljuje sledeće - preporučio sam građanima da ne gube 10% jer svaka banka sada daje toliku kamatu. Provereno je da u zemlji Srbiji, u kojoj se mi sada nalazimo, ne postoji ni jedna jedina banka koja danas daje kamatu 10%, i u nedelji štednje i prije nedelje štednje. To je jedno.
Drugo, kada narodni poslanik smišljeno dva puta u roku od deset minuta izađe za ovu govornicu, izgovori jednu takvu neistinu, smatram da time on ne vređa samo narodne poslanike, odnosno njihovo dostojanstvo, nego i građane Srbije, svih onih građana Srbije koji nisu u zavadi sa zdravim razumom. Kada slušam poslanike iz G17 stičem utisak da postoje dvije Srbije, jedna stvarna Srbija u kojoj mi svi živimo i jedna virtuelna Srbija.
Juče smo čuli od predstavnika G17 da njihov predsednik Mlađan Dinkić nikada nije pominjao da je pronašao Miloševićeve milijarde na Kipru, pa smo zatim čuli da nije gorela Savezna skupština, da je to insinuacija. Sada čujemo da je u svim bankama kamata 10%. Neću iskoristiti ovu priliku, ali ako budem prinuđen da se javim za repliku pročitaću koliko iznose kamate, pa ćete videti da nigde nema kamate od 10%. Hvala vam.