Naravno.
Dame i gospodo narodni poslanici, meni je žao što je moj kolega, mislim da je pogrešio, napravio lapsus, postoji Pokrajinska vlada odmah da kažem, ima nas koji smo se za to borili. Ima nas koji smo se za to borili dok ovi koji se smeju su bili neki od njih, recimo vojvođanski vlastelin u kampu Milana Paroškog i apsolutno osporavali autonomiju Vojvodine.
Od 1990. godine, moja Narodna seljačka stranka se zalaže da Vojvodina ima neku vrstu autonomije zato što ima više specifičnosti zbog kojih je to i zaslužila. Ne sporeći pri tome da i neki drugi regioni koji imaju tu specifičnost, tu pre svega mislim na Kosovo i Metohiju, imaju to isto.
Ali, da se vratim na amandman. Dakle, ja podržavam apsolutno predlog Vlade, to se nikako ne sme brisati, ja ću navesti jedan primer – mi smo recimo u RFZO zatekli 21 člana upravnog odbora. Dvadeset jednog člana.
Smanjili smo taj broj za sedam. Znači, sedam ljudi je radilo posao koji je prethodno radilo 21 čovek. Ako je njima trebao 21, sedam ljudi je trebalo da ne postigne sve da uradi.
Međutim, desilo se samo na uštedama na lekovima da u odnosu na 2012. godinu, da napravimo uštedu od 3,6 milijardi, da u budžetu Srbije, a bilo je namenjeno 30 milijardi, ostane 12,1 milijarda, nije povučena za zdravstvo. Znači, umesto 21 čoveka, posao je radilo sedam ljudi i postiglo je evidentne uštede i time doprinelo da Vlada Republike Srbije tim novcem kupi gama nož, a u vreme vladavine stranke bivšeg režima i do četiri miliona evra se izdvajalo za operacije u Turskoj.
Takođe, dok su oni sprovodili razne javne nabavke po šest puta za nabavku mašina za zračenje, Vlada Republike Srbije je tim ušteđenim novcem koji nije povučen u RFZO je uspela da kupi te mašine za zračenje, pa i jednu za Vojvodinu koja je šest puta neuspešno pokušala da nabavi te, da održi te javne nabavke.
Ono što ja razumem, a ovde priče nekih podnosioca amandmana liče na onu narodnu priču o babi Đurovici, ja razumem tugu i bol zbog izgubljenih izbora 2014. godine, razumem i nervozu, tugu i bol zbog izgubljenog cenzusa, ali mislim da moraju da se više skoncentrišu na podatke, da vide šta je napredak, da taj napredak održe, a da ne osporavaju po svaku cenu.
Treba imati različito mišljenje, ali oko nečega moramo da se složimo, ali recimo broj članova u nadzornom odboru, broj članova koji je bio u upravnim odborima, svako smanjenje, svaku uštedu bez obzira što su opozicija, bez obzira na tugu i bol zbog izgubljenih izbora, zbog cenzusa kojeg nemaju, trebali bi da podrže možda u takvoj situaciji, u poslednjem trenutku povuku neke glasače.
Ja ću navesti samo jedan primer vojvođanskog vlastelina, odnosno uprave za kapitalna ulaganja. Kupili su dva ista aparata. Institut za plućne bolesti je taj aparat platio tri miliona i 536 hiljada, a isti aparat Institut za onkologiju Vojvodine je platio osam miliona 328 hiljada. Dakle, pet miliona više.
To govori o modelu njihovog ponašanja i verujem da su zbog toga i zbog izgubljenog cenzusa, a samim tim i zbog izgubljenog novca koji su sticali na način da se bave politikom, da su zbog toga malo nervozni.
Ja verujem, možda je smešno, verujem da sam se ja možda prevario 90-tih godina kada sam vojvođanskog vlastelina video sa zastavom, onom crnom, u kampu vojvode Milana Paroškog, zato što nisam znao da je on 15 godina bio amaterski glumac, a tek da od 2000. godine glumi profesionalno u AP Vojvodini. Hvala.