Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam se nadao da će predsedavati Orlić, ali očigledno da je gospodin Orlić u skladu sa svojim prezimenom počeo da koristi ovo vazdušno područje, pa ću ja dok je on odsutan iskoristiti priliku da nešto kažem.

Ne slažem se sa izrekom gospodina Pekića, koji je ovde citiran. Radije bih citirao jednog Britanca. Bez obzira što ima izreka - kad se dve ribe posvađaju na dnu mora, mora da je između tu negde iza nekog kamena neki Britanac ili neki Englez. Dakle, citiraću Čerčila. Kaže - što dalje pogledaš unazad, to ćeš dalje videti unapred. Mi koji ne bi pogledali unazad, a to je neka druga izreka, kada ne bi pogledali malo u prošlost, onda bi ona mogla da nam se ponovi. Danas je dan kada je 19 zemalja NATO pakta izvršilo agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Na vojsku Savezne Republike Jugoslavije je navodno započeta ta agresija.

Ona je vrlo brzo prerasla u agresiju prema civilnim ciljevima kao odmazda prema civilima i civilnim ciljevima. Tom prilikom su izbacili 22 miliona tona projektila i ako smo imali između osam i devet miliona stanovnika znači po svakom stanovniku su bacili dva i po kilograma projektila. Ta dva i po kilograma projektila mogli su svakog od nas da usmrte najmanje jedno 20 puta, jer svi znamo da recimo u ručnim bombama ima 100 grama trotila i da je ona u mogućnosti da ubije više ljudi.

Ima i izreka - da od varvarstva do civilizacije treba da prođe nekoliko vekova. Ali kažu i sledeće - da prilikom agresije NATO pakta od civilizacije do varvarstva treba samo nekoliko dana. Za tih nekoliko dana oni su promenili cilj, umesto da gađaju, što je takođe bilo neopravdano, bez dozvole Saveta bezbednosti UN, umesto da gađaju u vojne ciljeve, oni su vršili odmazdu, gađajući pre svega civilne objekte i civile. Tom prilikom su usmrtili najmanje dve hiljade civila. Tom prilikom je ranjeno preko šest hiljada civila, tom prilikom je oštećeno ili srušeno više hiljada stambenih jedinica, od toga 995 individualnih kuća u kome su živeli civili. Srušeno je 44 mosta, gospodine ministre, puteva je uništeno, pruga, oko 500 kilometara. Šteta koju smo pretrpeli je bila od 30 do 100 milijardi kao zemlja.

Kao neko koji se zalagao zajedno sa svojom strankom da uđemo u tu civilizaciju koja se zvala Evropska zajednica, kasnije EU, sam bio zatečen zato što umesto demokratije posle te agresije smo dobili monopol i kriminal, a između toga smo dobili sankcije, bombardovanje i povađene organe. Za to isključivo snosi odgovornost NATO pakt i zemlje zapadnih tih demokratija.

Šta reći na to? Onaj koji ima silu, postoji ta izreka - uzima silom. Onaj ko nema silu, tako veliku silu, treba da uzme pameću, treba da vrati pameću i vreme je najbolji dokaz za to. Ko ume čekati njemu će vreme otvoriti vrata. Mi ćemo čekati, ali ne čekati vezanih i skrštenih ruku. Mi moramo čekati izgrađujući ovu zemlju, pri tome izgrađujući naravno i aerodrome, puteve, železničke pruge, sve ono što je zapušteno.

Za vreme te agresije srušeno je mnogo mostova i puteva. Bombardovani su zbog Miloševića i njegovi protivnici, recimo moja malenkost. Radaristi koji su se družili sa mnom 77 dana, onaj prvi dan smo čekali da počnu, su bombardovani 23 puta. Njihov naziv je, partizanski naziv, Dačiću će biti drago, sremske lisice. Oni su izviđanju snimili onaj nevidljivi avion kod Pančeva u zaokretu, a snimili su ga zato što su im oštetili radar nekoliko dana pre toga pa su iz Rakovice, a to više nije vojna tajna, dobili stari radar iz 1954. godine, sovjetske proizvodnje, koji nije imao razumevanja za novu STEL tehnologiju.

Tako da su oni u tom zajedničkom evropskom NATO području vazdušnom, koji se odvijao isključivo iznad naše zemlje, videli taj nevidljivi i onda su ovi dole od Rume, Buđanovaca, iz Donjeg Srema sa drugim radarom navodili „Neve“ i na takav način oborili ono što nikada do tada niko nije oborio.

Dame i gospodo, mi se toga moramo sećati, ali moramo se sećati i onih koji su kao ja, politički protivnik, kao i stotine hiljade drugih koji su uglavnom bili mobilisani, jer kažu – kada dođe rat, hajde ponovo izreka, država daje tehniku, topove, to je stara izreka, bogati daju volove, a siromašni daju sinove. Većina ljudi je tada bila mladih siromašnih i oni su ta snaga koja se veoma dobro oduprla zahvaljujući planovima i veštini NATO paktu. Oni su izgubili živce i gađali RTS.

Oni nama danas pričaju o slobodi medija. Oni danas izlobirani od strane Šolaka, Đilasa, pričaju o slobodi medija. O slobodi medija i suverenitetu i nepromenjivosti granica nama govore oni koji su nas bombardovali da bi nam promenili granice, oni koji su dali podršku rasturanju jedne države u šest država, pa sada kažu – nepromenjivost granica. Oni su dozvolili da se svi odvoje od Srbije, a gle čuda danas Srbija ne može da se odvoji od svoje Pokrajine, koliko sam ih ja razumeo. To je bila suštine agresije NATO pakta, parkirati svoju vojnu silu u veliku Albaniju, koja de fakto, skoro postoji.

Nemoj da smo u nekoj vrsti iluzije. NATO pakt je to već sastavio. Znači, imate delove Crne Gore, imate delove Makedonije. Meni lično do Makedonije nije stalo, zato što su oni bili najsrećniji dobitnici srpskih pobeda. Nije mi nešto posebno žao, ali delovi Makedonije, delovi Srbije, odnosno naša južna pokrajina, Albanija to je već u suštini, velika Albanija, i tu se parkirao NATO pakt, da bi naškodio velikim Rusima, uzeli su deo teritorije agresijom malim Rusima. Pri tome su koristili naše područje kao zajedničko i pri tome bili veoma nepristojni i veoma grupi, i vršili ogromnu odmazdu nad civilnim ciljevima. Srušiti 44 mosta, ubiti preko dve hiljade civila, i posle toga kontrolisati određenu teritoriju, okupirati je i dozvoliti da se nad stotinama Srba i nealbanaca sprovode eksperimenti tako što su im živim vađeni organi. Takvog varvarstva i takav nagli prelaz iz civilizacije u varvarstvo, mogao je da uradi samo NATO pakt. Nisam siguran, da ako ne pogledamo unazad u prošlost, da nam se ona na određeni način neće ponoviti.

Nemoj da mislite da nas nešto preterano vole, ja koliko vidim, bez obzira koliko se ovi drugi umiljavali, dodvoravali, levo, desno, možda će oni Đilasa, Šolaka, malo pomilovati po glavi, ali nikada oni srpski narod neće tretirati kao neku vrstu saradnika sa istim pravima. Njima ne trebaju saradnici, koliko ja vidim. Njima trebaju podanici, posebno po ovim vojnim pitanjima itd.

Dame i gospodo, spomenuli ste Tibora Cerna, ako se ja ne varam. Tibor Cerna spada u one siromahe koje daju očevi, jel, siromašni očevi daju u vojnike. Tibor Cerna, koliko se ja sećam je iz Kovačice, njegove poslednje reči na Košarama su bile – za ovu zemlju vredi umreti. Tako kažu njegovi saborci i ja u to verujem. Mađarskog je porekla, bio je građanin Srbije, građanin SFRJ, shvatio je nepravdu, položio je svoj život.

Hajde da pričamo onima drugima koji su sa nama delili neki vazdušni i kopneni prostor. Hajde da pričamo o Dušanu Teodoroviću, akademik čovek, akademik SANU. Obraz - đon. Pendžetirani obraz. Od njegovog obraza da praviš pancire, ma to ima da izdrži brolik kalibre. Nisam siguran da ni ova iz Lazara, malo teža municija iz topa 50 milimetara, da bi mogla da probije takav pancir koji bi se napravio od njegovog obraza.

Zamislite čoveka koji predaje studentima, profesor na Saobraćajnom fakultetu, koga zbog pokreta, gospodin Atlagić zove glavatas, zamislite njega, a sad priziva neki kodeks čuveni, zamislite njega koji pobegne u toku agresije na agresorsku stranu. Pazite, vi ste akademik, vi ste profesor, izbio je rat, vi studentima morate da budete primer, ipak ste u godinama, ako oni ne žale svoj život, ako idu na Košare itd, valjda i vi kao profesor, onaj u Kragujevcu, koji je stajao, a mogao je da ne stoji sa učenicima, valjda treba to da uradite, još ne znate da li će vas pogoditi ovi od gore, da li će vas targetirati. Stavite neku metu na grudi, kao i oni, target, i poslužite kao primer studentima bez obzira na količinu straha koji možda to ljudsko biće osetilo. On je prebegao na agresorsku stranu.

Zamislite sada ovog drugog političkog lidera koji nije uspeo da se plasira u parlament. Dok je Tibor Cerna polagao život Sergej Trifunović je išao po ministarstvima i plakao. Tražio dozvolu po svaku cenu i na kraju ne znam da li je dobio ili nije dobio, uglavnom i on je prebegao na agresorsku stranu.

Idemo treći primer onih koji umesto za ovu zemlju vredi poginuti, otprilike su imali geslo ovu zemlju vredi opljačkati. Zamislite Dragana Đilasa koji u to vreme baš mu se nešto češka, ide u Češku da otvori firme i da pere prozore. Kasnije od pranja prozora, jel tako gospođo Božić je došao do pranja ogromne količine novca, ali da je prao neki novac zapadnih sila kao Šarić, gori je od Šarića. Šarić je to tamo negde uvaljivao na zapad, to je najveći investitor ovih bivših, nije naš, jel? Tako su osetljivi i na Jovanjicu, ali i na Šarića i na najvećeg investitora koji je kupio gomilu kombinata itd. njihov veliki investitor, ali to nemojte da pominjete. Zamislite sada sve to u ovoj našoj napaćenoj zemlji. Zamislite Đilas baš tada ima priliku da ide u Češku da otvara firme.

Četvrti koji je bio, valjda mu je bila mala udaljenost između Kosova i Čačka, zove se Boško Obradović, u narodu poznatiji kao Boškić ljotić, ja bih po mom iskustvu neprijatnom koje sam imao, ipak bih ga nazvao Boško ljutić, da ne kažem i siledžija koji takao presretne neke poslanike, želeći da ih spreči da uđu na sednicu i olakšaju opoziciji prikupljanje potpisa, odnosno izlazak na izbore.

Zamislite mi vladajuća većina, snižavamo cenzus, potpisi mogu da se skupljaju i u opštinama i sada na Sv. Marka veliki vernik Boško Obradović sa 15 drugih huliganskih vernika, verovatno veruju u „nevolju“, na takav način su se ponašali, sjure se niz onih 15 stepenika i napadnu moju malenkost. Zamislite sada kada su otišli kući i rekli – mi smo podelili zajedničko stepenište i zajednički vazdušni prostor i kopneni i prebili smo čoveka koji bi po godinama mogao da nam bude otac. E to je takva vrsta vernika koji je za vreme te agresije dok su svi avioni koristili naš, a oni su smatrali zajednički prostor u kome mi nismo smeli da letimo, jer su nas zbog toga obarali, zamislite sada, on je u tom trenutku potrebu da ne bude na Kosovo pa se zaleteo u Beograd da bi domet, ako ovi gađaju sa Kosova, da mogu da dobace do Čačka, i on dođe i pobegne u Beograd i pokrene časopis „Dveri“, rešen da se kroz časopis obračuna sa 19 zemalja NATO pakta koji u tom trenutku vrše agresiju na njegovu zemlju.

Tako agresivan lik, ljutić, ljotić, kako beše, tako agresivan lik u tom trenutku je bio miran kao bubica. Cenio bih da je bio agresivan i tada, da se zaleteo tamo da se obračuna sa NATO armadom, da se zaleteo na naše sveto Kosovo i Metohiju i da je bio primer na Košarama i da kaže – znaš šta, ja ću prvo da završim rat, a onda ću pokrenuti časopis „Dveri“ da opišem sva svoja ratna isustva.

Vi ste pominjali Tibor Cernu, to je razlika između naših birača i njih. Naši birači su spremni i u svim krizama, kada su ovde pred Skupštinom divljali, zvali su, nudili pomoć, podršku. Siromašni ljudi kada dođu da se bira, izbori itd. preko brvna, kroz blato, tek sada povlačite kredite za ta ruralna područja, izgradnju puteva, telekomunikacije itd. Ti ljudi su davno zaslužili da žive u svili i kadifi u kojoj žive ovi iz centra Beograda, koji nas sve više mrze, čast izuzecima, ima ih dosta, ali nas ovi u Beograd više mrze.

Najviše nas mrze Makedonci, pa Slovenci, pa Hrvati u Zagrebu, pa Crnogorci, oni nas više mrze od ovih u Zagrebu, a mogu da kažem da bi se slobodnije kretao u Zagrebu nego kod ovih iz kruga tramvajske dvojke. Ako su u Zagrebu neke ustaše, ja ne znam kako ove da nazovem, koji nas više mrze nego što nas mrze ovi u Zagrebu.

E, to je razlika između sirotinje i bezobrazno bogatih. Ovi bezobrazno bogati koji su opljačkali sirotinju koja uvek brani ovu državu, nisu želeli da učestvuju u ratu. Akademik je zbrisao, ovaj što je hteo da bude neka vrsta političke vlasti, Sergej Trifunović, zbrisao, Đilas otišao da pere prozore u Češku, pa kad je video da se to ne isplati onda je došao da pere pare, ali da bi prao pare morao je prvo da ih pokrade zajedno sa Šolakom, itd. Gde je Šolak bio? Verovatno se već vozio sa „Falkonom“ koji je zaradio zajedno sa Nešom kaubojem, Goranom Petrovićem, u saradnji, već je verovatno bio ulazio u razne kombinacije koje su donosile ekstreman profit.

Dame i gospodo, na kraju da opet nađem poneki citat i da kažem da su strpljenje i vreme dva najvernija i najbolja borca, oni koji se bore za slobodu. Onaj ko ima strpljenja, vrata će mu se jednog dana sama otvoriti i oni koji su uzimali silom, verovatno će izgubiti našom pameću.

Ali, na kraju, da citiram i Kenedija, da ne bude da se zalažem apsolutno za razoružanje, jer smo mi zatekli dobro razoružanu vojsku. Kaže Kenedi, da ne bi citirao Tita, tako bi se neko obradovao, „prava je nesreća, ali moramo priznati, samo spremni za rat možemo sačuvati mir“. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, postoji Zaštitnik građana. Ja sam davno rešio, još 1988. godine, da budem zaštitnik seljana.

Kao neko ko je predsednik Narodne seljačke stranke i kao neko ko živi na selu, zahvaljujući tome što selo ima 3.000 stanovnika, što je na 42 kilometara od Beograda, poodavno imamo i kablovsku i internet i ADSL, na više načina možemo da dođemo do interneta. Imamo gasovod, imamo puteve, telefonske komunikacije, sve ulice su asfaltirane, tako da ono što mi imamo treba da imaju sva sela u Srbiji.

Ukoliko želimo da selo živi prvo moramo omogućiti da na selu postoje odgovarajuća infrastruktura, a tu podrazumevam i telekomunikaciju. Kao drugo, moramo omogućiti subvencijama ne samo poljoprivrednoj već i prehrambenoj industriji da na selu može da se zaradi. Da može da se zaradi od prerade, da može da se zaradi od seoskog turizma i da na takav način privučemo naše seljane koji su otišli u grad i koji se ni u gradu nisu baš svi snašli kako treba, da mogu da se vrate i da imaju izvesnu budućnost na selu.

Pozdravljam ovaj zajam od 18 miliona, zato što verujem da će se kroz to stvoriti i povećati BDP, odnosno da nećemo raditi ono što je radila stranka bivšeg režima koja je vladala pre nas, koja je uzimala dugove, a pri tome nije stvarala izvoz za vraćanje duga.

Ukoliko se zadužujete, a pri tome stvarate izvoz za vraćanje duga, to je kao kada na selu kupite neku njivu na kredit, kupite neku mašinu na kredit i automatski imate izvoz za vraćanje duga. Postoje loša poljoprivredna gazdinstva koja uzmu kredit, nažalost postoje i takvi pa odu na more, kupe neki luksuzni auto i ne stvori izvoz za vraćanje duga. Onda je to veoma loš zajam, odnosno loše plasiran i loše uzet kredit.

Mislim da ovo otvara šanse i za seoski turizam, mislim da poljoprivrednici mogu da povećaju poljoprivrednu proizvodnju zahvaljujući tome što na internetu mogu da doznaju o novim tehnologijama, mogu dosta toga da saznaju o sortnim semenima, sadnicama, priplodnim grlima, načinu držanja, mogu da nađu farme, način kako se one grade itd.

Međutim, zajam je dobar, ali da razmislimo o tome da li nama svi ti zajmovi uistinu trebaju ili smo mogli da radimo na tome da se deo pokradenih para vrati.

Pošto je reč o komunikacijama, ovih dana je aktuelna situacija sa Đilasom i njegovih 70 miliona evra njegovih, pod znacima navoda. Ja neću govoriti to je izlaz, za mene je to izvoz novca. Znači, Đilas je tamo na, ne znam koliko svojih računa, deponovao pare koje su prošle kroz prethodni neki postupak i odnekud su došle. Te pare su došle iz Šolakovog biznisa. Ali, kako ih je Šolak stekao?

Dame i gospodo narodni poslanici, sutra igra reprezentacija Srbije. Veliki broj ovih seljana neće moći da prati reprezentaciju Srbije. Neće moći da prati. Suprotno zakonu član 64. o elektronskim medijima, seljaci, seosko stanovništvo neće moći da prati ovu utakmicu ukoliko nije prisutan kablovski operater SBB ili ukoliko nisu kupili satelitsku antenu koja se zove „Total“. Oni to neće moći da prate zato što se krši Zakon član 64. o elektronskim medijima.

Taj član 64. kaže sledeće – REM, RATEL je nešto drugo, da REM kao regulator treba da utvrdi listu najvažnijih događaja. U najvažnije događaje spadaju utakmice reprezentacije Srbije. To su najvažniji sportski događaji. Stavljaju se na listu najznačajnijih događaja i to mogu da prenose samo televizijske stanice koje pokrivaju celo tržište Republike Srbije i sem kablovskog pristupa imaju slobodan pristup na antenu. To su zakonski uslovi. Da bi svi naši građani mogli da prate svoju reprezentaciju, zato što je na određen način i finansiraju i reprezentaciju i klubove koji se uglavnom finansiraju iz budžeta Republike Srbije.

Sada dođemo do situacije da građani koji finansiraju naše reprezentacije, koji vole našu državu, koji vole da gledaju te sportske prenose koji spadaju u najvažnije događaje, oni ne mogu, nemaju pravo da gledaju, to pravo im je uskratio gospodin Šolak.

Kako?

Osnivač SBB-a je Televizija Kragujevac i Dragan Šolak. Iz televizije Kragujevac 1997. godine to je uradio Goran Petrović, trenutno u REM-u, član REM-a. Znači, čovek koji je osnivao SBB, koji se tada zvao KDS kontroliše šta radi SBB. Znači, kontroliše firmu koju je osnivao.

Drugi majstor koji je nekada radio u REM-u i RRA se zove Nenad Janković, u Kragujevcu poznat kao Neša kauboj. To je drugi suosnivač, a treći je Dragan Šolak. E, sada ovaj Neša kauboj je otišao iz REM-a u Upravni odbor RTS-a. Sada gledajte ovo. Sportska prava može da kupi bilo koja televizijska stanica, ali recimo da ni jedna televizijska stanica iz Šolakovog dela iz SBB-a ne pokriva celo tržište, po članu 64. celo tržište Republike Srbije, niti ima slobodan pristup, što znači da oni mogu da kupe pravo, ali ne mogu da ga koriste.

To je isto, kao kada bih ja kupio avion, ali nemam letačku dozvolu i nemam pravo da ga vozim na teritoriji Srbije, a recimo, kupim ga u Luksemburgu. To što sam ga ja kupio ne znači da imam pravo da ga koristim, jer ne ispunjavam druge zakonske uslove u Srbiji.

On kupuje sportska prava koja nema pravo da prenosi. Oni su navodno registrovani u Luksemburgu. Ne kupuje sportska prava za Luksemburg, već kupuje sportska prava za Srbiju, a navodno reemituje program iz Luksemburga. Šta vi reemitujete iz Luksemburga kada tamo niste ni kupili sportska prava koja bi ovde navodno reemitovali. Ako je to tačno, onda moraju da kupe ta sportska prava, utakmicu naše reprezentacije treba da gledaju Luksemburžani, a da mi u reemitovanju možemo to da pratimo.

Zašto RTS nije kupio ta sportska prava? Pa tamo je Neša kauboj. Sve je sinhronizovano. U REM-u jedan prati da REM ne utvrdi listu najvažnijih događaja, pa pošto kao nije utvrđeno ovi su ušli tako na divlje, a sa druge strane Neša kauboj u RTS-u prati da RTS ne kupi prava koja bi mogao da konzumira po zakonu i da ih plasira široj našoj javnosti, odnosno svim gledaocima koji žele da gledaju svoju reprezentaciju.

Šta se time dobija? Dobija se interesovanje za SBB i "Total". Znači, ukoliko, a svi vole sport i fudbal, ukoliko želite da gledate vašu reprezentaciju koju finansirate na određen način, vi morate da se pretplatite na SBB ili na "Total". U suprotnom ste lišeni tog prava, što je suprotno članu 64. Zakona o elektronskim medijima.

Šta se na drugi način stvara? Poluvreme im je najskuplja, i pre utakmice i posle utakmice, najskuplje reklame su kod emitovanja prenosa fudbala, košarke, odbojke itd, posebno fudbala. Sutra će biti fudbalska utakmica. Prebrojte koliko reklama će da se plasira na toj navodnoj prekograničnoj televiziji koja je lišena prava prenosa i to radi nezakonito uz pomoć REM-a i RTS-a.

Još nešto, u Zakonu o oglašavanju, piše u članu 27, da domaće reklame ne mogu da emituju televizije koje reemituju program, a oni navodno reemituju iz Luksemburga. Na više načina se krši taj zakon. Sem što izazivaju veće interesovanje za pretplatnicima, to su pretplate mesečne, znači ko hoće da gleda reprezentaciju mora da bude spreman da 12 meseci prati, koliko kvalifikacije traju, recimo svetsko, evropsko prvenstvo, taj dugoročno mora da bude pretplatnik SBB i "Totala". U suprotnom neće moći da gleda ono što mu je zakon garantovao, a oni će nezakonito da ubace reklame. Prebrojte sekunde. Na svakom "Sport klubu" imate hiljade i hiljade sekundi dnevno reklamnog prostora.

Radio televizija Srbije recimo uzima 100 evra, pred dnevnih uzima 100 evra ili 200 za jednu sekundu. Sada, pogledajte koliko ovi sport klubovi, posebno kada igra naša reprezentacija, koliko sekundi toga emituju na poluvremenu, pre početka utakmice i posle početka utakmice. Em pridobijaju pretplatnike, em je sve nezakonito, em još prihoduju od marketinga, a taj marketing uzimaju kome? Domaćim medijima koji su ovde registrovani i koji plaćaju sve, REM-u koji odatle prima lične dohotke. Inače, prekogranične televizije ne plaćaju ništa. Plaćaju RATEL-u, SOKOJ-u itd, sve plaćaju i gube deo svog marketinškog tržišta od onih koji nemaj pravo ni po Zakonu o oglašavanju, ni po Zakonu o elektronskim medijima da im uzimaju deo marketinga, deo hleba.

Na takav način se ruši sloboda medija, verovali ili ne. Ukoliko domaćim kanalima uzmete taj novac, onda su oni zavisni od države i od opštine na onim konkursima, a to nije dobro ni za demokratiju, jer se javljaju, hteli mi da priznamo ili ne, zahvaljujući tome što su lokalni regionalni mediji zavisni od opština, javljaju se lokalni mangupi, šerifi, lokalni despoti koji na takav način izrastaju, ako mediji žive od konkursa, onda naravno da je gradonačelnik, ko već tamo to kontroliše, da je na neki način privilegovan i to naravno guši određeni stepen slobode medija i određeni stepen demokratije.

Sada, taj novac je ogroman. Počeli su da ubacuju reklame, sem u sportskim prenosima, sve sam objasnio kako protivzakonito, pogledajte foksove kanale "Diskaveri" i "Histori", to su, ja sam predložio zakon o izmenama i dopunama Zakona o elektronskim medijima čisto da pojasnim već važeće odredbe o kojima sada pričam, da REM i RATEL to moraju da kontrolišu. Ministarstvo telekomunikacija i Ministarstvo informisanja da moraju da kontrolišu da li su to uistinu prekogranični mediji, jel tako gospodine Arsiću, ili oni zloupotrebljavaju to pravo, jer uistinu nisu, emituju program iz Beograda, pa kao šalju signal, pa se on vraća, pa se u tehničkom smislu smatra reemitovanjem.

Prekogranični kanali i Konvencija o prekograničnim kanalima sama kaže da su to kanali preko granice, a sama reč reemitovanje programa znači da se taj program preko granice emituje, pa se ovde istovremeno preuzima. To nije slučaj. Zakon sam predložio čisto da se uklone zloupotrebe ove vrste koje se svakodnevno vrše.

Zašto se nije žalio Junajted medija? Zašto se nije žalio Skaj? Zašto se nije žalio SNN, klasični prekogranični kanali, Rai uno itd, već se žale ovi koji su pod sumnjom, znaš, kao mi smo udarili na Junajted grupu. Nisam ja udario ni na kakvu Junajted grupu, već želim da prekogranični kanali budu zaštićeni od lažnih prekograničnih kanala, a domaći mediji takođe od tih lažnih prekograničnih kanala i objašnjavao sam, zamislite da otvorite obućarsku radnju i sve plaćate u ovoj zemlji, registrovani u Beogradu i onda dođem ja, otvorim radnju na divlje, pa donesem neko rešenje iz Luksemburga i kažem – ja sam registrovan u Luksemburgu i ne moram ništa da plaćam.

Naravno da ću ugušiti vaš biznis, kao što oni guše domaće medije, a REM već sam rekao zbog čega je nem, zato što su tamo Šolakovi ljudi i već sam rekao da je određene ljude plasirao u RTS, pa RTS neće da kupi prava koja ima pravo da prenosi, a ovi koji nemaju pravo to kupuju i onda pošto REM nije utvrdio listu, onda je šverceraj i to košta stotine i stotine hiljada evra samo na jednoj utakmici i ja sam računao – po količini sekundi reklama koje puštaju, godišnje ukradu stotine miliona evra iz tog dela, to je Šolakov novac i ono što Đilas dobije, podela.

Proverite transfere, kako je novac došao do Šolaka i proverite kako je od Šolaka došao do Đilasa i videćete da je to od krađe i da je to klasična krađa na štetu domaćih medija. Nama ne bi trebao zajam, makar da imaju obavezu da svoje tržište prošire, pa da imaju internet po selima itd. Ne, oni se drže gradskih sredina, uhvatili su, kradu marketing, pogledajte Histori, Diskaveri i Foks kanale. Jel vi verujete da u Americi idu reklame Zaječarskog piva, Dijamanta, Telekoma itd? Idu reklame koje oni puštaju uistinu prekograničnim kanalima koje prekrajaju ubacivanjem domaćih reklama, što je takođe zabranjeno. I zato ako želimo da vratimo novac, ne treba da vratimo samo od Đilasa, već i od Đilasa i od Šolaka. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, veliki deo naših građana misli da je ekologija samo sadnja drveća. S tim u vezi, najbolje vreme za sadnju drveća je bilo pre 20 godina. Drugo najbolje vreme za sadnju drveća je odmah. Zato preporučujem svima onima koji prate ovaj prenos da svako ko je u toj mogućnosti, a ja jesam, posadi makar po jedno drvo.

S tim u vezi, uzduž naših puteva postojali su drvoredi sa vetrozaštitom. Sve je to posečeno. To bitno narušava kvalitet vazduha, a bitno je i to što se više naselja tim drumovima i drvoredima ne štite od vetrova, smetova, pa i smetova na saobraćajnicama, jer su obično ti drvoredi sađeni pored regionalnih i lokalnih saobraćajnica.

Mislim da je vreme da donesemo zakon da kaznimo one koji to drveće neovlašćeno poseku i da ih na određeni način obavežemo da to zemljište koje su uzurpirali kao javnu svojinu i pretvorili u njive vrate u javnu svojinu i da makar po kazni moraju da zasade drveće koje je nestalo uzduž tih puteva.

Ja znam jednog iz Beograda koji se bavio zelenom ekonomijom i u tom cilju je odsekao preko 300 platana u Bulevaru kralja Aleksandra. To je izvesni drvosek, u narodu poznatiji kao Dragan Đilas mutibarić, dakle koji je zelenu ekonomiju pretvorio tako što je mislio kada ima puno zelenih dolara da je samim tim on savladao i usavršio zelenu ekonomiju.

Nego da se vratim na poljoprivredu i da se vratim na Inđiju, u kojoj ja živim. Ovo drugi put za nekoliko dana ponavljam, da je Fabrika za reciklažu olovnih akumulatora za vreme vladavine Olivera Dulića i Gorana Ješića podignuta u Inđiji na regionalnom vodozahvatu, tj. iznad vodobunara iz kojih se snabdeva Inđija i okolina pijaćom vodom. Otpadne vode iz tog pogona za reciklažu olovnih akumulatora koji su iz Bugarske iz jednog ruralnog područja premešteni u Srbiju, jer tamo nisu bili dovoljno dobri, ali na kilometar i 200 metara vazdušne linije od Sente do Inđije na vodozahvatu su očigledno za vreme žute vlasti bili podobni, otpadne vode idu u upojni kanal zato što nisu smeli da puste u kanalizaciju koja bi se izlila u Dunav, izazvala verovatno pomor ribe i veoma bi brzo bili uhvaćeni. Zato je iskopan iznad vodobunara tzv. upojni kanal u koji izlazi ta voda i onda svaka ptica koja dođe leti da popije nešto vode iz tog upojnog kanala se prevrne vrlo brzo mrtva.

Takođe, u Inđiji „Energo Zelena“, „Energo Zelena“ to je naša država skupo platila Belgijancima zato što su prilikom te investicije, Mićović, direktor Uprave za veterinu, Oliver Dulić, napravili da mi imamo dovoljno klaničnog otpada za tu fabriku i da imamo dovoljno klaničkog otpad za još jednu fabriku što je poslužilo kao motiv Belgijancima da skupo naplate tu investiciju, dakle, da na svaki potrošeni evro ućare jedno desetak evra. Ta investicija nije bila samo Belgijska, u toj investiciji su učestvovali Nebojša Mišić, funkcioner DS, Oliver Dulić, Goran Ješić i ta ekipa, tako da su debelo profitirali iz tog zagađivanja sredine. Klanični otpad jedan od najopasnijih otpada i ta fabrika nikada po standardima po meni nije ispunila neophodne uslove zato što je strašno leti živeti pet kilometara daleko od prerade klaničnog otpada, a kamo li živeti u blizini.

Takođe, „Farmina“ koja se bavi preradom raznog otpada, biljnog otpada kukuruza itd, i od toga proizvodi hranu za kućne ljubimce, bitno zagađuje vazduh i svojim mirisom, neizdrživim mirisom doprinosi da stanovništvo bude i te kako razdraženo protiv ove vlasti koja ne snosi nikakvu odgovornost za to što su zagađivače doselili funkcioneri DS pre 2012. godine. A doselili su ih zato što zagađivači najbolje plaćaju zemljište za lokaciju tih firmi i tako su od zadruge preotimali zemlju, registrovali na svoje firme i onda prodavali investitorima, i recimo za 46 dinara ili manje od pola evra uspevali da to prodaju po ceni od 10 do 20 evra. Motiv je bila preprodaje zemljišta, a sada je nama u nasleđe ostalo nekoliko zagađivača, zaboravio sam da pomenem i „Cinkarnu“, a sami razmislite koliko su oni tih zagađivača doveli u Inđiju bez ikakve preke potrebe.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da govorim o zbrinjavanju žetvenih ostataka po njivama zato što oni umesto da koriste životnoj sredini, oni bitno ugrožavaju životnu sredinu, jer veliki deo zbog lakšeg oranja, veliki deo poljoprivrednih površina, poljoprivrednici pale da bi lakše obrađivali zemljište i time bitno narušavaju kvalitet zemljišta, uništavajući mikroorganizme, ugrožavaju dimom okolnih saobraćaja i često se iz toga rađaju saobraćajne nesreće, a neretko i onaj koji pali završi među zapaljenim žetvenim ostacima. To je jedan veliki gubitak ne samo što šteti životnoj sredini, već zato što se od te biomase može proizvesti iz poljoprivrede, može proizvesti ukupno energenata koji menja energetsku vrednost 1,7 miliona tona nafte. Ne korišćenje i nedovoljno korišćenje drvene biomase i otpada, takođe, doprinosi da se na takav način uništi godišnje 1,5 miliona tona nafte, odnosno energetska vrednost. Svaka tona biomasi daje 0,33 tone nafte. To je energetska vrednost i vama je svako poznato.

Ono što može da bude dobro i korisno, da koristi zaštitu životne sredine, a da pri tome ekologija nije samo biologija i sađenje drveća, već i biznis. Ono što može da vam donese dobit i da ne škodi životnoj sredini mi u dovoljnoj meri ne koristimo. Imamo 350.000 hektara zapuštenog poljoprivrednog zemljišta, zakonske mogućnosti smo stvorili, gospodine Martinoviću, pre nekoliko godina, kada bi se to privelo nameni, to bi vredelo negde oko sedam stotina miliona evra i onih 3,2 miliona tona nafte po nekoj ceni i srednjoj po barelu i toni bi donelo negde oko milijardu evra. Godišnje gubimo 1,7 milijardi evra, ne koristeći žetvene ostatke i ostatke drvene mase, ne koristeći 350.000 hektara nekorišćenog zemljišta gubimo 1,7 milijardi evra, ne koristeći to, a pri tome bitno paljenjem ugrožavamo životnu sredinu. Možete u jesen kada se završi žetva kukuruza da vidite, da gotovo cela Vojvodina iz satelita kada gledate, cela Vojvodina se crveni i rumeni ogromne količine dima izlaze i često dolazi do velikih gradova.

Sa tom energetskom vrednošću može da se proizvodi električne energija, može na 350 hiljada hektara da proizvedete ogromne količine kilovata, a sve ukupno za ovo 1,7 milijardi, za nekorišćenu drvenu masu, za nekorišćene ostatke iz poljoprivrede i nekorišćeno zemljišta gubite energetsku vrednost, odnosno gubimo energetsku vrednost. Kada bi to pretvorili u električnu energiju, to bi bilo negde megavata koliko daje od 175 megavata bi to bilo električne energije koliko daje malo više nego što daje TNT u Obrenovcu, TE Nikola Tesla, a ona daje ukupno 1700 megavata. Znači, gubimo jednu termoelektranu koja se snabdeva ugljem i još više ugrožavamo životnu sredinu time što ne koristimo to dovoljno. Ja često kažem da smo u suštini mi bogati siromasi, da ne umemo da iskoristimo ono što koriste, recimo u Nemačkoj i tako dalje. Zamislite da na ovih 350 hiljada hektara zasadimo miskantus, da od toga pravimo biomasu, da od toga pravimo energiju.

Dame i gospodo, sve to poljoprivredi koja kao zagađivač životne sredine se vrati kroz poplave, vrati se kroz suše i oluje, dakle, ne želi priroda da nam se osveti, već je to posledica onoga što ljudi učine prirodi.

Na kraju jedna poslovica, mislim da je to rekao indijanski poglavica, a ja ću dodati da jedan narod ne čini samo sadašnja generacija već i prošle i buduće, i sa tim u vezi ću citirati njega pa kaže da mi zemlju i prirodu nismo samo nasledili od svojih predaka, dedova i pradedova već smo ih pozajmili od budućih potomaka. Zato smo u obavezi da im zemlju i prirodu ostavimo u boljem stanju nego što smo zatekli. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ne vidim gospodina Kovačevića. Hoću da mu kažem da nema razloga za strah. Boško Obradović ovde više nije. Gospodin Martinović, gospodin Atlagić i ja smo sve učinili da ga rešimo tog problema. Kao što vidite, više nema cenzusa, više nema njegove partije, više nema kamena, više nema nasilnih pokušaja Boška Obradovića, tako da molim gospodina Kovačevića da se vrati. Sasvim je bezbedan. Mi smo to pitanje rešili.

Dame i gospodo narodni poslanici, statistika je matematika. To je matematički dokaz iz koga možete da izvučete određenu tvrdnju, a da to ne bude politička manifestacija ili politička pretpostavka ili politička želja nas koji govorimo.

Ja ću danas zamoliti da po pitanju demografije ne cenimo kako je Đilas došao do vlasti i do slasti, kako je u zemlji šećerne trske upao u med, nego da vidimo i neke druge probleme koje treba rešavati.

Dame i gospodo narodni poslanici, po stanju koje su nam ostavili stranka bivšeg režima, budućnost sela je propast. Mi nešto od toga popravili, ali bilo bi dobro da po pitanju statistike znamo tačno koliko imamo seoskog stanovništva, koliko ima naseljenih mesta bez stanovnika, bivših sela, koliko imamo sela sa manje od 100 stanovnika, da znamo koliko tih sela bez stanovnika i sa manje od 100 stanovnika se nalazi uzduž granica i administrativne linije sa našoj južnom pokrajinom KiM? Iz toga možemo izvući zaključak da se sela prazne, a najgore u svemu je što se to dešava uz pogranične pojaseve i uz administrativne linije sa KiM. To može posebno u delu te administrativne linije da bude problem. Ukoliko se sela uzduž granice administrativne linije prazne, stvaraju se uslovi da u ta sela dođe neki drugi narod.

Bela kuga je najefikasnije etničko čišćenje, a agresija dečijim kolevkama je najuspešnija agresija. Mi smo to doživeli na KiM i ne bih voleo da to doživimo u nekom drugom kraju, odnosno da se teritorije posebno u osetljivim područjima isprazne i da budu na određen način lak plen nekog stanovništva koje nema baš dobre namere prema ostatku stanovništva u ostatku Srbije.

Za to su nam potrebni vrlo precizni statistički podaci, kao i podaci o veličini gazdinstava, stočarstvu, vrsti poseda, površinama. Da vas podsetim da nije tačno da mi nešto imamo previše male posede, jer 60% poseda u EU i više, dve trećine, je manje od pet hektara. Mi moramo da rasporedimo stanovništvo. Statistika je zlatna nauka, kao matematika, koja može da nam pokaže gde grešimo.

Takođe, statistika treba da nam pokaže, ne koliko su samo bile prosečne plate za vreme dok je Đilas upadao u vlast i slast, a otpuštao 400, 500.000 ljudi. U tom trenutku prosečne plate su bile 330 evra, a minimalac je, čini mi se, bio oko 150 evra. Danas je to 560 evra i negde 260 evra, a minimalac je čini mi se 32.500 dinara. To je uvećanje od 70%.

Ono što mene interesuje iz statistike - da li je neko uračunao onih 500.000 hiljada ljudi bez plate koji su rešeni i plate i dostojanstva, da smo ih ubacili sa nula plate, da li bi prosečna plata bila uopšte 338 evra? Ja mislim da ne bi prešla ni 220 evra. Takođe, statistika nam jasno pokazuje da su na takav način pražnjeni penzijski fondovi i fondovi zdravstvene zaštite zato što je bilo manje zaposlenih i dotacije penzionera su bile 54% iz budžeta, a danas je to manje od trećine. To pokazuje, takođe statistički, da smo naš narod uposlili i da smo ih od praznih tanjira doveli do punih tanjira, odnosno da ima posla i hleba gotovo za sve stanovnike.

Navešću primer Inđije koja u ovom trenutku ima veći izvoz na 47.000 stanovnika, to kaže statistika, nego cela Crna Gora kojoj želim da popravi svoje stanje u industriji i svoje stanje u izvozu, ukoliko budu imali sposobnu vlast, a na putu su da smenom Đukanovića naprave neku vlast koja će više posvećivati pažnje ekonomiji, a ne samo turizmu, koja zbog korone pravi ogromne gubitke novca.

Dame i gospodo, statistika je nauka o svim državama. Ja ću probati bez namere da budem trgovac tugom da navedem statističke podatke iz Bosne i Hercegovine. Znači, statističke podatke iz Bosne i Hercegovine u odnosu na 1991. i u odnosu na 2013. godinu kada su se dešavali popisi pre rata i posle rata.

Ovo govorim zbog toga da bude „quo vadis“ Bosna, da tačno znamo ko je šta učinio u Bosni i Hercegovini. Pretpostavke su političke da su Srbi, a delimično i Hrvati izvršili etničko čišćenje muslimana, odnosno to se od 1993. godine, od njihovog Sabora zovu Bošnjaci, tako se sad izjašnjavaju, pa da vidimo šta kaže statistika koja je neka vrsta egzaktne nauke, a ponavljam, u duhu tolerancije, koristim podatke vlasti iz Bosne i Hercegovine, znači, njihovih vlasti.

Dame i gospodo, 1991. godine u Bosni je živelo 4.364.000 stanovnika, danas, odnosno 2013. godine živi 3.791.000. Od toga, 1991. godine Bošnjaka je bilo 43,47%, a sada ih ima 50,11%, 7% više. Srba je bilo 31,21%, sada ih ima 1% manje. Znači, Srba ima 1% manje, a Bošnjaka, po njihovim popisima, ima više 7%. Hrvata je bilo 17,38%, sada ih ima dva posto manje. Znači, Hrvata i Srba ima manje, a Bošnjaka ima više 7%.

U brojevima Bošnjaka, odnosno tadašnjih muslimana ima manje u Bosni 66.000 stanovnika, Srba ima manje 127.000 ili duplo više i Hrvata ima gotovo 200.000 manje. Jugoslovena apsolutno nema, 240.000 Jugoslovena je nestalo.

Dakle, narod koji tvrdi da je etnički počišćen od Hrvata i od Srba, po njihovim podacima statističkim, koji su egzaktni, ispostavlja se da njih ima 7% više, Srba ima manje 1% i Hrvata ima manje 2%.

U Sarajevu je živelo 259.000 Bošnjaka, danas ih živi 87.000 više, 346.000. Srba je bilo 157.000, danas ih ima 13.000 ili 144.000 manje. Hrvata ima manje za 17.000. Jugosloveni su nestali u Sarajevu.

U Tuzli 20.000 Srba manje. U Zenici 17.000 manje. U Mostaru 19.000 manje. U multietničkom Sarajevu, gospodine Martinoviću, znači Bosna je bila multietnička, u Federaciji je živelo gotovo 600.000 Srba. Danas ih ima 46.000 ili 2,5%.

U Republici Srpskoj, kako je oni zovu šumska ili agresorska, ima 14% Bošnjaka, a Srba u Federaciji ima umesto 20% sad ih ima 2,5%. Ima ih 460.000 manje, pa mi nije baš jasno ko je tu agresor i ko je tu izvršio etničko čišćenje.

Ali, multietnička Bosna, naveo sam primer Federacije. Sada ću vam navesti primer centralnih opština u Sarajevu. To je najmultietnički deo multietničke Bosne i multietničkog Sarajeva.

Kaže ovako, centar Sarajevo - 1991. godine Bošnjaci su činili 50% stanovništva. Godine 2013. 75%. Rast od 25%. Srba je bilo 22% 1991. godine, sad ih ima 3,7% ili gotovo 20% manje. Jugoslovena je bilo 16%, 2013. godine ih više nije bilo. To je opština Centar. Ona opština iz koje je Šešelj isključen iz Saveza komunista. Izgleda je on bio u pravu.

Novo Sarajevo – 1991. godine Bošnjaka je bilo 35%, Srba 35%, Jugoslovena 16%. Godine 2013. Bošnjaka 60% ili rast od 25%, Srba 5% ili manje 30%.

Novi Grad Sarajevo – Bošnjaka je bilo 51% 1991. godine, Srba 35%, Jugoslovena 11%. Bošnjaka 2013. godine ima 90% ili rast od preko 40%, Srba ima 3,5% ili pad ili manje 32%, Jugosloveni 0%, pad svih 11%.

Stari Grad Sarajevo – 1991. godine Bošnjaka je bilo 39.000, odnosno 75%, Srba 10%, Jugoslovena 6%. Godine 2013. Bošnjaka ima 92%, Srba svega 1%, Jugosloveni su nestali.

To su podaci iz kojih se može jasno videti ko je koga etnički počistio. Ne verujem da je 150.000 Srba iz Sarajeva pobeglo od loših gurabija.

Tu se desilo sledeće. Oni koji su najmanje izgubili sebe predstavljaju kao isključivu žrtvu, a ovi koji su najviše stanovništva izgubili, to kaže statistika, statistika BiH, oni ispadaju na određen način žrtva. Glavna žrtva postaje zločinac, a oni kojih najviše ima, koji su imali najmanje gubitaka ispadne da su oni isključive žrtve.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovih dana statistika kaže da iz ovih poslova Šolak, Đilas, „Junajted grup“, „Junajted medija“ proistekla ona afera od 52 miliona evra. To kaže statistika, bankarska.

Šta kažem ja? Dana 9. marta sam predložio zakon o izmenama i dopunama Zakona o elektronskim medijima. Televizija „N1“ kaže da sam napao „Junajted grupu“, što je apsolutno netačno. U zakonu se apsolutno ne pominju. Zakon je usklađen sa evropskim zakonodavstvom, ovde to i piše. Da su hteli da pročitaju, mogli su da pročitaju. U ovom zakonu se samo pojašnjavaju termini i šta REM treba da čini da se spreče zloupotrebe prekograničnih kanala i reemitovanja.

Sama reč „prekogranični kanal“, tv kanal, znači da je ta televizija negde preko granice, kako oni tvrde u Luksemburgu. Sama reč „reemitovanje“ vam govori da program koji je tamo emitovan za njihovu publiku se ovde bez izmena i dopuna može reemitovati u Srbiji i takvi tv kanali ne moraju da se registruju i plaćaju bilo šta.

Ovim zakonom je sve pojašnjeno – sprečavaju zloupotrebe, da se ne pojave, koje su u korist prekograničnih kanala i ne vidim da se buni „SNN“, „Skaj“, „BBS“, „Rai uno“, „Rai duo“, moskovske televizije itd, klasične prekogranične televizije. Ne vidim da se one bune zbog toga što želim da sprečim zloupotrebe da pravi prekogranični kanali i domaći kanali budu zaštićeni od lažnih piratskih kanala koji glume reemitovanje i glume prekograničnu televiziju, a pri tome program proizvode i emituju iz Beograda.

To je isključivo u znak slobode medija, u korist slobode medija da sasvim slobodno pravi prekogranični kanali mogu da budu zaštićeni da reemituju program bez lažne konkurencije koja glumi prekogranične kanale i glumi reemitovanje. To je u korist domaćih medija, koristi i domaćim medijima zato što takvi kanali uzimaju deo marketinškog tržišta i na takav način osiromaše domaće medije čija onda sloboda biva ugrožena.

Nikakve veze nema sa uređivačkom politikom, nikakve veze nema sa tim da gađamo isključivo „Junajted grupu“, jednostavno u ovom zakonu piše šta treba da uradi REM, šta treba da prati i šta treba da čini ukoliko dođe do glume u prekograničnom reemitovanju programa. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, čovek je u 20. veku naškodio više životnoj sredini nego sve prethodne generacije od postojanja zemaljske kugle. Ovih dana u Banatu su se pojavili ljudi koji zbog klimatskih promena traže zemljište koje ne mora biti ekstra kategorije za zasade šećerne trske. Kažu da dolaze sa Mauricijusa, izgleda da je Dragan Đilas poslao prve investitore i zahvaljujući klimatskim promenama verujem da će nići ti zasadi šećerne trske kada su već nikle pare na njegovom računu, odnosno na računu njegove firme

Dame i gospodo to je grupacija koja najviše prigovara zbog lošeg kvaliteta vazduha. Sećam se za vreme vladavine Borisa Tadića i Dragana Đilasa da smo po Beogradu svi vozili električne automobile, a svi smo se grejali na sunčevu ili neku drugu vrstu obnovljive energije. Tako da, verovatno da će od biomase koja ostane od ove šećerne trske, koju on proizvede u Banatu, jel, kao investitor, verovatno će ova država imati koristi, ali samo kad bi se šalili.

Dame i gospodo svi mislite da je poljoprivreda grana koja pozitivno utiče na životnu sredinu. To apsolutno nije tačno. Poljoprivreda, posebno ova komercijalna, jedan od najvećih zagađivača i bitno utiče na klimatske promene. Stočarstvo, u efektu staklene bašte, učestvuje sa 18%. Svaka krava proizvede gasova u vrednosti ugljendioksida na godišnjem nivou četiri tone. Jedan automobil godišnje izbaci ugljendioksida 2,7 tona. Znači, jedna krava za godinu dana više utiče na životnu sredinu, nego jedan automobil. Stočarstvo u svetu sa 1,5 milijardi goveda i 1,7 milijardi koza i ovaca, daje 18% efekta na staklenu baštu i zagađuje vazduh više nego sva prevozna sredstva za putnički i teretni saobraćaj u svetu.

Takođe, upotrebom pesticida, herbicida, fungicida, insekticida poljoprivreda zagađuje vazduh, vodu i zemljište gotovo istovremeno. Samo deo pesticida se zadrži na biljkama, ostalo ide u vazduh, na zemlju, a time i na podzemne vode. Mineralno đubrivo dodatno utiče na životnu sredinu, tako da, vode, posebno u Vojvodini, obiluju amonijakom i nitratima.

Dame i gospodo narodni poslanici, Evropa ima zajedničku poljoprivrednu politiku, osim direktnih podsticaja, i podsticaja ruralnog razvoja koji mi imamo oni su izvršili i treću podelu na zaštitu životne sredine u poljoprivredi. Oni prate i kilograme stajskog đubriva koji se mogu proizvesti u jednoj zemlji. Oni kontrolišu i broj uslovnih grla koje jedna zemlja može imati, sve zbog efekta koje poljoprivreda proizvodu na životnu sredinu, i u pokušajima da se klimatske promene zaustave.

Dame i gospodo narodni poslanici, u vezi ovih nesrećnika koji su prigovarali za Makiš, imamo u Inđiji pogon za reciklažu koji se „Monbat“, prerađuje olovne akumulatore. Za vreme vladavine ovih žutih, kako bih nazvao, skakavaca, oni su doveli investitora iz Bugarske koji je investirao u pogon za reciklažu olovnih akumulatora, ali na vodozahvatu Inđija, na regionalnom vodozahvatu. Otpadne vode, sulfati, idu u upojni kanal. Dakle, u Inđiji na vodozahvatu, iznad vodozahvata, iznad bunara, se vrše reciklaža olova, olovnih akumulatora, a otpadne vode ne idu u kanalizaciju, jer bi time bili brzo prepoznati zato što bi to vodilo u Dunav, nego ti sulfati, te otpadne vode bogate olovom, idu u upojni kanal iza fabrike, a upojni kanal je u stvari jedan rov u kome se taloži ta voda. Svaka ptica koja sleti i slučajno popije tu vodu, se prevrne i vrlo brzo ugine. To su uradili oni koji danas pričaju o sanitarnoj zaštiti vodozahvata.

Mislim da je vreme da se naučimo, posebno mi u poljoprivredi, klimatske promene nam sve vrate ono što smo naudili životnoj sredini, vrate kroz poplave, suše i oluje. Bog prašta, ljudi praštaju, ali priroda nikad ne oprašta. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, idealna prilika da parafraziram Nikolu Teslu, srazmerno političkom trenutku u kome živimo. Kada bi se mržnja opozicije, ovih drugosrbijanaca, velikog dela opozicije, pretvorila u električnu energiju, obasjali bi ne celu Srbiju, već bi energijom snabdeli pola Evrope.

Nikola Tesla je to rekao za Hrvate. Kada bi se njihova mržnja prema Srbima pretvorila u energiju, obasjali bi ceo svet.

Srpska opozicija, taj deo srpske opozicije o kojoj govorim, je prevazišla mržnju Hrvata i mislim da nas oni više mrze nego što bi nas trenutno mrzeli, kako to kaže gospodin Martinović, u Širokom brijegu, u Imotskom, a u Zagrebu bi mi daleko bolje prošli nego kod drugosrbijanaca iz centra Beograda.

Dame i gospodo narodni poslanici, ima Kenedijeva izreka – ne pitaj šta će država uraditi za tebe, nego što ćeš ti uraditi za, hajde, on je rekao za državu, a ja ću da pitam šta će svako od nas uraditi za sebe? Šta ćemo da uradimo za sebe, a da to korisno za državu?

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predlagaču, a za predlagača smatram i dalje, predlagač akta, predlagač zaključka je gospodin Arsić i njegovo odbor, i smatram da mi raspravljamo o tome, a ne o izveštaju. Po meni, izveštaj je završio kada se o njemu raspravlja na odboru. Ja imam principijelni stav, jer tako piše i u Poslovniku, da reč ima bez ograničenja predlagač akta, tj. gospodin Arsić.

Takođe, mislim da smo previše skloni i da previše pažnje posvećujemo onima koji nama najmanje pažnje posvećuju, a to su agencije. Mi često biramo članove agencija koji imaju tri puta veće plate od nas. Ja se ne zalažem da mi imamo plate kao što imaju ovi navodno nezavisni predstavnici, a većina među njima je zatečena onako kao drugi poziv DS, drugopozivci onako neke stranačke organizacije unutar tih agencija. Ja se ne zalažem da imamo plate kao Zaštitnik građana, kao oni koje mi biramo, da ne budu toliko visoke. Ja se zalažem da oni imaju iste plate kao i mi, pa neka budu niže, da zajedno delimo sudbinu i mi i oni koje mi biramo ovde.

Za mene nije baš pristojno, dame i gospodo narodni poslanici, da mi biramo ljude koji imaju četiri, pet puta veće plate. I ono što su Sokrat i Platon govorili, da takvi ljudi, sa tako velikim platama, moraju da budu izabrani od naroda. Mi smo izabrani od naroda i imamo tri ili četiri puta manje plate, pa bi bilo u redu da i agencije, srazmerno tome što ih mi biramo, imaju makar iste plate kao i mi, znači, ne zalažući se da one budu mnogo visoke, neka podelimo sudbinu, neka podelimo hleb u ovoj zemlji na neki ravnopravan način.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo prodali NIS, nismo mi, to su prodali tamo neki Tadić i Koštunica, za 400 miliona evra ili možda ispod 500, ako se slažemo. Uz NIS, prodali smo sva nalazišta nafte i gasa. Recimo, eksploatacija domaće nafte za jednu godinu je 900.000 tona. Ako to prevedemo u cenu nešto po barelu, toni itd, mi dobijamo od 270 do 300 i nešto miliona evra na godišnjem nivou, samo nafta, bez gasa.

Tako treba da posmatramo bivšu vlast, koliko je ona bila štetočinska, koliko nije radila ni za sebe, ni za državu.

Mi kad radimo na sebi i za sebe, automatski radimo nešto i za državu. Recimo, žetveni ostaci, samo od njiva, i stajsko đubrivo, u Srbiji vrede kao 1,7 miliona tona nafte, što je vrednost preko 500 miliona evra. Mi to ne koristimo. Mi to gubimo svake godine, zato što ne radimo na sebi i na svojoj državi. To je preko 1% BDP-a. Znate li koliko imamo napuštenog zemljišta? To ste trebali u ovim izveštajima sve da nam skrenete pažnju, da mi kao poslanici nešto učinimo, a nešto smo već učinili.

Žao mi je što Saška Tomić nije tu. Zahvaljujući nama u Zakon o poljoprivrednom zemljištu smo uneli da se nekorišćeno poljoprivredno zemljište može izdati u zakup na 30 godina proizvođačima obnovljive energije.

Mi pržimo ne znam koliko tona uglja. Koliko ćemo plaćati one takse zbog ugljendioksida po toni koje emitujemo, to ćemo tek da vidimo, a obnovljivu energiju, koja nam je na dohvat ruke, mi ne koristimo.

Znači, milion 700 hiljada tona nafte spržimo. Znači, niz Moravu vetar duva, stari seljak po želji spaljuje žetvene ostatke. To je dobra rečenica, a da kažemo da ne koristimo ni dovoljno vetar, ni sunce, ni žetvene ostatke. Drvna biomasa koju ne koristimo je druga biomasa, sem ove ratarske koje sam već upisao, 1,5 miliona tona nafte, sve ukupno 3,4 miliona tona nafte mi ne koristimo godišnje. To je vrednost preko milijardu ukupno. Milijardu evra pustimo da se sprži, zaore bez ikakve proizvodnje energije.

Da li nama treba neka pomoć spolja? Možda nam ne treba novčana, finansijska, možda nam treba pomoć iz Baden-Virtemberga da nas nauče o miskantusu, o korišćenju biomase. Nemačka ima slabije uslove nego mi, ali posvećuje punu pažnju proizvodnji obnovljive energije.

Da li znate da imao 350 hiljada hektara slabije plodnog zemljišta koje se ne koristi? Znate li koliko to vredi, kada bi to pretvorio, recimo, u biodizel ili gas, pa u električnu energiju? Da li znamo da svaki hektar daje 20 hiljada kilovata električne energije kroz eksploataciju biomase? Znate li da na takav način gubimo negde oko dve hiljade evra po hektaru najmanje? Da li znate da je to na 350 hiljada hektara sedam stotina miliona evra?

Hajde da saberemo sedam stotina miliona evra sa onih milijardu. Svake godine mi izgubimo ne koristeći biomasu, drvnu poljoprivredu, ne koristeći poljoprivredno zemljište koje je pogodno za uzgoj miskantusa, jer on može da uspeva i na slabije plodnim zemljištima, ima tu i čičoka itd, ali mi to ne koristimo. Znači, svake godine izgubimo 3% i više BDP, između 3% i 4%.

Znate li da poljoprivreda sem što proizvede poljoprivredne proizvode, biljnu proizvodnju, stoku, jaje itd. može da proizvede električnu energiju na način na koji sam već upisao? Znači, poljoprivreda može da proizvede biodizel za svoje potrebe i električnu energiju za prerađivačku industriju, da od mesa, mleka, jaja i biljne proizvodnje pravi gotov proizvod.

Mi tu šansu svake godine propuštamo. Svaki hektar neiskorišćenog zemljišta, a spaljena biomasa škodi poljoprivrednom zemljištu, uništava plodnost tog zemljišta. Svaki seljak koji spali iz nužde da bi lakše orao, biomasu koju niko ne otkupljuje… Znate li kolika je šansa to za lokalni razvoj? Znate li da nam stanovništvo beži po Srbiji u velike gradove? Kada bi u lokalnim zajednicama koristili ovu energiju, to je uglavnom u ruralnim sredinama, otvorila bi se nova radna mesta, smanjio pritisak na velike gradove i stvorili uslovi da se kroz tu proizvodnju energije i kroz nova radna mesta i kroz prehrambenu industriju deo stanovništva vrati u takve sredine, jer bi novac koji otpada u lokalnoj zajednici padao tu negde blizu malih opština i malih sredina. Mi to ne koristimo. Mi smo postali siromašni bogataši. Hvala.

Čl. 106, 107, 108. – zabranjeno je direktno obraćanje, a pošto se gospodin Arsić direktno obratio, da kažem da sam ja govorio ne o Agenciji za energetiku, već o svim agencijama, položaju zaposlenih, pa i o Zaštitniku građana, regulatornim telima itd. gde su primanja znatno veća od naših, a mi biramo i postavljamo te ljude.

Ja nisam tražio da mi imamo manje ili veće plate, nego da imamo jednake, da oni imaju naše ili mi da imamo njihove. Slažem se da su plate stručnjaka u inostranstvu i Evropi daleko veće nego naše, ali da pitamo Tanju Fajon kolika je njena plata kao poslanika u Evropskom parlamentu – 15 hiljada evra. Moja je 95 hiljada dinara. Martinović prima, evo sad sam se ogrešio, 30 hiljada dinara.

Dakle, ja samo tražim, jer je vrlo nezgodna politička pozicija i situacija u državi, da plate budu tu negde jednake između nas i onih koje biramo, ne tražeći da imamo mnogo visoke plate, već nek se oni približe našim platama. Ne moramo mi ići gore, nek oni malo siđu dole i da razumeju da je država u ovom trenutku, u političkom smislu, u ekonomskom smislu, malo ugrožena, pa da se svi malo stisnemo, kao što smo se mi stisnuli u regionu prema drugim poslanicima koji imaju pet hiljada evra, pa neka svi zajedno delimo hleb i sudbinu. Ne tražim da se o tome glasa.

Dame i gospodo narodni poslanici, meni je ovo nekako tema koja bi trebalo da se spoji sa REM-om. Znači, imamo korupciju, RATEL, REM, elektronske komunikacije, Šolaka u nekoj vrsti bekstva, neregistrovane medije koji koriste elektronske komunikacije na putu od Srbije prema Luksemburgu, iz Luksemburga prema Sloveniji, pa onda opet nazad prema mikrofonu Jugoslava Ćosića i takva je naša medijska scena.

RATEL je veoma bitan za slobodu medija, ali tu slobodu, svaka sloboda se ograničava zakonom. Mi danas imamo kompaniju koja je tužila državu Srbiju, a ta kompanija se zove „Junajted grupa“ a „Junajted grupa“ ima ćerku firmu „Junajted medija“, „Junajted medija“ ima „Adrija Njuz Sarl“. Pa, ima u sastavu „Junajted Medija“ i čuvena Đilasova „Dajrekt Medija“, pa vam je tu „Cast Medija“, koja se bavi reklamama dosta neovlašćeno. U reemitovanom programu emituje domaće reklame, u navodno reemitovanom programu, pa u pravim prekograničnim kanalima ubacuje i prekraja programe, ubacujući reklame i sve se to čini uz objašnjenje REM-a da se radi o navodnom tehničkom smislu reemitovanja tako što se signal kroz kabl šalje iz Beograda za Luksemburg, iz Luksemburga za Ljubljanu, iz Ljubljane u Beograd i to kruženje signala, kako kažu iz REM-a, a RATEL izgleda nema ništa protiv, Agencija za sprečavanje korupcije samo posmatra sirote narodne poslanike, mada od našeg posla ima još lošijih… Dakle, sve se to posmatra, a Agencija za sprečavanje korupcije ne vidi očiglednu pojavu korupcije, posebno u REM-u, a možda i RATEL-u i ja verujem da su to ogromne svote, budući da taj biznis Šolakov vredi, po procenama „Bi-Si Partnersa“, negde 2,6 milijardi evra. Znači, mi nemamo problem, po meni, sa opozicijom, mi imamo problem sa ljudima koji se predstavljaju kao opozicija, a zastupaju Šolakov biznis koji košta negde 2,6 milijardi, a godišnje donosi prihod uglavnom u Srbiji od 500 miliona evra.

Mi smo tu temu zapostavili. Znači, Agencija za sprečavanje korupcije misli da to nije neka tema. Ja pitam – ko kontroliše kontrolora? Recimo, Regulatorno telo za elektronske medije i ovo Regulatorno telo za elektronske komunikacije bi trebalo da budu kontrolor. Da li naši mediji zloupotrebljavaju tu vrstu slobode, odnosno da li su po našim zakonima registrovani ili ovde nastupaju kao piratski mediji, koriste elektronske komunikacije dosta nedozvoljeno? S tim u vezi, da podsetim da je SBB, čiji je vlasnik „Junajted grupa“, da li su oni vlasnici oko 30 prekograničnih kanala, koji su, uglavnom, piratski, virtuelni kanali, koji ovde navodno reemituju program i ne podležu registraciji, ne podležu plaćanju taksi ni REM-u, ni RATEL-u, ni SOKOJ-u. Dakle, njih uglavnom izdržavaju domaći mediji i onda imate ljudi koji primaju plate zahvaljujući obavezama koje imaju domaći elektronski mediji i te plate i prihodi ovog Saveta REM-a, odnosno generalnog sekretara, izvršnog direktora i svih njih koji donose Šolaku novac, platu primaju isključivo zahvaljujući domaćim medijima koji finansiraju REM, a pri tome izgleda da neku vrstu nadoknade dobijaju, jer očigledno rade za Šolaka.

Kada sam vas iz SNS podsećao da je Judita Popović greška prilikom izbora, da ona nije stručnjak za elektronske medije, da je ona političar, da je bila u LDP-u, da je bila potpredsednik Skupštine, da je bila narodni poslanik, ja sam onda kvalifikovaniji i nezavisniji bio da budem član REM-a nego ona. Njen protivkandidat je bio Dragiša Kovačević i mislio sam da je greška da izaberemo, recimo, Juditu Popović za člana Saveta REM-a, jer sam pretpostavljao da će se vrlo brzo uklopiti u biznis koji je začet i koji je proširen za vreme vladavine stranke kojoj je ona pripadala.

Uglavnom, recimo Goran Petrović. To je čovek koji je meni više puta odgovarao. Jednom čak napisali, tamo neki Todorović, izvršni direktor… napišu mi da neće više da odgovaraju na moja pitanja – kako mi dozvoljavamo to divlje piratsko emitovanje, koje navodno oni smatraju reemitovanjem.

Ja se malo raspitam, pročitam malo štampu, Goran Petrović, koji je meni odgovarao više puta, gle čuda, u Kragujevcu, tamo 1997. godine, zajedno sa Šolakom i Nenadom Jankovićem, zvanim Neša kauboj, osnovao KDS, a to je preteča SBB-a. Zamislite onda Šolaka i njegove navodno reemitovane programe kontrolišu Neša kauboj i Goran Petrović, koji su sa njim zajedno osnovali tu firmu u Kragujevcu dok je na vlasti 1997. godine bio Verko, evroljub, Veroljub Stevanović? Sada, zamislite, koza čuva kupus i još njeno jare ili sestra koza je kontroliše? To je gotovo nemoguća stvar.

Proizvod toga je da mediji nisu slobodni. Uglavnom svi ti piratski mediji sebe smatraju slobodnim, a ja ih smatram preslobodnim. Dakle, nisu registrovani. Ja sam dobio odgovor regulatora iz Luksemburga, dobio sam odgovor da ti mediji jesu registrovani u Luksemburgu, ali ne emituju program. Kako neko reemituje program koji se ne emituje? Onda, gospođo ministarka, pošto ste bili u BIA, možete i da proverite, N1 nema PIB. Pitam ja njih – ljudi, hajde dajte mi PIB N1 televizije. Oni kažu - N1 televizija nema PIB, nema ga u registru APR, nema PIB, nema u registru elektronskih medija. Ukoliko neko tuži zbog neke lažne informacije, fake news, kako se to zove na engleskom, ukoliko neko tuži, onda mu odgovore da N1 televizija ne može da bude tužena strana, jer oni nisu pružalac medijske usluge jer nisu registrovani u Srbiji, već su registrovani u Luksemburgu. Ako ih tužite u Luksemburgu, oni kažu – jesu oni registrovani u Luksemburgu, ali Luksemburgu ne emituju program.

Ja pitam – kako može da se reemituje nešto što se ne emituje, jer reemitovanje je istovremeno preuzimanje programa bez prekrajanja, izmena, ubacivanja reklama, rubrika itd, reportaža? N1 jedan nema PIB. Odgovor je bio – oni koriste PIB „Adrije Njuz Sarl“ d.o.o. U Luksemburgu postoji „Adrija Njuz Sarl“ koju je navodno osnovala članica „Junajted medija“ N1, itd, neke televizije. Ali, te televizije tamo ne daju program.

Ovde strana televizija koristi program, odnosno PIB „Adrije Njuz“ d.o.o. Beograd, kao reemituju program, strana televizija. Čekajte, ako ste strana televizija, kako možete da koristite uopšte PIB domaće firme, a i da je slučajno „Adrija Njuz“ osnivač N1 televizije, u toj situaciji kada jedna firma osnuje drugu i ta druga mora da ima poseban PIB, ne može da koristi PIB svog osnivača.

Međutim, to izgleda kod Šolaka može sve, u REM-u može sve. REM je posebna vrsta, RATEL je kao odvojen, i nemate nikakvu kontrolu tih komunikacija elektronskih, odnosno po nekom zakonu, ali to je tako nevešto napisano, po nekom zakonu REM bi trebao da naloži operatoru, a to je u ovom slučaju SBB, koji je na određen način vlasnik N1 televizije, tridesetak tih piratskih kanala, Nova S, trinaest Sport klubova, Sinemanija, itd. Oni bi trebalo da nalože operatoru da isključi te navodne svoje kanale koje je registrovao u Luksemburgu. RATEL bi tu mogao da pripomogne i da stručna lica komunikacijom utvrde da li je tačno da se u Luksemburgu ne emituje takav program, da ne dolazi izvorni signal iz Luksemburga, ono što je meni operator iz Luksemburga već odgovorio, a i Slovenci su na moje pitanje to potvrdili, da se takav program kakav se emituje u Srbiji, da se ne emituje u Sloveniji. Prema tome, ne može biti reemitovan ovde.

Sada ovi iz N1 televizije mogu da zakukaju da sam ja protiv nezavisnih slobodnih medija, kako oni to tvrde. Opozicioni mediji nisu nezavisni mediji. Dakle, oni jesu opozicioni mediji i mogu da imaju bilo kakvu vrstu uređivačke politike. Mogu o nama da pišu i pričaju i emituju šta god hoće, vizuelno, tekstom, kako god hoće, mogu da napadaju vladajuću većinu, ali treba da se registruju. Treba da reemituju program, odnosno da ga emituju u Luksemburgu, a oni ga tamo ne emituju, jer bi onda tamo imali neke obaveze koje su izbegli u Srbiji, onda bi te obaveze imali u Luksemburgu. U Luksemburgu svi sigurno moraju da imaju PIB.

Zamislite sada ovako, gospođo, da ja u Inđiji registrujem 30 navodnih elektronskih medija koji neće emitovati program za širu javnost. Emitovanje nije da ja u sobi pustim na kompjuteru program, pa kao, sada ga reemitujem negde. Ne, emitovanje je usluga medijska koja ide za širu javnost, znači, za sve oni koji žele to da vide. Zamislite da ja registrujem 30 kanala. I sada odem u Pariz, odem u London, u Berlin, u Rim, itd, zakupim neki prostor i počnem, navodno, da reemitujem program koji ne emitujem ovde i da napadnem, recimo, u ime slobode medija da napadnem Makrona, Merkelovu, njihove vladajuće partije itd. Zamislite, koliko bi oni dozvolili da ja, navodno, reemitujem tamo program. Vrlo brzo bi oni utvrdili, njihovi regulatori, vrlo bi brzo oni utvrdili da ja lažem, a koliku bi kaznu platio ja ili država, koja je pomagala takvu neku situaciju, mogu samo da zamislim.

Umesto da mi tužimo kao država njih, svi su na moje ove dvogodišnje primedbe na takvu vrstu reemitovanja, mi smo dopustili da Šolak pokrene međunarodnu arbitražu, jer navodno je on oštećen. Poznavajući te međunarodne arbitraže, da on ima tehniku koju država ne može da upotrebi, jer sve mora da ide kroz javne nabavke i mora da ide na belo, dok kod njega postoje razne mogućnosti, poput ovih njegovih mogućnosti u našem REM-u, koje je nezavisno regulatorno telo. Izgleda su nezavisni samo od države i vladajuće većine, ali od Šolaka i Đilasa sigurno nisu nezavisni, ni Neša kauboj. Da, Nešu kauboja su premestili u RTS, nije više u REM-u. Bio je tamo sekretar, pa su ga onda premestili, Šolak je zamenio, stavio svog Todorovića, a svog Nešu kauboja poslao u RTS da pripazi na njegove biznise u RTS-u da može komotno da preuzima serije itd.

Uglavnom, Šolakova imperija je nastala na RTS-u, na domaćim medijima, na eksploataciji Telekoma, strujnih mreža itd. Dve, tri godine ja upozoravam na to. Niko nije našao snagu da se, recimo, pokrene istraga oko pranja para, zato što svu pretplatu ili, recimo, istraga zbog sportskih prenosa na koje nemaju pravo, jer po zakonu najvažnije sportske događaje mogu da prenose televizije koje pokrivaju celu teritoriju Republike Srbije, imaju onaj pristup i na antenu itd, što sa njima nije slučaj. Ali, ti sportski prenosi na sport klubovima donose nove pretplatnike, donose višak reklame itd, i to reklamno tržište koje nezakonito uzimaju, ubacujući reklame u navodno reemitovane programe, što je zakonom zabranjeno, oni stiču prihode i tako uzimaju hleb regularnim televizijama na teritoriji Republike Srbije, što smanjuje njihovu slobodu, jer su onda zavisni od konkursa lokalnih samouprava zato što nemaju dovoljno prihoda od reklama, zato što im je reklamne prihode uzeo Šolak i Đilas i njihova ekipa.

Zamislite obućara, recimo, ja sam obućar, Martinović vrši uslugu obućarske radnje i ja otvorim pored njega. On svoju registrovao u Srbiji, ja dođem tamo, donesem neko rešenje iz Luksemburga i kažem – e, ja uslugu pružam po ovom rešenju, on plaća poreze itd, ja ne plaćam ništa. Znači, automatski, ja uzimam njemu hleb.

Tako je i sa ovim medijima. Ovi što su neregistrovani emituju reklame, uzimaju deo hleba domaćim kanalima i tako domaći kanali umanjuju svoju slobodu jer su zavisni isključivo od novca koji daje, u ovom slučaju nije država, čini mi se, postoje konkursi lokalnih samouprava, jel tako, gospodine Marinkoviću, i onda te lokalne televizije, svako zastupa svog šefa tamo. Tako dobijamo ove neke lidere koji nemaju nikakvu kontrolu, ove opštinske, lokalne, koji nemaju nikakvu kontrolu, jer mediji koji bi lokalni kritikovali njihov rad, jel tako, gospodine Martinoviću, bi završili na konkursu bez tih prihoda. Tako možemo da steknemo neke šefove, samovoljce itd.

Mnogo toga ovi koji govore o slobodi medija, mnogo toga rade protiv slobode medija, rade za Šolakova tri aviona, za 500 miliona prihoda koji se ispumpavaju iz pretplate i prihoda od reklama. Znate li kako? Zato što domaćim kanalima, uključujući RTS, Pink, koji su najgledaniji, recimo, njihova gledanost ili gledljivost, kako god hoćete, je na ovim SBB-ima itd. 80% gledalaca gleda isključivo te programe. Te televizije domaće ne dobijaju nikakvu nadoknadu od pretplate koju ubira SBB, znači, koriste njihov proizvod za džabe. To je kao kad bih ja na pijacu izneo svoje poljoprivredne proizvode i dao nakupcu za džabe to, a nakupac, recimo, na svoje proizvode, koje naplaćuje skuplje, naplaćuje skuplje jer moje dobija besplatno. Tako i ovo, dobili su besplatno proizvode nacionalnih kanala i lokalnih kanala koje puste na SBB-u, a onda plaćaju N1, Novu S, Sport klubove u Luksemburgu, izbacuju pare u Luksemburg.

Sad vas ja pitam, pitam sve nas – kako može SBB, odnosno „Junajted medija“, „Junajted grup“ da plati usluge koje ne postoje? Ako ne postoji emitovanje u Luksemburgu, a to kaže luksemburški regulator, ja godinama pitam – kako onda može neko da plati takvu vrstu usluge? To se zove uzimanje kapitala iz firme ili se zove pranje para, utaja poreza itd.

Kad pitam koji im je PIB N1 televizije, oni kažu – ne, oni koriste PIB „Adria njuz“. „Adria njuz d.o.o. Beograd“ u gubitku, strmoglavom gubitku, služe samo tako da mogu da puste plate ili ne znaš za šta služe, uglavnom duguju. Mi danima slušamo kako smo mi protiv slobode medija.

Evo, ja sam 9. marta već važeće odredbe Zakona o elektronskim medijima dopunio pojašnjenjima šta treba da rade REM i RATEL u slučaju da se dešava ono što ja tvrdim, a u zakonu već piše šta je emitovanje, reemitovanje, što se ne dešava. Samo sam pojasnio šta su obaveze REM-a i RATEL-a, da urade da bi se operatoru naložilo da ukloni ne registrovane kanale, bilo čiji da su, i omogući slobodu medija, da to izbaci, a ako ne izbaci da RATEL i REM zajedno sa ovlašćenjima koja imaju operatora privremeno isključe dok ne postupi po njihovom nalogu.

Popisao sam i kazne za članove Saveta REM-a koji imaju veće plate, odnosno mesečne naknade nego što su poslaničke, da su u obavezi da ispune zakonske obaveze, a ako to ne urade da moraju da plate odgovarajuću novčanu kaznu zato što nisu poštovali zakon.

Nadam se da će vladajuća većina, čiji strah razumem, zato što ovi galame, N1 televizija, glasnogovornik, nema ona najveće prihode, najveći prihod je „Sport klubova“ i „Grand televizije“. Tu najviše prihoda imaju sport i zabava, od reklama. Oni su samo megafon da galame kao na vlast, pa ako vlast krene da realizuje ovaj zakon – ne, to oni rade zato što mi galamimo na vlast. Znači, to su čuvari, psi čuvari, pod znacima navoda. Pas čuvar Šolakovog biznisa su: „Nova S“, N1, jer služe da galame, galame, galame, da privlače pažnju kako je, eto, vlast protiv njih, jer oni kritikuju vlast, pa evo sad je vlast krenula da im se osveti. Ne, poreski zakon i Zakon o elektronskim medijima moraju da se poštuju.

U poslednje vreme, a pravi prekogranični kanali su SNN, BBS itd, čak i HRT, „Rai uno“, „Rai duo“ itd. To su pravi prekogranični kanali. Bili su ovi o kojima sam govorio čisto piratski, ali ima i nekih koji su prekogranični, ali odjednom se pojavila neka družina koja ubacuje reklame. Recimo „Foks muvi“, Foksovi kanali, „Diskaveri“, „Histori“, odjednom reklame u prekograničnim kanalima, što je Zakonom o elektronskim medijima zabranjeno.

U Zakonu o oglašavanju u članu 27. se kaže da ne mogu da ubacuju reklame strane televizije koje reemituju ovde program, što one čine. Odjednom vidite 900 sekundi u jednom filmu, samo u jednom filmu na „Foks muviju“, ja brojao, 900 sekundi da je samo po 10 evra, to je 9.000, puta 30 dana, to je 270 hiljada, puta 12 meseci, to je preko tri miliona, u jednom filmu. Zamislite, ima više Foksovih kanala, „Diskaveri“, „Histori“, pa oni emituju 10.000 neovlašćenih sekundi. Po 10 evra, 100.000, puta 365 dana, 36 miliona evra uzmu na prekrajanju programa prekograničnih televizija.

Mi smo njih trebali da tužimo, a ne oni nas. Pošto mi njih nismo tužili, očigledno da su oni izlobirali, kao što su izlobirali u Briselu neku konferenciju, pa se dozvolilo, što nije bilo dozvoljeno RTS-u, da bude vlasnik emisione tehnike i veze, jel tako, gospodine Martinoviću, morali su da razdvoje proizvodnju i emitovanje programa od emisione tehnike. Odjednom je posle toga Šolaku dozvoljeno da bude vlasnik, operator i da ima svoje kanale, a on se dosetio čak da ih ne registruje ovde, već da ih fiktivno registruje u Luksemburgu. Tamo ne plaća ništa, ovde ne plaća ništa. Ne možemo da ga tužimo, pare ispumpava plaćajući usluge koje ne postoje.

Pitam – dokle, bre, više? Hajde da mi njih tužimo jednom i da vratimo ovom narodu pare koje je on oteo. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao predsednik Odbora za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu mogu da vas izvestim da je Odbor podržao Konvenciju o trgovini žitaricama u petak. Sem toga da vas obavestim i da smo uputili urgenciju Ministarstvu poljoprivrede za isplatu zaostalih podsticaja u poljoprivredi, s obzirom da obrada u Upravi za agrarna plaćanja malo kasni i verovatno se radi i o nedostatku novca za prethodni period.

Naravno da i cena žitarica zavisi od podsticaja da li su uplaćeni ili nisu. Bogatstvo setve, odnosno da li je ona zasnovana sa dosta mineralnog đubriva, sortnih semena itd. upotrebom više mineralnih đubriva, to garantuje i veće prinose, s obzirom da je došlo do blagog izmrzavanja, potrebno je pšenicu što hitnije prihraniti tamo gde to do sada nije učinjeno.

S tim u vezi, potrebno je uputiti ovaj podsticaj. Koliko vidim jutros, barem nekim poljoprivrednicima, s kojima sam u kontaktu, određeni novac po hektaru je legao na račune. Onima koji još treba da dopune svoja poljoprivredna gazdinstva ili nešto izmene, ta mogućnost je ostavljena i odmah da kažem da ta vrsta subvencija utiče direktno i cenu i na konkurentnost, ne samo u trgovini žitaricama, već i u preradi, jer subvencija ne ide samo poljoprivrednom proizvođaču, nego se takav način dobija jeftinija sirovina za prerađivača, on postaje konkurentniji na regionalnim i ostalim tržištima, a i potrošač pored prerađivača ima sigurnost da će biti bezbedan, da će biti snabdeven namirnicama.

Država od svega toga je sasvim bezbedna da u slučaju, ne daj Bože, novih vojnih i ekonomskih pritisaka na našu zemlju, može da garantuje prehrambenu sigurnost našeg stanovništva, a može i da napravi određene rezultate u regionu.

Prilikom početnog ovog Kovida, prošle godine, pre godinu dana videli smo koje je bogatstvo imati svoju hranu i svoje namirnice. Uglavnom se radilo o uljaricama, a i ovaj sporazum je takođe oslonjen malo na uljarice i radilo se o brašnu i žitaricama.

Dakle, ne samo da smo garantovali prehrambenu sigurnost i u to u najtežim trenucima kada su nabavke stanovništva porasle možda za nekoliko stotina odsto, ova država je zahvaljujući tome što je poljoprivreda na vreme bila snabdevena sortnim semenima, mineralnim đubrivom, u proteklom periodu uspela da sve naše prehrambene potrebe zadovolji, a uspela je da zadovolji i prehrambene potrebe okolnog stanovništva, što može da bude i politički razlog za smirivanje nekih tenzija i netrpeljivosti u regionu. Onaj ko ima hranu ima i određeni politički uticaj na one kojima ta hrana nedostaje ili žitarice, prehrambeni proizvodi, a radilo se uglavnom o ulju, brašnu itd.

Mislim da se vredi zalagati i Odbor je stao na stanovište da se iznađu dopunska sredstva i da se zaostali podsticaji za proteklu godinu, ili čak se pojavljuju neki iz 2019. godine, što hitnije isplate, da bi se ta sredstva upotrebila u narednoj setvi i u narednom periodu prilikom nabavke od repromaterijala, pa i do mehanizacije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, najiskrenija ljubav je ljubav prema hrani. Tu ljubav Srbija ne koristi dovoljno. Ovde je zakon o potvrđivanju Konvencije o prodaji žitarica.

Ja pozdravljam to što ćemo na ovaj način saznavati potrebe, bilanse, cene, itd. uvoznika, izvoznika i sve što je predviđeno ovom Konvencijom. Ali, ja bih želeo da navedem primer Danske.

Poljoprivreda u Srbiji se zasniva negde na 3,5 miliona od pet miliona hektara poljoprivrednih površina. Negde obradivih površina ima oko 3,5 miliona. Na tome ostvarujemo izvoz maksimalno tri do četiri milijarde evra i to kada je godina veoma dobra i kada su cene na svetskom tržištu kao što su bile jesenas i kao što su i cene žitarica trenutno.

Ja navodim primer Danske. Danska ima nešto manje poljoprivrednih površina, cela Danska je po površini jednaka poljoprivrednim površinama u Srbiji, znači, manja od Srbije i ima obradivog zemljišta oko 2,4 miliona, ali joj je izvoz u poljoprivredi vredan 15 milijardi evra, znači, četiri, pet puta više nego što je vredan izvoz u Srbiji.

Ali, Danska ne izvozi nijedno zrno žitarica. Žitarice gaji na 1,4 miliona hektara. Prinos pšenice, koju koriste uglavnom za ishranu stoke, ali i za proizvodnju brašna, prinos pšenice je 6,7 tona po hektaru, prosečno. Prosečan rod u Srbiji je 3,5 do 3,7 tona po hektaru, što pokazuje da su oni efikasniji po površini u klimatskim uslovima koji su lošiji nego u Srbiji za dva puta proizvode više žitarica po površini nego Srbija.

Njihova proizvodnja pšenice je pet miliona tona, naša je tu negde od 1,5 do dva miliona tona maksimalno, to kad je dobar rod. Ali, Danska ne prodaje žitarice, ni ječam, ni tritikale, ni pšenicu, a sveukupno gaji na 1,4 miliona hektara. Ali, zato Danska izvozi 28 miliona svinja. Zato je Danski izvoz vredan 1,5 milijarde. Danski poljoprivrednici ne šetaju drumovima, ne protestuju. Danska nije prodala Šariću kombinate. Danska nije prodala kombinate tajkunima.

Godine 2002. ili 2003. sam ja tadašnjem ministru za privredu predložio i privatizaciju da deo prerađivačkih kapaciteta ustupi poljoprivrednicima, jer su uglavnom prerađivački kapaciteti nastali radom poljoprivrede, odricanjem poljoprivrednika određenog dela dohotka da bi se izgradili skladišni kapaciteti, prerađivački kapaciteti itd. Ministar Vlahović to nije želeo da mi dozvoli. Da je dozvolio, približili bi se Danskoj. Dansku drže poljoprivredna porodična gazdinstva.

Mi kukamo, sa pravom kukamo što se broj poljoprivrednih gazdinstava smanjuje, ali u Danskoj se smanjio tri puta. Za negde 30, 40 godina broj poljoprivrednih gazdinstava je opao za tri, četiri puta, ali proizvodnja je porasla.

Danska je pre 100 godina bila gladna zemlja, a sada proizvodi oko 4% ukupne hrane u svetu. Zašto? Sem porodičnih poljoprivrednih gazdinstava razvili su kooperativu, zadruge, ne ove vrste kao što mi imamo, i zato nema poljoprivrednika na drumovima.

Danska ima jedno uslovno grlo, jel tako gospodine Kataniću, po hektaru. Srbija na pet miliona hektara ima 0,33 grla po hektaru, odnosno dve trećine manje nego Holandija. Taj stočni fond, da smo ga zatekli, na dve trećine površina bi bio negde otprilike oko 3,5 miliona uslovnih grla, što bi samo po sebi u stočnom fondu vredelo 3,5 milijarde, a verujem da bi godišnje žive vage, takođe obnavljanjem u stočarstvu, zanavljanjem, svake godine vredelo te 3,5 milijarde dodatne koje sada nemamo. Prerađeno to bi vredelo sedam do osam milijardi više nego što danas vredi. Zamislite da imamo taj stočni fond da smo ga nasledili i da ne izvozimo žitarice.

Mi izvozimo nekad i tri miliona kada je bogat rod, tri miliona tona kukuruza. Izvozimo stočno brašno, izvozimo stočnu pšenicu, izvozimo proizvode od soje. Za to dobijamo ukupno 800 miliona evra, a to je biljni potencijal, upravo što sam govorio, za 3,5 miliona novih grla koje nemamo. Znači, gubimo preko pet milijardi zato što ne izvozimo meso, mleko i jaja prerađene, delimično prerađene, već izvozimo žitarice.

Zato ja pozdravljam ovaj sporazum, jer ćemo znati ko šta uvozi, dakle, ti podaci se javno ne objavljuju novinarima, ali će naša Vlada za trošak od, ukoliko se dobro sećam, šest hiljada evra na godišnjem nivou imati pravo za određeni broj glasova, mislim da će to biti tridesetak u ovom savetu, ali ćemo tačno znati ko što uvozi, ko šta prodaje, ko šta kupuje, kome se šta pomaže u određenim količinama, ali mi moramo krenuti ka preradi.

Holandija ima 1,2 miliona hektara obradivih površina ili 1,4, ne mogu tačno da se setim, ali ne više od 1,4 miliona hektara, to je tri puta manje nego Srbija. Znate li vi da je Holandija druga izvoznica u poljoprivredi u svetu? Sjedinjene Američke Države imaju 270 puta veću površinu, jedva nešto malo beže Danskoj koja ima 270 puta manju površinu, ali su pametnom poljoprivrednom politikom uspeli da budu drugi u svetu Holanđani, a ni Danci proizvode oko 4% hrane u svetu.

Mi nismo ni blizu toga, a naši potencijali, povoljnija klima nego u Holandiji i Danskoj. Da li verujete da je Holandija vodeća u proizvodnji paradajza uz nepovoljne klimatske uslove i manje toplotne sunčeve energije itd, ali oni to nadoknađuju nekom vrstom ogledala itd. i po proizvodnji paradajza su vodeći u Evropi.

Mi, kome je Bog dao sve, i plodno zemljište, daleko plodnije nego od Danske i Holandije, daleko bolje klimatske uslove, sve što nam je Bog dao budale su uzele daleko više. Teško je u kući golih zidova nešto na brzinu postići, ali moramo da imamo poljoprivrednu politiku koja će pratiti zajedničku evropsku poljoprivrednu politiku gde ni jedna zemlja baš ne izvozi sirovine, odnosno samo žitarice, već gleda da maksimalno te žitarice iskoristi u proizvodnji mesa, mleka, jaja, odnosno kasnije njihovoj preradi. Bez prerađivačke industrije vi nemate kome uzeti novac. Ono što prerađivačka industrija napravi bi trebalo da posluži za veće subvencije, odnosno da veći BDP kroz poljoprivrednu proizvodnju i prehrambenu industriju iznedri veće subvencije po hektaru srpskom seljaku.

Ja uvek govorim da su poljoprivredna proizvodnja i pijaća voda prehrambeni proizvod daleko vredniji od zlata i dijamanta i da bi se ekonomska moć jedne zemlje mogla meriti količinom hrane koju ta zemlja može proizvesti.

Zašto Danci nisu na drumovima? Zašto ne protestvuju? Zato što imaju kooperativu koja nije samo u poljoprivrednoj primarnoj proizvodnji, već danski poljoprivrednici i danski zadrugari u toj kooperativi su vlasnici fabrika, klanica i fabrika za preradu mesa, mleka i jaja.

Danska proizvodi 40% ukupnih semena koji se proizvode u EU. Danska ima 19 miliona krznašica, 19 miliona. Berza u Kopenhagenu ima promet od 824 miliona evra. Znate li vi da smo mi zbog nekoliko udruženja građana, sa ukupno 10 osnivača, koji su veoma radikalni, zabranili našim proizvođačima da proizvode krznašice, ono što Dancima ne pada na pamet da zabrane? Nerčevi menjaju kafilerije. To gospodin Katanić zna. Nerčevi jedu otpatke od piletine i ribe. Dancima i Norvežanima ne pada na pamet da se odreknu, niti je to uslov za ulazak u EU. Ne pada im na pamet da se toga odreknu. Nama su demokrate propisale da to stupi na snagu 10 godina od dana donošenja i stupilo je prošle godine.

Zagovarao sam da tu odredbu u zakonima uklonima, a Holanđani su bili voljni da ulože milione i milione evra ukoliko mi ukinemo tu zabranu zato što kod njih stupa na snagu 2023. godine. Danska, Norveška i ovi nisu želeli tu vrstu zabrane da uvedu, ali mi smo bili pametni i tako eliminisali niz malih poljoprivrednih gazdinstava koji su na maloj površini organizovali tu proizvodnju.

Rekli su da ja istrebljujem krznašice. Netačno. Ja sam se zalagao da se one uzgajaju. Oni koji su se zalagali da se ne uzgajaju oni su ih u Srbiji uništili. U Srbiji, gle čuda, dozvoljeno je nošenje bunde i uvoz krzna, ali nije dozvoljena proizvodnja. Svi oko nas proizvode, i Bosna, i Mađarska, i Bugarska, i Rumunija. Samo smo se mi našli pametni da uklonimo hiljade malih proizvođača.

Danski proizvođači ne idu na puteve, jer ono što ne zarade u poljoprivrednoj proizvodnji… Vi imate sticaj okolnosti, da prerađivač uvek hoće kod nas jeftiniju sirovinu, a uglavnom su to tajkuni koji su do prerađivačkih kapaciteta došli švercom cigareta i nafte i kupili velike kombinate, tako i otkupna mesta da mogu da kradu na vlagi i vagi itd. Oni gledaju da što jeftinije kupe poljoprivredni proizvod, kao recimo suncokret. Kupili po 36 dinara, cena koja je bila 2019. godine, pa onda kažu – nestašica suncokreta, pa mora da poraste cena ulja, iako su poljoprivredni proizvođači to prodali po istoj ceni kao i 2019. godine kada ulje nije skočilo. To znači da sednu njih trojica, četvorica i dogovore se, poraste cena potrošaču.

U Danskoj to ne može da se desi iz prostog razloga što su te kooperative i zadruge vlasnici, ne zadruge našeg tipa, prerađivačkih kapaciteta i nemaju interes da potcene svoj proizvod, jer ujedno su i otkupljivači. Kod nas otkupljivači žele što jeftinije da kupe, a seljaci što skuplje da prodaju i tu se sudaraju. U Danskoj to je nemoguće, jer poljoprivredni proizvođač je ujedno i prerađivač i ta kooperativa, ako poljoprivredna gazdinstva nešto izgube, onda kroz preradu oni to zarade. Zato oni više nego mi koriste onu najiskreniju ljubav, ljubav prema hrani koji mi treba u narednom periodu boljom poljoprivrednom politikom, više subvencijama… Ako naši seljaci budu imali uslove kao poljoprivrednici u EU i ukoliko usvojimo koncept Danske, za nekoliko godina zgazićemo, imaćemo bolje rezultate nego poljoprivredni proizvođači u EU koji u ovom trenutku imaju od pet do 10 puta bolje subvencije nego poljoprivredni proizvođači u Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, već sam rekao da ću podržati ovaj zakon, ali da mi sa žitarica i sirovina treba da se trudimo da proizvedemo što bolji prehrambeni proizvod.

Komunizam nije bio moj poredak, to je opšte poznato, ali je u odnosu na dane koji su iza nas, u poslednjih 10 godina, imao bolju poljoprivrednu politiku. Možda je ona zasnovana na dogovornoj ekonomiji, ali je poljoprivreda u to vreme imala sve, ne od njive do trpeze, već od nauke do trpeze. Imali ste naučne institute koji su se bavili voćarstvom, ratarstvom, stočarstvom, imali ste proizvodnju sadnog semenskog materijala, imali ste proizvodnju sortnih smena, sadnog materijala, imali ste proizvodnju mineralnih đubriva, imali ste proizvodnju preparata, imali ste proizvodnju mehanizacije, priključnih uređaja. Radio sam pet godina u IMT-u, prodavali smo 40 i nešto hiljada traktora godišnje. Ljudi su čekali u red, bez obzira što je proizvodnja bila visoka, ljudi su čekali u redu da kupe traktor i da kupe priključnu mehanizaciju.

Imali smo prerađivačke kapacitete, pre toga imali smo kombajne, imali smo čime da skinemo useve, imali smo berače. Imali smo prerađivačke kapacitete, od proizvodnje keksa, od prerade u šećer, ulje, biljne masti, itd. Prerada određenih žitarica kao suncokreta, soje, pšenice proizvodnja brašna i ulja, proizvodnja biljnih masti, to je ono što obuhvataju ove žitarice. Pored toga imali smo proizvodnju šećerne repe i šećera, šećer, biljne masti, ulje, brašno. To je originalna podloga za razvoj konditorske industrije. To je onaj proizvod koji danas fali Srbiji da bi kompletirala, imala gotov, dobar prehrambeni proizvod i time osvaja, pre svega regionalno tržište, a boga mi, i evropska i tržište Rusije i Belorusije.

Danas teško možete da nađete poljoprivredu politiku od nauke do trpeze. Falilo je u ono vreme samo da se zbog tržišne ekonomije izvrši pažljiva privatizacija. Međutim, izvršena je grabizacija, tako što je svako ugrabio po jedan deo, neko je uzeo preradu, neko uzeo proizvodnju pesticida, neko uzeo proizvodnju šećera, za tri evra puta tri šećerane. Neko je uzeo kombinate, onda se pojavio Šarić, pa je i on bio neki poljoprivredni faktor, uglavnom jedinstveni neki sistem koji je postojao, razoren je i teško je to sklopiti za nekoliko godina.

Nadam se da ćemo to učiniti, pre svega zbog toga što ko želi da jede ukusan hleb mora prvo da poseje pšenicu, ko želi da jede ukusnu voćku mora da zasadi drvo. Ovi pre nas nisu sadili, nisu sejali, oni su samo želi. Oni su mislili i njihova poljoprivredna politika se svodila na to – posadiš čvarak, pa čekaš da niknu šunke. To vreme je iza nas. Verujem da sa pažljivijom poljoprivrednom politikom možemo domoći jednog dobrog, odnosno više dobrih prehrambenih proizvoda da podignemo prehrambenu industriju i mislim da uz pomoć većih subvencija mi to možemo učiniti i moramo pažljivo čuvati pre svega regionalna tržišta oko nas zbog transportnih troškova niskih i pokušavati uporno da nastupamo na tržištima EU i na tržištima Rusije i Belorusije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, po pitanju bezbednosne saradnje sa Palestinom poslednji događaji su dokaz zašto treba sarađivati sa svim zemljama, i sa prijateljima i sa protivnicima i sa saveznicima, po pitanju bezbednosti.

Svi građani imaju pravo na život, na slobodu i na bezbednost i po pitanju bezbednosti treba sarađivati sa svima.

Ono što je kod mene problematično nije u vezi Skupštine, nije u vezi Vlade, nije u vezi ministra unutrašnjih poslova, tiče se pravosuđa. Ne znam da li je naše pravosuđe zrelo da štiti nevine, kažnjava krive, a ko ne kažnjava krive taj novo zlo čini, a čini mi se često za naše pravosuđe da pojedine sudije više štite krivce, a kažnjavaju obične građane, umesto da rade obrnuto.

Dame i gospodo narodni poslanici, po pitanju poljoprivrede već sam dosta toga rekao. Moram da podvučem, što se žitarica tiče svakako glasamo za to, ali uz želju da pokažemo napor da ne izvozimo uglavnom žitarice, da ih subvencionišemo, zato što dok subvencionišemo biljnu proizvodnju trenutno uvozimo između 500 i 600 hiljada svinja godišnje. Znači, više uvezemo nego što izvezemo svinjskog mesa i svinja u komadima. Kad pretvoriš, to je negde oko 600.000 komada.

Mnogi misle da poljoprivreda EU počiva na daleko većim posedima i tu vas moram obavestiti da dve trećine poseda EU je manje od pet hektara. Prosečan posed u Srbiji je 5,7 hektara. Dakle, imamo idealne uslove, s tim što imamo manje subvencije da pokrenemo poljoprivrednu proizvodnju u pravcu razvoja prehrambene industrije i, ponavljam po ko zna koji put, da na takav način osvajamo, pre svega, zahvaljujući „mini Šengenu“, osvajamo tržište u regionu, naravno i tržišta EU i tržišta Rusije i Belorusije i drugih zemalja.

Na kraju, da zaključim – Bog daje hranu svim pticama, ali im ne baca u gnezdo.

Druga poslovica kaže – Bog nam daje orahe, ali ih ne lomi.

Na nama je da vreme provodimo u radu, trudu, u borbi, što je rekao Nikola Tesla, da spojimo ono što nam je Bog dao. Bog nam je dao plodno zemljište, klimu i vredne ljude. Na nama je da povećanim subvencijama uradimo ono što je moguće, dakle da krenemo u veliku poljoprivrednu proizvodnju, daleko vredniju i da za nekoliko godina vrednost našeg izvoza bude makar 10 milijardi evra. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, Deklaracija o pravu čoveka i građanina, 18. veka. Pojedine naše sudije još uvek nisu dobacile do 18. veka. Deklaracija kaže da su svi ljudi jednaki pred zakonom, 18. vek.

Pitam buduće sudije, za koje verujem da će poštovati Deklaraciju prava čoveka i građanina, a pitam i sudije koje su postavljene, recimo, pre desetak godina, da li poštuju tu jednakost pred zakonom? Ako to ne poštujete, onda ne kažnjavate zlo. Ko zlo ne kažnjava, taj novo zlo čini. Verujem, a da se ne shvati pogrešno, da protiv pojedinih naših sudija treba da se vode ozbiljni sudski procesi kršenja Deklaracije o pravu čoveka, jednakosti pred zakonom. Ja sam siguran da 5% ljudi koji trenutno robijaju, robijaju pravosnažno osuđeni suprotno nekim zakonima ili zakonskim propisima.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja imam tu čast da kao poslanik za razliku od drugih poslanika ne budem jednak pred zakonom. Nisam valjda dovoljno vredan da dobacim, recimo, do advokata, da imam pravo koje imaju bivše sudije u kafani. Ja ta prava nemam ni na ulazu u Narodnu Skupštinu. Ja treba građanima da ulivam sigurnost u postupanje sudija pred zakonom, zakonima koje smo mi ovde doneli.

Neko kaže da mi nemamo pravo da kontrolišemo božansku nezavisnost naših sudija, a donosimo zakone. Na koji način, a car Dušan drži Zakonik i moć, topuz, to je moć da se zakon sprovede. Zakon bez moći je nemoć. Mi donosimo zakone i ukoliko nemamo moć, da nadgledamo one koji sprovode zakone, samo da ih nadgledamo. Mi onda njihovu nezavisnost pretvaramo u tu božansku, a tako božanske nezavisne sudije, od žutog božanstva ubačene, kažu da nemam prava ni kao pas lutalica.

Svi ste bili svedoci, a izabrana, postavljena, jel tako, gospodine Jovičiću, lica imaju pravo da se nazovu službenim licima. Dakle, na stepeništu Narodne Skupštine, po pozivu predsednika Narodne Skupštine, ja taj status imam. Ako napad od 15 huligana neko okvalifikuje kao nasilničko ponašanje u grupi, a pri tome se napad desio 15 minuta pred sednicu Narodne Skupštine ili sat i 15 minuta, ne mogu tačno da se setim, mislim da je ipak bilo 15 minuta, ono kada smo opoziciji hteli da učinimo da se potpisi prikupljaju u opštinama i tako dalje, a ne kod notara, na Svetog Marka napali me neki vernici. Tek posle četiri dana je tužilac naložio policiji da dođu i da pitaju šta se to desilo, iako su sve televizije prenele snimak tog prebijanja.

Umesto krivične prijave za napad na službeno lice, to je vrlo brzo prekvalifikovano, a Prvi osnovni, Prvo osnovno tužilaštvo, to su ovi koji donose presude u korist Boškića, Đilasa i tako dalje, te ekipe, na brzinu su to, posle četiri dana okvalifikovali kao nasilničko ponašanje u grupi. Niti sam napadnut na stadionu, niti u kafani, a recimo bivšeg sudiju Pekovića, a ja podržavam to, i advokata Petronijevića, čini mi se, u kafani negde u ponoć napala je grupa huligana i ja podržavam meru - trenutni pritvor za napadače. Odmah su pritvoreni. Ja to podržavam, ali valjda i mi drugi po Deklaraciji o pravu čoveka iz 18. veka imamo pravo na jednakost pred zakonom.

Posle četiri dana, jel tako gospodine Martinoviću, tek posle štrajka glađu gospodina Martinovića i gospođe Božić tužilac je našao snage, a da prethodno kažem da je policija legitimisala napadače, ali je tužilaštvo reklo da ih puste taj prvi dan, posle četiri dana su se setili da uzmu od mene izjavu i da krenu u neko procesuiranje, nasilničko ponašanje u grupi.

Znači, nisam jednak ni sa advokatima, ni sa bivšim sudijama. Nisam jednak ni sa Borkom Stefanovićem. Videćete da nisam jednak. Nisam do sada jednak, a neću biti jednak ni po pitanju donošenja presude.

Setite se napada na Borka Stefanovića koji sam ja osudio, osudio i tražio, puštao poruke svima za koje sam mislio da mogu da pomognu u trenutnom hapšenju počinilaca napada na njega pred mesnom zajednicom u Kruševcu, i to je rezultiralo hapšenjem, privođenjem odgovornih osoba za taj napad, pri čemu ga je pripadnik izvršne vlasti, policajac, branio i sam dobio neke udarce. To je, čini mi se, i presuđeno, ne znam da li pravosnažno, sa višegodišnjom robijom.

Ja sam napadnut na ulazu u Narodnu skupštinu kao narodni poslanik. Verovatno narodni poslanici imaju manja prava od građana koji ulaze u mesnu zajednicu. Hajde da se složim i sa tim.

Gledajte, neko je šutnuo psa lutalicu negde na Slaviji, jel tako bilo? Taj postupak, koji osuđujem, rezultirao je privođenjem. Hoće li neko od sudija i tužilaca da mi objasni da su moja prava manja od prava pasa lutalica? Ja ne podržavam to što je neko učinio i šutnuo psa lutalicu, ali se dva dana tragalo za čovekom. Nađen je u Kraljevu i on kaže da je pas lutalica hteo da ga ugrize, on ga je kao šutnuo. Podržavam i to što su ga priveli, ali kako to da je to kod mene slučaj tek posle četiri dana, i to posle štrajka glađu gospodina Martinovića i gospođe Božić?

Da li su moja prava manja samo zato što sam protiv žutih? Da li sudije misle da oni koji su ih tada imenovali, da li misle da treba mene kao političkog protivnika diskvalifikovati iz zakona? To je Marijan, nema veze. Hajde nađite neku uvredu koju sam ja uputio bilo kom narodnom poslaniku, a mene tretiraju kao lice nedostojno, jer ja sam u Skupštini uradio nešto. Ja u Skupštini, sem što govorim, ponekad sam ironičan, to priznajem, ali ironija je moja prednost, kao što je i jednostavan rečnik moja prednost jer me narod razume. Razume me i onih 5% koji nepravedno robijaju zato što naše sudije… Sada da izvršimo kontrolu, verujte mi da i među savesnih ima onih koji su izostali, nećemo naći ni polovinu sudija na radnom mestu.

Kao bivša poslanička grupa, gospodin Komlenski, gospodin Torbica, gospođa Karadžić i ja, smo predložili da izjednačimo prava sudija za prekršaje sa ovim sudijama zato što sudije za prekršaje imaju po više desetina klijenata u toku dana, a ove sudije kad dođu, ne dođu. Kada dođem na sud, sudija nije došao, kao bolestan je, niko to ne proverava, a ja ako ne dođem na sud treba mi ogromno lekarsko uverenje itd. da dokažem da sam bio bolestan. Nismo mi jednaki pred zakonom.

Imam osećaj da postoje sudije plemići, da u to ne sme da se dira samo zato što su oni sudije. Gospodin Majić kojeg sam često pominjao, gospođa Malušić je sada to ponovila, je najbolji primer da zakon nije jednak za sve sudije. Neki su božanski, nezavisni, a ovaj je planetarno nezavistan. On može sve. On može da kvalifikuje politički koga god stigne. On može da ide u političke emisije bez dozvole starešine suda. On može sve.

On može da napreduje i po dva stepenika. Znate, kada se zaletite da preskočite mnogo stepenika, to treba da rezultira nekim padom. On je mogao sa opštinskog osnovnog suda, opštinskog, kako se to zvalo, na koji je prošao, znamo kako je prošao krod onog DSS ministra zato što je išao u vikendicu, napadao ga dok god ga nisu proglasili sudijom, a onda je, gle čuda, preko stranih ambasada se vinuo gotovo oblake. Sa osnovnog suda na apelacioni. Ja vas sad pitam - kako ja iz osnovnog suda mogu da idem u apelacioni sud? Mogu ako sam Majić.

Majić je čovek sa posebnim pravima. Ja vam kažem, koje je on iskustvo imao kada je postao sudija apelacionog suda, ali da budemo iskreni? Gospodine Joviću da budemo iskreni, kako neko ko nikad nije rešavao žalbe, znači nije prošao kroz viši sud, a rešavao žalbe nižeg suda, pa ima neka iskustva, pa može onda da bude apelacioni sudija, ali stvarni apelacioni sudija, da ima iskustva u rešavanju toga? Onda nije čudo, a čovek bez ikakvog iskustva oslobodi pedofila, oslobodi „Gnjilansku grupu“ koja je ubila 80 Srba, na vrlo surove načine „laganim uzimanjem duše“. Kako se to dešava?

Kako se dešava, recimo, kako će se desiti da napadači na Borka Stefanovića dobiju 11 godina, a moje ćete verovatno tamo negde odlikovati? Kako može da se desi, dovešću, ne znam koliko imam sudskih postupaka za reči izgovorene za govornicom? Kaže, narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu i drugu odgovornost za izneto mišljenje ili glasanje prilikom vršenja svoje funkcije. Treba da dodate u Ustav na koji smo i mi i vi dali zakletvu - za Rističevića ne važi. Onda ću ja to razumeti, jer sam biće niže vrednosti. Ja sam vam već dokazao da pred sudijama, tužiocima vredim manje od psa lutalice.

Verovatno to raduje moje političke protivnike, ali ja se ne ljutim, ja mislim da sva živa bića, a ne svi građani što piše u Deklaraciji o pravima čoveka, imaju pravo na jednakost pred zakonom. Ako neko šutira psa lutalicu mora da bude za to kažnjen i osuđen, ali ako neko šutira narodnog poslanika, pa nemojte da ga odlikujete, pa makar uradite, onaj početni tužilac makar da pokrene nešto itd. i da se pri tome ne blamirate ni vi ni mi, da se ne blamiramo pred građanima.

Mogu da zamislim koje su sve nepravde pred običnim građanima koji nemaju pravo ovde da dođu i da govore o nepravdi pred sudovima. Mogu da zamislim kakve sve nepravde postoje i koliko ljudi robija zbog grešaka sudova i ja ih pojedinačno neću nabrajati, jer bih mogao sada da krenem da nabrajam ko Fidel Kastro sve presude koje su veoma sumnjive koje sam dobio gore u kancelariji, o kojima kad bi počeo da diskutujem ne bi bilo u redu da diskutujem o jednoj, a da drugih 100 zanemarim.

Dame i gospodo narodni poslanici u očekivanju da Boška Obradovića i njegovu ekipu huligana, navodnih vernika, oslobodite, da ne budu kažnjeni ni sa trećinu kazne sa kojima su kažnjeni oni u Kruševcu, sa pravom ste ih kaznili, niko nema pravo da kažnjava nikog drugog, niti da ga napadne zato što ima druga politička uverenja.

Ja ne tražim da se vodi sudski postupak protiv lica koja su me ovde štipala, pljuvala, pretila, pazi u novinama objavljeno kako su me ljudi tražili da me biju narodni poslanici zato što oni misle da sam ja nešto pogrešio i niko ništa nije reagovao.

Ne vidim presude za napad, upad u RTS, motorne testere itd. Ništa ja od toga ne vidim. Ne vidim presude za pokušaj upada u Predsedništvo. Neko je ovde govorio, kako je to rekao gospodin pre mene, „manitsko ponašanje u Americi“ itd, kako su njihovi sudovi to rešili.

Većina tih ljudi koji osuđuje događaje u Americi kao kršenje demokratije, njima je sasvim normalan upad u Narodnu skupštinu, prebijanje poslanika. Zamislite, ni jedan kongresmen nije prebijen u Kongresu. Sa pet metara su ubili ženu, sa pet metara, jer tako, gospodine Marinkoviću, sa pet metara iza ragastola u vratima, sa pet metara je ubio ratnog veterana u Kongresu. Ja ne tražim da naša policija ovde ubije.

Ja sam bio protiv odlikovanja novinarke, ako je to bila ona, koja nije htela da kaže da su policiju gađali kamenjem, da se policajac okrenuo i rekao: „Ali gospođo, recite da nas gađaju sve vreme“. Ja sam protiv toga da neko policajcu slomi obe noge i da niko ne odgovara. Svako bacanje kamena na policajce, a bacali su teške i po nekoliko kilograma, je pokušaj ubistva. Ja vas pitam – ko je to kažnjen i da li je to jednakost pred zakonom?

Da vas pitam za taj Viši sud iz Timočke. Kada sam govorio ovde da su sudije koje sude u pojedinim slučajevima gore od onih kojima sude za krivicu. To sam govorio ovde pre dve-tri godine nekoliko puta. Zar nam nije dokaz događaji poslednji sa kriminalcima i sa razvojem kriminala? Zar vam to nije dokaz da su neke sudije koje su puštali takvu vrstu kriminalaca zlo nisu suzbijali, nego novo zlo činili? Znači da je ta izreka tačna. Zlo nisu kažnjavali. Kad ne kazniš zlo na sudu, onda si napravio pretpostavku da se novo zlo sačini i to je dokaz i to je onda rezultiralo, ako ne kazniš nošenje pištolja, ako ne kazniš, ne znam šta, staviš neku nanogicu, ti si dopustio i dozvolio da se veće zlo počini i da to rezultira sa desetak mrtvih.

Sad ja pitam, da li sudija koji je to uradio nije gori od onih kojima je sudio? Ja tvrdim da jeste. U Višem sudu kada podnesete za neistinu neku tužbu, kad podnesem ja, kad ukucam ovaj štampani medij, kad ukucam u guglu moje ime i prezime, ja ljudi mislim da sam Osama Bin Laden. To je toliko, ne znam šta sam uradio. Nemam firme, piše da imam firme. Ne dugujem nikakav porez, piše dugujem porez. Nikada nisam ništa poslovao sa Direkcijom za robne rezerve, kaže ja sam je opljačkao itd.

Kad ja tužim i donesem potvrde, donesem potvrde crno na belo ovako, sve potvrde izvađene sutradan, sudski procesi traju po šest godina. To je ono jednakost pred sudom i suđenje u razumnom roku. Zašto jednakost? Kad Đilas sudi, pa to pravosnažno bude za šest meseci. Mi smo prva vlast koju progoni opozicija i sudskim putem i nasilnim putem. Mi smo prva vlast koju tuče opozicija.

Na kraju, jedino što tražim od vas i od novih sudija, da budemo svi jednaki pred zakonom. Hvala.

Nadam se da ću, dame i gospodo, moj govor uklopiti u tih 29 minuta.

Mi govorimo ovde o zajmu. Lako je podizati zajmove i kredite posebno kada privreda funkcioniše. Ovi pre nas su dizali kredite, a iz kredita nisu pravili izvoz za vraćanje duga. To u ovoj situaciji nije slučaj. Dakle, postoji izvoz za vraćanje duga i država može da se sa 30 miliona evra posveti kulturi, jer će privreda taj novac zaraditi i za ovih 30 miliona i za neke druge potrebe. Dok privreda funkcioniše, lako se braniti i od kovida.

Dame i gospodo, gotovo opšte uverenje je da našu kulturu kvare rijalitiji. Mislim da je to delimično tačno, ali pogledajte serije na RTS-u. Po meni, serije koje su posvećene narko dilerima, u obilju nasilja, narkomanije, scena seksa itd. su daleko veći problem i gledanije nego rijaliti na „Pinku“, „Hepiju“ itd. Čak se neki narko dileri u serijama koje se snimaju na RTS i prikazuju pokušavaju predstaviti u nekom pozitivnom svetlu.

U poslednje dve godine sam, ne baš redovno, gledao dve takve serije gde se droga pakuje u mlinovima na veliko itd, a da pri tome glumci koji psuju, ubijaju, rasturaju drogu u tim serijama oni najviše pričaju o rijalitima, kao da su to doživeli kao neku vrstu konkurencije.

Ja bih od ovih projekata za kulturu voleo da se deo tog novca ili neki drugi novac uloži u folklorna društva u malim sredinama. Dakle, ono što neguje kulturnu tradiciju našeg naroda i po igrama i po nošnji i po pevačkim društvima. Dakle, voleo bih da se maksimalna pažnja posveti folklornim društvima u malim sredinama, pa čak da postoje neke centralne smotre za takvu vrstu folklornih društava, jer mislim da je vredno da naši ljudi znaju kakve su nošnje bile, kakve su se igre igrale. Mislim da je to veoma značajno za kulturu, odnosno za prenos kulture sa jedne generacije na drugu.

Dame i gospodo, ovde ste govorili o filmu „Dara iz Jasenovca“. Ja ću pokušati da one koji su najviše govorili protiv tog filma, a žive uglavnom u Beogradu i Novom Sadu, da to uporedim sa filmom koji nije snimljen, koji se zvao „Mezimica“. Ali, pre toga, hoću da kažem da najglasniji kulturni radnici, reditelji i glumci su dobili ogroman novac iz budžeta Republike Srbije, a da pri tome ja baš i nisam video neka kulturna dostignuća.

Recimo, Bjelogrlić je dobio preko 110 miliona dinara iz Filmskog centra Srbije, čiji budžet se puni iz budžeta Republike Srbije. Nikola Kojo je dobio 20. Gospođa Karanović je dobila 30 miliona. Srđan Dragojević je dobio 30 miliona. Srdan Golubović je dobio 30 miliona. Dakle, svi oni koji se blatom bacaju na ovu vlast, zahvaljujući tome što je ova vlast organizovala državu da ima viška novca i da mogu da se finansiraju filmovi su imali koristi, a pri tome ne štede bacajući to blato.

Ja sam već rekao da ću nešto malo da kažem o filmu „Mezimica“ koji nije snimljen, na sreću, jer je producent povukao projekat iz Filmskog centra Srbije. Dakle, svi oni koji su se blatom bacali na „Daru iz Jasenovca“, su filmom „Mezimica“ hteli da snime sledeći film – da srpski lekari iz Kliničkog centra Srbije uz pomoć pokvarene srpske policije vade stranim državljanima organe i prodaju na crnom tržištu. Time su hteli valjda da amnestiraju „Žutu kuću“ i da predstave vađenje organa kao čin koji se događa u Srbiji i time bi naneli nemerljivu štetu. Scenarista koji se zvao kako se zvao nije želeo ni malo čak ni da prepravi takvu vrstu scenarija i producent je bio prinuđen da povuče takav projekat. Svi oni koji su bili protiv „Dare iz Jasenovca“ su tada govorili da je filmski centar Srbije izvršio cenzuru, iako je sam producent povukao taj projekat.

Dakle, svi koji su bili za to da se Srbi pokažu kao zlikovci su bili protiv toga da se deo hrvatskog naroda, zloglasne ustaše, prikažu samo delimično u svetlu kakvi su stvarno bili.

Na kraju, da zaključim da je socijalistička komunistička Jugoslavija bila samo prelaz u Hrvatskoj iz jedne NDH u drugu NDH i imamo pravo da narod i buduće generacije podsećamo na tu činjenicu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, osnov je pominjanje imena i verovatno lapsus. Ja nikada nisam rekao da je bolje uvesti nego proizvesti. Rekao sam obrnuto. Znači, ja sam govorio o poljoprivrednoj proizvodnji da je bolje proizvesti nego uvesti, a da je deviza one bivše vlasti bila sasvim obrnuta.

Ja smatram da je proizvodnja hrane najbitnija za ekonomsku moć jedne zemlje i tvrdim da će se uskoro ekonomska moć zemlje, zahvaljujući pre svega promenama klime, meriti ne toliko količinom zlata i dijamanata već količinom hrane i količinom pijaće vode koju ova zemlja može proizvesti. Otuda uvek govorim da je bolje proizvesti nego uvesti, a da je deviza bivše vlasti, za čije vreme je, recimo, nestalo 200 hiljada krava, bila – bolje uvesti nego proizvesti.

Ovo čisto radi razjašnjenja, poštujući u potpunosti grupu muftije Zukorlića, čisto da znamo šta je bila istina o onome što sam ja govorio. Hvala.