Dame i gospodo, razvijanje dobrih komšijskih odnosa i potpisivanje međudržavnih sporazuma sa BiH je od prvorazrednog značaja za Srbiju i srpski narod, zato što je BiH matična država srpskog naroda, pravoslavne, rimokatoličke i islamske veroispovesti. Potpisivanje ovog sporazuma će u svakom slučaju doprineti da građani i jedne i druge zemlje lakše dolaze do onih turističkih destinacija koje ih zanimaju.
Međutim, ono što meni smeta, jeste to što stičem utisak da se ovi odnosi između BiH i Srbije razvijaju isključivo tako što Srbija stalno jednostrano čini određene ustupke na političkom, ali i ekonomskom planu, često i na svoju štetu. Smatram da bi potpisivanje pojedinih međudržavnih ugovora sa BiH, zbog ove skorije prošlosti, trebalo usloviti rešavanjem nekih spornih pitanja koja opterećuju odnose između dve države i odnose između dva naroda. Bez toga nema pomirenja između Srba i Muslimana, a bez pomirenja između Srba i Muslimana nema pomirenja i nema dobrih odnosa između BiH i Srbije.
Prvo što Beograd mora da zahteva, to je da se u Sarajevu i Federaciji BiH zaustavi ratna retorika i govor mržnje protiv Srbije i Republike Srpske. Govori dosadašnjeg člana predsedništva BiH, Harisa Silajdžića, vrhovnog verskog poglavara islamske zajednice, Mustafe Cerića i još nekih muslimanskih prvaka i zvaničnika, su puni patološke mržnje prema svemu što je srpsko i srbijansko.
Kada pratite informativni program Federacije BiH stanje je još gore. Jednostavno teško se oteti utisku da je rat u BiH završen. U tom programu Srbija je još uvek agresor na BiH, Srbi su četnici i zločinci, a Republika Srpska genocidna tvorevina koju što pre treba ukinuti. Sa druge strane, Naser Orić, Sefer Halilović, Alija Izetbegović i Muslimani uopšte su nevinašcad. Jedino što im se nekako omaklo da izazovu rat i da u tom ratu ubiju više od 20 hiljada Srba. Jednostavno, uporno i sistematski Srbima se nameće uloga dežurnog krivca i nekog remetilačkog faktora u BiH i to stvara osećaj mržnje između dva naroda u BiH.
Uporedo sa medijskom, protiv Srba se vodi i jedna kampanja kroz pravosudni sistem BiH. Praktično svi Srbi muškarci koji su proterani ili izbegli iz BiH su zbog pravosudnog…
Ovo je tema, zato što govorim o odnosima između dve države.
Praktično ne prođe mesec dana a da tužilaštvo BiH ne podigne neku optužnicu za zločine koji su počinjeni u toku rata. Od 10 optužnica koje podiže tužilaštvo u Sarajevu, devet je podignuto protiv Srba, jedna je podignuta protiv Muslimana ili protiv Hrvata.
(Predsednik: Izvinite, zaista pokušavam od početka da nađem nit koja vas spaja sa temom i ne uspevam. Molim vas da ipak malo primerite vokabular temi. Zahvaljujem.)
Znate o čemu se radi? Mi razgovaramo o međudržavnom sporazumu između BiH i Srbije. Ako dve države potpisuje međudržavni sporazum, onda teme rasprave u parlamentu, jedne ili druge države, u svakom slučaju moraju da budu celokupni odnosi između dve države i dva naroda.
Ja ću se kasnije baviti i nekim temama koje se konkretno tiču turizma, ali smatrao sam da imam pravo da napravim jedan ovakav uvod zato što ukazujem na jedan neravnopravan položaj srpskog naroda u BiH i ukazujem na potrebu da Republika Srbija zbog toga prilikom potpisivanja međudržavnih ugovora uloži određeni napor da se taj odnos prema srpskom narodu poboljša.
Treće, smatram da Srbija na dnevni red razgovora sa Sarajevom treba da postavi pitanje eliminisanja posledica etničkog čišćenja koje je počinjeno nad srpskim narodom u BiH. Tu pre svega mislim na uslove, na stvaranje uslova da se prognani Srbi vrate u BiH. Podsećam da je iz Federacije BiH proterano nekoliko stotina hiljada ljudi. Navešću samo nekoliko primera pa da se, kako vi kažete, vratim temi i turizmu.
U Sarajevu je pre rata živelo 160 hiljada Srba. Sada u Sarajevu živi sedam hiljada Srba. Više od pet hiljada Srba iz Sarajeva je pobijeno, 140 hiljada je proterano u ratu ili nekoliko meseci nakon završetka rata, a u posleratnim godinama iz Sarajeva se iselilo 15 hiljada Srba. Zašto se Srbi iseljavaju iz Sarajeva? Zato što su po svemu građani drugog reda. Apsolutno je skoro nemoguće da Srbin u Sarajevu dobije posao u državnoj instituciji, a mogućnost da Srbin dobije neko rukovodeće radno mesto u privredi ili neku političku funkciju je misaona imenica.
Sad da se malo pozabavimo nekim turističkim temama. Jedna od najvećih turističkih atrakcija u BiH je Visoko. Ljubitelji lika i dela Alije Izetbegovića, arheolozi tvrde da su na jednom lokalitetu kod Visokog pronašli piramidu. Naglo su ustanovili da jedna planina iznad Visokog nije planina nego piramida, jedno 50 puta veća od egipatskih piramida. Podsećam da je Visoko svojevremeno u srednjem veku bilo sedište bosanske srednjovekovne države i sedište nekoliko bosanskih kraljeva.
Kakve ovo veze ima sa turizmom? Ima veze što turisti dolaze u Visoko nadajući se da će videti piramidu. Ono što hoću da kažem jeste da je mnogo veća mogućnost da turisti koji dođu u Visoko sretnu živog faraona nego da sretnu živog Srbina. Zašto ovo kažem? Zato što na području Visokog postoji 57 srpskih sela u kojima su Srbi bili stoprocentno stanovništvo do 2. aprila 1992. godine. Trenutno u tim selima nema žive duše.
Još jednom podsećam na jednu od najpoznatijih bosanskih sevdalinki koja je glasila: "Sa Igmana pogledat je lijepo, gdje se Bosna razlijeva daleko". Kad pogledate sa Igmana, vidite Bosnu, vidite na jednoj strani život, vidite sela u kojima se živi, to su muslimanska sela, a na drugoj strani vidite u korov zarasle ruševine. Srbi pobijeni ili proterani, voćnjaci i šume posečeni, crkve porušene, groblja porušena, njive neuzorane.
Sledeća turistička atrakcija u BiH je vodopad "Visočica" na Ozrenu, koji je visok oko 80 metara. To je bio i ostao jedan od najvećih vodopada na području bivše Jugoslavije i na području Balkana. Uz vodopad, turisti koji su dolazili pre rata mogli su da vide lepa srpska sela, razvijena, sa određenim turističkim sadržajima.
Ta sela su čak imala mogućnost da razvijaju ovo što vi sada nazivate seoski turizam. Sada turisti koji dođu da vide vodopad "Visočicu" mogu da vide više od 30 potpuno uništenih srpskih sela na Ozrenu, koja se nalaze pod muslimanskom vlašću, koja se nalaze na teritoriji Federacije BiH i u kojima slovom i brojem ne živi ni jedna živa duša.
Ukazujem na još nekoliko činjenica. Kupres, takođe turističko mesto, olimpijski tereni, zimski olimpijski centar, četiri žičare, hoteli A i B kategorije. Izgradilo je 700 ljudi iz Splita i Dubrovnika vikendice. Šta je problem? Problem u vezi ovog sporazuma o turističkoj saradnji između Srbije i BiH nije problem, ali je problem što nije problem. Problem je vlasti u Srbiji.
U gradu Kupresu je pre rata živelo 60% Srba, ukupno 4.500 Srba. Sada u Kupresu živi slovom i brojem sedam Srba prosečne starosti iznad 60 godina, u Tomislavgradu devet Srba, u Čapljini nema nijednog Srbina, u starom srpskom gradu Ključu, koji je jedna izuzetno turistička atrakcija, stara tvrđava u Ključu, u kojem su srpski plemići Kotromanići najduže odolevali turskom okupatoru, slovom i brojem živi 18 Srba. U Bihaću, a ne moram da vam nabrajam sve turističke potencijale Bihaća, verovatno ste čitali Branka Ćopića i znate o čemu se radi, pre rata je živelo 16.000 Srba, sada ih ima 380.
Navešću još jedan podatak, vrlo bitan, podatak o kojem bi Srbija, kao matična država srpskog naroda, trebalo da vodi računa. U najmanje 70 srpskih naselja u Federaciji BiH, u kojima živi ukupno 15.000 stanovnika, među kojima je i 2.000 dece, još uvek nema električne energije, a podsećam da je od rata prošlo 15 godina.
Predlažem da Republika Srbija onih 10 miliona evra koje je predvidela za nagradu za hapšenje Ratka Mladića uloži u infrastrukturu, u razvijanje ovih sela, u dovođenje električne energije u ova sela, kako bi ova naselja mogla da razvijaju seoski turizam i primaju turiste iz Srbije.
Četvrto pitanje koje dve države moraju da reše jeste pitanje razgraničenja između dve zemlje i pokušaj BiH da se na jedan podmukao način dočepa ogromnih prirodnih, ekonomskih, ali i turističkih potencijala Republike Srbije. BiH svojata i bez ikakve naknade godinama koristi nekoliko hiljada hektara zemljišta, uglavnom u dolini reke Drine, koja je u vlasništvu Republike Srbije.
Za građane koji prate ovaj prenos verovatno je zanimljiv jedan neverovatan podatak, da se čak i granični prelazi BiH prema Srbiji, u Rači i granični prelaz Pavlovića most, nalaze na teritoriji Srbije. Do ove situacije je došlo zbog pomeranja korita reke Drine. Reka Drina se vremenom pomerala na teritoriju Srbije. Ranije je granica bila određena sredinom reke Drine, sada vlasti u Sarajevu žele da iskoriste ovo delovanje prirode i da sa pomeranjem reke Drine pomere i granicu sa Srbijom u teritoriju Republike Srbije. Naime, oni insistiraju da je prirodna granica reka i da granica treba da ide sredinom reke, što se i praktikuje u međudržavnim odnosima. Međutim, jasno je da u ovom slučaju to ne može da se primeni, iz razloga što se narušava teritorijalni integritet Republike Srbije.
Na taj način BiH želi da Srbiji otme ne samo nekoliko hiljada hektara zemljišta na levoj obali Drine, ne samo atraktivnih turističkih potencijala na području Zvornika, Bajine Bašte, Perućca, nego i dve hidrocentrale. Samo ističem jedan bitan podatak, učesnici Drinske regate malo bolje znaju o čemu govorim, kada su građene hidrocentrale na Drini, u Zvorniku i Bajinoj Bašti, od prvog do poslednjeg dinara njihovu izgradnju je finansirala Republika Srbija. Na osnovu sporazuma Vlade u Beogradu i Vlade u Sarajevu, Srbija je otkupila zemljišta i postala vlasnik zemljišta na kojem su izgrađene hidrocentrale i zemljišta koje je potopljeno akumulacijom zvorničkog jezera i jezera kod Bajine Bašte.
Sa stanovišta ovog zakona, bitno je to da na ovaj način BiH nastoji da postane i suvlasnike nepresušnih turističkih potencijala na spornom području u dolini reke Drine. Međudržavni razgovori o ovom pitanju vode se deset godina. Međutim, nema nikakvog pomaka, iako postoji zajednička komisija, zato što vlast u Sarajevu ne želi da napravi nikakav kompromis.
Zadnja stvar, reći ću nekoliko reči od jednom od najpoznatijih turističkih lokaliteta u BiH. U pitanju je značajno kulturno-istorijsko srpsko nasleđe, a ukazujem na njega iz razloga što smatram da bi Republika Srbija, prilikom potpisivanja ovakvog sporazuma, morala da povede više računa o zaštiti srpskog istorijskog i kulturnog nasleđa koji, u svakom slučaju, predstavlja i turistički potencijal BiH.
Naime, neizostavni deo svih ekskurzije iz Srbije u Sarajevo, svih poseta turista u Sarajevu, bila je i poseta mestima i eksponatima koji su bili vezani za atentat u Sarajevu 1914. godine, za Gavrila Principa i "Mladu Bosnu". Muzej "Mlade Bosne" je zatvoren. Većina muzejskih eksponata je uništena.
Znate koji eksponati su uništeni? Uništeni su oni eksponati koji se odnose na "Mladu Bosnu" i Gavrila Principa, a eksponati koji se odnose na Franca Ferdinanda, na austrougarskog okupatora, nisu dirnuti. Spomen ploča koja je postojala na mestu atentata, na zgradi sarajevske Vjećnice, završila je u Miljacki.
Na mestu sa kojeg je Gavrilo Princip pucao, to je takođe bila turistička atrakcija, nalazi se jedno spomen obeležje, u pitanju su bile stope Gavrila Principa. Te stope su smetale i zalivene su betonom. Ono što je najvažnije jeste da u Sarajevu više ne postoji most Gavrila Principa, sada se taj most zove most Franca Ferdinanda.
Ovo nasilje nad srpskom kulturno-istorijskom baštinom, nad turističkom ponudom srpskog Sarajeva, obrazloženo je naučnim objašnjenjem utemeljenim na moralnim načelima i mišljenjem muslimanskih vlasti u Sarajevu da je Gavrilo Princip četnik i terorista, preteča Radovana Karadžića i Ratka Mladića, mada ima onih koji tvrde da je on učesnik zajedničkog zločinačkog poduhvata sa njima dvojicom, a prestolonaslednik austrougarske i komandant germanske vojske koja je BiH držala pod okupacijom, po stanovištu muslimanskih prvaka u Sarajevu, bio je jedan posve fini gospodin i prijatelj BiH.
Ono što se najviše ističe kao njegova zasluga i dokaz prijateljstva prema BiH jeste to što se zalagao za vojničku okupaciju BiH. Podsećam da je Franc Ferdinand u BiH došao kao komandant vojske austrougarske da izvrši smotru jedinica koje su vršile manevre u priobalju uz reku Drinu i pripremala se da izvrši agresiju na Republiku Srbiju.
Znači, dame i gospodo, radi se o grubom pokušaju prekrajanja istorije jednog događaja koji ima izuzetan značaj u istorijskom, moralnom, psihološkom smislu, za kompletan srpski narod, za Republiku Srbiju i za Republiku Srpsku.
Smatram da je Republika Srbija, kao matična država srpskog naroda, kao garant Dejtonskog sporazuma i postojanje ovakve Dejtonske BiH, dužna da se tom pokušaju suprotstavi. Konkretno, smatram da bi Vlada Republike Srbije, odnosno da je Vlada Republike Srbije, pre potpisivanja ovog sporazuma, morala da zahteva i da izdejstvuje od muslimanskih vlasti u Sarajevu da se mostu Gavrila Principa na Miljacki vrati njegovo ime.