Hvala gospodine Bečiću.
Čudi me da neko ko je godinama bio ministar u Vladi Republike Srbije pokazuje toliki stepen neznanja.
Vi ste gospodine Šutanovac izmešali dva zakona.
(Narodni poslanik Dragan Šutanovac, sa mesta: Kako može da se meni obraća? Sa kojim pravom mi se obraća?)

Gospodin Šutanovac je pomešao dva zakona kada se obraćao gospodinu Ljajiću. Pomešao je Zakon o Vladi sa Zakonom o ministarstvima, pa je onda rekao – Zakon o Vladi se menja svaki put kada se formira nova Vlada i onda nećemo znati šta koje ministarstvo radi.
To šta koje ministarstvo radi, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, recite gospodinu Šutanovcu, koji to očigledno ne zna, ne piše u Zakonu o Vladi, nego u Zakonu o ministarstvima. To su dva potpuno različita zakona.
Zakon o ministarstvima definiše delokrug rada svakog ministarstva koje postoji u Republici Srbiji. Vlada je jedan državni organ, a ministarstva su drugi državni organi. Vlada je nosilac, pre svega, izvršne vlasti u Republici Srbiji, ministarstva su primarni organi državne uprave. Tačno je, i ta praksa u Srbiji postoji, da li je praksa dobra ili nije dobra, o tome bismo mogli da diskutujemo, ali ta praksa u Srbiji postoji, manje više, kada god se formira neka nova Vlada donosi se novi zakon o ministarstvima ili se menja postojeći zakon o ministarstvima, što je donekle i logično zbog toga što prilikom formiranja svake nove vlade nisu uvek identične koalicije, postižu se različiti politički dogovori i td, i sve to utiče na definisanje delokruga svakog pojedinačnog ministarstva.
Ovde se radi o tome da je neko ko je bio ministar u vladama Republike Srbije od 2007. do 2012. godine pomešao dva zakona, Zakon o ministarstvima i Zakon o Vladi. Dakle, nije tačno da se Zakon o Vladi menja kad god se formira neka nova Vlada, to prosto faktografski nije tačno, možete da proverite koliko puta se menjao Zakon o Vladi i da Zakon o Vladi suštinski nikakve veze nema sa formiranjem neke nove vlade.
Dakle, SNS smatra da je obrazloženje koje je dala Vlada zašto ne prihvata ovaj amandman apsolutno na mestu i u obrazloženju Vlade veoma jasno piše da je odredbama Zakona o ministarstvima propisana nadležnost svakog organa državne uprave, uključujući i one koji učestvuju u postupku izdavanja dozvola. To su MUP,
Ministarstvo spoljnih poslova, Ministarstvo odbrane i BIA. Šta radi MUP, šta radi Ministarstvo spoljnih poslova, šta radi Ministarstvo odbrane, to gospodine Ljajiću piše u Zakonu o ministarstvima. Šta radi BIA, to piše u Zakonu o BIA, a BIA ima status tzv, posebne organizacije, a shodno Zakonu o državnoj upravi, organi državne uprave se dele na ministarstva, organe uprave u sastavu ministarstava i posebne organizacije. Ovde je stvar sa čisto pravničkog aspekta potpuno jasna.
Ono što nije jasno i ono što pokazuje sa kakvim diletantizmom se upravljalo Ministarstvom odbrane jeste činjenica da neko ko je pet godina sedeo u Vladi ne zna razliku između Zakona o Vladi i Zakona o ministarstvima i onda kaže tj. prigovara vama kako vi nešto mistifikujete, pa se ne zna ko šta radi i eto, sada to može da se promeni itd.
Uzgred bude rečeno, vezano za amandman koji je prethodno podnet. Izgleda da neko ko je bio ministar, znate, ministarstvo je organ državne uprave. Ministar je na čelu ministarstva. I prosto mi je neverovatno da neko ko je pet godina bio ministar ne zna da je postupak izdavanja dozvole za uvoz ili izvozna naoružanja upravni postupak. Kao što je postupak izdavanja građevinske dozvole upravni postupak, kao što je postupak izdavanja vozačke dozvole, saobraćajne dozvole, bilo koje dozvole sve te dozvole su u stvari upravni akti.
Upravni akti se izdaju po Zakonu o opštem upravnom postupku s tim što Zakon o opštem upravnom postupku dozvoljava da se posebnim zakonima predviđaju određena odstupanja u proceduri od pravila opšteg upravnog postupka s tim što ta odstupanja od procedure Zakona o opštem upravnom postupku ne mogu da se tiču načela Zakona o opštem upravnom postupku. Evo, tu sede saradnice ministra, pa mogu to bivšem ministru odbrane koji to očigledno ne razume da objasni.
Dakle, nemoguće da vi kažete – ma šta me briga šta piše u Zakonu o opštem upravnom postupku kada to nije upravni postupak. A, to i jeste upravni postupak. I naravno da mora da se primenjuje Zakon o opštem upravnom postupku. Dakle, mi bismo doveli u haos naš pravni sistem kada bismo rekli - šta nas briga šta piše u Zakonu o opštem upravnom postupku, sada mi ovde treba da propisujemo neka posebna pravila i neke posebne procedure. Znate, ja kao predsednik Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo vodim računa o tome da je pravni sistem jedinstven, da je konzistentan, da zakoni budu jedni sa drugima u skladu.
Zamislite kada bi neki posebni rokovi ili neke posebne procedure dramatično različite od procedure koja je propisana Zakonom o opštem upravnom postupku bile predviđene na primer zakonima kojima se izdaju građevinske dozvole, vozačke dozvole, saobraćajne dozvole, dozvole za držanje i nošenja oružja itd, pa to bi je dovelo u haos naš pravni sistem.
Dakle, ovde ja mislim nije opšte potrebno da čovek bude čak ni diplomirani pravnik ovo znaju studenti koji studiraju na bilo kom Pravnom fakultetu, da je postupak izdavanja dozvole za uvoz ili izvoz naoružanja upravni postupak i naravno da vas odredbe Zakona o opštem upravnom postupku obavezuju, pa i kada su u pitanju rokovi.
A, što se tiče organa koji su nadležni u postupku izdavanja dozvole za uvoz ili izvoz naoružanja, delokrug njihovog rada je definisan Zakonom o ministarstvima, a ne Zakonom o Vladi.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista mi nije jasno zašto su poslanici bivšeg režima toliko nervozni kada god mi predsedavajući da reč. Ja sam znao da su poslanici bivšeg režima politički genijalci, ali da su do te mere genijalni, to nisam znao.
Dakle, ovde je rečeno da je bukvalno SNS odgovorna zbog toga što autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave nisu podnele zahtev i odgovarajuće dokaze i isprave za upis prava svojine na nepokretnostima koje koriste. Kakve veze ima SNS sa činjenicom da, između ostalog, AP Vojvodina i neke jedinice lokalne samouprave nisu podnele zahtev za upis prava svojine na nekretninama?
Podsetio bih građane Srbije, Zakon o javnoj svojini nije donela SNS. Zakon o javnoj svojini su donele stranke bivšeg režima, stranke koje i danas vladaju AP Vojvodinom. Ovde se postavlja, pre svega, jedno prethodno pitanje – da li je rok od tri godine za upis prava svojine na nekretninama koje koriste autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave uopšte bio realan, imajući u vidu…
(Marko Đurišić, s mesta: Vreme.)
Vaše vreme je isteklo, gospodine Đurišiću.

Ja sam se javio po amandmanu.

Javio sam se po amandmanu.

Pa, javio sam se po amandmanu, gospodine Bečiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu kao zamenik predsednika poslaničke grupe SNS svoje izlaganje da počnem drugačije nego osvrtom na datume o kojima se danas govorilo u Narodnoj skupštini, na jedan krajnje podsmešljiv način, na način da se pojedini narodni poslanici u stvari sprdaju sa žrtvama i ruskog i srpskog naroda koje su pale za oslobođenje ne samo Beograda, nego i nekih drugih delova Republike Srbije, odnosno drugih delova bivše SFRJ.
Ovde je bilo na jedan krajnje podsmešljiv način postavljeno pitanje – šta se to desilo 16. oktobra pa da je baš vojna parada zakazana za taj datum? Ne znam zašto ste uvek nervozni vi iz DS kada ja govorim, ali meni to ne smeta.

Evo, gospodin Šutanovac mi je upravo rekao da govorim gluposti. Možda bi gospodin Šutanovac bio manje… Možda biste, evo, ako mi dopustite, možda biste gospodine Šutanovac bili manje nervozni ako bi vam Narodna skupština kupila nekoliko plazma televizora, pošto ste u narodu poznati kao Šule plazma.

Kada je gospodin Šutanovac bio ministar odbrane, koliko se sećam, u svakoj sobi vile na Dedinju morao je da stoji plazma televizor, pa ga je narod prozvao Šuki plazma. To nisam ja rekao. Možda je zbog toga nervozan.
(Dragan Šutanovac, s mesta: Sada ne stoji.)
Možete, gospodine Šutanovac, da mi pretite, da me vređate. To meni ne smeta.

Dakle, na jedan podsmešljiv način se govorilo o žrtvama koje su pale za oslobođenje Beograda i Srbije i postavljalo se pitanje šta se to bitno desilo 16. oktobra 1944. godine, pa da se vojna parada održava 16. oktobra 2014. godine. Operacija za oslobođenje Beograda trajala je od 14. do 20. oktobra. Dakle, ta operacija je trajala punih šest dana. Šta se desilo 16. oktobra? Vodile su se borbe za oslobođenje Beograda od nemačkog okupatora, a 20. oktobra je Beograd konačno oslobođen od Nemaca. Srpska napredna stranka je izuzetno ponosna na činjenicu da će vojna parada biti održana baš 16. oktobra u jeku najžešćih borbi za oslobođenje Beograda.
Ovde moram da citiram i jednog velikog duhovnika srpskog naroda vladiku Nikolaja Velimirovića. On je rekao – ko u datumima vidi neku slepu fatalnost dana, taj gata. Ovde su neki poslanici gatali, pa su povezivali 16. oktobar 2014. godine sa činjenicom da se 16. oktobra neko rodio u Albaniji ili da je 16. oktobra nekome odrubljena glava. To nema nikakve veze jedno sa drugim. To se sve radi u nameri da se nanese što veća šteta, ne SNS-u, nego Vladi Republike Srbije, samoj Republici Srbiji i njenim građanima. Šesnaestog oktobra će u posetu Republici Srbiji i toj vojnoj paradi prisustvovati predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin. Za Srbiju, za Vladu Republike Srbije, za ceo srpski narod, a mislim i za većinu građana Srbije, to je izuzetno važna poseta, to je znak da Rusija ceni i poštuje principijelnu politiku Republike Srbije, a nadamo se da će to biti uvod u jednu mnogo veću ekonomsku saradnju između naše dve države.
Sada da se vratim na predlog zakona. Neću govoriti o svim detaljima iz ovog predloga zakona zato što je moja uvažena koleginica Aleksandra Tomić o tome veoma detaljno pričala i mislim da će iskoristiti preostali deo svog vremena da kaže svoju završnu reč, ali da građani ne bi bili u nedoumici i da bi se otklonila svaka sumnja vezana za rokove odlučivanja o zahtevu za izdavanje uvozno-izvoznih dozvola kada je u pitanju naoružanje i vojna oprema. Razumem neke koji nisu pravnici, pa pričaju napamet i iznose neistine, ali ne razumem neke koji su pravnici, pa ne poznaju pravni sistem Republike Srbije.
Ovde je bilo mnogo reči o članu 16. Predloga zakona i o tome kako nisu definisani rokovi u kojima nadležna ministarstva treba da daju saglasnost u postupku izdavanja uvozno-izvoznih dozvola kada je u pitanju naoružanje i vojna oprema. Moram da podsetim kolege narodne poslanike, a pre svega poslanike bivšeg režima, da je postupak izdavanja uvozno-izvoznih dozvola za naoružanje i vojnu opremu upravni postupak. U Republici Srbiji postoji zakon koji se zove Zakon o opštem upravnom postupku. Tim zakonom su propisani rokovi za izdavanje upravnih akata, odnosno za davanje saglasnosti i mišljenja. Taj rok je veoma precizno definisan, gospodine ministre, i on iznosi 30 dana. Nije tačno ovo što je rekao bivši ministar odbrane da nadležna ministarstva mogu da čekaju, kako je on rekao, ako se ne varam, 10 godina da bi dali saglasnost na uvozno-izvoznu dozvolu. To naprosto nije tačno zato što ih obavezuju rokovi iz Zakona o opštem upravnom postupku.
Na kraju krajeva, u članu 16. u stavu 3, lepo i vrlo jasno piše, ako neki od organa, odnosno neki od nadležnih ministarstava iz stava 1. ovog člana ne daju saglasnost o izdavanju dozvole, odlučuje Vlada. Prema tome, ni na koji način postupak izdavanja uvozno-izvoznih dozvola ne može da traje beskonačno, ne može da traje 10 godina ni pet godina. Dakle, dozvole će biti izdate u zakonom propisanim rokovima, odnosno na način da se to uradi najbrže moguće.
Ono što takođe želim da kažem to je da danas lekcije gospodinu Gašiću o tome kako treba voditi Ministarstvo odbrane, kako je bilo sjajno kada je neko drugi bio ministar odbrane, da te lekcije drže ljudi koji su sistematski upropastili i vojsku tadašnje Srbije i Crne Gore, odnosno Vojsku Srbije i Ministarstvo odbrane.
Gospodine Gašiću, ja ću vam izneti, prosto da podsetim i vas, a i građane Republike Srbije šta se to dešavalo tokom 2007, 2008. i 2009. godine u Ministarstvu odbrane, odnosno kakve su se zloupotrebe dešavale u tom periodu, pri tome sve ovo što ću sada da kažem nisu nikakve moje lične impresije, nisu nikakva moja lična saznanja ili nešto što bih ja želeo iz neke političke zluradosti nekome da prebacim. Ovde se radi o izjavama bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Srbije general potpukovnika Zdravka Ponoša i ovde se radi o izveštajima interne revizije Ministarstva finansija, o tome šta se dešavalo u Ministarstvu odbrane 2007, 2008. i 2009. godine.
Kada ovo čujete, biće vam jasno kakav je karakter ljudi koji danas sa vama u 2014. godini drže lekcije i moralne pridike o tome kako upravljate Ministarstvom odbrane ili kakva je situacija u „Krušiku“, kakva je situacija u „Prvom Partizanu“ ili kakva je situacija u preduzeću „Jugoimport-SDPR“.
General potpukovnik Zdravko Ponoš, on je inače zbog ove izjave smenjen sa funkcije načelnika Generalštaba Vojske Srbije, za one koji su to zaboravili, je 2008. godine upozorio javnost da se budžetom Ministarstva odbrane upravlja, citiram, neekonomično i nestručno, da je finansijska održivost sistema krajnje sporna, te da je na olakom ignorisanju kursnih razlika izgubljeno 400 miliona dinara. To su reči Zdravka Ponoša koji nije bio kadar ni SNS niti bilo koje partije iz sadašnje vladajuće koalicije.
Izveštaj internih revizora iz Ministarstva finansija iz juna meseca 2009. godine pokazuje da je prilikom nabavke mobilnog sistema radio-relejnih veza preko, zamislite, „Jugohemije AD“, budžet Srbije upravo na kursnim razlikama oštećen za 12.745.230,23 dinara prilikom jednog plaćanja, a 259.331.786 dinara prilikom drugog plaćanja.
Naime, Ministarstvo odbrane i posrednik, odnosno komisionar „Jugohemija“ su krajem 2007. godine ugovorili uvoz opreme mobilnog sistema radio-relejnih veza izraelske firme „Tadiran Communications“ i to po ceni od 36.946.964 američkih dolara. Ministarstvo odbrane je 25. decembra 2007. godine, a setite se ko je tada bio ministar odbrane, platilo avans od 25% vrednosti ugovora, odnosno 6.610.129 dolara i to u 17 časova i 52 minuta kada je novac prenet Komercijalnoj banci.
Pošto je radno vreme banke tada već bilo isteklo, a plaćanje je izvršeno u dinarskoj valuti, kupovina deviza na međubankarskom tržištu je obavljena tek narednog dana i to po tekućem kursu, umesto po prodajnom kursu Narodne banke Srbije na dan plaćanja, kako je to inače ugovorom bilo predviđeno.
Sada, gospodine Gašiću ovo je citat iz izveštaja revizora Ministarstva finansija, dakle nisu moje reči. Zbog toga je nastala kursna razlika od 12.745.230,23 dinara koju je Ministarstvo odbrane platilo 28. decembra 2007. godine zatvoreni navodnici. Pri tom je Ministarstvo odbrane moglo da otvori inače devizni račun u Narodnoj banci Srbije i da plaćanje obavlja prema kursu Narodne banke Srbije bez gubitaka na kursnim razlikama. Što je učinjeno tek u maju mesecu 2008. godine.
Dopuna ugovora između „Jugohemije ad“ i Ministarstva odbrane koja je izvršena 24. septembra 2008. godine, sećate se sigurno ko je tad bio ministar odbrane, predviđala je da se za opremu koja će biti isporučena 2008. i 2009. godine izvrši plaćanje, citiram odredbu ugovora – uplatom beskamatnog avansa u iznosu od 17 miliona, pazite o kojim ciframa se radi, od 17.992.189 američkih dolara do kraja septembra 2008. godine, s tim da komisionar „Jugohemija“ dostavi komintentu, tj. Ministarstvu odbrane predračun najkasnije do 15. septembra 2008. godine, zatvoreni citati iz ugovora.
Nakon toga Ministarstvo odbrane je uplatilo, odnosno uputilo zahtev Narodnoj banci Srbije, a to je bilo 30. septembra 2008. godine da izvrši plaćanje 17.992.189 američkih dolara sa deviznog računa koji je prethodno otvoren kod Narodne banke Srbije. Toliko o poštenju i domaćinskom upravljanju Ministarstva odbrane.
Dalje, ovo nije sve, nažalost. Međutim, ministarstvo je od Narodne banke Srbije dana 1. oktobra 2008. godine zatražilo povraćaj prethodno uplaćenih 941,4 miliona dinara zbog toga što, kako se navodi, opet, dakle navodnici komisionar „Jugohemija“ nije uspeo da obezbedi svu potrebnu dokumentaciju za otkup deviznih sredstava. Gotovo mesec dana kasnije 29. oktobra 2008. godine Ministarstvo odbrane je izdalo nalog za novo plaćanje, a na devizni račun kod Narodne banke Srbije ovog puta je izvršen prenos 1,2 milijarde dinara. Opet navodnici, iz izveštaja Ministarstva finansija usled porasta kursa američkog dolara Ministarstvo odbrane je angažovalo budžetska sredstva u iznosu od 259.331.786 dinara, većem nego da je plaćanje izvršeno 30. septembra 2008. godine, zatvoreni navodnici, iz izveštaja internog revizora Ministarstva finansija, gospodine Gašića.
Dalje, kao poverljivu nabavku, Ministarstvo odbrane tretiralo je kupovinu 19 putničkih vozila za službene potrebe sa dodatnim uređajima za svetlosnu i zvučnu signalizaciju. Zašto? Predstavnici bivšeg režima su hteli na taj način da obeleže da su moćni, da su silni, da im se svi sklanjaju sa puta.
Poverljivom odlukom Uprave za snabdevanje Ministarstvo odbrane od 1. septembra 2008. godine formirana je Komisija i utvrđena je vrednost nabavke za iznos od 45560169,49 dinara, bez PDV. Preduzeće „Porše“ Srbija i Crna Gora d.o.o. iz Beograda dostavilo je ponudu od 104.102.379,39 dinara sa PDV za 19 vozila marke Audi A6 i Audi A8. Potom je Uprava za planiranje i razvoj Ministarstva odbrane odobrila povećanje sredstava za nabavku, a ministar odbrane je doneo odluku kojom se odobrava kupovina automobila po ceni od 104.102.379,39 dinara. Međutim, prema zaključku revizora iz Ministarstva finansija, nabavka putničkih automobila nije smela da bude tretirana kao poverljiva.
Ovo su sve navodi izveštaja iz Ministarstva finansija da ne bi bilo nikakve zabune. Dalje, posebnu pažnju, revizori su posvetili nabavkama tzv. sredstava posebne namene koje je ugovaralo Ministarstvo odbrane. Tom prilikom je utvrđeno da planovi nabavke sredstava posebne namene za 2008. i 2009. godinu nisu doneti u zakonskim rokovima. To su gospodine Gašiću ovi koji vama prebacuju da ne postoje neki rokovi i da vi te rokove nećete da poštujete.
Nabavke složenih borbenih sistema i pripadajućih usluga, kao i nabavke odnosno prodaje koje su odlukom ministra odbrane određene kao državna tajna i kao strogo poverljive, poverene su javnom preduzeću Jugoimport SDPR. Prema uredbi o sredstvima posebne namene, ovo preduzeće ima pravo na naplatu komisione provizije do 1,5% od vrednosti izvršene, kao i na naplatu stvarnih troškova koji nastanu u postupku nabavke. Revizori iz Ministarstva finansija su utvrdili da ministar odbrane nije doneo posebne propise kojima se definiše pojam – složenog borbenog sistema. Ovo je inače citat iz izveštaja revizora Ministarstva finansija, - način poveravanja nabavke, način utvrđivanja stope provizije do 1,5% od vrednosti realizovanog posla i vrste stvarnih troškova za koje se plaća Jugoimportu.
Onda imate još jednu aferu. Afera je vezana za nabakvu raketa vazduh-vazduh R27 preko firme Jugoimport SDPR. Planom opremanja Vojske za 2008. godinu, prvobitno procenjena vrednost nabavke ovih raketa je bila 130 miliona dinara, da bi se potom izvršila korekcija plana i iznos uvećao na 288640000 dinara. Jugoimport je u to vreme ugovorio nabavku raketa sa jednom ruskom firmom iz Moskve i to po ceni od skoro 360 miliona dinara, sa svim pripadajućim troškovima, što je 70.368.820 dinara više od planski obezbeđenih i odobrenih sredstava u budžetu.
Pogledajte razmeru pljačke u Ministarstvu odbrane u to vreme. Ministar odbrane je doneo odluku da se ova nabavka izvrši 4. decembra 2008. godine, a istog dana ugovore su potpisali Ministarstvo odbrane i Jugoimport. Ovo vam je gospodine ministre istorija pljačke Ministarstva odbrane i Vojske Srbije. Sedam dana kasnije 11. decembra 2008. godine, ministar odbrane je doneo odluku kojom je promenio raniji plan opremanja i generalnog remonta naoružanja i vojne opreme za sistem odbrane za 2008. godinu, te na taj način za kupovinu raketa R27 odobreno je povećanje budžetskih sredstava od 25.315.000 dinara.
Revizori su utvrdili da je Ugovor o nabavci raketa zaključen pre nego što su obezbeđena dodatna sredstva u budžetu, da za deo ugovora od 45 miliona 53 hiljade 820 dinara, uopšte nije odobreno povećanje budžetskih sredstava, te da sporna nabavka raketa nije sprovedena u skladu sa Uredbom o sredstvima posebne namene. Ima još.
Kontrola javnih nabavki u Ministarstvu odbrane pokazala je da je Uprava za snabdevanje tog Ministarstva sprovodila nabavke i potpisivala ugovore sa zdravstvenim ustanovama i apotekama širom Srbije bez obzira što je nosilac osiguranja vojnih osiguranika bio poseban Fond koji je imao svojstvo pravnog lica. Naime, Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika nije ovlastio Ministarstvo odbrane da u njegovo ime može sprovoditi javne nabavke kako to propisuje, odnosno kako je to tada propisivao tadašnji Zakon o javnim nabavkama. Tako da su nadležni iz Ministarstva odbrane, prema izveštaju internih revizora Ministarstva finansija nezakonito i na svoju ruku centralizovali nabavke, dok su, pazite dobro, fakture dobavljača lekova dostavljane na plaćanje Fondu. Dakle, ugovori su zaključivani od strane Ministarstva odbrane, a fakture su ispostavljane Fondu vojnih osiguranika.
Još jedna stvar, gospodine ministre, čisto da znate, mada mislim da su vam ove činjenice poznate, revizori su proverili način na koji je Ministarstvo odbrane 2008. godine izvršilo kupovinu stanova za službene potrebe, za šta su zaključkom Vlade bila opredeljena sredstva od 425 miliona dinara. Oglasi za kupovinu stanova su u dva navrata objavljeni u „Službenom glasniku RS“, ali za ovu kupovinu nije sprovedena javna nabavka. Sada ponovo citat iz izveštaja Ministarstva finansija – s obzirom da su stanovi dobra, da je kupovina iz budžetskih sredstava, a da je Ministarstvo odbrane državni organ, stanovi su predmet zakona o javnim nabavkama, pa je za nabavku istih Ministarstvo bilo u obavezi da sprovede postupak nabavki u skladu sa zakonom“ kraj citata, zaključili su revizori u svom izveštaju.
Evo, gospodine Gašiću, tako stoje stvari kada je Ministarstvo odbrane vodila DS, i kada je Ministarstvo odbrane vodio čovek koji danas iz klupa vama kaže kako nemate pojma o tome kako se vodi Ministarstvo odbrane, i kako je on na genijalan način upravljao Ministarstvom odbrane i Vojskom Srbije kada je na žalost građana Srbije obavljao tu značajnu funkciju.
Kada se podvuče crta, a pazite, ovo su vam samo podaci iz 2007, 2008. i 2009. godine, zbog nedostatka vremena sada ne mogu još da nabrajam šta je sve bilo u 2010. i šta je sve bilo u 2011. godini, ali iz onoga što smo do sada izneli, potpuno je jasno da ste vi, gospodine Gašiću, odnosno da je pre vas gospodin Aleksandar Vučić, kao ministar odbrane, nasledio Ministarstvo odbrane koje je bilo finansijski apsolutno devastirano.
Srpska napredna stranka, poslanička grupa SNS vam pruža punu podršku u vašim naporima da revitalizujete Ministarstvo odbrane, da podignete borbenu gotovost vaše vojske, jer znamo da taj posao nije ni malo jednostavan, imajući u vidu činjenicu da su vaši prethodnici, na žalost našu i na žalost svih građana Srbije, radili ovakve stvari kakve smo izneli.

Citat koji ste izneli, gospodine Šutanovac, je potpuno tačan. Dakle, tačno je da sam rekao to što ste vi citirali. Ali, nisam, da citiram gospodina Ponoša, neekonomično i nestručno vodio Ministarstvo odbrane. Nisam oštetio državu Srbiju trgovanjem na bazi kursnih razlika.
Ja znam da vaša deca, kao i moja deca, kao i svačija deca vole da gledaju televizor, ali te televizore pretpostavljam niste kupili vi. Kupila je država Srbija. Drugi građani Republike Srbije svojoj deci kupuju televizore iz svog novčanika. U tome je jedna velika razlika.

Dame i gospodo narodni poslanici, niko ne treba da se plaši kad neko viče, ali isto tako niko ne treba ni da se plaši kada neko javno iznosi svoje neznanje.
Gospođo Čomić, postoje dve stvari. Postoji Ustav Republike Srbije…

Dakle, postoji Ustav Republike Srbije i postoji pravna teorija. Ustav Republike Srbije, ako se ne varam, u članu 4. kaže da je jedan od osnovnih političkih principa na kojima počiva naš ustavni i politički sistem princip podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Izvršna vlast se još naziva i upravna vlast.
Po Ustavu, predsednik Republike je državni organ. Ako nije deo upravne vlasti ili izvršne vlasti, kažite mi šta je? Zakonodavne nije sigurno, sudska vlast nije sigurno. Toliko o vašem poznavanju Ustava.
Što se tiče pravne teorije, mogu da vam predložim da pročitate npr, udžbenik koji se koristi na prvoj godini, ja mislim, svih pravnih fakulteta u Srbiji, udžbenik Radomira Lukića. Mogu da vam preporučim čuvenu knjigu Slobodana Jovanovića, našeg najznačajnijeg državno-pravnog teoretičara „O državi - osnovi jedne pravne teorije“. Dakle, i kod Slobodana Jovanovića i kod Radomira Lukića možete da pročitate jednu istu stvar, a to je da je šef države, bez obzira na to da li je predsednik Republike ili monarh, deo upravne vlasti.
Što se tiče vašeg amandmana, ono što meni nikad neće biti jasno to je kako to da se vi koji ste do juče vedrili i oblačili ovom državom do samo pre dve godine danas to još uvek radite, suprotno volji naroda, na teritoriji AP Vojvodine, niste setili da sve to ugradite u zakon onda kada ste bili na vlasti? Kako to da engleski jezik nije bio važan kada ste vi bili na vlasti, a sada je važan kada je na vlasti SNS? Kada ste vi na vlasti, onda državni službenik ne mora da zna da radi na računaru, a kada je SNS na vlasti mora da zna da radi na računaru.
Nije ovde sporno da li treba što veći broj ne samo državnih službenika, nego građana Republike Srbije da poznaje engleski jezik i rad na računaru. Pa, treba. Zašto? Zato što će lakše dobiti posao, zato što će lakše napredovati u karijeri, zato što će mu život biti lakši i to uopšte nije sporno.
Ono što smeta SNS to je da nam stalno držite lekcije o tome kako nešto treba, a imali ste 12 godina mogućnost da to na delu pokažete. Kada se podvuče crta, haos, pljačka, kriminal, korupcija, potpuno jedno raspojasano stanje u državnoj upravi, haos u javnim preduzećima. Gde god se okrenete, ništa dobro nije urađeno i onda odete u opoziciju i kažete – sada kada smo u opoziciji sad znamo kako treba.
Ko vas je sprečavao da 12 godina uradite sve te epohalne projekte koje nam sada savetujete da mi uradimo? Juče smo imali držanje lekcija o Zakonu o visokom obrazovanju. Da li je taj zakon donela SNS? Danas imamo držanje lekcija o državnim službenicima. Da li je taj zakon donela SNS? Da li je SNS napravila haos u državnoj upravi? Da li je SNS kriva što se ne zna koliko ljudi radi u javnom sektoru? Da li je SNS kriva što u Ustavu Srbije piše da postoje samo tri vlasti u ovoj državi – zakonodavna, upravna i sudska? Da li je SNS kriva to što su Radomir Lukić i Slobodan Jovanović napisali da je šef države deo upravne vlasti? O čemu vi ovde govorite?
Na kraju krajeva, imate priliku, ja se nadam da vam to vreme polako curi, na jednom delu teritorije Republike Srbije još uvek da pokažete sve što znate, sve te vaše genijalne ideje o tome kako treba da funkcioniše uprava, kako treba da funkcionišu javna preduzeća, kako se poznaje engleski jezik, rad na računaru. Sve to možete još uvek, ja se nadam, za vrlo kratko vreme da pokažete na teritoriji AP Vojvodine. Tamo pokažite sa vašim pokrajinskim sekretarima, sa vašim direktorima pokrajinskih javnih preduzeća. Sve te vaše epohalne ideje možete još uvek da sprovedete na teritoriji AP Vojvodine.
Da li ih sprovodite? Ne. U Novom Sadu je sada na delu, dame i gospodo narodni poslanici i poštovani građani Srbije, politička pijaca, jer se DS kao, što bi rekao naš narod, ovca noža, plaši izbora. Sve može. Može sve da propadne, može sve da se okrene naopačke, samo nemojte da se održe izbori na teritoriji AP Vojvodine. Mogu i ovakva i onakva personalna rešenja, može i sa Čankom, može i za NDS, može i sa SVM. Sve može, samo ne mogu izbori.
Srpska napredna stranka, Vlada Republike Srbije, predsednik Vlade Republike Srbije krenuli su da reformišu deo po deo društvenog života. Zakoni o kojima danas govorimo i zakoni koji će danas biti izglasani su deo reformske politike ove Vlade. Svi bi mi hteli da reforme mogu da se završe za 24 sata i da 1. januara 2015. godine kažemo – Srbija je po svim standardima, pravnim, političkim i ekonomskim poput Nemačke, Francuske, Italije, Velike Britanije itd. To nije moguće ne zbog nas, nego zbog nasleđa koje smo primili, koje je teško, koje je bremenito, koje je opterećeno brojnim problemima.
Srpska napredna stranka će čiste savesti glasati za sve ove zakone koji su na dnevnom redu zato što oni predstavljaju mali korak, ali važan korak u reformisanju celokupne naše države, uključujući i državnu upravu.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 107, odnosno dostojanstvo Narodne skupštine.
Zaista ne razumem kakve veze ima bilo koji direktor u opštini Majdanpek sa amandmanom o kome sada govorimo. Ako ćemo tako da govorimo, onda mogu sada da uzmem spisak predsednika opština, direktora javnih preduzeća po lokalnim samoupravama iz reda DS, pa da vidite šta ti ljudi imaju ili nemaju od škole. Mogu da vam čitam biografije pojedinih pokrajinskih sekretara, njihovih zamenika i pomoćnika. Kud će nas to odvesti?
Ako hoćete da govorimo o temi dnevnog reda, onda ista pravila treba da važe i za poslanike SNS i za poslanike DS. Razumem da neke boli poraz u Majdanpeku, odnosno pobeda SNS, ali to može da se iskaže van skupštinske sale, a ne da se, kada govorimo o jednom amandmanu, kaže – taj i taj direktor u Majdanpeku ima od škole to i to. Kakve to veze ima? To je nešto što ne treba da se toleriše u radu Narodne skupštine.
Inače, praksa je ovde postala, čim uhvatite poslanike DS u govorenju neistina ili u nepoznavanju Ustava i pravne teorije, oni kažu – mi to nismo rekli. Jesu, rekli su. Ovde je stvar potpuno jasna. Zakon je dobar. Mi ćemo za zakon da glasamo i mi ćemo uspeti da reformišemo Srbiju. Biće teško, biće bolno, ali ćemo u tome uspeti. Druge alternative nema. To je građanima potpuno jasno. Kome nije jasno, neka vidi rezultate u Majdanpeku.

Dame i gospodo narodni poslanici, govoriću o amandmanu u okviru vremena poslaničke grupe.

Srpska napredna stranka smatra da se u ovom kontekstu kako su to izneli pojedini poslanici stranaka bivšeg režima, pitanje akademske čestitosti u stvari protura kao kukavičije jaje, kako bi se određeni istaknuti politički funkcioneri SNS, bez obzira da li je reč o gospodinu Nebojši Stefanoviću, da li je reč o gradonačelniku Beograda Siniši Malom, ili o bilo kom drugom, bilo kojoj drugoj političkoj figuri koja u javnosti predstavlja SNS i njenu politiku, unapred optužili i ne samo optužili, nego osudili za nešto što nisu uradili.

Ako ste pažljivo pratili izlaganje poslanika stranka bivšeg režima, šta ste mogli da primetite? Ne, postoji sumnja da je Nebojša Stefanović plagirao svoju doktorsku disertaciju, ne, postoji sumnja da je Siniša Mali to učinio. Ne, Nebojša Stefanović je plagijator. Siniša Mali je plagijator. Dakle, unapred se iznose presude da je neko kriv. Ko to radi? Rade potpuno nekompetentni ljudi. Rade ljudi koji su isključivo politički motivisani da nanesu političku štetu ljudima koji u javnosti predstavljaju SNS.

Ljudi koji to rade mislim da ne vode računa o najmanje dve stvari. Prvo, mislim da ne znaju šta je plagijat. Drugo, jedno je plagijat, drugo je pitanje kvaliteta jednog naučnoistraživačkog rada, jednog naučnog članka ili jedne doktorske disertacije. O tome da li je jedan naučni članak, naučnoistraživački rad ili doktorska disertacija više ili manje kvalitetna, o tome svi ljudi koji se bave tom vrstom nauke, ali napominjem, tom vrstom odnosno tom granom nauke, mogu da imaju svoj subjektivni stav.

Neko može da kaže da je doktorska disertacija Nebojše Stefanovića kvalitetna, neko može da kaže da je manje kvalitetna, ali mislim da niko ko se zaista bavi tom granom nauke ne može da kaže da je gospodin Nebojša Stefanović izvršio plagijat. Plagijat je jedan pravni institut koji postoji još od rimskog prava. To je krađa intelektualne tvorevine. To je kad vi predstavite kao vaše nešto što je u stvari napisao, naslikao, neko drugi. Mi smo primera plagijata imali u našoj nauci jako puno. Neću da navodim imena zato što neki od tih ljudi više nisu živi, a napravili su u toku svoje naučne karijere, da li svesno ili nesvesno, određene greške u pisanju svojih udžbenika, naučnih radova i objektivno to što su oni uradili predstavlja plagijat.

Ali, sa druge strane, kada pogledate čitav njihov naučni opus van konteksta tih grešaka koje su napravili, to su ljudi koji su izuzetno zadužili našu nauku. Ja konkretno mogu da govorim za pravnu nauku, ali neću da govorim imena zato što mislim da, prosto, to nije pristojno u ovom trenutku.

Ovde je problem što se ne brani princip akademske čestitosti radi principa, nego se akademska čestitost koristi kao političko oružje u borbi protiv ljudi koji su na odgovornim položajima u ovoj državi, a predstavnici su SNS. Moram da podsetim i kolege poslanike ali i građane, i stručnu javnost i javnost koja je manje stručna, kako je bila organizovana sednica Odbora za prosvetu sa praktično jednom jedinom tačkom dnevnog reda, a to je pitanje da li je plagirana doktorska disertacija gospodina Nebojše Stefanovića?

Atmosfera koja je napravljena u jednom delu Narodne skupštine, atmosfera koja je napravljena u jednom delu javnosti, atmosfera koja je napravljena u

jednom delu naše akademske zajednice bila je krajnje negativna. Unapred je izrečena presuda da je Nebojša Stefanović kriv i Odbor je organizovan kao neka vrsta suđenja, gde ste imali tužioca i sudiju koji je već izrekao presudu pre početka suđenja i poslanike koji su branili tezu da doktorska disertacija gospodina Nebojše Stefanovića nije plagijat.

Krajnje je neozbiljno, ovo govorim ne samo kao političar, nego i kao neko ko se pomalo bavi naukom, da vi istražujete da li je nešto je nešto plagirano u nečijoj doktorskoj disertaciji tako što ćete da pišete komentare po forumima, po internet sajtovima, što će svoje ocene o tome da li je nešto plagijat ili ne da daju ljudi koji čak i nisu stekli nikakvo ni naučno, ni nastavno zvanje, ljudi koji su studenti, bilo je i takvih slučajeva i onda to celu priču razvodnjava, obesmišljava i umesto da se zaista bavimo pitanjem akademske čestitosti zbog principa akademske čestitosti, mi se ustvari bavimo dnevno političkim borbama.

Ono što je rekla moja uvažena koleginica Aleksandra Tomić to je potpuno tačno. Mi smo stvorili jednu atmosferu opšteg nepoverenja u naš obrazovni sistem, što nije dobro i naša deca masovno, to egzaktno može da se dokaže, odlaze u inostranstvo i to ne samo studenti, dame i gospodo narodni poslanici, nego i đaci. Upisuju srednje škole, gimnazije, o fakultetima da i ne govorim, u inostranstvu zato što se u javnosti bez ikakve potrebe, bez ikakvog dokaza, bez ikakvih valjanih argumenata stvara utisak da je naš obrazovni sistem loš, da ne treba deca da upisuju naše fakultete, nego da odlaze u inostranstvo.

Zašto? Zato što se svesno, ali iz krajnje političkih razloga, ne iz naučnih razloga, ne iz razloga akademske čestitotosti stvara takva atmosfera da je naš obrazovni sistem nakaradan i da od njega treba bežati.

Ono što se takođe postavlja kao pitanje , a što mislim da kolege gube iz vida kada govore o pitanju akademske čestitotosti, pored pitanja da li je nešto plagijat, a mi smo dokazali na Odboru za prosvetu da doktorska disertacija gospodina Nebojše Stefanovića nije plagijat jer smo upoređivali stranice disertacije sa onim stranicama koje su navedene u tekstu koji je objavljen na sajtu „Peščanika“ gde se jednostavno jasno vidi da postoji nepodudarnost između onoga što piše na sajtu i onoga što zaista piše u doktorskoj disertaciji.

Dakle, pored pitanja – da li je nešto plagijat, i pored pitanja kvaliteta, odnosno da kažemo stila izrade jedne doktorske disertacije, kao treće pitanje o kome kolege potpuno gube iz vida i o tome nisu govorile, zato što su preopterećene političkom borbom protiv SNS jeste pitanje – do koje mere su doktorske disertacije ili naučno-istraživački radovi, koji su pisani pre 30, 40,50 godina danas aktuelni? Da li danas imaju ikakvu naučnu vrednost?

To je takođe jedno zanimljivo pitanje. Da li je i to stvar akademske čestitosti. Ovde sede ljudi koji su stekli svoje doktorate pre 50 godina, koji su verovali u ideje Marksa i Engelsa, koji su dokazivali da Jugoslovenski samoupravni-socijalistički sistem nije dovoljno utemeljen na marksističkim idejama, da bi mogao još više da bude utemeljen na idejama Marksa i Engelsa. Ljudi su na tome doktorirali. Šta mislite da bi bilo kada bi neko od nas rekao – hajde da vidimo doktorat tog i tog gospodina, da ga malo pročitamo pa da vidimo da li to predstavlja naučno štivo koje i danas ima naučnu vrednost ili je to bio jedan politički pamflet koji je bio aktuelan u tom istorijskom trenutku, ali koji danas ne znači ništa.

Mislim sada da pitate ne samo đake i studente, iole obrazovanije ljude da vam kažu uopšte ko su bili Marks, Englels, Lenjin, Staljin, ko je šta pričao na kom kongresu komiterne, leva, desna skretanja itd. pitanje da li bi se ljudi uopšte snašli i da li bi znali o čemu se radi.

Ljudi su stekli doktorske disertacije na tome i danas ti isti napadaju Nebojšu Stefanovića, Sinišu Malog itd. da su navodno plagirali svoje doktorske disertacije.

Dakle, kao što vidite, stvar uopšte nije tako jednostavna kao što na prvi pogled izgleda. Vi ste pitanje akademske čestitosti uzeli kao sredstvo da se obračunate sa nekim ko politički ne misli kao vi i on je unapred kriv.

Niste vi ni čitali doktorsku disertaciju Nebojše Stefanovića, a i da ste je čitali, pitanje je da li ste kompetentni da ocenjujete da li je ona plagijat ili ne. Sada meni neko da da doktorsku disertaciju iz medicinskih nauka, što bih ja morao da znam da li je ona plagijat ili ne? U tu materiju se ne razumem. Ovde izlaze ljudi sa srednjom školom ili ljudi koji su politikolozi ili koji su pitaj boga šta, magistri evropskih nauka i kažu – ma, da, Nebojša Stefanović je plagirao doktorsku disertaciju. To su teške reči koje nisu primerene Narodnoj skupštini.

Šta bi bilo sada kada bismo mi tražili – dajte nam te vaše magistrature i doktorate stečene po Beču, po Gracu, po ko zna kakvim univerzitetima itd, da vidimo šta tu piše, ima li tu ikakve nauke? Moramo da biramo reči kada nekoga za nešto optužujemo.

Ovde se stvara utisak da su navodno poslanici bivšeg režima obespravljeni zato što navodno ne smeju da spomenu ime ovog ili onog ministra, gradonačelnika Beograda itd. Naravno da smete i naravno da vam to pravo niko ne dovodi u pitanje, ali je jako ružno kada pokušavate da budete i sudije i tužioci, pri čemu neki od vas apsolutno po svojim stručnim i naučnim kvalifikacijama nisu kompetentni da se time uopšte bave. Pitanje da li je nešto plagijat ili ne je pitanje autonomije univerziteta i time treba da se bave visokoškolske ustanove od strane ljudi koji su kompetentni za određenu naučnu oblast. To nije pitanje dnevne politike, to nije pitanje puke skupštinske debate, to nije pitanje sviđa mi se ili ne sviđa mi se stranka koju predstavlja Nebojša Stefanović ili Siniša Mali ili bilo ko drugi. To su vrlo osetljiva akademska i naučna pitanja o kojima, čini mi se, poslanici stranaka bivšeg režima nisu vodili računa zato što njima, čini mi se, sve ono što govore u stvari imaju jednu političku pozadinu, a to je – da optužimo i da osudimo ministre u Vladi, gradonačelnika Beograda da su krivi za nešto za šta još uvek ne postoje valjani dokazi da su krivi.

Koji su bili argumenti, da vas podsetim, da je Nebojša Stefanović plagirao doktorsku disertaciju? Tekst objavljen na sajtu „Peščanika“, koji ima ukupno nepune četiri strane. Od te četiri stranice, mislim da su dve bile ispunjene tekstom, pošto su na te nepune četiri stranice se nalazile i dve fotografije prilično velike. Dakle, na otprilike dve stranice teksta, objavljen je dokaz da je Nebojša Stefanović plagirao svoju doktorsku disertaciju. To je smešno. Čitali smo to na sednici Odbora za prosvetu i uverljivo pokazali da Nebojša Stefanović nije falsifikovao svoju doktorsku disertaciju, odnosno da ni od koga ništa nije prepisao.