Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/9440">Marijan Rističević</a>

Marijan Rističević

Srpska napredna stranka

Govori

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, naravno, predlažem da se ne prihvati amandman iz prostog razloga što je obrazloženje bilo na određeni način veoma oholo. Kad neko kaže – ministre, ušli ste u brod koji tone, zaboravio je da kaže zašto taj brod tone, ko ga je torpedovao? Ko je brod koji se zove privreda Republike Srbije od 2000. godine doveo do toliko rupa da on mora da tone i da se na svaki način u poslednje dve godine krpi, da koliko toliko može da plovi i da nosi standard stanovništva koji je sve manji i manji.
Privredno stanje koje smo mi zatekli sredinom 2012. godine je bilo katastrofalno. Taj brod su napustili i oni najveći paceri koji su na njemu bili. Da podsetim da su se na tom brodu tako tovili tako što su finansijski direktori stranke bivšeg režima kupovali, recimo, poslednje šećerane koje su napravljene u Republici Srbiji, da su kupovali tri šećerane za po tri evra, da se radi o Baču, Kovačici i Pećincima i da je samo ona u Kovačici na zalihama šećera imala osam miliona evra. Budete finansijski direktor jedne stranke, izvadite tri evra i dobijete u miraz šećera u vrednosti od osam miliona evra.
Da ih podsetim kako su istom tom svom finansijskom direktoru stranke bivšeg režima, kad god mu je zatrebalo novaca, zaključcima Vlade dozvoljavali da određenu količinu šećera, recimo, jedno 15 hiljada tona proda Vladi po 80 dinara, nema veze što je šećer danas 50 dinara, da zadrži i šećer i novac i da mu još plate čuvanje. To je bio model ponašanja prema privredi, prema tom brodu koji, kako kaže moj kolega, tone, samo što nisu rekli da su ga oni potopili na jedan divljački način, tako da je počišćeno veoma mnogo radnih mesta, gotovo 400 hiljada ljudi je ostavljeno praznih stomaka i praznih džepova, sa prihodovne strane su prebačeni na rashodovnu stranu, umesto da privređuju i primaju plate, plaćaju doprinose da penzije budu veće itd, oni su primorani da budu rashod, da budu socijalni slučajevi, da država na njih troši umesto da prihoduje i onda se pojave oni koji su ih uništili i počnu da kukaju nad njihovom sudbinom. Izvinite, meni to izgleda kao kada ubijete čoveka, pa posle dođete na njegov grob i kukate – eto, vidite kako su ga zlikovci ubili. Hvala.
Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, član 13. govori o zaštiti preduzeća od strateškog značaja, i o zaštiti 25.000 zaposlenih. Predložiti da se taj član briše, nije samo nehumano, već po određenim firmama i preduzećima izgleda i suludo. Ja ću navesti primer PKB-a.
Dakle, PKB kojim je upravljala stranka bivšeg režima kroz Grad Beograd, koji je 2011. godine imao dug od 1.900.000.000, dakle manje od 20 miliona evra. Posle toga, ta dobitnička privredna politika je u Gradu Beogradu od PKB napravila dužnika čiji se dug za dve i po godine uvećao za 70 miliona evra i dostigao iznos od 10 milijardi dinara.
Dakle, to je ta privredna politika koja od dobitnika pravila gubitnike. PKB ima 19.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, državnog poljoprivrednog zemljišta koje mu je dato bez naknade, koje mu je pripojeno, koje privatni poljoprivredni proizvođači plaćaju zakup otprilike od pet do šest miliona evra. Ni to nije pomoglo da se ne prave ovoliki gubici, pa se recimo u tom periodu, za tri štale koje su koštale, trebale da koštaju tri i po miliona evra, koje su pravljenje bez građevinske dozvole i koje do dana današnjeg nemaju upotrebnu dozvolu zbog toga, umesto tri i po miliona potrošilo 12 miliona evra. Tako da je štala po jednoj kravi za svaku kravu košta preko 10 hiljada eura, da su joj pravili kuće na tom zemljištu sa punim nekim komforom, manje bi koštala nego što su koštale štale. Napominjem da su to bile tri koje je gradila firma koja se nikad nije bavila nikakvo gradnjom, firma iz Kikinde koja se uglavnom bavila prodajom određenih delova.
PKB je od sigurnog dobitnika posao gubitnik i gle čuda oni su pokušali, najverovatnije zbog buduće privatizacije da PKB-u koji ima osam hiljada hektara svog zemljišta pripoje 19.350 hektara poljoprivrednog zemljišta, građevinskog zemljišta 835 hektara i 1.279 hektara drugog zemljišta što je ukupno 21.471 hektara.
U „PKB“ je u tom periodu greškom konvertovan zemljište od 509 hektara, u Kovilovu 99 hektara, u Ovči 410 hektara.
Ako vam kažem da je „Lidl“ i firma „MPC“, čini mi se, plaćala jedan hektar građevinskog zemljišta u tom reonu od 850 do 900 hiljada evra, ne treba mnogo pameti da se pomnoži 509 hektara sa tom sumom i da se dobije koliko je koštalo to greškom konvertovano zemljište, koliko je koštalo, ne samo „PKB“ i Grad Beograd već koliko je koštalo ovu državu.
Ovde se nastupa, posebno od stranke bivšeg režima, kao da smo zatekli idealnu državu, kao da smo zatekli idealnu privredu koja isporučuje novac svima, koja garantuje dobre plate, dobre penzije, punu uposlenost.
Kao da nismo zatekli potpuno razvaljenu, obogaljenu, zapuštenu i napuštenu državu sa privrednim sistemom koji je po broju nezaposlenih, a sa prosečnom nacijom starom 42 godine, govorio sasvim jasno da nemamo privredu koja može da nosi plate i penzije ovom stanovništvu i u ovako malom iznosu kakav je sada.
Srbija koju smo zatekli bila je ravna marsu. Bilo je uslova za život ali u njoj nije bilo života. Takođe je nedopustivo da stranka bivšeg režima ovde čini sve da se i u buduće ne uradi ništa, da se to zapušteno i napušteno stanje nastavi.
Ja ne želim da kažem da oni trebaju da ćute ali treba da pogledaju rezultate koji su očigledni i koji govore da je privreda gotovo desetkovana, da su radna mesta počišćena i da su prirodni i stvoreni resursi uglavnom koristili njihovim prijateljima da svoja enormna bogatstva uvećavaju, a da je stanovništvo ostalo sasvim nezbrinuto i da ti prirodni stvoreni resursi nisu bili u korist svih stanovnika već samo u korist pojedinih i zato se to društveno bogatstvo prelilo u džepove određenog broja, malog broja ljudi.
Srbija koju mi treba da izgradimo, jer u ovoj državi nije bilo države, treba izgraditi državu i novi privredni sistem u kome će biti posle i hleba za sve. U kome niko neće više biti siromašan, niko ne treba da bude bos, niko ne treba da bude go.
Dakle, Srbija mora da prirodnim stvorenim dobrima da stvori uslove da svako ima pravo na komad hleba, na krov nad glavom i da ima neku određenu perspektivu. Država koju smo zatekli je bila takva da nije bilo dovoljno crne boje kojom bi se oslikalo stanje koje je zatečeno.
Dakle, treba okrenuti list. Ja poštujem što predsedavajući ima određenu toleranciju prema opoziciji, s obzirom da je imao iskustva sa rigidnim Poslovnikom i rigidnim tumačenjem tog Poslovnika. Nemam ništa protiv prigovora ali svi treba da znamo da treba izgraditi državu u državi u kojoj nije bilo države i da je naš posao ravan pokušaju da se od riblje čorbe napravi akvarijum. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, posle ove poslednje rečenice, živ sam se utvitovao, ali nema problema.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam pažljivo ovo sve pročitao i ono što je za mene bitno, bitno je da nešto kažemo i odlazećem povereniku, a vi svakako pamtite da sam imao velike zamerke na tzv. nezavisna tela i organe i pojedince koji su se, po mojim navodima, ububrežili i koji su predstavljali otprilike rezervni sastav stranke bivšeg režima.
Sećamo se tih hvalospeva tim tzv. nezavisnim organima i regulatornim telima. Sećamo se tih aplauza koje su dobili pojedinci zbog navodne borbe za ljudska prava. Ovde je osporeno iskustvo od deset godina bavljenja ljudskim pravima predloženom povereniku, a ja mu predlažem da ubuduće radi sve što prethodnik nije radio. Dakle, sve što Nevena Petrušić nije radila, neka radi budući poverenik, a sve što je radila Nevena Petrušić, neka ne radi budući poverenik.
Svakako se sećate i one zaštite Aboridžina, koju je ova država platila oko 150.000 dolara. Toga se seća i državni revizor. Državna revizorska institucija takođe može da se seti izveštaja za 2013. godinu o Povereniku za zaštitu ravnopravnosti, odnosno za zaštitu ranjivih grupa. Taj izveštaj ukazuje da je bilo i te kako nepravilnosti koje sam navodio kod bivšeg Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, koji je ovde dobijao gromoglasne aplauze od predstavnika stranke bivšeg režima, koji sebe nazivaju opozicijom, iako vladaju sa više od jedne četvrtine ljudi i na više od jedne četvrtine teritorije, u Vojvodini. Što naš narod kaže – hoće vrana da čuči na dva kolca.
Dakle, moj savet je da se ne bavimo Aboridžinima, već da se bavimo svojim građanima. Bivši poverenik se bavio time. Kada se spominje ona kvalifikacija od deset godina bavljenja ljudskim pravima, hajde da vidimo ko je to izabran i reizabran, da ne bi trpeli kritike da smo mi politički instruirani otklonili tzv. predstavnike tzv. nezavisnih regulatornih tela i organa.
Hajde da vidimo osetljive devedesete godine i da kažemo da li je bavljenje ljudskim pravima kada je neko stručni saradnik u Vladi Šešelj-Milošević. Da li je to kvalifikacija tzv. Zaštitnika građana? Ja to zovem zaštićenik. Dakle, neko ko je bio u Vladi Milošević-Šešelj, svakako se nije baš bavio preterano ljudskim pravima, ali su mu to oni uklopili da ima deset godina iskustva u tzv. bavljenju ljudskim pravima. Evo, ja tvrdim da je on bio visoki činovnik u toj Vladi u Ministarstvu sporta. Nadam se da nije dužio streljaštvo. Tu je bio. Ako je neko osetljiv na devedesete i na ljudska prava, onda svakako treba i da kritikuje svoj izbor i svoj predlog.
Hajde da vidimo koji je Poverenik za informacije od javnog značaja. Hajde da vidimo to bavljenje ljudskim pravima i tu vrstu nezavisnosti.
(Aleksandra Jerkov, s mesta: Može li tema?)
Da vidimo tu vrstu poverenika i da vidimo da li je tačno da je 2007. godine na tom mestu izabrana, a mi reizabrali da ne bi bili optuženi da smo narušili kontinuitet tako svetih organa, a ovo nije naknadna pamet, vi se svakako sećate da sam ja tu kritiku imao i 2013. i 2014. godine, a imam je i sada.
Da li je tačno da je taj poverenik bio ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu? Da li je tačno da je bio potpredsednik Skupštine? Da li je tačno da je bio poslanik? Da li je tačno da je bio najmanje u tri partije? Pa, u čemu se sastojala ta sveta nezavisnost i ta kvalifikacija od deset godina bavljenja ljudskim pravima, jer za sva tri ova organa ili regulatorna tela postoje isti standardi da se deset godina bavi ljudskim pravima?
Zato ja podržavam da svakako lošije rešenje od Nevene Petrušić ne možemo dobiti i podržavam izbor novog poverenika, ali s obzirom na stanje, a hoću da kažem da porodica Gojković ima moj glas kad god hoće, s obzirom na stanje u oblasti ljudskih prava i onih koji se o tome staraju, da ću ja tražiti zaštitnika seljana.
Ovde se govorilo o osetljivim društvenim grupama. Ja znam samo jednog kolegu koji nije u toj grupi seljana koji su i te kako ugroženi. Ja ću tražiti zaštitnika seljana, s obzirom da smo tretirani, kao predsednik Narodne seljačke stranke i ja tvrdim da seosko stanovništvo, posebno seljaci su u poslednjih 10, 12 godina, bogami od devedesete, a posebno od 2000. godine smo očekivali da se odnos prema nama promeni, mi smo građani ne drugog reda, mi smo građani poslednjeg reda, građani žnj kategorije.
S obzirom da je meni ovde Zaštitnik građana rekao da ga moja prava ne interesuju, da sam poslednji čija bi on prava poštovao, ja ću tražiti zaštitnika seljana koji treba da se bavi zaštitom prava i tih građana, a ne samo stanovnika. Građanin je pojam za državljanina, a on je to doživeo kao da treba da bude zaštitnik samo građana, stanovnika grada, a seljane i seljake je prepustio same sebi i njih nema ko da štiti.
Dakle, s obzirom na to da je to najranjivija grupa, ja ću tražiti da imamo i tu vrstu zaštite.
Svakako ću podržati predlog koji mora svakako, i da nije impresivne biografije, biti bolji od gospođe koja je branila prava Aboridžina i to platila 150.000 dolara, da bi za deset dana u Australiji dobila 5.000 dolara. Dakle, tada je rečeno da nisam u pravu. Međutim, revizorska institucija pronašla je da je tu bilo nepravilnosti i ja verujem da ubuduće Poverenik za zaštitu ravnopravnosti neće imati takvu vrstu nepravilnosti kakvu je imao prethodnik. Stoga ona zaslužuje to pravo.
Moram takođe da kažem, kad sam već kod zaštitnika seljana, odnosno koga zahtevam, s obzirom da Zaštitnik građana to ne radi, da je odjednom postao drag, iako su svi protiv devedesetih, takvo lice je postalo milo i drago, nekim opozicionim strankama, već sam naveo s koje strane su one opozicione, ali moram da kažem i ovo. Svi se sećamo ubistva Ćuruvije. Dame i gospodo, ja vas pitam – kako čovek iz BIA, koji je penzionisan pre nekoliko meseci, koji je radio u Šestom odeljenju sa Romićem, sutradan bude primljen kod Zaštitnika građana kao savetnik? To je onaj što mu pronalaze ono kada sused šeta kuče, pa kao taj ga prati itd.
Kako to da smo osetljivi na neke događaje iz 90-ih, a nismo osetljivi na kadrove iz 90-ih, koji su nam sada politički bliski, kao što je to Zaštitnik građana? Kako to da se nismo setili da proverimo kako je on penzionisanog, svog ličnog, prijatelja, koji se penzionisao u BIA danas, primio za svog savetnika koji pravi izuzetne probleme u komunikaciji između vlasti, onih organa koje treba on da kontroliše, i samog Zaštitnika, odnosno zaštićenika građana?
Moramo da imamo iste standarde i ja se slažem. Ja tražim i zahtevam od nadležnih organa u Skupštini Srbije da sve ove navode proveri, a porodici Gojković poručujem da uvek ima moj glas, ako im on bude zatrebao. Hvala.
Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, poštovani gosti, ja sam 2000. godine bio narodni poslanik, čak i glasao za Zakon o privatizaciji, jer je tadašnji, sad već pokojni premijer, uspeo da nas ubedi da sa jednog modela privatizacije, vaučerskog, pređemo na drugi. Kamo lepe sreće da nismo.
Od 3.000 firmi, za njih je, koliko se ja sećam, više je dobijeno novca za „Mobtel“ nego za celokupnu privredu koju smo zatekli. Sistem je funkcionisao na način da se otprilike moglo smatrati posle 2001. godine, mogli ste to da opišete ovako – ja sam premijer, ja sam ministar, ja sam politički bog, preko privatizacije ću pomoći sebi i bližnjemu svom.
Dakle, finansijski direktori, kad već pričamo o šibicarenju, a ja verujem da se moj kolega poljoprivrednik izuzetno razume u šibicarenje, da kažemo da je finansijski direktor stranke bivšeg režima kupio tri šećerane za tri evra. I ono malo prihoda što je država dobila, daleko je više morala da im vrati kroz razne projekte i poslove. Da se prisetimo da je to bio tvorac šećerne afere, iako je bio finansijski direktor stranke bivšeg režima, u kojoj je bio i moj kolega poljoprivrednik. Napravio je aferu koja se zvala „šećerna“ i država je zbog toga snosila daleko veće konsekvence nego što je dobila. Dobila je tri evra, devet evra za tri šećerane, ali je morala zato da plati milione i milione evra odštete zbog šećerne afere koja je proizvedena, zahvaljujući kupovini tri šećerane za tri evra. Kamo lepe sreće da je samo bila kupovina tri puta tri evra, devet evra, da je to bila konačna šteta, međutim, šteta je bila daleko veća.
Moram da podsetim i na privatizaciju DIN-a i DIV-a, kada su umesto fabrika prodata tržišta. Dakle, prodati su svi pušači, svi oni koji konzumiraju cigarete, tako što su uz fabrike data i obećanja da niko određeni broj godina neće moći da podigne prerađivačke kapacitete duvana, odnosno fabrike cigareta, da bi kupac mogao da što pre izvuče kompletnu korist i sve strane cigarete su postale domaće. Akciza se smanjila a proračunata vrednost od milijardu i dvesta miliona fabrike cigareta otišle su za negde oko 500 miliona evra. Za tih 500 miliona evra su oni, kroz monopol koji su dobili da niko drugi ne može više da podiže fabrike cigareta određeni broj godina, uspeli za vrlo kratko vreme da povrate investiciju. Nisu prodavane samo fabrike, prodavani su i ljudi. Ovog puta su prodavani oni koji su konzumirali cigarete.
U toj divljoj, tutnjajućoj, predatorskoj privatizaciji, jednostavno su izbrisana mnoga radna mesta i za ta radna mesta je dobijen neki novac, sa jedne strane. To je država potrošila u poslove koje su isti ti tajkuni pravili. Prema tome, novac koji je dobijen je opet na određeni način, kroz projekte, vraćen tim istim ljudima koji su za vrlo mali novac uzeli ogromno bogatstvo i sve što je bilo naše postalo je njihovo. Ta njihova mesta su plaćena nesrećom i bolom, na stotine hiljada otpuštenih radnika koji od tada, praznih džepova i praznih stomaka, tumaraju Srbijom i sada imamo ljude od 50 do 60 godina, bez penzije i bez plate.
Radna mesta su naprosto zbrisana. Što je još gore, otišla su poljoprivedna preduzeća, posebno prerađivačka i skladištari, umesto da budu, kao što su se neki od nas zalagali, predmet privatizacije i da pripadnu primarnim poljoprivrednim proizvođačima i da na takav način oni kroz poljoprivrednu proizvodnju dopune svoje prihode, oni su postali plen majstora tranzicije, tako da, sem što su za jeftine pare dobili ogromne površine njiva, voćnjaka i livada, dobili skladišni prerađivačke kapacitete, oni su dobili i instrument i ostali poljoprivredni proizvođači su postali taoc tih velikih tajkuna koji su se domogli ogromnih prerađivačkih kapaciteta, tako što su poljoprivredne proizvode mogli da preuzmu, otkupe a ne plate, tako što su mogli da se bave, umesto otkupom – preuzimanjem, umesto isplate su mogli da ne plate i da na takav način svoja bogatstva uvećavaju.
Ja ću ministru napomenuti privatizaciju veterinarskih stanica, koje su oko 32 upropaštene i na takav način je stočarstvu zadat ozbiljan udarac po pitanju zdravlja životinja i programa mera. Sada navodim primer, ono što je Odbor za poljoprivredu tražio, da se veterinarska stanica u Bujanovcu proglasi javnom službom, odnosno, po zakonu, da se izuzme iz procesa privatizacije, jer ukoliko se privatizuje, može da bude veliki instrument na tom osetljivom području. Može da bude značajan instrument velikog šverca koji se i inače veoma teško na tom području suzbija. Mislim da tu veterinarsku stanicu, to je bio stav odbora i mi smo to prosledili Vladi, ne znam dokle je to došlo, ali mislim, ovde ima članova odbora koji su prisutni, da tu veterinarsku stanicu Bujanovac, s obzirom da radi na veoma osetljivom području, treba izuzeti iz procesa privatizacije.
Sam podatak da je „Mobtel“ doneo više novca, koji je bio privatna firma, koja je uzeta na način na koji je oduzeta od svog vlasnika, da je donela više prihoda nego sve druge privatizacije, govori o načinu i karakteru tih privatizacija.
Ovde se ministar pozivao na Linkolna. Linkoln je, između ostalog, rekao – Vlada naroda, iz naroda, za narod. Problem je bio što stranka bivšeg režima koja još uvek vlada na ¼ teritorije nije bila ta Vlada iz naroda za narod, nego je to bila Vlada protiv naroda, Vlada opšte narodne propasti.
Takođe moram da vam napomenem da je jedan drugi, citiraću Tomasa Mana, rekao – za državu sve, a za Vladu koliko zasluži. Tako, gospodine ministre, morate da zavrnete ruke, ne kao stranka bivšeg režima, da zavrćete ljudima i privrednicima ruke, morate da zavrnete rukave i da od ništa napravimo nešto. Naš narod je najviše besan zato što dobitnike tranzicije na način koji sam opisao nismo kaznili i više od hleba gladni i žedni, bosi i goli, žele da kaznimo dobitnike tranzicije koji su na takav način opljačkali narod. Hvala.
Zahvaljujem se.
Mislim da smo se sporazumeli. Želim u ime Odbora za poljoprivredu, ne samo u svoje ime, da zahvalim Vladi i Ministarstvu za privredu i privatizaciju zato što je, za razliku od stranke bivšeg režima, shvatilo ozbiljnost situacije i koliko su te veterinarske stanice značajne za naše stočarstvo, a posebno ta u Bujanovcu zato što bi bila veliki instrument šverca. Zato još jednom želim da zahvalim na reakciji Vladi i Ministarstvu privrede i privatizacije. Hvala.
Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam već ovde govorio da demokratija nije samo da pričaš šta hoćeš, demokratija je i pravo da slušaš šta hoćeš i koga hoćeš. Možda je to razlog, ali sporedni razlog za nešto manje prisustvo stranaka koje podržavaju Vladu.
Ja kao predsednik NSS ne osećam se prozvanim među onim rečima – predsednik stranke. Moram da kažem da je drugi razlog nešto tanje prisutnosti su odbori i rasprava o privredi i privatizaciji koja se trenutno vodi van ove sale, dakle poslanici vladajućih stranaka, stranaka koje podržavaju Vladu Republike Srbije iz tog razloga nisu prisutni u sali.
Ali, se pitam iz kog razloga, sa kojom indignacijom možda opozicioni poslanici ne slušaju prethodnog govornika jer je sa njegove izborne liste bilo prisutno samo dva poslanika?
Nemam ništa protiv što je podneto 1250 amandmana, demokratija košta. U svom obrazloženju on je to naveo kao glavni razlog da je to njihov neki veliki uspeh. Od tih 1250 amandmana naši gledaoci treba da znaju, prilikom glasanja o tim amandmanima poslanici koji su uglavnom predlagali amandmane „briše se“, bili su prisutni samo na možda 5% i manje od 5% amandmana.
Dakle, o kvalitetu predlagača amandmana i samih amandmana govori prisustvo prilikom glasanja, a ne samo prihvatanje od strane Vlade da to bude sastavni deo predloga zakona.
Da bi naši gledaoci, da bi naši građani bili potpuno informisani, dužan sam da kažem da u svom obrazloženju prethodni govornih je propustio da kaže da ni sami nisu verovali u svoje predloge i da su gotovo 1000 amandmana podneli sa rečima „briše se“ koji su bili sasvim nepotrebni.
Ja nisam protiv da se amandmani predlažu, da se o njima vodi rasprava, ali ću navesti primer, primer opštine Inđija i Poslovnika koji je donela stranka bivšeg režima tako da to besedenje na koje se poziva prethodni govornik i pravo, sveto pravo u demokratiji, da se besedi prilikom obrazloženja amandmana, je ukinuto, tamo gde oni vladaju.
Ja sam u amandmanu isto onoliko koliko je prethodni govornik.
Dakle, ja govorim tamo gde oni vladaju je zabranjeno obrazlaganje amandmana. Možete u jednom zakonu sve amandmane da obrazlažete do dva minuta. Mi ovde strpljivo slušamo obrazloženje predlagača amandmana koji predlaže 1250 amandmana, od kojih je hiljadu bilo „briše se“, za koje je Skupština potrošila više para nego što je potrebno za protivgradnu zaštitu.
Smatram da su neki amandmani bez obzira što je pravo opozicije da ih predlaže nas koštali više nego protivgradna zaštita, nedostatak raketa, zbog čega su uništeni neki usevi i zato smatram da ste trebali kada je obrazlagan amandman koji je Vlada prihvatila, na isti način da opomenete i predlagača amandmana da bez obzira što je njihova leksička ispravka usvojena, trebali ste da ih upozorite da se ne može govoriti o ne prisustvu poslanika vladajućih stranaka, o tome koliki je uspeh predlagati 1250 amandmana.
Uspeh je glasati za svoje amandmane i za više njihovih amandmana sam glasao ja nego oni sami, što dovoljno govori o predlagaču i načinu na koji oni predlažu i obrazlažu svoje amandmane.
Ja pozdravljam to što Vlada usvaja amandmane opozicije, to ranije nije bila praksa, to je demokratsko pravo i Vlade i vladajuće većine, da njihove amandmane prihvati, da za njihove amandmane glasa, ali mislim da ono što se besedi prilikom obrazloženja ovih amandmana nas puno košta, košta nas više nego protivgradna zaštita i da o tome, moj topli savet onima koji predlažu amandmane za koje ne veruju čak ni poslanici koji ne prisustvuju prilikom obrazlaganja amandmana za koje ne veruju ni oni sami jer za njih ne glasaju, da pokušaju da reduciraju malo taj broj amandmana da imaju malo vere, da imaju malo razumevanja i za onaj siromašni sloj seljaka koji nema protivgradnu zaštitu i da novac koji ovde uštedimo preusmerimo za neku vrstu zaštite, dopunske zaštite i na takav način učinimo dobro i sebi i njima. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam čekao da dobijem reč, čekao i dočekao.
U vezi amandmana, ja pohvaljujem Vladu Republike Srbije što i pored uvredljivih obrazloženja amandmana, Vlada i nadležna ministarstva nađu načina, snage i volje da prihvate amandmane, ma od koga oni dolazili. Iz tih razloga verujem da i poslanici koji predlažu takvu vrstu amandmana treba na određen način da budu zahvalni na tome što se ne pravi nikakva restrikcija, odnosno što se poslanici ne dele na podobne i nepodobne, već što se amandmani prihvataju po mišljenju Vlade i ministarstva, po tekstu, a ne po političkoj obojenosti.
Vlada iz tih razloga zaslužuje malo više poštovanja. Ja moram da kažem, s obzirom da se ovde prigovara na nedostatku poslanika koji podržavaju Vladu, moram i da pročitam da je u Maloj sali veliki skup i veoma značajan, a da se štedi na troškovima i to je gospodin Bečić trebao reći, da paralelno držimo dve sednice zato što bi na takav način uštedeli znatno na troškovima održavanja obe sednice. Zato se u Maloj sali održava skup koji se zove „Značaj vodeće uloge parlamentaraca u procesu promovisanja svesti o borbi protiv korupcije“.
Mislim da je to značajna tema i da vredi prisustvovati, određenim brojem poslanika, i na onom mestu koje će nam svakako preneti utiske šta je bilo u Maloj sali, tako da smo se podelili na dva gola. Iz tog razloga smo nešto manje prisutni, ali tamo nisam primetio uopšte poslanike iz opozicije, tako da verujem da njima nije stalo ni do jednog ni do drugog skupa.
Što se tiče obrazloženja mog prethodnog kolege, mene uvek dirne ono obrazloženje koje se tiče letilica i vojnih pitanja. Ja pravim razliku između loše pelcovanih kokoški, između sela Pukovce, koje lete i aviona, s obzirom da sam služio vazduhoplovstvo vojnih aviona, s obzirom da sam služio u ratnom vazduhoplovstvu i protivvazdušnoj odbrani, to se zove protivvazduhoplovna odbrana. Zato veoma dobro znam razliku između loše pelcovane kokoške u selu Pukovce dok sam ja služio vojsku, i vojnih aviona. Mislim da to moj kolega govori iz vojničke prakse koje nije bilo, za razliku od mene, i zato sam na određen način uvek dirnut.
Što se tiče onih primata i tako dalje, ima jedna izreka koju ću ponoviti. Kaže: „Iz zlih usta ne može ništa drugo već zla reč izaći“ - Marin Držić. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću vrlo kratko.
Što se glasanja o amandmanima tiče naravno da se za ovaj neće glasati zato što ga je Vlada prihvatila.
Veliki moralni problem nije zato što Vlada ne prihvata amandmane, to što poslanici vladajuće koalicije, poslanici i stranke koje podržavaju Vladu Republike Srbije ne glasaju za amandmane koje podnosi moj kolega. To nije toliki problem. Moralni problem, pravi moralni problem je kad za amandmane ne glasaju oni koji ih podnose. Ja tvrdim da oni koji su podneli 1.250 amandmana, najmanje za 1.100 nisu glasali. To govori o njihovim moralnim karakteristikama. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, sreća, pa je Vlada prihvatila ovaj amandman, jer mislim da predlagači ne bi bili prisutni na glasanju za svoj amandman. To se kod njih dešava veoma retko, na prste se gotovo može nabrojati koliko su puta od 1.250 predloženih amandmana bili na glasanju.
Javio sam se zbog akademske čestitosti. Nije akademski čestito reći da Predlog zakona čuči negde. Predlog zakona može da čeka, da stoji u fijoci, ali da čuči? Kako će Predlog zakona da čuči, meni nikako nije jasna ta akademsko čestita definicija u jednoj rečenici? Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, naprosto sam iznenađen, da ne kažem i uvređen, zato što jedan akademski čestit docent, ili docenat, oba izraza su pravilna, nije uspeo u svom amandmanu da razluči kada se upotrebljava predlog „s“, a kada predlog „sa“.
Dakle, zbog ovih učenika gore, budućih studenata, kojima takvi docenti mogu predavati, dužan sam da kažem da se predlog „sa“ upotrebljava, ako ćemo akademski čestito, s obzirom da je predlagač amandmana predložio i zakon o visokom obrazovanju, predlog „sa“ se upotrebljava ispred reči koje počinju sa s, z, ž i š. Sve ostalo upotrebljava se predlog „s“. Toliko o tome da jedan zemljoradnik mora da upozorava jednog profesora, jednog učitelja na visokim školama, jednog docenta, ili docenata, da ga upozori na pravopis srpskog jezika, kada se predlog „s“ upotrebljava, a kada predlog „sa“.
Ukoliko su oni stvarno pisali ove amandmane, onda imam zamerku. Ali, verujem da to nije greška prethodnog govornika, da je to greška nekoga ko njima piše amandmane i stoga mislim da tu grešku oni vrede da podele.
Što se tiče reči „delati“, nemam ništa protiv da je upotrebljavaju. Ja razumem oba jezika. Dakle, mislim da je ispravno da njihova vinost kaže da vinciliri vinodelaju i vinokuliraju. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, profesor Atlagić mi je svedok da sam se na vreme prijavio. Nije sporno ništa i da ste me preskočili, međutim, već drugi put akademski čestit docent upotrebio je izraz „čuči“ Predlog zakona.
Ponovo moram da ispravim i zbog studenata i zbog srednjoškolaca koji će biti budući studenti, da ne može papir, odnosno ne može jedan predlog „čučati“, može „čekati“ u fioci, može biti „gurnut“ u fioku itd. Izraz „čuči“ tamo negde predlog zakona, je sasvim pogrešan.
Može se „delati“, ja ću se sa time složiti, sa tim izrazom, makar on ne bio naš. Može se i „vinodelati“. Može se čučati prilikom vinodelanja, čovek može da čuči, jer izraz „čuči“ znači – biti sagnut, biti u sagnutom položaju savijenih nogu u kolenima i kukovima.
Na takav način se recimo orezuje vinograd, vezuje vinograd, bere grožđe, ali nikako predlog zakona ne može da čuči. Vinodelja može da čuči, vinodelati može se čučati, vinciliri mogu da čuče, ali predlozi zakona ne mogu da čuče i sa tim ne mogu da se složim. Hvala.
Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja prvo pohvaljujem Vladu zato što je prihvatila ovaj komplikovani amandman, da se posle reči doda zapeta, određene reči.
Mislim da je to veoma vredno pažnje, a već sam i govorio da o pravopisu predlagači imaju dva različita mišljenja u zavisnosti od toga ko im je koji amandman napisao.
Verujem da su to oni činili sami i želim da pohvalim Vladu, kad god ima priliku da prihvati amandman opozicije, ukoliko je iole kvalitetan kao što je ovaj, ako je komplikovan kao što je ovaj, ja verujem da te zapete treba dodati, pa možda iako su suvišne vredi pokušati, uključiti i opoziciju u neku konstruktivnu diskusiju.
Što se tiče mržnje koja je prilikom obrazlaganja ovih amandmana nama prišivena, ja se ne sećam da je neko sa ove strane mrzeo bilo koga. Ne sećam se ni jedne ružne reči da je upućena u mikrofon u ovom sazivu od 2014. godine, od kada smo ovde, tako da primedbe o tome kako poslanici koji podržavaju Vladu Republike Srbije, šire mržnju poput onih devedesetih, apsolutno ne stoje.
Mi nikoga nismo nazvali ni stokom, ni primatima, čak se ja nisam ni uvredio na reč „primati“, odnosno „primati“, jer se to akcentuje u Niš na razne načine, pa možda to „primati“ je neko mislio na reč primati, kao recimo kada se ono uzme - primati subvenciju od 525 hiljada evra, imati stan na Vračaru od 500 hiljada evra zahvaljujući tome što ste u prethodnom mandatu bili predsednik Vlade. Možda ta reč primati, „primati“ je pogrešno izgovorena, pa se odnosila na primati. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, u obrazloženju ovog amandman, ja ću da primim, ako se to tako može nazvati, sve jezike koji se upotrebljavaju.
Dakle, nije mi bitno ko se obraća ovoj Skupštini jezikom koji liči na hrvatski, nije mi bitno ko se u obrazloženju obraća se jezikom koji je bosanski, nije mi bitno da li se neko obraća jezikom kako to u Crnoj Gori zovu crnogorski ili maternji jezik. Dakle, ja mislim da su to, a i strani lingvisti to potvrđuju, sve varijante jednog te istog srpskog jezika, tako da ako mi prevodilac bude potreban za bosanski, pošto ima samo jedan ovlašćeni prevodilac u Srbiji, ja ću da pozovem Republiku Srpsku i dobiti izvorno tumačenje.
Nebitno je, dame i gospodo, dragi građani, kojim se jezikom ovde služimo, bitno je da se razumemo i sve ove verzije za mene, a i za međunarodne lingviste, su varijante srpskog jezika, a i zato želim da prihvatim sva ova narečja, sve varijante kojima govore narodni poslanici. Hvala.