Dame i gospodo, da bih ilustrovao važnost socijalne zaštite i potrebu donošenja kvalitetnih zakonskih rešenja navešću neke podatke o siromaštvu i socijalnoj politici u Republici Srbiji.
Prema zvaničnim podacima, u Republici Srbiji više od 700.000 građana živi ispod granice siromaštva. Šta to praktično znači? To znači da oni dnevno za osnovne životne potrebe imaju oko dva evra. Od tog broja, tek svaki četvrti stanovnik, oko 180.000 ljudi, prima socijalnu pomoć; ostali su prepušteni sami sebi.
Korisnici socijalne pomoći koji žive sami mesečno primaju oko 6.000 dinara, a porodice koje imaju pet i više članova mesečno primaju, po starom zakonu, 12.000 dinara mesečno, a po novom zakonu to će iznositi 13.000. U praktičnom životu to znači da jedna šestočlana porodica mesečno dobija 2.200 dinara po članu domaćinstva, odnosno između 65 i 70 dinara dnevno, sasvim dovoljno da kupe pola kilograma hleba i pola litre mleka.
U Beogradu ispod granice siromaštva živi između 80.000 i 100.000 stanovnika, otprilike, u procentima to je 7% ukupnog broja stanovništva glavnog grada. Broj korisnika socijalne pomoći premašio je 10.000.
U jugoistočnoj Srbiji procenat siromašnih kreće se od 20 do 30%. Navešću ovde primer opštine Crna Trava: 2.000 stanovnika, 300 korisnika socijalne pomoći i još 700 građana kojima je socijalna pomoć neophodna, međutim, oni ne mogu da je prime. Zbog čega? Zbog toga što ne ispunjavaju zakonske uslove. U pitanju su stari ljudi koji imaju zemlju, međutim, nisu u stanju da tu zemlju obrađuju, i iz tog razloga ne ispunjavaju zakonske uslove da dobiju socijalnu pomoć. Slična je situacija u većini seoskih sredina u Srbiji.
U poslednje dve godine, umesto obećanih fabrika, umesto obećanih radnih mesta, imamo tendenciju otvaranja narodnih kuhinja. Prošle godine svaki deseti stanovnik Srbije, iz ove populacije koja živi ispod granice siromaštva, koristio je usluge narodne kuhinje. Usluge narodne kuhinje koristi 6.000 Beograđana. U prošloj godini, u odnosu na pretprošlu godinu, broj stanovnika glavnog grada koji koriste usluge narodne kuhinje povećan je za 30%, sa nešto manje od 4.000 na 6.000.
U Novom Pazaru u narodnim kuhinjama se hrani 1.880 stanovnika, a njih 700 čeka da dobije svoje mesto pored ovog humanitarnog kazana.
Da bi građani koji posmatraju ovaj prenos znali o čemu se radi, šta je to narodna kuhinja – to je kuhinja u kojoj nesrećnici dnevno dobiju jedan kuvani obrok.
U Jagodini usluge narodne kuhinje koristi 280 ljudi, u Loznici 150, u Kraljevu 600, u Prokuplju 300. U Bujanovcu od narodnog kazana živi 900 ljudi, a na čekanju je njih 300; u Pirotu je 650 korisnika usluga narodnih kuhinja, a njih 300 čeka u redu za tu vrstu socijalne pomoći. U Kuršumliji je stanje najdramatičnije, tamo ovu uslugu koristi 850 siromašnih, a među njima se nalazi (podatak koji je zaista neverovatan) 225 dece mlađe od 14 godina. To je podatak zbog kojeg Vlada Republike Srbije, svi ministri, ali i mi ovde treba da se zastidimo. U Leskovcu usluge koristi 500 ljudi, a na listi čekanja ima još sto ovih nesrećnika.
Ono što je možda čak i alarmantnije od sadašnje teške socijalne situacije jeste to što sadašnje stanje u srpskoj privredi generiše stvaranje armije onih koji će u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti biti korisnici socijalne pomoći ili kandidati za korisnike socijalne pomoći.
U Srbiji, prema zvaničnim podacima, ima 760.000 nezaposlenih. Prema nekim nezvaničnim podacima, taj broj se kreće i do milion. Sa njima je problem ne samo to što danas ne primaju platu, nego što sutra, ako se situacija u njihovom životu, u privredi Republike Srbije ne promeni, kada ostare, kada postanu nesposobni za rad, neće primati penziju. Desetine hiljada njih će biti kandidati za primanje socijalne pomoći.
Dragan Rajić iz Unije poslodavaca Srbije tvrdi da između 470.000 i 530.000 radnika u Srbiji prima minimalnu platu od 16.500 do 17.000 dinara. Kada završe radni vek ovi ljudi će primati penziju od koje neće moći da žive, a veliki broj njih će u svakom slučaju biti prinuđen da traži socijalnu pomoć.
Sledeća kategorija je kategorija ljudi koji rade na crno. Prema podacima koje je prikupila Evropska komisija, u Srbiji na crno radi 275.000 ljudi. Republički zavod za statistiku tvrdi da ih je oko 123.000, a nezavisne procene govore o cifri od 300.000 ljudi koji rade na crno. Ako je brojno stanje ovih ljudi upitno, onda u svakom slučaju nije upitna činjenica da se tim ljudima ne uplaćuje penzijsko i invalidsko osiguranje, da oni, ukoliko se nešto drastično ne promeni, sutra neće primati penziju i da će takođe postati ozbiljni kandidati za socijalnu pomoć.
Sledeći problem je 150.000 radnika koji rade u 60.000 preduzeća čiji su računi u stalnoj blokadi. Ne primaju platu, ne uplaćuju se ovi doprinosi. Sutra, kada ispune starosni uslov za odlazak u penziju, postaće kandidati za socijalnu pomoć.
Da bi se shvatio značaj ovog problema ponoviću podatke koje je ovde iznela moja koleginica Lidija Dimitrijević. U 85% opština u Srbiji stanovništvo je izuzetno staro. Jedna smo od najstarijih nacija u svetu i među dve-tri najstarije nacije u Evropi. U 102 opštine stanovništvo je u stadijumu ozbiljne starosti, u 38 opština stanovništvo je u fazi duboke starosti.
Ovde ću se osvrnuti na dva konkretna zakonska rešenja. Prvo je član 19. Predloga zakona. Tim članom je predviđeno da svaka opština i svaki grad mogu, nakon usvajanja ovog zakona, da osnuju po jednu agenciju ili fondaciju koja bi se bavila unapređenjem socijalne zaštite. Smatram da je to pogrešno, da je u pitanju nastavak pogrešne politike Vlade Republike Srbije. Praktično nema sednice da mi ne usvojimo neki zakon kojim osnivamo neku novu fondaciju, novu agenciju, novi savet, novu upravu, i svi ti organi se finansiraju iz budžeta, iz džepova građana Republike Srbije. Smatram da ne postoji nijedan društveno opravdan razlog, posebno u vreme ove ekonomske krize, kada i vi javno proklamujete zalaganje za štednju, da se pored centara za socijalni rad i drugih ustanova koje se bave socijalnom zaštitom osnivaju nove.
Mislim da porodicama koje koriste socijalnu pomoć nije potrebno osnivanje novih agencija i fondacija. Njih ne zanima koliko će zaposlenih biti u tim agencijama, njima je potrebno povećanje broja radnih mesta, pre svega u proizvodnji.
Ukoliko ostane ovo predloženo rešenje, mi smo amandmanom predložili da se ono briše, može se dogoditi da u ovoj godini imamo formiranje skoro 200 agencija i fondacija koje bi se bavile unapređenjem socijalne zaštite! Ako u svakoj od njih bude zaposleno samo po troje službenika, to je skoro šest stotina novih radnika, šest stotina službenika. Šta to znači u praksi kad je u pitanju novac? To znači da treba obezbediti dve stotine prostorija ili obezbediti novac za plate, za plaćanje telefona, novac za plaćanje komunalnih usluga.
Mi smatramo da je društveno mnogo korisnije ta sredstva iskoristiti za pružanje direktne pomoći korisnicima socijalne zaštite, a još je bolje rešenje ta sredstva usmeriti na otvaranje novih radnih mesta. Konkretno mislim na otvaranje tzv. socijalnih, neprofitnih preduzeća čiji cilj nije da ostvaruju profit, nego da obezbede onaj minimum zarade koji će omogućiti da zaposleni radnici u tim preduzećima prežive od prvog do prvog. Skrećem pažnju da u Sloveniji 7% zaposlenih radi u ovim tzv. socijalnim preduzećima.
Sledeći član zakona, odnosno sledeća mana ovog zakona koju želim da prokomentarišem jeste to što nedovoljno štiti manja poljoprivredna gazdinstva.
Po Predlogu zakona, pravo na socijalnu pomoć imaju domaćinstva koja imaju manje od pola hektara zemljišta, odnosno manje od jednog hektara zemljišta, ako su članovi domaćinstva nesposobni za rad. Ministar je ovde rekao da površina može biti i veća, ukoliko članovi domaćinstva to isto zemljište daju pod hipoteku.
Zaista ne želim da to komentarišem, pretpostavljam da je namera bila dobra, mislim da je rezultat vrlo loš i porazan. Strašno je i predložiti da neko ko ima pola hektara zemlje, a pretpostavljam da su u pitanju stari ljudi koji ne mogu da rade, da bi preživeo mora i tih pola hektara zemlje, koju mu je možda ostavio čukundeda, da stavi pod hipoteku i verovatno da sutra to isto zemljište izgubi.
Prvo, malo je domaćinstava u Srbiji koja mogu da žive od pola hektara zemljišta. To su retki slučajevi, kada je u pitanju izuzetno kvalitetno zemljište, kada se nalazi na izuzetnoj lokaciji i kada su u pitanju domaćinstva koja su sticajem okolnosti, odnosno zbog svoje sposobnosti uspela da od toga naprave dobar porodični biznis, ali tih je zaista malo.
Drugo, većina domaćinstava iz ove kategorije su staračka domaćinstva i uglavnom se nalaze u nerazvijenim delovima Republike Srbije. Ti ljudi zbog starosti, zbog zdravlja nisu u stanju da obrađuju ovu zemlju, a kamoli da je obrađuju na tako kvalitetan način da bi mogli da ostvaruju prihod koji bi im omogućio da normalno žive. Nemaju kome da daju tu zemlju u zakup zato što su i komšije stariji ljudi, siromašni ljudi. I, nemaju kome da prodaju tu zemlju. Ako je i prodaju, cena zemlje u Srbiji je izuzetno mala i to bi njihove probleme rešilo kratkoročno, za godinu ili dve.
Treće, ovaj zakon ne pravi razliku između kvaliteta zemljišta i na isti način tretira pola hektara najkvalitetnijih oranica pored Novog Sada, u Beogradu, pored Niša i pola hektara zemljišta na Pešterskoj visoravni ili Staroj planini.
To je otprilike kao da na isti način oporezujete autoprevoznika koji ima kamion od 20 tona koji je nov i autoprevoznika koji ima kamion koji je star 25 godina. Hvala.

Dame i gospodo, SRS se slaže da Srbija ne može biti izvan međunarodne zajednice, narodski rečeno, ne može biti izvan sveta. Generalno, nemamo ništa protiv toga da Srbija učestvuje u međunarodnim mirovnim misijama.
Međutim, u postojećim okolnostima, iz razloga koji su izneli moji prethodnici, o nekima ću ja govoriti, SRS smatra da nije opravdano da srpski vojnici učestvuju u mirovnim misijama u Republici Kongo, Liberiji, Obali Slonovače, Libanu, Kipru i na Bliskom istoku.
Prvo, kad su u pitanju ove dve mirovne misije, u Somaliji, moram da kažem da bode oči činjenica da pored Srbije u tim mirovnim misijama učestvuju zemlje koje imaju izlaz na more, koje su pomorske zemlje i zemlje koje su članice NATO-pakta. Srbija, kao što znamo, nije ni jedno ni drugo.
Drugo, u većini mirovnih misija koje postoje, glavnu reč vodi NATO-pakt. Smatram da je u pitanju jedno veliko licemerje, iz razloga što je NATO-pakt organizacija koja je samo poslednjih deset godina izvršila dva zločina protiv mira. Prvi zločin je izvršila 1999. godine, kada je izvršena agresija na SRJ, kasnije je ta agresija legalizovana kroz mirovnu misiju UN, a drugi zločin protiv mira NATO-pakt je izvršio tri godine kasnije, agresijom na Irak. U obe ove agresije ubijeno je nekoliko stotina hiljada ljudi.
Treće, praksa od 1945. godine do danas, a ta je praksa posebno prisutna u poslednjih 20 godina, nakon raspada SSSR, govori da većina ovih misija ne služi međunarodnom miru, međunarodnom pravu i međunarodnom poretku, nego služi ostvarivanju određenih imperijalističkih ciljeva, pre svega SAD, a u novije vreme NATO-pakta i EU.
Četvrto, to je činjenica, da se, pod firmom jedne međunarodne misije koja se sprovodi pod pokroviteljstvom UN, deo Republike Srbije nalazi pod formalnom i praktičnom okupacijom. Naravno, govorim o Kosovu i Metohiji.
Navešću vam samo nekoliko najvažnijih i najkrupnijih rezultata Mirovne misije UN. Proterano je 250 hiljada Srba sa Kosova i Metohije. Više od 3.000 Srba je ubijeno ili kidnapovano, pa ubijeno. Nekoliko stotina srpskih vojnika nesmetano je odvedeno u Albaniju i tamo, bukvalno raščerečeno, radi prodaje njihovih organa.
Postavljam sada pitanje – ko nama garantuje i da li nam neko može garantovati, to naravno, ne možete ni vi, da se trenutno pod firmom određene mirovne misije u Libanu, Liberiji ili Kongu, ne događaju isti ili slični zločini? Znam da ćete reći da je to neverovatno i zvuči nestvarno. Međutim, isto tako su nestvarno pre deset godina zvučala upozorenja Srba sa Kosova i Metohije da su njihovi rođaci živi iskorišćeni radi trgovine ljudskim organima. Pre nekoliko dana nakon izveštaja Dika Martija, imali smo priliku da vidimo jedan Izveštaj UNMIK-a od pre sedam-osam godina u kojem se jasno govori da postoje ti zločini. Iz tog izveštaja se jasno vidi da su zapadne zemlje koje učestvuju u okupaciji KiM znale za te zločine, ali su o njima ćutale, zato što su ih sprovodili njihovi miljenici.
Zaista pitam – šta će se dogoditi, ovo je jedna hipotetička pretpostavka, ali nije daleko od realnosti, ukoliko se u nekoj od ovih mirovnih misija dogodi nešto slično? Ja smatram da će to oslabiti pregovaračku poziciju Srbije kad je u pitanju odbrana Kosova i Metohije. To je jedno. Drugo, smatram da će kompromitovati borbu Srbije da dokaže istinu kad je u pitanju zločin nad srpskim stanovništvom na Kosovu i Metohiji.
Peto, meni, zaista, ne izgleda logično da jedna država čiji je deo teritorije okupiran, a ona ne čini nikakve napore da tu okupaciju završi, ja ne kažem da treba ili ne treba da je čini, samo konstatujem jedno činjenično stanje, svoje vojnike i policajce šalje u beli svet da oslobađaju neke druge teritorije ili da čuvaju neke druge teritorije.
Šesto, u današnjoj raspravi, ne znam iz kojih razloga, pominjana su deca. Rečeno je od strane gospodina Šutanovca da je interes Srbije da sva deca u svetu imaju miran san, mirno detinjstvo i to je činjenica. Ali, isto tako je činjenica da je Srbiji najvažnije da miran san imaju deca u Srbiji. Po ko zna koji put vam skrećem pažnju na činjenicu da hiljade mališana na Kosovu i Metohiji srpske nacionalnosti nemaju miran san, ne mogu slobodno da idu u školu, ne mogu slobodno da se igraju!
Postavljam jedno pitanje – da li će odlazak naših vojnika u Mirovnu misiju u Kongo ili Liberiju na bilo koji način poboljšati položaj srpske dece na Kosovu i Metohiji?
Sedmo, o ovome je govorio moj prethodnik Radiša Ilić, Srbija se nalazi u jednoj teškoj besparici, budžetski deficit iznosi skoro dve milijarde evra, a učešće u ovim mirovnim misijama će Republiku Srbiju koštati 380 miliona dinara. Za one koji se ne razumeju u ovu problematiku, u pitanju je budžet velikog broja opština u Republici Srbiji. Dakle, imate više opština u Republici Srbiji koji nemaju budžet koji je veći od 300 miliona dinara. Sada postavljam pitanje – da li je ovaj novac bolje potrošiti na finansiranje slanja naših vojnika u mirovne misije ili je bolje taj novac iskoristiti za rešavanje pitanja 800 hiljada nezaposlenih, 550 hiljada građana Srbije, koji po zvaničnim statističkim podacima živi ispod granice siromaštva, ili onih 70 hiljada nesrećnika koji svakog dana preživljavaju hraneći se u narodnim kuhinjama?
Osmo i poslednje, mi kao država i društvo, zaista, moramo da napravimo jednu ozbiljnu analizu i da tom analizom odgovorimo na nekoliko suštinskih pitanja. Prvo pitanje – koliko je slanje naših vojnika u mirovne misije u državnom interesu? Ovde ću se osvrnuti na dva slučaja: Mirovna misija u Obali Slonovače i Mirovna misija u Liberiji. Ja zaista postavljam pitanje – da li postoji državni interes Srbije da se meša u unutrašnje stvari ovih zemalja? Kakve mi dodirne tačke imamo sa ovim državama? Za Liberiju znam da su šverceri oružja, neki domaći tajkuni, za šverc oružja koristili brodove i zastave Liberije, a što se Obale Slonovače tiče, jedina dodirna tačka sa Srbijom jeste sjajni napadač ''Čelzija'' Didije Drogba i reprezentacije ove zemlje, koja je u kvalifikacijama igrala sa reprezentacijom Republike Srbije.
Sledeće pitanje na koje treba odgovoriti – koliko je zaista učešće u ovim misijama u funkciji međunarodnog mira i sprovođenja međunarodnog prava, a koliko je u funkciji ostvarivanja interesa NATO- pakta i SAD?
Sve ovo što se sada događa oko naše vojske, oko naše države, ovo bezglavo srljanje u NATO-pakt, kod mene izaziva jednu sumnju da se može dogoditi da mi u neko skorije vreme na dnevnom redu imamo predlog odluke o upućivanju naših vojnika u mirovne misije u Avganistan, Irak, Iran ili na neko drugo mesto gde Amerikanci i NATO-pakt naprave neku novu ljudsku klanicu, da naši ljudi ginu za profit ovih američkih multinacionalnih naftnih kompanija.
Na kraju, sa nekoliko reči ću se osvrnuti na ovu misiju u Libanu. U Liban šaljemo šest vojnika da pronalaze i uklanjaju mine. Radi građana Srbije, skrećem pažnju na činjenicu da u Srbiji imamo nekoliko stotina minskih polja. Ta minska polja imamo i u susednoj BiH, i u Republici Srpskoj i u Federaciji Bosne i Hercegovine, a smatram da je mnogo opravdanije da uklanjamo i mine u Federaciji Bosne i Hercegovine nego u Libanu. Dakle, imamo na KiM, na delovima teritorije Republike Srbije koje nazivamo unutrašnjost Republike Srbije, takođe, desetine hektara zemljišta koji su zasuti kasetnim bombama i municijom sa osiromašenim uranijumom. Jednostavno, smatram da je bolje sve kapacitete, uključujući i ovih šest vojnika, na rešavanje tih problema na uklanjanju mina na teritoriji Republike Srbije i susednih zemalja, a ne to raditi u Libanu i nekim drugim svetskim destinacijama. Hvala. (Aplauz)

U stavu 2. ovog člana kaže se da će Vlada u 2011. godini davati saglasnost na povećanje broja zaposlenih u opštinama koje imaju manje zaposlenih službenika nego što je to zakonom dozvoljeno, a na predlog ministarstva nadležnog za državnu upravu.
Mi iz SRS smo podneli amandman i predlažemo da se reči "na predlog ministarstva nadležnog za državnu upravu" zamene rečima "na predlog jedinice lokalne samouprave". Vlada je amandman odbila uz obrazloženje da je suprotan Poslovniku u Vladi, zato što po njemu predloge Vladi može da upućuje samo organ uprave na koji se materijal odnosi.
Šta imamo na delu? Imamo na delu slučaj da Vlada, izvršni organ, jedan svoj interni akt stavlja iznad prava narodnih poslanika i Skupštine Srbije da predlaže i donosi zakonska rešenja, koja su starija od tog internog akta.
Mi u SRS smatramo da predloge za povećanje broja zaposlenih u opštinama treba da daju same opštine, iz razloga što svaka opština najbolje zna stanje kadrova i stanje potreba u sopstvenoj administraciji.
Kada smo već kod ove teme, zaista bi bilo zanimljivo da predsednik Vlade odgovori na pitanje - kada će početi primena ovog zakona o maksimalnom broju zaposlenih službenika u jedinicama lokalne samouprave? Zanima me - da li u Srbiji ima opštine koja je nakon usvajanja ovog zakona smanjila broj službenika? Da li se dogodilo da je Vlada opštinama, bar jednoj opštini nije smanjila broj službenika, iznad osnovnog broja uskratila transferna sredstva i da li postoji slučaj da je Vlada nagradila neku opštinu zbog toga što ima manje zaposlenih nego što je to zakonom dozvoljeno? Ističem slučaj iz opštine Velika Plana, iz koje dolazim, gde je na vlasti SRS, gde ima 50 službenika zaposlenih manje, nego što je to zakonom dozvoljeno.

Članom 41. stav 4. predviđeno je da Direkcija za obnovu i izgradnju kolubarskog okruga pogođenog zemljotresom izveštaj o utrošku sredstava dostavlja Ministarstvu nadležnom za poslove planiranja i izgradnje, a ovim amandmanom smo predložili da se izveštaj dostavi i Ministarstvu finansija kao nadležnom državnom organu koji je najkopetentniji da vrši kontrolu utrošenih budžetskih sredstava.
Kao što je rekao gospodin Popović, ako se obnova kuća u ovom regionu nastavi sadašnjim tempom to će potrajati sledećih 25 godina, što je za stanovnike kolubarskog okruga ne prihvatljivo. Da bi se to izbeglo neophodno je učiniti sve stvari. Prva je stvar pojačati kontrolu utroška sredstava, a to će se na neki način obezbediti ako Vlada prihvati ovaj amandman SRS. Drugo, neophodni je povećati sredstva za obnovu kuća u kolubarskom okrugu.
Od 5. oktobra 2000. godine promenilo se nekoliko Vlada. Sve one tvrde da za ove namene nema više sredstava. U vezi toga ću građane Srbije podsetiti na samo jedan podatak, kada su vladajuće stranke preuzele vlast u Srbiji 5. oktobra u republičkoj administraciji bilo je osam hiljada i nekoliko stotina zaposlenih službenika. Trenutno ih je zaposleno oko 30 hiljada.
Predlažem građanima Srbije da uzmu olovku u ruku ili, još bolje, digitron da ovih 20 hiljada stranačkih aktivista DS, G17 i drugih vladajućih stranaka, pomnože sa platama, doprinosima za pet-šest godina, da vide koliko je stotina miliona evra potrošeno za zapošljavanje stranačkih aktivista i da pokušaju da izračunaju koliko je kuća u kolubarskom okrugu moglo biti sagrađeno i obnovljeno tim sredstvima. Hvala vam.

Dame i gospodo, reagujući na moje prethodno izlaganje, gospođa Nada Kolundžija je rekla da ja obmanjujem građane Srbije, pa hoću da iznesem nekoliko činjenica.
Prvo, podatke – 8.000 zaposlenih 2000. godine i 30.000 zaposlenih danas, preuzeo sam iz dokumenata Vlade Republike Srbije. Mogu da ih pokažem. Ako laže Vlada, lažem i ja. Drugo, nije istina da su u tih 30.000 službenika uračunati i pripadnici Vojske Srbije. Treće, ne mogu dve ili tri preuzete nadležnosti, to je otprilike 20% povećanih nadležnosti, biti opravdanje da se broj službenika poveća za 300%, sa 8.000 na 30.000. Četvrto, za kuće koje gradi na području Kolubarskog okruga Vlada Republike Srbije u proseku izdvaja 20.000 evra. Izveo sam sledeću računicu: 20.000 službenika puta sedam godina prosečnog rada, puta plate i doprinosi po jednom službeniku, dođete do iznosa od milijardu i petsto miliona evra. Ako to podelite sa 20.000 evra dobijete 159.000 kuća.
Po članu 43. izveštaji o sredstvima ostvarenim od prodaje kapitala u postupku privatizacije dostavljaju se Ministarstvu finansija i nadležnim skupštinskim odborima. Mi smo predložili da se ovaj izveštaj dostavi i lokalnoj
samoupravi na čijoj teritoriji se nalazi preduzeće koje je predmet privatizacije, zato što smo smatrali da će se na taj način smanjiti mogućnost lopovluka i da će se moći ostvariti bolja kontrola. Prihvatanjem amandmana Vlada je obezbedila veću transparentnost u postupku privatizacije, a ja bih voleo da predsedavajući parlamenta Republike Srbije obezbedi veće poštovanje Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije i da poslanicima SRS dozvoli pravo na repliku kada im ono po Poslovniku pripada. Hvala.

Vlada je ovim članom predložila da visinu vrednosti nepokretnosti u buduće utvrđuje organ jedinice lokalne samouprave. SRS je predložila da se ovo rešenje briše, da ostane postojeće rešenje, iz razloga što smatramo da u većini opština organi nadležni za poreske poslove ni kadrovski, ni finansijski nisu u stanju da ovaj posao odrade na jedan valjan način.
Vlada je ovaj amandman odbila uz sledeće obrazloženje – amandman se ne prihvata iz razloga što se navedenom odredbom ne uređuje isključivo nadležnost jedinica lokalne samouprave, smanjuje stopa amortizacije i maksimalna visina, do koje se vrednost nepokretnosti može umanjiti po osnovu amortizacije itd. Međutim, ovo nije tačno. Vlada je pobrkala lončiće.
U članu 3. Vlada tvrdi potpuno suprotno. Citiram – visinu vrednosti nepokretnosti iz stava 1. ovog člana utvrđuje organ jedinice lokalne samouprave nadležan za utvrđivanje, naplatu i kontrolu izvornih prihoda jedinice lokalne samouprave. Znači, u članu 3. Predloga zakona, koji predlaže, Vlada kaže da organ jedinica lokalne samouprave utvrđuje da je nadležan za utvrđivanje naplate i kontrolu izvornih prihoda jedinice lokalne samouprave, a u obrazloženju za odbijanje amandmana tvrdi suprotno.
Da bi opštine mogle da preuzmu nove poslove koje im Vlada poverava, većina njih bi morala da zaposli nove službenike ili da doškoluje postojeće službenike. I za jedno i za drugo potrebne su pare, a nakon ukidanja transfernih sredstava u iznosu od 40 milijardi dinara većina opština nema sredstava za obavljanje dosadašnjih tekućih osnovnih poslova, a kamoli za preuzimanje novih poslova. Hvala.

        U članu 13. postojećeg zakona Vlada predlaže novi stav, koji ću citirati – ako na jednoj zgradi ili stanu ima više obveznika, pravo na umanjenje utvrđenog poreza ima svaki obveznik koji u toj zgradi ili stanu stanuje.
Sada, ako ostane ovo rešenje, imaćemo zaista niza apsurdnih situacija. Sada ću zamisliti jednu. Imamo poreskog obveznika, teški siromah. Od imovine ima samo garsonjeru. Nema platu, nema nikakvu ušteđevinu, nema para da plati grejanje, da kupi hranu, da plati struju. Jednostavno je prinuđen da se preseli, da živi kod svojih roditelja na selu. On po ovom zakonu nema pravo na oslobađanje poreza na ovu nepokretnost. U stanu do njega, petosobnom, raskošnom stanu, živi poreski obveznik koji ima još 10 stanova. Rentira te stanove, ima ušteđevinu od 5 miliona evra i 5 privatnih preduzeća koje je zaradio u ovoj vašoj lopovskoj privatizaciji, zato što je imao bliske prijatelje u DS. On će po ovom zakonu biti oslobođen jednog dela poreza. Jednostavno, to nije baš u dobrim odnosima sa zdravim razumom.
Iz tog razloga, mi iz SRS smo predložili da se brišu ove reči: "koji u toj zgradi ili stanu stanuje", da ostane samo ova formulacija: "ako na jednoj zgradi ili stanu ima više obveznika, pravo na umanjenje utvrđenog poreza ima svaki obveznik". Ne može stanovanje u nekom stambenom objektu, već isključivo vlasništvo nad tim objektima, biti osnov za određivanje poreza.
U obrazloženju za odbacivanje ovog amandmana Vlada kaže – amandman se ne prihvata iz razloga što se članom 10. Predloga zakona ne uređuju elementi od uticaja na utvrđivanje poreza. Upravo suprotno, ovo je jedan element – da li vlasnik stana stanuje u stanu ili ne stanuje u stanu. Zaista smatram da je ovo suvišno i da treba da prihvatite amandman.

Dame i gospodo, poštovani građani Srbije, u lopovskoj privatizaciji, u jednoj divljoj tranziciji, u najvećoj mirnodopskoj pljački u istoriji Evrope, zahvaljujući bliskosti sa režimima prvo Slobodana Miloševića, zatim Zorana Đinđića, Vojislava Koštunice i sada Borisa Tadića, razni Miškovići, Hamovići, Peconi, Lazarevići, Kostići, Mitrovići, Matići, Drakulići i slična bulumenta postali su milioneri i milijarderi. Postali su vlasnici svega u Srbiji osim vazduha. Pa i vlasnici jahti i brodova.

U Srbiji, prema zvaničnim podacima, 700 hiljada ljudi živi ispod granice siromaštva. Ljudi nemaju šta da jedu. Deca im gladna. Na narodnim kuhinjama živi 65 hiljada ljudi. Zemlja grca u bedi a lopovi koji su zahvaljujući vlasti postali milioneri, u jahtama od 30 miliona, krstare po hrvatskom primorju.

Vlada je predložila da oni na to bogatstvo, na jahte od 30 miliona evra plate porez od 50.000 do 200.000 dinara. Znači, ponavljam, čitali ste i slušali ste – taj i taj tajkun vozi jahtu koja vredi 30 miliona evra, pa tamo upoređuju da li je skuplja od jahte nekog ruskog tajkuna. Po ovom predlogu zakona, on će na tu jahtu da plati najviše 200 hiljada dinara.

Pozivam građane Srbije da se još jednom uzmu u pamet i da ovaj podatak uporede sa predizbornim obećanjima DS i da više nikada ne dozvole da ih DS, Mlađan Dinkić i slični prevare u raznoraznim predizbornim kampanjama koje nas čekaju.

Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada predlaže da žene u buduću penziju idu sa 38 godina staža i sa 58 godina života. Mi iz SRS predlažemo da se ovaj član u potpunosti briše i da žene u penziju idu kao što su išle i do sada.

Što se tiče pomeranja starosne granice mi smatramo da se sa jedne strane tim pomeranjem ugrožavaju sadašnje generacije radnika koji će s obzirom na uslove života i stopu umiranja sve ređe ostvarivati ovo pravo. Sa druge strane, drastičnim pomeranjem granica za odlazak u penziju uz produžavanje radnog veka građana drastično se smanjuje i onako mali prostor da mladi ljudi ikada dobiju nekakav normalan posao u Srbiji. Ako u Srbiji nema dovoljno posla za građane koji imaju 60 ili 22 godine, ako mora da se menja, onda je valjda bolje da nam rade ljudi koji imaju 20, 30, 40 godina. U svakom slučaju sigurno su perspektivniji i daće neke bolje radne rezultate.

Mi smo ovde čuli malo pre od predstavnika DS, da su poslanici DS podneli amandmane i uložili napor da za te amandmane obezbede podršku poslanika DS. Znači, uložili su napor da obezbede podršku sami sebi. Sad ih pozivam da ulože još jedan napor i da prihvate ovaj amandman SRS i da se na taj način, bar malo, narodski rečeno, izvade pred stotinama hiljada žena birača koje su i pre izbora 2008. godine obmanuli, obećavajući im bolji život i, između ostalog, obećavajući im da neće ići u penziju sa navršenih 58 godina života.

Dame i gospodo, po još uvek važećem zakonu, muškarac kojem umre supruga, u penziju ide sa 55 godina. Vlada je predložila da se taj rok pomeri na 58 godina, a mi predlažemo da se on skrati na 53 godine života. Idemo u suprotnom smeru od pravca kojim ide Vlada zato što Vlada ide pogrešnim putem, pogrešnim pravcem, a da je to tako vidi se i po sledećem.
Citiram – ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku RS", a primenjuje se od 1. januara 2011. godine. Dame i gospodo, danas je 28. decembar. Prvi januar je u prvu subotu, za tri dana. Ovaj zakon će biti usvojen sutra. Ako sutra bude objavljen, što je optimalno, u "Službenom glasniku", stupiće na snagu 7. januara, a vi ćete ga primenjivati od 1. januara.
Pitam – kako je moguće da se primenjuje zakon koji nije stupio na snagu, koji ne postoji? To je potpuno suprotno i zakonu i Ustavu, što vama nije problem, ali je problem što je suprotno zdravom razumu. To vam je isto kao da mi sada ovde raspravljamo o nekom predlogu zakona koji nam Vlada nije dostavila. Raspravljamo o predlogu zakona koji ne postoji.
Molim vas da rešite ovu zavrzlamu. Znači, nemoguće je po ovom predlogu zakona. Zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku". To ne može nikako biti pre Božića, a primenjivaće se od 1. januara 2011. godine. Skrećem pažnju gospođi Đukić Dejanović, gospodinu Milosavljeviću, ovlašćenom
predstavniku Vlade, predsedniku Vlade, predstavnicima vladajuće koalicije da nađu neko rešenje. Da bi se to rešenje našlo, mislim da treba da proglasite pauzu, da obavite konsultacije i da pronađete neki pravni izlaz iz ove zavrzlame.

Dame i gospodo, ovim amandmanom na član 20. zakona koji će se primenjivati pre nego što stupi na snagu, koji će pravno zaživeti pre nego što se pravno rodi, mi predlažemo brisanje tačke 5. kojom je predviđeno da zaposleni u poreskoj policiji imaju beneficirani radni staž.
SRS smatra da ne postoji nijedan društveno opravdani razlog da inspektori u poreskoj policiji imaju pravo na radni staž sa uvećanim trajanjem.
Tražim od predstavnika Vlade da građanima Srbije objasni po čemu je to posao poreskog inspektora društveno korisniji i teži nego, recimo, posao babice koja dnevno porodi desetoro dece, ili posao hirurga koji u radnom veku operiše i do 10 ili 15 hiljada pacijenata, ili od posla rukovaoca krana koji svaki dan po osam sati radnog vremena provede na visini od 50 ili 100 metara, ili od posla radnika u hemijskoj industriji koji svakodnevno radi sa materijama opasnim po život, ili od posla građevinskih radnika koji rade na onim vibro-mašinama, na bušenju betona? Među njima kruži jedna šala – oni za sebe kažu da kad umru da im se pet dana posle toga tresu i noge i ruke.
Gospođo Đukić-Dejanović, ova zavrzlama koju vi hoćete da rešite u danu za glasanje oko ovoga nahočeta od zakona ne može da se reši tako kako vi hoćete, u danu za glasanje. Da bi se rešilo u danu za glasanje, Vlada Republike Srbije mora do kraja ove rasprave da podnese amandman kojim će predložiti promenu člana 84. Ako ne uvažavate činjenice, ako ne uvažavate nas, poslanike, ja vas molim da vodite računa o stotinu hiljada građana Srbije koji gledaju ovaj prenos.

I dalje smo u raspravi o zakonu koji će se primenjivati od 1. januara, a stupiti na snagu najranije 7. januara. Podneo sam amandman kojim predlažem brisanje člana 29. koji reguliše prava na penziju lica koja su stekla pravo na penziju, a deo radnog staža su proveli na radu u inostranstvu.
Ako amandman ne bude prihvaćen, lica koja su ostvarila pravo i na inostrani deo penzije neće dobiti realan iznos penzije za onaj deo radnog vremena koji su proveli radeći u Srbiji. Ovo rešenje je usmereno protiv desetina, a možda i stotine hiljada građana Srbije koji su radili, koji rade ili će raditi u inostranstvu.
Umesto bilo kakvog daljeg komentara, samo ću podsetiti na činjenicu da ova država najveći devizni priliv ostvaruje upravo od gastarbajtera i da prava koja ti ljudi imaju u oblasti penzijskog i invalidskog osiguranja ne bi trebalo umanjivati.
Gospođo Đukić, vi kažete da je amandman kojim se menja član 84. podnet i da nam je dostavljen i da ja to znam. Ovde imam izveštaj Vlade, zadnji član koji se pominje je član 82, nema člana 84. Ovde su svi papiri koje smo danas dobili, nema nikakvog amandmana. Ako taj papir postoji, molim da nam neko pomogne, da nam otvori oči, možda imamo problema sa vidom. Znači, insistiram da se pred građanima Srbije pokaže taj papir ili da postupite u skladu sa zakonom.
Imam jedan predlog, nudim vam pomoć. Predlažem da pogledate, možda se taj amandman na zakon koji će se primenjivati pre nego što stupi na snagu, nalazi u onom mišljenju Vlade Republike Srbije, za koje ste i vi sami rekli da ne postoji.
68/1 GI/CG 22,15-22,25

Dame i gospodo, članom 2. predviđena je promena dosadašnjeg člana 6. Zakona. Tom izmenom predviđeno je da zaposleni u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija citiram – uz njihovu saglasnost ili zbog potreba službe, bez njihove saglasnosti, na rad u posebno odeljenje upućuje direktor Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, na predlog upravnika zavoda u kome se nalazi posebno odeljenje, na vreme do šest meseci.

Da bi građanima koji prate ovaj prenos bilo jasnije, ovde je reč o davanju prava direktoru uprave koja se brine o zatvorima u Srbiji da zatvorske čuvare ili druge zaposlene u ovoj upravi s vremena na vreme upućuje na rad u novoizgrađeni specijalni zatvor u Zabeli da tamo čuvaju Milorada Ulemeka Legiju, Zvezdana Jovanovića, Dušana Maričića, pripadnike zemunskog klana i druge osuđene za organizovani kriminal.

Mi iz SRS smatramo da je ovo rešenje nedorečeno i nedovoljno precizno, da ostavlja mogućnost za različita tumačenja, a uvek kada postoji mogućnost da se određena zakonska norma različito tumači, postoji mogućnost da se ona zloupotrebi. Osnovna mana ovog rešenja jeste ta što nije jasno precizirano koliko često zatvorski čuvar može biti upućen na rad u zatvorsko odeljenje.

Zloupotreba koja se može dogoditi je sledeća – ukoliko se zaposleni zameri svom pretpostavljenom, direktoru ili nekom nižem činovniku, može se dogoditi da on na rad u posebno odeljen bude upućivan svake godine po šest meseci, što bi bilo besmisleno, praktično bi na neki način predstavljalo promenu radnog mesta. Zbog toga je SRS podnela amandman kojim predlaže da se ovo rešenje precizira, u tom smislu što bi zaposleni na rad u posebno odeljenje mogao da bude upućen ukupno do šest meseci u periodu od dve godine.

Vlada je odbila ovaj amandman uz jedno obrazloženje koje ne pije vodu, Vlada je polupala lončiće i promašila temu. Čitam prvu rečenicu obrazloženja – Vlada ne prihvata amandman iz razloga što bi rešenjem predloženim amandmanom bio otežan rad posebnog odeljenja. Ovo nema veze sa vezom. Vlada kaže – šest meseci, mi kažemo – slažemo se, šest meseci, ali šest meseci u dve godine dana, da ne bi došlo do zloupotrebe.

Drugo, reč je o poslovima koji podrazumevaju rad na radnim mestima koji su po zakonu mesta na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem. Znači, u pitanju je beneficirani radni staž. Kakve veze ima to da li je radni staž beneficiran ili nije beneficiran? Kakve to veze ima sa time da li treba ograničiti mogućnost da neko na rad u Zabelu bude upućivan svakih šest meseci ili da bude upućivan šest meseci u dve ili tri godine. To nema nikakve veze.

Treće obrazloženje, većinu poslova u posebnom odeljenju obavljaju zaposleni iz službi za obezbeđenje, a takvi poslovi podrazumevaju posebnu obučenost. Ovo takođe nema veze sa temom.

Jedino što se može prihvatiti jeste ovo četvrto obrazloženje – usvajanje zakona je neophodno kako bi se sprečio nastanak problema popune radnih mesta u posebnom odeljenju. Mi to ne sporimo. Ali, ako postoji takav problem, takav problem ne treba rešavati tako što ćete stalno dovoditi zatvorske čuvare sa strane, nego što ćete izvršiti zapošljavanje obučenih stražara, zatvorskih čuvara na stalni rad u posebno odeljenje. Jasno je da se ova izmena zakona predlaže zbog Milorada Ulemeka Legije, uz čiju pomoć je deo sadašnje vlasti 5. oktobra 2000. godine preuzeo vlast u Srbiji, kao što je jasno da će ova izmena zakona izazvati nove budžetske troškove koji, po mom mišljenju, nisu opravdani, a evo i zbog čega. Vi ste u Zabeli napravili poseban zatvor za koji ste u vreme otvaranja tvrdili da je najbezbedniji zatvor na svetu, da iz njega praktično ptica ne može da pobegne.

4/1 DM/MJ 10,45-10,55

Za izgradnju tog zatvora utrošeno je stotine hiljada evra. Sad tvrdite da to nije dovoljno, da nije dovoljno ni zgrada, ni rešetke ni ne znam koliko tamo ima pojaseva zidova, nije dovoljan dvadesetočasovni video nadzor, nisu dovoljni postojeći stražari, nego je potrebno angažovati dodatne stražare. Da li je možda problem u tome, zaista to treba otvoreno reći? Što postojeći zakonski stražari u Zabeli i u Požarevcu neće da čuvaju Milorada Ulemeka Legiju i druge osuđene, ako je to problem to treba reći, tim problemom se pozabaviti na jedan drugačiji način. Postavljam pitanje, koliko će vaš obračun sa režimom Slobodna Miloševića, odnosno sa saborcima u rušenju režima Slobodana Miloševića koštati građane Srbije?Ovo pitam iz razloga što stičem utisak da nije u pitanju samo organizovana borba, borba protiv organizovanog kriminala, nego daju pitanja o malo osveta, svođenje nekih neraščišćenih računa.

Navešću jedan primer. Na nedavnom suđenju u postupku oko oduzimanja njegove kuće na Ceraku, Milorad Ulemek je svedočio video linkom iz zatvora, iz tako takozvanog srpskog Alkatraza, bio je zatvoren ne između četiri zida, nego između četiri puta četiri zida. Oko njega su bili stražari. Ono što je zaprepastilo sve one koji su mogli da vide tu sliku, on je bio okovan lancima, tzv. bukagijama. Tek kada je odbio da svedoči, onda je stigao nalog sudije da mu se skinu lanci, da mu se skinu okovi. Moram da kažem, nemam nikakve simpatije prema Miloradu Ulemeku, ni prema onima koji ga drže u zatvoru. Međutim, mene taj odnos prema Legiji podseća na odnos koji je Habzburška monarhija imala u sudskom postupku protiv Gavrila Principa 1914. godine u Sarajevu. Vi se sećate da je Gavrilo Princip izvršio atentat na prestolonaslednika Franca Ferdinanda i zato je osuđen na 20 godina. On je u sudnicu tada u Sarajevu dovođen okovan u bukagijama. Narod to naziva bukagijama.

Međutim, ako uporedite ova dva slučaja, verujte mi da kada napravite jedno poređenje, sva poređenja idu u prilog pravosuđa Austrougarske u odnosu, a na štetu u odnosu na pravosuđe Srbije. Navešću tri dokaza. Prvo, Gavrilo Princip nije svedočio video linkom, nije svedočio iz zatvora iz kojeg ne može pobeći, nego je na suđenje dovođen i objektivno je postojala mogućnost da ga neko ubije, da pogine ili da bude otet. Drugo, Principu je sudilo pravosuđe jedne druge države, okupacione države, a Legija je građani Republike Srbije, koji za ovu državu ima izvesne zasluge, tako ste tvrdili do pre nekoliko godina, očigledno naneo je veliku štetu. Međutim, činjenica je da je on za neka dela bio nagrađivan od ove države i dobio određene ordene. Treće, Princip je na suđenje izvođen u jednoj autoritarnoj carevini, u jednoj državi koja je postala pre 100 godina, gde nije bilo pomena o ljudskim pravima.

Sa druge strane, vi okovanog Legiju na suđenje izvodite u 21. veku u državi u kojoj je priča o ljudskim pravima postala svakodnevna tema u kojoj ta priča postala unosan biznis, priča koju pričaju svakodnevno i vlast i opozicija i mediji i nevladine organizacije. Meni nikako nije jasno, koji je to razuman razlog da se čovek u četiri zida iz samice iz koje ne može ptica da pobegne, jednostavno ne postoji teorijska mogućnost, da se na suđenje pred kamere dovodi okovan u bukagije?

Sledeće, voleo bih da na predlagač objasni šta znači jedna formulacija iz člana 2. na koji se ovaj amandman odnosi, citiraću član - "zaposlene u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija" citiram – "uz njihovu saglasnost ili zbog potreba službe bez njihove saglasnosti, na rad u poslednjem odeljenju upućuje direktoru Uprave za izvršenje sankcija". Sad meni nije jasno čemu ovo "uz njihovu saglasnost", ako se u sledećoj rečenici kaže: "ili bez njihove saglasnosti". Znači, može na ćoše, ne mora na ćoše, može više, može manje.

Ako je tako, zar nije bilo jednostavnije napisati bez pominjanja te saglasnosti da se zaposleni stražar upućuje u Zabelu na osnovu mišljenja Uprave za sprovođenje zatvorskih sankcija.

Još jedna stvar mi nije jasna. Ovo navodim zbog toga što vi zaista pokazujete da nemate sluha na primedbe opozicije na amandmane koji su toliko logički, razumni, da je prosto nemoguće da ih ne prihvatite. Kaže, uz njihovu saglasnost ili zbog potreba službe bez njihove saglasnosti. Sada mene zanima, znači li to ako zatvorski čuvari idu u Zabelu, srpski "Alkatraz" uz svoju saglasnost, da to nije zbog potreba službe. Znači, ako ide po nalogu upravnika, onda ide zbog potreba službe, ako ide uz svoju saglasnost, onda očigledno ne ide zbog potreba službe i mene zanima da nam ministar odgovori zbog čega ide i zbog čega se upućuje. Hvala vam.

Mi ovim amandmanom predlažemo da se Nacionalnom savetu za saradnju sa Haškim tribunalom sredstva za usluge po ugovoru sa šest miliona i 244 hiljade smanje na 244 hiljade dinara.

Jednostavno, smatramo da saradnju Srbije sa Haškim tribunalom treba privoditi kraju, a da u okviru te strategije treba drastično smanjiti sredstva za saradnju sa ovom banditskom međunarodnom zločinačkom antisrpskom institucijom. Evo naših argumenata.

Direktno ili posredno Haški tribunal ubio je 15 Srba. Ubijen je svaki šesti Srbin koji je optužen od strane Haškog tribunala. U istoriji civilizacije nije postojao sud, čak ni u vreme inkvizicije, koji je tako masovno ubijao osumnjičene. Broj Srba koje je ubio Haški tribunal jednak je ukupnom broju optuženih Hrvata, dva puta je veći od ukupnog broja optuženih Muslimana i četiri puta veći od ukupnog broja optuženih Šiptara. Broj Srba koje je Haški tribunal ubio veći je od ukupnog broja Hrvata, Muslimana i Šiptara zajedno koji su osuđeni pravosnažnim presudama od strane Haškog tribunala.

Za nedokazano ubistvo u logoru Srbin Duško Tadić osuđen je na tri decenije zatvora. Hrvat Dražen Erdemović, koji je priznao da je ubio 130 ljudi, dokazanim ubistvom 75 ljudi, osuđen je na pet godina zatvora i pušten na slobodu da ide kući. Zbog toga što je u vreme akcije "Bljesak" srpska vojska Krajine na Zagreb ispalila pet raketa koje su ubile sedam hrvatskih civila, Milan Martić je osuđen na tri decenije zatvora. Istog dana, u zapadnoj Slavoniji, hrvatska vojska je ubila 281 Srbina, 500 ranila, 18 hiljada proterala, a zbog toga Haški tribunal nije još uvek izrekao ni jednu osuđujuću presudu protiv Hrvata.

Komandant muslimanske vojske u Srebrenici, Sefer Halilović, odgovoran za ubistvo više od 3,5 hiljade Srba, za potpuno uništavanje više od 140 srpskih sela, oslobođen je bilo kakve odgovornosti i pušten je na slobodu. U isto vreme, potpredsednik Republike Srpske, Biljana Plavšić, žena koja je ni kriva ni dužna učestvovala u tom ratu, nije izdala nijednu vojnu komandu, osuđena je na 11 godina zatvora.

Predsednik parlamenta Republike Srpske, Momčilo Krajišnik, koji u ratu nije izdao nijednu vojnu naredbu, čiji parlament nije doneo nijednu odluku koja je suprotna međunarodnom pravu i zakonima bivše Jugoslavije, osuđen je na tri decenije zatvora. Ali zato protiv Sefera Halilovića, komandanta muslimanske vojske koja je samo u Sarajevu ubila 5.000 srpskih civila, nije uopšte optužen za zločin nad Srbima.

Poslednji primer koji ću vam navesti je primer Vojislava Šešelja i Ramuša Haradinaja. Vojislav Šešelj je optužen zbog toga što je držao zapaljive političke govore u vreme rata. Zamislite koji zločin. Ramuš Haradinaj optužen zbog toga što je učestvovao i direktno izvršio nekoliko stotina ubistava. Obojica se predala Haškom tribunalu.

51/1 BD/IP 20,30-20,40

Vojislavu Šešelju za osam godina nije dozvoljeno da za jedan jedini minut, do početka suđenja, u toku suđenja, izađe na slobodu, čak ni u vreme sahrane majke, a Ramušu Haradinaju je dozvoljeno da izađe na slobodu, da se čovek bavi politikom i na kraju oslobođen odgovornosti.

Da završim. Umesto da kažete – dosta, stop ovoj haškoj tiraniji, stop sramnoj saradnji sa Haškim tribunalom, stop ponižavanju Srbije, vi predlažete da mi izglasamo da građani Srbije ovu sramnu saradnju u 2011. godini plate sa 44 miliona dinara.

Dame i gospodo, poštovani građani Srbije, predložio sam brisanje ovog člana Predloga zakona koji predviđa da zdravstveni inspektor ima uniformu, posebnu uniformu, posebnu službenu garderobu, a da izgled te uniforme propisuje ministar.
Brisanje sam predložio zato što smatram da nije presudno kako će zdravstveni inspektor biti obučen, nego kako će raditi svoj posao. Lično smatram da će poslove nadzora obavljati uspešnije ukoliko nema uniformu, ukoliko bude manje uočljiv.
Drugi razlog zašto sam predložio brisanje ovog člana jeste taj što za nabavku novih službenih odela trebaju nove pare, a mi pare za i mnogo važnije stvari nemamo. Ovo sirotinje što imamo možemo potrošiti i mnogo pametnije i za zdravstvo korisniji način.
Smatram, to sam rekao i u načelnoj raspravi, da će odlaganje roka u kojem će domovi zdravlja preći u nadležnost lokalnih samouprava u mnogim domovima zdravlja odložiti rešavanje problema koji postoje i koji znatno otežavaju njihov rad, a za čije rešavanje Ministarstvo zdravlja nije imalo dovoljno sluha ili nije imalo dovoljno novca. Ovde nije bilo rasprave u oblasti zdravstva da nisam pominjao problem funkcionisanja doma zdravlja u Velikoj plani i zdravstvenih stanica u Lozoviku i Miloševcu, pa i u Starom Selu, Markovcu i Krnjevu, ako je posledica činjenice da dom zdravlja kuburi sa manjkom lekara.
Za normalno funkcionisanje doma zdravlja neophodna su tri lekara opšte prakse i jedan lekar pedijatar, koji bi vodio brigu o zdravstvenoj zaštiti dece u Miloševcu i Lozoviku. Ukupno je u pitanju oko 600 dece. Za njihovo angažovanje Vlada Srbije bi trebala da izdvoji oko pet miliona dinara.
U Vladi, kada razgovaramo sa nadležnim predstavnicima Vlade, uglavnom tvrde da smo u pravu, međutim, objašnjavaju da oni za rešavanje ovog problema nemaju potrebnih para.
Mislim, bez obzira na ekonomsku krizu, da novca za rešavanje ovakvih problema mora biti. Smatram da ga ima, ali da je problem u tome što se on često nedomaćinski troši. Sada ću navesti jedan primer, napraviću jednu paralelu. Prilikom nedavne posete Svilajncu, potpredsednik Vlade Republike Srbije, Božidar Đelić, obećao je, citiram, da će Republika finansirati izgradnju prirodnjačkog centra u Svilajncu, svojevrsnog muzeja istorije evolucije.
Kako je slikovito objasnio ministar, u tom centru deca će istovremeno moći da se igraju uz makete majmuna, dinosaurusa, mamuta i drugih vrsta iz životinjskog carstva i da uče istoriju evolucije. Ministar je izjavio da će izgradnja ovog prirodnjačkog centra koštati oko 500 miliona i da će sav novac dati Vlada Srbije.
Sad postavljam pitanje – kako je moguće da Vlada Srbije ima 500 miliona dinara budžetskih sredstava, 500 miliona dinara građana Srbije za izgradnju nekakvog prirodnjačkog muzeja, za evociranje uspomene na dinosauruse i mamute, a nema pet miliona dinara za zapošljavanje neophodnih lekara.
Ima 500 miliona dinara za mamute i dinosauruse, a nema pet miliona dinara, 100 puta manje, za lečenje dece.
Šalje se jedna vrlo ružna poruka, da je vlasti u Beogradu važnija zabava dece u Svilajncu, koji se nalazi 20 kilometara daleko od Velike Plane, od zdravlja dece u Velikoj Plani, Lozoviku i Miloševcu.
Pre pola godine u Domu zdravlja u Velikoj Plani smo imali još jedan problem zbog dotrajalosti, zbog godina starosti, pokvario se biohemijski analizator. On košta između 2,5 i 3,5 miliona dinara, otprilike 170 puta manje nego što će Vlada, kako je najavio potpredsednik Đelić, dati za ovaj prirodnjački muzej, muzej gluposti u Svilajncu, ali za njegovu kupovinu Vlada nije imala novca.
Rekli su nam da nema i iz tog razloga su bolesni ljudi iz Velike Plane, među njima i deca, to je trajalo nekoliko meseci, svakodnevno morali zbog najobičnijih laboratorijskih analiza da idu u susednu Smederevsku Palanku i objektivno se izlažu i materijalnim troškovima i dodatno ugrožavaju svoje narušeno zdravlje. Sve dok opštine i dom zdravlja od svoje sirotinje nisu uspeli da skrpe ta tri miliona i kupe ovaj preko potrebni aparat.
Samo pravim jednu računicu, kada bi se ovih 500 miliona za ovaj Đelićev muzej gluposti u Svilajncu iskoristilo za ovu svrhu, za kupovinu ovih biohemijskih analizatora, moglo bi da se kupi 170 aparata, što bi bilo dovoljno da se bukvalno pokriju svi domovi zdravlja u Srbiji.
Na kraju se postavlja jedno suštinsko pitanje – šta je društveni interes, da li je društveni interes da jedan grad u Srbiji, pa taman da je u tom gradu pre mesec dana održana sednica glavnog odbora DS dobije jedan spomenik gluposti, da deca u tom gradu dobiju makete dinosaurusa, mamuta, majmuna itd. ili je važnije da svi gradovi u Srbiji, svi domovi zdravlja u Srbiji dobiju jedan medicinski aparat koji svakodnevno koristi na desetine hiljada ljudi?
Mene na kraju zanima – da li je ova genijalna ideja rođena u nekoj ekspertskoj glavi ovde u Srbiji ili je u pitanju opet neko nakaradno naređenje iz EU, sa porukom da će Srbija u EU biti primljena zajedno sa mamutima i dinosaurusima? Hvala.