Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, poštovani gosti, ja sam 2000. godine bio narodni poslanik, čak i glasao za Zakon o privatizaciji, jer je tadašnji, sad već pokojni premijer, uspeo da nas ubedi da sa jednog modela privatizacije, vaučerskog, pređemo na drugi. Kamo lepe sreće da nismo.
Od 3.000 firmi, za njih je, koliko se ja sećam, više je dobijeno novca za „Mobtel“ nego za celokupnu privredu koju smo zatekli. Sistem je funkcionisao na način da se otprilike moglo smatrati posle 2001. godine, mogli ste to da opišete ovako – ja sam premijer, ja sam ministar, ja sam politički bog, preko privatizacije ću pomoći sebi i bližnjemu svom.
Dakle, finansijski direktori, kad već pričamo o šibicarenju, a ja verujem da se moj kolega poljoprivrednik izuzetno razume u šibicarenje, da kažemo da je finansijski direktor stranke bivšeg režima kupio tri šećerane za tri evra. I ono malo prihoda što je država dobila, daleko je više morala da im vrati kroz razne projekte i poslove. Da se prisetimo da je to bio tvorac šećerne afere, iako je bio finansijski direktor stranke bivšeg režima, u kojoj je bio i moj kolega poljoprivrednik. Napravio je aferu koja se zvala „šećerna“ i država je zbog toga snosila daleko veće konsekvence nego što je dobila. Dobila je tri evra, devet evra za tri šećerane, ali je morala zato da plati milione i milione evra odštete zbog šećerne afere koja je proizvedena, zahvaljujući kupovini tri šećerane za tri evra. Kamo lepe sreće da je samo bila kupovina tri puta tri evra, devet evra, da je to bila konačna šteta, međutim, šteta je bila daleko veća.
Moram da podsetim i na privatizaciju DIN-a i DIV-a, kada su umesto fabrika prodata tržišta. Dakle, prodati su svi pušači, svi oni koji konzumiraju cigarete, tako što su uz fabrike data i obećanja da niko određeni broj godina neće moći da podigne prerađivačke kapacitete duvana, odnosno fabrike cigareta, da bi kupac mogao da što pre izvuče kompletnu korist i sve strane cigarete su postale domaće. Akciza se smanjila a proračunata vrednost od milijardu i dvesta miliona fabrike cigareta otišle su za negde oko 500 miliona evra. Za tih 500 miliona evra su oni, kroz monopol koji su dobili da niko drugi ne može više da podiže fabrike cigareta određeni broj godina, uspeli za vrlo kratko vreme da povrate investiciju. Nisu prodavane samo fabrike, prodavani su i ljudi. Ovog puta su prodavani oni koji su konzumirali cigarete.
U toj divljoj, tutnjajućoj, predatorskoj privatizaciji, jednostavno su izbrisana mnoga radna mesta i za ta radna mesta je dobijen neki novac, sa jedne strane. To je država potrošila u poslove koje su isti ti tajkuni pravili. Prema tome, novac koji je dobijen je opet na određeni način, kroz projekte, vraćen tim istim ljudima koji su za vrlo mali novac uzeli ogromno bogatstvo i sve što je bilo naše postalo je njihovo. Ta njihova mesta su plaćena nesrećom i bolom, na stotine hiljada otpuštenih radnika koji od tada, praznih džepova i praznih stomaka, tumaraju Srbijom i sada imamo ljude od 50 do 60 godina, bez penzije i bez plate.
Radna mesta su naprosto zbrisana. Što je još gore, otišla su poljoprivedna preduzeća, posebno prerađivačka i skladištari, umesto da budu, kao što su se neki od nas zalagali, predmet privatizacije i da pripadnu primarnim poljoprivrednim proizvođačima i da na takav način oni kroz poljoprivrednu proizvodnju dopune svoje prihode, oni su postali plen majstora tranzicije, tako da, sem što su za jeftine pare dobili ogromne površine njiva, voćnjaka i livada, dobili skladišni prerađivačke kapacitete, oni su dobili i instrument i ostali poljoprivredni proizvođači su postali taoc tih velikih tajkuna koji su se domogli ogromnih prerađivačkih kapaciteta, tako što su poljoprivredne proizvode mogli da preuzmu, otkupe a ne plate, tako što su mogli da se bave, umesto otkupom – preuzimanjem, umesto isplate su mogli da ne plate i da na takav način svoja bogatstva uvećavaju.
Ja ću ministru napomenuti privatizaciju veterinarskih stanica, koje su oko 32 upropaštene i na takav način je stočarstvu zadat ozbiljan udarac po pitanju zdravlja životinja i programa mera. Sada navodim primer, ono što je Odbor za poljoprivredu tražio, da se veterinarska stanica u Bujanovcu proglasi javnom službom, odnosno, po zakonu, da se izuzme iz procesa privatizacije, jer ukoliko se privatizuje, može da bude veliki instrument na tom osetljivom području. Može da bude značajan instrument velikog šverca koji se i inače veoma teško na tom području suzbija. Mislim da tu veterinarsku stanicu, to je bio stav odbora i mi smo to prosledili Vladi, ne znam dokle je to došlo, ali mislim, ovde ima članova odbora koji su prisutni, da tu veterinarsku stanicu Bujanovac, s obzirom da radi na veoma osetljivom području, treba izuzeti iz procesa privatizacije.
Sam podatak da je „Mobtel“ doneo više novca, koji je bio privatna firma, koja je uzeta na način na koji je oduzeta od svog vlasnika, da je donela više prihoda nego sve druge privatizacije, govori o načinu i karakteru tih privatizacija.
Ovde se ministar pozivao na Linkolna. Linkoln je, između ostalog, rekao – Vlada naroda, iz naroda, za narod. Problem je bio što stranka bivšeg režima koja još uvek vlada na ¼ teritorije nije bila ta Vlada iz naroda za narod, nego je to bila Vlada protiv naroda, Vlada opšte narodne propasti.
Takođe moram da vam napomenem da je jedan drugi, citiraću Tomasa Mana, rekao – za državu sve, a za Vladu koliko zasluži. Tako, gospodine ministre, morate da zavrnete ruke, ne kao stranka bivšeg režima, da zavrćete ljudima i privrednicima ruke, morate da zavrnete rukave i da od ništa napravimo nešto. Naš narod je najviše besan zato što dobitnike tranzicije na način koji sam opisao nismo kaznili i više od hleba gladni i žedni, bosi i goli, žele da kaznimo dobitnike tranzicije koji su na takav način opljačkali narod. Hvala.