Hvala lepo.

Pa i efikasnost kao aspekt je naravno veoma važna za reč o postupanju u domenu izrade strateških dokumenata, planova, programa, ali i prilikom realizacije tih strateških planova.

Ono što je danas realnost u Srbiji, dame i gospodo, apsolutno više niko ne može da negira. Dakle, ozbiljan planski, sistematičan pristup između ostalog doveo je do toga da mi zaista više nemamo nikakvu teškoću, naprotiv. Sa lakoćom odgovaramo na sva pitanja koja se tiču pitanja zaposlenosti, pitanja otvorenih novih preduzeća, formiranih novih radnih mesta. Nekada su se kritičari svega i svačega protiv de fakto ostvarenih rezultata na tom planu borili negacijom, govorili da nema novih fabrika, govorili da nema novih pogona, a pošto je to danas toliko očigledno da je puno komično negirati ih, pošli su na neki novi pristup, pa su onda krenuli sa temama poput – To su loši poslovi, to su jeftini poslovi, to su nekvalitetni poslovi.

Dolazimo do tačke kada država ozbiljnim i odgovornim postupanjem, ne samo da privlači poslove koji podrazumevaju neku vrstu i manuelnog stvaranja, već i one koji su složeniji po svojoj strukturi, pa do vrhunskih poslova. I govorili smo ovde o sjajnim primerima, poput onih koji u IT sektoru nose prosečne neto plate od 700, 800, hiljadu, hiljadu i po evra i došli do fenomenalne situacije.

Danas nas ti isti optužuju da ni tu ne radimo kako treba, jer ne treba ni takve poslove da podržavamo zato što zamislite sada tu tezu, na taj način mi činimo rad skupljim te uništavamo konkurenciju na tržištu rada.

Oni kojima su puna usta lajkanja nad - Zašto su plate male; danas tvrde - Ma da budu plate da budu što manje, ne smeju da budu velike. Što bi rekli - Kako god da okreneš, ne valja. Srećom po Srbiju. Srbija jako dobro zna šta je za nju dobro. Srbija jako dobro zna šta je za nju korisno, pa zbog toga i podržava one koji su u stanju da Srbiji posao obezbede. U svim mogućim formatima i u broju od 170 hiljada potpuno novih radnih mesta, što je nešto što danas apsolutno niko ozbiljan ne može da negira. Hvala lepo.

Samo jedna napomena.

Nisu stvari toliko komplikovane koliko možda deluju. Dakle, odluka grada uvek može da se uporedi sa informacijama i upravo tim ciframa koje je kolega Jokić pomenuo. Dakle, jednostavno je i ne treba tu ne znam koliko matematike da se utvrdi, na osnovu onoga čime raspolaže grad, da li je to nešto čime raspolaže grad dovoljno da pokrije desetine miliona ulaganja. Mi smo pričali o tome ovde i nije ništa sporno i ništa nejasno. Nije ni pod kakvom maglom, desetine miliona planira Republika da uloži u Aerodrom.

Da li je to nešto …

(Goran Ćirić: Evra?)

…evra. Tako je. Da li je to nešto što može da uradi grad? Svi znaju kako glasi odgovor. Počnite od toga i sve će nadalje biti apsolutno jasno. Na temu onih optužbi da neko nešto hoće namerno da uruši, sroza ili šta već, koliko god sa jedne strane delovalo nerazumno da ga je neko namerno podizao, svojski se trudio da uspešno radi, a hoće da uradi sve potpuno suprotno, jednostavna logika da neko to hoće da uradi, za šta se danas optužuje Republika Srbija, najlakše rešenje bi bilo – ne diraj ništa, ostavi ga tamo i onda se pod izgovorom – nema Niš para, sve ruši samo od sebe, u hipotetičkoj situaciji, naravno. Kada radimo sve suprotno od toga, koliko treba računanja ili prosto samo malo iskrenosti da se zaključi kako glasi istina. Hvala lepo.

Zanimljivo, dame i gospodo, kako u analizi od početnih 20-ak miliona u roku od dva, dva i po minuta dođosmo na 10-ak. Ne možemo tako. Moramo ozbiljno od samog početka do samog kraja.

Velike su razlike u pitanju. Ta razlika koju neko napravi, kao verbalni manevar, već i haj haj prevazilazi ono što bi, na primer, grad Niš mogao da izdrži. Dakle, samo jedna greška u jednoj rečenici ili malo prostora da se zvuči ubedljivije, već prevazilazi sve ono što bi grad mogao da podnese sam, ako pričamo o tome da podnosi sam.

Kontrolni toranj, pista i terminal, mi o desetinama miliona evra pričamo. Ako se složimo da to grad ne može, ako se složimo da to bez Republike ne može, šta je još onda sporno? Šta je onda sporno da li će neko od ljudi, pričalo se o tome ovih dana, koji su zaposleni na aerodromu, oko aerodroma, pružaju različite vrste usluga, šta će se u njihovom životu promeniti, ukoliko se o nečemu formalno stara Republika? Ostaje tu gde je bilo i svi će putnici ići tamo gde su išli, svi će odsedati tamo gde su odsedali i prevoziti se kako su se prevozili. Kako će to uticati na živote ljudi u Nišu ili u okolini tog grada? Neće nikako. Dakle, reč je o klasičnoj političkoj igri na temu nečega što bi trebalo da zvuči strašno, a sve je samo ne strašno. Ne, naprotiv, dobro je, korisno i lepo je. Hoće država da uloži danas, Bogu hvala, za razliku od onih vremena koje ne volite kada pominjemo, ali moramo da ih pominjemo zato što mnogo opominju danas, Bogu hvala, u odnosuna ta vremena, pa ima odakle. To je valjda dobro.

Još jednom, kada već biramo argumente, hajde neka budu takvi da u njima ima neke logike i neke niti koncizno. Ne možemo da pričamo da je loše kada su plate male, a da napadamo kada država daje podršku programima gde su plate velike. Ne možemo da tražimo da se nešto razvija i prihoduje, na primer Aerodrom u Nišu, a da pričamo da mu je vrhunsko dostignuće da bude najjeftiniji na svetu. Moramo da se odlučimo, ako ćemo ozbiljno. Ako nećemo ozbiljno, onda, time završavam, zaboravljamo na desetine miliona u replici od dva minuta. Hvala lepo.

(Goran Ćirić: Replika.)

Pitanje razvoja, dame i gospodo, naravno, od velike je važnosti za svako društvo, pa tako i naše, i naravno uvek se posmatra pre svega, u kontekstu ekonomskih prilika.

Postoje stvari koje su toliko jasne, toliko precizni indikatori, da je zaista apsurdno pokušavati da se one negiraju, i one najbolje svedoče o tome na koji način određeno društvo funkcioniše kada je reč o njegovoj ekonomiji, na koji način to društvo živi. Društvo u Srbiji, dame i gospodo, zahvaljujući snažnim naporima i ozbiljnim rezultatima napravljenim upravo na ovom planu, na planu ekonomije, danas može se reći, za razliku od ružnih, prošlih vremena, zaista radi, zaista funkcioniše i zaista živi.

O tome neumoljivo govori zvanična statistika. Kada pogledate broj novoregistrovanih privrednih društava, broj osnovanih preduzetnika i samo uporedite tu statistiku po godinama, dovoljno je da pogledate koliko je bilo formiranih i osnovanih društava nekada, koliko danas. Onda pogledate koliko je nekada bilo normalno da se na godišnjem nivou tih društava zatvori, a kako stvari stoje danas, i da vam bude apsolutno sve jasno. Godine 2012. zvanična statistika kaže 38.848 osnovanih privrednih objekata, ukupno društva i preduzetnici. Skoro 39, nešto manje. Godine 2017. 43.446. Dakle, razlika se meri u hiljadama, naravno u pozitivnom smeru.

Pogledajte kako je nekada izgledala situacija po pitanju zatvaranja, i kaže 40.208 u 2012. godini. Dakle, za skoro dve hiljade više privrednih društava je nestalo godišnje, to je tada bilo standard, to je tada bilo normalno. Danas, 24.668, suma sumarum, 20 hiljada u plusu. Ovo govori mnogo rečitije nego bilo koja druga statistika koju se neki samo prave da ne razumeju. Hvala.

Pošto je pomenuta u par navrata SNS, gospodine predsedavajući. Na temu nekog odsustva želje, volje, čega već sa naše strane da mi ovde raspravljamo kako je ovde rečeno, o odličnim predlozima, dobrim amandmanima kojima neko želi nešto suštinski da unapredi, a mi kao ne želimo to da čujemo.

Nije rekao ni reč predlagač amandmana o svom amandmanu. Kako glasi taj fenomenalni predlog za koji mi zli, pokvareni i nevaljali nećemo da čujemo? Evo ja ću da ga pročitam. Taj fenomenalan predlog glasi ovako – Član 1. briše se.

Moram da priznam, neverovatno dobar predlog, toliko inventivan, sadržajan, toliko dobrih suštinskih stvari on sadrži, da smo mi teško pogrešili što smo zaključili da je ovo jedna potpuna praznina, jedno ništavilo o kom i da hoće čovek uz najbolju volju na ovom svetu, uložim zaista nema šta da diskutuje.

Uostalom to ne treba da kažem ja. Oni koji su gledali kako glasi ovo tzv. obrazloženje amandmana, videli su koliko mi nekome nešto uskraćujemo, dva minuta po Poslovniku, standardno obrazlaže predlagač svoje amandmane. Mi smo dva minuta i 40 sekundi slušali priču na temu – ovo je mnogo dobro, samo ne umem da vam kažem ni šta je. Toliko na temu koliko nešto ne može da kaže šta god želi da kaže u ovoj sali, pa makar bila i praznina, odnosno nedostatak bilo kakvog smisla, a ovo da komentarišemo dalje, mislim da je suvišno. Hvala lepo.

Bojim se da se mi ovde nismo razumeli. Nisam nikoga vređao, ja sam hvalio.

Dakle, rekao sam da je predloženi amandman odličan, fenomenalan, da mu je sadržaj toliko dobar i toliko kvalitetan da smo mi žestoko pogrešili što ga nismo razmotrili bolje, i to se vidi iz samog teksta koji sam ja takođe pročitao. Dakle, još jednom, amandman glasi – član 1. briše se. Ovoliko sadržaja i ovoliko smisla ja nisam video sigurno od početka ove godine. Ja sam to želeo da pohvalim, naravno.

Na temu naših amandmana, dame i gospodo, da li su ist, ili nisu isti, to može da zaključi čovek koji sedi u ovoj sali i sluša te amandmane, sluša kako glase i sluša obrazloženja. Naravno, to ne može da zna onaj koji priviri u salu samo po pet minuta mesečno, u proseku, ostatak vremena da li provede u kabinetu ili u restoranu, u to ne ulazim. Ali, kada se malo duže vremena provede u sali, onda se primete i te fine nijanse u sadržajima amandmana i npr. u našim pohvalama onako iskrenim, kada želimo da za nešto kažemo - ovo zaista vredi, ovo je zaista toliko dobro da smo mi nešto izgleda ovog puta pogrešili.

Da se uozbiljimo, ako može. Amandmani SNS, i to je objašnjeno već onima koji imaju neki problem sa njima, ni jedan jedini, ali ni jedan jedini, dame i gospodo, nije na tom nivou ozbiljnosti da sadrži tekst - deda mraz se spušta niz odžak, a mislim da je baš taj amandman potpisao, svojeručno potpisao onaj koji sebi daje za pravo da komentariše naše amandmane. Tu sramotu ne može da opere nikad, i kada god krene da priča o amandmanima, neka se seti te svoje časne uloge u tom svom fenomenalnom potezu. Hvala lepo.

Pošto smo bili pozvani da se izjasnimo šta mi mislimo o amandmanu koji je predložila koleginica, evo ja vam kažem, ja ću za taj amandman da glasam. Nije to nikakav problem. Ko je u ovoj sali, u danu za glasanje, mogao je već da vidi da mi nemamo apsolutno nikakav problem da se i glasanjem, pored toga što ih obrazlažemo, izjasnimo o svojim amandmanima ili amandmanima svojih kolega. Nego, to je poslužilo kao svojevrsno opravdanje da se ovde raznorazne stvari izreknu i da se kaže nešto što, apsolutno smatram, ne bi smelo, jer nije dobro.

Na temu uloge pojedinih što stranaka, što pojedinaca, političkih aktera, kako god hoćete, 90-ih godina, ne treba mi da ponovo trošimo vreme kako bi neke stvari objašnjavali, ali te stvari se znaju. Dakle, zna se tačno, i to je živa istina, da su neki koji sebe dan danas predstavljaju kao najveću moguću opoziciju u svemu u Srbiji, ili u tadašnjoj SFRJ, učestvovali u vlasti time što su davali, beše svojevremeno, dvojicu saveznih ministara, da su pregovarali sa režimom, koji danas ne mogu nikako da smisle, nakon uspešne kampanje, čini mi se, pod sloganom „pošteno“, da podele tu vlast.

Dakle, onaj koji je pregovarao da bude premijer u toj tadašnjoj vlasti i toj tadašnjoj politici, nije samo zato što je tražio previše, izgubio je moralno pravo da posle govori kako se od nečega tu ograđuje. Kakvi su im bili originalni svetonadzori, to govore njihovi osnivači. Mislim da sam u njihovim nedeljnicima čitao šta je Čavoški pričao o tome, da su se oni u svom originalnom programu vezivali za pravo srpskog naroda da živi u onoj državi u kojoj želi i da može da zaokruži svoje istorijske teritorije, da ukoliko se neki drugi otcepe, srpski narod ima pravo da ostane deo druge celine.

Danas, ti ljudi, čiji je to originalni stranački program, takve stavove proglašavaju za šta? Kako ono sami kažu, za ratno huškanje. Reč je o ljudima koji ne žele da budu korektni, ne žele da budu fer, da kažu da su neke stvari ispravne i da ne možete da prihvatite, samo zato što vam neko servira da te stvari nisu ispravne, jer je on jači i veći i on to tako vidi, da vi prihvatate da sami na sebe prosipate blato. Nisu tako razmišljali oduvek. Nije časno da se danas postavljaju drugačije.

O podeli vlasti sa različitima, da, pričali smo mi mnogo puta. Nije u redu da se danas od toga ograđuju i govore – mi sa tim ništa nemamo. Koliko su samo puta, eto sredinom tih devedesetih, njihovi poslanici, njihovi predstavnici glasali za savezni budžet. Šta je to ako nije par ekselans dokaz da su u nečemu učestvovali, nešto podržavali. Zašto se sada od toga ograđuju? Što je danas sporno u jednom momentu podržati nešto što smatraš državnim i nacionalnim interesom? Od drugih stvari bi trebalo da se ograđuju. Dakle, ne da se brane od toga kada im se citira da su nekada njihovi predstavnici podržavali nečasno postupanje prema njihovoj zemlji, nego da se od toga danas ograde. To bi danas bio fer i korektan pristup.

Znamo svi ko je 1999. godine izgovorio da je besmisleno zaustaviti kampanju bombardovanja ako to ne dovede do promene vlasti u Beogradu. Nije nešto što može čoveku da služi na ponos, ali tako je rečeno i znamo i ko je. Kada dođete do 2000-tih godina i pričom o dugovanjima i pričom o uslovima, vole neki mnogo da pričaju o apsolutnim brojevima. Ti neki koji mnogo vole da pričaju o apsolutnim bojevima nikako da kažu u apsolutnoj vrednosti koliko je iznosio dug u momentu kada su preuzeli državu. Pa da onda u istoj toj apsolutnoj vrednosti saopšte koliki su dug ostavili toj zemlji, a ne kako nam kad odgovara. Nekad nam odgovara da pričamo o apsolutnim iznosima, a nekad u relativnim. Ako mnogo vole apsolutne neka kažu, ali neće. Zašto? Zato što im ne odgovara, jer pokazuje strahovit podatak da su i pored toga što su imali mnogo toga da privatizuju i prodaju, to su i učinili, i mnoge milijarde na taj način obezbedili i pored toga što su se bavili otpisivanjima, pa i tu se u nekim milijardama računa, u apsolutnim brojevima ostavili veći dug nego ta decenija ratova, ta decenija sankcija, ta decenija propadanja.

Šta to onda govori o njihovom uspehu? Da li zbog toga izbegavaju da se tim apsolutnim brojevima pohvale. Gde je Srbija danas i pitaju za njen rast? Srbija je u godinama kada u kontinuitetu ima pozitivan rast. Neka je i najmanji na svetu, neka je 0,01, ako je pozitivan bolji je od njihovog minus 3,1. Nemojte da se uopšte više vraćamo na tu temu, besmisleno je, a u kontinuitetu je i u plusu.

Volite da se merimo po regionu. Pogledajte onda istraživanja Svetske banke o kojima je govorila koleginica Tomić, koleginica Vlahović i kolega Arsić, regionu Srbija doprinosi u zaposlenosti. Ceo region ima danas čime da se podiči zahvaljujući tome što tu zaposlenost Srbija ima u poslednjih tri ili četiri godine koliko je imala. Uporedite onda Srbiju, pa recimo po tom parametru, sa okolnim zemljama. Šta će da bude? Biće dobro. Pokazaće tamo te neke rang liste da je Srbija vanredno uspešna i na regionalnom nivou.

Šteta je da se zbog sitne političke koristi ignorišu dobri rezultati za svoju zemlju. Loše je kada se ti rezultati nipodaštavaju. Ali, da upadnete u zamku, da sami sebe proglašavate za najgore, a niste, da sami sebe okrivljujete za nesreću koju su vam drugi izazvali pre dve decenije, a niste za nju realno krivi, e to je već zona onih otrova o kojima smo pričali. U zamku da bude generator te vrste otrova prema, prema svojoj zemlji, to ne sme sebi da dozvoli niko. Na prvom mestu narodni poslanik, ali nijedan građanin ove zemlje. Hvala.

Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim amandmanom podvlači se značaj pitanja razvoja. Razvoj je u tesnoj vezi sa ukupnim privrednim prilikama u zemlji i naravno, u tesnoj vezi sa pitanjem zaposlenosti, odnosno pitanjima proizvodnje.

Danas se tokom ove skupštinske rasprave nekoliko puta postavio znak pitanja šta je moguće u Srbiji proizvoditi danas, za šta mi imamo kapacitete, znanja i mogućnosti. Pa, zaista činjenica jeste, mnogo toga Srbija danas može, zaista, mnogo toga može, mnogo više od onoga što obično ljudi imaju u vidu kada govore o proizvodnji u našoj zemlji.

Prisutni ministar inače ništa nije pogrešio. Srbija danas može da izvozi male avione, i to i čini. U reakciji na onu vest koju je neko komentarisao danas, eto, izvezlo je jedno preduzeće dva aviona, dva samo u SAD, ukupno, čini mi se, podatak je – više od 160 na različite krajeve sveta. Pedesetak zemalja je ukupno u pitanju. To je, zaista, u Srbiji moguće. To je realnost. Ali, obratite pažnju, dame i gospodo, reč je o privatnom sektoru i upravo tamo gde mi želimo da postignemo najbolje moguće efekte, to je da podstaknemo privatnu inicijativu, tu se takve stvari dešavaju. To nije nikakva fantazija, nikakva bajka. To je moguće. I, da, postoje i naučni instituti koji danas rade ozbiljne stvari, koji rade sa savremenim tehnologijama. Da, postoje i privatni instituti u tom smeru. I, da, tamo gde je potrebno, Srbija danas ima sredstva da te dobre procese podstakne, između ostalog, podstakne i subvencijama.

Da je činjenica da mi te programe ne samo na osnovu onoga što kaže slovo zakona, već i u praksi realizujemo sa podjednakim uvažavanjem i domaćih i stranih investitora, neko je postavio pitanje – dajte odnose. Zvanični izveštaji od prošle godine kažu – ukupno oko 180 takvih programa za strani kapital, odnosno oko 150, ako ne grešim, za izvorno domaći.

Dakle, kao što se vidi, i neka formalna, suvoparna statistika govori da tu nikakvih potcenjivanja jednih u odnosu na druge nema. Na taj način mi i povećavamo zaposlenost, mi i smanjujemo javni dug u onim relativnim odnosima, pa i u apsolutnim odnosima, malopre kada neki nisu hteli da daju informaciju do kraja, onih 17,7 milijardi javnog duga na kraju 2012. godine, što je bilo sve samo ne dobar rezultat, danas će moći da se savlada, pa i onaj relativni odnos pada već drugu godinu zaredom, mnogo ranije nego što je predviđeno i Srbija zaista postaje uspešno mesto, dobro mesto za život, sve suprotno od neuspešne DOS palanke kakva je bila nekada. Hvala.

Jel ovo pravo na repliku, gospodine predsedavajući? Čisto da znam kako da organizujemo vreme, pošto je pomenut predsednik stranke.

Dakle, kada govorimo o poziciji Srbije o svetu, a o tome je upravo govorila koleginica koja je predložila ovaj amandman, govorimo, naravno, o strateškom nivou. Pozicija Srbije nije nešto što se uređuje danas za sutra, nije nešto što se uređuje na planu od jedne nedelje, mesec dana. To je nešto na čemu se radi sa pogledom u budućnost, i to ozbiljnim pogledom. Između ostalog, zbog toga se i ne kaže, bez razloga, da su pitanja integracija u evropskoj budućnosti i perspektivi Srbije, ali, sa druge strane, i najboljih mogućih odnosa sa Ruskom Federacijom, Narodnom Republikom Kinom i relevantnim faktorima na svetskoj političkoj sceni, ono što se smatra strateškim ciljevima i opredeljenjima.

U vezi sa tim, apsolutno sve izrečeno u diskusiji naše koleginice jeste bilo na mestu. Ono što treba imati u vidu, s druge strane, je da ukoliko govorimo o reperkusijama na lokal, ja sam to razumeo u prethodnoj diskusiji, one naravno mogu da se utvrde i one svakako postoje. Adekvatna pozicija Srbije, između ostalog i na međunarodnom planu, podrazumeva određene posledice. U slučaju naše države, bez ikakve sumnje, dobre posledice.

Mir i stabilnost, koji uz ekonomski razvoj, mi uvek potenciramo kao vitalne interese našeg društva, podrazumevaju da će upravo zahvaljujući tome što je Srbija prepoznata kao mirno, stabilno okruženje, neki investitori zaključiti da tu mogu da plasiraju svoj kapital, neko doći na ideju da uloži u ovu našu zemlju, što se zaista dešava, neko ovde pokrenuti novi proizvodni program, neko ovde otvoriti neku fabriku, što se upravo i dešava.

Zahvaljujući svim tim međusobno jako povezanim procesima, mi danas možemo da se pohvalimo i sa 170 hiljada potpuno novih radnih mesta i sa, čini mi se, oko 90 tih novih fabrika i novih proizvodnih pogona.

Koliko jedno veze sa drugim ima, mislim da je više nego jasno. Koliko to neko razume dok sluša, neka ostane pitanje za one koji slušaju. Hvala lepo.

Po amandmanu.

Verovatno je došlo do izvesne greške u ovom zakonu, a ni u pratećem obrazloženju nema nikakvog pomena tabloidnih dnevnih listova. No, ako je želja da se poveća transparentnost, nešto što pozdravljamo zajednički, to je upravo razlog za podršku ovom zakonu, jel tako? Hvala.

Hvala.

Mislim da sam pronašao razlog nerazumevanja. Greška je u shvatanju određenih sadržaja. Nije se, naravno, u dnevnoj štampi nalazilo nikada ništa poput planova, programa, strategija ili akcionih planova kojima bi trebalo da se bavimo na ovoj sednici u vezi sa ovim zakonom.

Greška je očigledno u razumevanju, kada, na primer, Saša Janković neki apel objavi u određenim novinama, makar ranga tabloida, to nije ono na šta se odnosi ovaj zakon. Mislim da je sada sve jasno.

Vidim da tu ima mnogo nerazumevanja, na mnogo tema, u isto vreme. Neću to da komentarišem, besmisleno je. Suština je da predlagač nije razumeo jednostavnu stvar – osnovna metodološka pravila. Hvala.

(Nataša Sp. Jovanović: Replika.)

Nemam ništa protiv, dame i gospodo narodni poslanici, kada neko sam za sebe kaže da smatra da mu nije mesto u ovoj sali i da bi se bolje snašao verovatno da iz te sale izađe. Lična odluka, ništa sporno, ali ako mu smeta činjenica da narodni poslanici primaju plate, pre nego što napusti salu neka vrati svoju platu, ako mu to smeta.

Dalje, ako mu smeta učešće države u dobrim stvarima u ovoj zemlji, kada bude vraćao platu neka vrati i traktor koji je dobio kao subvenciju upravo ove države. Što se tiče dobrih stvari i onog što je plus u džepu građana Srbije, o tome ne treba da se konsultuje sa Vukom Jeremićem koji o tome ne zna apsolutno ništa, koji se živo brine za standard građana Srbije, sve tvitujući sa čuvenih svetskih mondenskih letovališta, sve tvitujući iz Arizone, ovih dana iz Vašingtona, iz švajcarskih odmarališta itd. Ali, može da se konsultuje sa Borisom Tadićem. Boris Tadić je priznao, nevoljno ili nesvesno, ne znam, ali priznao da su danas prosečna primanja u Srbiji veća nego u njegovo i u Jeremićevo vreme.

Ministar je već objasnio sve što treba znati na temu FATF-a, ali nije loše da se podsetimo. Mi smo nekima odgovarali na to. Ne postoji crna lista na kojoj se Srbija nalazi. Da je neko hteo da pogleda malo te mape kako su objavljene, video bi da postoji neki dezen tamnog samo za dve zemlje, nijedna od tih zemalja Srbija nije. Nego, ako se brinete za to šta smo mi do sada uradili, to je pitanje postavljeno. Ne može neko da se zove narodnim poslanikom, a da nema pojma šta je Narodna skupština usvojila u decembru prošle godine. Kada je to bilo? Je li bilo pre sto godina ili pre tri meseca samo? Pogledajte sajt Uprave za sprečavanje pranja novca, tamo piše koje smo zakone mi usvojili, koje zakone usvajamo sada, piše u obrazloženju tih zakona, zašto, i to sve lepo piše.

Ako se pitate kada je to država mogla da ima veze sa nekim kriminalom, nekim terorizmom ili bilo čim paravojnim, pa i to je lepo rekao svojim rečima, opet nevoljno ili nesvesno, Boris Tadić u intervjuu Svetislavu Basari 2011. godine. Rekao je da je njegova tadašnja stranka, koju su tada vodili on lično i njegov najbolji Vuk Jeremić, imala veze i sa paravojnim formacijama i sa kriminalom. Možda to neke stvari osvetli ovde. Hvala lepo.

Pomenuta je Srpska napredna stranka, dame i gospodo, pa evo prilike da par stvari pomenutih danas ne ostane nedorečeno.

Prvo na temu iznete tvrdnje da je država Srbija, u vreme kada se o njoj stara Srpska napredna stranka, na nekoj crnoj listi određene organizacije. Misli se konkretno na organizaciju za kontrolu i sprečavanje pranja novca. To se pominje u ovom pratećem materijalu. Dakle, prvo ta tvrdnja sama za sebe je neistina. Ne postoji crna lista na kojoj se nalazi Republika Srbija. I to je objašnjeno našoj javnosti dobro.

Ja sad krajnje dobronamerno hoću da prihvatim da neko nije imao zlu nameru, nego da prosto nije razumeo ono što je uzeo da prokomentariše. Dakle, ne postoji crna lista te organizacije na kojoj se nalazi Republika Srbija. Republika Srbija je u režimu monitoringa ili što bi, kad se prevede, trebalo da znači – pažljivog posmatranja.

Samim tim što ono prvo nije istina, nije istina ni tvrdnja da se nešto dugo krilo od javnosti. To je tako kazano danas. Bukvalno, onog momenta kada je na sajtu te organizacije, skraćeno FAT objavljeno da se vrši monitoring, toga momenta je stiglo i odgovarajuće obrazloženje. Obrazloženje glasi: „Srbija je od 40 preporuka koje su date ranije od strane te organizacije već usvojila 35.“

Kada se izjašnjavalo hoće li se ili neće zvanično usvojiti ovaj status monitoringa, i ta evropska komisija pominjana danas bila je protiv toga, jer smatra da je u Srbiji mnogo toga preduzeto dobrog u periodu kada se o njoj starala SNS, upravo u domenu borbe protiv svih tih opasnih stvari, ne samo Evropska komisija, već mnoge evropske zemlje bile su takođe sa istim viđenjem. Kina je imala isto stajalište. Ruska federacija je imala isto stajalište. Jedna jedina zemlja je insistirala da se Srbija nađe na listi za monitoring, ne bilo kakvoj crnoj listi.

To dovoljno govori na temu šta je istina, na temu kakvo je činjenično stanje. I da, ovi zakoni koje mi usvajamo na ovoj sednici biće među onim naporima da se kao što je najavljeno upravo od strane Vlade do kraja godine formalno zadovolje sve one stvari za koje taj neko insistira. Kada Srbija ne bude bila ni na listi za monitoring, ostaće samo pitanje da li su tabloidi sadržani pored toga što su zanimljivi, nešto na šta se teško odgovara. Ja ne bih rekao da je teško. Hvala.

Ja ću još jednom da se izjasnim o samom amandmanu. Pozivam da se ne prihvati. Smatram obrazloženje koje smo dobili od strane predlagača zakona sasvim dobrim i ne smatram da bilo šta izrečeno u međuvremenu predstavlja neku argumentaciju, znači, ni to što pripadnici takozvane opozicije sami sebe kritikuju. Čuo sam da je tu neko negodovanje zbog blizu 1000 amandmana u pitanju. To je onda sigurno reč o njihovom rezultatu. Oni su to toliko podneli. A, da im se smeju deca, to ću da shvatim kao neku samokritiku, ali to apsolutno nisu nikakvi argumenti. Oni nek se objasne među sobom ko je tu šta uradio.

Na temu vremena, jedna poslanička grupa je u pravu. Neće imati vremena da raspravlja o drugim zakonima, zato što ga je potrošila, a druga poslanička grupa, moram da im kažem, nije u pravu. Dakle, dobra vest za njih, imaju još vremena, čini mi se, još oko dva minuta po jednom, šest minuta po drugom osnovu. Ako ih mudro iskoriste, raspravljaće o čemu god žele. Hvala.