Dame i gospodo, kao doprinos argumentima kolege Nikole Žutića zbog kojih treba prihvatiti ovaj amandman, ja ću navesti neke podatke iz kojih se vide razmere zločina koji je počinjen nad srpskim narodom i zbog čega treba uspostaviti dan sećanja na žrtve logora Jasenovac i ustaškog terora uopšte.
U Bosanskoj Dubici je 1941. godine živelo 28 hiljada stanovnika, Srba. U prve dve godine rata ubijeno je 22.500. Sistem logora u Gospiću, Šaranovačka jama, Jadovno i druga stratišta – ubijeno 42.000 srpskih civila. Drakulić motike i Šarovac kod Banjaluke – 7. februar 1941. godine, ubijeno 2.315 srpskih civila, među njima 513 dece. Tog dana u ovim selima nije opaljena nijedna puška, svi su ubijeni nožem i maljem. Šušnjar i Sanski Most – 9.500 zaklanih Srba, samo na Ilindan 1941. godine – 2.862 zaklanih. Prebilovci, istočna Hercegovina – 4.100 zaklanih Srba iz Stolca i Čapljine, u Šurmanovačku jamu kod Međugorja ubačeno 510 žene, dece i staraca. Prigorice kod Gacka, Božić 1941. godina – 180 žene, staraca i dece zaklano za slavskom sofrom. Garavice kod Bihaća, leto 1941. godine – oko 12.000 ubijenih. Grubišino Polje, oktobra 1942. godine – 3.000 ubijenih. Glina, crkva rođenja Presvete Bogorodice, noć između 12. i 13. maja 1941. godine – 800 zaklanih, preživeo samo Ljubo Jednak. Jama Jagonjača kod Trebinja u Popovom Polju, jun 1941. godine – 200 ubačenih Srba. Livno, leta 1941. godine – ubijeno 5.000. Samo na Ognjenu Mariju u ivanjskim selima je oko 2.100 Srba zaklano i ubačeno u jame. Jama Prolog – 466 ljudi, preživeo samo deda Vjerice Radete, Ilija Radeta. Jama Kamešnica – 256. U školi u Čelebiću zaklano 370. Jama Razvala – ubačeno 80 dece. Jama Bikuša – 46 dece. Bileća korićka jama, noć između 3. i 4. juna 1941. godine – 134 ubačenih. Jama Borova Glava, između Livna i Kupresa, Ilindan 1941. godine – 213 Srba, bez ispaljenog metka i bez noža, svi ubijeni maljem. Jama Raičeva kosa, Blagaj kod Kupresa, moje rodno selo, Ilindan 1941. godine – 43 kosa pokupljena sa livada i ubačeno u jamu, među njima šestorica braće Marića.
Dame i gospodo, za kraj ove argumentacije, ja još jednom podsećam da se ovde nalazi spisak od 19.432 dece koja su ubijena u logoru Jasenovac. Ubijena su tako što su se ustaški koljači nadmetali ko je u stanju da zakolje više srpske dece, srpskih civila. U tom stravičnom takmičenju pobedio je student Pravnog fakulteta iz Zagreba, Petar Brzica, koji je uspeo da u jednom danu zakolje 1.352 srpska civila, među kojima je bilo najviše dece.
Na kraju, pročitaću vam starosnu dob ovih 19.432 anđela: 1.687 četrnaestogodišnjaka, 1.155 trinaestogodišnjaka, 1.525 dvanaestogodišnjaka, 965 jedanaestogodišnjaka, 1.324 desetogodišnjaka, 1.095 devetogodišnjaka, 1.250 osmogodišnjaka, 1.316 sedmogodišnjaka, 1.417 mališana od šest godina, 1.428 dečaka i devojčica od pet godina, 1.544 četvorogodišnjaka, 1.591 dete od tri godine, 1.493 dece od dve godine, 1.152 dece od godinu dana i 495 dečaka i devojčica koji su imali nekoliko dana ili nekoliko meseci.
Ponavljam, u zločinima ustaškog terora ubijeno je oko milion pripadnika srpskog naroda, a država Srbija, Republika Srbija i srpski narod nemaju dan sećanja na te nevine žrtve.

Dame i gospodo, ja podržavam ovaj amandman gospodina Aleksandra Martinovića iz razloga što je rešenje čije se brisanje predlaže amandmanom suprotno zakonu - Zakon o radu, član 104. stav 3.
Drugi razlog je taj što će se predloženim zakonskim rešenjem smanjiti kvalitet zdravstvene zaštite u čitavoj Srbiji. Pošto će plata lekara ubuduće zavisiti ponajviše od broja pregleda, hteli mi to priznati ili ne, rad velikog broja lekara će se pretvoriti u trku za pacijentima. To će za posledicu imati to da će pregledi trajati kraće. Prosečno lekar pacijentu za osnovni pregled treba da posveti bar 20-30 minuta vremena. Već sada imamo situaciju da doktori pacijente iz kancelarije ispraćaju posle pet ili 10 minuta. Naravno, pregledi će biti površniji.
Plašim se da će doći do zloupotreba. U čemu će se ogledati te zloupotrebe? U tome što će doktori koji su halapljivi na novac koristiti ovu zakonsku odredbu i pacijentima zakazivati lekarske preglede, kontrolne preglede i onda kad to nije potrebno. To je realnost. Sve analize koje se rade, sva istraživanja koja se objavljuju i koja radi Ministarstvo zdravlja pokazuju da je stepen korupcije u zdravstvu veoma visok. To je jedna od društvenih oblasti gde je stepen korupcije najveći. Svedoci smo da praktično nema nedelje a da se ne pojavi neka afera u oblasti zdravstva.
Smatram da ova izmena zakona neće rešiti dva najveća problema u toj oblasti. Prvi problem je prevelike razlike koje postoje unutar istog državnog organa, kada su u pitanju mesečna primanja. Te razlike su zapanjujuće i teško ih je objasniti bilo kakvim kriterijumima. Vi imate opštine u Srbiji, nedavno smo imali u jednim dnevnim novinama tabelu mesečnih primanja najviših funkcionera u pojedinim opštinama, pa smo mogli da vidimo da postoje opštine i gradovi gde predsednici i drugi funkcioneri primaju i do 150 hiljada dinara mesečno. Na drugoj strani, imate slučaj ovde u Skupštini Srbije, imate radnike u tim opštinama koji primaju i po 15 hiljada dinara mesečno. Ja smatram da je to neobjašnjivo. Znači, ne postoji ta razlika u poslu, razlika u znanju, razlika u kvalifikaciji koja može da opravda da neko u jednoj opštini ima toliko veću platu u odnosu na drugog radnika u opštini.
Nedavno smo imali informaciju da guverner Narodne banke prima platu negde oko 650 hiljada dinara. To je šest i po hiljada evra. Na drugoj strani imate činjenicu da ministri primaju platu negde oko 130 hiljada dinara. Nije normalno da guverner Narodne banke, bez obzira ko je, prima pet puta veću platu od ministra, od predsednika države, bez obzira ko je na vlasti.
(Predsedavajuća:Narodni poslaniče, ja vas molim – o temi dnevnog reda. Kad i ako bude tema plate u svim državnim organima državnih službenika, onda će ovo imati smisla, ali sada o temi dnevnog reda.)
Na dnevnom redu je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama. Ja sad govorim o tome koji je najveći problem, a to je problem velikih i drastičnih razlika u platama i to je problem koji ovaj zakon neće rešiti.
Sledeće na šta sam hteo da ukažem jeste činjenica, a to je zvanični podatak, da u ovoj zemlji 70 hiljada ljudi ima mesečna primanja veća od hiljadu evra.
Zašto? Zato što se među njima nalazi oko 5% državnih službenika. Na drugoj strani imamo armiju 2.000 ljudi zaposlenih u državnim organima i javnim službama koji mesečno primaju zagarantovani iznos i oni se nalaze među onim 700.000 građana Srbije koji po zvaničnim statističkim podacima, znači živi ispod granice siromaštva.
Juče sam govorio o policajcima, koji moraju da se hvataju u koštac sa kriminalcima koji primaju…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče podsetila sam vas da treba da govorite o temi dnevnog reda. Sada vas podsećam takođe, da nijedan narodni poslanik ne može da podnese amandman na član zakona koji nije predmet predloga izmena i dopuna zakona, a da smo trenutno u pretresu u pojedinostima i amandmanu koji je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović, koji glasi – da se u članu 2. u novom članu 4l, stavu 3. reči: "korektivni koeficijent" brišu se. Molim vas, o temi dnevnog reda, saglasno odredbama Poslovnika koji vas obavezuje na to.)
Izvinjavam se, ovo je zakon o platama državnih službenika, trenutno se on odnosi na radnike u zdravstvenoj zaštiti, na radnike u zdravstvu, međutim, taj isti zakon i isti kriterijumi će se primenjivati na zaposlene u svim ostalim državnim organima.

Dame i gospodo, suština amandmana Milorada Buhe nije jednina i množina, kao što potencira Vlada Republike Srbije, nego njegov stav da u naslovu glave treba jasno navesti nazive obe autonomne pokrajine.
Zbog činjenice da je Vlada odbila ovaj amandman, bez nekih razumnih razloga, u dilemi sam da li mi danas na teritoriji Republike Srbije imamo vanrednu situaciju? Da li je po mišljenju Vlade Republike Srbije i onih koji su pisali ovaj zakon i onih koji treba da primenjuju već postojeći zakon, da li je ovo što se događa na KiM vanredno stanje? Po onome što se događa na terenu, jeste. Po onome što piše u osnovnom zakonu i što piše u ovom predlogu zakona, jeste.
Međutim, kada dođe do vanredne situacije, onda se svi državni resursi angažuju da prevaziđu tu vanrednu situaciju. Mi ovde imamo situaciju da Vlada Republike Srbije mesec dana izbegava da zatraži održavanje sednice Narodne skupštine i imamo situaciju da predsednica Narodne skupštine mesec dana izbegava da Skupština raspravlja o stanju na KiM.
Druga stvar, zanima me da li će i ovaj predlog izmena zakona ostati ne primenjen kada je u pitanju teritorija KiM? Zašto se ovaj postojeći zakon ne primenjuje? Zašto, što je pitao kolega Milorad Buha, ne postoji pokrajinski štab koji bi se bavio rešavanjem situacije na severu KiM?
Juče su vojnici NATO pakta, prema rečima ministra Bogdanovića, tri sata pucali na Srbe na barikadama na KiM, a Skupština Srbije je tri sata raspravljala, zamislite, o saradnji u zaštiti životne sredine sa Azerbejdžanom, sa azijskom zemljom koja je udaljena od Srbije skoro tri hiljade kilometara. Iz toga se može zaključiti samo jedna stvar, da za Vladu Republike Srbije na KiM, na teritoriji Republike Srbije trenutno nema vanredne situacije.
Ovde postoji samo jedno razumno rešenje – ili vi morate ovaj zakon, koji već postoji, staviti van snage ili morate povući ovaj predlog zakona, znači, mora se promeniti zakon ili se mora promeniti Vlada, što bi bilo još bolje ili bi Vlada, Skupština i Ustavni sud morali javno da saopšte da zakoni koje predlaže Vlada Republike Srbije ne važe za tu istu Vladu.
Mene zanima isto kako je moguće da poplava u Tutinu, Novom Pazaru, Trgovištu, poplava u Krupnju, čini mi se da je bilo, da budu vanredna situacija, da se proglasi vanredna situacija, a da se za vanrednu situaciju ne proglasi ovo što se događa na KiM? Imamo situaciju da mesec dana dole ubijaju ljude, pucaju na njih. Imamo više od stotinu povređenih. Vlada se pravi, kao noj koji je zabio glavu u pesak i čeka da opasnost prođe.
Sledeće, ponovo skrećem pažnju da u ovom zakonu Vlada previđa, ignoriše najvanredniju moguću situaciju, a to je ratno stanje i opasnost o terorističkih napada. Istina, u članu 1. koji govori o materiji koja se uređuje ovim zakonom, pominju se terorizam i ratne i druge nesreće. Međutim, posle je Vlada te pojmove sakrila pod pojam elementarnih nepogoda.
Da vam kažem šta piše u "Rečniku stranih reči i izraza" Milana Vujaklije – odrednica elementarno, objašnjenje: "Prirodna sila, stihija, nepogoda", a uz odrednicu elementarna nepogoda stoji sledeće objašnjenje: "Oluja, vihor, uragan, orkan, poplava", znači, uopšte nesreća izazvana od prirodnih sila.
Koliko me pamćenje služi, nisam čuo da su neki rat izazvale prirodne sile. Ratove izazivaju ljudi i iz ovog je potpuno jasno da se rat ne može strpati tek tako u kategoriju elementarnih nepogoda. Isti ovaj stav ima i drugi najpoznatiji balkanski lingvista Hrvat Bratoljub Klajić, Hrvat srpskog porekla.
Imamo sledeću situaciju – 250 kilometara odavde imamo praktično poluratno stanje. Deo teritorije Republike Srbije okupiran. Vojnici NATO pakta i ovi šiptarski teroristi pucaju na srpski narod, primera radi, u potpuno vanrednim okolnostima. Ugroženo je normalno odvijanje nastave u osnovnim i srednjim školama. Ugrožen je rad zdravstvenih ustanova. Ugroženo je snabdevanje stanovništva osnovnim prehrambenim namirnicama. Sve su prisutnije i izraženije restrikcije struje. Nema slobode kretanja zato što su okupatori zatvorili puteve sa KiM prema unutrašnjosti Srbije.
Nedavno smo u Beogradu imali suđenje vehabijama koje su se pripremale da izvode terorističke akcije. Pre 10 dana smo imali slučaj da je u Sarajevu građanin Republike Srbije izvršio teroristički napad na američku ambasadu. Na severu KiM imamo stanje koje je na korak do rata, a Vlada Republike Srbije predlaže zakon o vanrednim situacijama u kojima ne pominje vanredne situacije kao posledicu ratnih dešavanja i posledicu terorističke opasnosti.
Vlada Srbije se ponaša kao da ratna opasnost ne postoji, kao da Srbija više nikad neće ratovati, kao da je KiM od Srbije udaljeno ne 350, nego 350 hiljada kilometara.

Gospodo, mi predlažemo da se u tački 9. briše reč "nepravilno", zato što smatramo da je nepravilno korišćenje opreme već obuhvaćeno odredbom nepropisnog korišćenja. Kada policajac službenu opremu koristi nepropisno, mimo propisa, on je automatski koristi nepravilno. Smatram, takođe, da treba brisati ovu odredbu: "usled namere ili grube nepažnje". Kako će se razjasniti da li je policajac opremu pogrešno koristio sa namerom ili bez namere? Ako se granica između greške i namere nekako i može utvrditi, ne moguće je povući granicu između grube nepažnje, kako piše u Predlogu zakona, i one druge valjda blage nepažnje.
Suština zakonske odredbe mora da bude to da li je policajac izvršio povredu službene dužnosti ili nije. Koristim ovu priliku da još jednom apelujem da se prošire ovlašćenja policije u borbi protiv kriminalaca zato što smatram da postojeća zakonska rešenja previše štite kriminalca a premalo policiju. Policajcima je nekad prevashodni zadatak bio da prilikom rada na nekom predmetu otkriju počinioca, izvršioca krivičnog dela a sada je policajcima glavna briga da prilikom rada na nekom predmetu ne naprave neku grešku, da ne povrede ljudska prava, dostojanstvo nekom kriminalcu ili ubici.
Sledeća stvar, pridružujem se ovim apelima poslanika SRS da se poboljša materijalni položaj policije, već sam rekao da policajac koji ima platu od 35.000 dinara mesečno ne može da se nosi sa kriminalcima, dilerima droge koji primaju po 35000 evra mesečno. Mi smo ovde čuli da je policija bila besplatan servis Narodne banke i da nije naplatila rad na izdavanju pasoša. Mislim da je to greška. Tri miliona pasoša po evro, to je tri miliona evra a guverner Narodne banke ima platu od 6500 evra. Toliko.

Dame i gospodo, na Sporazum o odbrani sa Francuskom ću se vratiti kasnije, a sada ću reći nešto o Sporazumu Vlade Republike Srbije sa Vladom Azerbejdžana o zaštiti životne sredine.
Prvo pitanje je da li će Srbija imati korist od ovog sporazuma? Odgovor je neće. Drugo pitanje - da li će Azerbejdžan imati koristi od ovoga sporazuma? Odgovor je neće. Treće pitanje - da li će životne sredine u dve zemlje imati koristi od ovog sporazuma? Neće. Da li će stepen zagađenosti u Beogradu ili Bakuu biti manji? Odgovor je neće. Sledeće pitanje - da li će Srbija i Azerbejdžan imati štetu od ovog sporazuma? Neće veliku, ali će imati štetu. Novac koji je utrošen za pregovore, za razgovore, za ručkove, reprezentacije, za papir i, u krajnjem slučaju, za ovu raspravu je bačen novac.
Sledeće peto pitanje - kakva je svrha potpisivati jedan međunarodni sporazum koji zaista nema nikakvog smisla i za koji se zna da neće biti primenjivan? Jedina svrha potpisivanja ovog i desetine drugih sporazuma jeste njihova dnevno-politička, propagandna, predizborna upotreba, da Vlada Srbije ubedi građane kako radi korisnu stvar, kako potpisuje važne međunarodne sporazuma od kojih će njima biti bolje.
Kolega Krasić je rekao, deo KiM gori, ljudi dole ginu i ima povređenih. Imamo preko milion nezaposlenih i taj broj stalno raste. Imamo preko 700.000 gladnih i taj broj stalno raste. Više od 30.000 ljudi godišnje umre nego što ih se rodi. Ove godine smo zasejali duplo manje pšenice nego 1999. godine. U Srbiji 700.000 ljudi svakodnevno kocka, zato što jedino u igrama na sreću vide neku šansu da poboljšaju svoj životni položaj. Imamo 60.000 gladnih koji se dnevno hrane u narodnim kuhinjama. U Srbiji 370.000 ljudi nema krov nad glavom. Na drugoj strani, imamo 60.000 imanja koja su pusta, zvrje prazna. Svakog dana desetine privatnika zatvaraju svoje radnje zato što ne mogu da posluju. Selo gori, po onoj narodnoj, a Vlada Srbije se češlja. Usvaja sporazume od kojih bukvalno nema apsolutno nikakve koristi.
Potpisivati sporazum o saradnji u oblasti zaštite životne sredine sa državom koja je udaljena 3.000 kilometara, iz Azije, to je potpuno besmisleno. Zašto niste potpisali sporazum o saradnji u oblasti zaštite životne sredine sa Hrvatskom, BiH, Mađarskom, Rumunijom, Bugarskom, Crnom Gorom, Albanijom, Grčkom, Makedonijom, sa zemljama koje su nam u komšiluku i koje objektivno svojim geografskim položajem utiču na životnu sredinu u Srbiji? Ovo vam je kao da želite da zaštitite svoje dvorište, pa o tome ne razgovarate sa svojim komšijom, nego razgovarate sa nekim iz susednog sela.
Sledeće, zašto ovaj sporazum niste potpisali sa Amerikom, sa Francuskom, sa Velikom Britanijom, sa zemljama članicama NATO-pakta, koje svakodnevno već 12 godina objektivno utiču na životnu sredinu u Srbiji, koje su planetarne sile i mogu da utiču čak i da se ne nalaze u misiji okupacije KiM? Znate, imate svakodnevno da bacaju otpad na KiM, svakog dana pucaju, svakog dana upotrebljavaju suzavac, šok bombe, svakog dana vrše nekontrolisana gađanja dole na poligonima. Zašto sa njima ne potpišete sporazum da uklone onih 30 tona osiromašenog uranijuma? Da uklone, ima raznih podataka, nekoliko desetina hiljada tona metala koji je ostao od bombardovanja SRJ? Da se tim sporazumom obavežu da više nikada neće učiniti to što su učinili 1999. godine.
Ne potpisujete sporazum sa državama koje 12 godina kontinuirano uništavaju životnu sredinu u Srbiji, a potpisujete sporazum sa državom koja nikada ni jedan jedini minut nije ugrožavala životnu sredinu u Srbiji, niti postoji teoretska šansa da to učini u sledećih sto godina. Ako takav sporazum ne možete da potpišete sa državama sa kojima ga treba potpisivati, onda ga nemojte potpisivati sa državama sa kojima to nema nikakvog smisla, potpuno besmisleno. Kada sa Azerbejdžanom potpišete sporazum o saradnji u oblasti zaštite životne sredine, to je kao da sa Nepalom Srbija potpiše sporazum o razvoju pomorske plovidbe, da sa Obalom Slonovače ili, recimo, Tobagom potpišete sporazum o nenapadanju.
Drugo, sporazum Vlade Srbije sa Vladom Francuske o saradnji u oblasti odbrane. Sporazum je potpisan, čini mi se, u aprilu, a već se sprovodi. Evo, francuski vojnici na KiM se već nalaze u dejstvu, primenjuju taj sporazum. Gađaju srpske civile na KiM. U istoriji je bilo raznih međunarodnih sporazuma, događala su se razna diplomatska čuda i poniženja, ali zaista ne verujem da se nekada dogodilo da jedna država, čiji je deo teritorije okupiran, sporazum o saradnji u oblasti odbrane potpisuje sa državom koja deo njene teritorije drži pod okupacijom. Da je ovo normalna država, pre bi bilo logičnije da Francuskoj objavite ratno stanje, bar formalno. Ne mislim da ratujemo sa njima, ali da se zna – ljudi, ne slažemo se, vi nam teritoriju držite pod okupacijom, pucate na naše ljude na barikadama, na nenaoružane civile, a mi sa vama potpisujemo sporazum u oblasti odbrane.
Podsećam šta su sve Francuzi učinili kada je u pitanju odbrana Srbije u poslednjih nekoliko decenija i godina. Francuski general Filip Morion je omogućio naoružavanje Srebrenice i Žepe, pa su posle Naser Orić i oni zlikovci popalili desetine srpskih sela i pobili nekoliko hiljada civila. Francuska artiljerija iz sastava snaga za brza dejstva je sa Igmana nekoliko meseci sijala smrt po srpskom Sarajevu. Francuski avioni su prvi bombardovali Republiku Srpsku. Francuski avioni su učestvovali u agresiji na SRJ. Francuski avioni su tri meseca sijali smrt po Srbiji, razarali nam gradove i sela, rušili mostove, škole i ubijali nam decu. Francuski avioni, ne mislim samo na avione NATO-patka, nego lično francuski avioni su izbacili više od pet tona osiromašenog uranijuma na građane Srbije. Francuska je odgovorna zato što je posle dolaska tzv. mirovnih snaga na KiM ubijeno više od hiljadu srpskih civila. Onaj zlikovac Bernad Kušner, ono čudovište, onaj monstrum, koji je bio šef UNMIK-a, je najodgovorniji što se Kosovo nalazi u ovoj fazi. To je čovek koji je najodgovorniji što su se srpski civili nakon 1999. godine odvodili u Albaniju da bi ih kasapili, radi prodaje njihovih organa.
Podsećam, Francuska se nalazi u misiji okupacije dela teritorije Republike Srbije, a vi ste sa njima potpisali Sporazum o saradnji u oblasti odbrane. Za razumnog čoveka, svaki dalji komentar je suvišan.
Zašto Vladi Francuske ne uputite protestnu notu? Zašto ne tražite da prekinu svoje okupatorske aktivnosti na teritoriji KiM? Zbog čega to ne uradite? Postavlja se pitanje šta Srbija dobija ovim sporazumom? Dobija jedno veliko ništa, dobija poniženje i sramotu.
Član 3. – saradnja se može ostvariti u sledećim oblastima: pod jedan, odbrambene i bezbedonosne politike. Kako da mi ostvarimo saradnju u oblasti ove politike, kad hoćemo da sačuvamo teritoriju Srbije, a oni hoće da nam je otmu? Mi hoćemo da KiM ostane u sastavu Srbije, oni kažu – ne, mi ćemo to da vam otmemo. Mi smo vam to već oteli.
Član 8. – saradnja u oblasti vojnih prava. Ne znam o čemu mi sa njima možemo razgovarati u oblasti vojnih prava. Jedino da nam objasne kako se na jednu međunarodno priznatu suverenu državu izvrši agresija mimo Saveta bezbednosti UN? Da nam objasne francuski vojnici i francuski državnici, da nam objasni francuske država kako kontinuirano krši Rezoluciju 1244, stvarajući šiptarsku terorističku državu Kosovo? Ili da nam objasni kako se jedna međunarodna priznata država 12 godina drži pod okupacijom?
Član 6. – osoblje države pošiljaoca koja se nalazi na teritoriji države primaoca saglasno ovom sporazumu citiram: "ne može učestvovati u aktivnostima vezanim za nacionalni suverenitet". Dame i gospodo, ako vi ratifikujete ovaj sporazum, znate šta treba da se dogodi? Pa, 24 časa posle toga, francuski vojnici na KiM treba da pakuju svoje kofere, treba da napuste teritoriju Republike Srbije. Da li će se to dogoditi? Naravno da se neće dogoditi.
Onda se postavlja pitanje – za čije babe zdravlje predlažete ovaj sporazum? Zbog čega zamajavate građane Srbije? Građani Srbije trpe vatru na KiM, ima ranjenih, možda i od francuskih vojnika. Jedni građani Srbije ne Kim. Drugi Srbi na KiM gledaju ovaj TV prenos gde mi raspravljamo o sporazumu o bratimljenju sa Francuskom. Znate, i ta priča sa Francuskom o tom večnom prijateljstvu iz Prvog svetskog rata. Pustimo vas da iskrvarimo u Albaniji, pustimo vas da se pogušimo u Jonskom moru, pustimo vas da pocrkamo od tifusa tamo na Kritu. Znate kad su intervenisali? Kad je ruski car rekao – dame i gospodo, ako dozvolite da Srpska vojska pocrka, mi nećemo da učestvujemo u ovoj priči. Nećemo da učestvujemo u ovom zločinu. Tek kada su dobili ultimatum ruskog cara Romanova, Francuzi su onda postali veliki prijatelji srpskog naroda.
Postavlja se pitanje šta Srbija dobija ovim sporazumom? Da li će posle ovog sporazuma Francuska prekinuti svoju okupaciju KiM? Neće. Da li će očistiti onaj osiromašeni uranijum? Neće. Da li će bar uputiti jednu reč izvinjenja za okupaciju teritorije Srbije? Neće. Da li će možda uputiti reči izvinjenja Dragoljubu Miliću iz Gojgulje kod Vučitrna, kome su ubili dva sina, sinove blizance? Da li će možda nadoknaditi štetu bar porodicama čije su najmilije pobili? Naravno da neće, ne pada im na pamet.
Zašto ovaj sporazum usvajamo? Samo zato da bi se Francuska amnestirala za seriju zločina koje već 20 godina čini nad srpskim narodom, samo zato da bi francuski predstavnik 9. decembra digao ruku da se Srbija može ukrcati 2389. na Titanik, na brod koji tone i samo zato da bi građani Srbije stekli uverenje kako Boris Tadić, DS i SPS rade u korist građana Srbije, kako bi na vlasti ostali i posle sledećih izbora.
Osvrnuću se još na Sporazum sa Crnom Gorom. Srbi u Crnoj Gori, bez obzira da li se izjašnjavaju kao Srbi ili kao Crnogorci, i Srbi u Srbiji treba da sarađuju, a po najviše u oblasti odbrane. Međutim, dok je na vlasti režim Mila Đukanovića, to je iluzija. Samo vas podsećam, režim Mila Đukanovića je igrao ulogu stegonoše barjaktara u razbijanju SRJ i režim Mila Đukanovića je priznao nezavisno KiM.
Na kraju, što se tiče Sporazuma o saradnji sa BiH o privremenom zapošljavanju državljana dve države, a koji se nalaze na teritoriji druge države, samo me zanima da li će se ovaj sporazum primenjivati na Muslimane iz Srebrenice, koji se nalaze na spisku žrtava navodnog srpskog genocida…

Samo tražim da mi se odgovori da li će državljani BiH, koji se već 15 godina nalaze u Beogradu, živi i zdravi, rade ovde, a nalaze se na navodnom spisku ubijenih, da li se ovaj sporazum primenjuje i na njih?
Sledeća i poslednja stvar, zaista smatram da bi bilo normalno i pristojno, da bi bilo pitanje elementarne pristojnosti i vaspitanja da prekinemo ovu sednicu skupštine dok traju sukobi na KiM…

Dame i gospodo, mi smo podneli amandman kojim predlažemo da se od prava na rehabilitaciju izuzmu pripadnici Ljotićevih i Nedićevih formacija koji su u vreme Drugog svetskog rata poginuli u borbeni dejstvima.
Podsećam da je srpski narod u Drugom svetskom ratu imao dva oslobodilačka antifašistička pokreta. Prvi je bio četnički pokret pod komandom Dragoljuba Mihailovića, a drugi je bio partizanski pokret pod komandom komunističke partije. Bilo je još nekoliko drugih manjih pokreta koji su imali svoje oružane formacije. Svi ovi pokreti, bez izuzetka, su u raznim fazama rata, manje ili više imale određene stepene saradnje sa okupatorom. To se odnosi na partizane i četnike. To je jednostavno jedna istorijska činjenica. I to u ratovima nije ništa neuobičajeno. To je ratna realnost. U ratu zakrvljeni neprijatelji često sarađuju iz slučajnosti, nekada iz taktičkih razloga, nekada ih na to natera nužda.
Jednostavno, imate primer poslednjeg rata u BiH, kada su Hrvati, Muslimani i Srbi ratovali jedni protiv drugih, ali u određenim fazama rata svi su sarađivali jedni sa drugima. Hrvati i Muslimani protiv Srba, na Kupreškoj visoravni, na Vlašiću Hrvati i Srbi protiv Muslimana itd, itd. Jednostavno te saradnje bilo je i u Drugom svetskom ratu.
Međutim, mi smatramo da je stepen saradnje sa okupatorom koju su imali pripadnici Nedićevskog pokreta i pripadnici ovog Jugoslovenskog dobrovoljačkog korpusa Dimitrija Ljotića, znači da je taj stepen saradnje toliki da se ne može pravdati nikakvom nuždom. Ne možete Marisava Petrovića koji je objektivno odgovoran za veliko stradanje srpskog naroda u Šumadiji tretirati na isti način, stavljati u isti ravan sa recimo vođama srpskog ustanka 1941. godine u Livanjskom i Kupreškom kraju, velikim narodnim herojima Ranetom Radetom, Cvetkom Duvnjakom ili Ćelom Marićem, koje je srpski narod u Bosanskoj krajini i u Kninskoj krajini pominje sa zahvalnošću.
Mi smo protiv ove rehabilitacije iz razloga što smatramo, ubeđeni smo da se iza rehabilitacije Nedićevaca i Ljotićevaca otvara prostor, znači krije se namera vlasti da otvori prostor za rehabilitaciju folksdojčera i hortijevaca pripadnika nemačke i mađarske nacionalne manjine, koji su u Drugom svetskom ratu bili u sastavu nemačkih nacističkih vojnih formacija.
Smatramo da ovaj zakon dugoročno gledano predstavlja veliku opasnost za teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije. Možda ne kratkoročno u narednih pet ili deset godina, ali u sledećih 20 – 30 godina svakako.
Podsećam da bi izbegli odgovornost za počinjene zločine, folksdojčeri i hortijevci su 1945. godine napustili područje Vojvodine i zajedno sa hitlerovim vojnim jedinicama, povukli se na prostore Nemačke. Nove komunističke vlasti su im oduzele imovine koja je ostala na prostoru SFRJ.
Po ovom zakonu će većina njih imati prava na povraćaj imovine. Razumem sve ove zakonske odredbe, sve otežavajuće okolnosti koje će oni imati. Međutim, prošlo je mnogo vremena i umrlo je dosta svedoka, a lako je obezbediti dosta lažnih svedoka. Ubeđen sam da će svi pripadnici ova dva pokreta, hortijevaca i folksdojčera, ili članovi njihovih porodica, njihovi naslednici podneti zahtev za rehabilitaciju i podneti zahtev za povraćaj imovine i obezbediti onoliko svedoka koliko im bude potrebno da dokažu svoju navodnu nevinost.
Znate li koje će biti posledice, pravno gledano? Desetine hiljada Srba u Vojvodini će ostati bez svojih imanja. To se pre svega odnosi na Srbe koje je komunistička vlast 1945. godine kolonizirala iz Bosanske krajine, iz Like i Dalmacije.
Postavljam pitanje – šta će biti sa tim ljudima? Da li ćete im dati neku odštetu? Nemate odakle, država nema para. Hoćete li ih možda vratiti tamo odakle su došli? Nemaju gde da se vrate. Kada su kolonizirali 1945. godine u Vojvodini, državna vlast im je oduzela imovinu tamo u Lici i Dalmaciji, kao i na Kordunu u Bosni. Hrvatska neće da dozvoli da se u Hrvatsku vrate Srbi koji su proterani 1995. godine, a kamo li da dozvole da se tamo vrate Srbi koji su proterani 1945. godine.
Ovim zakonom se otvara prostor da ogromna prostranstva u Banatu i Bačkoj, stotine hiljada hektara, budu vraćeni Nemcima, da budu predate strancima.
Podsećam da već imamo jednu situaciju kao posledicu ove pljačkaške privatizacije, gde imamo desetine hiljada hektara najplodnijeg zemljišta u Vojvodini koje kontrolišu stranci, Ivica Todorić, razni drugi strani tajkuni i neki domaći tajkuni koji su izvršioci i najamnici nekih kompanija sa zapada.
Imamo jednu potpuno apsurdnu situaciju, usvajamo zakon koji je omogućiti da oduzima zemlja onima u Vojvodini koji se bore da Vojvodina ostane u sastavu Srbije, a otvaramo prostor da tu zemlju dobiju oni u vojvodini koji se zalažu za izdvajanje Vojvodine iz sastava Srbije. Praktično država sama sebi prebija noge.
O kakvoj opasnosti se radi? Najbolje se vidi na primeru KiM. Izdvajanje KiM iz sastava Srbije je počelo onda kada je šiptarska vlast, uz blagu naklonost Titovog režima, proterala preko 300.000 Srba sa KiM. Imamo li ikakvu garanciju da se to neće dogoditi u Vojvodini?
Dobre namere i dobre želje su jedno, ali sve ono što nam se događa u zadnjih 20 godina, sve ono što se događa na području vojvodine u zadnjih 10 godina, sve ono što se događa u Skupštini ovde oko obezbeđivanja vladine većine, govori da će se u Vojvodini dogoditi kosovski scenario.
Ne možemo da se ponašamo po onoj narodnoj poslovici, a ne znam ni čija je – posle nas potop. Moramo da razmišljamo da ne smemo da usvojimo zakone koji će za 20, 30 godina dovesti u opstanak Republiku Srbiju na teritoriji Vojvodine. Umesto da branimo državu, mi je razgrađujemo.
Na jugu Srbije, već 12 godina Srbima otimaju zemlju. Sada otvaramo prostor, da nam zemlju otimaju na severu Srbije. Znam da se ovaj zakon donosi pod pritiskom Brisela, znate? Samo zato, da bi tog prokletog 09. decembra ovi iz EU rekli – dobro, primićemo vas na ovaj brod koji tone. EU se raspada. Miševi razmišljaju kako da skoče sa ovog broda koji tone, a mi bezglavo srljamo da nas primite na taj brod, primite nas u EU, samo zato da bi Tadić i DS dobili izbore.
Sledeći razlog i mislim da je to osnovni razlog zašto danas raspravljamo o ovom zakonu jeste nastojanje Nemačke da izvrši reviziju Drugog svetskog rata i reviziju istorije Evrope u poslednjih 50 godina. Znate?
Ta revizija je počela priznanjem Slovenije i Hrvatske, razbijanjem SFRJ, a nastavljena bombardovanjem KiM, Srbije i okupacijom KiM, a treba da se završi otimanjem Vojvodine. Uz pomoć NATO-paketa i EU, koju Nemačka vešto koristi kao svoja sredstva, Nemačka kažnjava sve one koji su se suprotstavili Hitleru, sve one koji su se borili za slobodu, a nagrađuje sve one koji su išli rame uz rame sa Hitlerom, koji su počinili strašne zločine.
Znate šta se na kraju može dogoditi? Može se dogoditi da na kraju bude da Nemačka uopšte nije izvršila nikakav zločin genocida, da nije bilo ratnih zločina. Nemci će biti nevinašca i žrtve, a Srbi će biti zločinci. Imamo jednu nesretnu Srebrenicu i svi osuđujemo ono što se dogodilo u Srebrenici, u onoj meri u kojoj je to bio zločin, ali niko ne pominje da u Drugom svetskom ratu u svakom srpskom mestu u Hravatskoj, BiH ima po jednu Srebrenicu. Zašto o tome ne usvojimo neku deklaraciju? Zašto neko ne traži da se 300 hiljada Srba sa KiM obešteti, da se njima vrati zemlja, da se vrati stotine hektara zemljišta Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Metohiji? Tražite da se vrati zemljište Srbima koji su proterani iz Federacije BiH, preko 400 hiljada ljudi. Tamo imate 600 sela u kojima nema više ni jednog Srbina, a sve bila srpska sela.
Zašto ne tražite da se vrati imovina Srbima koji su proterani iz Hrvatske? Ima ih 500 hiljada. Da se vrati imovina ovim nesretnicima koji su kolonizirani u Vojvodinu. Pa kad se sve to vrati, hajde onda da razgovaramo o Folksdojčerima. Ali opet to ne može da se poredi. Ovamo pripadnicima srpskog naroda, nesrećnici, koje je neko ubijao, oni koji su preživeli proterao, ono trećinu pobiti, trećinu prekrstiti, trećinu proterati, na jednoj strani žrtve, na drugoj strani imamo pripadnike nemačkih okupacionih snaga.
I zadnji razlog i time ću završiti, zašto mi danas raspravljamo o ovom zakonu? Jeste, nekakva potreba vladajuća većine DS i predsednika Republike, da se dodvore ovim malim strankama, mađarskim strankama iz Vojvodine, da one ne bi uskratile podršku Vladi Republike Srbije i da mi ne bi imali prevremene izbore. Podsećam vas, redovni izbori treba da se održe za nekoliko meseci. Da li je moguće, da zbog nekoliko meseci vlasti, Borisa Tadića i DS, vi ugrožavate opstanak Republike Srbije na teritoriji AP Vojvodina. Hvala vam.

Dame i gospodo, uzeću samo jedan minut vremena da se uključim u ovu polemiku da li su se četnici borili protiv okupatora, da li su oslobodili neki grad i da li su ubili nekog švapskog vojnika.
Navešću jednu istorijsku činjenicu – prvi oslobođeni grad u okupiranoj Srbiji, prvi oslobođeni grad u okupiranoj Evropi bila je Loznica. Loznica je oslobođena 31. avgusta 1941. godine. Loznicu su oslobodile četničke jedinice pod komandom potpukovnika Veselina Misite. Potpukovnik Misita i njegovi vojnici su opkolili nemački garnizon, postavili ultimatum da se predaju, kad su ovi odbili da postupe po ultimatumu, usledio je juriš. Garnizon je pao u četničke ruke. Ubijeno je 17 švapskih vojnika a negde oko 90 je zarobljeno. Znači, to je istina koja se dugo krila i koja se i danas pokušava sakriti. Tu istinu 90-ih godina je prvi otkrio dr Vojislav Šešelj i istoričar Miroslav Samardžić, a neke druge primere će vam navesti koleginica Nataša Jovanović.

Dame i gospodo, uz himnu, grb i zastavu, državni praznici su najvažniji simboli svake države. Ti simboli služe da se građani tih država oko njih okupljaju, da se identifikuju sa svojom državom, sa svojom domovinom.
Zato je vrlo važno da se za državne praznike biraju datumi i događaji oko kojih postoji najveći mogući stepen saglasnosti i nacionalnog jedinstva.
Mi u Srbiji, nažalost, ne možemo da se dogovorimo ni oko čega, pa ne možemo da se dogovorimo i oko ovih državnih praznika. Svaka nova vlast pravi novi kalendar državnih praznika. Milošević je imao svoje zakone i svoje praznike. Onda je DOS 2001. godine doneo svoj zakon, novi praznici 2007. godine, novi zakon, novi praznici. Evo sad imamo predlog da proglasimo još dva nova praznika.
Šta imamo kao rezultat, šta je posledica toga? Tvrdim vam da nema građana Srbije, koje bi sad sreli na ulici i tražili od njega da nabroji sve državne praznike koji bi znao da vam odgovori. To tvrdim pod punom moralnom odgovornošću. Čak, ako bi se potrefilo da neko zna odgovore, ne bi znao koji su praznici radni a koji neradni. To govori o našem moralnom stanju, o stanju društva, o stanju u kojem se država nalazi. Čak, tvrdim, da pre ove rasprave i pre nego što smo se malo bavili ovom materijom, možda nije bilo narodnog poslanika i ministra, koji bi znao da nabroji sve državne praznike.
Po mom mišljenju, glavni razlog zašto mi danas raspravljamo o ovom zakonu su upravo dnevno politički razlozi, zato što su pojedine vladajuće stranke osetile potrebu da i u ovoj oblasti ostave nekakav svoj pečat, svoj trag. Da nije toga, mi o ovom zakonu ne bi raspravljali pre nego što je postignut dogovor o državnim praznicima i vlast i opozicije i partizana i četnika i socijalista i ravnogoraca i Karađorđevića i Obrenovića, i svih važnih relevantnih nacionalnih institucija. Dogovora nemamo zato što nije bilo razgovora, a razgovora nije bilo zato što vlast nije htela razgovore.
Ako je cilj da Srbija konačno dobije državne praznike koji će biti trajni, koje će građani znati, koji se neće menjati svake četiri godine sa promenom vlasti, onda su predsednik Republike, predsednik Vlade i predsednik parlamenta morali da okupe sve relevantne političke stranke u Srbiji, da okupe predstavnike svih relevantnih institucija, Prosvetni, nacionalni savet, SANU, SPC, da se napravi jedan dogovor, i kad se napravi taj dogovor, da onda imamo ovde predlog zakona, da svi glasamo za taj zakon i da građani Srbije napokon dobiju državne praznike koji će trajati u narednih 10 ili 20 godina.
Na sreću ili na žalost, zbog tragične i burne istorije, imamo izuzetno mnogo značajnih datuma, značajnih i tragičnih događaja, tako da prosto ne mogu da verujem da se ne bi našla dva, tri datuma oko kojih bi se postigao jedan opšti konsenzus.
Na svu sreću, kažem, ili na žalost, zavisi kako se gleda, ne bi morali da izmišljamo praznike,kao što su to morale da rade neke druge države. Možda neki narodni poslanici ne znaju, kada su Amerikanci odlučili da proglase jedan praznik nad praznicima, kako su oni rekli, onda su bili u dilemi, ovi guverneri, tako su se zvali predsednici tih njihovih država, pa su bili u dilemi koji datum da odaberu. Oni su država bez istorije. Šta su mogli da odaberu kao datum? Mogli su, recimo, kada je prvi parobrod sa robom iz Afrike pristigao u Nju Orleans, datum kada su ubili 10 miliona Indijanaca ili datum kada su preostale Indijance strpali u rezervate, pošto nijedan od tih datuma nije bio prikladan, onda su se Englezi, koji su inače samoljubljivi, dosetili da za dan, praznik nad praznicima, proglase dan kada su se sami oslobodili od sebe samih.
Kad su Amerikanci mogli da se dogovore oko tog bizarnog datuma i nametnu ga kao vrlo značajan dan za pola planete, onda ne mogu da verujem da se institucije u Srbiji i političke stranke u Srbiji ne bi mogle dogovoriti oko Vidovdana, Sretenja i nekih drugih značajnijih datuma.
Razmišljao sam zašto se ovaj zakon baš našao na dnevnom redu Skupštine i zašto se predlažu baš dva praznika. Zaključio sam da je u pitanju čista dnevna politika i jedan truli kompromis između dve stranke vladajuće koalicije.
Prvo jedan koalicioni partner podstaknut jednom kampanjom u medijima i sa ovih 12 hiljada potpisa koji su prikupljeni u Kragujevcu je predložio da se na neki način obeleži 21. oktobar, dan stradanja đaka u Kragujevcu. Mi iz SRS to podržavamo. Međutim, onda se drugom koalicionom parteru učinilo da je malo nezgodno da se proglašava jedan praznik i da to bude praznik na dan kada su pripadnici nemačkog naroda izvršili stravičan pokolj nad pripadnicima srpskog naroda, a Nemačka je stub EU, a vladajuća elita po svaku cenu želi da postane član EU. Onda je drugi koalicioni partner napravio ravnotežu, predlažući i drugi praznik i da taj drugi praznik bude dan kada je nakon Prvog svetskog rata potpisano primirje sa nemačkim okupatorom.
Ovaj prvi dan, dan primirja, imamo zbog prijatelja režima iz Brisela, a ovaj drugi datum 21. oktobar, dan sećanja namenjen je građanima Srbije. Sad, zanimljivo je ovo što je govorila Vjerica Radeta, zanimljive su okolnosti u kojima raspravljamo o ovome zakonu. Stvarno postavljam pitanje – da li pored postojećih državnih i verskih praznika, a Bogu hvala, imamo ih po mom mišljenju i previše, da li je najvažnije pitanje kojim danas treba da se bave Vlada Srbije i Narodna skupština Republike Srbije najvažnije pitanje proglašavanje dva nova praznika?
Podsećam, dva nova praznika će dobiti država koja ne zna svoju teritoriju. Još uvek ne znamo svoje granice. Imamo nerešene granične sporove sa Hrvatskom, sa BiH, sa Makedonijom i sa Albanijom.
Na severu Kosova i Metohije praktično već dva meseca imamo poluratno stanje. Nema šta da jede 700 hiljada ljudi. Milion ljudi danas praznuje. Praznuje svakog dana u godini. To su za njih neradni dani zato što su isterani s posla. Mi ovde u Skupštini se bavimo proglašavanjem novih zakona i proglašavanjem novih neradnih dana.
Završiću sa konstatacijom da je prilično velika bruka i sramota da 2011. godine, uz sva ova stremljenja ka EU, srpski narod koji je preživeo stravični genocid u Prvom i Drugom svetskom ratu, srpski narod koji ima više od milion žrtava ustaškog terora, nema nijedan dan sećanje na te žrtve.

Dame i gospodo, mi možemo usvojiti ovaj i još desetine zakona o policiji, međutim, to neće obezbediti nikakva napredak u borbi protiv kriminala, dok se ne ispune određeni uslovi, a ispunjavanje većine tih uslova nema veze sa zakonom, ima veze sa promenom kodeksa ponašanja u policiji i sa promenom odnosa koji društvo ima prema policiji.
Privi uslov je da se prekinu, da se preseku kontakti između policije i kriminalaca. Ovo je vrlo važno posebno u manjim sredinama, u unutrašnjosti, gde se zna ko je ko i gde to druženje ima posebnu težinu. Dok god registrovani i osuđivani kriminalci, posebno dileri droge, bez nekog razloga mogu ući u stanicu policije da se jaranski pozdrave sa policajcima, dok god policajci u kafićima piju piće koje im za sto šalju kriminalci, dok se god događa da policajci u kafićima piju piće za jednim stolom, a konobari diluju drogu za šankom, dok se god događa, a događa se, ovo govorim na osnovu primera koji su mi poznati, dok se god događa da policajci obaveštavaju kriminalce o krivičnim prijavama koje su protiv njih podnete, o sadržaju tih krivičnih prijava i dok ih god prilikom uzimanja izjava savetuju kako da daju izjavu koja će olakšati njihov položaj, mi ćemo na jednoj strani imati sve jači kriminal, a na drugoj strani ćemo imati sve slabiju policiju.
Drugi uslov jeste da se sudije i tužioci prestanu ponašati, kako naš narod kaže kao zadušne babe i kao humanitarni radnici koji navodno štite kriminalce od policije. Šta da rade policajci koji mesecima ili godinama rade na nekom predmetu, reše taj predmet, rizikuju često i svoj život, objektivno rizikuju miran život i bezbednost svoje porodice, podnesu prijavu, a onda tužilac iz volonterskih razloga to okvalifikuje kao blaže krivično delo ili, što je još gore, sudija izrekne neku blagu kaznu. Kakav motiv imaju ti policajci posle da rade svoj posao i da se bore protiv kriminala? Na jednoj strani rizikuju bezbednost svoje porodice, na drugoj strani bivaju na kraju poniženi i javno ismejani.
Treći uslov je da se prošire ovlašćenja policije. Zakoni koje sada imamo uglavnom su u službi kriminalaca, manje u službi policajaca. Policajcima je nekada bio prioritet da otkriju počinioca krivičnog dela i da reše slučaj. Razgovarajte sa bilo kojim policajcem, sa bilo kojim inspektorom policije i svako od njih će vam reći da prilikom rešavanja određenog slučaja, prilikom rada na određenom predmetu, pre svega u mislima razmišlja da ne napravi neku grešku da, nedaj Bože, ne povredi ljudska prava nekom kriminalcu, jer zbog toga može zaraditi suspenziju, a u nekim slučajevima može ostati i bez posla.
Treće, da se promeni odnos društva prema policiji. Mi imamo čak i razne organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava, a koje se eksponiraju kao zaštitnici prava kriminalaca, a mnogo manje zaštitnici prava policije i žrtava kriminalaca.
Pomenuću onaj slučaj od pre nekoliko meseci, mislim da se radilo o jednom višestrukom povratniku, profesionalnom lopovu, kradljivcu, koji je ukrao nešto u Vršcu, policija ga je uhvatila. Mesec dana se Srbija tresla zbog tog slučaja. Iz dana u dana novine su o tome pisale. To je bila udarna vest u svim informativnim emisijama. Zamislite, slučaj se dogodio pre dve godine. neko je to snimio i ima na snimku kako je policajac udario kriminalca. Stvoren je takav pritisak da je ministar bukvalno bio prisiljen, pretpostavljam da je to uradio iz tih razloga, da suspenduje policajce, da pozove kriminalca i da mu se javno izvini zato što su, navodno, prekršena njegova ljudska prava.
To je bila suština problema. Šta se na kraju dogodilo? Na kraju se dogodilo da je mesec dana, posle toga čovek ponovo uhvaćen u krađi pa je u roku od mesec dana još dva puta uhvaćen u krađi. Šta se dogodilo? Upravo pod pritiskom ovih tzv. zaštitnika ljudskih prava ponižen ministar, ponižena policija, ponižena država, ponižen svaki normalan građanin ove države, kojem se gadi kriminal.
Sledeći uslov jeste poboljšanje materijalnog položaja i tehničke opremljenosti policije. Policajci, koliko znam, imaju otprilike prosečnu platu 35.000. Kako jedan policajac koji ima platu 35.000 može da se uhvati u koštac sa kriminalcem, dilerom droge koji ima mesečnu platu od 35.000 evra? To je prosto nemoguće, pri takvom odnosu snaga nije realno očekivati da policajac ne bude korumpiran. Na jednoj strani radi rizičan posao, na drugoj strani kući donosi mnogo manje para nego što je potrebno da bi prehranio porodicu, iskušenja su velika i onda nam se događa to što nam se događa.
Vlast tvrdi da za povećanje plata policije i za tehničko opremanje policije nema dovoljno para. Smatram da para ima dovoljno ali da one nisu pravilno raspoređene i navešću nekoliko mogućih izvora resursa, nekoliko primera gde su pare potrošene na društveno neopravdan, da tako kažem projekti, umesto da su potrošene na povećanje plata policiji, na kupovinu opreme policiji.
Podsećam da pri Vladi Srbije ima više od stotinu raznih regulatornih tela, saveta, komisija, kancelarija, agencija, ne znam već kako se zovu, sa više od 800 zaposlenih i većina njih, većina tih tela, regulatornih tela, rade već poslove koje već radi neko nadležno ministarstvo. Znači, u pitanju je dupliranje posla. Malo zakona mi usvajamo u ovoj skupštini a da tim zakonima ne osnivamo neko novo regulatorno telo, neku novu agenciju i u većini njih predviđa se zapošljavanje najmanje desetak službenika. Bolje bi bilo da su te pare iskorišćene za kupovinu opreme policiji.
Drugo, podsećam da je Vlada Srbije u zadnje tri godine desetine miliona evra poklonila stranim kompanijama. Neću navoditi imena, znači ima više stranih kompanija, u pitanju su posebno kompanije koje su svoje poslovanje u Srbiji razvijale preko Mlađana Dinkića, koje su za zapošljavanje radnika dobijale od pet do 10 hiljada evra po radniku. Znate, dođe strana kompanija, mi joj damo besplatno zemljište, damo im besplatno objekte, sve radi stranačke lične promocije, onda ih oslobodimo raznih poreza, pa ih oslobodimo komunalnih taksi, pa im damo sve one priključke koji su im potrebni i na kraju im platimo pet do 10 hiljada evra za radno mesto i onda mogu da ubiraju profit i da iznose pare iz Srbije.
Sledeće, takođe podsećam, to sam govorio pre desetak dana na jednu notornu činjenicu, a ona ime veze sa materijalnim položajem policije i sa materijalnim položajem svih državnih službenika. Nije samo policija ugrožena što se tiče niskih plata. U poslednjih 11 godina na plate i doprinose državnih službenika, koji su zaposleni nakon 2000. godine potrošeno je više od milijardu evra. To su zvanični podaci. Petog oktobra 2000. godine u Vladi i ministarstvima je radilo oko 8.000 službenika. Znači, navodim Vladine podatke. Sada ih ima 28.000 koji su na stalnom radu i 4.000 koji su pod ugovorom. U pitanju je svota od milijardu evra. Šta mislite da ke deo toj sredstava iskorišćeno za poboljšanje materijalnog položaja policije? Ovo što je rekao kolega Jojić da policajci imaju, da ne jure u "Jugu", "Stojadinu", da ne jure kriminalce koji voze "Poršee" i BMV.
Takođe ukazujem na činjenicu da je, prema zvaničnim podacima ova država poslednjih godina, u poslednjih godinu i po dana od kriminalaca koji su učesnici tzv. organizovanog kriminala oduzeli imovinu, čija se vrednost procenjuje, čini mi se na 400 miliona evra. Ko je najzaslužniji za oduzimanje te imovine? Najzaslužnija je policija.
Meni se nekako čini, najprirodnije da se bar jedan dobar deo tih sredstava usmeri na opremanje policije. Opravdano što se taj momenat daje u humanitarne svrhe, ali, ako hoćemo da imamo uspešnu borbu protiv kriminala, a očigledno da je kriminal sve veći, onda stvarno moramo da imamo tehnički osposobljenu policiju.
Želim da ukažem na jednu praksu koja policajce dovodi u položaj građana drugog reda, razgovarao sam sa nekoliko policajaca koji su imali te probleme. O čemu se radi? Radi se o tome što policajac koji načini saobraćajni prekršaj odgovora po Zakonu o bezbednosti saobraćaja kao i svi drugi građani.
Međutim oni tvrde, da oni snose i nekakve i unutrašnje sankcije, da protiv njih pokreću disciplinske postupke, za uglavnom lakšu povredu službene dužnosti, tj. radne discipline. Da lakšu i težu povredu radne discipline. I sad ti policajci faktički odgovaraju po dva osnova. Odgovaraju po Zakonu o bezbednosti saobraćaja i odgovaraju po tim nekakvim internim propisima. To objašnjavaju time što policajci rade društveno odgovoran posao. Sad ako to primenimo i na ovu skupštinu onda bi svi poslanici za prekršaj ili krivično delo morali da odgovaraju najmanje po dva ili tri aršina, po dva ili tri osnova. Ne može se očekivati od jednog policajca da budemo moralniji, da bude društveno odgovorniji nego poslanik u Narodnoj skupštini.
Što se tiče ovog zakona o vanrednim situacijama, prvo što mi je palo u oči, jeste da su u obrazloženju Vlada poziva na dokumenta i standarde koje su usvojile UN, to je ovako prijatno iznenađenje i neobično. Neobično zato što je ova vlada uvela praksu da se u predlaganju zakona stalno poziva na nekakve propise, direktive, uputstva koja stižu iz Brisela iz EU.
Druga stvar koja je dobra u ovom zakonu jeste, što se njime ozakonjuje, da tako kažem onaj sporazum koji smo potpisali sa Rusima o osnivanju zajedničkog centra u Nišu za zajedničko delovanje u slučaju nekakvih vanrednih situacija. Ono što je meni palo u oči kao negativna i najlošija stvar u ovom zakonu i o njoj ću govoriti, a mislim da ona ukazuje na jedan površinski odnos, znači prema ovom zakonu i prema ovoj problematici, jeste činjenica da vi u zakonu o vanrednim situacijama ne pominjete da kažem najvanredniju moguću situaciju, a to je ratno stanje i stanje ugroženosti zemlje zbog terorističkih napada.
Istina u članu 1. kada se govori tamo o materiji kojom se uređuje ovaj zakon, kaže se od prilike, pominje se terorizam, rat i druge nesreće, a onda u sledećih 25 članova zakona nemate nigde ni rata ne terorizma. Zašto? Zato što je sve to podvedeno pod pojam elementarne nepogode. Rat je ipak mnogo više od elementarne nepogode. Mislim da je u pitanju jedna greška, a mislim da je ta greška plod loše namere. Ne znam o čemu se radi, da li se Vlada Republike Srbije plaši da upotrebi te termine, ratno stanje, teroristički napad itd. ili je iz Brisela stigla jedna direktiva da se to iz nekih razloga ne čini. Niko normalan ne želi rat. Znači, niko normalan, ali današnjem svetu rat je realnost.
Od Drugog svetskog rata vođeno je više od 300 većih ratova. U ovom trenutku u svetu imate više od deset među državnih ratnih sukoba. Što se Srbije i Balkana tiče nama je rat redovno stanje, malo, malo pa ga imamo. Podsećam da je ova zemlja samo zadnjih 30 godina, mislim da sam nabrojao, a pomenuću 12 puta bila suočena sa vanrednom situacijom zbog rata. Prvi slučaj je 1981. godine, oružana pobuna Šiptara na Kosovu i Metohiji. Vanredna situacija u zemlji. 1989. godine vanredna situacija zbog nove pobune Šiptara. Godine 1981. zbog rata u Sloveniji, a iste godine u jesen vanredna situacija zbog rata u Hrvatskoj. Pa onda imamo 1992. godinu….

Gospođo Čomić, član 1. ovog zakona kaže: "Ovim zakonom uređuje se delovanje, proglašavanje i upravljanje u vanrednim situacijama, sistem zaštite i spasavanja ljudi, materijalnih i kulturnih dobara i životne sredine od elementarnih nepogoda, tehničko-tehnoloških nesreća, udesa i katastrofa, posledica terorizma, ratnih i drugih većih nesreća".       
Kao što vidite, ovim zakonom o vanrednim situacijama obuhvaćene su i vanredne situacije koje su posledice ratnih događanja. Govorim o tome da je nelogično da se samo jednom članu zakona… (Isključen mikrofon.)

Gospođo Čomić, tražiću stenogram svoje diskusije, sve i jedna jedina rečenica je po dnevnom redu, o temi dnevnog reda…

        Hvala vam. Samo sam pokušao da svojom diskusijom ukažem na površan pristup koji je Vlada Republike Srbije imala prilikom pisanja ovog zakona, površan pristup vanrednim situacijama koje su uzrokovane ratnim dejstvima, ali u svakom slučaju, hvala vam na poverenju, uz jedno činjenično stanje, ja nisam odlutao od teme dnevnog reda. Hvala.

Dame i gospodo, Vlada je predložila da najkraći rok za prijave za učešće u restriktivnom postupku za sklapanje javno-privatnog partnerstva bude 37 dana od dana slanja javnog poziva. Mi iz SRS smo predložili da taj rok sa 37 bude skraćen na 30 dana. Međutim, sad vidim da smo mogli da predložimo da taj rok bude, recimo, 29 dana šest sati i 17 minuta ili 33 dana, pet sati i 43 minuta. Verovatno se pitate zbog čega, iz kojih razloga ovaj rok? Iz istih razloga iz kojih je Vlada predložila ovaj rok od 37 dana. Ja sam ubeđen da ni ministar, ni ljudi koji su pisali ovaj zakon, ne znaju tačno zašto rok od 37 dana. Zašto je baš taj rok optimalan? Zašto, recimo, nije 35 dana ili 40 dana? Lakše je za pamćenje.
Pri pisanju zakona kada se određuju određeni rokovi, ti rokovi se obično izražavaju nedeljama, mesecima ili se odredi tačan datum, ili su u pitanju rokovi brojevi koji se zaokružuju sa peticama, deseticama, stotinama. Nikad, stvarno, nisam pročitao neki zakon gde se određuje neki rok od 29 dana, 33 dana ili 43 dana. pomislio sam da su se ovi koji su pisali šalili. Igrali se malo, zakon je bio dosadan, pošto su ga prepisivali iz EU pa, kao, hajde da mi ugradimo nešto svoje. Međutim, kao što kaže gospodin Marković, ugradili su, a to se vidi iz obrazloženja Vlade. Vlada kaže – amandman se ne prihvata iz razloga što su rokovi usklađeni sa sekundarnim izvorima prava EU. Kako lepa formulacija i vrlo razumljiva za građane Srbije.
Skrećem pažnju, ovi iz EU zaista jesu nakaradni, ali ne verujem da su toliko ludi da određuju rokove od 37 dana. Drugo, mene zanima da oni predlože da mi ovde sad dubimo na glavi, da li bi vi to prihvatili?
Treće, podsećam da mi još uvek nismo članovi EU. Četvrto, stvarno mi nije jasno zašto ste toliko navalili sa tom EU, sa pozivanjem na EU. Ne znam da neko normalan žuri u zgradu koja se ruši, koja puca po svim šavovima, apsolutno. Znači, prema vašim istraživanjima, 54% građana Srbije je protiv ulaska Srbije u EU. Ako je po vašim 54% onda to mora da bude 64%. Znači, dve trećine građana Srbije neće da čuje za EU, a vi donosite zakone i odbijate ovaj amandman sa pozivom na tu EU.
Vi 5. decembra očekujete ovo pozitivno mišljenje o kandidaturi Srbije. Dve hiljade i devetnaeste godine očekujete datum početka pregovora. Godine 2389. Srbija će postati član EU. E tek tada, znači, kad obeležimo hiljadu godina od boja na Kosovu, onda možemo da prihvatimo jedno ovakvo obrazloženje sa pozivanjem na EU. Ali, pošto i vi i ja znamo da EU neće postojati ni za 10 godina, onda je ovo obrazloženje sasvim besmisleno. Hvala vam.

Samo kratko, ja sam postavio pitanje zašto ovaj rok od 37 dana. dobio sam sledeći odgovor, ovo citiram zbog građana Srbije, citiram: "Radi se o direktivi EU". Ovo je još jedno krunsko priznanje da ova vlast zakone donosi po direktivama iz Brisela.