Izvinite, kako ste sa 68 sišli na 40, ako je Nataša Jovanović prva govorila i govorila 17 minuta? Jedino ako ste računali ovlašćenog predstavnika.

Imali smo 50 minuta ravno.

Hvala. Na dnevnom redu ove sednice je potvrđivanje Sporazuma sa Republikom Albanijom o uzajamnom putovanju državljana. Mi iz SRS upozoravamo da je pre usvajanja ratifikacije ovog sporazuma potrebno razjasniti neka pitanja bez čijeg razjašnjenja nije moguća praktična primena ovog sporazuma.
Prvo pitanje: ko s kim ovde potpisuje sporazume? Da li Republika Srbija Sporazum potpisuje sa starom Republikom Albanijom, državom koja svakodnevno u svakom pogledu ugrožava teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije ili sa virtuelnom Republikom Albanijom, nama prijateljskom državom, našim dobrim komšijom, kako piše u ovom sporazumu, sa Albanijom koja postoji samo u ovom papiru? Takve Albanije nema.
Drugo pitanje jeste pitanje na koju teritoriju se ovaj sporazum odnosi, odnosno da li se on odnosi na teritoriju KiM? Podsećam vas da je Albanija među prvim državama priznala tzv. republiku Kosovo i iz toga proizilazi da Albanija smatra da se ovaj sporazum između dve države neće primenjivati na tzv. republiku Kosovo, nego će se primenjivati samo na teritoriju ostatka Srbije, kako oni nazivaju krnju Srbije. Ako pitate rukovodstvo u Beogradu, oni će vam dati tumačenje da se ovaj sporazum primenjuje na celoj teritoriji Republike Srbije.
Treće pitanje koje treba razjasniti jeste na koje će se ljude ovaj sporazum primenjivati? Da li će se ovaj sporazum primenjivati na Albance ili šiptare, svejedno, koji žive na KiM? Ako pitate ove u Tirani, oni će reći da neće, ako pitate Vladu u Beogradu, oni će reći da hoće. Potrebno je razjasniti da li će se ovaj sporazum primenjivati na Srbe iz Kosovske Mitrovice, iz Leposavića i Zvečana. Ako pitamo predstavnike Vlade u Beogradu, oni će reći, naravno, da hoće, to je u skladu sa Ustavom Republike Srbije. Ako pitamo ove u Tirani, oni će, naravno, reći da neće.
Ovde se pominju granični prelazi kao linije od kojih će započeti sprovođenje ovih sporazuma. Postavljam pitanje gde je ta granična linija? Da li se ta granična linija nalazi na Čefa prušitu, da li se nalazi na mostu na reci Ibar ili se možda nalazi na Brnjaku, Jarinju i Merdaru?
Jednostavno, upozoravam da nije normalno da dve ozbiljne države potpisuju međudržavni sporazum o bilo čemu, a posebno o ovom osetljivom pitanju, a da imaju potpuno različite stavove o tome na šta se ovaj sporazum odnosi. Jednostavno to nije shvatljivo zdravom razumu, to je potpuno blesavo. Ovo je jedna šarena laža, jedna cirkuska predstava koju Vlada u Beogradu i Vlada u Tirani izvode zbog toga da bi zamajavali sopstvenu javnost i da bi se na neki način dodvoravali ovim svojim sponzorima u Briselu. Koliko je ovo besmislen sporazum, pokazaću kroz analizu nekoliko članova.
U uvodnom tekstu sporazuma se kaže: "u želji da unaprede i dalje razvijaju već postojeće prijateljske odnose dve zemlje", prijateljske odnose Albanije i Srbije, ja sam ovo pročitao pre nekoliko dana, navrlo je nekoliko pitanja.
Prvo pitanje, ko je stvarao i naoružavao Oslobodilačku vojsku Kosovo? Iz koje zemlje je 1999. godine izvršena kopnena agresija na SRJ i Srbiju? U kojoj zemlji je radi prodaje organa raščerečeno nekoliko stotina srpskih vojnika i civila? Koja zemlja stalno podgreva ambicije o stvaranju velike Albanije? Ja sam do pre nekoliko dana, dok Vlada nije uputila ovaj sporazum u skupštinsku proceduru bio ubeđen da je to Albanija. Sad više u to ne verujem jer Albanije ovde piše nama izuzetno prijateljska zemlja, a prijatelji ne čine ni mnogo manja, a kamoli ovakve zločine.
Sledeća rečenica: "potvrđujući da poštovanje i ostvarivanje ljudskih prava, osnovnih sloboda i načela demokratije, vladavine prava i humanizma, predstavljaju osnov slobode, pravde i mira". To je kao neko obrazloženje za potpisivanje ovog idiotskog sporazuma.
Postavljam pitanje – šta je sa ljudskim pravima nekoliko stotina porodica koje uzalud traže da im Albanija vrati posmrtne ostatke njihovih najmilijih, koje su šiptarski teroristi odveli u Albaniju i tamo ubili? Šta je sa ljudskim pravima na hiljade Srba koji su prognani sa KiM, a već 11 godina njihova imanja, njihove kuće, njihove stanove koriste državljani Albanije, bez ikakvog pravnog osnova i bez ikakve pravne naknade?
Član 6. "Državljani države svake ugovorne strane dužni su poštovati važeće propise tokom svog boravka na teritoriji druge ugovorne strane." Da li ima ikoga u ovoj sali, da li postoji jedan građanin Srbije koji gleda ovaj prenos da veruje da postoji državljanin Albanije koji će doći na teritoriju Republike Srbije, na teritoriju Kosova i poštovati ovaj sporazum? Ne postoji ni jedan.
Član 7. "Svaka ugovorna strana može uskratiti ulazak ili prekinuti boravak na svojoj teritoriji državljanima države druge ugovorne strane, koje smatra ne prihvatljivim i nepoželjnim" itd. Da li Srbija može uskratiti boravak na teritoriji KiM i jednom državljaninu Republike Albanije? Ne može. Znači, ovaj sporazum je mlaćenje prazne slame, mrtvo slovo na papiru.
Sledeća tačka je Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma o Centru za saradnju u oblasti bezbednosti u jugoistočnoj Evropi. Kao što je rekao moj kolega Ljubiša Petković, ovaj centar je pravni naslednik Centra koji su 08. marta 2001. godine svojim sporazumom osnovale SR Nemačka i Republika Hrvatska, a kasnije se pridružile, vrlo zanimljivo, sve prijatelji srpskog naroda do prijatelja, Republika Italija 2002. godine, a onda još veći prijatelj Republika Turska 2004. godine.
Podsećam one koji su zaboravni da su Nemačka i Hrvatska, koje bi trebalo da brinu o bezbednosti u jugoistočnoj Evropi, u poslednjih 100 godina u jugoistočnoj Evropi izazvale dva svetska rata, tri regionalna rata, da su počinile najmanje tri zločina genocida, da su izazvale ratove u kojima je poginulo najmanje pet miliona stanovnika jugoistočne Evrope, među njima i tri miliona Srba. Pazite koji je to apsurd, koja je to sramota. Sve srpske žrtve hrvatskih ratova i zločina još nisu pronađene i pokopane, a srpski parlament treba da izglasa da Srbija pristupi nekoj organizaciji, nekoj instituciji koja će voditi računa o njenoj bezbednosti, a čija je stegonoša Hrvatska i čije se sedište nalazi u Zagrebu. To je uvredljivo za zdrav razum. Za svakog normalnog srbina, koji ima i malo mozga, ovo je uvredljivo.
Ne znam da li ste svesni kakav zakon predlažete? Kad Hrvatskoj i Nemačkoj predložite da se brinu o miru, to je isto kao da nekom piromanu poverite na čuvanje benzinsku pumpu. Kad Hrvatima i Nemcima poverite da se brinu o bezbednosti Srba, to je isto kao da papu i Vatikan zadužite da se brinu o prosperitetu pravoslavlja. To su potpuno nenormalne stvari.
Čak i u slučaju da mi pristanemo da verifikujemo ovaj sporazum, a ne sumnjam da će se to dogoditi voljom skupštinske većine, koja očigledno razmišlja dnevno politički, bez imalo nacionalne i državne odgovornosti, znate šta bi uradili – rekli bi da prihvatamo ovaj sporazum, da pokažemo da smo za kontrolu naoružanja, da smo za razvoj sistema bezbednosti u jugoistočnoj Evropi, ali iz principijelnih razloga, iz razloga nacionalnog i državnog samopoštovanja, ne možemo pristati da sedište tog centra bude u Zagrebu. Dajte da se dogovorimo da sedište bude u nekoj drugoj, trećoj, petoj, bilo kojoj zemlji, ali ne može da bude u Zagrebu, to zaista nije normalno. To mogu da vam obrazlažem do sutra.
Postoji milion razloga, a sada ću vam navesti nekoliko. Podsećam, a građani Srbije to znaju, da je Hrvatska organizator najvećeg šverca oružja u novijoj istoriji Evrope. Od 1991. godine Hrvatska država je organizovano prošvercovala više od 100 hiljada kalašnjikova iz Mađarske i drugih zemalja. Nije prošvercovala radi očuvanja mira i bezbednosti, nego radi izazivanja serije ratova na prostoru jugoistočne Evrope, radi zločina protiv mira, koji je, po međunarodnom pravu, najteži zločin, čak teži i od zločina genocida. Podsećam da je u tim ratovima poginulo najmanje 123 hiljade Srba, Hrvata i Muslimana, a ranjeno najmanje 556 hiljada ovih naroda.
Sledeće, Hrvatska, koja bi trebalo da brine o bezbednosti srpskog naroda iz Srbije, izvršila je najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata, u kojem je samo iz Zagreba i Hrvatskih gradova proterano najmanje…
(Predsednik: Šta mislite da se malo vratite na temu?)
Apsolutno, gospođo Đukić-Dejanović, se nalazim u temi.
Znači, govorim o sporazumu o osnivanju centra za kontrolu regionalne bezbednosti koji treba da kontroliše bezbednost u jugoistočnoj Evropi, čiji je osnivač Hrvatska a čiji centar treba da se nalazi u Zagrebu.
(Predsednik: Dobro, imate istorijski pristup…)
Sada vam objašnjavam zašto iz moralnih i državnih razloga je neprihvatljivo da sedište tog centra bude u Zagrebu, dozvolite još tri minuta i završiću. Neću vam biti na teretu.
Podsećam da Hrvatska neguje rezultate tog etničkog čišćenja. To je vrlo važno. Nemate regionalnu bezbednost ako ne dozvoljavate da se prognano stanovništvo vrati na svoja ognjišta. Od 500.000 prognanih Srba u Kninsku Krajinu u Republiku Srpsku Krajinu se vratilo 45.000. Sledeće Hrvatska država je država u kojoj već nekoliko godina ustaški dernek Marka Perkovića – Tomsona, kako se zove, najveći kulturni muzički događaj.
Sledeće, podsećam vas, pre 15 dana, u vreme kulminacije krize na severu KiM da je premijer Hrvatske Jadranka Kosor, brže bolje požurila da ode u Prištinu da da podršku Hašimu Tačiju, da ga podstakne da nastavi razbijanje Republike Srbije po cenu izazivanja novog balkanskog rata.
Sledeća stvar, hrvatski premijer, ista ova Jadranka Kosor, javno izjavljuje da Hrvati, koji su odgovorni za ubistvo nekoliko stotina Srba ne mogu biti ratni zločinci jer su oni hrvatski nacionalni heroji. Kao potvrdu da Jadranka Kosor ne priča napamet zbog predizborne kampanje, preksinoć, u ponoć na Kninskoj tvrđavi priređen jedan veličanstveni vatromet sa 54 baklje kojim je Hrvatska obeležila 54. rođendan ratnog zločinca Ante Gotovine.
I na kraju, kao poslednji razlog zašto mi ne smemo verifikovati ovaj sporazume, zašto to ne bi trebalo uraditi ako držimo malo do dostojanstva srpskog naroda i Republike Srbije, podsećam vas, dok mi ovde raspravljamo o ovome, na dnevnom redu parlamenta Republike Hrvatske i hrvatskog Sabora je deklaracija kojom se Srbija proglašava za agresora na Hrvatsku samo zbog toga što srpsko tužilaštvo zahteva da se procesuira nekoliko Hrvata koji su počinili ratni zločin, ubistvo nekoliko stotina Srba. Samo zbog toga Srbija se proglašava za agresora.
Zaista, smatram da bi bilo bedno, jadno, ništavno, ne znam kako to da okvalifikujem, da u isto vreme kada hrvatski parlament usvaja ovu ponižavajuću ustašku deklaraciju, srpski parlament usvaja jednu deklaraciju kojom odlučuje da pitanje svoje bezbednosti, pitanje bezbednosti srpskog naroda, pitanje bezbednosti jugoistočne Evrope poverava jednom centru čiji je osnivač Hrvatska i čije će sedište biti u Zagrebu. To bi bilo zaista još jedno u nizu nacionalnih poniženja koja nam je priredila ova vladajuća koalicija, otprilike slično onom kada je Boris Tadić išao u Zagreb i Sarajevo da se izvinjava, u ime nedoklanih Srba za zločine koji su pod počinjeni nad Hrvatima i Muslimanima. Hvala vam.

Prihvatam izvinjenje.

Član 6. govori o dužini trajanja zaštite poslovne tajne i glasi: "Zaštita poslovne tajne traje sve dok su informacije koje predstavljaju tu tajnu čuvane kao poverljive".
Poslanik SRS Vladan Jeremić je predložio da se taj član promeni i da glasi: "Zaštita poslovne tajne traje neograničeno, odnosno dok se informacije koje je čine tajnom čuvaju kao poverljive".
Ovo na prvi pogled izgleda isto, ali suštinski je potpuno različito i to ću nešto kasnije objasniti. Sada ću se zadržati na obrazloženju koje je Vlada dala kao razlog za odbijanje ovog amandmana: "Amandman se ne prihvata jer je formulacija iz Predloga zakona preciznija, budući da je smisao ove odredbe da informacija može uživati zaštitu kao poslovna tajna, sve dok njen držalac preduzima odgovarajuće mere kako bi je održao u tajnosti".
Postavljam pitanje – šta ako držalac poslovne tajne, iz razloga neznanja, ne preduzima odgovarajuće mere njene zaštite? Da li treba njegova poslovna tajna u istom trenutku da postane javna tajna?
Po obrazloženju za odbijanje ovog amandmana treba. Ako je tako, ako zaštita poslovne tajne zavisi samo od njenog držaoca, a po ovom obrazloženju ispada tako, onda nam zakon uopšte nije potreban. Onoliko koliko si sam u stanju da sačuvaš poslovnu tajnu toliko će biti tajna.
Inače, ovo je jedan tipičan primer kada je očigledno da se amandman odbija samo zato što dolazi iz opozicione stranke. Kako god obrneš i okreneš, po svim mogućim kriterijumima, rešenje koje je predložio Vladan Jeremić je bolje od rešenje koja je predložila Vlada. Sada ću to ukratko dokazati. Po međunarodnim standardima zaštita poslovne tajne traje neograničeno, osim ako to zakonom nije drugačije određeno. Vi naše propise usklađujete sa zapadnim propisima i ne vidim ni jedan razlog zašto ovde pravite izuzetak. Očigledno je da je razlog taj što amandman predlaže poslanik SRS.
Drugo, osim što je u neskladu sa tim međunarodnim standardima kojima nas vi stalno bombardujete, rešenje koje je predložila Vlada je jezički i gramatički neispravno, sadrži jednu nedopustivu pravopisnu grešku. Dve međusobno istovremene radnje, međuzavisne radnje koje se odvijaju istovremeno, Vlada je u jednoj rečenici uspela da stavi dva različita glagolska vremena: sadašnje i prošlo vreme. "Zaštita poslovne tajne traje", glagol "traje", to je sadašnje vreme – prezent, "dok su informacije koje predstavljaju tu tajnu čuvane kao poverljive", "su čuvane", koliko se razumem u pravopis, to je prošlo vreme – perfekat.
Amandman Vladana Jeremića otklanja tu grešku: "Zaštita poslovne tajne traje" – sadašnje vreme, "dok se informacije koje je čine tajnom čuvaju kao poverljive". Glagol "se čuvaju", takođe sadašnje vreme. Stvar je potpuno jasna. Rešenje iz amandmana je u saglasnosti sa našim jezikom i sa pravopisom. Rešenje koje predlaže Vlada nije. Znači, imamo amandman koji očigledno poboljšava tekst zakona, u skladu je sa međunarodnim standardima na koje se pozivate, u skladu je sa pravopisom i vi taj amandman odbijate.

Dame i gospodo, slažem se sa svojim kolegama, da je ovo bila prava prilika da u diskusiji o ovim odlukama razgovaramo i o izveštaju Saveta, o njegovom radu. Međutim, pošto tog izveštaja nema, ja ću iskoristiti ovu priliku da ukažem na neke činjenice o visokom obrazovanju koje, s jedne strane, govori i o radu ovog saveta, a s druge strane mogu da predstavljaju određene smernice za njegov dalji rad.
Pre 20 godina nije se moglo dogoditi da neki roditelj, pa taman bio i nepismen, u po dana, u po noći, ne zna kako se zove fakultet ili škola koje mu dete studira i da ne zna koje zvanje će mu dete steći kada završi studije. Danas imamo situaciju da to ne znaju i mnogi studenti. Nedavno sam pročitao podatak da zbog primene ovog bolonjskog sistema obrazovanja oko 7,5% studenata u Srbiji ne zna tačan i potpun naziv stručnog zvanja koje će steći kada završi studije.
Na biroima rada u Srbiji ima negde oko 50.000 stručnjaka sa fakultetom i višom školom koji ne mogu da nađu posao. Neki od njih na posao čekaju i po 20 godina. Mnogi među njima imaju diplome nepostojećih zvanja i zanimanja, zato što tih zanimanja nema u praktičnom životu. To je najbolja potvrda da sistem visokog obrazovanja nije usklađen sa potrebama društva i privrede, nego da fakulteti i više škole, narodski rečeno, štancuju kadrove zato što im to odgovara.
Kakav nam je sistem visokog obrazovanja može da se vidi i po dužini studiranja. Prosečan student u Srbiji studira 7,84 godine, što je otprilike skoro duplo više nego što je predviđeno takozvanim bolonjskim sistemom. Studije najduže traju na veterinarskom i medicini, u proseku 10,16 godina. Prosečna dužina studiranja na šumarskom fakultetu je 9,25 godina. Isto stanje na Hemijskom fakultetu u Beogradu. Na ekonomskom fakultetu studije traju 7,2 godine, na pravnom 6,95 godina, a na filozofskom 8,33 godine. Od fakulteta gde je predviđeno da studije traju pet godina, najduže se studira na građevinskom fakultetu, 8,75 godina, na rudarsko-geološkom 8,56 godina i na stomatološkom 8,28 godina. Juče sam čuo jedan neverovatan podatak, od 1.800 studenata, koji su 2007. godine upisali pravni fakultet, studije je u roku završilo njih četvoro.
Sledeći podatak kojim treba da se bavi Savet za visoko obrazovanje jeste da od 90.000 studenata 20.000 studenata studira sedam godina ili više. To su takozvani večiti studenti, koji su upisali studije, ali ne mogu da ih završe ili nemaju nameru da ih završe. Jedan večiti student na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu je tri ispita polagao 14 godina. Njegov kolega sa Pravnog fakulteta u Beogradu jedan ispit je polagao punih 11 godina i, zamislite, na kraju položio. Novine su nedavno pisale o jednom studentu koji nije mogao da prisustvuje proslavi 20 godina mature zato što je tog dana polagao ispit.
Sledeći podatak – među izabranim sudijama nalazi se i sudija koji je pravni fakultet studirao samo 17 godina, a završio ga je sa prosečnom ocenom 6,26. Inače, kada smo kod ovih večitih studenata, zanimljivo je da je prosek njihove ocene 7,48. Ovo je po meni jedan neverovatan, alarmantan podatak, koji je zaista za analizu, jer on govori da nisu u pitanju glupi ljudi, da nisu u pitanju lenji ljudi, naprotiv, nije problem u njima, njihovom znanju i njihovoj volji, nego je problem verovatno u određenim životnim okolnostima i u sistemu studiranja.
Stanje i položaj visokog obrazovanja vide se i po parama. U razvijenim zemljama na zapadu za finansiranje visokog obrazovanja odvaja se otprilike negde oko 4% budžetskog rashoda. U Srbiji je taj procenat duplo manji i iznosi negde oko 2,20%. Što najviše zabrinjava, taj procenat stalno pada. Godine 2005. bio je 2,15%, 2006. godine 2,12%, 2007. godine 2,35%, 2008. godine 2,79%, a ove 2011. godine 1,87%. Znači, najveća izdvajanja su bila 2008. godine, a od izbora sadašnje Vlade procenat budžetskih sredstava koja se izdvajaju za visoko obrazovanje je sve manji i manji.
Da bi učešće visokog obrazovanja u budžetskim troškovima ove 2011. godine dostiglo izdvajanje iz 2008. godine bilo bi potrebno povećati za 50%. Da bi učešće sredstava za visoko obrazovanje u bruto društvenom proizvodu u Srbiji dostiglo prosek u zemljama EU, isti je potrebno povećati za ogromnih 65%. Kada sam već kod para i procenata, indikativan je podatak da je osnovica za platu u visokom obrazovanju godinama bila za čak jednu trećinu niža od osnovice u srednjem i osnovnom obrazovanju.
Još jedan podatak, za osam godina Uredba o koeficijentima, misli se na koeficijente za plate, menjana je čak 33 puta. Otprilike, prosečno svaka tri meseca. Sada se ovde nameće jedno pitanje – da li je to moguće? Kako je moguće da u jednoj državnoj ustanovi, gde se menjaju ministri, menjaju se vlade, ali stručne službe ostaju, ostaju sekretari, ostaju pomoćnici, za sedam godina 33 puta bude promenjeno mišljenje o jednom tako značajnom i skupom pitanju?
Sledeći problem na koji želim da ukažem jeste neumereno i nekontrolisano otvaranje fakulteta i viših škola i njihovih odeljenja. Već sam prošle godine govorio da mislim da nema opštine u Srbiji, nema grada u Srbiji koji nema svoj fakultet, svoju višu školu ili bar odeljenje nekog fakulteta i više škole. Mislim da su u poslednje vreme, čitao sam u novinama, isturena odeljenja viših škola otvorena na nekim seoskim sredinama. Više niko živ nema pojma koji fakulteti i više škole postoje u Srbiji, ko od njih ima akreditacije i za koja zanimanja. Zagovornici otvaranja fakulteta i viših škola širom Srbije tvrde da je to u interesu studenata jer se na taj način navodno smanjuju troškovi njihovog studiranja. Međutim, svi znamo da to nije tačno. Oni uštede na taj način određeni novac na putovanja, na ishranu i smeštaj, međutim, sve te pare na drugoj strani potroše za plaćanje previsokih školarina i kupovanje prolaznih ocena. Većina tih fakulteta i viših škola posluju kao obične privatne trgovačke radnje, u kojima se ispiti ne polažu znanjem, već novcem.
Svi znamo za slučaj organizovane prodaje ili kupovine, prodaje ispita, odnosno kupovine ocena na Pravnom fakultetu u Kragujevcu i svi znamo da se to događa na većini drugih fakulteta i univerziteta. Kada se takve stvari događaju na jednom prestižnom fakultetu prestižnog univerziteta, onda možete zamisliti šta se događa na univerzitetu, odnosno na fakultetima u Lešku ili u Smederevskoj Palanci.
Još nekoliko podataka koji u svakom slučaju predstavljaju probleme kojima bi trebalo da se bavi ovaj savet. Na Univerzitetu u Beogradu ima 12.354 studenta kojima je istekao apsolventski staž. Među njima je 1.191 student kojima do diplome nedostaju tri ispita, 813 njih treba da položi još dva ispita, a 722 studenta do diplome deli samo jedan ispit.
Sledeće, nekad je za studenta bilo najvažnije da prilikom polaganja ispita pokaže da li zna, da pokaže znanje, a da nauči gradivo. Danas je za studenta najvažnije koliko je bodova skupio pre ispita, odnosno da li je i u kojoj je meri prisustvovao redovnim predavanjima i vežbama. Student koji je redovno prisustvovao predavanjima i vežbama iz određenog predmeta, ali niti je na njima šta slušao, niti je šta naučio, može u startu da računa da je položio polovinu ispita.
Sledeći problem jeste problem studenata koji su studije završili pre 15-20 godina. Oni su 20 godina živeli u zabludi da su stekli jedno stručno zvanje, a sada se uspostavilo, posle usvajanja Bolonje, da su se obrazovali za nešto drugo, da su u stvari stekli drugo stručno zvanje.
Kada je u pitanju izdvajanje za visoko obrazovanje, odnosno ukupni BDP, saopštiću podatke od 2005. do ove godine. Izdvajanje je 2005. godine bilo 0,55%, 2006. godine je bilo 0,59%, 2007. godine 0,66%, 2008. godine 0,76% i od 2008. godine je ovde prisutan trend opadanja procenta sredstava iz BDP, koja se odvajaju za visoko obrazovanje.
Da bi dostigli evropski standard, podvlačim i ponavljam, potrebno je da ta sredstva povećamo za 65%. Znam da Srbija nema para koliko imaju zemlje EU. Međutim, mislim da se svi slažemo da srpsko društvo i srpsku privredu, iz krize u kojoj se trenutno nalazi, mogu da izvuku samo i jedino mladi i školovani ljudi.
Nadam se da se svi ovde slažemo, bez obzira na stranačku pripadnost, da smo mi imali jedan dobar sistem obrazovanja. On nije bio idealan, ali je bio mnogo bolji od ovog što sada imamo. Napustili smo taj sistem, kao "guske u magli" krenuli tim bolonjskim putem, tamo nismo stigli, ovamo odakle smo krenuli ne možemo da se vratimo i vrtimo se u krug.
Postoji samo jedan izlaz, a to je da Ministarstvo prosvete, uključujući i Nacionalni savet, pozove sve pametne, školovane ljude u ovoj zemlji, ljude koji su nadležni za ovu oblast, da se na osnovu naših i tuđih iskustava napravi jedna strategija obrazovanja u Srbiji, i visokog i osnovnog i srednjeg obrazovanja, i da kao nekad imamo studente, imamo đake koji će biti priznati širom sveta, koji će se sa međunarodnih prestižnih takmičenja vraćati sa nagradama. Ako nam sistem obrazovanja bude dobar, ako budemo imali dobre stručnjake, onda niko neće postavljati pitanje po kom sistemu su oni završili studije.
Na kraju samo da postavim nekoliko pitanja, mislim da bi bilo dobro da poslanici znaju odgovore. Ko su članovi Nacionalnog saveta za obrazovanje, kojim političkim strankama pripadaju, gde su stalno zaposleni i kolika su im primanja? Da li naknadu, koju mi treba da im izglasamo, oni već primaju, a čuli smo da primaju. Da li bi Narodna skupština raspravljala o ovom pitanju da revizor nije počeo da piše kazne ministru obrazovanja? Žarko Obradović juče kaže da je od revizora dobio kaznu zbog toga što Skupština nije raspravljala o ovoj problematici. Kao što su pitale moje kolege, postavljam pitanje – zašto nema izveštaja Saveta za nacionalno obrazovanje i zašto nema nacionalne strategije obrazovanja? Hvala.

Dame i gospodo, naslov iznad člana 23. glasi: "Mesto izvršenja krivičnog dela". Mi smo podneli amandman kojim predlažemo da taj naslov glasi: "Nadležnost po mestu izvršenja krivičnog dela".
Vlada je, naravno, odbila ovaj amandman, uz obrazloženje da Vlada ne prihvata predloženi amandman budući da se i kod drugih kriterijuma ne koristi reč: "nadležnost". Ovo objašnjenje samo po sebi ne znači ništa. Nije suština da li se reč: "nadležnost" koristi ili ne koristi, nego je suština da li se ona koristi tamo gde treba da se koristi ili se ne koristi.
Dalje Vlada kaže: "Naime, nadležnost podrazumeva ovlašćenje organa za postupanje, dok je mesto izvršenja terminologija koja proizilazi iz materijalno-krivičnog prava i podobnija je za pravnu situaciju koja se normom uređuje". Po ovom slobodnom tumačenju, Vlada ovim obrazloženjem praktično priznaje da je rešenje koje mi predlažemo amandmanom pravno podobnije za, kako Vlada kaže, pravnu situaciju koja se normom uređuje, a jezički ispravnije od rešenja koje sama predlaže.
U prilog prihvatanja amandmana govori i sadržaj člana 23. na koji se ovaj amandman odnosi. U stavu 1. kaže se: "Mesno nadležan je po pravilu sud na čijem području je krivično delo izvršeno ili pokušano". O čemu je ovde reč? Znači, nije reč o mestu izvršenja, nego je reč o mesnoj nadležnosti.
Stav 3: "Ako je krivično delo izvršeno ili pokušano na područjima raznih sudova, ili na granici tih područja, ili je neizvesno na kojem je području izvršeno ili pokušano, nadležan je sud na čijem području je prvo pokrenut krivični postupak". I u ovom stavu se sve vrti oko mesne nadležnosti.
Iz svega što sam pročitao, prosto izbija da suština člana 23. nije mesto zločina, već nadležnost po mestu zločina. A pošto naslov iznad teksta uvek treba da održava suštinu teksta, naslov koji sam predložio u svakom slučaju više odgovara sadržaju člana 23. Zato predlažem da prihvatite ovaj amandman.

Dame i gospodo, pročitaću prvi stav ovog člana 15. čije brisanje predlažemo: "Upravljač infrastrukture može obustaviti javni prevoz putnika i robe na železničkoj infrastrukturi ili delu železničke infrastrukture, ako javni prevoz putnika i robe postane nerentabilan, uz saglasnost Vlade". Po ovome, ako se slobodno tumači, železnica može da obustavi javni prevoz svuda tamo gde nema zarada.
Mi smo predložili da se ovaj stav briše. Vlada je to odbila uz obrazloženje: "Amandman se odbija iz razloga što se njime daje mogućnost upravljaču infrastrukture da preduzme mere koje će njegovo poslovanje učiniti rentabilnijim."
Sa stanovišta profita i sa stanovišta interesa železnice, ovo obrazloženje i ovakav stav Vlade je potpuno opravdan. Međutim, smatram da sa stanovišta državnih i društvenih interesa ovakvo rešenje nije prihvatljivo. Ne može smanjen broj putnika biti opravdanje da se ukinu putničke železničke linije za Dimitrovgrad preko Pirota ili, kao što smo čuli, da se ukine železnička linija od Niša prema Kuršumliji. Ako ni zbog čega drugog, ono što su u pitanju rubna područja prema Bugarskoj i prema KiM od izuzetnog strateškog značaja za Republiku Srbiju.
Podsećam da su stranke koje sada čine vladajuću koaliciju na vlasti u Srbiji od 1991. godine. Za ovih 20 godina nikad nisam čuo da neko od njih najavljuje ukidanje određenih železničkih linija. Naprotiv, u vreme svake izborne kampanje mi smo slušali priče o izgradnji brzih pruga, o vozovima koji će kroz Srbiju ići brzinom od 100 i 150 kilometara na sat.
Sada ću nekoliko minuta od vremena SRS iskoristiti da napravim jedno poređenje šta smo u stvari uradili u proteklih 20 godina. Nema pretenzije da sadašnju i dosadašnje vlade Srbije optužim da su jedini krivci za ovakvo stanje. U svakom slučaju, dobro je da vidimo gde smo. U Evropi kada neki voz kasni na polasku to je pravo čudo. U zadnjih nekoliko godina u Srbiji je pravo čudo kada voz krene na vreme. Više puta putujem vozom za Veliku Planu i verujte mi da se putnici raduju kada voz stigne na vreme.
Pre 30 godina tačno se znalo recimo kada kreće koji voz. Sećam se, u 21,45 časova redovno su kretali vozovi za Kardeljevo, sadašnje Ploče i retko se događalo da kasne minut ili dva. Danas više niko na Beogradskoj železničkoj stanici do samog polaska voza ne zna da li će voz krenuti, a kamo li kada će krenuti.
Mi smo do pre 20 godina imali situaciju da Srbijom krstare putničke kompozicije sa 10 i više vagona. Danas je prava retkost da na pruzi vidite nekakvu železničku kompoziciju koja ima više od dva vagona. Ako ovako nastavimo, deca u Srbiji još malo neće znati kako izgledaju uživo železničke kompozicije.
Podsećam, pre 127 godina u vreme Milana Obrenovića, u vreme prvih srpskih pruga, putnički vozovi u Srbiji su razvijali brzinu od 36 kilometara na čas. Danas smo došli u situaciju da vozovi u Srbiji imaju prosečnu brzinu od čak 45,5 kilometara na čas. Znači, za 127 godina napredovali smo čitavih 9.500 metara.
U isto vreme, podsećam da vozovi u Japanu, Kini, Italiji, Francuskoj i nekim evropskim zemljama razvijaju brzinu do 300 kilometara na čas, a čini mi se, u decembru prošle godine u jednoj pilot vožnji između Šangaja i Pekinga, jedan kineski voz je razvio brzinu od 486 kilometara na čas. Ako nastavimo ovim tempom razvija kakav smo praktikovali u poslednjih 127 godina, da bi dostigli ovaj evropski prosek trebaće nam samo 2.600 godina, a ovaj kineski prosek tačno 3.900 godina.
Takođe, podsećam građane Srbije i kolege poslanike, pre 100 godina, u vreme parnih lokomotiva razdaljinu od Beograda do Niša vozovi su prevaljivali za pet sati i 45 minuta. Danas, 100 godina kasnije, električni vozovi tu istu razdaljinu prevaljuju za šest sati i 15 minuta. Posle šest sati i 15 minuta stižu u Niš, ako uopšte stignu. Koleginica Jocić dobacuje: "Ako uopšte krenu".
Na 2/3 srpskih pruga vozovi ne mogu da razviju brzinu veću od 60 kilometara na čas, a imamo više desetina kilometara pruga koje su u svakodnevnoj upotrebi, za putničke vozove, kojima vozovi idu, da ne poverujete, brzinom od 10 kilometara na čas.
Ponovo podsećam stranke koje sada čine vladajuću većinu, DS, G17, ali i SPS su nam više puta u proteklih 10, 15 godina obećavale brze pruge i vozove koji će kroz Srbiju ići 100 do 150 kilometara na čas.
Ovde smo takođe čuli, od 9.000 putničkih vagona u upotrebi je 1/3. Oko 6.000 vagona zajedno sa šinama godinama se ne koriste i oni trunu na sporednim kolosecima. Pošto se ova skupština često bavi ekološkim zakonima, onda da ne propustim priliku da kažem da su u pitanju prave ekološke bombe.
Svi smo ovde svedoci da su nam pre 10 godina ovi prijatelji iz NATO pakta oteli železnice na KiM. Danas smo stigli do toga da poslanici u Skupštini Srbije od Srbije traže da se odrekne i železnica Vojvodine. Niko od državnih zvaničnika to zvanično ne osuđuje. Naprotiv, kako smo čuli, Vlada AP Vojvodine čak podržava amandmane koje je podnela LSV, a koji, da se blago izrazim, predstavljaju pravi železnički separatizam. Još oni kažu licemerno – nećemo da uzmemo sve za Vojvodinu, ovaj Koridor 10 ćemo dati Evropi, a mi ćemo uzeti ostalo. Koridor 10 Evropi, nama će sve ostalo, a Srbiji ništa.
Nema dana da ne slušamo izjave raznih ministara o drumskom Koridoru 10. Železnički koridor niko ne pominje. Zaista postavljam pitanje – zbog čega? Koliko je ovoj državi važna železnica vidi se iz ovih podataka koje sam naveo, a videlo se i prošle ili pretprošle godine kada je bio onaj protest u Lapovu, kada su nezadovoljni radnici blokirali prugu. Oni su tamo bili nedeljama, a država se ponašala otprilike kao da su blokirali ne put između Evrope i Azije, nego put između dva potpuno napuštena sela negde na Staroj planini.
Svaki dan slušamo kako ne date KiM, kako je strateški interes Srbije da ulaže u privredni razvoj krajeva koji se naslanjaju na Južnu Pokrajinu, a već godinu dana putnički voz ne saobraća na relaciji od Niša do Kuršumlije.
Iz toga razloga smatram da treba prihvatiti, da ne bi imali još ovakvih železničkih pravaca koji imaju strateški, društveni interes za Srbiju i stanovništvo Srbije i da ne bi došlo do ukidanja još nekih pravaca, predlažem da se Železnicama Srbije ne daje ova mogućnost koja je predviđena članom 15. da oni mogu da obustavljaju javni prevoz na svim linijama gde nema zarada.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 72. stav 1. govori o redu voženje na železnici – red vožnje se donosi i važi za period utvrđen tim redom voženje. Naša osnovna primedba na ovaj stav jeste to što nema datuma stupanja na snagu reda vožnje i nema perioda važenja. Zbog toga smo podneli amandman u kojem se kaže – red vožnje se donosi jednom godišnje i važi od 1. decembra tekuće godine do 30. novembra naredne godine.
Vlada je odbila amandman uz sledeće obrazloženje: "Amandman se odbija iz razloga što se red vožnje menja druge subote u decembru u celoj godini". Uvažavam ovaj argument, ali suština mog neslaganja sa predlogom Vlade, suština ovog amandmana nije datum donošenja reda vožnje na železnici. Neka to bude i ova druga subota u decembru, nije sporno. Suština mog predloga jeste da se onaj ko upravlja železnicom obaveže da u određeno vreme donese red voženje i da se zna za koji vremenski period taj red voženje će važiti, odnosno da se red vožnje donosi samo jednom godišnje.
Kada smo već kod reda voženje, stvar elementarne pristojnosti, stvar elementarne poslovnosti, stvar minimuma poštovanja prema putnicima, prema građanima jeste da se železnički red vožnje poštuje, da se napravi jedan realan red vožnje i da se on poštuje. Ako voz iz Beograda treba da krene za Niš u 10,00 časova, neka krene u 10,00 časova. Ako mu do Niša treba šest sati, neka po redu vožnje piše da stiže u Niš u 16,00 časova. To nije nikakva sramota napisati, to je realnost. Sramota je napisati da voz od Beograda do Niša treba da stigne u 15,00 časova, a da on za godinu dana nikad ne stigne do 15,00 časova, nego svaki put kasni.

Ako dva lica stvore isti pronalazak, u Predlogu zakona patent će se priznati onom licu koje je prvo podnelo prijavu nadležnom organu. Na ovaj način, licu koje je prvo podnelo prijavu, praktično se daje prednost u odnosu na lice koje je prvo stvorilo pravo. Mi iz SRS smatramo da to nije moralno, s jedne strane, s druge strane to je suprotno duhu i cilju ovog zakona, a sa treće strane ovo je suprotno propisima kojima se uređuje imovinsko-pravni i obligacioni odnosi.
Iz tog razloga mi smo na ovu odredbu podneli sledeći amandman: "ako nakon izdavanja rešenja o priznanju prava na zaštitu pronalaska drugo lice u sudskom postupku dokaže, da je prvo stvorilo pronalazak, pravo na zaštitu pronalaska pripada njemu čak iako je kasnije podneli prijavu patenta". Vlada je nažalost odbila ovaj amandman uz sledeće obrazloženje: "amandman se ne prihvata iz razloga što član 140. predloženog zakona u potpunosti definiše slučaj ako nakon priznanja patenta treće lice u sudskom postupku dokaže da ima pravo na zaštitu određenog pronalaska".
U obrazloženju amandmana, Vlada praktično ponavlja isto ono što smo mi naveli u obrazloženju, zašto amandman treba prihvatiti. Citiram: "Prihvatanjem amandmana upotpunile bi se odredbe člana 3. i izvršilo njegovo usklađivanje sa članom 140. Predloga zakona". Znači, ovo je još jedan primer besmislenih obrazloženja sa kojima Vlada odbija vrlo konstruktivne amandmane.
Iskoristiću ovu priliku i prisustvo gospodina Obradovića da skrenem pažnju na jednog izuzetnog pronalazača, na jedan izuzetan pronalazak od kojeg kako pišu stručna lica Srbija može ostvariti milijarde evra koristi. Živoslav Milovanović pronalazač iz Krnjeva, kod Velike Plane, stvorio je ove godine, kod nadležnog organa, patentirao uređaj koji se zove "Uređaj sa rotacionim klipovima", koji se može koristiti kao kompresor, pumpa, vakum pumpa, turbina, motor i kao druge pogonske i hidraulične pneumatske mašine. Ispravu o priznatom patentu, Milovanović je dobio 1. marta ove godine, a za svoj pronalazak dobio je međunarodnu zaštitu. To zadovoljstvo ga je koštalo ukupno, nešto više od 40 hiljada evra. Savez pronalazača Srbije izuma je ocenio, citiram : "Kao izvanredno idejno rešenje, jedinstveno u svetu". Odbor saveza pronalazača, odlučio je da hitno zatraži finansijku pomoć kod Privredne komore Srbije za zaštitu patenta na evropskom i svetskom nivou, uz ocenu da bi izlazak na međunarodno tržište pumpi i kompresora, sa ovim uređajem, Srbiji moglo doneti milijarde evra. Međutim, pošto nije dobio pomoć od države, nije naišao na razumevanje države, i ako se obraćao na razne adrese, Milovanović je svoj pronalazak zaštitio novcem koji je dobio od privatnih lica, od jednog penzionera iz Beograda i od jednog gastarbajtera iz Beograda koji živi u Londonu. Kakav je pronalazak u pitanju, ilustrovaću vam sledećim podacima.
Najveći proizvođač pumpi u svetu je "Grunfoks" iz Danske, koji sa godišnjom proizvodnjom i prodajom od 10 miliona pumpi pokriva uglavnom 50% svetske prodaje pumpi. Milovanović je utvrdio da pumpe koje koriste njegov uređaj u istom gabaritu kao ove Danske imaju skoro 100% , preciznije 97% veći protok tečnosti nego pumpe ove danske kompanije. Znači, jedan izuzetan rezultat, izuzetne reference. Citiraću, još jedno mišljenje ovoga odbora za zaštitu i Zavoda za intelektualnu svojinu, gde kažu: "Ovi uređaji su jednostavni za proizvodnju, njihova izrada je jeftina, a primena veoma laka".
Radi ilustracije za rad postojećih pumpi potreban je traktoru od 70 konjskih snaga, a za Milovanovićev uređaj dovoljan je traktor od 40 konjskih snaga. Ovaj uređaj je idealan za serisku proizvodnju, posebno za proizvodnju pumpi za vodovode i navodnjavanje. Milovanović bi hteo da pokrene proizvodnju, međutim, kao što pretpostavljate nema novca. Sve ovo iznosim da bi javnost čula za ovaj izuzetan pronalazak, za ovog izuzetnog pronalazača, ali i zato da bih apelovao na ministra Obradovića, da gospodina Milovanovića, koji će mu se obratiti ovih dana primi na razgovor, da se upozna sa ovim pronalaskom, da prući svu neophodnu pomoć da bi se pokrenula seriska proizvodnja uređaja sa ovom pumpom i da nam se ne bi dogodila da za pet, deset ili dvadeset godina da čitamo kako je svetska kompanija ostvarila ekstreman profit proizvodeći pumpe na osnovu ovog pronalaska Živoslava Milovanovića iz Velike Plane. Hvala vam.

 Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Mladenović je ovo izuzetno dobro obrazložio, ali u pitanju je takva besmislenost da ja moram da ovo prokomentarišem. Još jednom citiram stav 2. u članu 40. koji govori o održavanju prava prijavljenog i priznatog patenta.
Kaže, takse zadržavanje prava iz prijave i priznatog prava , može da plati bilo koje lice u ime i za račun podnosioca prijava ili nosioca prava. Znači, nigde ne piše uz dozvolu i saglasnost pronalazača. Jedna potpuno besmislena i suluda odredba koja može dovesti do zloupotreba raznih.
Zanima me da li su ljudi iz Vlade svesni kakvu su glupost napisali. Napisali su da baš svako da uzurpira jedno neprikosnoveno ljudsko pravo, pravo pronalazača i da u njegovo ime preduzme određene radnje na zaštiti njegovih prava i interesa. Znači, bilo ko, lice sa ulice, bukvalno, ode u filijalu prve banke i uplatu taksu kojom se jedan prijavljeni patent, kome je isteklo vremensko ograničenje, ono produžava taj patent.
Ja sam ovde govorio o Živoslavu Milovanoviću, pronalazaču iz Krnjeva, koji je uložio neverovatan napor da bi stvorio uređaj sa rotacionim klipom, a koji se može koristiti kao kompresor, pumpa itd. Zamislite, čovek posle određenog vremenskog perioda, posle 10 ili 20 godina, odluči da ne produžava sopstveni patent, iz bilo kog razloga, može biti hiljadu razloga i čovek neće da plati taksu, ali po ovoj odredbi, bilo ko iz nekog razloga ko može biti dobronameran ili zlonameran, može da uplati taksu i pogazi njegovo pravo.
Iz tog razloga smatram da ste trebali prihvatiti amandman kolege Bojana Mladenovića.

Član 87. stav 1. glasi – ako se jedna prijava kojoj je priznat datum podnošenja odnosi na više pronalazaka koji nisu međusobno povezani jedinstvenom pronalazačkom zamisli, podnosilac prijave može sam ili na zahtev nadležnog organa da iz te prijave izdvoji jedan od više pronalazaka, i da za svaki od njih podnese posebnu prijavu.
SRS smatra da je ovo nejasna formulacija. Pronalazač može da za jedan poseban pronalazak podnese posebnu prijavu, a ne mora. Može to da učini samoinicijativno, a može to da učini na zahtev nadležnog organa.
Da bi stvari bile jasnije, prof. Nikola Žutić je podneo amandman kojim predlaže da se ovaj stav promeni i da glasi – ako se jedna prijava kojoj je priznat datum podnošenja odnosi na više pronalazaka koji nisu međusobno povezani jedinstvenom pronalazačkom zamisli, nadležni organ će u roku od 60 dana od datuma podnošenja obavestiti podnosioca prijave da je obavezan da u roku od 30 dana za svaki pronalazak na koji se prvobitna prijava odnosi podnese posebnu prijavu.
Ako pronalazač jednom prijavom prijavi tri pronalaska, tri patenta, smatramo da nema ništa logičnije od toga, nego da se prijavljeni predmeti razdvoje, da za svaki pronalazak, za svaki patent bude posebna prijava, poseban predmet. To je jedina garancija da ne dođe do mešanja predmeta i do gubljenja predmeta. Mi Srbi smo talentovani da nam se takve stvari događaju.
U obrazloženju odbijanja ovog amandmana Vlada kaže sledeće. Amandman se ne prihvata iz razloga što su predloženi rokovi nerealni, imajući u vidu da se jedinstvo pronalaska ispituje tek nakon podnošenja zahteva za suštinsko ispitivanje prijave pronalaska.
Vlada je u ovom obrazloženju, narodski rečeno, promašila temu. Suština našeg amandmana nisu rokovi, već obaveza pronalazača koji je jednom prijavom prijavio više pronalazaka, da za svaki pronalazak podnese posebnu prijavu. Obaveza nadležnog organa je da ga za svaki slučaj pismeno upozori na tu obavezu.
Jeste slično, ali nije isto. To vam je otprilike kao da neko pita Dušana Ivkovića – zašto je na utakmici sa Francuskom dozvolio da Miloš Teodosić rasipa onoliko lopti? On odgovori – jeste, Duško Savanović je bio pod stresom tog dana zato
što mu je bio rođendan. Jeste slično, ali nije isto.

Član 3. glasi: "U članu 21. stav 1. posle reči: "stavljanje u promet" dodaju se reči: "originala ili umnoženih", a umesto tačke stavlja se zapeta i dodaju reči: "prodajom ili drugim načinom prenosa svojine".
Mi iz SRS smo podneli amandman kojim predlažemo da se posle reči: "prodajom ili drugim načinom prenosa svojine" doda i reč: "poklona". Ovaj član bi glasio: "U članu 21. posle reči: "stavljanja u promet" dodaju se reči: "originala i umnoži", a umesto tačke stavlja se zapeta i dodaju reči: "prodajom, poklonom ili drugim načinom prenosa svojine". Misli se na prenos svojine autorskog dela.
Prenošenje svojine poklonom je zakonit i kod Srba vrlo rasprostranjen i tradicionalan način prenošenja svojine, pa SRS smatra da je u tekstu zakona i na simboličan način trebalo isti izjednačiti sa prenošenjem svojine njenom prodajom.
Vlada je ovaj amandman odbila, uz sledeće obrazloženje – amandman se ne prihvata iz razloga što se predloženom izmenom u članu 3. Predloga zakona već obuhvaćeni, i to na najširi mogući način, svi vidovi stavljanja u promet originala ili umnoženih primeraka autorskog dela.
Svi vidovi stavljanja u promet autorskog dela bi bili obuhvaćeni i da ova formulacija glasi onako kako je predložila SRS – prodajom, poklonom ili drugim načinom prenosa svojine ili da je izostavljen ovaj termin "prodaja", pa da glasi: "poklonom ili drugim načinom prenosa svojine". Nikako mi nije jasno zašto se u ovom predlogu zakona prednost daje potrošačkom, evropskom terminu "prodaja" u odnosu na termin "poklon"? Mislim da je u pitanju jedan pogrešan pristup.
Evo, pitam ja sada vas, kao psihijatra i damu – šta vam lepše zvuči? Da li vest: "Slavica Đukić-Dejanović je kupila zbirku pesama" ili: "Slavica Đukić-Dejanović je dobila na poklon zbirku pesama"? Šta je lepše? Lepše je ovo drugo. Zato ne vidim ni jedan normalan i ljudski razlog da ovaj amandman ne bude prihvaćen.

Član 14. glasi: "Dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožavanje dela od strane javnih biblioteka, obrazovnih ustanova, muzeja, arhiva, samo za sopstvene arhivske potrebe ako se delo umnožava iz sopstvenog primerka i ako takvim umnožavanjem ove institucije nemaju nameru da ostvare neposrednu ili posrednu imovinsku korist".
Podneli smo amandman kojim predlažemo da se briše ova ograničavajuća odredba ako se delo umnožava iz sopstvenog primerka. Zašto smo predložili? Pokušaću da vam objasnim iz primera o kojem sam govorio juče.
Naprimer, nekoj školskoj biblioteci iz nekih razloga, radi izvođenja nastave, potrebna je određena knjiga koju nema u svom posedu. Znači, ne ispunjava ovaj zakonski uslov da ima sopstveni primerak knjige. Škola ima dobru volju, ima toliko novca da kupi jednu knjigu, međutim knjige nema na tržištu. Svi primerci knjige su rasprodati, a da nevolja bude veća, autor knjige je umro, nije više među živima. U tom gradu teoretski postoji samo jedan primerak tražene knjige, međutim, problem je u tome što autor ne želi da ga proda pa škola ni na ovaj način ne može da dođe do sopstvenog primerka knjige, odnosno do sopstvenog primerka autorskog dela.
Ministar se smeje i po tome zaključujem da su ove moje primedbe opravdane.
(Žarko Obradović, sa mesta: Malopre ste rekli da je umro.)
Imate knjiga za kojima postoji potreba , čiji su autori živi, a nažalost imate i knjiga za kojima postoji potreba čiji su autori mrtvi. U ovom slučaju o kojem govorim autor je, pokoj mu duši, umro, nema ga više.
Znači, škola ne može od njega da nabavi taj autorski primerak knjige, ne može da ga nabavi na tržištu zato što su svi primerci rasprodati. Ovaj sugrađanin koji ima jedan primerak knjige neće da ga proda. Škola ima samo mogućnost da knjigu pozajmi od vlasnika, ali tek onda školu i njenu biblioteku očekuju prave muke. Prvo, moraju da pribave saglasnost autora. Pošto autora nema, moraju da nađu njegove zakonite naslednike. Kad završe taj mukotrpni posao, ako uspeju da se dogovore oko autorske naknade, moraju prvo da uplate autorsku naknadu, a tek posle toga pristupe realizaciji onoga zbog čega su počeli ovu svu petljaniju, da knjigu fotokopiraju u tri primerka.
Vlada je odbila ovaj amandman uz sledeće obrazloženje, obrazloženje je dugačko, pa ću pročitati samo dve rečenice. Kaže – stoga su izmenama u članu 14. Predloga zakona predloženi uslovi pod kojima se autorsko delo može umnožiti za potrebe biblioteka, arhiva, obrazovnih ustanova i to tako da se umnožavanjem dela bez dozvole i bez plaćanja naknade ne ugroze legitimni, odnosno ekonomski interesi autora.
Kakvi ekonomski interesi autora, ako se radi o jednom ili dva ili u ovom slučaju tri primerka knjige. Drugo, nisu ugroženi nikakvi ekonomski interesi autora, zato što u nastavku ovog stava jasno stoji – ako ove institucije nemaju nameru da ostvare neposrednu ili posrednu imovinsku korist, znači, vi ste postavili jedno jasno ograničenje. Nije mi jasno zašto komplikujete sa ovom odredbom, ako se delo umnožava iz sopstvenog primerka.
Sledeće obrazloženje zašto ste odbili ovaj amandman – opravdan je i legitiman interes autora da se njegovo delo kupi u legalnim tokovima prodaje, kako bi autor od kupovine tog dela imao određenu materijalnu satisfakciju. U ovom slučaju dela nema u legalnim tokovima, nema ga u prodaji, nema ga na tržištu.

Dame i gospodo, kada je u pitanju Predlog zakona o autorskim pravima, on je u dobrom delu neprimenjiv u praksi. Celokupnu zaštitu autorskih i srodnih prava koju predviđa ovaj zakon ne bi bilo moguće sprovesti u nekoj evropski pravno uređenoj državi, a kamoli u Srbiji. U raspravi o Predlogu zakona o autorskim pravima pre dve godine, jedan od kolega SRS je rekao i bio u pravu, da bi za kontrolu sprovođenja ovog zakona bilo nedovoljno angažovati više od 100 hiljada ljudi.
Druga primedba je to što pisanje ovog predloga zakona nije iskorišćeno da se otklone neke primedbe, neki nedostaci na koje smo ukazivali u raspravi u osnovnom tekstu zakona.
Osvrnuću se na nekoliko blago rečeno, po mom mišljenju nakaradnih zakonskih rešenja iz ovog predloga zakona. Član 12. novo, odnosno član 43. starog zakona, citiram: "Dozvoljen je u okviru izveštavanja javnosti putem štampe, radija, televizija, drugih medija o tekućim događajima, u obimu koji odgovora svrsi, način izveštavanja o tekućem događaju, bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade", pa pod tri, "umnožavanje javnih, političkih i verskih i drugih govora održanih u državnim organima, verskim ustanovama ili prilikom državnih ili verskih svečanosti". Znači, ponavljam: "dozvoljeno je prenošenje javnih, političkih, verskih i drugih govora bez dozvole autora i plaćanja taksi, samo ukoliko su oni održani u državnim organima, verskim ustanovama ili prilikom državnih i verskih svečanosti". Zaista se pitam da li ljudi koji su ovo napisali znaju šta su napisali. Ovo znači, praktično,S da nije dozvoljeno da novinari prenose i objavljuju govore i izjave sa stranačkih skupova, političkih mitinga, utakmica, koncerata i drugih kulturno-sportskih manifestacija, ako pre toga nisu obezbedili dozvolu autora, onih koji su držali govor i platili im određenu autorsku naknadu.
Kad neki političar drži govor u skupštini onda svi novinari, znači, bez ikakvih ograničenja do mile volje mogu taj govor da koriste onako kako njima odgovara, ako taj isti političar taj isti govor održi ispred skupštine novinarima, moraju da ga pitaju za dozvolu i moraju da mu plate autorsku naknadu. Ovo ne samo što ne deluje logično nego je malo u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije i u suprotnosti sa Zakonom o javnom informisanju. Ako ovo ostane mediji i novinari neće moći na valjan način da obavljaju svoj posao, a građani će ostati uskraćeni za informaciju većine političkih kulturnih i sportskih događaja u Srbiji.
Navešću jedan primer na osnovu ovog primera obrazložiti ovo što sam rekao. Zamislite naprimer, kad Mlađan Dinkić u vreme predizborne kampanje ode u blok 64 i izjavi da će svi birači koji na sledećim izborima glasaju za URS i druge proevropske stranke koje će Srbiju 2389. godine uvesti u EU da će svi dobiti besplatno putovanje na Mars i još 1000 evra džeparca za šoping na ovoj nama prijateljskoj planeti.
Po ovom zakonu, da bi to objavili novinari će prvo morati da gospodina Dinkića pitaju za dozvolu. Kad on teška srca pristane da oni objave njegov kompletan govor, novinari su završili tek trećinu posla. Nakon toga svakoj reakciji preostaje da se sa bivšim ministrom dogovore koja je to visina naknade koju ćemo platiti za to autorsko delo? Mnogi od vas će pomisliti Dinkić ne mora da naplaćuje honorare za objavljivanje svojih govora kad kažem Dinkić mislim na sve političare, nažalost ovaj zakon kaže da mora. Kod članova 4. 9. ovog Predloga zakona, odnosno članova 22. i 39. osnovnog zakona o zaštiti autorskih srodnih prava, autor se ne može odreći prava na naknadu za korišćenje svog autorskog dela, a po ovom zakonu svi politički govori, kao i govori javnih ličnosti, navodim Jelenu Karleušu, Novaka Đokovića, Natašu Bekvalac, njenog dečka Ćazima Osmanija i drugih kao i govori svih građana Srbije su autorska dela, čije objavljivanje ovako ili onako mora da se plati.
Kad redakcije postignu dogovor sa Dinkićem onda službe računovodstva uplaćuju ugovorne iznose, a nakon toga kuriri sa uplatnicama žure kod bivšeg ministra nosi mu priznanice kao dokaz o uplati.
Tek nakon toga građani Srbije koji vole bajke moći će da čuju kompletan Dinkićev govor i da se upoznaju sa svim detaljima o svom budućem letovanju na Mars. Ovde postoje dva moguća rešenja. Prvo je, da Vlada prihvati amandman i iz Predloga zakona briše ovu besmislenu odredbu, a druga je mogućnost da posle usvajanja ovog zakona političari iz vladajućih stranaka govore drže samo u državnim institucijama, državnim organima, a političari iz opozicionih stranaka da svoje političke govore drže samo u crkvama. Što možda i nije dobro jer pored ovako nesposobne vlasti u Srbiji, pored ovakvih prijatelja koje imamo u Briselu i NATO paktu, Srbiji samo Bog može da pomogne.
Sada ću se osvrnuti, kratko na član 32. osnovnog teksta zakona, on govori o pravu autora da zabrani da se njegovo delo koje se emituje preko radija ili televizije, reemituje, prenosi, pa kaže na mestima kao što je gradski prevoz, kafane, čekaonice itd. bez njegove saglasnosti. Sprovođenje ovog člana zakona odnosi se uglavnom na pevače narodne muzike, zabavne muzike i nije moguće, nije sprovodivo u praksi.
Voleo bih da čujem odgovor, kako onaj koji je pisao ovaj zakon pomislio da vlasnici neke kafane ili vlasnici svih kafana traže saglasnost da na radiju slušaju pesme pojedinih pevača. Mi u Srbiji imamo pet ili 10 hiljada pevača koji su snimili bar jednu pesmu, imamo hiper produkciju, niču kao pečurke posle kiše i sad mene zanima da li vlasnik jedne kafane koji pušta muziku sa radija treba da se obrati pojedinačno, svima njima za dozvolu ili da to radi preko javnog oglasa. Ili kako Šeki Turković, ili Boro Drljača mogu da zabrane da vlasnik neke kafane u Surdulici ili upravnik na železničkoj stanici u Velikoj Plani ili vozač autobusa u GSB ne puštaju neke njihove pesme. Ovo je moguće, samo pod uslovom da je recimo vozač GSB vidovit, pa da predoseti kada će na radiju biti emitovana pesma autora čije emitovanje je zabranjeno, da promeni stanicu ili da isključi radio.
Prokomentarisaću još član 14. zakona, u njemu piše – da javnim bibliotekama, obrazovnim ustanovama, muzejima, arhivima dozvoljeno da bez plaćanja naknade na neko autorsko delo, to isto delo umnoži u manji broj primeraka koji su im neophodni, ali samo ako to delo umnožavaju iz sopstvenog primerka. Ovo je potpuno besmisleni i neprihvatljivo. Evo zašto.
Zamislite da je u nekoj školi, nekoj školskoj biblioteci radi izvođenja nastave neophodna jedna knjiga, zbirka poezije koju ta škola nema u svom posedu. Škola želi da kupi knjigu, da je radi nastave umnoži u tri primerka ali nema iz čega jer su svi primerci knjige rasprodati, a sticajem okolnosti autor je, pokoj mu duše, umro. U tom gradu postoji samo jedna knjiga, a ta knjiga se nalazi u privatnom vlasništvu. Po ovom predlogu zakona, škola ima dve mogućnosti. Jedna baš nije normalna.
Prva je da od vlasnika kupi knjigu i tako dođe u posed sopstvenog primerka. Ovde imamo problem šta ako vlasnik ne želi da proda ovu knjigu. Škola ima drugu mogućnost, da knjigu pozajmi od vlasnika i da je za potrebe nastave umnoži, zamislite čak u tri primerka, što bi bila katastrofa, je l te? Međutim, po istom rešenju koje je predložila Vlada ovim članom 14. pri umnožavanju škola mora da pribavi saglasnost autora. Pošto pesnik koji je napisao knjigu nije više među živima, škola mora da pribavi saglasnost njegovih zakonitih naslednika. Ako škola pronađe naslednike treba da se dogovori o visini naknade, ako i nakon svih tih peripetija, svih tih zavrzlama škola i nastavnik srpskog jezika i dalje ostanu pri stavu da njihovi učenici treba da analiziraju baš tu knjigu, ostaje im ta zakonska obaveza da plate autorsku naknadu.
Sad vidite koje apsurde imamo, kao što je govorio malopre kolega Mladenović, na jednoj strani imamo pojavu da profesor univerziteta, pomenuti Stefan Lilić i Gašo Knežević nesmetano prepisuju kompletno doktorske disertacije i napreduju u karijeri, postaju nakon toga ministri, a sa druge strane jedna obična siromašna biblioteka, jedan obična škola ne mogu da kopiraju u tri primerka određene knjige koja im je potrebna za izvođenje nastave, jer će bože moj da ugroze autorska prava autora te knjige koji je sticajem okolnosti umro pre 20 godina.