Dame i gospodo narodni poslanici, govoriću nešto o robnim rezervama koje po svojoj funkciji treba da očuvaju stratešku sigurnost države, između ostalog i od mogućih vojnih i ekonomskih pritisaka kojima, ne daj bože, možemo ponovo biti izloženi. Naša bliska istorija je to pokazala.
Ovde su kolege govorile o ulozi robnih rezervi, o stabilnosti tržišta, cena, itd. Slažem se sa njima u potpunosti. Robne rezerve bi trebale da koriste u tom cilju.
Međutim, robne rezerve, ono što niko nije govorio, imaju i ulogu kao instrument poljoprivredne politike. Dakle, one bi trebale da očuvaju stabilnost cena prilikom otkupa. Država više ne može da propisuje zaštitne cene, ne može da propisuje paritete, ali može robnim rezervama, kao instrumentom, da kada su viškovi poljoprivrednih proizvoda očiti i cena pada oni to mogu da otkupljuju i da stavljaju u robne rezerve i da intervenišu kada cene odu previše daleko, odnosno kada na tržištu prevaziđu neku tržišnu cenu. Na takav način se čuva srpski seljak.
Takođe, uloga robnih rezervi u poljoprivrednoj politici može biti u sledećem – očuvanje međusobnih pariteta, posebno između mineralnih đubriva, kukuruza, pšenice, poljoprivrednih proizvoda, a takođe i pariteti između kukuruza, pšenice i cene stoke, dakle cene mesa. Na takav način država može, a da to ne propiše, da očuva sigurnost, ne samo potrošača, ne samo prerađivača, ne samo države, već može da očuva i prehrambenu sigurnost države, stanovništva, ali i da očuva proizvodnju strateških poljoprivrednih proizvoda. Dakle, njihova uloga bi trebala da bude u poljoprivrednoj proizvodnji kao instrument pozamašna. Međutim, to nije slučaj.
Svedoci smo, to je nasleđena politike, da su robne rezerve uvek bile na strani prerađivača i na strani trgovačkih interesa, raznih trgovaca i izvozno – uvoznih lobija.
Ja sam bio onaj koji je 90-ih godina bio opozicija i ne sećam se nekog mog kolege da se nešto previše borio protiv toga, ako se ne uzima to da sam ih takve viđao sa foteljama na glavi, sa skupom slikom pod miškom, pred nagorelom, tada Saveznom skupštinom, odnosno ovom Skupštinom.
Ono što je ministar rekao, toga trenutka je zatečeno gotovo milion tona pšenice. Devedesetih godina u robnim rezervama je bilo 1.200.000 tona pšenice. Dakle, i te kako se vodilo računa i o tim mogućim vojnim i ekonomskim pritiscima na našu zemlju.
Takođe, tvrdim da po dolasku DOS-a na vlast, u tim promenama sam i sam učestvovao nije bilo promaje u magacinima koliko je bilo 2012. godine, a i sam ministar je to potvrdio, u robnim rezervama je bilo robe. Godine 2003. još uvek je u robnim rezervama ostalo preko 500.000 tona pšenice, a onda su se ti trgovinski interesi pojavili tako što je pšenica koja je plaćena 7,5 dinara, plus troškovi itd, koja je prevazišla osam dinara po kilogramu, prodata radi izvoza po 5 ili 5,5 dinara, da bi ta pšenica odmah posle žetve kupovana od istih onih koji su bili izvoznici po 13 dinara. Dakle, samo na tih nekoliko stotina hiljada tona neko je zaradio po kilogramu oko osam dinara, pa izračunajte koliko je to u tom trenutku bilo. Mislim da je zarada izvoznika bila između 30 i 50 miliona evra.
Sam ministar je rekao da u robnim rezervama, što na sudu, što pod hipotekom, 54 i 95 miliona, dobićete cifru od 150.000.000, da se država zbog robnih rezervi tuži ili je aktivirala hipoteke. Dakle, to je ukupno 150.000.000 evra, da to preračunam u cenu tržišnog prošlogodišnjeg roda pšenice, to je bilo negde oko 1.000.000 tona se za taj novac moglo kupiti pšenice, a mi nismo otkupili, ne znam tačno koliko, ne verujem da smo otkupili nešto puno. Znači, 1.000.000 pšenice je na sudu, što pod hipotekama što na sudu 54,5 i 95 miliona, to je podatak koji je izneo ministar.
Takođe, želim da kažem da Ministarstvo trgovine ne snosi odgovornost jer su robne rezerve pod ingerencijom Vlade i tek se ovim zakonom definiše šta to radi Ministarstvo poljoprivrede, šta Ministarstvo trgovine, šta Ministarstvo energetike. Dakle, to do sada nije bilo moguće.
Takođe, nije tačno da je jedina afera 80.000 tona pšenice, za koje je država dala 20.000.000 evra i plaćala 2,5 miliona evra godišnje za to skladište. Pre toga je bilo na razne načine utuženo devet firmi, sa 107.986 tona. To nije ova poslednja kontrola. Mogu da kažem – Stapar Stepanović je radio Pećinci – Petlovača – Novi Sad, dva puta Novi Sad „Import“, Novi Sad – Beograd – Ćuprija – Osipaonica, ukupno 59.165 tona kukuruza i 48.821 kilogram pšenice. To je ono stanje koje je zatečeno pre ove kontrole. Ova kontrola je delimično uspela, pronađeno je 80.000 tona i jedan određeni deo nije pronađen. Kolege koje su bile toliko glasne povodom aflatoksina nisu rekle da je afera aflatoksin smišljena u glavama onih koji su želeli tu aferu da prikriju, da se ne otkrije nedostatak kukuruza, već da se u sušnoj godini, kada je trebalo da bude isporučen stočarima to proglasi aflatoksičnim i da na takav način taj kukuruz ne bude isporučen stočarima, a po mogućstvu, ako treba i da se uništi.
Taj kukuruz nije pronađen u onim količinama u prvim kojima je prikazan u robnim rezervama kao aflatoksičan, nije prilikom kontrole pronađen u tim skladištima, a u nekim skladištima su količine koje su robne rezerve polegle skladištarima bile veće od njihovih kapaciteta, pa ću navesti Krčedin – 22.500 tona manjak, kapacitet 18.000 tona, gotovo je nemoguće da u čašu od dva decilitra stavite tri decilitra nečega.
Bilo je u toj kontroli svega i svačega. Ona je delimično uspela, a delimično nije, zato što su i oni skladištari veoma vešti, pa je dolazilo do premeštanja raznih poljoprivrednih proizvoda i ne treba da podsećam na koji način je sve izbegavana ta obaveza.
Dakle, 80.000 tona je pronađeno. Mi smo tražili tu kontrolu. Ja sam bio jedan od njih. Ta afera nije isterana do kraja. Opozicioni prvaci su dobijali 15.000 tona iz robnih rezervi pšenice po 23 dinara, ali da to vrate posle žetve po 15 dinara, dužnička dobit na 15.000.000 kilograma je 120.000.000 dinara. Nećemo navoditi imena.
Takođe, nedavno su stočari konkurisali za taj ostatak aflatoksičnog kukuruza i nisu ga dobili. Aflatoksični kukuruz su dobili skladištari, kao da će ga oni jesti. Jedino ko to može da upotrebi su stočari. Oni ga nisu dobili, ali su skladištari dobili to pravo. Da li je tog kukuruza bilo ili ne, mislim da ne, ali i da ga je bilo, taj kukuruz je jesenas plaćen 27 dinara plus PDV, 30 dinara. Taj kukuruz se sada menja za 800 grama novog kukuruza čija je cena u žetvi bila 13 dinara, što znači da 30 dinara po kilogramu neko menja za 10 dinara. Da je bio normalan slet događaja, taj kukuruz je trebalo biti iskorišćen kod stočara, da oni održe stočarsku proizvodnju u veoma kriznim godinama.
Međutim, on cele godine nije dat, najverovatnije da ga nije bilo. Tvrdilo se da je aflatoksičan. Na kraju je kao takav dat skladištarima koji ga ne mogu iskoristiti, ne mogu ga pojesti. Jedino što oni mogu je da ga prodaju stočarima i najverovatnije će ga prodati po skupljoj ceni nego što ga duže kod robnih rezervi. Znači, svaki kilogram je menjan za 800 grama. Pošto je kilogram država kupovala po 30 dinara, sada ga pozajmljuje i u zamenu dobija kukuruz koji će biti plaćen 10 dinara. Nije teško izračunati da je to gotovo 20 dinara po kilogramu. Nije teško izračunati da ta kombinacija od 25.000.000 kilograma mora da bude teška 500.000.000 evra. Nije teško izračunati da je to 500.000.000 dinara. Nije teško izračunati da to daje protivvrednost od 4,5 miliona evra.
Ovo su dokazi da robne rezerve nisu toliko koristile potrošačima, nisu toliko koristile državi. Ovo su dokazi da nisu koristile ni poljoprivrednim proizvođačima. Ne govorim da su koristile ni određenim strankama, ali da su i te kako koristile nekim trgovcima, uvoznicima, izvoznicima i tim lobijima. Ne treba se previše truditi posle ovoga i nešto detaljnije dokazivati.
Za sve ovo postoji dokumentacija. Ona je fotokopirana. Navodno su tamo službene tajne, ali kada je neka potvrda u pitanju, onda ta službena tajna i nije tako tajna, vrlo brzo dođe do medija. Ali, sve što je kod nas službena tajna je u stvari javno, a javne nabavke su tajne i tako se ovo nastavlja.
Stoga ću ja razmisliti. Najverovatnije da ću podržati ovaj zakon, jer ima još nekih amandmana. Onaj deo oko energetike apsolutno podržavam. Podržavam i ovaj deo zakona, ali insistiram da se odgovornost onih koji su i te kako znali šta rade skladištari ispita, utvrdi, a ne samo da odgovara sitna boranija. Dosta smo pred malim lopovima skidali glave, a pred velikim skidali kapu. Hvala.