Dame i gospodo narodni poslanici, ovim predlogom zakona predviđeno je ukidanje opštinskih sudova u Velikoj Plani i Smederevskoj Palanci. Njihovu nadležnost, po ovom predlogu, preuzeo bi Osnovni sud u Smederevu.
Svojim amandmanom sam predložio da, pored Osnovnog suda u Smederevu, postoji i Osnovni sud u Velikoj Plani, s isturenim odeljenjem u Smederevskoj Palanci.
Amandman sam podneo iz razloga što smatram da ne postoje racionalni, znači, opravdani razlozi, u interesu bržeg i boljeg sprovođenja pravde, zbog kojih bi trebalo ukinuti sud u Velikoj Plani.
Ako ukinemo sud u Velikoj Plani, a isti je slučaj s ostalim sudovima, nameće se pitanje, da li će građanima pravda, u tom slučaju, biti dostupnija? Neće. Da li će procedura biti jednostavnija? Neće. Da li će organizacija sudova i pravosuđa biti lakša? Neće. Da li će sudski postupci i rad pravosudnih organa pojeftiniti? Neće. Da li će sudijama biti lakše? Neće, biće im teže. Da li će građanima biti lakše? Naravno da neće, zato što će svoja određena prava ubuduće morati ostvarivati u opštinama izvan mesta svog stanovanja. Da li postoji neki državni interes zbog kojeg bi se izvršila ova reorganizacija i ukidanje ovolikog broja sudova? Ne postoji.
Onda se, samo po sebi, nameće jedno pitanje: zbog čega imamo ovakav predlog zakona?
Nemam odgovor na to pitanje, ali znam da je u proteklih nekoliko dana o ovom zakonu govorilo više od 60 narodnih poslanika i da nijedan od njih nije znao odgovor na ovo pitanje. Nisu bili samo poslanici iz opozicije, nego i poslanici iz vladajućih stranaka.
S druge strane, postoje mnogi razlozi zbog kojih smatram da bi sud u Velikoj Plani trebalo da nastavi da postoji. Prvi razlog je tradicija. Sud u Velikoj Plani postoji duže od 100 godina. Prvo je postojao kao sreski sud u Velikom Orašju, a od 1946. godine radi kao Opštinski sud. Za neko veliko mesto, za neki veći i stariji grad, sto godina nije previše dug vremenski period, međutim, za Veliku Planu, koja kao naselje postoji nešto više od 200 godina, sto godina je polovina postojanja. Zbog toga, građani Velike Plane Opštinski sud ne doživljavaju samo kao neko mesto gde mogu ostvariti svoja određena prava, nego kao deo svog identiteta, svoje tradicije, svoje istorije.
U poslednjih 20 godina, u Srbiji imamo pojavu da se urušavaju i srozavaju sve vrednosti institucije, uključujući i instituciju države. Smatram da se, naprasnim ukidanjem više od stotinu sudova, taj negativan trend samo ubrzava i pospešuje. Jednostavno, nelogično je u jednom mestu ukinuti jednu instituciju koja postoji sto godina, koja dobro funkcioniše, od koje građani nemaju nikakvu štetu. Naprotiv, imaju koristi. Znači, ne postoji nijedan razuman razlog zbog kojeg bi ta institucija bila ukinuta.
Sledeći razlog je raspoloživi prostor i tehnička opremljenost. Kada sam pre dva dana govorio zbog čega smatram da ne treba ukinuti, u stvari, zbog čega treba uspostaviti sud za prekršaje u Velikoj Plani, izneo sam ovde podatak da zgrada Suda u Velikoj Plani ima preko 2.000 kvadratnih metara površine, što je sasvim dovoljno za komotan rad ne jednog, nego tri suda, tim pre što svaki sudija ima svoj kabinet u ovoj zgradi u Velikoj Plani, a svaki kabinet je opremljen kompjuterom i ostalom neophodnom opremom.
Sledeći argument na koji ću podsetiti, o kojem sam govorio, jeste da Velika Plana, zajedno sa Smederevskom Palankom, koju bi pokrivao Osnovni sud u Velikoj Plani, ima 110.000 stanovnika. Vi se sećate da su ovde iznošeni podaci da imamo područja u kojima će biti uspostavljeni ovi osnovni sudovi koja imaju tri puta manje stanovnika nego što imaju ove dve opštine zajedno.
Sledeći argument je geografski položaj. Samo ću ukratko podsetiti da se Velika Plana nalazi većim delom svoje teritorije, znači, pruža se pravcem prostiranja autoputa Beograd-Niš. Neću sada ponavljati sve razloge zbog čega, praktično, ne prođe nijedan dan a da pravosudni organi iz Velike Plane ne izvrše neku intervenciju na autoputu, da li zbog saobraćajnih nezgoda, da li iz nekih drugih razloga.
Glavni argument zbog kojeg Sud u Velikoj Plani treba da nastavi rad jeste obim posla. U Opštinskom sudu u Velikoj Plani trenutno radi deset sudija, tri sudijska pomoćnika i dva sudijska pripravnika. Znači, govoriću kroz obim posla ovog suda u 2007. godini i prvih devet meseci ove godine. U 2007. godini, u sudu je radilo pet parničnih veća, dva veća za radne sporove, tri krivična veća, jedan sudija je postupao u predmetu izvršenja, dvoje u istražnom odeljenju. U svim materijama u postupanju je bilo ukupno 14.625 predmeta.
Juče je pomenut jedan osnovni sud, u stvari, jedna opština gde će ostati da radi osnovni sud koji ima tri puta manje predmeta. Ako ovaj broj predmeta podelimo s ukupnim brojem radnih dana, dobijemo 59 predmeta dnevno, ili osam predmeta po radnom satu. To je 1.462 predmeta po jednom sudiji godišnje. Ponavljam, 1.462 predmeta, odnosno šest predmeta dnevno po sudiji, ako računamo samo radne dane. Ovo je matematika koju sam izneo samo pod pretpostavkom da se po jednom predmetu godišnje održava samo jedno ročište, a teško je da se bilo koji postupak, posebno u zemlji Srbiji, završi jednim ročištem.
U 2007. godini, u Opštinskom sudu u Velikoj Plani ukupno je rešeno 9.008 predmeta, od čega 1.835 čine stari predmeti. To je 36 rešenih predmeta po jednom radnom danu, odnosno pet predmeta po radnom satu suda. Svako ko se površno razume u ovu materiju, ko zna koliko je teško po jednom predmetu održati nekoliko ročišta i izreći presudu koja je u interesu pravde, napisati njeno obrazloženje, može pretpostaviti koji je obim posla koji rade sudije u Sudu u Velikoj Plani.
U prvih devet meseci ove godine primljeno je ukupno 5.409 predmeta, odnosno više od 20 predmeta dnevno. Ako se računaju samo radni dani, to je 23 nova predmeta dnevno. To znači da je Sud svakog sata efektivnog rada primao tri i po predmeta.
Ako računamo i stare predmete, deset sudija je u prvih devet meseci ove godine postupalo po 11.026 predmeta, 58 predmeta po radnom danu, odnosno 5,8 predmeta po sudiji za jedan radni dan.
U 2007. godini, po žalbi je razmatrano 614 predmeta, u kojima je potvrđeno 418, odnosno 68,08% presuda.
Znam da su ove brojke pomalo zamorne, ali, kažem, smatram da ne postoji jači argument kojim treba da branite postojanje nekog suda od obima njegovog posla i od rezultata rada, pa ću govoriti o radu nekih odeljenja.
Rad krivičnog odeljenja: u 2007. godini, u ovom sudu radila su tri krivična veća, koja su postupala po ukupno 1.086 predmeta, od kojih je 548 predmeta koji su primljeni u toku godine. Prosečni mesečni priliv po sudiji iznosi 19 predmeta. U prvih devet meseci ove godine, primljeno je 325 novih predmeta, od kojih je rešeno 278, ili 85,5%, što je, mora se priznati, veliki procenat, čak i za neke zemlje sa mnogo uređenijim pravosuđem nego što je to slučaj u Srbiji.
Rad istražnog odeljenja: u 2007. godini, ukupno je postupano po 530 predmeta, od čega su 422 nova predmeta. Mesečni prilivi po sudiji je 22 predmeta. Rešena su 423 predmeta. Znači, opet jedan izuzetan procenat, ili 22 predmeta po sudiji mesečno. U prvih devet meseci ove godine, u odeljenju je radio samo jedan sudija i on je postupao po 369 predmeta.
Vanraspravno krivično veće: u 2007. godini postupano je po 127 predmeta, od čega je 120 novih predmeta. Rešeno je 118, ili 92,91% predmeta, ili 12 predmeta mesečno. Takođe, izuzetan procenat. U prvih devet meseci ove godine, postupano je po 94 predmeta, od čega je 85 novih predmeta, rešen je 91 predmet, ili 96,80% predmeta.
Još ću reći nekoliko reči o radu parničnog odeljenja i radu ostavinskog odeljenja, kako vas ne bih zamarao ovim brojkama.
U ovoj materiji sudila su četiri parnična veća u 2007. godini, ukupno je suđeno po 1.655 predmeta, od čega je u prošloj godini novih primljenih 888 predmeta, što iznosi, kao mesečni priliv, 23 predmeta po sudiji. Znači, praktično svakog radnog dana, sudija je imao po jedan novi predmet. Rešeno je 935 predmeta, što mesečno iznosi 19 rešenih predmeta po jednom sudiji. U prvih devet meseci ove godine, postupano je po 1.289 predmeta, a mesečni priliv je 17 predmeta po jednom sudiji.
Reći ću još nešto o radu ostavinskog odeljenja. U toku prošle godine, primljeno je 846 predmeta, ili 86, 60 predmeta po sudiji. Sa zatečenih 99 starih predmeta, ukupno je postupano po 965 predmeta; rešena su 584 predmeta, odnosno 62%, što iznosi 50 predmeta mesečno. U prvih devet meseci ove godine, postupano je po 989 predmeta, primljeno je 618 novih predmeta, mesečni priliv je 69 predmeta po sudiji, a rešeno 589, odnosno 60,16% predmeta, što iznosi 66 rešenih predmeta mesečno po sudiji.
Neću da čitam dalje. Kada uzmete u obzir sve ove podatke i kada ih izanalizirate i uporedite s rezultatima rada, s obimom poslova koje imaju neki sudovi koji će nastaviti da postoje, onda se nameće samo jedan zaključak, da je ukidanje Suda u Velikoj Plani potpuno neracionalno i neopravdano.
Za one koji su bili previše zamoreni ovim brojkama, da bih ilustrovao obim poslova Suda u Velikoj Plani, reći ću vam sledeće: za ovih 12,5 minuta, izgovorio sam ne znam koliko slova, koliko slovnih znakova. Broj predmeta po kojima je postupao Sud u Velikoj Plani je veći od broja slova koje sam danas izgovorio za ovom skupštinskom govornicom. I da nije ničeg drugog, smatram da je samo to dovoljan argument da se uvaži moj amandman – da Opštinski sud u Velikoj Plani nastavi da radi kao Osnovni sud, s odeljenjem u Smederevskoj Palanci. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podržavam ovaj amandman, iz jednog prostog razloga, zato što smatram da sva mesta koja u ovom trenutku imaju sudove treba da ih imaju i ubuduće. U pitanju su tekovine koje znače mnogo i tim mestima i građanima koji žive u njima i, zaista, smatram da u ovom trenutku nema razloga da se pribegava tako radikalnim merama kao što je ova koja je predložena ovim zakonom, a to je ukidanje 104 opštinska suda.
Ukidanje tako značajne institucije kao što je sud u Svilajncu, Kladovu, Rekovcu, Majdanpeku itd. doprinelo bi provincijalizaciji tih mesta i podstaklo dalje migracije stanovništva prema većim centrima.
Ja ću raspravu o ovoj temi iskoristiti, kao i prisustvo predstavnika Vlade, da skrenem pažnju na jedan problem koji se odnosi na status Srba prognanih iz Republike Srpske Krajine koje je hrvatsko pravosuđe u odsustvu osudilo na višegodišnje kazne zatvora za zločine koje nisu počinili. Ljudi nisu osuđeni zato što su počinili zločine, nego su osuđeni zato da se ne bi vratili u Hrvatsku.
Prema podacima Vlade Republike Srpske Krajine, prema podacima nevladinih organizacija, u pitanju je više od 200 ljudi. Oni su u međuvremenu dobili državljanstvo Srbije i država Srbija ima ustavnu obavezu da se bori za zaštitu njihovih prava.
Ilustracije radi, navešću samo jedan primer, primer Željka Kneževića, koji ima 41 godinu, rodom iz Oćustava kod Knina, bivši je radnik ''Tvornice vijaka'' u Kninu, a već 15 godina živi u Velikoj Plani, državljanin je Republike Srbije. On je u odsustvu, od strane Županijskog suda u Zadru, osuđen na 20 godina robije i za njim je raspisana poternica Interpola. U presudi Županijskog suda u Zadru stoji da je Željko Knežević, kao pripadnik vojne policije srpske vojske Krajine i kao čuvar u vojnom zatvoru u Kninu, učestvovao u premlaćivanju zarobljenika hrvatske nacionalnosti, usled čega je jedan od zatvorenika preminuo.
Činjenice su sledeće. U Kninu je zaista postojao vojni zatvor, koji je obezbeđivala srpska vojska Krajine. Činjenica je da su se u tom zatvoru, nažalost, događala premlaćivanja. Činjenica je da se dogodio taj nesrećni slučaj gde je jedan od hrvatskih zarobljenika, usled teških batina koje je dobio, nešto kasnije preminuo. Međutim, Željko Knežević sa tim slučajem nema apsolutno nikakve veze.
Željko Knežević nikada nije bio pripadnik vojne policije srpske vojske Krajine, Željko Knežević nikada nije bio čuvar zatvora u Kninu, niti čuvar bilo kog drugog zatvora. Željko Knežević nikada u životu nije ušao ni u jedan jedini zatvor i Željko Knežević nikada u životu nije udario nijednog jedinog zarobljenika hrvatske ili bilo koje druge nacionalnosti.
Željko Knežević nastoji da preko desetine svedoka, ne samo Srba, nego i Hrvata iz Knina, svojih prijatelja, svojih komšija, dođe do pravde. Obraćao se svim institucijama države Hrvatske. Njihov odgovor glasi – dođite u Hrvatsku i dokažite svoju nevinost. Željko Knežević ne sumnja da bi je dokazao, međutim, problem je u tome što praksa pokazuje da svi oni Srbi koji odu u Hrvatsku, a protiv kojih postoje pravosnažne sudske presude u odsustvu, moraju da provedu najmanje nekoliko meseci u zatvoru, a ima slučajeva da su proveli i po šest godina u zatvoru da bi dokazali svoju nevinost. Željko Knežević, jednostavno, nema toliko hrabrosti da ode u Hrvatsku i da provede u tamošnjem zatvoru jedan dan, a kamoli, recimo, jednu godinu.
Zbog toga apelujem na ministra pravde, apelujem na vladajuću većinu, apelujem na Ministarstvo pravde i sve državne institucije da se pozabave ovim problemom. Znači, svi oni državljani Republike Srbije koji su zaista počinili zločine i nalaze se na poternicama, treba da odgovaraju za te zločine, kao i pripadnici drugih naroda koji su počinili zločine nad srpskim narodom. Znači, pravda za sve žrtve, kazna za sve zločince. Međutim, država mora da učini sve da zaštiti od odmazde hrvatske države svoje građane koji su osuđeni ni krivi ni dužni. Hvala vam.

Dame i gospodo, ovim predlogom zakona predviđeno je postojanje suda za prekršaje u Smederevu, sa odeljenjima za prekršaje u Velikoj Plani i Smederevskoj Palanci.
Svojim amandmanom predlažem da ostane sud u Smederevu i da se uspostavi prekršajni sud u Velikoj Plani sa odeljenjem za Smederevsku Palanku.
Ovaj amandman sam podneo zato što smatram da postoje svi opravdani razlozi, koji su u funkciji bržeg i boljeg sprovođenja pravde, da u Velikoj Plani postoji sud za prekršaje sa odeljenjem u Smederevskoj Palanci. Sada ću navesti neke od tih razloga.
Prvi razlog je broj stanovnika. Opština Velika Plana ima 50.000 stanovnika, zajedno sa Smederevskom Palankom to je ukupno oko 110.000 stanovnika. Ovde vidimo, u ovom predlogu zakona, da postoje područja koja imaju tri puta manje stanovnika nego ove dve opštine zajedno, a za koje je predviđeno postojanje suda za prekršaje. Mislim da se to rešenje ne može prihvatiti kao logično.
Sledeći argument je geografski položaj. Velika Plana se nalazi na Koridoru 10, na raskrsnici više međudržavnih i regionalnih drumskih i železničkih puteva. Preko teritorije opštine Velika Plana u dužini od 50 km prolazi autoput Beograd - Niš, železnička pruga Beograd - Niš i Carigradski drum, otprilike u istoj dužini i približne gustine saobraćaja, uglavnom tranzitnog saobraćaja.
Nažalost, na tom delu autoputa su veoma česte saobraćajne nesreće, saobraćajni i drugi prekršaji koji zahtevaju intervenciju organa za prekršaje. Navešću samo dva primera. Samo u poslednjih 15 dana pre dana nego što sam podneo ovaj amandman na tom delu autoputa dogodilo se nekoliko masovnih saobraćajnih udesa u kojima je povređeno više od 30 lica. Primer drugi: u julu mesecu ove godine na ovom putnom pravcu dogodilo se 38 saobraćajnih prekršaja i, što je takođe bitno, većina od tih saobraćajnih prekršaja dogodila se izvan radnog vremena.
Postupanje u ovim slučajevima otežava činjenica da su u velikom broju prekršaja učesnici strani državljani protiv kojih se postupak sprovodi uz prisustvo tumača, čije je angažovanje inače otežano samo po sebi, a možete zamisliti koliko je otežano ako se prekršaj dogodi van radnog vremena, a posebno u noćnim časovima, kada se inače najčešće i događaju ovi saobraćajni i drugi prekršaji.
Na posebnu opterećenost organa za prekršaje u Velikoj Plani upućuje činjenica da je taj organ za prekršaje do sada bio zadužen da pokriva deonice autoputa u dužini od 50 km, a da je prvih 50 km autoputa bilo pokrivano od strane tri organa za prekršaje: iz Beograda, Grocke i iz Smedereva. Smatram da je jedan od bitnih argumenata to što se za desetak dana u Velikoj Plani otvara moderna zgrada policije u kojoj će se nalaziti centar za nadziranje saobraćaja na većem delu autoputa, što će u svakom slučaju povećati obim poslova organa za prekršaje u Velikoj Plani.
Značaj suda za prekršaje, posebno suda za prekršaje u Velikoj Plani, predvideo je i, da tako kažem, ocenio i prethodni zakonodavac, jer je predvideo da u organu za prekršaje u Velikoj Plani radi osam sudija, više nego u Požarevcu, koji je duplo veći grad po broju stanovnika, gde je radilo šest sudija, ili u Smederevu gde je angažovano sedam sudija. Velika Plana je imala jednak broj sudija za prekršaje kao i Užice.
Kao jedan od razloga zašto je Vlada napravila nekakva odstupanja od utvrđenih principa ovde je navedeno - blizina turističkih mesta. Navešću tri, u stvari četiri opštepoznata turistička mesta, četiri lokacije u Velikoj Plani; ima ih više, ali smatram da su ove četiri same po sebi dovoljne da pokažu da Velika Plana iz tih razloga zadovoljava ovaj poseban kriterijum Vlade. Prvo mesto je Radovanjski lug, drugo manastir Pokajnica, treće mesto je manastir Koporin i četvrto mesto je škola u Krnjevu, za koju verovatno većina vas ne zna da je najstarija škola na teritoriji Republike Srbije.
Treći razlog za postojanje suda za prekršaje u Velikoj Plani jeste obim posla. U prošloj, 2007. godini organi za prekršaje u Velikoj Plani i Smederevskoj Palanci, čitam zvanične podatke, koji bi u slučaju usvajanja ovog amandmana postali jedan sud, u radu su imali ukupno 16.450 predmeta: 8.461 organ za prekršaje u Velikoj Plani i 7.989 predmeta organ za prekršaje u Smederevskoj Palanci. Na mesečnom nivou, to je 1.404 predmeta ili 47 predmeta dnevno. Svakog dana, iz dana u dan, 47 predmeta, i tako godinu dana.
Ovo govorim da bismo shvatili koliko su ti organi za prekršaje i sudije koje rade u njima opterećeni. Od 16.450 predmeta novih predmeta, koji su otvoreni 2007. godine, bilo je 7.999; od 8.461 predmeta po kojima je u 2007. godine postupao organ za prekršaje u Velikoj Plani rešeno je 5.463 predmeta.
U prvih devet meseci ove godine u radu organa za prekršaje u Velikoj Plani nalazilo se 6.198 predmeta, a u radu organa za prekršaje u Smederevskoj Palanci 6.000 predmeta, što je ukupno 10.198, što iznosi 1.355 predmeta mesečno. Ako ovaj broj podelimo sa brojem dana, dobijemo nepuna 34 predmeta dnevno. Ako računamo uobičajeno radno vreme od sedam sati efektivnog rada za sudije, sudije u Velikoj Plani i Smederevskoj Palanci su ove godine imale četiri predmeta po jednom satu rada. To je zaista preveliko opterećenje. Od ukupnog broja premeta, od 1. januara do 30. septembra ove godine u rad je uzeto 6.100 novih predmeta.
Četvrti razlog zbog kojeg sam predložio ovaj amandman jeste povećanje broja predmeta u ovim organima za prekršaje. U prvih devet meseci ove godine povećan je broj predmeta u kojima se postupa po članu 305. Zakona o prekršajima (to se odnosi na privođenje lica), kao i broj predmeta po zamolnicama drugih organa za saslušanje stranke i predmeta za izvršenje od drugih organa za prekršaje.
Peti razlog je finansiranje. Zaključno sa 30. septembrom ove godine organ za prekršaje u Velikoj Plani naplatio je (znači, samo za ovu godinu) 13.367.800 dinara za izrečene sankcije u prekršajnom postupku, što je sasvim dovoljno za samofinansiranje ovog suda. Organ za prekršaje u Smederevskoj Palanci je imao nešto manji priliv sredstava, ali sasvim dovoljno za finansiranje odeljenja suda u Velikoj Plani.
Šesti argument je smeštajni kapacitet. Zgrada Opštinskog suda u Velikoj Plani, inače možda najmodernija i najbolja sudska zgrada u Republici Srbiji, ima površinu od 2.000 kvadratnih metara, što je sasvim dovoljno da se u ovoj zgradi nalazi osnovni sud, organ za prekršaje, opštinsko javno tužilaštvo, i još mogu da se smeste komotno dva opštinska suda. Nije potrebno nikakvo dalje ulaganje i izdvajanje finansijskih sredstava za obezbeđivanje prostora za rad tog suda. Vrlo je bitno da sve sudije koje rade u organima za prekršaje u Velikoj Plani imaju svoje kancelarije, koje su potpuno tehnički opremljene i po tom osnovu ne bi bila potrebna nikakva dalja ulaganja.
Poslednji argument je argument koji svi ponavljaju. Smatram da bi građanima Velike Plane i sudijama iz organa za prekršaje u Velikoj Plani, u slučaju da prihvatite ovaj amandman, bilo lakše, bilo dostupnije da postupaju po zakonu, da rade u interesu pravde. Iz tih razloga predlažem da Vlada i vladajuća većina u danu za glasanje prihvate ovaj amandman.

Dame i gospodo narodni poslanici, u nameri da diskredituje SRS i Aleksandra Stefanovića, gospodin Tomislav Nikolić je ovde izrekao tvrdnju da Aleksandar Stefanović, između ostalog, u svom vlasništvu ima neke fabrike u Velikoj Plani.
Odgovorno, pod punom moralnom i materijalnom odgovornošću tvrdim da Aleksandar Stefanović, o kojem je ovde reč, u svom vlasništvu u Velikoj Plani nema nikakvu fabriku, nikakav objekat, apsolutno. U Velikoj Plani ne postoji nijedna nekretnina ili bilo šta drugo što se nalazi u vlasništvu pomenutog Aleksandra Stefanovića.
Šta je istina od svega ovoga što ovde iznosi Tomislav Nikolić zaista ne znam.
Znači, u pitanju su stvari koje ne prepoznajem, ali ako zaključke treba da izvodim na osnovu ove njegove tvrdnje o Aleksandru Stefanoviću, onda smatram da nikakav komentar nije potreban. U pitanju je notorna neistina. Hvala vam.

Dame i gospodo, ja ću na osnovu člana 226. govoriti o jednom problemu, iz kojeg se na najbolji način vidi bahat odnos  vlasti u Srbiji prema građanima i njihovim osnovnim problemima.
Prije mjesec dana ja sam tražio objašnjenje od nadležnih ministarstava o problemu vodosnabdevanja u Velikoj Plani. Od tada je prošlo mjesec dana, a ja još uvijek nisam dobio nijedan odgovor, pa ću iskoristiti ovu priliku da nadležne organe i javnost u Srbiji još jednom upoznam sa ovim problemom.
Već pet godina u opštini Velika Plana, u pitanju je 50.000 stanovnika, nemaju vodu za piće. Voda koja se nalazi u Gradskom vodovodu, po ocenama stručnjaka, zbog prevelike koncentracije nitrata, ne samo što nije zdrava za piće, nego nije upotrebljiva za pranje sudova i za kupanje. Sam grad Velika Plana, koji ima 20.000 stanovnika, vodom snabdeva jedna cisterna kapaciteta 5.000 litara stara 35 godina. Sami pretpostavljate da, zbog godina starosti, više nije u upotrebi nego što jeste u upotrebi.
Građani Velike Plane imaju tri mogućnosti. Jedna je mogućnost da čekaju ovu fantomsku cisternu na punktovima u gradu, da li će doći ili neće doći. Zbog starosti i zbog preopterećenja, uglavnom se dogodi da treba da prođu tri-četiri dana da bi se pojavila u jednom dijelu grada.
Druga mogućnost je da kupuju vodu za piće. Pod pretpostavkom da jedna prosječna porodica dnevno potroši samo dva balona, deset litara, vode za piće, za kupovinu te vode toj porodici treba 150 dinara dnevno, minimum. Na mjesečnom nivou, to je 4.500 dinara.
To je neizdrživ izdatak za većinu domaćinstava u Velikoj Plani. Tamo ogromna većina ljudi ne radi, nema nikakvo zaposlenje, a oni koji rade otprilike imaju mjesečne nadoknade, plate, od 10.000 do 12.000 dinara. Oni bi za kupovinu vode trebalo da odvoje trećinu svojih mjesečnih primanja.
Treća mogućnost, koju koristi najveći broj Planjana, jeste da piju otrovnu vodu. Posledice su izuzetno pogubne. Zabilježen je nagli porast bolesti organa za varenje, nervnih bolesti i, posebno, bolesti bubrega. Po tim bolestima Velika Plana se nalazi među prvim opštinama u Srbiji.
Postoji samo jedno rješenje ovog problema, ja sam o tome već dva puta govorio, a to je izgradnja fabrike za prečišćavanje vode. Za izgradnju te fabrike neophodno je izdvojiti iz budžeta do pet miliona evra. Možda neki smatraju da je u pitanju velika suma, međutim, ja smatram da je zaista za zdravlje 50.000 stanovnika jedne opštine pet miliona evra sasvim mala suma. Zbog toga tražim još jednom objašnjenje od Vlade Srbije, od nadležnih ministarstva šta misle da preduzmu po pitanju rešavanja ovog urgentnog problema. Hvala vam.

Dame i gospodo, osvrnuću se na tri odredbe ovog predloga zakona, koje meni djeluje pomalo neverovatno. Kada bi ih komentarisao pokojni komentator Mladen Delić, verujem da bi on sa ove govornice uzviknuo - ljudi, da li je to moguće!
Kaže, sloboda i ciljevi udruživanja. Ciljevi delovanja udruženja ne mogu biti usmereni na nasilno rušenje ustavnog poretka i narušavanje teritorijalne celokupnosti Republike Srbije itd. Podvlačim, na nasilno rušenje. Ovo meni zvuči potpuno neverovatno. Zašto? Znači, nasilno ne može, a na nenasilno rušenje ustavnog poretka može. Šta ovo konkretno znači?
Konkretno znači da Vlada Republike Srbije predlaže da država Srbija dozvoli da se na njenoj teritoriji mogu registrovati udruženja koja za svoj programski cilj imaju nenasilno narušavanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije, nenasilno rušenje ustavnog poretka države. Smatram da je ovo u potpunoj zavadi sa zdravim razumom i, što je još važnije, ovo je u potpunosti u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije.
Istina, u ovoj zemlji postoje udruženja i razne organizacije, posebno nevladine organizacije, o kojima je danas ovde bilo reči, koje već godinama uveliko rade na rušenju ustavnog poretka, na rušenju vrednosti koje se pominju u članu 3. Mi sada idemo korak dalje i mi to delovanje legalizujemo.
Da nije u pitanju slučajnost potvrđuje član 29, odbacivanje prijave za upis udruženja. Sada ovde imate pet razloga zbog kojih će prijava biti odbačena: razlog prvi, ako je naziv udruženja ili simbol vizuelnog identiteta identičan nazivu ili simbolu nekog drugog udruženja; drugi, ako je naziv udruženja zamenljiv sa nazivom drugog udruženja; treći, ako simbol vizuelnog identiteta izaziva zabunu o udruženju; četvrti, ako je prijava podneta od neovlašćenog lica; peti, ako prijava, akt osnivanja ili statut, ne sadrže sve podatke koji su propisani ovim predlogom zakona.
Ovde nedostaju odredbe iz člana 3. ovog predloga zakona. Znači, ako neko hoće da registruje udruženje koje se zalaže za nenasilno rušenje ustavnog poretka i narušavanje teritorijalne celokupnosti Republike Srbije, kršenje zajamčenih ljudskih i manjinskih prava ili izazivanje i podsticanje neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti zasnovane na rasnoj, nacionalnoj, verskoj ili drugoj pripadnosti ili opredeljenju, kao i polu itd, tom udruženju će biti dozvoljena registracija.
Ovo crno na belo, od slova do slova piše u ovom zakonu. Smatram da se radi o neverovatnom i nedopustivom propustu zbog kojeg ovaj zakon treba vratiti na doradu.
Osvrnuću se ovde i na pominjanu temu, o kojoj u ovom prijedlogu zakona nema ni reči, a to je finansiranje ovih udruženja. Ovaj problem ističem upravo zbog prakse koja je ovde potencirana - da se neka od ovih udruženja, posebno nevladine organizacije, finansiraju iz inostranstva.
Često se tom novcu ne zna poreklo, a vrlo često imamo slučaj kod nekih udruženja koje ću pomenuti kasnije, da se taj novac koristi za finansiranje aktivnosti koje su direktno usmerene, u najmanju ruku, na satanizaciju države Srbije i srpskog naroda, a posredno i na narušavanje ovih vrednosti, počev od ustavnog poretka itd.
Najbolji primer za to su ove nevladine organizacije: Fond za humanitarno pravo Nataše Kandić, Komitet za ljudska prava Biljane Kovačević-Vučo, "Žene u crnom" i Centar za kulturnu dekontaminaciju. Ove organizacije postoje 15 godina.
Apsolutno javnost, koliko sam čuo od priznanja žena koje vode ove organizacije, čak ni državni organi nemaju pojma iz kojih izvora se one finansiraju. Imali smo u predizbornoj kampanji jednu izjavu Nataše Kandić, gde je ona priznala da je Fond za humanitarno pravo dobio prošle godine donaciju u iznosu, čini mi se da je u pitanju, 200.000 evra. Svi znamo čime se ovaj fond bavi.
Znači, smatram da zakon treba povući iz procedure, regulisati ovo pitanje, jednostavno, da se zna ko, kome, kako i zašto može da uplaćuje sredstva.
Samo još jedna stvar, moji prethodnici su se na to takođe osvrnuli, tiče se osnivača udruženja. Kaže, udruženja mogu osnovati najmanje tri osnivača, a ovde se misli na tri fizička lica. Zaista smatram da je ovde napravljen veliki propust.
Mislim da je premalo da se dozvoli da tri lica organizuju udruženje. Logično bi bilo da taj broj bude minimalno onaj broj ljudi koji je potreban da se formiraju svi organi udruženja koji su predviđeni ovim zakonom.
Isto se tako kaže da najmanje jedan od osnivača mora biti državljanin Republike Srbije. Znači, dva mogu biti iz inostranstva. Kada su u pitanju fizička lica, smatram da ovaj srazmer treba da bude obrnut, znači da treba najmanje dva fizička lica osnivača, ako se ostane na ovom broju, da budu državljani Republike Srbije, a eventualno jedan iz inostranstva. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 226, tražim objašnjenje od Vlade Srbije i od predsednika Republike Srbije da li i šta Republika Srbija misli da preduzme povodom odluke Međunarodnog suda pravde i povodom tužbe Republike Hrvatske protiv Srbije?        
Diskusiju nastavljam, nadovezaću se na kolegu Buhu - najmanje 500 hiljada prognanih Srba iz Krajine, najveće etničko čišćenje u Evropi poslije Drugog svetskog rata, sedam hiljada ubijenih Srba u Hrvatskoj, 15 hiljada ranjenih i, kao što sam juče govorio, više od milion Srba koji su ubijeni u zločinu genocida u vrijeme Drugog svetskog rata. Kao rezultat imamo činjenicu da se pred Međunarodnim sudom pravde, najvišom međunarodno-pravnom institucijom, vodi postupak protiv države Srbije zbog zločina genocida. Zašto smo došli u ovu situaciju? U ovu situaciju smo došli zato što država nije vodila ispravnu politiku.
Umesto da prikupljamo dokaze o zločinima nad Srbima, umesto da podnosimo tužbe za te zločine, mi smo prikupljali dokaze o zločinima koji su počinili Srbi, izvinjavali se Hrvatima i Muslimanima, i pripremali i vodili sudske procese protiv pripadnika srpskog naroda. Sada imamo situaciju da se u Beogradu sudi za zločin na Ovčari zbog ubistva 200 Hrvata, i treba da se sudi. Ali, u Beogradu ili pred nekim drugim sudom po tužbi Srbije moralo da se sudi za ubistvo za više od hiljadu srpskih vojnika i civila koji su ubijeni od strane hrvatskih paravojnih organizacija u Vukovaru.
U Beogradu se sudi zbog ubistva 20 ili 30 civila u Lovasu, i treba da se sudi. Međutim, nedopustivo je da se ni u Hrvatskoj ni u Srbiji ne sudi za ubistvo 150 srpskih civila za jednu noć u Gospiću, za ubistvo 400 srpskih civila u zimu 1993. godine u Ravnim Kotarima, za ubistvo 283 srpskih civila u operaciji Bljesak, za ubistvo 500 srpskih civila u Sisku. Ako Srbija bude proglašena krivom po tužbi Hrvatske, sledi tužba za naknadu štete.
U hrvatskim sredstvima informisanja u javnosti već se polemiše, pominju se brojke od 30 do 100 milijardi dolara. Šta to znači? To znači da će naša djeca, naši unuci, naši praunuci, u sledećih 10, 20, 30, a vjerovatnije 50 i više godina, raditi za to da bi Hrvatima plaćali ratnu odštetu. Žrtve će plaćati zločincima. Hvala vam.

Javljam se po članu 104.
Gospođa Čomić je, ubeđen sam, dobronamerno apelovala da se ovde upotrebljavaju ujednačene brojke. Iz toga se može izvući zaključak da su poslanici SRS bili kontradiktorni kada su ovde navodili brojke o žrtvama hrvatskog terora nad pripadnicima srpskog naroda. Međutim, to nije slučaj. Zbog toga ću još jednom ponoviti, i zbog poslanika, i zbog gospođe Čomić i pre svega zbog građana Srbije koji ovo gledaju.
U Hrvatskoj za vreme rata od 1991. do 1995. godine slovom i brojem, znači ono što je utvrđeno, ubijeno je preko 7.000 Srba. Najmanje 4.000 Srba hrvatske regularne jedinice su ubile na teritoriji BiH. Ranjeno je 15.000 Srba, 15.000 Srba Krajišnika.
Što se tiče broja prognanog stanovništva, najmanje je prognano 500.000 stanovnika. Od toga, pouzdano se zna, to je utvrđeno, 250.000 Srba Krajišnika prilikom okupacije Republike Srpske Krajine u operaciji "Oluja" i još 250.000 Srba Krajišnika, Srba iz Hrvatske, iz Zagreba i ostalih urbanih dijelova Hrvatske na kojima nije bilo ratnih dejstava. Gospodin Škrbić je upotrebio brojku od milion prognanih Krajišnika. Pri tom je mislio na sve Srbe Krajišnike. Svi Srbi praktično zapadno od Drine su Srbi Krajišnici. U Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj kada saberete broj prognanih, nažalost, on prelazi cifru od jedan milion.
Gospodin Škrbić je rekao da je u Hrvatskoj etnički očišćeno 1.100 srpskih sela.
To je takođe zvaničan podatak. U BiH, ovaj podatak se odnosi samo na federaciju BiH, 527 sela koja su bila potpuno etnički čista, u kojima je živelo samo srpsko stanovništvo, više apsolutno ne postoje, kao da ih nikada bog nije dao i o tome ću govoriti drugom prilikom.
Sledeća stvar što se brojki tiče, pomenuli smo brojku od preko milion Srba koji su ubijeni u genocidu Hrvata nad srpskim narodom u Drugom svetskom ratu. Pomenuli smo brojke od 50.000 dece koja su ubijena u Jasenovcu, juče sam preuzeo obavezu, i tu ću obavezu ispuniti narednih dana, da Vladi Republike Srbije dostavim spisak sa imenima 22.000 dece koja su ubijena u Jasenovcu, a čiji je identitet utvrđen. Rezultat je sledeći: Srbija treba da odgovara za ratne zločine i genocid po tužbi Hrvatske.
Koristim ovu priliku, imam još deset sekundi, samo da postavim pitanje, pošto je ovde gospodin ministar, šta država Srbija misli da preduzme povodom činjenica da po svim međunarodnim dokumentima, po Povelji Ujedinjenih nacija, Republika Srpska Krajina pravno još uvek postoji?
Rezolucija 743 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, čuveni Vens-Ovenov plan, kojim je uspostavljena Republika Srpska Krajina, kojim su međunarodne snage postavljene između Republike Srpske Krajine i Hrvatske, ta rezolucija nikada nije stavljena van snage. Republika Srpska Krajina formalno-pravno još uvek postoji, iako tamo nema nikoga, sve je pobijeno i etnički očišćeno, a država Srbija ćuti. Hvala vam na razumevanju.

Dame i gospodo narodni poslanici, tražim objašnjenje po članu 226. Poslovnika o istoj temi o kojoj je govorio gospodin Todorović.
Naime, tražim objašnjenje, zašto država Srbija nije podnela protivtužbu protiv Hrvatske za zločine koji su počinjeni od 1991. do 1995. godine, tim pre što ima više elemenata za podnošenje protivtužbe, nego što je Hrvatska imala elemenata za podnošenje svoje tužbe?
Podsetiću na samo tri ključna elementa. Prvo, u vreme Drugog svetskog rata, Hrvatska je počinila težak masovni zločin, genocid nad srpskim narodom u Hrvatskoj, u Srbiji i BiH.
Na monstruozan način, ubijeno je preko milion pripadnika srpskog naroda. Samo u logoru Jasenovac ubijeno je 700.000 ljudi, od toga, preko 50.000 dece. Narednih dana ću organima Vlade Srbije i nadležnim organima dostaviti spisak sa 22.000 imena srpske dece, sa svim podacima, koja su ubijena u Jasenovcu.
Drugi element jesu zločini koji su se dogodili 1991. godine. Te godine, napadom na kasarne JNA, napadom na Plitvice, Borovo Selo i druga srpska naselja, Hrvatska je izazvala rat i počinila zločin protiv mira. Po međunarodnom pravu, zločin protiv mira je najteži mogući zločin, mnogo teži od zločina genocida.
U tom ratu od 1991. do 1995. godine, podsećam, Hrvatska je na teritoriji Hrvatske ubila oko 7.000 ljudi srpske nacionalnosti, a na teritoriji BiH – preko 4.000 ljudi srpske nacionalnosti. Počinila je teške zločine, od kojih neki, posebno oni koji su počinjeni u vreme ''Bljeska'' i ''Oluje'', imaju elemente genocida.
Neću ovde tvrditi da su zločini počinjeni u Hrvatskoj, ni sa srpske, ni sa hrvatske strane, čist genocid po definiciji, po međunarodnom pravu. Mislim da ni jedni, ni drugi zločini koji su počinjeni nad Srbima ili Hrvatima nisu u pravom smislu reči genocid, ali, ako se govori o tome koji su zločini teži, koji imaju više elemenata genocida, onda su to, u svakom slučaju, zločini koje su Hrvati počinili nad srpskim narodom.
Da rezimiram. Za svoju tužbu koju je podnela protiv Srbije, Hrvatska je imala samo jedan adut, ratne zločine, bilo je tih ratnih zločina koje su Srbi počinili nad hrvatskim narodom u Hrvatskoj, a Srbija je imala tri aduta.
Prvi adut su ratni zločini koji su počinjeni u poslednjem ratu, a koji su, kao što sam rekao, teži od srpskih zločina nad Hrvatima. Drugi adut, žao mi je što upotrebljavam tu terminologiju, možda je malo neprikladna, to je zločin genocida koji je počinjen od 1941. do 1945. godine i koji niko u međunarodnoj zajednici ne osporava. Treći adut je zločin protiv mira koji je Hrvatska počinila 1991. godine.
Uprkos tome, Hrvatska je podnela tužbu protiv Srbije, a Srbija nije podnela protivtužbu protiv Hrvatske. Postavlja se pitanje – zašto? Nameće se samo jedan jedini odgovor – da se šalje jedna loša poruka međunarodnoj zajednici, svetskoj javnosti, da Srbija na taj način posebno priznaje da je srpska krivica za zločine koji su se dogodili u poslednjem ratu veća od hrvatske krivice. Hvala vam.

Dame i gospodo, reklamiram povredu člana 104. Poslovnika Narodne skupštine.
Pre deset minuta kolega iz poslaničke grupe G17, Jovan Nešović, izjavio je sledeće - vi znate da sada u ovoj nedelji štednje kamate u svim bankama iznose 10%. Pomislio sam da je u pitanju neki lapsus ili da se čovek možda šali.
Prije pet minuta sa ove iste govornice, gospodin Nešović izjavljuje sledeće - preporučio sam građanima da ne gube 10% jer svaka banka sada daje toliku kamatu. Provereno je da u zemlji Srbiji, u kojoj se mi sada nalazimo, ne postoji ni jedna jedina banka koja danas daje kamatu 10%, i u nedelji štednje i prije nedelje štednje. To je jedno.
Drugo, kada narodni poslanik smišljeno dva puta u roku od deset minuta izađe za ovu govornicu, izgovori jednu takvu neistinu, smatram da time on ne vređa samo narodne poslanike, odnosno njihovo dostojanstvo, nego i građane Srbije, svih onih građana Srbije koji nisu u zavadi sa zdravim razumom. Kada slušam poslanike iz G17 stičem utisak da postoje dvije Srbije, jedna stvarna Srbija u kojoj mi svi živimo i jedna virtuelna Srbija.
Juče smo čuli od predstavnika G17 da njihov predsednik Mlađan Dinkić nikada nije pominjao da je pronašao Miloševićeve milijarde na Kipru, pa smo zatim čuli da nije gorela Savezna skupština, da je to insinuacija. Sada čujemo da je u svim bankama kamata 10%. Neću iskoristiti ovu priliku, ali ako budem prinuđen da se javim za repliku pročitaću koliko iznose kamate, pa ćete videti da nigde nema kamate od 10%. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, kad ovi zakoni budu usvojeni građanima Srbije će biti saopšteno kako je načinjen još jedan značajan korak Srbije na putu ka evropskim integracijama i ka njihovom boljem životu. Međutim, građanima treba reći da od toga nema ništa. Usvajanje ovih zakona suštinski neće promeniti ništa za njih. Oni će, kao i većina ili bar dobar deo postojećih zakona u pravosuđu, ostati mrtvo slovo na papiru. Srpski tužioci se ubuduće, posebno kada su u pitanju najteža krivična dela, kao ni do sada, uglavnom neće mešati u svoj posao. Biće tako sve dok u Srbiji ne bude postignut politički  konsenzus, dok ne bude postojala politička volja, posebno politička volja vladajućih stranaka i lidera vladajućih stranaka, za obračun sa kriminalom.
Te volje sada nema. Osnovni razlog zbog čega te volje nema jeste činjenica da Srbijom, praktično, vlada mafija i organizovani kriminal. Moje mišljenje je da Srbijom ne vlada ni Vlada, ni Mirko Cvetković, da čak ne vladaju ni ove stranke iz vladajuće koalicije, nego da vladaju pripadnici organizovanog kriminala, tajkuni, organizovana mafija koju su iznedrile vladajuće stranke, pre svih DS i G 17. Javna tužilaštva, izuzimajući Tužilaštvo za ratne zločine koje se bavi izvozom Srba u Hag, uglavnom ne rade svoj posao.
Zbog toga ću ovu raspravu iskoristiti da podsetim na neke drastične slučajeve nečinjenja, nepostupanja javnih tužilaštava kada su u pitanju neka od najtežih krivičnih dela, između ostalog i ona krivična dela koja su direktno usmerena ka podrivanju ustavnog poretka Srbije.
Počeću od 5. 10. 2000. godine. Tog dana grupa ljudi, od kojih se neki i danas nalaze u ovoj skupštini, organizovala je demonstracije sa ciljem da izvrši nasilnu promenu ustavnog poretka u Srbiji. Tog dana jedno lice je poginulo, a nekoliko lica je teže i lakše ranjeno. Nasilno je zauzeta zgrada državnog parlamenta, opljačkana, a zatim zapaljena. Srbija je tako postala druga država u novijoj istoriji Evrope koja je zapalila sopstveni parlament.
Prvi je to učinio Adolf Hitler paljenjem zgrade Rajhstaga. Istog dana nasilno je zauzeta, opljačkana, a zatim zapaljena zgrada državne televizije Srbije. Procenjena šteta je iznosila 20 miliona dolara. Policajci koji su čuvali najviše državne institucije u Srbiji, parlament i Vladu, tog dana su poniženi, šamarani, skinuti u donji veš i razoružani. Nasilno je zauzeta zgrada policijske stanice Stari grad iz koje je ukradeno, između ostalog, preko 300 komada oružja; tu se nalazilo više od stotinu automatskih pušaka, a nekim od tih cevi su kasnije izvršena neka od ubistava u Srbiji. Šta je javno tužilaštvo preduzelo povodom ovih zločina koji su bili direktno usmereni ka nasilnoj promeni Ustavnog poretka u Srbiji? Javno tužilaštvo nije preduzelo ništa.
Sledeći slučaj o kome ću govoriti jeste pljačkaška privatizacija. Cela srpska privreda uništena je i kupljena od strane organizovanog kriminala. Uglavnom su je kupili mafijaši koje je stvorio režim Slobodana Miloševića, a koji su već 5. oktobra prešli u okrilje režima Zorana Đinđića. Srpska preduzeća već godinama kupuju fantomske firme sa Devičanskih ostrva, Maršalskih ostrva i ko zna odakle. Donose se, stvarno i fiktivno, u džakovima milioni evra. Jasno je da je u pitanju novac koji je opljačkan od građana Srbije. Međutim, niko ne postavlja pitanje kako je taj novac iznet iz Srbije i kako je zarađen. Pomenuću samo tri slučaja privatizacije.
Prvi je privatizacija smederevske železare koja je u onoj skandaloznoj privatizaciji prodata za 20 miliona dolara. Kakva je ta privatizacija najbolje govori podatak koji se nedavno pojavio u medijima da vlasnik železare sada deo te železare, koji ne predstavlja ni dvadeseti deo njene imovine, Fudbalski klub Smederevo i stadion tog fudbalskog kluba, prodaje za 35 miliona evra.
Sledeći primer je prodaja šećerana. Građani Srbije znaju da su tri najveće šećerane prodate za tri evra. Dve godine posle toga objavljeni su memoari u kojima potpredsednik Vlade koji je izvršio tu prodaju tvrdi da je samo jedna šećerana u trenutku prodaje u rezervama imala poluproizvoda, sirovina, kako se to već kaže, u vrednosti od 47 miliona evra. Javno tužilaštvo još uvek nije reagovalo.
Treći slučaj je najnoviji slučaj o kojem se piše u medijima – prodaja zgrade CK, Poslovni centar "Ušće". Na konkursu koji je objavljen pobedio je investitor koji je obećao da će srušiti tu zgradu i izgraditi poslovni prostor od dozvoljenih 20.000 kvadratnih metara. U međuvremenu je menjano nekoliko vlasnika, nekoliko investitora, više se i ne zna praktično ko gradi taj poslovni centar. Jedino što je izvesno i što građani Srbije, a posebno građani Beograda mogu da vide, jeste da se gradi poslovni centar čija je površina do sada ukupno 170.000 kvadratnih metara.
Ovde hoću da pomenem i slučaj Mlađana Dinkića, koji se odnosi na novac sa Kipra. Vi znate da je Mlađan Dinkić nekoliko puta putovao na Kipar i pobedonosno se vratio saopštavajući građanima Srbije da je pronašao Miloševićeve milijarde, kako je rekao. Pominjao je iznos od deset milijardi dolara. Od tada je prošlo nekoliko godina. Te milijarde više niko ne pominje. Po mom mišljenju, da u Srbiji postoji "t" od tužilaštva, Mlađan Dinkić bi bio pozvan na informativni razgovor sa jednim pitanjem – da li te milijarde postoje, ako postoje gde su, zašto učestvuje u njihovom skrivanju, a ako ne postoje da bude pozvan na odgovornost zbog uznemiravanja javnosti.
Sledeći slučaj je slučaj Božidara Đelića. Vi znate da je Božidar Đelić oko dve godine jadikovao kako od imovine nema ništa osim jednog tetkinog kauča na kome spava. Da bi pokazao koliko je njegova situacija teška čak je rekao da ga, eto, spasava činjenica da mu tetka ne naplaćuje kiriju. Odjednom je čovek, preko noći, zaradio 11 miliona evra. Ostaje nerazjašnjeno da li je te evre možda našao u tetkinom kauču, da li su mu pale sa Marsa ili ih je zaradio na nekakav način.
Podsećam na slučaj, možda i drastičniji od ovih slučajeva, koji se dogodio na Vidovdan 2001. godine: grupa ljudi, među kojima su se nalazili najviši državni službenici, koji su grubo zloupotrebili svoj službeni položaj, kidnapovala je iz Centralnog zatvora u Beogradu trostrukog predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića, prebacila ga u inostranstvo radi njegovog ubistva u Haškom tribunalu.
Sledeći slučaj vezan je za novinske napise u proteklih desetak dana. Bili ste svedoci da su dnevne novine, a posebno u vreme ove predizborne kampanje za dopunske izbore na lokalnom nivou, vrvile od tekstova koji su bili prepuni govora mržnje i nasilja iza kojih stoji ova novoosnovana stranka. Pročitaću samo nekoliko naslova: "Šešelj hoće da ubije Nikolića", "Šešelj hoće krv", "Hoćemo red, a ne rat", "Radikali hoće rat", "Ubij, zakolji". Tužilac nije reagovao. Ako postoji podsticaj na nasilje, ako postoji govor mržnje koji je suprotan i zakonu i Ustavu, a to je bio ovaj slučaj, tužilac je bio dužan da reaguje, tim pre što postoji osnovana sumnja da je ovim govorom mržnje direktno ometana odbrana državljana Srbije Vojislava Šešelja, predsednika SRS, koji se ni kriv ni dužan, kao što znate, šest godina nalazi u zatvoru Haškog tribunala.
Poslednji slučaj kriminala na koji javno tužilaštvo nije reagovalo dogodio se u ovoj zgradi. U ovoj zgradi, u Narodnoj skupštini, u najvišem zakonodavnom telu u državi Srbiji dogodila se teška krađa. Predsednik Administrativnog odbora gospodin Tomislav Nikolić otuđio je 160 službenih dokumenata, 160 isprava narodnih poslanika. Ovaj slučaj krađe ima još dodatnu, specifičnu težinu ako se u vidu imaju razlozi zbog kojih je ta krađa učinjena, a počinjena je radi otimanja 20 poslaničkih mandata i radi prekrajanja izborne volje građana Srbije.
Znači, u pitanju je teško krivično delo brutalnog prekrajanja Ustava. Međutim, kao što vidite, javni tužilac još uvek nije reagovao. Javni tužilac ne reaguje, uprkos tome što je predsednik Administrativnog odbora javno priznao da je počinio to krivično delo, da je počinio krađu. Citiram njegovu izjavu iz intervjua "Politici" 12. septembra – na pitanje novinara: "Znači, vi ste te ostavke sklonili", on odgovara, predsednik Administrativnog odbora: "Da, ja sam ih sklonio".
Većina od ovih krivičnih dela, u stvari sva ova krivična dela o kojima sam govorio nisu zastarela. Znači, javna tužilaštva imaju zakonski osnov da po njima reaguju. Ona to neće učiniti. Zbog čega? Zbog toga što bi postupanjem po ovim predmetima oni doveli u pitanje ne samo svoj posao nego i svoj život. Kako da javno tužilaštvo postupi po ovim krivičnim delima ako im se iz Skupštine Srbije šalje jedna jasna i brutalna poruka – krivična dela su dozvoljena ako su politički opravdana, ako su u funkciji vladajuće koalicije, vladajućih stranaka. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, prvo sam bio iznenađen ovom žustrinom i postavio sam sebi pitanje otkud tolika žustrina, međutim, onda sam se setio, kada su u pitanju ovolike milijarde, moglo je biti i žustrije.
Prvo pitanje – da li u ovoj sali, da li u državi Srbiji zaista postoji neko ko nije bar deset puta čuo izjave potpredsednika Vlade Mlađana Dinkića da je on pronašao pare koje je Slobodan Milošević izneo na Kipar? Ako mi nađete jednog poslanika koji će izaći za ovu govornicu i reći da nije tačno da je on to izjavljivao, ja ću se izviniti.
Sledeća stvar, vi kažete – javni tužilac nije pokrenuo postupak, nije pokrenuo istragu. Pa ja sam ovde deset minuta govorio upravo o tome da je nedopustivo da se u ovoj zemlji vrše teška krivična dela, koja su notorne činjenice, za koje znaju svi građani Srbije, a da javni tužilac po tom pitanju ništa ne preduzima!
Sledeća stvar, vi kažete – novac je zastareo. Upotrebili ste, uzmite stenogram pa vidite, rekli ste – taj je novac zastareo, to se davno dogodilo. Ubedite vi građane Srbije da tih dve milijarde, pet milijardi ili deset milijardi, koje su pominjane, da su one zastarele i da njima ništa više ne znače.
Sledeća stvar na koju ću se osvrnuti... U stvari, samo ću ponoviti ono što ste vi rekli, citiram: "insinuacije o paljevinama Skupštine". Građani Srbije samo treba da se sete 5. oktobra, da se sete slike koja je obišla ceo svet: Skupština, narodni parlament, narodna skupština države Srbije, iz nje se vije crni oblak dima. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto je moja prethodnica insistirala na što kraćim diskusijama da ne bi zakasnila u Evropu, a sama je oba puta prekršila Poslovnik govoreći tri i po minuta, ja ću uzeti samo minut vremena.
Reklamiram povredu člana 104. Poslovnika Narodne skupštine jer smatram da je to učinila gospođa Čomić insistirajući na tome da sam pogrešno naveo ime institucije, skupštine koja je zapaljena i da sam na neki način, da tako kažem, dezinformisao javnost. Izašao sam da kažem da je zapaljena Savezna skupština, tada se zvala Savezna skupština. Savezna skupština, i tada i sada, bila je narodna skupština; i u Saveznoj i u ovoj Narodnoj skupštini sada sede narodni poslanici, predstavnici naroda. Ja sam govorio, a gospođa Čomić nikako nije mogla da zna, kada sam rekao narodna skupština, da li sam mislio na malo ili veliko slovo. Ovo što se sada zove Dom Narodne skupštine je narodna skupština, ovo je takođe Narodna skupština. Hvala.

Dame i gospodo, podržavam u potpunosti amandman gospodina Šamija, posebno u dijelu kojim se predviđa povećanje iznosa budžetskih sredstava koja se izdvajaju za mlade talente sa 10 miliona na 78 miliona dinara, s tim što smatram da ta sredstva treba namaći iz drugih stavki, a ne kroz smanjenje plata prosvetnim radnicima.
Navešću tri moguća izvora iz kojih je moguće obezbediti ta sredstva. Prvi izvor je Ministarstvo odbrane. Predlogom rebalansa budžeta, stavkom naknada za štetu nanetu od strane državnih organa, predviđeno je izdvajanje od 740 miliona i 593 hiljade dinara. Znači, za štetu nanetu od strane Vojske Srbije. Ovo je da čovek ne poveruje.
Šta ovo znači? Ovo znači da pojedinci iz Vojske Srbije, neodgovorni pojedinci, bukvalno svakog dana načine neku štetu koja državu Srbiju košta dva miliona dinara odnosno 25 hiljada evra.
To konkretno znači da ti neodgovorni pojedinci dnevno unište jedan solidan stan od 50 kvadratnih metara negde u unutrašnjosti Srbije, gdje su cene stanova manje.
Inače, 740 miliona je polovina sredstava koju Vojska Srbije godišnje izdvoji za popravku i održavanje svih sredstava koje vojska koristi, od aviona, kamiona, preko tenkova, do lakog pješadijskog naoružanja.
Kad se ova cifra pogleda, onda se stvarno čovek zapita da li se vojska Srbije u ovom trenutku bavi nečim drugim osim nanošenjem štete koje posle toga država mora da plati.
Poređenja radi, kad bi se članice NATO pakta, na koje se ministar Šutanovac i general Ponoš stalno pozivaju, kada bi se njihove vojske ponašale ovako neodgovorno, verujem da bi NATO pakt već pre nekoliko godina bankrotirao.
Ako ovaj iznos štete koju načine pojedinci u Vojsci Srbije uporedite sa budžetom, pa taj budžet uporedite sa budžetom SAD, kada bi se pojedinci u američkoj vojsci tako neodgovorno ponašali, to bi budžet SAD godišnje koštalo neverovatnih 10 milijardi evra. Svakog dana slušamo jadikovke o tome kako nekoliko hiljada oficira i podoficira Vojske Srbije nemaju riješeno stambeno pitanje i to je objektivno prisutan problem, problem koji država mora da riješi ako hoćemo da imamo vojsku.
Međutim, ovde imamo situaciju da pojedinci iz vojske, znači govorim o neodgovornim pojedincima, za godinu dana unište 365 stanova, za četiri godine to je 1.400 stanova. Poređenja radi, policija koja ima češće kontakte, svakodnevne kontakte sa građanima, prošle godine je načinila štetu u iznosu od 42 miliona 811 hiljada dinara, a to je 20 puta manje nego šteta koju je načinila vojska Srbije.
Pošto smatram da je u pitanju nešto nedopustivo, da je u pitanju jedan klasičan kriminal, pljačkanje države, koristim ovu priliku da na osnovu člana 226. tražim informaciju od Ministarstva odbrane - koja je to šteta od 10 miliona evra koju su načinili pripadnici Vojske? Znači, konkretno, od slučaja do slučaja, ko je načinio tu štetu, ko je utvrdio iznos te štete i doneo presudu da ta šteta bude plaćena? Znači, tražim odgovor bukvalno po stavkama do poslednjeg dinara.
Navešću još jedan primer, još jedno poređenje. Ovim predlogom rebalansa budžeta za Centar za razminiranje predviđeno je izdvajanje od 10 miliona i 63 hiljade dinara, 70 puta manje od štete koju neodgovorni pojedinci u vojsci nanesu državi.
Vi znate da su pojedini dijelovi Srbije zasejani minama i kasetnim bombama i apsolutno je nedopustivo da se za tu namenu, za tu stavku izdvoji tako mali iznos od 10 miliona dinara.
Sledeći primer je Kancelarija za saradnju sa Haškim tribunalom. Za ovu kancelariju, za njeno finansiranje, predviđeno je izdvajanje 53 miliona 405 hiljada dinara. Ovo je nešto više nego što se izdvaja za finansiranje svih srpskih organizacija u dijaspori. Prema nekim procijenama koje su u opticaju, u dijaspori se nalazi četiri miliona Srba, to je trećina srpskog naroda.
Da li je normalno da za finansiranje saradnje sa jednom takvom institucijom kao što je Haški tribunal, koja već deset godina predstavlja perjanicu satanizacije i kažnjavanja srpskog naroda, da izdvojimo više sredstava nego za održavanje veza sa trećinom srpskog naroda.
Treći primer je Vladina Kancelarija za saradnju s medijima. Za rad ove kancelarije predlogom ovog budžeta izdvojiće se 79 miliona dinara, što je milion evra.
Poređenja radi, za finansiranje kabineta predsednika Republike izdvaja se 147 miliona. Za finansiranje kabineta predsednika Vlade izdvaja se 53 miliona, a za finansiranje kabineta prvog potpredsednika Vlade 17 miliona i 430 hiljada dinara.
Znači, za rad Kancelarije za medije troši se više sredstava nego za rad kancelarije predsednika Vlade i za rad kancelarije prvog potpredsednika Vlade Srbije. Dakle, šefovi kancelarija imaju na raspolaganju više sredstava nego premijer Cvetković i Ivica Dačić zajedno.
Meni, kao čoveku i kao novinaru, zaista nije jasno iz kog razloga se izdvaja milion evra za rad ove kancelarije, nije mi jasno čime se ova kancelarija bavi, koliko je ljudi u njoj zaposleno. Nemam ništa drugo na pameti, šta bi ova kancelarija mogla da radi, na šta da troši ovolika sredstva, osim da Vlada preko ove kancelarije plaća novine i novinare, da bi oni pisali afirmativno o rezultatima rada Vlade. Da bi obmanjivali građane Srbije.
Ako je to u pitanju, ova kancelarija nije kancelarija za odnose s medijima, za odnose s javnošću, ovo je kancelarija za ulepšavanje stvarnosti u Srbiji.
Iz tog razloga predlažem da ove tri stavke - Ministarstvo odbrane, Kancelarija za saradnju sa medijima i Kancelarija za saradnju sa Haškim tribunalom budu izvori iz kojih će se obezbediti onih 68 miliona dinara koje treba izdvojiti, dodatnih 68 miliona dinara za finansiranje mladih talenata u Srbiji.

Podržavam deo amandmana kolega iz DSS-a, a posebno deo amandmana koji se odnosi na razdeo 14 i kojim se predviđa povećanje sredstava koja se izdvajaju iz budžeta za kreditiranje poljoprivrednih proizvođača.
Imam predlog gde da se pronađu ta sredstva u budžetu. Predlažem da se ta sredstva izdvoje iz budžetske stavke koja je predviđena za finansiranje Tužilaštva za ratne zločine Srbije. Rebalansom budžeta predviđeno je da se za finansiranje Tužilaštva izdvoji 94.267.000 dinara, što je otprilike oko 110.000 evra. Smatram da je to preterano, da Tužilaštvo svojim dosadašnjim radom ni na koji način nije zaslužilo izdvajanje ovolikih sredstava. Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu radi isto ono što rade tužilaštva za ratne zločine u Sloveniji, Zagrebu, Sarajevu i u Prištini, znači, podiže optužnice protiv Srba za stvarne i izmišljene zločine koje su počinili pripadnici srpskog naroda. Istovremeno, ne procesuira ratne zločine koji su počinjeni nad srpskim narodom.
Sada ću napraviti jedan kratak presek učinka tužilaštava u bivšim jugoslovenskim republikama. Vi znate da je 1991. godine u Sloveniji napadom jedinica teritorijalne odbrane i lokalnih policijskih jedinica započet rad na prostoru bivše SFRJ i tim činom je praktično izvršen zločin protiv mira. To je najteži zločin koji poznaje međunarodno pravo, mnogo teži čak i od zločina genocida. U kratkotrajnom ratu u Sloveniji slovenačke paravojne formacije su ubile 50 mladih vojnika, uglavnom regruta iz Srbije. Nakon završetka rata tužilaštvo u Sloveniji nije podiglo nijednu optužnicu za zločine koji su počinjeni nad pripadnicima JNA, ali su zato podigli nekoliko desetina optužnica protiv vojnika i oficira JNA koji zbog toga i dan-danas ne mogu da napuste teritoriju Srbije, jer se neki od njih nalaze na optužnici Interpola.
Ista takva praksa primenjena je i u slučaju rata u Hrvatskoj. Vi znate da je Franjo Tuđman 10. aprila 1992. godine rekao da je Hrvatska svesno izabrala rat, jer je procenila da će kroz rat lakše izboriti svoju nezavisnost. U tom ratu izvršeno je najveće etničko čišćenje jednog naroda u Evropi posle Drugog svetskog rata. Proterano je ukupno preko pola miliona Srba: 200.000 proterano je iz okupirane Republike Srpske Krajine, a 300.000 je proterano iz Zagreba i drugih gradova, znači, sa područja Hrvatske na kojima nije bilo ratnih dejstava. U toku tog rata, koji je Franjo Tuđman smišljeno izazvao, hrvatske vojne i paravojne jedinice ubile su preko 7.000 Srba a njih 15.000 je ranjeno. Takođe, uništena je i oteta srpska imovina, čija se vrednost procenjuje na otprilike 30 milijardi evra.
U tim ratnim dejstvima počinjeni su strahoviti masovni ratni zločini. Pomenuću samo nekoliko.
Prilikom operacije "Bljesak" i okupacije zapadne Slavonije, samo u dva dana ubijeno je ukupno dvesta osamdeset troje Srba. U operaciji "Oluja" ubijeno je 1.600 Srba, uglavnom civila koji nisu, zbog godina starosti, smatrali da postoji ijedan razlog zbog koga oni treba da napuste svoje kuće i svoja ognjišta.
Podsetiću na neke zločine: ubistvo 150 srpskih civila u Gospiću za samo jednu noć; ubistvo nekoliko stotina srpskih civila, uglavnom civila koji su tu dovedeni iz Zagreba i ubijeni, ta ubistva su izvršena u Marinom Selu i na Pakračkoj poljani; zatim, masakr 40 srpskih teritorijalaca koji su zarobljeni na Miljevačkom platou itd.
Radi uvida u monstruoznost tih zločina samo ću navesti primer gaženja srpskih ranjenika tenkovima, tenkovskim gusenicama u zapadnoj Slavoniji 1. maja 1995. godine. I, jedan slučaj koji se dogodio u zapadnoj Slavoniji, neću zbog porodice pominjati ime - Srbin povratnik u jedno slavonsko selo je od strane svojih komšija živ zakopan u zemlju do grla i tako ostavljen da umre.
Hrvatsko tužilaštvo je za sve te zločine podiglo ukupno 20 optužnica. Istovremeno, hrvatsko tužilaštvo, ono u Zagrebu, i županijska tužilaštva su podigla, da ne poverujete, 70.000 optužnica protiv Srba u Hrvatskoj. Praktično, svi Srbi u Hrvatskoj koji su 1991. godine bili punoletni a živeli su na području Republike Srpske Krajine nalaze se na optužnicama. Kada primenite prostu matematiku dođete do podatka da je na svakih 4.000 optužnica koje su podnete protiv Srba podignuta po jedna optužnica protiv Hrvata.
Istu matematiku primenila su i tužilaštva u BiH. Istina, u malo manjoj nesrazmeri. U BiH na 19 optužnica koje su podignute za ratne zločine protiv Srba, pripadnika srpskih vojnih i policijskih formacija, imate jednu optužnicu koja je podignuta protiv muslimana ili Hrvata za zločin nad Srbima. Za vreme rata u BiH ubijeno je preko 28.000 Srba, a 50.000 je ranjeno. Etnički su očišćeni veliki prostori BiH. Recimo, broj Srba u Federaciji BiH je sveden ispod 3%. U Federaciji BiH imate 527 sela, etnički čistih srpskih sela, od kojih su neka imala po 3.000 stanovnika, u kojima danas nema nijedne žive duše. Od pojedinačnih zločina pomenuću, po lokacijama, samo masovne zločine koji su počinjeni na Kupresu, na Ozrenu, u Srebrenici, Bratuncu itd. Ovde sam već govorio da je samo u Sarajevu ubijeno preko 5.000 srpskih civila.
Radi ilustracije o kakvoj monstruoznosti se radi, navešću samo nekoliko primera. Postoje dva slučaja da su ubijeni kompletni zaseoci, kompletne porodice, od dece u kolevci do staraca koji su imali 80 godina, svi su ubačeni u kuće i živi spaljeni.
Imamo slučaj u logoru Galečić kod Duvna: prema svedočenju preživelih logoraša, nakon masakriranja srpski logoraši su svlačeni do gola, a zatim su ih hrvatski čuvari, njihovi vojni policajci, vezivali za drveće oko logora i ostavili ih da tako umiru. Jedan od svedoka iz Bihaća tvrdi da su dvojicu ljudi žive pojeli lešinari. Još jedan slučaj, koji se dogodio na području Sarajeva: zarobljene srpske vojnike bukvalno su razapeli na zid pa posle toga na njih pustili krvoločne pse.
Za sve to imate ovu srazmeru kada je u pitanju tužilaštvo u BiH: ne znam tačan broj, čini mi se da se radi o ukupno 40 optužnica koje su podignute za zločine nad Srbima i nekoliko stotina optužnica koje su podignute protiv pripadnika srpskog naroda, pripadnika srpske vojske i policije.
Istu takvu praksu imate i na Kosovu i Metohiji. Šiptarski teroristi su tamo takođe izazvali rat, takođe počinili zločin protiv mira, ubili preko 3000 srpskih civila, vojnika i policajaca koje su pre toga kidnapovali, za 600 njih se još uvek traga. Proterali su između 250.000 i 300.000 Srba sa Kosova, porušili 150 srpskih crkava i manastira, porušili, opljačkali i spalili preko 50.000 kuća u srpskom vlasništvu i praktično prisvojili svu srpsku imovinu. Tužilaštva na Kosovu, koja rade pod jurisdikcijom, pod nadzorom UNMIK-a, optužnice podižu isključivo protiv pripadnika srpskog naroda.
I na kraju, poređenje završavam primerom Haškog tužilaštva. Podsećam da je NATO pakt, kršeći Povelju UN i međunarodno pravo, bez ikakvog pravnog osnova 1999. godine izvršio agresiju na Jugoslaviju. U bombardovanju je ubijeno preko 3000 ljudi, ranjeno preko 10000 ljudi, načinjena materijalna šteta koja se procenjuje između 50 i 100 milijardi dolara, zavisno od izvora.
Podsećam vas da je u vreme bombardovanja pogođena zgrada Televizije, u kojoj je ubijeno, čini mi se, 19 ili 20 novinara. Ubijeni su civili u vozu u Grdeličkoj klisuri; raketirano je nekoliko autobusa kojima su se srpski civili vraćali na Kosovo; pogođena je ona kolona nesretnih izbeglica, većinom su bili Albanci, na Kosovu i Metohiji; ubijena je Milica Rakić dok se nalazila u kupatilu ovde u Batajnici; pobijeni su civili u Varvarinu, Nišu, Paraćinu itd., itd.
Za sve te zločine od strane Haškog tribunala nije podignuta nijedna optužnica. U stvari, podignuta je optužnica protiv Ramuša Haradinaja, ali je on na kraju oslobođen bilo kakve odgovornosti, iako je dokazano da je imao neposrednog učešća u likvidaciji nekoliko stotina srpskih civila. Ali je zato Haško tužilaštvo podiglo optužnice protiv svih političkih lidera srpskog naroda u Srbiji, protiv svih policijskih i vojnih komandanata. Podiglo je, čak, optužnicu protiv Vojislava Šešelja, predsednika SRS, zbog verbalnog delikta.
Zbog čega sam sve ovo rekao? Da bih napravio poređenje sa praksom koja postoji u radu Tužilaštva za ratne zločine u Beogradu. Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu radi isto ono što rade i ova pobrojana tužilaštva – skoro isključivo, u 90% slučajeva, istražuje zločine koje su počinili pripadnici srpskog naroda nad pripadnicima drugih naroda. Ovo tužilaštvo bi trebalo da radi nepristrasno, da svoj posao obavlja profesionalno, da ne navija ni za jednu stranu.
Jedino što ovo tužilaštvo ima pravo da radi jeste da, hajde da tako kažem, rangira zločine, da pravi prioritet zločina. U tom smislu moglo bi se očekivati, s obzirom na to da se radi o srpskom tužilaštvu, da prioritet imaju zločini koji su počinjeni nad srpskim narodom, tim pre što činjenice govore da je najviše zločina u ratu koji je trajao na prostoru SFRJ počinjeno upravo nad srpskim narodom, kao i zbog činjenice da ova druga tužilaštva procesuiraju isključivo zločine koje su počinili Srbi. Znači, iz tih razloga bi se eventualno moglo očekivati, ako je ovo tužilaštvo u Beogradu malo pristrasno, da ipak bude pristrasno u korist Srba, u korist srpske strane.
Međutim, to nije slučaj. Umesto da se bavi zločinima koji su počinjeni u Srbiji, nad srpskim narodom, tužilaštvo u Beogradu uglavnom procesuira i istražuje zločine koji su počinjeni nad pripadnicima drugih naroda, i to ne u Srbiji, nego u Hrvatskoj i BiH. Imate jednu potpuno nenormalnu situaciju – da se tužilaštvo iz jedne međunarodno priznate i suverene države, kao što je Srbija, ne bavi istraživanjem zločina koje su počinjeni na teritoriji Srbije, ili se bavi malo, već se uglavnom bavi zločinima koji su počinjeni na teritoriji druge države i to zločinima koji nisu počinili pripadnici srpskog naroda iz Srbije, građani Srbije, nego zločinima koje su počinili državljani Hrvatske i BiH. Jedna potpuno nenormalna situacija. Čak verujem, u nekakvim drugim okolnostima, da su neke druge države u pitanju, da bi se to moglo podvesti pod mešanje u unutrašnje stvari drugih zemalja.
Kada tužilaštvo za ratne zločine u BiH, u Hrvatskoj ili na Kosovu radi to što radi, onda se to donekle može i razumeti. Oni su bili neprijateljska strana srpskom narodu u ratu i u svakom slučaju navijaju za svoju stranu, nastoje da svu krivicu za ratne zločine, za izbijanje rata i sva zla koja su se dogodila pripišu srpskoj strani. Međutim, kada to gledaju ljudi sa strane, međunarodna stručna javnost, oni verovatno dolaze do zaključka da su postupci tih tužilaštava i njihov način rada pristrasni. Verovatno ljudi računaju ovako: oni su ratovali protiv Srba i sad nastoje na svaki način da sve zločine prebace na srpsku stranu. Ostaje neka sumnja da su možda pristrasni.
Međutim, šta da ta međunarodna stručna i laička javnost kaže kada na isti takav način radi Tužilaštvo u Beogradu?
Kako vi možete nekome u inostranstvu objasniti da Vladimir Vukčević i Bruno Vekarić sa izuzetnom strašću, sa navijačkom strašću, procesuiraju isključivo zločine koje su počinili pripadnici srpskog naroda; da Vladimir Vukčević u ratnom tužilaštvu u Beogradu nastoji da dokaže da su Srbi krivi za većinu zločina koji su se dogodili na području bivše Jugoslavije.
Kako njima objasniti, recimo, da kada Vladimir Vukčević govori o zločinima koje su počinili Srbi, kada govori o hapšenju Radovana Karadžića, o hapšenju Ratka Mladića, Gorana Hadžića, on to govori sa strašću, njemu oči blistaju, čovek ne može da se kontroliše.
Iz tih razloga smatram da je 94.267.000 dinara, znači, minimum 110.000 evra, koliko je predviđeno za finansiranje rada Tužilaštva za ratne zločine, neprimereno i da to treba smanjiti na neku znatno razumljiviju cifru. Hvala.