Gospodine predsedniče, dame i gospodo, reklamiram član 106, 107, 108. i 109.  Ne znam koji član više moj prethodnik nije povredio. Radi se o dostojanstvu Skupštine, radi se o temi dnevnog reda, o uvredama koje su nam upućene, rečeno je da nismo dostojni da obeležimo Prvi svetski rat, da smo doveli NATO pakt na Kosovo, i ja se lično osećam pogođenim.
Ja sam 1999. godine glasao protiv Rezolucije, odnosno Sporazuma Ahtisari-Černomirdin.
Koliko znam, njegova stranka je glasala za to da dođe NATO pakt. Dok je NATO pakt dolazio on je ovde raspoređivao svoju bazu na KiM, on je trčao sa foteljom i slikom iz Skupštine i mirisao na dim.
Dakle, ja ne znam šta još treba da kaže, da uradi, da bi mi dokazali da smo dostojanstveni, da obeležimo i Kajmakčalan, Cer, itd. i da obeležimo ceo Prvi svetski rat.
Slava tih boraca za slobodu je bila velika i oni su imali tu čast i privilegiju da nemaju Dajrekt medije i zato su ušli u slavu.
Meni je ostalo samo da zaključim na kraju, da vi gospodine predsedniče ćete mu najverovatnije izreći opomenu kada bude u potpunosti ličio na onu poslovicu, kad počne ovde da nas kune i proklinje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, predlažem da mi odmah date opomenu. Ja sam ovde strpljivo slušao razna odstupanja gotovo dva sata. Niko nije ni upozoren. Kad je došlo do mene,  iako sam se ja među prvima prijavio i to nekoliko puta i nisam došao na red, kada je došlo do mene onda – a sad, po amandmanu. No, nema problema. Ja ću pokušati da obrazložim zbog čega ja neću glasati za ovaj amandman.
Bez obzira što živim u Vojvodini, bez obzira što je moja stranka NSS bila prva stranka koja je 1990. godine u svoj program uvrstila autonomiju Vojvodine. Moja stranka nije jurišala ni na Vukovar, nije jurišala na pečenog vola. Ona se držala toga da Vojvodina zbog svojih specifičnosti, nacionalnih, geografskih, ekonomskih itd, zaslužuje da se o tim specifičnostima stara jednom celovitom autonomijom, a ne autonomijom nacionalnih manjina.
Sve što treba za Vojvodinu, ja sam spreman da glasam za to, ali se bojim da u ovom amandmanu gde se, predsedavajući, uglavnom traži podela prihoda od akciza, poreza na dobit preduzeća, dohodak građana u procentima i da se ispoštuje onih 7% od budžet RS, što je svojevremeno prilikom donošenja Ustava 2006. godine dogovoreno. Otprilike o tome se radi u ovim amandmanu. Sa obe ruke bih podržao ono što AP Vojvodina traži.
Voleo bih da je danas, a nije moguće s obzirom na Statut i zakon AP Vojvodine da je ovde predsednik Vlade AP Vojvodine i da sa njim o tome raspravljamo. Molim predlagača amandmana da to tako shvati. Ovde se ne radi, po meni, o pravima AP Vojvodine. Ovde se radi o pravima Vlade ili dela Vlade Vojvodine koja pokušava da svojim zalaganjem za autonomiju Vojvodine to na određen način predstavi na način na koji se to nekada radilo. Način na koji je uređena ta stranka ne daje im za pravo da na takav način pokušavaju da urede državu.
Oni otprilike traže da se da 7% od rashoda budžeta Srbije a ne od prihoda. Ja sam to tako razumeo i ako grešim, vi me ispravite. Sada je tu problem. ukoliko, a Predrag Marković koji od nedavno nije više sa nama je svedočio tu da se na prvom Ustav dogovorilo da to bude 7% od prihoda. Pošto su te godine prihodi u budžetu bili veći od rashoda, i da o tome čak postoji pisani trag o tom dogovoru, onda je ta ista vlast odnosno ista politička snaga koja čini sada vlast u Vojvodini tražila da to bude 7% prihoda, ali su se sada setili pošto su rashodi veći od prihoda da sada uzmu 7% od rashoda.
Nemam nikakav problem da glasam za to, ali s obzirom da se ne radi o istom nivou vlasti, tražim da 0,3% budžeta Vojvodine pripadne MZ Novi Karlovci, da se i o tome dogovorima. Da raspodela tih 7% bude raspodela do građana a ne samo do Vlade Vojvodine. Ukoliko su republika i pokrajina isti nivoi vlasti možemo tako da se dogovorimo i onda zašto se ne bi dogovarali između Novog Sada i MZ Novi Karlovci. To bi bilo pošteno. Nikakve koristi od tih 7% nismo imali. Nijedan beli dinar nije uložen tamo. Sa pravom mogu da pitam – gde je otišlo 7% koji su do sada dodeljivani od 2006. ili 2007. godine sa punim pravom jer se ne radi o istom nivou vlasti između MZ i pokrajine? Sa time se slažem, ali se ne slažem da se ne radi o istom nivou vlasti između pokrajine i države.
S toga ne mogu da podržim ovaj amandman jer bi, ukoliko bi to podržao, podržao bi da damo 7% i od kamata koje će država platiti na kredite i to spada u rashode. Gospodin Dinkić to može najbolje da objasni. To je 114 milijardi. Ukoliko bi usvojili ovaj amandman onda bi morali da damo 7% od kamata na dug. Drugo, 107 milijardi ide na socijalnu zaštitu u rashodima. Znači, daćemo 7% i od rashoda za socijalnu zaštitu ukoliko usvojimo ovaj amandman. Dalje, za PIO se izdvaja 280 milijardi. Ukoliko usvojimo da damo od rashoda l7% onda moramo da damo punih 7% i na ovih 280 milijardi. Zato je nemoguće po meni dati 7% od rashoda i mislim da ono što se dogovorilo 2007. godine je pravednije, da se od prihoda koji se ostvare na teritoriji cele republike 7% dodeli Vojvodini, da je to pošteno i da je to pravedno.
Ostalo, o Zakonu o nadležnostima, o Statutu ne bih razgovarao jer to je po meni iluzorno raspravljati o nečemu što je odluka Ustavnog suda koja se mora poštovati i tu raspravu ne mogu otvarati, niti želim da otvaram, ali hoću samo da kažem da ta odluka nije za komentarisanje, već za poštovanje.
Na kraju, hoću da kažem da se ovde izgleda ne radi o pravima Vojvodine, već o pravima jedne stranke koja čini glavninu Vlade Vojvodine i slažem se da nije dobro da, Vojvodina više nije na Panonskom moru, ali otkad ta stranka vodi Vojvodinu, kao stožerna stranka, Vojvodina nije na moru, ali tone li, tone i tone. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih u nekoj varijanti možda i podržao ovaj amandman. Mi koji učestvujemo u proizvodnji robe, od kojih se realno puni budžet, trebalo bi da pozdravimo svaku uštedu koju ponudi neko od poslanika, neko od predlagača.
Stoga, ja ne bih imao nikakvu sumnju da se ovaj amandman podrži, s obzirom da je nova „celoba“ i da mi koji proizvodimo robu izdvajamo srazmerno svojoj ekonomskoj snazi novac za zajedničke potrebe, jer ne može svako sebe da čuva, svako sebe da leči, svako sebe da školuje. Stoga, mi izdvajamo novac i biramo ljude koji će se starati o tim javnim poslovima, a oni angažuju samo neophodan broj ljudi da bi se ti javni poslovi sproveli.
Problem je nastao kada je taj neophodan broj prerastao u tri puta veći broj zaposlenih u javnom sektoru, tako da se pribeglo uzimanju nesrazmerno ekonomskoj snazi, već prekomernom uzimanju iz realnog sektora i zato smo došli gde smo došli. Da bi se namirio onaj drugi deo iz javnog sektora, ne samo da se uzimalo preko mere, nije se uzimalo srazmerno ekonomskoj snazi, već više, a onda kada više nismo mogli da zaradimo koliko su oni mogli da potroše, onda su rekli - baš nas boli briga, ako ne možete da zaradite koliko mi možemo da potrošimo, mi ćemo vas onda zadužiti. Upravo se to desilo.
Ne samo da je problem što se to desilo, već sada najviše prigovora imamo od onih koji su omogućili da se zaposli prekobrojni broj ljudi u javnom sektoru i da se uzima nesrazmerno ekonomskoj snazi, odnosno da se uzima više i da se uzima i ono što nismo zaradili. Stoga bih podržao svaki amandman, s tim da je predlagač morao predvideti uštedu i Direkciji za robne rezerve. Trebalo je članom 1. obuhvati i taj deo. Recimo, mogao je predvideti neku uštedu od četiri miliona evra, tačno koliko je lider njihove stranke dobio pšenice iz robnih rezervi.
Dakle, ja iz ovog budžeta nemam ništa. Nekoliko dana slušam primedbe na račun ovog budžeta kako on ne valja. Ja od 740.000 zaposlenih nemam nijednog, ni kao pojedinac, ni kao stranka. U javnom sektoru nemam ni portira. Ali, predlagači amandmana i predlagači raznih ušteda su trebali biti malo samokritični, pa reći – naš lider je dobio od budžetskog korisnika pšenice za pozajmicu iz robnih rezervi u toku ove godine 21 milion kilograma, što vredi četiri miliona evra. To se desilo pred žetvu. Puštanjem te pšenice u trgovinu seljacima je snižena cena za pet dinara. Sa 23 dinara i 84 pare došlo se do 15 dinara, a u žetvi je najmanje pšenica trebala biti 20 dinara, da nije puštena ona količina krajem maja, a bila je 21.000 tona, odnosno 21 milion kilograma.
Rušenjem cene seljaci su izgubili negde oko 100 miliona evra ili 20.000 traktora „Fergusona“. Zato bih ja podržao ovaj amandman da se time predvidela ušteda, makar za onu dužničku dobit koja je u julu mesecu bila negde oko 130 miliona dinara. Lako je o trošku sirotinje koja puni budžet piti vino od 5.000 evra, što je 500 penzija moje majke. Lako je biti izdašan tuđim novcem, lako je biti biznismen i lako je od javnih poslova praviti privatne biznise. Zato bih ja podržao ovaj amandman da je predvideo takvu vrstu ušteda, a ovako ne mogu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih podržao ovaj amandman. Ali, kao farmer, kako kažu, a ja se time ponosim, imam dilemu s obzirom da je Vlada odgovorila da će eventualnim prihodima iz privatizacije pokušati prevremeno da otplati neki dug, ukoliko sam dobro razumeo obrazloženje zašto je amandman odbijen, pa sam pristalica toga da se Vladi da šansa, a prihvati amandman da je predlagač ovih 2,6 milijardi, koliko sam ja podelio, namenio da pre nego što ode za prevremenu otplatu duga, da ih pustimo kroz poljoprivredu, prehrambenu industriju i energetiku. Onda bih za to glasao sa dve ruke.
Ideja nije loša, ali je veliko pitanje za nas farmere da li se isplati jednu rupu krpiti drugom rupom? Za nas je to poprilično uzaludan posao, ali, s obzirom na niže troškove kamate, to je svakako poduhvat koji vredi razmotriti i Vlada je, koliko vidim, razmotrila da će prevremeno da vraća dugove iz prihoda privatizacije, ukoliko oni uopšte budu mogući, jer ne znam šta je ostalo da se privatizuje.
Bio bih pristalica, a nisam podneo amandman, da je amandman podnet tako da se, pre nego što se razdužimo, taj novac pusti kroz poljoprivredu, proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora, biomase, zelene mase itd, da se pusti u stočarstvo, navodnjavanje, da se pusti u prehrambenu industriju i da se pusti u izgradnju dve velike firme koje bi servisirale i poljoprivredu i prehrambenu industriju, tako da imamo u jednoj firmi i IMT i „Zmaj“ i Knjaževac i svu opremu koja se proizvodi za sitnija poljoprivredna gazdinstva, s obzirom da ova veća u Vojvodini koriste mehanizaciju koja je uvozna i koja je daleko većih konjskih snaga i namenjena velikim posedima.
Na takav način bi kroz finansiranje poljoprivrede rasteretili sebe duga, a da bi to bilo iz proizvodnje i ljudi bi za taj novac kupovali nove mašine, stoku, obnavljali gazdinstva, dizali plastenike, staklenike, sušare, hladnjače. Na takav način bi država iz realnih izvora servisirala dug, a mislim da bi svakako ostalo i da se u nekom budućem budžetu na realan način taj dug umanji i kamate otplate.
U svakom slučaju, ja sam u dilemi da li poverovati Vladi ili ministri finansija koji je bio do nedavno i tu ideju je i ranije zastupao, ali bi najviše voleo da se zadužimo i da taj novac gurnemo u poljoprivredu. Ukoliko se ne možemo zadužiti, ja sam pristalica toga da državno zemljište, odnosno poljoprivredno zemljište u državnoj svojini prodamo zemljoradnicima koji imaju manje od 20 hektara na kredit na 20 godina i da tako obezbedimo to zaduženje od tri do četiri milijarde.
Po meni, ne treba ga odmah gurnuti u razduživanje, nego ga treba pre gurnuti u privredu, da se na takav način napravi izvor za vraćanje duga i deo privrede koji može da garantuje malo veće prihode stanovništvu, odnosno veću kupovnu moć i da se tako dođe zajedno i do domaće proizvodnje i do veće potrošnje. Hvala.

Pa radi gledalaca, da me ne bi pogrešno razumeli, svakako sam pristalica što hitnijeg razduživanja zemlje, samim tim i stanovništva. Kad se država zadužuje narod piše menicu. Dakle, bogat je onaj ko nije dužan, to je stara poslovica. Slažem se da mi pod hitno moramo da se razdužimo i da je prava katastrofa zato što danas oni koji nas ogovaraju, a tu ne mislim na prethodnog govornika, su nas u mnogome i zadužili i doveli uvrlo nezgodan položaj, ne samo zato što su nas zadužili već zato što u tom zaduženju nisu napravili izlaz za vraćanje duga. Da je napravljen izlaz za vraćanje duga, bez obzira koliki on porastao bi bruto društveni proizvod i mi bi imali odakle da se servisiramo ovako visoke kamate i ovako visoke glavnice.
Međutim, oni koji su nas u ovaj položaj doveli danas su najglasniji i kažem, ne mislim na prethodnog govornika, pristalica sam što hitnijeg razduživanja, jedina razlika je u tome što sam ja bliži u ovom trenutku stavu Vlade, da to zaduživanje treba razdužiti prihodima od privatizacije i već sam rekao koji deo treba privatizovati i pre svega ga prodati seljacima koji imaju manje od 20 hektara da bi napravili što više tih srednjih poljoprivrednih gazdinstava, koja ekonomski sami sebe mogu da nose i da doprinesu što hitnijem razduživanju zemlje.
Nisam baš do kraja pristalica, ali ako to mora i ako ministri finansija se dogovore, da se jednim kreditom razdužujemo za drugi kredit. Više sam pristalica da se jednim kreditom koji se pusti kroz poljoprivredu, prehrambenu industriju i energetiku za godinu dana napravi neki izlaz za vraćanje duga i da vratimo ne 2,6 milijardi, nego da vratimo tri, i da nama nešto malo više ostane. To je jedina razlika, inače podržavam u potpunosti prevremeno razduživanje zemlje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, da ne bude zabune, i ja sam pristalica hitnog razduživanja zemlje, to sam i rekao, i da ministri finansija i bivši i sadašnji to razmotre na koji način da se uradi.
Predložio sam da, ukoliko se zemlja ponovo zadužuje, se novac ne ulaže odmah u vraćanje dugova, već da se propusti kroz proizvodnju, kroz poljoprivedu, prehrambenu industriju, kroz energetiku, i ne samo kroz ratarstvo i povrtarstvo nego da se novac uloži i u stočarstvo, navodnjavanje, prehrambenu industriju, izgradnju fabrika fabrike za mehanizaciju i opremu za mala poljoprivredna gazdinstva i za one preduzetnike koji će se baviti prehrambenom proizvodnjom, odnosno izgradnjom hladnjača, sušara, itd.
Znači, ja jesam pristalica hitnog razduživanja zemlje, ali bih više voleo da se, ukoliko se zemlja zadužuje, da se to propusti kroz proizvodnju, pa da umesto tih 2,6 milijardi nama kroz godinu dana ostane. Recimo tri milijarde da se razdužimo i da nešto ostane više stanovništvu i nama da možemo kroz proizvodnju više da podelimo i da na takav način stvaramo izvor za vraćanje dugova, jel nisam baš pristalica da se jedna rupa krpi drugom rupom.
Dakle, ukoliko se ministri finansija dogovore, i na takav način bih ja pristao samo da se zemlja što pre razduži. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao nekadašnji korisnik usluga železnice, glasao bih za ovaj amandman, ali ukoliko izmeštamo prugu u jednom gradu, onda bi to trebali i u Beogradu. Pruga ide od Batajnice pa do glavne železničke stanice. Svojevremeno sam radio u IMT, skoro šest godina. Iz druge smene nam je to bio jedini prevoz i onda je bilo zadovoljstvo putovati tim vozom jer je bio prepun radnika, čak i iz druge smene.
Šta hoću time da kažem? Traže se sredstva za izmeštanje železnice, a ne traže se za nadvožnjake ili za rešavanje nekih problema u saobraćaju već se traži izmeštanje kompletne pruge. Imali smo situaciju da su lustrirani radnici iz fabrika i time je železnica ostala bez putnika. Najverovatnije da bi 400.000 radnika koji su ostali bez posla koristili železnički prevoz što je jedan od glavnih prevoza, s obzirom da je on najjeftiniji.
Još nešto, da su ti radnici ostali, da nisu lustrirani iz fabrika na veoma surov način i da fabrike nisu otete oni bi svakako napravili neki društveni proizvod, a ja sam svedok toga da su tim vozovima putovali radnici „Zmaja“, „Minela“, IMT i IMR koji su radili od Inđije, Nova Pazova, Stare Pazove. Znači, na 1.000 radnika su iz prve i druge smene koristili pruge, odnosno železnički prevoz. Takođe, teretni vozovi su vozili od traktora, kombajna, berača, prikolica itd, mehanizaciju i delove rakovičkih traktora. Dakle, prevozili su robu koju su ti radnici, pa i uz moje učešće tada proizvodili.
Nažalost, te fabrike su opljačkane i prodate i pretvorene u građevinske zone i radnici su lustrirani i oterani iz tih fabrika i mi u ovom trenutku nemamo dovoljna broj korisnika za železničku prugu koji bi to koristili za prevoz putnika, a nemamo ni robu koju bi ti radnici, odnosno putnici napravili. S toga se bojim, sve da napravimo najidealniju infrastrukturu, šta ćemo prevoziti tom prugom osim tuđe robe? Dakle, niti imamo radnika niti proizvodnju i zato sam pristalica toga da pre svega napravimo neku proizvodnju, izvoz za vraćanje duga i izvor koji može da nam održava infrastrukturu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, čisto radi gledalaca, ma kada išao ovaj prenos, u prethodnom svom govoru ja sam izrazio žal za vozovima prepunim radnicima, za šinobusima koji su bili prepuni radnika, za vozovima koji su prevozili ono što su radnici proizvodili. Ja sam radio u IMT-u. Mi smo proizvodili 45 hiljada traktora. Samo do luke Bar je godišnje išlo za Alžir 10 hiljada traktora. Za unutrašnje tržište je išlo 30 hiljada komada i za izvoz na druga tržišta je išlo još pet hiljada komada. Samo od toga železnica je prihodovala onda preko 40 hiljada maraka, samo na prevozu robe iz jedne fabrike.
O tom žalu sam ja govorio. Govorio sam o industrijskom prstenu u Beogradu koji je imao preko 250 hiljada zaposlenih u proizvodnji, između 250 i 300 hiljada, a danas broji samo 20 hiljada. Govorio sam o tome da pare ponovo treba da uložimo u proizvodnju, da ne pričamo samo kako ćemo nešto izvaditi iz budžeta, već kako ćemo kroz proizvodnju nešto i ubaciti u budžet.
S obzirom da sam radio u IMT-u šest godina, s obzirom da sam sretao svakodnevno ljude u prvoj i drugoj smeni u tim vozovima, ja mogu da opišem tu sreću koju su ti ljudi imali kada nose svoju platu svojim ukućanima i kada ponosno mogu da izađu pred svoju decu. O tome sam ja govorio i rekao da su oni na određeni način lustrirani i evo, priznajem grešku. Umesto njih što su otpustili, treba lustrirati političare koji su oteli državu i fabrike i radna mesta i dostojanstvo. Stoga se slažem da sam pogrešio što sam rekao da su lustrirani, otpušteni su surovo od onih koje smo mi trebali lustrirati iz politike i iz javnog života.
Ja sanjam san da ponovo napunimo te vozove, da tako punim vozovima ubrzavamo svoje pruge. Razumem ja i gospodina Šajna, Kovačica, kroz Šećeranu, po svakom svom građaninu izveze dve do tri hiljade evra šećera. Ja pozdravljam to što Kovačica može da digne društveni proizvod, da proizvede određenu robu i da učestvuje u punjenju budžeta.
Ali, ja ne razumem nastojanja da se samo iz budžeta nešto uzme, da se svoja greška pripiše nekom drugom protivniku, ne razumem da je neko otpustio 400 hiljada radnika i da onda kaže da je to uradila ova Vlada.
Ja sanjam san da ponovo vozovi budu prepuni robe i putnika, da se digne proizvodnja u Srbiji i to mi niko ovde ne može zabraniti. Hvala.

Dame i gospodo, ja bih se vratio na amandman. Nadam se da zbog usvajanja amandman gospodina Vuka Jeremića niko neće da nas prokune. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, reklamiram čl. 103. 104. i 109, pošto je to međusobno vezano. Član 103. kaže da narodni poslanik ima pravo da usmeno ukaže na povredu Poslovnika, što ja činim i činile su i prethodne kolege. Član 104. kaže – ako se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku koji nije član iste poslaničke grupe navodeći njegovo ime i prezime i funkciju, odnosno pogrešno protumači njegovo izlaganje, narodni poslanik ima pravo na repliku. Pred kraj kaže – o korišćenju prava iz st. 1 i 2. ovog člana odlučuje predsednik Narodne skupštine.
Ovom prilikom hoću da kažem da u slučaju mojih kolega niste povredili Poslovnik, niti je kolega iz čije grupe sada žamore govorio, nije imao izlaganje. Pod dva, niko se nije prema njemu uvredljivo izrazio. Čak mislim da je izraz bio pohvalan, da se govorilo o dijalogu koji treba voditi. Prema tome, tu ste u pravu.
Jedino što niste bili u pravu je član 109. stav 1. koji kaže – opomena se izriče ako upotrebljava psovke i uvredljive izraze. Mislim da je uvredljivo reći potpredsedniku Skupštine da već sada nije u stanju da vodi sednicu, da sednicu vodi na osnovu ličnih impresija itd. Stoga mislim da ste povredili Poslovnik u članu 109. zato što je predsedavajućem reći – niste u stanju da vodite sednicu na način na koji je to rečeno poprilično uvredljivo i u tom delu ste po meni prekršili Poslovnik.
S obzirom da je to opozicija neću insistirati da se glasa o ovome. Samo želim da skrenem pažnju na ovu činjenicu čisto publike radi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram član 103. stav 1. „Narodni poslanik ima pravo da usmeno ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine, ako smatra da nije u skladu sa odredbama ovog Poslovnika, a učinjeno na sednici Skupštine koje je u toku, i to neposredno po učinjenoj povredi“.
Ako neko umesto o povredi Poslovnika priča o penzionerima, ukoliko priča da svi penzioneri nisu u PUPS itd, kakve to veze ima sa Poslovnikom. A kakve tek veze ima sa Poslovnikom, ako se u toku reklamacije neko neposredno obrati drugom poslaniku i kaže to nema veze sa dopunom mobilnih telefona, Marijane itd. Stvarno ne znam kakve veze ima neka dopuna sa mnom, dopuna mobilnih telefona i kakve to veze ima sa povredama Poslovnika.
Povredu Poslovnika ne može da učini PUPS. Povredu Poslovnika može da učini samo predsedavajući Skupštine, odnosno predsednik ili predsedavajući i svaka rasprava o PUPS i penzionerima u okviru povrede Poslovnika nije ima blage veze sa reklamacijom o Poslovniku, a posebno, imajući u vidu da nema pravo na repliku, neposredno obraćanje drugom poslaniku, koje je zabranjeno, a u okviru reklamacije povrede Poslovnika. To je za mene neprihvatljivo i smatram da je gospodin Andrić povredio Poslovnik, odnosno da je predsedavajući povredio Poslovnik kada je dopustio da gospodin Andrić nastupi na način na koji je nastupio po povredi Poslovnika, ali s obzirom da se radi o opoziciji, pravila opozicije, neću tražiti da se o tome izjašnjavamo u danu za glasanje. Hvala.

Šta hoćeš bre?

On meni dobacuje.

Ko sluša ovog bolesnika?

Šta sam ja njemu rekao? Nisam ja njemu ništa rekao, nego on meni. Zašto ste mi dali opomenu?