A o Palestini? Ne, to će biti sledeće znači. Izvinjavam se. Mislio sam da je i Palestina s obzirom da ste objedinili šest, sedam tačaka.

Znači, nema ni Alžira? Dobro, Alžir je bio jako zanimljiv s obzirom da se radilo o podsticaju ulaganja i to je bilo jako zanimljivo.
Što se tiče Makedonije i Slovenije, to nam je ostalo o krivičnim stvarima i to ću pozdraviti bez obzira što je to predložio bivši režim. Dakle, pozdraviću zato što je kriminal na Balkanu postao internacionalni. Samim otcepljenjem bivših republika SFRJ, stvaranjem novih država i naši kriminalci i njihovi kriminalci su postali internacionalci. Oni su za razliku od vlasti, za razliku od političara, oni su se udružili desetak godina pre nego što su se udružile bivše jugoslovenske republike na Balkanu i nadam se čvrsto rešene da taj kriminal progone.
Ono što mene zabrinjava jeste da se bivši režim ugledao malo i na te kriminalce. Javna je tajna da smo imali kriminalce poput Legije koji su imali nekoliko pasoša bivših jugoslovenskih republika. To je opšte poznata činjenica i s toga se bojim da u ove sporazume treba da ugradimo i ovu činjenicu. S obzirom da se funkcioneri bivšeg režima ugledali na kriminalce koje su trebali da progone mi danas imamo bivše visoke funkcionere koji imaju nekoliko pasoša bivših jugoslovenskih republika.
S toga pitam i sebe i vas, ukoliko progonimo kriminalce koji imaju više pasoša da li se to odnosi i na funkcionere, odnosno gotovo na najviše državne funkcionere koji imaju dva ili više pasoša bivših jugoslovenskih republika? Gotovo je neverovatno da u slučaju progona te vrste kriminala, a do njega će svakako doći promenom vlasti, da ti bivši funkcioneri legalno mogu da izađu iz ove države i s obzirom da dva pasoša podrazumevaju i dva državljanstva, čak i dva državljanstva sa državama bivših jugoslovenskih republika sa kojima nemamo sporazume o dvojnom državljanstvu, da takvi najviši državni funkcioneri bivšeg režima mogu legalno ili ilegalno da uđu u te države i da ne budu izručeni ovoj državi s obzirom da imaju državljanstvo te republike u koju, ne daj Bože, pobegnu.
Svakako bih pozdravio integraciju bivših jugoslovenskih republika, ali pri tome treba da vodimo računa i o nekom svom dostojanstvu. Treba da se setimo da smo mi kao mali narod pomogli svima drugima da se oslobode, a sada će biti 100 godina od tih dešavanja. Kasnije su svi ti narodi stvorili svoje neke matične republike i mislim da ih ne bi stvorili da pre 100 godina mi kao jedan mali, veliki narod nismo omogućili i sebi i drugima da se oslobode.
Danas smo u poziciji da neki naši susedi kojima smo pomogli da stvore svoju državu gotovo negiraju nas. Mi smo njima dali gotovo sve, a oni nama danas negiraju ništa. Ne bih voleo, s obzirom da su se oni svi otcepili od SFRJ, stvorili svoje države, svoje nacionalne države, a od nas očekuju da mi i dalje ostanemo SFRJ, ne bih voleo da ostanemo u takvoj poziciji u koju nas je doveo bivši režim i umesto da budemo jedna suverena država, suverena teritorija, da budemo ostatak SFRJ i da se prema nama tako ponašaju. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, govoriću o izmenama i dopunama Carinskog zakona i dozvolićete da govorim kao i svi drugi o osnovnom zakonu, a ne samo o onome kojim danas menjamo taj osnovni zakon.
Govoriću o proteklom periodu i šta se sve dešavalo sa carinama, a carina je u osnovi porez na uvoznu robu. Prema pravcu kretanja carine mogu biti uvozne i izvozne i tranzitne. Prema cilju mogu biti uvedene za podmirenje javnih rashoda. Mogu biti ekonomske, odnosno zaštitne, da se zaštiti tržište. Mogu biti i represivne, možemo ih primeniti prema zemljama u reciprocitetu koje uvažavaju naše tržište. Na način na koji se uvode carine mogu biti ugovorne i autonomne, a po visini opterećenja one mogu biti preferencijalne.
Bojim se da su naše carine, a govoriću pre svega o poljoprivredi, veoma slabe, dakle da prilikom uvoza ne vode dovoljno računa o zaštiti tržišta, pre svega o zaštiti poljoprivredne proizvodnje. Ovom izmenom i dopunom Zakona se ništa u tom smeru ne menja. Potpisivanjem raznih sporazuma mi smo došli u poziciju da će 2014. godine gotovo u potpunosti biti izjednačene carine u odnosu između Srbije i zemalja EU. To ne bi bilo sporno, ali je sporno što ćemo mi članica EU najverovatnije postati 2020. ili 2022. godine, a do tog perioda u velikom vremenskom razdoblju nećemo imati nikakve pristupe fondovima, predpristupnim fondovima EU, barem onima koji se tiču poljoprivrede.
Šta hoću da kažem? U zemljama iz kojih mi uvozimo poljoprivredne proizvode i u zemljama sa kojima ćemo 2014. godine gotovo izjednačiti carinske stope na poljoprivredne proizvode, u tim zemljama su premije i subvencije na njihovu poljoprivrednu proizvodnju daleko veće nego u Srbiji, hoću reći da su deset puta veće. Naravno da njihovi poljoprivredni proizvođači i prehrambena industrija samim tim već imaju neku ulogu favorita na svom tržištu, a izjednačavanjem ovih carinskih stopa i potpunim prepuštanjem našeg tržišta, naša poljoprivredna proizvodnja će biti ugrožena, gotovo pod damping uslovima od strane zemalja koje u velikoj meri vrše subvenciju poljoprivrednih proizvoda.
Proteklih pet godina u Srbiji je uvezeno preko 40.000 tona kilograma mesa. Pri tome, kontrola na način na koji je proizvedeno to meso, da li je proizvedeno genetsko modifikovanih organizama, Srbija tu vrstu kontrole prepustila je zemljama iz kojih je uvozila to meso. Dakle, nikakve kontrole nad genetsko modifikovanim organizmima prilikom uvoza tog mesa, nije bilo.
Da navedem, cena otprilike za tih 40.000 tona kilograma mesa je negde oko 200 miliona evra, a za 200 miliona evra da smo bili pametni mogli smo da uzgojimo 200.000 priplodnih junica, da bi svake godine od njih mogli da izvozimo meso na tržište EU u vrednosti od 50 miliona evra. Dakle za te četiri godine koje smo uvozili, mi smo mogli biti izvoznici negde oko 200 miliona evra, i to smo izgubili zato što nismo dovoljno pažnje posvetili zaštiti domaćeg tržišta.
Izmene i dopune ovog zakona sasvim sigurno ne podstiču domaću poljoprivrednu proizvodnju, dalje će favorizovati uvoznu poljoprivrednu proizvodnju i kada uporedite te premije i konvencije, ne premira se poljoprivrednik, premira se pre svega potrošač, prerađivač koji je siguran da će pod povoljnijim uslovima, nego što su to naši, dobiti sirovinu. Naravno da takvi poljoprivredni proizvođači i prehrambeni proizvođači zemalja EU na ovakvom našem nezaštićenom tržištu mogu da stiču ekstra profite.
S tim, da još jednom podvučem, da prilikom uvoza tih poljoprivrednih proizvoda testiranje nad genetski modifikovane organizme ne vrši naša država, nego država iz koje se uvoze poljoprivredni proizvodi. Dakle, nije teško da će 2014. godine biti ogroman udar na poljoprivrednu proizvodnju, da ćemo mi koji imamo 10 puta manje subvencije i premije imati za takmičara na sopstvenom tržištu poljoprivredne proizvodnje i prehrambene proizvodnje iz zemalja EU koje imaju zaštitu od negde prosečnih 450 evra po hektaru. Dakle, deset puta su im veće premije i subvencije i naravno da će biti konkurentni ne samo kod sebe, nego i kod nas.
Ovako ostarelo selo, izmučeni seljaci, izmučena poljoprivreda doći će u još veću opasnost da u potpunosti bude zatrta ne samo poljoprivredna proizvodnja, već da bude zatrta cela sela, zaseoci, manja naselja, pa i manji gradovi. Ne gubi samo poljoprivredna proizvodnja, gubiće i prerađivačka industrija ukoliko poljoprivredna proizvodnja stane zbog nedostatka carinskih mera i carinske zaštite.
Od 2014. godine biće nam ugrožena i prehrambena industrija koja će ostati bez sirovina jer ukoliko poljoprivredna proizvodnja prestane da izbacuje poljoprivredne proizvode. Naravno, da će naša prehrambena industrija ili biti orijentisana ili na uvoz sirovina iz zemalja koje će imati na našem tržištu gotovo preferencijal ili će biti prehrambena proizvoda ugašena, jer najverovatnije da zemlje koje budu izvozile poljoprivredne proizvode neće kao mi izvoziti sirovine, već će izvoziti gotove prehrambene proizvode.
Ovim zakonom se ništa po tom pitanju ne menja. Dakle, od 2014. godine bićemo prepušteni na milost i nemilost daleko jačima od sebe, multinacionalnim kompanijama koje će ubacivati hranu i poljoprivredne proizvode veoma sumnjivog kvaliteta, kao što se to sad dešava sa nekim sortnim semenima, gde je dozvoljeno čak da se uvoze neka semena sa karakteristikama genetski modifikovanim organizama. Tu pre svega mislim na kukuruz, iako je Francuska i Nemačka 2009. godine, 2010. godine odustala od proizvodnje takve vrste kukuruza.
Bojim se da će naša Vlada, prethodna je već popustila, da naša Vlada to ukoliko ne shvati ozbiljno, daće doprineti tome da se nanese ozbiljan udarac ostatku naše poljoprivrede i umesto da razvijamo svoju fabriku pod vedrim nebom, bojim se da ćemo doprineti njenom gušenju.
Samo da kažem da se u Srbiji uvozi sve i svašta, od paradajza, pasulja, itd. Time se obaraju cene domaćim poljoprivrednim proizvođačima. Nikakve carinske zaštite gotovo nema i time se gubi motiv za poljoprivrednu proizvodnju, ukoliko neko u sezoni uveze paradajz iz Turske, Makedonije, itd, po znatno nižim cenama, gotovo bez ikakve carinske zaštite, u tom slučaju propada proizvodnja našeg povrća. Reći ću vam sve odakle mi na našu sramotu meso uvozimo. Dakle, zahvaljujući niskom stepenu zaštite uvozimo meso iz Austrije, Belgije, Češke, Danske, Holandije, Francuske, Italije, Grčke, Nemačke, Mađarske, Slovačke, Poljske itd. Da čudo bude još veće, uvozimo meso čak iz Makedonije, BiH, pa i Crne Gore.
Bojim se da, mi smo se ponosili izvozom kukuruza, rekli smo da smo prošle godine izvezli kukuruza za 500 miliona evra. Svakako da je taj podatak vredan divljenja, ali odmah hoću da kažem da oni koji se ponose tim izvozom od 500 miliona evra kukuruza, treba odmah da kažemo da na tom izvozu od 500 miliona tona kukuruza smo nedostatak stočarstva i stočarske proizvodnje izgubili još toliko, a kroz klaničnu industriju smo izgubili gotovo još 20%. Umesto da nam izvoz bude vredan 1,2 milijarde, umesto da uposlimo mala gazdinstva i da premiramo svako to malo domaćinstvo, nekomercijalno, da ga podstaknemo da svako od njih drži dve krave i desetak svinja, mi smo naprotiv svojim merama, tu govorim o onome što je uradila prethodna Vlada, u potpunosti gotovo ugušili domaću proizvodnju zarad inostranih.
Ovaj zakon ništa ne menja, ja se bojim da ćemo mi nastaviti, ako nastavimo praksu stare Vlade, starog režima, onda ćemo završiti kao i oni. Oni su novac pozajmljivali, za četiri godine su pozajmili gotovo šest milijardi. Pozajmljeni novac nisu puštali kroz našu proizvodnju, kroz poljoprivredu, prehrambenu industriju, pa ga onda puštali u trgovinu, oni su taj novac direktno puštali u strane trgovinske lance i strane banke. Tako da novac koji smo pozajmili upotrebili smo za nabavku strane robe, za nabavku njihovih poljoprivrednih proizvoda, za nabavku njihovih prehrambenih proizvoda, a nama je samo ostao uvećan dug koji će ovaj osiromašeni narod morati da vraća. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, smisao mog amandmana je da se oproštaj polovine kazne, koji je osnovni zakon predviđen za kaznu zatvora od tri do šest meseci, proširi i da glasi da to važi od tri meseca do godinu dana.
Razlog zbog čega sam ovo uradio jeste da se učiniocima najblažih krivičnih dela omogući da u većem stepenu budu amnestirani, za razliku od onih osoba koje su osuđene za teža krivična dela. Ovim treba imati u vidu da prilikom donošenja presuda se sudi na sasvim drugačiji način, osobama za lakša krivična dela od osoba koje se terete za teža krivična dela i da često, kako ja to kažem, reformisano deformisano pravosuđe, koristi lakše slučajeve da nabija broj dobijenih predmeta. Apelacioni sudovi vrlo lako potvrđuju tako izrečene kazne.
Dakle, tu obično nema veća, sudi jedan sudija, sudi u skraćenoj proceduri i tu su moguće greške. Radi se o veoma lakim krivičnim delima. Žao mi je što ne postoji kazna o društveno korisnom radu, kojima bi se većina ovih kazni mogla zameniti.
U prethodnim diskusijama, a to moram da iznesem, da sam gotovo zaprepašćen prigovorima bivšeg režima, o visini i načinima na koje se ovim zakonom amnestiraju odgovarajući počinioci, odnosno kažnjenici koji izdržavaju kaznu zatvora.
Moram da podsetim da 2001. godine februara meseca, iz Zakona o amnestiji su amandmanom Vlade, ko je bio učesnik parlamentarnog života se seća toga, su izopšteni za amnestije samo pedofili. Radi se o republičkom zakonu. Izuzimanje tih počinioca je usledilo na amandman Vlade posle predloženih amandmana od strane narodnih poslanika.
To je bila neka vrsta opšte amnestije i amnestirano je od ukupno 6.000 osoba, 4.200. Radilo se o amnestiranju 7.000 počinioca. Takođe sam zaprepašćen da neko prizna da su amnestirali zločin nad ubistvom premijera 2003. godine. Znači, amnestirana su lica od pripadnika njegove stranke. Taj podatak meni nije bio poznat.
Zaprepašćen sam i zbog nekih drugih podataka, prigovorima, s obzirom da ovde većinom svi spominju zakon iz 2001. godine. Niko neće da spomene dva savezna zakona, a po tim zakonima su amnestirani okrivljeni, optuženi i osuđeni za krivična dela državnog terorizma, za udruživanje radi neprijateljske delatnosti, za oružanu pobunu. Posebno moram da naglasim da su amnestirani tzv. "Drenička grupa". Tako da, najverovatnije je bivši režim, kako to narod kaže da su žuti amnestirali i one koji su učinili zločin u žutoj kući.
Što se tiče mog amandmana, pošto je intencija da se naprave mesta u zatvoru, želim da se amnestijom određena grupa pusti na slobodu. Mislim da će, s obzirom na borbu protiv korupcije i kriminala, biti rastuća potreba za prostorom u kaznenim ustanovama. Dakle, očekuje se nagli priliv budućih zatvorenika. Kao human čovek, želeo bih da apelujem da se u tim najblažim njihovim delima, otprilike propiše neki društveno koristan rad, pa da i nama seljacima zapadne neko da nam bere kukuruz, da okopava kukuruz, da radi poljske radove i tu ne vidim ništa loše, jer mi iako nismo osuđeni radimo to svaki dan.
Bilo bi dobro da za najblaža politička krivična dela, za koja se očekuje da će biti osuđenih u porastu, dakle da se za ta najblaža krivična dela ne šalje u zatvor, tako da onog iz Bojnika, iz Nove Crnje, komotno možete da pošaljete kod mene na njivu. Mi treba da se bavimo ovim visokim političkim kriminalom, koga je i te kako bilo, gde određena grupa zarad poslušnosti prema međunarodnoj zajednici, zbog svoje imperiorne politike i svog imperiornog stava, dobila pravo da pod kišobranom međunarodne zajednice i evropske navodno politike, temeljno opljačka svoj narod i državu.
Ovde je neko rekao da će se videti kako ćemo se mi boriti protiv kriminala i korupcije. Kažem – tek ćete videti kako ćemo se boriti protiv kriminala i korupcije. Smisao mog amandmana i jeste da malim lopovima više ne skidamo glavu, a pred velikim da ne skidamo kapu, već da to okrenemo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ovom amandmanu sam predložio dva dela jer je bilo nemoguće drugačije podneti ovaj amandman. Dakle, on je dvodelan. Radi se o amnestiji za krivično delo davanja mita. To ovim zakonom nije predviđeno. Predložio sam da amnestija obuhvati i one ljude koji su davali mito, ukoliko visina mita nije prešla vrednost od 25.000 dinara.
Drugi deo amandmana se odnosi na osuđena lica koja su navršila 70 godina. U drugom delu amandmana sam predložio da i lica koja nisu navršila 70 godina starosti, a koja u narednih pet godina navrše 70 godina starosti, budu na isti način amnestirana na dan navršavanja tog 70-og rođendana.
Dakle, u ovom drugom delu sam to predložio imajući u vidu da postoje osobe koje su stare 70 godina i starije od 70 godina u zatvoru, postoje osobe koje su stare 69 godina i šest meseci i da postoje osobe koje su stare 68 godina i da će vrlo brzo navršiti 70 godina, a da neće biti obuhvaćene amnestijom na način na koji je to predviđeno osnovnim tekstom zakona.
Što se tiče krivičnog dela davanja mita, tu sam ovo predložio imajući u vidu da je većina osuđenih davalaca mita u stvari dalo mito iz nužde. Dakle, ne možemo u istu ravan, barem po meni, dovoditi nekoga ko je radi rešavanja svojih zdravstvenih usluga ili nekog rešenja na koje je čekao kod činovnika na šalteru, a što je rekao Matija Bećković – nigde ljudi nisu manji nego ispred šaltera i nigde se ne osećaju većim nego iza šaltera, pa imajući u vidu da su neki iz nužde dali mito da bi realizovali neku svoju svakodnevnu potrebu, predložio sam da oni koji su dali mito, ne oni koji su primili, u visini koja je manja od 25.000 dinara, budu predmet amnestije kako ovaj osnovni zakon kaže. Očigledno da to neće biti usvojeno.
Takođe, da sam mogao predložio bih da se izmeni Krivični zakon. Imam i tu amandman, za ove što se smeju odande, da se uvede krivično delo preterano čerupanje građana. Mislim da bi ove prazne klupe bile još više praznije. Ovi što se smeju treba da znaju da je njihova partija uveliko izvršila upravo to krivično delo.
Kod davanja mita ne mogu u istoj ravni biti oni koji su dali 100 ili 200 evra da bi izvršili operaciju u nekoj bolnici i oni, recimo, u mojoj opštini koji su na račun mita i korupcije uzeli preko 50 miliona evra i prošli nekažnjeno, a odgovaraju ili su osuđeni za krivično delo davanja mita osobe koje su dale 100 ili 200 evra i mi im ne dopuštamo da ovom prilikom budu amnestirani za grešku koju su u iznudici i nuždi počinili.
Znači, po meni, treba da budu amnestirana lica posebno za krivična dela, a na amnestiju nemaju pravo politički, kako to naš narod kaže, kriminalci. Svakako ono što su oni uradili ne treba amnestirati, zato sam i predložio da se uvede i onaj amandman na Krivični zakon. Gotovo je neverovatno da će neko ostati u zatvoru zbog krivičnog dela davanja mita od 100 ili 200 evra, a da je, recimo, gradonačelnik jednog grada, koji je najverovatnije zloupotrebljavao javnu funkciju u privatne svrhe, zaradio od 2005. godine milijardu dolara i da će mu se to tolerisati, a da ćemo nekoga držati u zatvoru za 100 evra.
Takođe, da mogu, samo se smejte, nateraćete me da predložim i amandman na registar političkih stranaka i da kažem da se brišu dve reči, da se briše Demokratska stranka zato što više nije demokratska, već depokratska. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, predložio sam ovaj amandman, želeći pre svega da tehnički doteram i preciziram primenu ovog zakona.
Dakle, amnestija se ne odnosi na lica koja zbog ne javljanja na izdržavanje kazne zatvora, nisu se odazvali izdržavanju kazne, na njih se amnestija ne odnosi. Dodao sam: "ukoliko im je poziv uredno uručen i nisu podneli zahtev za odlaganje čije je rešenje u toku". Ne znam šta je smešno, ali uredu je.
Dakle, ovde pre svega imamo u vidu da je Ministarstvo pravde bilo zaduženo za izvršenje zavodskih sankcija. Recimo u Francuskoj najveća zloupotreba u Ministarstvu pravde jeste zloupotreba ministarke Rašide Dati koja je imala osam ljubavnika, pa ne zna čije je dete.
Dakle, na našu nesreću mi tu vrstu zloupotrebe u Ministarstvu pravde nemamo ali imamo sve druge zloupotrebe. Ovde kada bivši pripadnici Ministarstva pravde i bivši pripadnici Ministarstva za državnu upravu, kada govore recimo o tome da ćemo navodno amnestirati neke narko dilere treba da znaju da za vreme njihovog mandata jedan sudija, ne samo da nije osudio jednu njihovu poznatu spisateljicu, zbog trgovine narkoticima, već je zamalo nije odlikovao. Kažnjena je samo novčano, a da su malo duže potrajali, verujem da bi sledeći put dobila i neko odlikovanje.
Dakle, javna je tajna da je u našem ministarstvu bilo raznih zloupotreba, pa je najverovatnije bilo i manipulisanje sa odlaganjem kazni, s toga ovaj amandman to precizira. Kako pronaći narko dilere i dostaviti im poziv za izdržavanje kazne kada su im oni prodali firme? Posle toga kad su im prodali firme onda su zbog američke ideje te firme uzeli, njih proterali, raspisali poternice, ali im to nije smetalo da se voze njihovim jahtama, luksuznim automobilima i ferarijem.
Javna je tajna u Beogradu da su se pojedini pripadnici bivšeg Ministarstva pravde vozili u Šarićevim automobilima. Dakle, tu postoji neka direkcija za oduzetu imovinu pri Ministarstvu pravde, tačno ne znam gde je, ali verujem da oni koji danas nas kritikuju to i te kako znaju, s obzirom da su viđeni u automobilima koji su oduzeti od narko dilera. Dakle, proterali su ih da bi koristili sva dobra koja su oduzeli od tih narko dilera prilikom proterivanja i potom su za njih raspisali poternicu.
Kako objasniti da funkcioner stranke bivšeg režima, kako recimo njemu dostaviti poziv ubuduće, kada ima toliko nekretnina, pa recimo ima kuću pored Šarićeve na Tatarskom brdu koja je skuplja i veća od Šarićeve. To nikako ne mogu da razumem i zato kažem da je Ministarstvo pravde u Francuskoj imalo minimalne zloupotrebe za razliku od naše i da mi nismo imali dovoljno sreće.
Ovde je rečeno da smo mi amnestirali previše lica. Dakle, mislim da je kolega iz mog poslaničkog kluba omaškom rekao da će biti pušteno 3600. Biće pušteno nešto više od 1000 i još manje zato što je amandmanom nadležnih odbora amnestija znatno umanjena za određena dela.
Dakle, kako dostaviti pozive uredno za izvršavanje kazni licima, recimo kao što su bivši funkcioneri koji imaju dva pasoša. Pored srpskog pasoša imaju i hrvatski. Kako njima dostaviti poziv za izvršenje kazne ili za odlaganje kazne, kako im bilo šta dostaviti, a takvih ima 10% posebno u Vojvodini? Dakle, koji imaju dva pasoša iako nemamo sa Hrvatskom zakon o dvojnom državljanstvu. Putovnica znači i domovnica. Dakle, ukoliko budu osuđeni kako njima to dostaviti? Moliću lepo, kroz kukuruz ili kroz neku šumicu, ili preplivati preko Dunava u "lijepu njihovu" i biće nam nedostupni. Sasvim je nejasno kako neko ko je izvršavao najviše državne funkcije ukoliko bude optužen i osuđen neće moći da izdržava kaznu zato što ima dva državljanstva, pa će Hrvatska odbiti da ga izruči.
Meni je gotovo nejasno zašto kritike dolaze iz tih redova i s toga hoću da kažem, da mi osim što amnestiramo i puštamo ove sitne kriminalce ostalima neznatno umanjujemo kaznu za razliku od bivših zakona o amnestiji gde je recimo od 6000 bilo amnestirano 4200. Znači samo 1800 nije bilo amnestirano. U ovoj situaciji od 8000 amnestira se 3600, a pušta se nešto više od 1000. Dakle, amnestijom nije obuhvaćeno više od 4000 osoba. Dakle, ne razumem tu vrstu prigovora, a posebno o narko dilerima, pa ako ste se već odrekli tih narko kartela, a što koristite njihove jahte i automobile. Hvala.

Dame i gospodo, ovaj amandman sam predložio s obzirom da se u pomenutom članu govori o kontroli i zaštiti prava korisnika finansijskih usluga. S obzirom da na našem tržištu postoje i finansijske organizacije koje se bave finansijskim uslugama a da nisu registrovane, ovim amandmanom sam želeo da NBS obavežem da zabrani rad takvim firmama koje se neovlašćeno, suprotno članu 5. Zakona o bankama, bave finansijskim uslugama.
U Zakonu o bankama u članu 5. doslovce piše – niko osim banke ne može se baviti primanjem depozita, niko se osim banke ne može baviti davanjem kredita i izdavanjem platnih kartica, osim ako na to nije ovlašćen zakonom. Kao dokaz da postoje davaoci finansijskih usluga koji nisu registrovani po Zakonu o bankama i bave se time, navešću "Diners klub Beograd". Moje pitanje za guvernerku Narodne banke je – ko se bavi kontrolom "Diners kluba Beograd", koji izdaje platne i kreditne kartice, po meni suprotno članu 5. Zakona o bankama? Dakle, bivša vlada, Vlada Mirka Cvetkovića je to omogućila i na takav način moguće je da se izvrši više zloupotreba.
U ovom slučaju o kome govorim nema revizije, nema obaveznih rezervi, nema primene Zakona o sprečavanju pranja novca, nema kontrole visine limita koji se dozvoljavaju po platnoj kartici, nema kontrole nad brojem platnih kartica koje se puštaju u opticaj. Dakle, po informacijama koje imam, "Diners klub Beograd" sasvim neovlašćeno emituje platne kartice, bavi se izdavanjem kredita i s obzirom da nisu registrovani, da nisu banka, nisu ni podložni kontroli od strane NBS, da ne govorim o tome da postoje osnovane sumnje da ukoliko se pojavi ono što se pojavljivalo u nekim bankama, da može doći do velike štete koje mogu naneti trgovcima, jer ukoliko ta firma propadne, u tom slučaju svi oni koji su robu dali, neće je naplatiti, neće moći da je naplate s obzirom da niko nije zadužen za tu kontrolu, s obzirom da nisu banka, s obzirom da nema nikakvog osiguranja.
Dakle, moje pitanje je konkretno – ko će izvršiti u tim slučajevima kontrolu i ko će zabraniti rad takvim davaocima finansijskih usluga i ko će zaštiti prava onih koji te finansijske usluge koriste? Hvala.

Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, odmah na početku da kažem da ću svakako podržati ovaj predlog zakona. Ovom prilikom pozdravljam spremnost NBS i poslanika većine da ukoliko je potrebno, radi određenih ispravki u bilo kom zakonu, to učinimo u najkraćem roku. Uostalom, naša uloga je ne samo da raspravljamo, nego i da donosimo zakone koji nisu samo od koristi izvršnoj vlasti, Narodnoj banci, nego su od koristi i za građane Srbije. Određeni zakoni u datom trenutku moraju da se menjaju i sve se uglavnom menja.
Ne razumem kritiku onih koji su danas kritikovali kroz ovaj zakon i NBS. Ovom prilikom ću ponoviti da svaka vlast koja dođe i ode treba da se ceni po rezultatima koje je ostavila iza sebe, a bivši režim je za poslednje četiri godine imao uvećanje kursa evra sa 79 dinara na 119 dinara. Kada to pretvorimo u procente, dakle, za vreme vladavine Mirka Cvetkovića, kurs evra je skočio za neverovatnih 50%.
Samo u poslednjih mesec dana kurs je sa 119 pao na 113 dinara. Dakle, negde za više od 5%. Ono što je sumnjivo kod tih dešavanja sa kursom jeste to što se u nekoliko meseci 2008. godine kurs promenio za 20 dinara. Dakle, gotovo za 25-30%. Samo u nekoliko meseci u 2008. godini kada je vladala prethodna vlada, odnosno kada je premijer bio Mirko Cvetković, uprkos činjenici da je on važio za nekog eminentnog finansijskog stručnjaka, što je kasnije pokazao preuzimajući i Ministarstvo finansija, odnosno ulogu ministra finansija koju je obavljao i pre nego što je postao premijer. Obavljao je tu funkciju posle Diane Dragutinović. Dakle, ponovo je bio i premijer i ministar finansija.
Devizne rezerve zemlje su ostale iste, uprkos činjenici da je spoljni dug u poslednje četiri godine narastao za gotovo šest milijardi. U ovom trenutku, ukupan dug Srbije iznosi preko 42 milijarde evra. Spoljni dug je 30 milijardi evra, što iznosi negde 98% BDP. Za poslednje četiri godine dug je povećan za šest milijardi. Da se oni ne bi pravdali kako je to rezultat svetske ekonomske krize, navešću primer Bugarske koja je u istom periodu, u poslednje četiri godine, svoj dug smanjila za 1,5 milijardi evra, a Srbija se zadužila za dodatnih šest milijardi. BDP je od 2008. godine smanjen, a on direktno utiče na politiku kursa i monetarnu i finansijsku stabilnost. Dakle, BDP je u poslednje četiri godine pao za 9%, ukoliko sam to dobro proučio. Da se opet ne bi vadili na svetsku ekonomsku krizu, to im je u poslednje dve godine, pre nego što su pali sa vlasti, bio običaj, da za sve nedaće optuže svetsku ekonomsku krizu, a pri tome nisu bili samokritični. Da kažem da je u istom periodu Bugarska, koju sam već naveo kao primer, povećala svoj BDP za 11%, a u Srbiji je on pao za 9%. Toliko o tome da je za sve kriva svetska ekonomska kriza. Postojao je unutrašnji faktor koji se zvao – vlada Mirka Cvetkovića.
Ostao je veliki spoljni unutrašnji dug. Novac nije prozujao kroz našu privredu. Dakle, uglavnom su ga trošili da bi očuvali kurs i to nisu radili uspešno, već sam kazao da je kurs evra, za vreme njihove vlasti, poskupeo za 50%, odnosno sa 79 dinara otišao na 119, uprkos činjenici da novac koji su uzimali iz inostranstva nije išao za oživljavanje naše proizvodnje, nego su ga čuvali za očuvanje kursa koji su neuspešno čuvali.
Javna tajna je da dok je Narodna banka Srbije bila neutralna bilo je određenih špekulacija sa kursom, dakle, da su dobro profitirale strane banke, strani trgovinski lanci, dakle da se špekulisalo kursom.
Oni koji su malo bolje upućeni kažu da se uglavnom to špekulisalo u jednom kafiću pored NBRS, ima i odgovarajući naziv za taj kafić. Dakle, u direktnoj saradnji su bili određeni bankari iz određenih banaka i određeni tajkuni, vlasnici velikih trgovinskih lanaca. Dakle, sa tim kursom se itekako špekulisalo u zadnje četiri godine. Zato me čude primedbe koje dolaze iz redova sadašnje opozicije, odnosno iz redova bivšeg režima. Izgleda da zaboravljaju da se ovo što sam nabrojao dešavalo za vreme njihove vlasti.
Već je rečeno da su potrošili 1,35 milijardi za odbranu kursa i da ga nisu odbranili, da ova vlada nije potrošila taj novac, a da je kurs evra pao u odnosu na dinare…
(Predsedavajući: Gospodine Rističeviću, molim vas, vratite se na dnevni red. Ovde više ne diskutujemo ni o kursu, ni o budžetu, ni o dugovima, ni o tajkunima, govorimo o Zakonu o Narodnoj banci.)
Otprilike pokušavam da vam dokažem šta je sve od zadnjih izmena i dopuna Zakona o Narodnoj banci, izbora novog guvernera, zahvaljujući novom zakonu, šta se sve pozitivno promenilo u odnosu na ono što je ranije bilo i da će svakako i ove izmene i dopune koje su nužne da bi se naše zakonodavstvo uskladilo, potpuno sam u temi, govorim o NBRS u načelu, ne govorim o pojedinostima.
Posebno što hoću da kažem je da je izostala kontrolna uloga davaoca finansijskih usluga za vreme bivše vlasti, a da postoje čak i oni koji su neregistrovani za tu vrstu usluga, a i dalje su pružali tu uslugu. Ukoliko vi mislite da ja nisam u temi, reći ću da ću svakako podržati ovaj zakon i naglasiću da očekujem od NBRS da sve monetarne uloge ubuduće imaju makroekonomsku ulogu, da će sadašnja Vlada i buduća, ova će isto biti i buduća, da će posvetiti pažnju makroekonomskoj politici i da ćemo mi razviti svoju proizvodnju i da ubuduće kurs neće zavisiti kao što je zavisio kod njih, od pozajmljivanja para iz inostranstva, nego da ćemo mi svojom privrednom aktivnošću zaraditi svoj novac i najbolje na taj način ojačati i ulogu NBRS i ojačati kurs. Dakle, neće zavisiti od toga da li ćemo pozajmiti pare, već ćemo novac zarađivati proizvodnjom. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su zakoni o potvrđivanju ugovora o garancijama koji su već potpisani.
Dakle, ukoliko ih ne potvrdimo, sami sebi bi priredili mali skandal i pokazali da ova država nema kontinuitet i da je neozbiljna. Posebno je važan ugovor o potvrđivanju garancija o "Železnici", o rehabilitaciji pruga, s obzirom na kvalitet naših puteva i pruga.
Svaku vlast treba ceniti prema onome što ostavi iza sebe.
Dakle, i bivši režim treba ceniti i kvalitetno vrednovati po onome što su ostavili iza sebe, što su ostavili u proizvodnji, po onome što su ostavili u trgovinama, bankarstvu, putevima. Ovde valja reći da smo po kvalitetu puteva 132 u svetu, a po kvalitetu železnica smo 135.
Znači, sam kvalitet pruga i "Železnice" govori dovoljno onima koji su vršili vlast i koji su bili vladajuća većina u ovom parlamentu pre nas.
Bez obzira što su oni potpisali taj ugovor, smatram da tu garanciju treba potvrditi, pre svega, zbog ozbiljnosti države.
O kvalitetu naših pruga već je neko govorio, jer prosečna brzina naših vozova je 25 km na sat, a mislim da je na divljem Zapadu brže išla ona divižansa, a da su sa naših vozova poodavno točkovi spali, i da otprilike naši vozovi idu onim brzim prugama brzinom puža, pa je neophodna da se te pruge rehabilituju.
Hoću da kažem da je "Železnica Srbije" gubitaš i da te gubitke treba kontrolisati, s obzirom da je to preduzeće sa državnim kapitalom, odnosno pod kontrolom države.
Da li je neko ranije kontrolisao to preduzeće? Indikativno je da, recimo, dobijaju 16 milijardi subvencija, a da su im gubici godišnji na nivou od 17 milijardi, što gubici godišnji, što subvencije, to je ukupno 33 milijarde dinara. To je otprilike bilo 330 miliona evra. U Železnici radi 18500 ljudi. Od one 33 milijarde moglo se isplatiti oko 80 hiljada neto ličnih dohodaka. Za mene su to preveliki gubici. Što je rekao ministar finansija, izgleda da kao i kod "Sartida", izgleda je bolje da ih platimo da ništa ne rade, nego što im dajemo subvencije da rade i pritom se oni gotovo ne bave prevozom roba i usluga. Uglavnom se bave ubiranjem subvencija od države, isplatom ličnih dohodaka, koje su daleko manje od polovine subvencija koje dobijaju od države i još naprave 17 milijardi gubitaka.
Ukupan akumulirani gubitak u Železnici je negde oko 1,5 milijardi evra. To je ono što je ostalo, što smo zatekli, neefikasnu Železnicu, već sam rekao sa kakvim prugama, sa kakvim kvalitetom prevoza putnika i roba. Sem toga, ostao nam je taj akumulirani dug od 1,5 milijardi evra i naravno, s obzirom železnica nigde u svetu nije privatizovana, ne verujem da će tu biti nekog javnog privatnog partnerstva. Naravno da će taj dug ostati državi koja će to morati da plati, a ukupna vrednost naše železnice, knjigovodstvena, kako je procenjeno, čini mi se da je negde oko 2,5 milijardi. Koliko znam, uvek se to malo preceni. Bojim se da su akumulirani gubici u Železnici, u koju treba uložiti ne znam koliko još milijardi evra, gotovo ravni imovini, odnosno vrednosti imovine sadašnje železnice.
Treba ostaviti takođe iluziju po strani da će Železnica vraćati neki dug samim tim što je gubitaš, samim tim što ima ovaj akumuliran gubitak. Opravdano verujem da će dug po garanciji koji sada potvrđujemo, da ćemo taj dug plaćati kao država. S obzirom da država nije zgrada Skupštine, s obzirom da država nije zgrada Predsedništva, s obzirom da država nije zgrada Vlade, hoću da kažem da to što će biti predmet vraćanja države, da će to biti predmet vraćanja građanima Srbije.
Danas kada potvrdimo ovu garanciju ili u trenutku kada se država zaduži, treba da budemo svesni da građani Srbije moraju da potpišu menicu. Za razliku od klasičnoj jemstva po kreditima, gde privatno nekom želite da budete jemac, vi otprilike birate da li to hoćete ili nećete. Za razliku od tog privatnog jemstva gde vi gledate i kvalitet kredita koji podiže onaj za koga jemčite, u ovom slučaju to nije slučaj. Vi privatno gledate da li će komšija za koga jemčite kupiti traktor, kupiti njivu i iz duga napraviti izvor za vraćanje duga i tek onda mu potpisujete jemstvo.
U ovim slučajevima kada se država zadužuje i kada potvrđujemo garancije, to više nije ta situacija. U ovom trenutku niko građane Srbije ne pita da li žele da budu jemac, znači, to je neka vrsta prisilnog jemstva i oni su samim tim, a to treba da im bude jasno, što su glasali za svoje predstavnike, predstavnici izabrali Vladu, Vlada zadužila državu, Skupština potvrdila, samim svojim glasanjem oni su potvrdili da žele da budu jemci, a i ubuduće treba da vode računa prilikom izbora, da im se ne desi da izaberu neku vlast kojoj smo nedavno videli leđa, s obzirom da je bila neodgovorna, s obzirom da je potrošila budžetskih sredstava od 2000. godine, gotovo ista vlast u kontinuitetu potrošila je negde oko 80 milijardi evra, zadužila javni dug države 18 milijardi evra. Unutrašnji dug je negde oko 15 milijardi evra i za sav taj novac nije napravila ni čestite puteve, ni čestitu železnicu, a o proizvodnji, po industriji, razvoju poljoprivrede i prehrambene industrije gotovo da ne treba govoriti.
Za razliku od klasičnog jemstva, ovde imamo i specifično jemstvo maloletnih osoba, s obzirom da se država zadužila i na po 10 godina. Dakle, i maloletne osobe koje sada imaju osam godina će morati da vraćaju dugove za koje mi izdamo garancije, odnosno za koje se Vlada Republike Srbije, bilo da je povukla kredit ili bilo da je štampala hartije od vrednosti, odnosno državne obveznice.
Ovde je proletos takođe potvrđena jedna garancija. Ne sporim da ovo moramo da potvrdimo. Ono što bih osporio to je garancija koju smo dali za Beogradski most. Nažalost, ta garancija, koliko vidim, za razliku od ovih koje su za Železnicu itd, za neki javni prevoz nije bila bitna garancija. Ta garancija nije potvrđena. Ona je sačekala nas da je potvrdimo. Za razliku od te garancije, garancija za Beogradski most je potvrđena, koliko se sećam, još u rano proleće ove godine. Potvrdio je bivši saziv Skupštine, koji smo mi nasledili. Ta garancija je bila u iznosu od 160 miliona evra i ona je tako brzo i olako potvrđena da me to naprosto čudi od bivše vlasti.
Kad uzmemo da ni taj dug, koji je navodno dug Grada Beograda, najverovatnije neće biti vraćen od onoga ko je povukao ta sredstva i da će i to biti državni dug, voleo bih da i ta garancija nije bila potvrđena i debelo bih razmislio da li da potvrdimo garanciju za most koji će ubuduće izgleda služiti samo njegovom tvorcu, prvom čoveku ovog grada, koji će po tom mostu najverovatnije prevoditi žedne preko vode, jer ne vidim neku njegovu veliku svrhu. Ukoliko želimo dobro ovoj državi, ubuduće za prilazne saobraćajnice oko tog mosta ne treba izdavati nikakve garancije, s obzirom s jedne strane da je Beograd prezadužen, a sa druge strane mislim da je jeftinije da izgradimo još jedan efikasan most od tridesetak miliona evra koji će izlaziti na neke saobraćajnice i time uštedimo možda još nekih 400 miliona evra, koji su nam potrebni da uradimo prilazne saobraćajnice za most preko kojeg u ovom trenutku prelazi veoma mali broj vozila i uglavnom verujem da je visok i dugačak da bi oni koje treba prevesti žedne preko vode bili što žedniji.
Kad smo već kod Grada Beograda, treba reći da je ta garancija potvrđena, iako je dug Grada Beograda 820 miliona evra, enormno visok. Procentualno je čak viši nego što je to slučaj sa državnim dugom. Dakle, kad uzmemo tog prvog čoveka Grada Beograda, koji sa jedne strane pravi javni dug koji je u ovom trenutku dostigao 820 miliona evra, onda vidimo dvojne standarde u ponašanju. Njegove dve privatne firme koje ima od 2005. godine i kasnije ona druga od 2008. godine, ukupno su zajedno napravile 930 miliona dolara dohotka. On je zaradio 930 miliona, s tim što je istovremeno javnu funkciju. Sa javnom funkcijom je u dubiozi 820 miliona evra, a u privatnom poslu, koji je paralelno radio sa time, je dobar preko 930 miliona dolara, tako da mi nije jasno da li se tu radilo o presipanju, jer kod mene postoji osnovana sumnja kad ja kao javni funkcioner pravim debeli minus, a privatna firma pravi debeli plus. Verujem, s obzirom da je ministarka tu prisutna, da se na Vladi razgovara i o tom slučaju.
Meni je žao što je danas skinuto potvrđivanje ugovora sa Italijom oko energetike, jer sam hteo da pitam i ministarku energetike i zloupotrebiću njeno prisustvo, pa ću je pitati ko je sve dobio energetske dozvole, odnosno dozvole za "vetro-parkove"? Da li je tačno da su to dobili bivši ministri energetike i njihovi članovi porodice i da je to dobio kralj šećera Miodrag Kostić? U vezi sa tim zakonom koji je skinut sa dnevnog reda postoje u javnosti dokazi da su bivši ministri energetike dobili dozvole za "vetro-parkove" i da je sem njih, dakle, radi se o gospođi Kori Udovički ili njenoj sestri, da se radi o gosodinu Goranu Novakoviću i da se radi o kralju šećera Miodragu Kostiću i da u periodu od 12 godina država mora da otkupljuje tu električnu energiju po pribavljenim cenama i gle čuda, baš od njih, baš od bivših javnih funkcionera, tako da je to još jedan dokaz o javašluku i o Srbiji u kojoj je korupcija gotovo za vreme bivše vlasti bila legalizovana.
Na kraju hoću da pitam i ovu vladu, s obzirom da sam od prošle davno digao ruke još čim je konstituisana, da li ćemo se baviti podizanjem proizvodnje, ukoliko ne rešimo pitanje proizvodnje i ne podignemo poljoprivrednu proizvodnju koja nije visoka uprkos tome što je naš izvoz veliki?
Veliki je zato što smo izgubili preko 400 hiljada stanovnika u poslednjih 20 godina, veliki je zato što se odselilo 400 hiljada stanovnika. Isto toliko je više umrlo nego što se rodilo i stoga je došlo do pada kupovne moći i postali smo povećali izvoz hrane.
Interesuje me da li ćemo mi zavrnuti lokale i pokušati da napravimo jedan ambijent da se poveća poljoprivredna proizvodnja i prehrambena industrija, s obzirom da poljoprivredna proizvodnja, ovakva kakva jeste, učestvuje preterano, sa gotovo 18% BDP, a u proseku Evrope i razvijenim zemljama je 2%? Voleo bih da poljoprivreda još više napreduje, ali da uporedo sa poljoprivrednom, razvijemo prerađivačku industriju i da razvijamo sve prateće delatnosti koje mogu da prate jedno i drugo, da povećanjem društvenog proizvoda izgradimo sebi puteve i pruge i pokušamo da tim putevima i prugama prevozimo našu robu. Sistem bivše vlasti je bio – strane banke, strani trgovinski lanci, strana roba. Postavlja se pitanje, sve da izgradimo ove puteve i pruge, čiju ćemo to robu prevoziti?
Glasaću za ovo, ali hoću da narod zna da je stara vlast novoj vlasti ostavila gotovo 18 milijardi javnog duga, da unutrašnji dug građana i privrede gotovo iznosi 20 milijardi, iza njih su dela i nedela koje će buduće generacije pokušati da otplate.

Drago mi je što ste indirektno potvrdili da se radi o tim osobama, s tim što sam zaboravio tog nesretnog Vukčevića. Samo još jedno kratko pitanje, izvinjavam se, to je moj propust, da li pomenuta lica te energetske dozvole mogu da preprodaju? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, sama reč migracija u prevodu znači seobu ili selidbu. To u ovoj državi je veoma čest slučaj. uzroci migracija mogu biti prirodni, društveni i ekonomski. Prirodni su zbog elementarnih nepogoda, kao što su uragani, "Ketrin", "Sendi", koji su pogodili onu državu koju su trebali da pogode. Društveni uzroci mogu da budu: ratovi, politička netrpeljivost. Nažalost, mi smo to, na ovim prostorima bivše SFRJ, imali. Ekonomski uzroci migracija mogu biti: glad, siromaštvo, težnja za boljim uslovima života, što takođe nije strano na ovim prostorima.
Vrste migracija mogu biti: unutrašnje i spoljne, konačne i privremene, dobrovoljne i prisilne, ekonomske i neekonomske. Od svega toga, nismo imali samo privremene migracije. Ukoliko izuzmemo readmisiju, privremene migracije nismo imali. Dakle, kada neko iz ove države emigrira, on emigrira za stalno.
Što se unutrašnjih migracija tiče, one koje mene zanimaju, ovaj zakon ne obuhvata. To su migracije ili prostorno razmeštanje stanovništva, koje se već desilo preteranom industrijalizacijom od 1945. godine pa nadalje, seosko stanovništvo je usisano u velike gradove zahvaljujući propasti privrede koja je bila ne tržišna. Dakle, sada imamo industrijski mrtve gradove i opustela sela. Neko je ovde rekao da u toku godine dana nestane jedan Milanovac, odnosno 35.000 stanovnika više umre nego što se rodi. Rečeno je da nestane jedan grad, što i nije potpuno tačno zato što gradovi ne nestaju, nestaju sela. Dakle, umesto jednog grada, nestane stotinu sela godišnje, što odgovara stanovništvu jednog grada. Mislim da su gradovi ostavljeni za kasnije.
Takođe, nešto o čemu ovde nije govoreno su prisilne migracije, a Srbija je mnogo pretrpela posebno, imajući u vidu migracije koje su usledile, zbog toga što su se na ovim prostorima u toku rata dešavale i prisilne migracije, odnosno emigracije i imigracije. Srbija je u tim migracijama, koje su neki nazvali etničkim čišćenjem, uglavnom bila označena kao glavni krivac, pa bih nekoliko reči, ukoliko dozvolite, o tome.
U Srbiju je od 1990. godine ušlo 700.000 izbeglih osoba, prognanih ili interno raseljenih. Dakle, nešto više od 10% stanovništva. To u okolnim republikama nije bio slučaj. Od izbeglica 400.000 se nije vratilo, uzelo je državljanstvo Republike Srbije. Dakle, nisu se vratili na mesto odakle su prisilno iseljeni.
U Hrvatskoj je živelo 580.000 Srba. Zahvaljujući prisilnim migracijama, emigriralo je 380.000 stanovnika za stalno. Dakle, danas Hrvatska broji svega 201.000 stanovnika. Iz pokrajine Srbije interno raseljenih lica ima preko 200.000. Broj Srba, odnosno procenat Srba na Kosovu je pao sa 15% na 7%. Broj Srba u Bosanskoj Federaciji, pre 1991. godine je živelo 500.000 stanovnika, a sada živi, zahvaljujući migracijama, 50.000 stanovnika. U tom velikom multietničkom gradu, Sarajevu, pre rata 1991. godine živelo je 150.000 Srba, a sada ih ima jedva 5.000. U Tuzli, takođe drugom multietničkom gradu, kako oni to kažu, živelo je 40.000 Srba pre rata, a sada ih ima 2.000. Broj Srba u Zenici i Mostaru je posle rata gotovo zanemarljiv. Kada uzmemo sve te slučajeve i kada to uporedimo sa Srbijom, u Srbiji je 1991. godine živelo 66,5% Srba, a sada uključujući i Kosovo i Metohiju u Srbiji živi 66-67% Srba. Hoću da kažem da se etnička slika, na sreću, u Srbiji nije bitno promenila u odnosu na 1991. godinu. Kada uporedimo broj Hrvata koji je živeo u Srbiji, 1991. godine ih je bilo 1,1%, a 2001. godine bilo ih je oko 1%. Dakle, iselilo se oko 0,1%.
Ako uzmemo one primere koje sam već naveo doći ćemo do zaključka da država, koja je optužena za etničko čišćenje, nije promenila etnički sastav, dok su svi okolo taj etnički sastav promenili i to na štetu stanovništva srpskog porekla. Po meni, optužba ili optužiti Srbiju da je izvršila etničko čišćenje, bez optuživanja rukovodstva i država koje su nekada bile zajedno sa Srbijom u SFRJ, ne stoji. Srbija ima nesreću da emigracija i imigracija nepovoljno učestvuju na Srbiju. Sa jedne strane se prazne istorijske teritorije Srba u bivšim jugoslovenskim republikama. Stanovništvo se sabija u državu Srbiju i zahvaljujući nepovoljnim ekonomskim prilikama, nedostatku privredne aktivnosti, to stanovništvo se seli i od 1990. godine iz Srbije se iselilo preko 400.000 stanovnika, pretežno Srba.
Ako uzmemo podatak da su to bili pretežno mladi ljudi, onda treba dobro da se zamislimo nad katastrofom koja je moguća. Zato mi danas u Srbiji imamo stanovništvo koje je najstarije u Evropi. Dakle, sa jedne strane se u Srbiju stanovništvo useljava zahvaljujući prisilnom iseljavanju iz bivših jugoslovenskih republika, a sa druge strane, zbog ekonomskih neprilika, ono emigrira.
Posebno sam razočaran da posle promena 2000. godine situacija se nije popravila i da emigriranje stanovništva iz Srbije teče i dalje zato što nisu sprovedene istinske političke, ekonomske reforme, što novac za koji smo se zadužili nije išao u našu privredu, već je uglavnom išao za nabavku stranih roba, nije prošao kroz našu proizvodnju, nije došao do naših radnika kroz plate, već je izašao direktno kroz nabavku stranih roba za oživljavanje strane proizvodnje iz zemalja odakle je dolazio novac i odakle je dolazila roba.
Ako se ovako nastavi Srbiji preti, po istraživanjima, emigracija još 400.000 stanovnika, od toga prosečna starost takve emigracije će biti oko 40 godina i ako uzmemo da je emigriralo već 150.000 visokoobrazovanih osoba iz Srbije od 1990. godine do danas, što je po američkim standardima prouzrokovalo štetu u obrazovanju Srbije od preko 30 milijardi dolara, ako uzmemo da će 24 do 25% stanovništva koje bi moglo da emigrira biti visokoobrazovano stanovništvo, onda možete razumeti štetu koju Srbija može da pretrpi emigracijom, a posebno štetu koju je srpsko stanovništvo u regionu pretrpelo preteranim iseljavanjem iz bivših jugoslovenskih republika, pa i sa teritorije AP, gde je samo za jednu noć marta 2004. godine, posle paljenja 30 manastira i 900 kuća, iseljeno dodatnih 4.000 Srba.
Dakle, ukoliko Srbija ne popravi svoju ekonomsku situaciju, mi više, kao narod, nema šta da tražimo ni u sopstvenoj državi. Hvala.

Zahvaljujem, evo konačno došao i ja na red.
Dame i gospodo, nisam imao nameru da se javljam, ali čisto da se zna, raspravljamo o amandmanu 4. na Predlog zakona i pripadnici jedne stranke su predložili da se izbriše ceo zakon, amandman po amandman, član po član, da se izbriše ceo zakon.
Ovde se stiče utisak da su svi Vojvođani protiv ovog predloga zakona, barem po diskusijama koje se vode, pa čisto radi javnosti i onih koji nas gledaju da kažem da i ja živim u Vojvodini, kao i neki drugi poslanici koji se ne javljaju za reč, i koji nemaju ništa protiv toga da se u istu ravan stavi "Razvojna banka Vojvodine", kao i sve druge banke na koje se ovaj zakon odnosi.

Molim, ne razumem?

Ne, rekao sam da ja živim u Vojvodini, dakle…

Ja stvarno ne znam. Izvinite predsedavajući, evo reći ću i na drugi način, mogu i vizuleno da dokažem da živim na teritoriji Vojvodine. Dakle, živim u Novim Karlovcima, Inđija, i pripadam Narodnoj seljačkoj stranci koja je osnovana 90-te godine, i koja je prva uvažila u svom programu AP Vojvodinu, dok su je pripadnici jedne stranke, koji su danas toliko glasni u potpunosti negirali u to vreme, gotovo da nije postojala.
Hoću da kažem da se ovde stiče utisak, barem oni koji gledaju, da je ovde došlo u pitanje AP Vojvodina, a ne nekoliko banaka koje su poslovale veoma loše i koje su napravile ogromne minuse.
Dakle, čisto da se zna, ne radi se o AP Vojvodini. Čak mislim, da ukoliko nema ovog zakona i ukoliko bi se izbrisao ovaj član i drugi članovi, mislim da bi najveću štetu snosile štediše upravo sa teritoriji AP Vojvodine. Verujem da oni imaju najviše uloga u toj banci.
Bojim se da je ovde neko doživeo tu banku kao stranačku banku. Meni ovo liči kao da je ta banka bila kasica-prasica iz koje je stranka uzimala, i zbog toga je u ovom trenutku na vlasti u AP Vojvodini. Ne radi se o banci AP Vojvodine, ne radi se o banci Vlade Vojvodine, ova banka postoji koliko znam i u Nišu i u pet-šest drugih gradova u Srbiji. Propast "Razvojne banke Vojvodine" automatski bi iziskivao velike posledice i za štediše, a bogami i za građane koji bi morali da saniraju sve te gubitke.
Bojim se da je ta "Razvojna banka Vojvodine", koja je često toliko spominjana, bila u stvari politički projekat, i plasmani te banke su naprosto smešni i zato ovaj amandman na član 4. i na sve druge amandmane koji glase, briše se. Jednostavno, neko pokušava da spreči donošenje ovog zakona sa takvom vrstom amandmana. Niko neće da kaže, a ja evo reći ću, bez obzira što živim u Vojvodini da je ta banka napravila minus, koji je gotovo 200 ili 300 miliona evra, i da taj minus valja, na neki način nadoknaditi i da o tome niko ne govori, samo govore o tome, da nemoj da slučajno ostanemo bez te banke, a to što neko mora da dodaje u tu banku, zato što je neko uzimao iz te banke, o tome niko ne vodi računa.
Da li treba neko da se razbacuje novcem? Uglavnom se razbacuju bogati ljudi, oni koji imaju ili u korist bogatih ljudi i u korist ljudi koji i te kako imaju pozamašnu imovinu i pozamašna novčana sredstva, a to treba opet da nadoknadimo iz budžeta, i ukoliko bi se ovaj amandman usvojio, i ukoliko ovaj zakon bi se izbrisao i ukoliko ne bi bio usvojen, posledice bi bile ogromne. Sve banke se onda mogu ugledati na tu banku, i onda bi država morala da sanira gubitke, dakle, svi bi mogli da se bave plasmanima koji su naprosto smešni, koji služe samo zato da bi se, po meni, vlast jedne stranke obnovila u AP Vojvodine. Smisao ovog zakona nije da im izađemo u susret i da bi oni pomoću jedne banke mogli da obnove svoju vlast, i gotovo da im je to postalo pitanje života i smrti, mislim upravo iz tog razloga. Zahvaljujem vam se na pažnji.