Šta sam ja to uvredio? Nisam tvrdio da nije. Naprotiv, tvrdio sam da jeste.
Da li mogu da završim? Vlada kaže da stav 9. ne postoji. U odgovoru piše – amandman se ne prihvata iz razloga što je tehnički neispravan, imajući u vidu da je članom 1. stav 8. Predloga zakona predloženo da dosadašnji stavovi 31. i 34. postaju stavovi 38. i 41, dok stav 9. u ovom članu ne postoji. Nije jasno na koji način navedeni stav 8. i ne postojeći stav 9. obesmišljavaju ovaj zakon, kako je navedeno u obrazloženju amandmana.
Dakle, pročitao sam pažljivo član 1. i zato sam i rekao da govorim po amandmanu. Ne mogu da verujem da se takva greška mogla takvoj gromadi omaći. Hvala.

Gospodine predsedavajući, uz puno uvažavanje i vas i ovog visokog doma, bojim se da ste pogrešnog poslanika opomenuli, zato što sam ja jedini koji je pročitao amandman u celosti. Ako je neko govorio po amandmanu, ja sam govorio.
Ono što ste trebali malo pažljivije da slušate, a ni to mi ne smeta, da je ovde bilo nešto što se odnosilo i na privatni život, što je čak i povreda Poslovnika. To što sam ja bio na „Farmi“, to što živim na farmi, to ne umanjuje moju vrednost. Nisam ja pisao tehnički neispravan amandman, već ga je napisalo lice koje je govorilo pre mene.
Ne mogu da ja snosim odgovornost i da mu budem kriv zato što sam bio na „Farmi“, zato što i dan danas živim na farmi. To je nešto iz privatnog života, nešto što je Poslovnikom zabranjeno da se iznosi, a iako sam bio na „Farmi“, to ne znači da sam bio u svinjcu i da treba da se valjam sa svinjama. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici ovo bih mogao da razumem da se nije u poslednjih 12 godina desilo da je odnos između penzija i plata pao negativno za penzije. To je stanje koje je nasleđeno. Oni koji su pojeli radna mesta treba da budu svesni da su time sprečili isplatu penzija iz realnog sektora. Ljudi su svoje penzije zaradili. One su sada mizerne i često je socijalna pomoć veća nego nečija penzija.
Ljudi koji su radili su očekivali posebno posle 2000. godine da ima posle promena u koje su čak i penzioneri ogromne napore da do promena dođe, očekivali su da im ta nova „demokratska vlast“ obezbedi pristojne penzije i dostojanstvenu starost. Međutim, prirodno stvoreni resursi nisu služili da ljudi imaju pristojne plate, da imaju dostupno školstvo i zdravstvo i da imaju dostojanstvenu starost nego su prirodno stvoreni resursi služili da pre svega tajkuni napune svoje džepove, a i njihovi prijatelji koji su 12 godina vodili državu.
To su razlozi zašto su danas penzije toliko male i usudio bih se reći da su mizerne. Međutim, povećanje penzija bez povećanja proizvodnje bi nas dovelo do toga da one ne budu isplaćivane iz realnih izvora, što bi njihove penzije još više obezvredilo. Dužni smo da kažemo građanima da oni koji su pojeli 400.000 radnih mesta su samim tim sve penzije smanjili za 25%. Da nam je tih 400.000 radnih mesta, privreda bi bila daleko moćnija, jer su uglavnom izgubljena radna mesta iz realnog sektora, a time su doprinosi koji su trebali da se sliju u PIO fond bili znatno manji od onoga što bi bili da nije izgubljeno tih 400.000 radnih mesta i time 400.000 doprinosa.
Od miliona i 700.000 ljudi kada dodate još 400.000 među zaposlene onda možete da kažete da država može da podnese i povećanje penzija u znatno većoj meri, najmanje od 20 do 25%. Međutim, mi moramo u sledećem periodu da nadoknadimo to što je u prethodnom periodu pojedeno, a pojedeno je 400.000 radnih mesta, što je prouzrokovalo da penzije budu u najnižem mogućem odnosu na plate u ovih 12 godina.
Danas ceo dan slušamo pridike, ljudi neće da nam oproste greške koje smo sami napravili, i slušamo one koji su najzaslužniji za težak život penzionera, za težak život nezaposlenih koji su ostali bez posla, jer smo u Beogradu imali dvesta i nešto hiljada radnih mesta u proizvodnji, a deset godina kasnije imamo dvadeset i nešto hiljada.
U celoj Srbiji trenutno u proizvodnji radi dvesta i nešto hiljada ljudi i jednostavno u ovom trenutku u ovako zatečenom stanju na žalost te penzije ne mogu da se usklade za veći iznos jer bi to još više dovelo Srbiju u dubiozu. Moramo da nađemo načina za neka nova zaduženja, jer je zemlja već prezadužena, takvu smo je zatekli, da uložimo u proizvodnju i da kroz proizvodnju dođemo i do većih plata i do plata većih u administraciji koja je prevelika za ovaj nivo proizvodnje i ovaj nivo privrede u jednoj zapuštenoj Srbiji i sa nikakvim sistemom koji zatečen 2012. godine. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno neću glasati za ovaj amandman, ali i dalje koristim priliku da kažem da bez obzira što ću glasati u zakonu u celini, mislim da ovim zakonom, a posebno ovim amandmanom ne bi rešili pitanje šverca duvana. Pozdravljam nameru predlagača da se švercu, pre svega, sirovog duvana, a bogami i gotovih proizvoda stane na put.
Ovaj zakon pre svega se stara da se semenska roba ne nabavlja na crno, da se proizvođači sirovog duvana registruju, odnosno da imaju ugovore sa ovlašćenim prerađivačima duvana, da oni vode registar itd. Kao nekadašnji uzgajivač duvana mogu vam reći da se ta biljka veoma lako može zloupotrebiti. Na velikim površinama ljudi seju duvan i uzgajivači duvana ga nikada ne beru do vrha. Dakle, vrlo je lako nabaviti seme, a vrlo je lako i neupotrebljeni, neubrani deo listova odneti kući, osušiti i na određen način pustiti nelegalno na tržište.
Naš osnovni problem je bio bivši ministar finansija. Dostavio sam vam njegovu akciznu politiku i njegovu i prethodnih ministara i kako su nerezonski povećavali akcize, posebno na najjeftinije cigarete. Došli smo u situaciju da te najjeftinije cigarete jednostavno nestanu sa tržišta i da na takav način se snabdevaju na pijacama. Dakle, da taj deo najjeftinijih cigareta izađe na crno tržište.
Nadam se, a doneo sam vam tabelu koja sasvim regularna i ispravna i koja od 2008. godine prezentira i akciznu politiku i rezultate. Danas smo došli u poziciju da od prošlogodišnjih milijardu i sto pedeset miliona kutija na regularnom tržištu mi prodajemo jedva 720 miliona kutija. Tako da smo izgubili sa tržišta 400 miliona kutija. Ukoliko se ne vratimo na staru akciznu politiku, ukoliko najjeftinije cigarete ne budu dostupne građanima, bojim se da samo ovim izmenama i dopunama Zakona o duvanu nećemo uspeti da sredimo to tržište, odnosno da sprečimo šverc duvana, jer će se ljudi i dalje snalaziti kako mogu s obzirom da nam je akcizna politika bivšeg ministra dovela veliki deo duvana na crno tržište.
Naravno, neću glasati za ovaj amandman. Zakon ću podržati, ali kao uzgajivač duvana, kao neko ko se razume u cigarete, kao neko ko je od 2000. do 2003. godine radio na sprečavanju šverca, moram reći da se sve okrenulo i da su jednostavno povećanjem, nenormalnim povećanjem akciza na najjeftinije cigarete taj deo cigarete izgurali na crno tržište i da se to neće sprečiti sve dok ne korigujemo akciznu politiku na kojoj sam zamerio i bivšem ministru kada smo je ovde utvrđivali. Onda smo došli u situaciju da od prošlogodišnjih 549 miliona kutija za šest meseci, ove godine prodamo nešto više od 350 miliona kutija i da na takav način izgubimo preko 150 miliona eura u budžetu. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, naprosto sam dirnut nastupima dva bivša ministra finansija. Ko nam je sve bio ministar finansija, ja mislim da smo dobro i prošli. Dakle, iz njihovih usta smo čuli mnoge kritike.
Pitao bih za obaveze koje su bile 2013. godine i obaveze koje dospevaju 2014. godine i obaveze koje dospevaju 2015. godine, da vidimo čije su to obaveze, ko je taj novac potrošio i u šta ga je potrošio. Koliko vidim, obaveze u 2013. godini su 433 milijarde duga, glavnice, i bila je 91 milijarda kamate. Obaveze u 2014. godine, sledećoj godini, 463 milijarde kao glavnica, i 112 milijardi kao kamata, ukupno 575 milijardi.
Verujem da su za taj dug isključivo zaslužna ta dva bivša ministra finansija, od kojih je jedan naprasno ovde uleteo na minut-dva, uzeo repliku i otišao napolje. Dakle, to govori o njima.Verujem da su ovi zakoni i ovaj set zakona mogli biti bolji, ali s obzirom na ono što smo zatekli, ovo je super.
Srbija u periodu bivšeg režima je imala priliku da troši koliko je zaradila ali je ona trošila više. Srbija je mogla da troši više nego što je zaradila 3,5 do 4 milijarde koliko je stizalo od dijaspore, ali ni to nije bilo dovoljno. Srbija je trošila više. Srbija je mogla da troši onoliko koliko je prodala društvenog kapitala još od gore, ali ni to nije bilo dovoljno, Srbija je mogla da troši i sredstva koja je dobila u donaciji ali ni to nije bilo dovoljno, pa su na sve to Srbiju zadužili kao državu za gotovo 17 milijardi, ali to nije sve.
Svi ovde zaboravljaju dug privrede koji je u to vreme nastao i koji je dostigao 22 milijarde. Dug stanovništva je bio 6 milijardi evra, sve ukupno zatečeno stanje je bilo 45 milijardi evra duga što stanovništvo, što privreda, što država. To je rezultiralo ovim kamatama i ovim glavnicama samo na javni dug.
Ukoliko uzmemo da je samo stopa kamatna oko 7% znači nama će trebati kao privredi i državi, najmanje tri milijarde, tri i po milijardi stanovništvu samo da otplaćujemo i servisiramo kamate prema ovom dugu. Još žalosnije od svega, što za ovaj dug nije napravljen izvor za vraćanje duga.
Mi seljaci, kada se zadužujemo, mi kupujemo traktor, njivu, dignemo kredit i tako stvorimo izvor za vraćanje tog kredita da nam više ostane da dug servisiramo a da nam proizvodnja poraste. Imamo mi na selu i domaćinstava koja podignu kredit, potroše pare u kafani na neke nebitne stvari, onda niti imaju proizvodnju, niti imaju traktor, niti imaju mehanizaciju, onda je avlija razgrađena, mehanizacija je prodata, dizela nema, njima nije posejana i naravno da se nema odakle vraćati dug.
Takva je pozicija bila Srbiji onog trenutka kada smo je zatekli u junu mesecu 2012. godine i zato ja priznajem da su naši protivnici veoma hrabri ljudi kada na sve te podatke koji su veoma tačni imaju hrabrosti da oponiraju i da tvrde kako je ova vlada dovela zemlju do propasti.
Ono što hoću da kažem u ovim zakonima je sledeće, da ubuduće penzije ne treba usklađivati ovako sa jednakim procentom, da treba usklađivati one najmanje penzije do 20 do 25.000 dinara a da ove koje su veće od tih ne treba povećavati zato što je sve veća razlika između najmanje i najveće penzije a najmanje penzije su recimo 10.000 dinara i nije u redu da se nekom poveća penzija ko ima 70.000, 80.000 on će dobiti 400 dinara povećanje a onaj ko ima 10.000 on će dobiti pet ili 50 dinara.
Dakle, ja verujem da ubuduće ministarstvo treba da povećava penzije pre svega onih koji imaju najmanje jer su socijalno ugroženi.
Što se tiče duvana voleo bih da vam ovo prođe, znam šta je vaša želja. Vaša želja je da duvan sa pijaca vratite u legalne tokove ali se bojim da je bivši ministar finansija koga sam upozorio povećanjem akcize prošle godine od 30% na duvane jednostavno najjeftinije cigarete gurnuo na sivo tržište i za prethodnih šest meseci u odnosu na 2012. godinu mi smo prodali tih jeftinih cigareta manje za 200 miliona kutija što je rezultiralo nižim prihodima nego pre povećanja akcize.
Zato verujem da ukoliko bi se vratili na akcizu koja je važila do prošle godine pre povećanja, ja varujem da bi ubrali daleko veće prihode nego ovako, jer ne verujem da ćete ovim merama uspeti da suzbijete šverc duvana, koji se prodaje po pijacama iz nužde, ukoliko se cene tih jeftinih cigareta i te akcize umanje, a ja verujem da bi to imalo većeg efekta.
Ono što hoću da kažem da je novac za koji smo zaduženi najverovatnije opljačkan, nije stvar samo ograničenje plata u javnom sektoru i ja to mogu da podržavam, ali morate ograničiti reprezentacije.
Navešću primer opštine Rača gde se samo za devet meseci na 10.000 stanovnika pojelo 4.000.000. Na telefone je potrošeno 2.000.000, na gorivo 2.000.000, na dnevnice 2.500.000.
Dakle, potrošeno je 10.000.000 na 10.000 stanovnika i vi morate naći načina da im se to ograniči.
Javni sektor je do sada živeo kako hoće, privatnik kako mora i najlepši opis je dao profesor Zec – Srbija je bila jedna velika činija, iz koje su oni vadili koliko su hteli, a sve manje ljudi je bilo koji su nešto ubacivali u to i mi smo takvo stanje zatekli.
Oni sa reči, nikada nisu prešli na dela. Jesu prešli na dela, ali ta su dela uglavnom krivična. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, reklamiram član 127. Poslovnika Narodne skupštine stav 1. u kome se kaže – narodni poslanici dužni su da koriste isključivo svoje identifikacione kartice kao i da se identifikuju prilikom ulaska u salu ubacivanjem kartice u poslaničku jedinicu, odnosno da se odjave prilikom napuštanje sale.
Više nego očigledno da predstavnici stranke bivšeg režima na određeni način opstruiraju rad, odnosno da ne ispunjavaju uslove iz člana 127. stav 1. Dakle, oni koji pokušavaju da sednicu odlože što više, kad ne ispune svoju obavezu iz člana 127. onda nastavljaju tu svoju opstrukciju i traže odlaganje sednice zbog navodnog nedostatka kvoruma uprkos činjenici da su bili oni ti koji nisu ubacili karticu u poslaničku jedinicu.
Ovaj Poslovnik nismo pisali ni vi, ni ja, ni ova većina sa ove strane. Ovaj Poslovnik smo mi nasledili upravo od onih koji nam sada zameraju na svojim greškama, odnosno zameraju nam na tome što oni nisu ubacili kartice u svoje poslaničke jedinice što je obaveza iz člana 127.
Samim tim čudim se, kako Poslovnik reklamiraju osobe koje se uopšte nisu identifikovale, ubacile poslaničku karticu u poslaničku jedinicu i samim tim se stiče utisak da oni uopšte nisu na sednici, ali i pored činjenice da nisu tu, oni koriste pravo da reklamiraju povredu Poslovnika. Nemam ništa protiv što to zloupotrebljavaju, što spominju izbore. Neka pokušaju, neka raspišu izbore u Vojvodini, tamo su najjači, da vidim kako će proći. Hvala.

Zahvaljujem.
Gospodine predsedavajući, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, prisustvovao sam jednom neverovatnom primeru samokritike. Dolazim iz opštine Inđija. Imamo preko 50 hiljada stanovnika, imamo sudsku jedinicu. Sokobanja ima nešto više od 15 hiljada stanovnika, ima isto sudsku jedinicu. Sokobanja je imala sudsku jedinicu i do sada, ali ona pripadala Osnovnom sudu u Zaječaru, koliko sam razumeo i Višem sudu u Zaječaru, u zavisnosti od vrste predmeta. Krivica se vodila uvek u Zaječaru, a sudska jedinica je vodila samo parnice. To je bilo kada je bivši režim bio na vlasti.
Danas ti isti, koji očigledno imaju dva stava, kažu da je manje dobro ili traže više prava, iako ovog puta imaju sudsku jedinicu koja ima pravo, sem parnica, da vodi i krivice i kojima je Aleksinac osnovni sud, koji im je bliži sud, a Viši sud u Nišu, koji im je takođe bliži sud. Dakle, mnogo bolje rešenje se kritikuje od onih koji su dok su bili na vlasti imali partijsko mišljenje, jedno mišljenje koje im je poslato, ali sad kao opozicija dobili su pravo na svoje mišljenje i zalažu se za osnovni sud, koji u stvari ima gotovo ista prava kao sudska jedinica koju su dobili.
Mi u Inđiji nismo baš zadovoljni i srećni zato što smo na 50 i nešto hiljada dobili sudsku jedinicu, posebno advokati i sudije, jer je to pitanje prestiža, pre svega, ali mislim da spram nas Sokobanja i te kako može da bude zadovoljna.
Verujem da Sokobanja ima puno predmeta. Reći ću vam i zašto. Po ovlašćenju Zorana Golubovića, koji ima 69 godina, on me je zamolio da iznesem spor koji u Sokobanji traje 52. godinu. On ima 69 godina, a kada je spor započet u tom sudu, on je imao 17 godina. Spor je započeo njegov deda, pa otac, a on misli da će ipak doživeti da se ovaj spor završi za njegovog života. Sada ima 69 godina i u poznoj je starosti. Radi se o parceli od 13 ari koja je oduzeta bez ikakve pisane odluke. Zato mislim da ovaj sud ima puno predmeta.
Sada se pitam, posle izlaganja ministra, kako taj sud sudi povodom nelegalne gradnje. Zamislite kada dođe neki seljak koji je izgradio neku šupu ili štalu bez dozvole i oni kažu – to je krivično delo i sude sudije u zgradi koja je nelegalno podignuta. Gotovo je neverovatno, tragikomično. Zato veruje da je taj sud zatrpan tim predmetima. Nadam se da se ne radi o ovoj parceli od 1,3 ara, koja je oduzeta 1962. godine, bez pisane odluke, porodici Golubović.
Dakle, ovo je neverovatno. Ovo je za Ginisov rekord. Baš se radi o tom sudu za koji se odjednom toliko zapelo da umesto sudske jedinice, sa svim pravima koje imaju i osnovni i sudovi, da imaju pravo da sem parnice vode i krivicu i da im sudovi u Aleksincu, odnosno Nišu, budu znatno bliži nego ranije u Zaječaru.
Ovo je legalno i legitimno što kolege iz opozicije hoće, ali je to lep primer dvostrukih standarda, dvostrukih mišljenja, da u jednom džepu imam govor kada sam vlast, a u drugom džepu imam govor kada sam opozicija. Stoga, bez obzira što imam razumevanje za sve sudove i sve poslanike, jer kada bi usvojili sve ove amandmane, mislim da bi imali više sudova nego opština, da bi neke mesne zajednice dobile svoje osnovne sudove, a da bi neki zaseoci dobili najverovatnije sudske jedinice ukoliko bi sve ovo uradili.
Već smo videli kakvo je bilo partijsko pravosuđe, gde su sudije izabrane po partijskoj osnovi, gde su sudovi nasilno izbrisani, gde je bilo tridesetak sudova, gde je bilo nedostupno sudstvo itd, sve smo to već imali, sve smo to videli, ali broj sudova i sudskih jedinica neće pomoći da građani ostvare pravo i pravdu sve dok ne prestanemo sa pravosuđem koje je zavisno od izvršne vlasti. Doduše, ovo pravosuđe i ovo tužilaštvo je nezavisno od sadašnje vlasti, ali od bivše nije, to ja vam garantujem. Hvala.

Zahvaljujem.
Samo hoću da kažem da ničim moji argumenti nisu poljuljani. Nismo mi sud u Soko Banji ukinuli. Nismo ga mi derogirali u sudsku jedinicu sa pravima da sudi samo parnice, već neko drugi. Nismo ga mi udaljili u Zaječar kao viši sud i kao osnovni sud u Zaječaru sa sudskom jedinicom u Soko Banji, koja je imala vrlo ograničeno ovlašćenje. Mi mu samo vraćamo deo autoriteta i integriteta, da ima pravo, sem parnica, da sudi i krivicu i da za njega viši sud bude u Nišu, a da osnovni sud bude u Aleksincu, da to bude znatno bliže građanima, nego što je to bilo do sada, odnosno u prošloj reformi ili deformi pravosuđa, sudstva i organizacije i mreže sudova.
Dakle, ne vidim nikakvu argumentaciju što se tiče gospodina Golubovića, koji mi je dao ovlašćenje. Slažem se da on ima srednje slovo M i da se zove Zoran M. Golubović, ali niste mi ni jednog trenutka osporili da taj proces traje 52 godine, kao što je on naveo i kao što je štampa pisala.
Što se tiče ove 1975. godine, verujem da je to građeno 1975. godine i da je to krivica tadašnje vlasti i tadašnjeg suda, međutim, ja se pitam šta je učinjeno do sada da se taj sud legalizuje, da bude zgrada legalna i da kada sude ovim jadnim seljacima koji su zidali šupe, svinjce i kokošinjce nelegalno, da mogu da sude makar u zgradi koja je legalno izgrađena. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani ministre, pažljivo sam slušao obrazloženje mojih prethodnika i stekao se utisak iz njihovog izlaganja, posebno iz redova opozicije, da smo oštetili Vojvodinu, odnosno da smo mi u Vojvodini oštećeni.
S tim u vezi, moram da kažem da je Vojvodina do sada imala osam osnovnih sudova, a sada ih ima 15. Dakle, taj argument jednostavno ne stoji i ja kao neko ko se zalagao za posebnost Vojvodine i kada su se drugi, koji sada tako žarko brane građane i građanke, kako oni kažu Vojvodine, kad su se drugi zalagali za potpuno derogiranje autonomije Vojvodine, dakle, kao neko ko se principijelno zalagao za prava Vojvodine i ljudi koji tamo žive, moram da kažem da Vojvodina ničim nije ovim predlogom oštećena. Do sada je imala osam sudova od 34 u Srbiji, a sada ima 15 od 66. Dakle, proporcija je ostala ista, jednostavno taj argument ne stoji.
Ovde se takođe kukalo kako je ukinuta sudska jedinica u Bačkoj Palanci. Nisam doktor prava, nisam ni profesor na Pravnom fakultetu, ali ako se nekome dodeli Osnovni sud u Bačkoj Palanci, svakako da mu prestaje sudska jedinica. Ona mora da nestane da bi nastao osnovni sud. Ne znam šta su hteli time da kažu, da li Bačka Palanka ne treba da ima sud da bi ostala sudska jedinica ili misle da treba da bude i sud i sudska jedinica? Ja ponovo kažem, nisam profesor prava, nisam ni doktorirao, ali mislim da je gotovo nemoguće imati sudsku jedinicu i osnovni sud. Tu je ministar, pa neka me on demantuje ako nešto nisam u pravu.
Što se ostalog tiče, mislim da ovo nije kraj i da ukoliko dođe do promena, sve je promenljivo, menja se situacija, menja se broj stanovnika, menja se demografija itd, parlament u Srbiji će i dalje postojati. Ukoliko je došlo do neke greške po broju predmeta, po demografiji, geografiji itd, ukoliko nastanu neke nove okolnosti, a one su moguće, ne verujem da mi nismo sposobni da napravimo izmene i dopune ovog zakona i da ustanovimo neku novu sudsku jedinicu, neki novi sud ukoliko nastanu razlozi po statistici, demografiji, geografiji, tako da to može da se desi u Vojvodini i Srbiji i pri tome, ja koji živim u Vojvodini od rođenja, nemam nikakav utisak da se nešto ogrešilo u položaju Vojvodine.
Bojim se da je ovde reč o sledećem, a to je – ja ne priznajem sud, samo svoje partije sud priznajem, sve ostale sudove ne priznajem, pa makar bili i nezavisni. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, da je gospodin Riza predložio viši sud, ja bih za to glasao. Dakle, da je predložio da viši sud bude, recimo, sa sedištem u Velikom Trnovcu, to bih veoma rado prihvatio, s obzirom na broj krivičnih dela i na vrstu krivičnih dela koji se vrše u pograničnom mestu. Javna je tajna da je trgovina narkoticima posebno izražena u tom delu Srbije.
Zato kažem, da je predložio da imamo viši sud, ili da imamo viši sud za organizovani kriminal, ili odeljenje višeg suda, ili pola odeljenja višeg suda za organizovani kriminal u Velikom Trnovcu, to bih veoma rado prihvatio zato što se radi o trgovini ljudima, zato što se radi o trgovini narkoticima, zato što se radi o trgovini oružjem. Nije tajna da je svojevremeno prilikom predaje oružja nađeno nekoliko kamiona pušaka. Hoću da verujem da je to sve od oružja što je tamo nelegalno bilo i da je sve prodato i da ništa nije skriveno i prikriveno.
Bilo kako bilo, da je predloženo da bude taj viši sud koji se bavi kriminalom koji sam označio i koji je najopasnija vrsta kriminala, ne samo u Srbiji, već koji se progoni širom sveta, odnosno širom Evrope, verujem da ne samo da bih ja podržao takvu vrstu amandmana, već verujem da bi imali podršku i EU i međunarodne zajednice, s obzirom da je svima u interesu da se ti lanci preseku. Neću da kažem da je izvor u Preševu. Verujem da je izvor na Bliskom Istoku itd, ali da putevi vode preko Preševa i Bujanovca, odnosno preko te osetljive zone.
Takođe, hoću da verujem da se ona zastava vije i da ta škola nije žute boje u Albaniji. Bilo kako bilo, mi treba da se ugledamo na sebe i da damo uvek više prava nacionalnim manjinama nego što to rade drugi, jer to je u interesu stabilnosti države. Ne možemo se ugledati na najgore, već na najbolje.
Što se tumača tiče, nemam ništa protiv da se uvede. S obzirom na vrstu kriminala, treba nam tamo i za arapski i za iranski i za još kojekakve vrste jezika, i za svahili i za romski i za albanski, ali se bojim da će nam uskoro tamo trebati tumač i za srpski jezik. To je ono čega se ja pribojavam. Hvala vam.

Da ne bih bio neshvaćen, ja nisam govorio negativno o oružju. Govorio sam da je to oružje predato prilikom saniranja krize u kopnenoj zoni bezbednosti. Barem je tako saopšteno.
Takođe, nije tajna da je tamo podignut spomenik nekim borcima. Imamo sada dve stvari: ili je prilikom saniranja krize oružje predato, kao što sam ja rekao, ili nije. Ja hoću da verujem da su prilikom saniranja krize i Albanci koji dole žive predali svo oružje, kao što su i rekli. Ili je ta vojska imala oružje pa ga predala, ili su ratovali možda sa četkama i metlama. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, reklamiram član 104. st. 1, 2. i 3. U stavu 3. vi imate diskreciono pravo da u slučajevima iz stava 1. i 2. odlučite o tome kome ćete dati repliku. Stav 1. kaže – ako se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku koji nije član iste poslaničke grupe, navodeći njegovo ime, prezime i funkciju, odnosno pogrešno protumači njegovo izlaganje, narodni poslanik na koga se izlaganje odnosi ima pravo na repliku. Ako se uvredljivi izrazi – stav 2. – odnose na poslaničku grupu, predsednik poslaničke grupe ima pravo na repliku.
Vi ste prethodnom govorniku iz Pančeva dali pravo na repliku samo zato što je spomenut sud u Pančevu. Nije spomenut ni poslanik ni poslanička grupa. Dakle, ovde je ministar govorio o običajima jednog sudije da dolazi u 11.00 časova na radno mesto u sud u Pančevu. Pošto on nije bio prethodni govornik i ministar nije odgovorio njemu, javio se kolega, reklamirao pravo na repliku, vi ste mu to pravo dali i mislim da ste povredili Poslovnik. Ali, s obzirom da je to u korist opozicije, s obzirom da vam dajem za pravo da budete popustljivi i tolerantni, posebno prema opoziciji koja je veoma osetljiva, a to smo imali pre neko veče pravo i da vidimo, ja neću tražiti da se o tome glasa, ali vas molim da ubuduće vodite računa, makar da se replika odnosi na poslanika koji je prethodno nastupao, jer je ovo bila slobodna tema, slobodni strelac, ne znam po kom osnovu ste uopšte dali pravo na repliku. Ali, ne zameram vam, s obzirom da sam nekad bio opozicija, pa kad i to dozvolite, neka to bude da častite opoziciju. Ne tražim da se o tome glasa, ali ćete malo povesti računa da to ne ode u neku krajnost. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne slažem se sa predlagačem amandmana. Mislim da bih primerenije shvatio da je predložio da se sudska jedinica u stavi u Titelu ili u Žablju, s obzirom na udaljenost Titela i Žablja od Novog Sada. Bački Petrovac je negde na dvadesetak kilometara od Novog Sada, i veća je udaljenog nekih prigradskih opština u Novom Sadu i Beogradu, od Bačkog Petrovca do suda. Dakle, postoje i veći razlozi da neko dobije sudsku jedinicu.
Hoću da kažem nešto sledeće. Da smo svi mi ovde predložili amandmane uglavnom zbog prestiža, zbog okoline i advokatskih kancelarija koje deluju u našim gradovima. Ja nisam predložio amandman. Bez obzira, što recimo Stara Pazova kao grad ima 18.645 stanovnika i dobila je sud. Inđija ima 26.000 stanovnika i 0,25, ali je dobila sudsku jedinicu. Ali, sam razumeo da sudska jedinica, sem parnica može da sudi, odnosno sudiće i krivice, tako da se jedno zove sud, a drugo se zove sudska jedinica.
U Staroj Pazovi živi 6.000 Slovaka. U Inđiji je taj broj u gradu daleko manji. Jedan od razloga zašto je Stara Pazova dobila sud, a Inđija nije, odnosno dobila je samo sudsku jedinicu je i taj razlog što je u Staroj Pazovi određeni broj Slovaka i nacionalne manjine su imale odgovarajuću prednost i pozitivnu diskriminaciju. To sam cenio.
Takođe sam cenio i činjenicu da će Inđija sudskom jedinicom zatvoriti svoje potrebe, tim pre što su za vreme bivšeg režima ceo Srem i svi ovi Slovaci iz Stare Pazove putovali 70-80 km do osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici, da bi zadovoljili neke svoje sudske potrebe. Ovo kažem kao čovek koji je odrastao sa Slovacima, koji žive na osam kilometara od mene, koji su živeli i u mojoj ulici. Ali značajna grupa, njih oko 6.000, živi u Staroj Pazovi. Dakle, kao neko ko je odrastao sa Slovacima, radi se o izuzetno čestitoj, poštenoj i nadasve radnoj nacionalnoj grupaciji.
Ne želeći da budem veći Slovak od Slovaka, želim samo da kažem da kriterijum kad se odlučivalo da li neko da dobije sud ili sudsku jedinicu, poštovalo se to što je nacionalna grupacija izražena u Staroj Pazovi u znatnoj meri i taj neki kriterijum da i oni negde imaju osnovni sud je ispoštovan u Staroj Pazovi. E, sad, ja mislim da bi bilo mnogo da se to uradilo i u Bačkom Petrovcu.
Znači, ja ne želim da ulazim u neke sporove, ali mislim da ovde neko želi da kaže da su neke nacionalne manjine, pre svega u Vojvodini i sama Vojvodina, oštećeni ovim predlogom, što apsolutno ne stoji. U poslednjih 12-13 godina, od kada je jedan režim na vlasti u Vojvodini, Vojvodina poodavno nije na moru ali tone li tone. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih trebao da podržim pola amandmana, s obzirom da dolazim iz Inđije. Slažem se da Inđija treba da ima osnovni sud. Međutim, kada se setim da je predlagač za vreme vlasti bivšeg režima prihvatio da Inđija nema sud, nije ova vlast ukinula sud u Inđiji, već prethodna.
Dakle, Inđija je od Stare Pazove osam kilometara. Osnovni sud je u Staroj Pazovi, a sudska jedinica u Inđiji koja će po planu, koliko znam, Ministarstva pravde imati više posla nego Osnovni sud u Pazovi, zato što ima više prostora i zato što će mnogi od predmeta biti rešavani u Inđiji umesto u Staroj Pazovi. Do sada nismo imali ni sud, a ni sudsku jedincu koja se bavila krivicom. Slažem se da je nezgodno putovati osam kilometara, ali za vreme bivšeg režima do Sremske Mitrovice smo putovali 50. Sada zavisi iz kog dela opštine Inđije idete, ako ste išli iz Starog Slankamena mogli ste da idete i 70 kilometara do suda. Takav predlog je bio podržan između ostalog i od ove partije koja sada predlaže sa pravom da Inđija ima sud.
Međutim, između ničega što smo imali do sada i sudske jedinice koja sudi i krivicu i parnicu, dakle, ima svu ulogu koju ima i Osnovni sud u Staroj Pazovi, ja sam se složio da Inđija ima sudsku jedinicu, s obzirom da bi bilo mnogo da postoje dva osnovna suda na samo osam kilometara. Dakle, to bi bilo samo u Beogradu i desilo bi se u Sremu. U celom Sremu sedam opština, gotovo ceo jedan region je imao samo jedan Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici, a sada ima četiri suda, jednu sudsku jedinicu i dve manje opštine su ostale sa sudskim danom, dakle, nisu pokriveni sudskim jedinicama. U odnosu na ono što smo imali sad smo kao region izvukli premiju.
Dakle, kada bi mogao da glasam za pola amandmana, naravno da bih dao glas da Inđija dobije sud. Međutim, između ova dva predloga koja smo imali od Ministarstva pravde niko nije reagovao, a u prvom predlogu čak Inđija nije imala ni sudsku jedinicu, pa je posle reakcije određenih advokata, sudija, na moju molbu i na moj zahtev, Ministarstvo više nego opravdano odredilo da Inđija ima sudsku jedinicu, da osnovni sud bude u Staroj Pazovi, da se tako zove, da tužilaštvo bude Osnovno tužilaštvo Stara Pazova, s tim da ukoliko prostor bolje obezbedi Inđija, onda bi tu tužilaštvo bilo smešteno.
Imajući u vidu da postoji samo osam kilometara, imajući u vidu dosadašnju praksu da se putovalo i do 70 kilometra, mislim da će građanima Inđije ipak pasti manje teško da putuju osam do 20 ili 25 kilometara od dosadašnjeg putovanja od 50 do 70 pa i 75 kilometara. Toliko.
Dakle, kada bih mogao da glasam za da Inđija dobije sud, za pola amandmana, ja bih glasao. S obzirom, da bi ovim znatno bili uvećani troškovi itd, ja ne mogu prihvatiti ovaj drugi deo amandmana zato što se u Bajinu Baštu baš puno ne razumem, ne znam koliko je opravdano da Bajina Bašta dobije osnovni sud.
Dakle, ja ću podržati da Inđija ima osnovni sud, ali sam zadovoljnom sudskom jedinicom, obzirom da do sada nismo imali ništa i da smo zbog krivice putovali u Sremsku Mitrovicu i po 70 kilometara, tako da će nam manje teško pasti da putujemo osam kilometara. Ukoliko sam nešto pogrešio tu je ministar da me ispravi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, uvažene koleginice i kolege, ja ću pokušati da, kao neko ko živi pored autoputa, vam prenesem iskustva zbog kojih treba ratifikovati ovaj zakon o kreditu, da i drugi imaju istu mogućnost koji žive u unutrašnjost da na posao ili u posetu kod rodbine ili poslovno da putuju modernim saobraćajnicama koje se u nivou ne ukrštaju sa drugim putevima.
Mi smo još 2000. do 2003. godine, iako je postojao polu autoput prema Novom Sadu i prema Budimpešti, zahtevali od te Vlade i od direktora za „Puteve“, Timotijevića, da se jedna neuspešna koncesija, koja je bila, zaustavi i da se izgradnja autoputa prema Novom Sadu i Subotici dinamizira i da na takav način pokrenemo, ne samo bezbednost saobraćaja, jedan privredni razvoj.
Do 2003. godine smo završili autoput do Beške. Kasnije je on završen do Novog Sada pa do Subotice. Godine 2004. smo od Branka Jocića, koji je nasledio bivšeg direktora i od tadašnjeg ministra tražili i bočni priključak za autoput i dobili i paralelno sa autoputem i bočnim priključkom krenuo i privredni razvoj. Možete pogledati investicije u Staroj Pazovi i Inđiji. Možete pogledati i taj navodni autoput, polu autoput smrti, koji je tada bio, sa tri trake i jednom žutom, gde su gotovo svakodnevno ginuli ljudi, više njih, naravno, povređeno, ostali invalidi, koliko se na toj deonici ojačala bezbednost u saobraćaju, koliko je manje poginulih, a nema novca kojim se jedan život može kupiti i koliko se podigla privredna aktivnost u tom delu Srbije, za razliku od drugih delova koji nisu imali priliku da takav autoput izgrade.
Dakle, taj autoput je, naravno, pravljen iz budžeta, parama svih građana Republike Srbije, tako da je sasvim u redu da i drugi delovi Srbije na isti način, da li kroz kredite, da li direktno iz budžeta dobiju solidne saobraćajnice i pokrenu neki svoj razvoj.
Ovo je bitno, a ministar je o tome govorio, zato što se Srbija prazni. Uskoro će 1000 sela i naselja biti bez stanovnika u Srbiji. Ukoliko ne izgradimo ove saobraćajnice, ne verujem da ćemo zadržati ni postojeće stanovništvo, a kamoli obnoviti stanovništvo tamo gde je zemljište zapušteno, kuće napuštene itd.
Infrastruktura je nešto od čega se polazi. Iznenađen sam da ova zemlja posle deset godina, koliko nisam bio prisutan u parlamentu, bude zadužena, što privreda, što građani, što javni dug, sa 45 milijardi, da imamo 17-18 milijardi zatečenog javnog duga, a da nema izgrađene osnovne saobraćajnice, odnosno autoputeve kroz Srbiju. Znači, novac je negde ispario. Po međunarodnim procenama, iz Srbije je izneta gotovo 51 milijarda evra, a Srbija još uvek nema autoputeve koje imaju sve zemlje u okruženje. Tu računam Hrvatsku, Mađarsku i tako dalje. Zemlje koje su i te kako od devedesetih i 2000. godine kaskale iza Srbije, države koje su nastale raspadom bivše Jugoslavije su sada daleko ispred Srbije, a Srbija je imala osnovne autoputeve i polu autoputeve. Imala je rešene imovinsko-pravne poslove na određenim deonicama i mogla je daleko kvalitetnije i brže završiti svoje poslove što se tiče infrastrukture.
Autoputevi naravno neće rešiti sami po sebi demografsko pitanje, ali uporedo sa autoputevima, ja sam iznosio iskustva, svakako idu i industrijske zone, privredni razvoj. To je nešto što, pre svega, treba da zadrži postojeće stanovništvo, a da u buduće se poneko od ovih nezaposlenih iz velikih gradova vrati na očevo gazdinstvo i da obnovi posao.
Ono što Srbiji još nedostaje, sem autoputeva, su građevinske firme koje su usisane po Zakonu o privatizaciji, a u poznatim postupcima koje je vodila stranka bivšeg režima, gde su te građevinske firme uglavnom uzete, kapital isisan, firme vraćene državi kao bezvredne, kao nešto što ide u stečaj, kao nešto što ide u likvidaciju.
Kako se to gradilo? Navešću primer iz Inđije, recimo Univerzijada. Hala koja je građena, koja je trebala 2009. godine da posluži, sve smo imali auto-puteve itd. da posluži za univerzitetsko takmičenje 2009. godine, nije gotova ni do dana današnjeg, a para je slupano dva puta više, a radove je izvodila firma koju je kupio čovek iz stranke bivšeg režima, koja je naravno propala. Sada je ta hala, s obzirom da je izgrađena bez neophodne dokumentacije na zemljištu koje je podvodno. Sada je ta hala najveći akvarijum u Srbiji.
Dakle, kad neko već priča kako se gradila infrastruktura, kako su se gradili objekti, trebao je da bude malo samokritičan i da kaže na koji način je sve to građeno po Srbiji. Recimo kubik betona u Inđiji, kada privatno gradiš koštao 50 evra, ali kada to rade u Beogradu firme bivšeg režima onda to košta i do 500 evra. Dakle, ukoliko mi koristimo beton on je privatno 50 evra, a ukoliko ga koristimo u javne svrhe za izgradnju puteva u Beogradu, itd, onda to može da košta i do 500 evra kubik.
Takođe sam nezadovoljan zbog toga što sam na prošloj sednici postavio pitanje, kada je bio ministar Ilić ovde, da li je istina da su određene saobraćajnice u okviru Mosta na Adi građene bez građevinske dozvole? Dobio odgovor, da to jeste tačno. Nezadovoljan sam zato što nadležno tužilaštvo ništa nije uradilo povodom tog pitanja, a recimo kada neki seljak gradi neku šupu ili štalu, negde na selu, dobije krivičnu prijavu.
Nelegalna gradnja u jednom delu Srbije i u privatnom sektoru na selu bude krivično delo, a izgradnja saobraćajnica i objekata koji treba da koriste hiljadu ljudi gradi se bez građevinske dozvole i to nije krivično delo, nikakav krivični postupak se ne vodi protiv odgovornih, protiv investitora i zato ću ponoviti pitanje ministru gospodinu Iliću. Šta će biti preduzeto povodom gradnje saobraćajnica, pristupnih delova bez građevinske dozvole, šta će biti preduzeto povodom krivice koja je, gotovo očigledna, odnosno da li Vlada planira u bliskoj budućnosti da stavi do znanja na određeni način, da tužilaštvo konačno počne da radi svoj posao, odnosno da se mi kao parlament zapitamo zašto to tužilaštvo ne radi poslove, od koga je nezavisno, nezavisno od ove Vlade svakako, a izgleda da od bivše Vlade ništa ne zavisi?
Što se tiče infrastrukture ona je veoma bitna i zbog poljoprivrede. Kredit je veoma povoljan. Infrastrukture nema, ono što je mene razočaralo nema ni robe koja bi se prevozila tom infrastrukturom, domaćeg porekla, data uporedo sa infrastrukturom, uporedo sa svim, potpuno je Srbija devastirana i privredno, a što je najgore i moralno.
Dakle, uporedo sa ovim kreditom od kineskog novca, ja bih voleo da se na isti način ili na sličan način od komercijalnih banaka, sa sličnom kamatnom stopom povuku iznosi koji bi se koristili u poljoprivredi. Dakle da ovo ne bude poslednji kineski kredit. Ja bih voleo da ova država u korist poljoprivrede, poljoprivrednih proizvođača povuče jedan kredit od tri, četiri, pet milijardi i da na takav način jeftinim novcem, gde kamata ne bi sigurno prešla 3, 3,5%, da na takav način napravimo izvor za vraćanje svih tih dugova, odnosno da napravimo robu koju ćemo prevoziti sutra kada ova infrastruktura bude izgrađena.
Mogao bih još mnogo toga da govorim. Ja ću skratiti. Uglavnom smo ovde slušali ljude koji u prošlom svom mandatu, dok su bili na vlasti ništa ozbiljno nisu uradili, gotovo da na infrastrukturi, gotovo može se reći da ništa nisu veliko uradili, ali se postavlja pitanje, ja ću time završiti, ukoliko ništa veliko nisu uradili, ja bih voleo da se konačno sazna koliko su se ugradili. Hvala.