Moraću da zatražim ovde službenog prevodioca. Služim se narodnim jezikom. Nikoga nisam pomenuo sem najvećih državnih funkcionera. Dakle, spomenuo sam i političku podršku jednom lopovluku u "Agrobanci" koji je evidentan i ko se prepoznao u tom lopovluku nisam mu kriv ni za šta. Pogledajte pažljivo stenogram, sem najvećih državnih funkcionera čija sam imena pobrojao nikoga drugoga nisam spomenuo, osim nervoze određenih poslanika koji se boje ulaska "Razvojnu banku Vojvodine". Kao Vojvođanin kada je "Razvojna banka Vojvodine" spominjana nisam se prepoznavao i stvarno ne znam čemu ove replike. Posebno nisam mislio na nekoga ko se ovom prilikom javio za reč ili može još da se javi. Nikoga direktno u sali nisam prozvao za kriminal, osim što sam rekao da postoji osnovana sumnja da su u kriminal umešani najviši državni funkcioneri i nabrojao njihova imena i imena zastupnika državnog kapitala u "Agrobanci".
S toga, ukoliko sam bilo koga uvredio u ovoj sali tim podatkom izvinjavam se.

Dame i gospodo, meni je žao što danas u ovom predlogu zakona o amnestiji nema ljudi koji su na određeni način osuđena na doživotnu robiju sa teškim radom.
Ovde se prepucavamo oko ljudi koji su na ovaj ili onaj način amnestirani. Sigurano se pitate koja je to vrsta robijaša i koja je to vrsta robije o kojoj govorim? Reći ću vam odmah. To su robijaši koji su bez suda osuđeni na najtežu kaznu doživotnog zatvora koji izdržavaju naporno radeći. To su seljaci zemljoradnici. To su oni ljudi koji uprkos svom napornom radu pas nema zašta da ujede. To su oni ljudi koje ćete sresti sada kada krenete kući kako se u sumrak vraćaju sa teškog posla na traktorima pitaćete se da li su stariji traktori ili su stariji seljaci. To su oni koji u svom robijanju nemaju pravo na vikend. To su oni koji ne mogu da ostave svoju staju, svoju njivu, svoju šljivu. To iziskuje svakodnevnu pažnju i svakodnevni rad. To je ona vrsta robijaša koja nema pravo na godišnji odmor, letovanje, zimovanje, jer moraju apsolutno da budu posvećeni svom poslu. To su oni robijaši zahvaljujući kojima imamo danas šta da jedemo i to su oni koji ovog časa seju pšenicu gotovo bez ikakve državne podrške u poslednjih 30 godina i koji to čine da bi mi sutra imali čime da prehranimo narod posle jedne izuzetno teške sušne godine. Niko neće govoriti o toj vrsti robijaša, a ima ih na desetine hiljada, na stotine hiljada koji nikada uistinu neće doživeti nikakvu amnestiju, niti je traže. To su oni koji rade čak sa minusom i jeftinije od ovih robijaša koji imaju kakvu takvu platu kada rade u zatvoru. Oni se ubiše radeći nemaju nikakvu plati i ne traže i ne žele amnestiju, samo žele da ih pustimo na miru da rade.
Prihodi koje oni ostvaruju su manji od prihoda klasičnih robijaša, a na našu opštu žalost njima se pridružuju i radnici koje je bivši režim…

Mislim da se nisam udaljio od teme, ali evo izvinjavam se. Mislim da sam bio dužan da posvetimo nekoliko rečenica i malo pažnje i toj vrsti nesvakidašnje robije.
Sada ću reći o amnestiji. Amnestija je praštanje. Pored amnestije postojala je i abolicija. Pored te dve vrste milosrđa postoji i pomilovanje. S obzirom da sam bio nekoliko dana sa kandidatom za predsednika Republike, to je aktuelni predsednik Republike, reći ću vam da je on o toj vrsti pomilovanja govorio kada bude izabran za predsednika Republike. Koliko znam, odlikovao je jednog novinara koji bi da se režim nije promenio sigurno završio u zatvoru. Toliko o tim navodno nečasnim namerama predsednika Republike.
Što se rezultata u zatvoru tiče to samo pokazuje pravo stanje stvari rezultata na izborima. U zatvoru se malo moglo krasti. Nisu mogli da se dostavljaju od strane režima paketi životnih namirnica. To je moj odgovor na vaša pitanja – odakle u zatvorima onolika razlika u korist današnjeg predsednika Republike? Vidite, na izborima i ovi u zatvoru manje kradu nego stranke bivšeg režima.
Zakon o amnestiji, o kome se ovde govorilo, uglavnom se govorilo o zakonu iz 2001. godine. Da vas podsetim 2001. godine je donet savezni Zakon o amnestiji, o kome je ovde malo govoreno. Kao na popravnom 2002. godine donet je novi Zakon o amnestiji u trenutku kada je stranka bivšeg režima, koja ovde najviše prigovara, je gotovo držala celu vlast.
Dakle, ovde je bilo puno prigovora, pa da vidimo. Jedan od prigovora je da je broj amnestiranih osoba veliki, pa da pokušam da obrazložim da to baš i nije tako. Narodna skupština Republike Srbije je 2001. godine donela zakon 14. februara i amnestirala 4.200 zatvorenika od 6.000, gotovo 70%. Gospođa koja se žalila na veliki procenat treba da se seti da je glasala upravo da se amnestira gotovo 70% zatvorenika. Broj neamnestiranih je bio svega 1.800. Danas je od 8.000 zatvorenika amnestirano 3.600 ili nešto manje od 45%, gotovo duplo manji procenat od onoga koji vi navodite kao primer opšte amnestije, a broj neamnestiranih osoba po ovom zakonu je za razliku od onih 1.800 je 4.400, ukoliko se nekim amandmanima taj broj ne promeni.
Ovde se govori o nekoj društvenoj opasnosti, pravnoj nesigurnosti, ugroženoj sigurnosti građana zbog dela zbog kojih su ta lica osuđena. Da vidimo koga ste vi amnestirali 2001. godine u Narodnoj skupštini. Bio sam poslanik u tom sazivu i sećam se dobro da smo uložili silne amandmane da se poveća broj neamnestiranih osoba i onda je Vlada podnela amandman, verujte, da amnestijom ne budu obuhvaćeni pedofili. Toliko je široka lepeza bila da smo morali mnogo truda da uložimo da slučajno ne bi bili amnestirani pedofili, odnosno lica koja su obljubila maloletne osobe ili osobe do 14 godina, koliko se sećam tih amandmana.
Da vidimo zakon iz 2001. i 2002. godine. U tom zakonu još jedino neamnestirana lica pored pedofila su bila trostruki počinioci ili povratnici u zatvoru. Toliko o tome, o društvenoj opasnosti i odgovornosti koju u ovom trenutku vi osećate.
Da vidimo savezni zakon i 2001. i 2002. godine. Amnestirali ste lica koja su bila optužena ili osuđena za krivična dela – za oružanu pobunu, za pozivanje na nasilnu promenu Ustavnog poretka, za udruživanje radi neprijateljske delatnosti, za krivično delo terorizma. Amnestirali ste "Dreničku grupu". Gospodine Stefanoviću, samo se smejte, a amnestirali ste 160 terorista, najverovatnije i one koji su Srbe odvodili "Žutu kuću", uprkos tadašnjem protivljenju Udruženju izbeglih i nestalih lica sa Kosova, koji su tražili da ovu "Dreničku grupu" i te opasne teroriste makar razmenite za njihove bližnje za koje su postojali dokazi da su još u životu. Kolika je tada bila društvena opasnost, to vas pitam? Koliki je to bio bezbednosni rizik za građane, narod i državu? O čemu se danas radi?
Da li imate dve politike? Ovo što vi radite nazvaću političkim licemerjem. Moje zamerke na ovaj zakon, a ja nisam bez zamerki, što u stavu 2. člana 1. nisu obuhvaćena lica do godinu dana zatvora zato što smatram da reformisano pravosuđe je po kratkom postupku tih kazni donelo veoma puno. Često su tim licima koja su ili neovlašćeno prikačivali struju, da ne ulazimo u 2007
ta lakša krivična dela, sudili gori od njih samih. Tu su sudije nabijale procenat i broj slučajeva koji će dobiti, a apelacioni sudovi su to potvrđivali jer je najlakše bilo to po kratkom postupku da nekog sitnog lopova osude i odrede kaznu i onda reći – ja sam dobio potvrđenih 95 od 110 presuda za godinu dana, govorim napamet.
Druga moja zamerka je što amnestija ne važi za nepravosnažno osuđene, one koji su već osuđeni u prvom stepenu. Na njih se amnestija neće odnositi iako su učinili ista dela koja su učinili i ovi čija kazna sticajem okolnosti je bila pravosnažna.
Treća moja zamerka je što ne obuhvata lica koja nisu navršila 70 godina, ali će ubrzo navršiti, za mesec, dva, godinu ili dve. Upravo takve sam amandmane podneo. Četvrta moja zamerka, a govori u prilog onome što su govorile kolege zamerajući na nekoj navodnoj budućoj opasnosti, koja uistinu može da se desi, što zakonom nije predviđeno da lica koja ponove delo, a bila su predmet amnestije ovog zakona, da uz kaznu za to novo delo im bude dodata kazna za koju su amnestirani. Dakle, voleo bih da se u tom smislu doradi taj zakon. Time bi se broj povratnika znatno umanjio. Dakle, shvatili bi da se ne isplati da naprave novo krivično delo, već da će biti osuđeni i za njega, a još će im biti dodato onaj deo za koji su amnestirani.
Dobro sam razumeo da ovde nema mesta u zatvoru i upravo iz tih razloga vidim paniku u stranci bivše vlasti, u stranci bivšeg režima. Oni se boje da će biti, sad ima dovoljno mesta za one najopasnije kriminalce u belim okovratnicima koji su temeljno opljačkali svoju državu i svoj narod u korist sebe, u korist stranih banaka, stranih trgovinskih lanaca i tajkuna. Otimali su od siromašnih da bi davali bogatima. Boje se da narukvice više neće voditi do nanogice, već da će narukvice voditi do ćelije u zatvoru.
Želim da verujem da praznite zatvor, gospodine ministre, i da je to priprema za opštu borbu protiv kriminala koji su počinili najviši državni, pokrajinski funkcioneri. Nemojte da se zaustavimo, biće smešno, na Brusu, Crnji i Bojniku i na nekoliko miliona dinara. Otuda panika. Toga se boje oni koji su bili protiv ovog zakona. Hoću da kažem da verujem da je 90% zatvorenika u zatvoru, ne želeći nikoga da uvredim, poštenije od one vrste lopovluka o kome sam ja govorio.
Na kraju, naš narod hoće posle hleba, ali oni koji su ponekad zaboravili kad su čestito jeli, oni koji jedini pristojan obrok dobiju pred narodnom kuhinjom i pred kazanom, više od hleba žele da mi kaznimo tu opštu pljačku koja se nesumnjivo u ovoj državi desila. Dosta smo, dame i gospodo, malim lopovima skidali glave, a pred velikima skidali kapu. Na kraju, ni čestit zakon nisu mogli da naprave, a da je Al Kapone živ bio bi sitna riba pljuckavica za naše kriminalce koji su bili na vlasti. Toliko bi sitan kriminalac bio da ga ni u glavni odbor njihove stranke ne bi primili. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je veoma osetljivo pitanje, pitanje imuniteta.
Dakle, još u staro rimsko doba predstavnici naroda su imali imunitet. Imunitet, ali pre svega od gonjenja za javno izgovorenu reč, da bi mogli da vrše javni posao. Ovde se očigledno ne radi o javno izgovorenoj reči i druga situacija u kojoj bi mogli da branimo skidanje imuniteta je ako bi vlast pokušala da opozicionim prvacima, opozicionim predstavnicima naturi određeni oblik klasične krivice, preko pravosuđa kakvo jeste, da bi ih na takav način politički diskvalifikovalo.
Očigledno da se ne radi, drugi put govorim, o ukidanju imuniteta zbog javno izgovorene reči, ali se ne radi ni o ukidanju imuniteta zbog progona političkog prvaka ili ugledne političke ličnosti iz opozicije. Ovo kažem zbog toga što je osnovana sumnja da je počinio određeno krivično delo, datira iz vremena kada je dotična ličnost bila vlast, dakle, bio je ministar.
Istrage koje su se sprovodile, započete su u vreme kada je on vršio funkciju ministra. Tome bih da dodam da je istragu vodila pokojna Verica Barać, odnosno savetnica za borbu protiv korupcije. Dakle, ne može se raditi o progonu jedne opozicione ličnosti od strane vlasti, što su oni, koji su pobegli, pokušali bezuspešno da nature novoj većini.
Sledeće što želim da kažem jeste da je moje mišljenje da ovo što je njih pogodilo je, pre svega, strah od samih sebe. Dakle, mislim da ih je uhvatio strah od sopstvenog reformisanog deformisanog pravosuđa koje su samo reformisali. Mislim da su se oni poplašili da ih ne bacimo njihovim lavovima.
Oni najbolje znaju kako je to pravosuđe funkcionisalo u njihovo vreme, koliko su ih služili, koliko su ljudi bacili u pritvor po 15 meseci i dve godine bez nekih čvrstih dokaza i taj pritvor je gotovo prerastao u robiju. Dakle, oni se boje onoga što su sami napravili.
Ima jedna stara poslovica – kojim sudom sudiš, onim će ti suditi. To je ono što je poplašilo DS, odnosno njihove predstavnike, zbog čega su oni i napustili ovu sednicu.
Ponavljam, pritvor, i ako bude, mora da bude humaniji i različitiji od njihovog vremena. Dakle, nikoga ne treba baciti na dugomesečni pritvor. Pritvor je samo nužna mera, neophodna mera i ako je baš neophodan, onda je moj savet da bude sproveden. Pritvor ne znači da je čovek kriv. Dakle, niko ovde ne prejudicira krivicu gospodina Dulića.
Medijski linč na koji se žali je opet opravdan strah od njih samih. Dakle, medije i medijsku sliku koja je danas u Srbiji, napravili su oni. Mediji za vreme njihove vladavine nisu bili pod kontrolom vlasti. Mediji, posebno štampani, su bili u vlasništvu vlasti dok su oni vladali. Za vreme njihove vladavine nismo imali jednu "TV Bastilju", imali smo pet "TV Bastilja". Danas se oni žale na medijski linč koji se sprovodi pre svega zbog toga što su se oni međusobno pokačili, pa sada jedna struja koristi ovaj problem protiv druge struje u njihovoj vlastitoj stranci.
Da je na bilo koji način ova vlast fabrikovala bilo koji dokaz protiv gospodina Dulića bio bih protiv ukidanja imuniteta. Dakle, on, a tu ne postoji ni najmanja sumnja, se ne progoni kao opoziciona ličnost. Delo koje mu se stavlja na teret počinio je kao vlast i on od toga treba na sudu da se odbrani.
Ono što mene brine jeste selektivnost i mogućnost da gospodin Dulić bude izvučen iz špila i da njemu bude ukinut imunitet. Mislim da postoje veći krivci. To je moje mišljenje. Dakle, nisam ni sud, ni tužilaštvo, ali mislim da treba krenuti od glave.
I njima i nama treba da bude jasno da nije ova država samu sebe opljačkala. U prilog ovoj tvrdnji da sem poslaničkog imuniteta postoje i politički imuniteti od progona raznih stranih obaveštajnih službi, raznih uticaja ambasada, hoću da kažem i sledeće, da je svojevremeno gospodin Dulić zabranio 2008. godine izgradnju fabrike za reciklažu akumulatora na vodozahvat u Inđiji na falsifikovanoj parceli pomoću koje se dobila ekološka saglasnost, ali su, gle čuda, ipak kasnije uspeli da ga slome, prelome i da ta fabrika i danas radi.
Više puta sam upozoravao na koruptivne aktivnosti bivše vlasti, uključujući i ovaj problem koji sam naveo. I dan danas ću zapitati Tužilaštvo šta je sa ovim mojim dilberima. Oni nemaju poslanički imunitet. Koji to politički imunitet oni imaju, zbog čega ih Tužilaštvo ne tereti za dela koja im ja stavljam na teret već treći ili četvrti put u ovoj sali?
Hoću da kažem i sledeće u vezi prethodnog problema. U subotu je priveden i uhapšen ekolog, predsednik Ekološke organizacije iz Novog Sada, a da niko ni jednom rečju nije pokušao da ga odbrani, ali su danas ljudi iz opozicije pokušali na svaki način da uspostave imunitet i za klasična krivična dela.
S tim u vezi i modelu njihovog ponašanja hoću da citiram bivšeg sekretara, državnog sekretara u Ministarstvu pravde. Time želim da pokažem da imaju dva modela ponašanja. Žao mi je što moj uvaženi kolega, gotovo najstariji u njihovoj poslaničkoj grupi nije tu, da mu dokažem da imaju dva modela ponašanja, jedan kao vlast, a drugi kao opozicija.
Citiraću 21. jun 2011. godine, Beograd: "Vlada Srbije uskoro bi mogla da donese odluku kojom će državnim funkcionerima biti ograničen imunitet. Po svemu sudeći, političari će biti zaštićeni samo za ono što su rekli za govornicom, ali ne i za ozbiljne prekršaje i krivična dela. Time narodni izabranici više ne bi bili zaštićeni od gonjenja i bar po nečemu bi bili ravni sa ostalim građanima Srbije". Ovo je rekao državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen.
Dalje Homen kaže da je ovo ministarstvo već oformilo radnu grupu za izmenu Krivičnog zakona i Zakona o krivičnom postupku. Praktično, zakonski okvir imuniteta narodnih poslanika, članova Vlade Srbije, sudija Ustavnog suda, kao i sudija i tužilaca već je u proceduri. Imunitet, Ustavom predviđena kategorija, treba da postoji, kao i svuda u svetu i ne sme biti predmet zloupotrebe. Međutim, realnost je drugačija, jer u Srbiji je potpuno normalna pojava da se pojedinci pozivaju na imunitet za klasična krivična dela, čime se obezbeđuje zaštita od krivičnog gonjenja. Nužno je da ministri i poslanici imaju status, kao i svi drugi građani, kada je reč o odgovornosti za klasična krivična dela, poručuje Homen.
Šta dalje treba govoriti o njima? Na kraju želim da kažem da mi našim građanima, čije siromaštvo i beda je gotovo neizdrživa za gledanje, moramo da vratimo državu, državu koja im je otrgnuta i istrgnuta iz ruku. Ovaj narod, ova država opljačkana je do gole koske. Opljačkan je svaki naš čovek, svaka naša žena, svako dete, svaki starac.
Ne može opozicija biti proganjana, ali ne može se begom u opoziciju amnestirati od odgovornosti za krivična dela koja ste počinili kao ministar. Šta, treba da ih pustimo na miru, da kada završe poslaničke mandate, da tako nafatirani pišu svoje memoare u stilu – ja sam bio bog, opljačkao sam narod svoj, pomogao sam sebi i bližnjega svog? E, to neće da može. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podržaću amandman gospodina Blažića i pokušaću da objasnim zbog čega.
Zbog čega je sve manji procenat prolaznosti među studentima? Jer se studenti suočavaju sa sve većim problemima. Ti problemi se ogledaju u zastarelim planovima i programima, u nezanimljivim predavanjima, u skupim udžbenicima itd. Recimo, anatomski atlas košta 7.000 dinara, a udžbenik iz fiziologije 9.000 dinara. Sledeći problemi su loši uslovi za rad. Mnogi od studenata kupuju materijale za rad: skalpere, maske, rukavice, kape, recimo na Medicinskom fakultetu. Nedostatak prakse, prisilna kupovina udžbenika, sve su to problemi sa kojima se suočavaju studenti, a sve to iziskuje slabu prolaznost.
Naravno, na slabu prolaznost utiče i ono što je u Srbiji rasprostranjeno, a to je korupcija na svim nivoima, pa tako ima i korupcije na fakultetu. Recimo, ispitivač na fakultetu vam kaže – malo vam je falilo da položite ispit, da dobijete šesticu, a onda vam ponudi da uzmete dopunske časove kod njega i takva usluga vas košta oko 300 evra. Rezultat svega toga je nejednaka dostupnost visokog obrazovanja različitim grupama stanovništva. Recimo, ako potičete iz siromašne porodice, studiranje je gotovo nerealna ambicija. S obzirom da nemaju novca, najčešće, bez obzira što broj studenata u Srbiji raste, nedostupnost visokog obrazovanja je pre svega u malim sredinama, među radnicima i seljacima, odnosno deci iz radničkih i seljačkih porodica. I sam sam predložio neki amandman da se tu uvedu neke olakšice, ali ti amandmani su proglašeni neustavnim.
Dakle, ukoliko nemate novca, nemate jednake uslove za obrazovanje, nije vam podjednak pristup visokom obrazovanju. To je još jedna nepravda koju naši studenti imaju. Nacionalno bogatstvo je trebalo da služi svim ljudima, između ostalog i za dostupnost školstva, a time i visokog obrazovanja svima. To nacionalno bogatstvo su usisali oni koji su trebali da organizuju državu i da garantuju dostupnost visokog obrazovanja svim socijalnim grupama. Međutim, to nije tako. Danas neki ministri, recimo, postoji škola koja se zove "International school Belgrade", neki bivši ministri plaćaju školarinu za osnovnu školu za decu od 15.000 evra. Dakle, zarađuju 12.000 evra …
(Predsedavajuća: Molim vas, vratite se na temu.)
Mislim da sam najbliži temi od svih ovih koji su do sada govorili. Čim spomenem bivše ministre, ono kao tema.
Hoću da kažem da taj novac za fakultete nemaju deca iz siromašnih radničkih i seljačkih porodica, novac koji imaju oni koji zarađuju 12.000 evra, a
plaćaju školarinu za dete 15.000, pa se pitam zašto? Verujem da ćete, kao i ja sam, podržati ovaj amandman.
Na kraju, ko je zapalio nacionalno bogatstvo ove zemlje? Student nije. Hvala.

Ne delim mišljenje odbora da je neustavan amandman. Dakle, on se odnosi na projekat koji se zove "Tempus". Radi se o jednakom pristupu za sve. Danas ukoliko potičete iz sredine koja nije sedište fakulteta, ukoliko potičete sa severa Srbije ili, recimo, iz Lebana i Medveđe, šansa da upišete fakultet je dva puta manja nego za sredine koje su urbane. Ako spadate u kategoriju siromašnih, studiranje je nerealna ambicija. Iz godine u godinu opada broj studenata koji potiču sa sela, bez obzira što ukupan broj studenata raste.
Moj predloženi amandman je bila neka vrsta pozitivne diskriminacije za one koji su fakultet upisali a prilikom upisa nisu imali prebivalište u gradu koji je sedište univerziteta. S obzirom da imaju povećane troškove studiranja, s obzirom da im roditelji dižu kredite da bi studirali, s obzirom da se sreću sa svim problemima sa kojima se sreću i studenti iz gradskih sredina, realna je bila neka vrsta pozitivne diskriminacije.
Amandman je proglašen neustavni, bez obzira što je, recimo, ta vrsta pozitivne diskriminacije predviđena za pripadnike romske nacionalne manjine i hendikepirane, što u potpunosti podržavam. Dakle, olakšice su za razne socijalne grupe, za razne staleže predviđene mnogim zakonima i ove olakšice koje sam predvideo za studente koji potiču iz unutrašnjosti ne vidim kao diskriminaciju. Mislim da je veća diskriminacija ne uvažiti tu vrstu olakšica za njih, nego ono što sam ja predložio. Hvala.

Jedna kratka replikica. Ne slažem se sa ovim i to je moje pravo. Dakle, moje pravo i njihovo pravo je da tumači to kako hoće da tumače.
Ustavni sud Republike Srbije je nedavno oborio jedan zakon iz trideset razloga. Taj zakon je usvojila ova skupština, što znači da ni ona nije uvek u pravu, a posebno ne znači da je odbor u pravu. Kada je to već tako da se ne može vršiti pozitivna diskriminacija, onda se pitam šta znači to da se recimo na fakultete upisuju i pripadnici Romske nacionalne manjine i studenti sa hendikepom koji ne ispunjavaju formalne uslove za upis. Dakle, i određena grupa je izuzeta i pozitivno diskriminisana, ništa drugo nisam tražio za studente iz unutrašnjosti, s obzirom da se oni susreću sa raznim teškoćama. Dakle, broj studenata to će biti i problem sa kojim se Srbija suočava, dakle, neravnomerna regionalna razvijenost.
Dakle, broj studenata iz malih sredina opada u selima ih gotovo nema. Samo sam pokušao to pozitivno diskriminišem, ali ukoliko ministarstvo smatra da to nije u redu, a da to može da bude dobro i da se to na neki drugi način reguliše, eventualno brojem bodova ili ne znam već na koji drugi način, onda to ništa nije sporno, onda sam ja u prilici da odustanem od svog amandmana, ali mislim da studenti, a kažem da ovo ne radim sam, dakle, da je ovo sadržaj projekta "Tempus", dakle, da je to rađeno na univerzitetu, da to nisam sam izmislio, to je bila tema koja je obrađivana 11. jula.
Znači, nije mi cilj nikog da diskriminišem, jednostavno sam hteo da doprinesem da i ljudi iz manjih sredina budu, evo da kažem malo ravnopravniji, s obzirom da već imaju mnogo teškoća, samim tim što ne studiraju u mestu svog boravka, samim tim su na određen način diskriminisani, i ovo bi nekako ispravio neku određenu nepravdu koja je sticajem okolnosti naneta s tim što ne žive u mestu gde studiraju. Zahvaljujem. Povući ću ove amandmane u pismenom obliku, jer vidim da su postali problematični, pa će to ministarstvo videti kao deo nekih mogućih budućih rešenja. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, prijavio sam se iz prostog razloga što vidim da neko interesovanje posebno nije iskazano za ovu temu. S obzirom da naša dijaspora broji između tri i četiri miliona ljudi u svetu, a od toga u Nemačkoj živi 500.000, privremeno radi, boravi i živi, u Austriji 300.000 naših ljudi, to pokazuje značaj Sporazuma o penzijsko-invalidskom osiguranju i socijalnoj zaštiti koji je potpisan sa Austrijom i koji mi danas treba da verifikujemo.
Srpska dijaspora donosi godišnje 4,6 milijardi dolara. To je 13% bruto društvenog proizvoda, a srpska industrija donosi 17% bruto društvenog proizvoda. Kada uzmemo da je ovih 13% čist profit, da ova zemlja gotovo ništa nije uložila u naše ljude koji borave i rade u inostranstvu, a u Austriji je to ogroman broj, onda tek vidimo značaj ovog sporazuma, a onda vidimo i značaj naših ljudi koji borave i rade u inostranstvu.
Ono što je interesantno je da gde god naši ljudi rade, spadaju u dobre, čestite, marljive i vredne radnike, jedino što te iste rezultate koje prave tamo ne mogu da naprave u sopstvenoj zemlji. Hoću da kažem da u državama koje su uistinu demokratski organizovane, oni prave i te kakav rezultat.
Položaj Srba u Austriji u poslednje vreme nije bog zna kakav i zato ovaj sporazum dobija još više na značaju.
Treba da vas podsetim da od ovih 300.000 koji radi i živi u Austriji, polovina je u Beču, a mnogi od njih, s obzirom da nisu mogli da regulišu neka svoja prava, primili su i državljanstvo Austrije. U ovom trenutku broj Srba koji je primio državljanstvo u Austriji je gotovo 100.000, samo u Beču ih ima 40.000.
Da vas podsetim da su nedavno u Salcburgu čak zatražili da im se prizna status nacionalne manjine, s obzirom na evropska pravila da u svakoj zemlji gde jedne manjine ima oko 1% u ukupnom broju državljana, stiče se pravo da se dobije status nacionalne manjine u toj zemlji.
Toliko bi o tom zakonu, s tim da dodam da je od devedesetih godina pa do danas srpska dijaspora je brojnija za više od 150.000 visokoobrazovanih ljudi, da je američka procena da školovanje jednog visokoobrazovanog čoveka košta od 300 do 500 hiljada dolara i kada to pomnožite vidimo da smo kod odliva mozgova izgubili najmanje samo kroz školarinu 45 milijardi dolara. Dakle, daleko više nego što smo dužni. Stoga, ovim temama treba pristupiti krajnje ozbiljno i zato sam pomalo razočaran što je broj diskutanata veoma mali i što ova tema nije nešto posebno nekog interesovala.
Na kraju da iznesem podatak da po procenama Svetske banke od 2000. do 2010. godine iseljenici, odnosno srpska dijaspora je u Srbiju unela 43 milijarde dolara. Verujem da su ovi naši izneli više, ovi koji su vladali. Znači, ne može srpska dijaspora ubaciti koliko je prethodna vlast mogla izneti iz ove zemlje. Toliko o zakonu sa Austrijom.
Broj Srba koji je u Italiji je više od 100.000. Samo u severnoj Italiji živi 40.000, pa time i ovaj sporazum o međusobnom priznavanju određenih dokumenata sa Italijom dobija na važnosti. Za verovati je da ljudi koji borave tamo imaju njihove vozačke dozvole i time ćemo im olakšati njihov položaj, odnosno priznavanje dokumenata kada se jednoga dana vrate u svoju zemlju, a nadam se da će to biti uskoro i da će se vratiti u bolju zemlju od one iz koje su bili primorani da odu.
Što se sporazuma sa Bosnom tiče, tu sam u položaju da to podržim. Do polovine sam radostan zbog onog jednog entiteta. Malo sam zabrinut o pružanju te konzularne zaštite za onaj drugi entitet, s obzirom da polovinom BiH, hoću da kažem sa Republikom Srpskom, imamo izuzetne odnose koji se mogu nazvati savezničkim, više od srdačnih, dok sa ovim drugim delom gotovo da nemamo dobrosusedske odnose i od zavisnosti od konzularnog predstavništva iz zemlje u kojoj one bude pojavljivaće se i određeni problemi, pa stoga se mogu pojaviti u blisko-istočnim zemljama razni mudžahedini. Stoga sam pomalo zabrinut ukoliko budu tražili konzularnu zaštitu koja je svedena na nekoliko tih tipova.
Uglavnom, naravno da ću glasati i za jedno i za drugo, s tim što sam radostan što sporazum sa BiH doprinosi nekim srpsko-srpskim integracijama koje su, po meni, veoma nužne. Čak mislim da bi bile nužne da se sprovedu i pre pristupanja EU.
Želim da pozdravim zakone, odnosno sporazume koji su potpisani, s tim što sam pomalo razočaran s obzirom da srpska dijaspora opet u ovom parlamentu nije našla zasluženo mesto u našim diskusijama koliko doprinosi razvoju ove zemlje. Hvala.

Zahvaljujem na ovoj blagonaklonosti. Zamolio bih za malo tišine, mada meni ni ovo ne smeta.
Podneo sam amandman koji je Vlada odbila. Nisam ništa bolje ni očekivao. Amandman se tiče Zakona o dopunama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Moj predlog je da prilikom poreske kontrole poreski inspektori imaju odgovarajući stepen odgovornosti. Do sada je poreska kontrola kod bivše vlasti uglavnom bila instrument za delovanje protiv političkih protivnika, ukoliko se bave nekim privatnim biznisom.
Pod broj dva, na samom terenu, posebno u manjim sredinama, poreska inspekcija je služila i za uklanjanje konkurencije. Dakle, kada vam dođe poreski inspektor, ne znate da li vam je došla poreska kontrola, da li vam je došla kontrola od strane konkurencije, ili vam je došla kontrola iz redova političke konkurencije
Stoga sam ja predložio ovaj amandman da ukoliko poreski inspektori napišu prijavu, ukoliko ta prijava bude odbačena na sudu, da se onda primeni kazna koja je propisana za poreskog obveznika, ali u ovom slučaju da odgovornosti podleže i poreski inspektor koji je to rešenje doneo. U praksi je često slučaj da se tim rešenjima i tim krivičnim prijavama zatrpavaju sudovi, da čak i pre suda i pre tužilaštva ta prijava bude odbačena, da se prvostepenom organu to vrati na ponovno odlučivanje, a da se novac koji je prilikom poreske kontrole skinut nikad ne vrati. Što je još gore, to znam i na sopstvenoj koži, da se takva prijava koristi u štampi, posebno u štampi koja je u vlasništvu i kontrolom bivšeg režima. Stoga sam podneo ovaj amandman. Da ne bih prekoračio puno vremena, zahvaljujem na pažnji.
Da vam kažem, ukoliko Vlada to ne prihvata, povlačim amandman, jer neću da dozvoljavam da se većina cepa po ovom pitanju.

Prvo želim objašnjenje koliko može da traje rasprava po jednom amandmanu? Ovom prilikom koristim vreme poslaničke grupe. Bojim se da je moj prethodnik prekoračio vreme za jedno dva i po puta. Kao podnosilac amandmana, mislim da ima pravo na dva minuta.

Koristim ovog puta vreme poslaničke grupe, to hoću da kažem, da bi se to znalo i jasno razdvojilo vreme. To je poenta mog obraćanja vama.
Želim da kažem da je ovde rečeno kako je izvesni gospodin, koji je bio direktor Poreske uprave, žrtvovan na pravdi boga. Ukoliko neko misli da je taj bio neutralan, onda se grdno vara. Poznajem njega i njegovog brata i znam da su istaknuti članovi partije bivšeg režima. Dakle, upravo odakle se moj prethodnik obratio.
Oni su to lepo zamislili, na kobajagi nekim javnim konkursima, gurnuli su svoje neraspoređene partijske kadrove i onda su želeli da ih ostave nama da sprovode zakone na isti način na koji su to sprovodili dok su i oni bili na vlasti. Način sprovođenja zakona sam ja osetio najbolje na svojoj koži.
Zato sam u mom amandmanu prethodno i rekao da je to bio partijski instrument, koji se često koristio protiv političkih protivnika, a da je na određeni način uklonjena konkurencija, prijatelja njihove partije, ukoliko mu smetate u odgovarajućem biznisu, ukoliko se bavite otkupom i smetate nekom od njihovih prijatelja, od njihovih tajkuna koji su finansirali njihovu političku partiju, u tom slučaju, reagovao je direktor njihove poreske uprave, preko poreskih organa i poreskih službenika i na takav način se odstranjivala konkurencija u poslu. Na isti takav način se pravila i politička šteta političkim protivnicima, koji su trebali da se sa njima izmere na narednim izborima. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman je o dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost gde je propisano da se zemljoradnicima ubuduće umesto 5% vraća 8% poreza na dodatu vrednost, ali je to napisano tako da će se vraćati samo onima koji novac dobiju na račun. Sad tu ima jedan problem, registrovana poljoprivredna gazdinstva nesmetano otvaraju račune u bankama. Dok neregistrovana poljoprivredna gazdinstva, ona koja prilikom trgovine poljoprivrednim proizvodima prilažu poreska rešenja Poreske uprave, ma iz koje godine, dakle, oni imaju problem jer teško u bankama otvaraju račun. Tako da će, ukoliko ne otvore račun, neki zemljoradnici imati problema oko povraćaja tih 8%, odnosno neće moći da ostvare to pravo bez obzira što su poljoprivredni proizvođači, samo zato što će banke teško otvarati taj račun.
U situaciji u kojoj je Srbija, gde uskoro nećemo imati PDV na šta da stavimo, meni je stvarno žao što moje kolege nisu primetile u strukturi PDV da je naplata PDV otprilike jedna trećina na domaću robu, a dve trećine PDV nam je na uvoznu robu. Poljoprivredni proizvodi su naravno oporezovani po stopi od 8% i ministar je ovde spominjao zloupotrebe koje su do sada postojale, da zemljoradnici koji su naplaćivali svoju robu u kešu nisu dobijali povraćaj od 5%, koliko je do sada to bilo, već su to dobijali trgovci, ali tamo gde su dobijali poplaše se prilikom poreske kontrole i za svaki slučaj kažu da uopšte nisu trgovali.
Dakle, predlog Vlade je dobar, ali ono jedino što tražim je da se precizira da banke imaju obavezu da otvore zemljoradnicima račun na rešenje o dohotku na katastarski prihod. To je ono što sam hteo ovim amandmanom. Ukoliko to nije moguće, neka Vlada kaže, povući ću amandman, naravno, u pisanom obliku.

Ništa od ovoga što ste rekli nije sporno. Jedino je sporno što zemljoradnicima koji nisu u Registru poljoprivrednih gazdinstava banke teško otvaraju račune, dakle, teško će ostvariti ta prava. Moj amandman upravo to precizira, da su banke u obavezi da im na rešenje o katastarskom prihodu otvore račun, jer će u suprotnom oni ako ne otvore račun izgubiti to pravo. Znači, ništa od onoga nisam sporio. Ako nije moguće, ja ću ga povući, pa neka bude kao ideja za neki drugi put.

Problem jeste upravo u tome što banke izbegavaju da otvore račun tek tako. One traže da on donese izvod iz registra da je registrovan, da je njegovo gazdinstvo registrovano, a postoje i oni drugi koji nisu registrovani i kojima se PDV vraća na osnovu rešenja o katastarskom prihodu. Ukoliko im ne bude omogućeno da otvore račun u bankama, oni će da izgube to pravo od 8%. Ništa drugo ne tražim, samo da im se omogući da i oni dobiju ono što dobijaju registrovani. Već previše puta su diskriminisani oni koji nisu registrovani, a posebno seljaci penzioneri koji još uvek rade. Onda mi kažnjavamo starost itd, bez obzira što rade u proizvodnji. Dakle, na neki način ovaj zakon samo na određen način obavezuje banke da im otvore račune na bazi rešenja o katastarskoj osnovici, i ništa više. Ako je nemoguće, ja ću ga povući.

U tom slučaju, rekao sam da povlačim amandman i to ću pismeno uraditi.