Dobro. Zaista volim da čujem objašnjenje od mojih prethodnika, koji su govorili više od sat vremena na ovu temu, nije opomenut. Tek sam počeo svoju diskusiju, ali izgleda sam preplaćen na to da budem opominjan.

Hvala. Suština je da će pravosudni sistem Republike Srbije usvajanjem ovog zakona biti upućen na saradnju sa pravosudnim sistemom Republike Hrvatske. Vreme koje mi je na raspolaganju ću iskoristiti da pravosudne organe naše države upozorim, da im skrenem pažnju s kakvim pravosudnim sistemom imaju posla.
To ću učiniti na sledećim primerima. Željko Knežević iz Oćuna kod Knina, osuđen u Hrvatskoj na 20 godina zatvora, u odsustvu…

Gospođo Čomić, koliko poznajem ćirilično pismo i srpski jezik, ovde se govori o izručenju državljana Republike Srbije Republici Hrvatskoj, državljana koji su počinili krivična dela i obrnuto, izručenje državljana Hrvatske pravosudnim državnim organima Republike Srbije, koji su počinili krivična dela.
Mislim da imam pravo, nakon sat i po vremena izlaganja mojih prethodnika, da govorim o pravnom sistemu Republike Hrvatske, da govorim o primerima kako je hrvatsko pravosuđe postupalo prema ljudima koji su državljani Republike Srbije…

Gospođo Čomić, jednostavno želim da upozorim kako će se usvajanje ovog zakona, tj. kako može da se odrazi na pravnu sigurnost državljana Republike Srbije, posebno na pravnu sigurnost državljana Republike Srbije koji su poreklom sa prostora Republike Hrvatske. Ako mi dozvolite.

Znači, govoriću samo o već presuđenim slučajevima, znači, neću spekulisati.

Meni nije jasno, kako jedna država može sa drugom državom da potpiše sporazum o saradnji u oblasti prava, a da se u parlamentu te države ne može raspravljati o tome kako radi pravosudni sistem te države i šta može da očekuje građane Republike Srbije ukoliko se sprovede član 1. ovog ugovora, koji glasi: "Obaveza izručenja – države ugovornice se obavezuju da će u skladu sa odredbama ovog ugovora, na molbu, jedna drugoj izručivati lica, koja se u državi koja traži izručenje (u daljem tekstu: država molilja) gone zbog krivičnog dela ili se traže radi izvršenja kazne zatvora ili druge mere koja uključuje oduzimanje slobode, u skladu sa pravom država ugovornica".
Ne sporimo, kao što je gospođa Nataša Jovanović rekla, potrebu da se u borbi protiv kriminala potpisuju ovakvi sporazumi, da se zločinci bez obzira na veru i naciju procesuiraju, da li u Hrvatskoj ili Srbiji, ali kao poslanik Narodne skupštine Republike Srbije smatram da imam pravo da govorim i da upozorim pravosudni sistem Republike Srbije, javnost Republike Srbije i narodne poslanike koji treba da glasaju o ovom zakonu, šta se može dogoditi i kakve se sve zloupotrebe događaju u pravnom sistemu Republike Hrvatske, a sve s ciljem da obrate pažnju prilikom donošenja odluka o izručenju naših ili hrvatskih državljana hrvatskim pravosudnim organima.
Molim da mi to dozvolite. Znači, neću spekulisati, niti ću navoditi imena, a i da hoću, ne mogu da ih navedem, zato što se na hrvatskim optužnicama nalazi, prema njihovim podacima, 1.300 imena. Ta imena ne znam. Hvala vam.
Sada bih nastavio svoju diskusiju. Podsećam narodne poslanike i građane Srbije na jedan slučaj procesuiranja Svetozara Karana, koji je živeo na Novom Beogradu, izbeglica je iz Republike Hrvatske, radio je u ćevabdžinici "Indeks 10" na Novom Beogradu. On je prilikom povratka u Hrvatsku osuđen na 13 godina zatvora, zbog zločina koji su on i njegovi preci počinili u poslednjih 500 godina u jednom, kako je rečeno, zločinačkom poduhvatu koji su počinili zajedno sa Turcima Osmanlijama. Moram da pročitam obrazloženje presude koju je potpisao sudija Branko Milanović…

Ne moram, ali želim i smatram da imam pravo.

Gospođo Čomić, iz Hrvatske je proterano, prema različitim procenama, između 600 i 800 hiljada Srba. Većini njih, upravo zbog ponašanja pravosudnih organa Republike Hrvatske, o čemu sam hteo da govorim, a vi mi ne dozvoljavate, nije dozvoljen povratak u Republiku Hrvatsku. Na papiru se vratilo njih stotine hiljada, a stvarno se vratilo njih 40 hiljada...

Pošto je prošlo deset minuta i 34 sekunde, sada me zanima koliko mi je vremena ostalo, pošto ste i vi govorili?

Moram da znam zbog kolege Jojića koji govori posle mene. Hvala vam na korektnosti. Konačno i od vas da doživim jedan ovakav gest korektnosti i ja vam se zahvaljujem.
Tražili ste konkretan primer.

Pravosudni organi Republike Hrvatske, Ministarstvo pravde, od Republike Srbije traži izručenje Željka Kneževića, od oca Petra iz Oćuna kod Knina, koji je u odsustvu osuđen na 20 godina zatvora i nalazi se na međunarodnoj poternici, jer je, navodno, tako piše u presudi, kažem navodno, a oni tvrde tačno, kao pripadnik vojne policije srpske vojske Krajine i čuvar u kninskom vojnom zatvoru, u toku 1992. godine tukao hrvatske zatvorenike u kninskom zatvoru, a jednog je toliko pretukao – neću pominjati ime, da je ovaj nesrećnik preminuo.
Znači, konkretno, Republika Srbija se nalazi pred zahtevom Ministarstva Republike Hrvatske da Željko Knežević, koji živi u Velikoj Plani, bude izručen Hrvatskoj.
Ovde ne bi bilo nikakvih spornih stvari da nije sledećih činjenica. Željko Knežević nije počinio ni navedeni, ni neki drugi zločin u kninskom zatvoru. A, evo zbog čega.
Materijalne činjenice koje se lako mogu proveriti, desetine svedoka koji to mogu potvrditi, kažu sledeće – Željko Knežević nikada u životu nije bio pripadnik nikakve jedinice vojne policije. Željko Knežević nikada u životu nije ušao u kninski zatvor i Željko Knežević nikada u životu nije ušao ni u jedan jedini vojni zatvor u Hrvatskoj.
Takođe, na listi onih čije će se izručenje verovatno tražiti, nalazi se i starica Ivanka Savić iz Vukovara. Žena ima 80 godina. Optužena je da je od oktobra 1991. godine do aprila 1992. godine srpskim vojnicima pokazivala Hrvate koji su branili grad, zastrašivala hrvatske civile, a Hrvatici Mariji Blažević, sa kojom je u navedeno vreme živela u istoj kući, navodno ukrala posteljinu, posuđe i još neke manje vredne stvari. Osuđena je u odsustvu na neverovatnih osam godina zatvora. Za svaku navodno ukradenu hrvatsku šerpu dobila je po dve godine hrvatskog zatvora.
Drugostepeni sud je procenio da je kazna od osam godina zatvora za četiri šerpe nepravedna, pa je staricu za svaku prijavljenu šerpu pravedno osudio na po godinu i dva meseca zatvora.
Mene sad zanima kako će postupiti pravosudni organi Republike Srbije. Opet kažem – u pitanju je starica koja u trenutku izvršenja ovog zločina, u jednom gradu gde su Srbi i Hrvati pobili na stotine ljudi, a niko od njih nije osuđen, žena osuđena za ratni zločin zbog toga što je krala šerpe, posteljinu od žene Hrvatice, sa kojom je živela u kući tri i po godine. Znate šta je taj ratni zločinac učinila?
Godine 1994. napustila je Vukovar. Znate li gde je otišla? Nije otišla u Novi Sad. Nije pobegla u Beograd. Otišla je da živi u Osijek. Četnikuša počinila zločine, kako oni kažu, i otišla da živi na hrvatsku teritoriju, pravo u ruke hrvatskim pravosudnim organima.
Pošto mi nije omogućeno da navodim niz primera koji ukazuju na rad pravosudnih organa Republike Hrvatske, iskoristiću ova dva minuta koja su mi ostala, samo da podsetim na sporazum sa Republikom BiH, da podsetim ukratko na rad pravosudnih organa BiH u procesuiranju počinioca krivičnih dela.
Ubistvo 3000 srpskih civila u Sarajevu, broj optuženih -dvoje, broj osuđenih - jedan. Ubistvo 3200 srpskih vojnika i civila u Srebrenici, Bratuncu i Skelanima, broj optuženih - nula, broj osuđenih -nula. Ubistvo 50 srpskih civila u Domu JNA u Derventi, broj optuženih - nula, broj osuđenih - nula. Ubistvo 60 Srba iz Bradine i Konjica u logorima u Tarčinu, dvoje optuženih, jedan osuđen. Masakr nekoliko stotina Srba u logorima u Brodu i Odžacima, nema ni optuženih, ni osuđenih. Ubistvo nekoliko desetina srpskih civila u Molovanu, Kupresu, srpskim selima oko Bugojna i Vilinim kućama, broj optuženih - jedan, broj osuđenih - nula.
Dalje, zvijerska umorstva nekoliko desetina Srba u Livnu, nema optuženih, nema ni osuđenih. Ubistvo 300 srpskih civila i zarobljenih vojnika u Mrkonjić Gradu, među njima i 20 mojih vojnika, gospođo Čomić, nema nijednog optuženog ni osuđenog od strane pravosudnih organa BiH.
Samo da vam kažem, u selu Surijan, na planini Manjači, osam teških invalida iz tog i okolnih sela, zatvorili su u jednu kuću i zapalili sa tom kućom. Nema nijedne presude za ubistva nekoliko desetina vojnika JNA u Dobrovljačkoj ulici u Sarajevu, za ubistvo nekoliko desetina vojnika u ''tuzlanskoj koloni'', za ubistvo nekoliko desetina logoraša u kasarni "Viktor Bubanj" u Sarajevu.
Da završim i da se vratim na ovaj sporazum sa Hrvatskom, Srbi nisu imali prava da se vrate u Hrvatsku, nisu imali pravni okvir. Danas stvaramo jednu vrstu pravnog okvira, omogućavamo tim ljudima da se vrate u Hrvatsku, ali ne na svoja imanja, ne u svoje kuće, nego da se vrate u zatvor, da odsluže zatvorsku kaznu za izmišljene ratne zločine, zato što su branili srpski narod od genocida, a da onda posle toga ponovo budu proterani u Srbiju.

Dame i gospodo, usvajanje zakona, ma koliko oni bili dobri, samo po sebi nema puno smisla ako nema njihove efikasne primene u praksi.
Govoriću o dva konkretna primera. Prvi se odnosi na zakonski predlog da se rok za preuzimanje domova zdravlja od strane lokalnih samouprava produži za tri godine. Dobra strana ovog rešenja je to što lokalne samouprave, od kojih se većina nalazi u velikoj besparici, jedva preživljava, posebno posle umanjenja transfernih sredstava sa nivoa Republike, u sledeće tri godine neće imati nove finansijske namene.
Loša strana ovog rešenja je to što neke lokalne samouprave još tri godine verovatno neće moći da reše neke probleme u funkcionisanju lokalnih domova zdravlja, a za čije rešavanje nemaju dovoljno razumevanja od strane Ministarstva zdravlja.
Više puta sam govorio o problemima u opštini Velika Plana koji postoje zbog manjka lekara u Domu zdravlja "Bane Đorđević". Procene rukovodstva Doma zdravlja, stručne procene, sa tim procenama su se složili svi predstavnici Ministarstva zdravlja koji su poslednjih godina dolazili u Veliku Planu, jeste da je za normalno funkcionisanje tamošnjeg doma zdravlja neophodno izvršiti prijem najmanje tri lekara opšte prakse.
S ovom ocenom se složio i državni sekretar Periša Simonović kada je pre godinu dana dolazio u zvaničnu posetu u Veliku Planu i tom prilikom je obećao da će pomoći da se ovaj problem što urgentnije reši.
Opština i Dom zdravlja nemaju dovoljno sopstvenih sredstava da bi rešili ovaj problem. Možda bi ih i bilo da Vlada i ova skupština nisu doneli odluku o značajnom umanjenju transfernih sredstava od Republike prema opština, zbog čega je Velika Plana već uskraćena za više od 40 miliona dinara. Za posledicu tog manjka lekara ima činjenicu da su gužve u Domu zdravlja u Velikoj Plani bukvalno nesnošljive, a da tamošnji lekari dnevno ponekad pregledaju duplo više pacijenata nego što je propisano zakonom, nego što je predviđeno njihovim stručnim normativima.
Ako se uzme da je za plaćanje tri lekara na godišnjem nivou, mislim na plate i doprinose, potrebno oko 3,5 miliona dinara, bilo bi dovoljno da Republika prosledi Velikoj Plani ova transferna sredstva koja je uskratila. To bi bilo dovoljno za plaćanje ova tri lekara u narednih 12 godina.
Skrećem pažnju na jednu vrlo značajnu činjenicu, a to je da u opštini Velika Plana ima 50 službenika manje nego što je zakonom dozvoljeno i na taj način Velika Plana godišnje u ovoj državi uštedi više od 30 miliona dinara. Smatram da bi bilo korektno od države, od strane Ministarstva zdravlja da na ovu korektnost, da na ovo domaćinsko ponašanje opštine Velika Plana uzvrati bar taj način da bar deseti deo ovih sredstava vrati opštini Velika Plana kroz zapošljavanje ova tri neophodna lekara.
Sledeći konkretno slučaj o kojem hoću da govorim zbog prisustva ljudi iz Ministarstva zdravlja jeste slučaj Ilije Rajčevića iz Velike Plane, koji radi kao električar u "Goši" iz Smederevske Palanke.
On je 12. marta ove godine na Institutu za kardiohirurgiju u Beogradu operisao srce i tom prilikom su mu ugrađena tri bajpasa. Ilija ima 54 godine. Dijabetičar je 25 godina, a poslednjih 15 godina svakodnevno prima insulin.
Na preporuku lekara koji je izvršio operaciju u Kliničkom centru, nakon otpuštanja iz bolnice sa bolničkog lečenja, Rajčević je podneo zahtev za nastavak lečenja u Niškoj banji koja je specijalizovana banja za rehabilitaciju bolesnika, pacijenata koji su imali operacije na srcu.
Međutim, 9. aprila ove godine prvostepena komisija, filijala Fonda za zdravstveno osiguranje u Smederevskoj Palanci, donela je rešenje da se zahtev koji je podneo Ilija Rajčević odbija.
Na prvoj kontroli koja je izvršena u Kliničkom centru u Beogradu, nadležni doktor dr Mladen Kočica daje sledeći nalaz i sledeće mišljenje – iz potpuno nerazumljivih razloga nije upućen na rehabilitaciju, ponoviti zahtev komisiji jer je rehabilitacija operisanih srčanih bolesnika u odsustvu postoperativnih komplikacija, što je slučaj sa pacijentom Ilijom Rajčevićem, neophodan i sastavni deo lečenja bolesnika sa koronarno-ishemijskom bolesti srca.
U skladu sa ovim nalazom lekara Ilija Rajčević ponovo upućuje zahtev prvostepenoj lekarskoj komisiji, koja 6. maja ove godine ponovo donosi rešenje da njegov zahtev nije opravdan.
Rajčević se žali drugostepenoj komisiji. Drugostepena komisija u Smederevu 18. maja donosi rešenje kojim konstatuje da je prvostepena komisija u pravu.
Čitaću ukratko nalaz i mišljenje doktora Mladena Kočice od…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, ne sumnjam da ćete dovesti slučaj koji citirate u vezu sa dnevnim redom, ali vas molim, bez obzira da li imate pristanak pacijenta ili ne, da ne čitate o tuđem zdravstvenom stanju tokom sednice. To nije dozvoljeno.
Molim vas da dovedete u vezu slučaj o kojem govorite sa temom dnevnog reda.)
Uvažavam vašu intervenciju. U svakom slučaju, ona je dobronamerna. Konsultovao sam se sa pacijentom o kojem govorim i on je zamolio da se ovaj problem iznese da bi javnost u Srbiji i predstavnici Ministarstva zdravlja bili upoznati sa ovim. On je u prilično nezavidnom zdravstvenom stanju i očekuje pomoć.
Neću citirati mišljenje dr Kočice, osim rečenice da pacijent nije obavio rehabilitaciju ni na ponovljeno insistiranje, jer se komisija uporno pridržava nerazumnih u medicinskom smislu kriterijuma. Smatram da zbog toga komisija i lekari treba da snose odgovornost jer je uz oglušivanje medicinske norme onemogućila potpuno lečenje bolesnika.
Izneo sam ovaj problem pred predstavnicima Ministarstva zdravlja, zato što sam zaista želeo da postavim pitanje posebno državnom sekretaru Periši Simonoviću – šta zdravstveni osiguranik Ilija Rajčević treba da učini i koje korake treba da preduzme da bi ostvario ovo svoje zakonsko pravo koje mu u svakom slučaju pripada, a mislim da je ostvarivanje tog zakonskog prava deo seta mera koje Vlada i Skupština Srbije preduzimaju radi poboljšanja zdravstvene zaštite u RS.
Podsećam konkretno kada je u pitanju Zavod za zdravstvenu zaštitu u Smederevu da se već nekoliko godina vodi sudski postupak protiv više od 20 lekara pod optužbom da su u proteklih nekoliko godina davali lažna mišljenja o zdravstvenom stanju pacijenata i da su ih slali u prevremenu penziju.
Sada imamo dve krajnosti. Idemo iz jedne krajnosti upućivanja zdravih ljudi u penziju. U pitanju je negde između 800 i 3000 ljudi. Imamo drugu krajnost da jedan čovek, kome je zaista potrebno banjsko lečenje, da mu se uskraćuje rehabilitacija.
Gospodin Simonović zna da se godišnje u Srbiji u banjama leči nekoliko desetina hiljada ljudi. Među njima ima sigurno nekoliko hiljada ljudi koji su boljeg zdravstvenog stanja nego gospodin Rajčević. U tom smislu molim da čujem odgovor šta gospodin Rajčević treba da radi da bi ostvario svoje pravo? To je prva stvar.
Druga stvar, još jednom bih zamolio gospodina Perišu Simonovića da odgovori, podsećam ga na njegov dolazak u Veliku Planu, na njegovu konstataciju da Dom zdravlja u Velikoj Plani nema dovoljan broj lekara, šta Ministarstvo zdravlja namerava ili da li namerava da preduzme nešto u skorije vreme radi rešavanja ovog problema?
Takođe koristim priliku da apelujem na gospodina Perišu Simonovića, kojeg poznajem kao izuzetno časnog čoveka, da se kao član lekarske profesije i državni sekretar u Ministarstvu zdravlja založi da RS prekine ovo sramotno ćutanje, da spasi svoj obraz i svoju dušu i odmah od Saveta bezbednosti UN i Haškog tribunala zatraži detaljnu istragu o zdravstvenom stanju dr Vojislava Šešelja.
Ovih dana svetska javnost bruji o eksperimentima koje su šiptarski teroristi vršili nad Srbima sa KiM.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman se praktično naslanja na amandman gospodina Krasića i predlažem da Uprava za duvan učestvuje u izradi podzakonskih akata. Na ovaj način, prihvatanjem amandmana praktično bi se proširila nadležnost ovog državnog organa, što bi njegovom postojanju dalo jednu veću društvenu opravdanost, posebno sa stanovišta broja zaposlenih u ovoj upravi i sa stanovišta prilično velikih budžetskih sredstava koja se koriste za rad Uprave.
Dobro je što usvajamo zakone o duvanu, o duvanskim proizvodima, što usvajamo zakone kojima je cilj zaštita od pušenja, ali je loše što se uglavnom sva priča završava glasanjem u ovoj skupštini i što usvajanje ovih zakona ne prati i adekvatna društvena kampanja koja je dovela do smanjenja upotrebe duvana i do smanjenja pušenja. U pitanju je posao od velikog društvenog značaja, od dugoročnog značaja, posebno za zdravlje stanovništva, ali i za budžet svake porodice u kojoj postoje pušači.
Sa žaljenjem konstatujem da se u Srbiji, u kojoj puši više od polovine stanovništva, deset puta više sredstava društvene energije koristi za zaštitu prava pedera nego na zaštitu prava nepušača, nego na akcije društvene kampanje, čiji bi cilj bio da posebno mlade generacije upozori na štetnost duvana i štetnost pušenja.
Ovo svoje izlaganje završavam jednim pitanjem. Smatram da bi vladajuće stranke, posebno ove stranke iz DOS, na čelu sa DS, trebalo da građanima Srbije objasne - zašto ovaj ili slične zakone o duvanu, o pušenju, nismo usvajali pre sedam, osam ili devet godina, kada ste vi bili u velikoj ljubavi sa Stankom Subotićem Canetom i drugim bosovima duvanske mafije, nego ih usvajamo sada?

Želi, a pre toga želi da zna koliko imamo vremena na raspolaganju.

Hvala. Članom 47. Vlada je predvidela da priređivači igara na sreću imaju rok do kraja ove godine da svoje poslovanje usklade sa odredbama ovog zakona, posebno sa članom 35.
Mi iz SRS smatramo da je u pitanju prekratak, neostvariv rok. Iz tog razloga smo predložili da se taj rok produži do 30. juna sledeće godine.
Vlada je ovaj amandman odbila bez valjanog, racionalnog obrazloženja. Smatram da je to učinila po inerciji. Koristim priliku da podsetim da smo u zadnje dve godine više od deset puta predlagali amandmane kojima smo predlagali da se rokovi za primenu određenih zakona i određenih zakonskih rešenja produže za šest meseci, godinu i dve, da smo svaki put nailazili na nerazumevanje Vlade, Vlada nije htela da sasluša naše argumente. Onda smo nekoliko meseci kasnije od te iste Vlade dobijali predloge za produženje tih rokova, često upravo onako kako je to predlagala SRS.
Iz podataka koje je ovde izneo narodni poslanik Zoran Krasić o broju kockarnica, kladionica, broju aparata, evidentno je da se uporedo sa porastom bede u Srbiji događa jedna prava poplava kockanja, igraonica i kockarnica. U Srbiji danas uspevaju jedino igre na sreću i narodne kuhinje.
Ovi što su sada na vlasti su pre 10 godina svoju kampanju protiv Slobodana Miloševića bazirali na optužbama da on organizovanjem raznih igara na sreću, raznih zabavnih emisija, koje kako smo govorili, poseljačuju Srbiju, obmanjuje narod, stvara privid neke lepše nepostojeće stvarnosti.
Tvrdim da je sada, 10 godina nakon dolaska tzv. demokratskih stranaka na vlast, stanje u Srbiji 10 puta gore nego što je bilo pre 5. oktobra 2000. godine.
Navešću nekoliko podataka. Na državnoj televiziji pre 10 godina imali smo dve igre na sreću – Loto i Bingo. Danas ih ima više od 10. Bog živi više ne zna ko ih organizuje, kako se zovu i kada se emituju. Kad god upalite televiziju vidite neku igru na sreću. Što kaže gospodin Krasić, organizuje ih ko stigne i kako stigne.
U zaluđivanju naroda sadašnja vlast je otišla toliko daleko da sada umesto jednog izvlačenja ove srećne igre loto, jednog izvlačenja sedmično, imamo dva izvlačenja. Sa ekrana privatnih televizija svakodnevno u etar pršte milioni, milioneri, kuće, automobili, frižideri, mikrotalasne pećnice, mikseri, čuda živa. Sve vrvi od bogatstva.
Međutim, postoji još jedna razlika, nije samo u količini, nego u onome što kockari ulažu. Pre 10 godina u Srbiji su se ljudi kockali uglavnom samo novcem. U ovim sadašnjim igrama na sreću ljudi zalažu sopstvene supruge, porodice, budućnost sopstvene porodice, zalažu čast, dostojanstvo, da ne pominjem igre Menjam ženu, Trenutak istine itd.
Ranije se jednom u godinu dana događalo da neke dnevne novine organizuju neku veliku nagradnu igru. Najčešće su to radile i najuspešnije Večernje novosti. Sada u većini dnevnih novina imamo neprekidne nagradne igre. One više ne traju nedeljama, mesecima, nego traju godinama. Nema im kraja, ni početka.
Ljudi su ranije u Srbiji kupovali novine da bi ih čitali, radi čitanja. Stičem utisak kada čekam u redu da kupim novine, pa kad vidim reakcije ljudi da ljudi sada novine u Srbiji ne kupuju radi čitanja, nego ih kupuju radi grebanja, pa je neko procenio da je očigledno malo da ljudi grebu jednom, sada vidim da ima novina koje objavljuju nekakve nagradne igre sa kuponima gde piše – ogrebi jednom, ogrebi dva puta, ogrebi treći put.
Sada me zanima koja je to količina grebanja gde će neko reći – dosta je ljudi, nemojte više zaluđivati narod, dajte da se bavimo nekakvim ozbiljnijim poslom, da otvorimo bar 200 od onih 200 hiljada obećanih radnih mesta?
Do 5. oktobra 2000. godine u Srbiji je u Beogradu bilo desetak poznatih kockarnica i kladionica, a u većini mesta u unutrašnjosti Srbije jedna ili dve kockarnice, kladionice. Sada u Beogradu ima duplo više kockarnica nego što ima osnovnih škola i četiri puta više kockarnica nego što ima dečijih vrtića i obdaništa.
Stanje u Srbiji je identično stanju u Beogradu. Jednostavno, život u Srbiji pod vlašću DS se pretvorio u jednu veliku lutriju, u jednu igru na sreću. U toj igri građani Srbije uglavnom učestvuju. Nažalost, uglavnom bivaju prevareni zato što poveruju moru obećanja koja dobijaju, a na kraju redovno gube.