Nije problem ime i prezime, navedeno je da sam bio član upravnog odbora kao opozicija. Dakle, ni kao opozicija, ni kao vlast, nisam bio član čak ni opštinskih upravnih odbora, već samo komunalnih preduzeća itd. Bio sam član Upravnog odbora RFZO, ali ne kao politički predlog, već kao osiguranik zemljoradnik. Postoji penzioner, radnik, zemljoradnik i četiri daje Vlada. Ja sam bio kao osiguranik.

U tom trenutku zemlja je bila 37. ako se ne varam, ili 35. ne znam koliko ima tačno država koje su rangirane u Evropi. Sa tog 35. mesta, za vreme trajanja mog kratkog mandata kao osiguranik, ja sam doprineo da se zemlja kvalifikuje i dođe na 18. mesto. To je međunarodno rangiranje, proverljivo. Pri tome smo pretekli 14 zemalja EU. Verujem da ne moram biti politički predlog, a da mogu da doprinesem nešto i sa nekih drugih pozicija, ovog puta sa staleške profesionalne pozicije.

Nisam bio član upravnog odbora ni da su mi nudili. Recimo, meni su uzimali ton. Kad sam ja govorio u Skupštini kao opozicija, izlazio sam za govornicu preskačući noge, kolena itd. i ja se nisam ljutio. Demokratija je čudna stvar. Nju treba graditi iznutra. Zato se ni dan danas ne ljutim na tadašnje vlasti koje su me sprečavale da svoje demokratsko pravo govora izrazim u Narodnoj skupštini preko. Mislim da same političke stranke treba da odluče da li će po političkom predlogu ući u upravni odbor ili neće.

Što se EU tiče, ja sam se zalagao, moja stranka je u programu 1990. godine, jeste mala, ali ona je kao cilj istakla ulazak Jugoslavije u Evropsku zajednicu. Danas se zalažem, nadam se da ću dočekati, da Srbija uđe u EU, pre svega zbog zajedničke poljoprivredne politike. Da bi me poljoprivrednici razumeli, da smo članovi EU, danas bi imali subvencije 500 evra po hektaru prosečno, a ne 100. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, do 2004. godine ja nisam bio ni odbornik. Da li su opozicione stranke ulazile u upravne odbore opštinskih javnih preduzeća i ustanova, ja to ne mogu znati. Da li su ulazile u republičke, mislim dok sam bio 1998. godine narodni poslanik, da nisu. Mislim da nisu, ali to radi Vlada.

Na političkim strankama je da odluče da li će delegirati svoje članove upravnih odbora ili neće. Ja sam bio član Upravnog odbora RFZO, rekao sam pod kojim okolnostima. Zatekli smo 35 mesto, pretekli smo 18 zemalja po međunarodnim kriterijumima i parametrima. Znači, rejting nam je skočio za 18 mesta. Pri tome, pretekli smo po kvalitetu zdravstvenih usluga 14 zemalja EU. Vi svakako vidite poboljšanje, ali, zaboravio sam da kažem, iako sam bio predstavnik osiguranika, dakle ne Vlade, da je žuta Agencija za borbu protiv korupcije saopštila da sam u konfliktu interesa.

To je kao kada bi lekaru zabranili da bude narodni poslanik. Ili veterinaru, ili neuropsihijatru, zato što bi mogao navodno da učini nešto u korist svojih osiguranika, zato što je narodni poslanik, pa bi Bože moj, ja sada odavde nešto mogao učiniti i bez obzira na tri godine veoma uspešnog rada celog Upravnog odbora, gde se često sukobljavao sa ministarstvom, zato što je Fond nezavisan, bez obzira na to Agencija za borbu protiv korupcije je verovatno iz tog razloga saopštila, odnosno napisala sa dam ja u konfliktu interesa. To je bio razlog zašto sam podneo ostavku. Dakle, nije bio razlog nikakav drugi, nije bio razlog neuspeh, nije bio razlog manjak para. Od 40 lečene dece u inostranstvu godišnje, mi smo došli do toga da smo godišnje ličili 700 dece. Dakle, to je bio napredak i u onome što nam prigovaraju ovi nesrećnici koji su pobegli, ali ja ponovo ponavljam, demokratija nije naturen proizvod. To nije proizvedena vrednost koju možete uzeti, demokratija se gradi iznutra, ljudi menjaju mišljenje i stavove.

Nemam ništa protiv da opozicione stranke budu ili ne budu u upravnim odborima, ali možda treba da procene društvo sa kojim se druži, jer bolje birati društvo, nego da društvo bira tebe. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, znanje je bogatstvo koje svog vlasnika svuda prati. Znanje treba da bude primenjivo. Znanje stečeno dualnim obrazovanjem je bogatstvo vrednije od dijamantskog i zlatnog bogatstva.

Ali, kad govorimo o dualnom obrazovanju, da vidimo koga ćemo to dualno obrazovati. Srbija je zemlja koja se prazni. Srbija jeste zemlja koja u ovom trenutku ekonomski napreduje, ali je Srbija zemlja koja još malo i biće zbir malih i većih staračkih domova.

Dualno obrazovanje je znanje koje je primenjivo. Znanje koje nije primenjivo je za nas poljoprivrednike kao oranje bez setve. To je znanje koje nije primenjivo, nema rezultata. Dakle, imamo more ljudi koji žele da budu upravljači. Ali, čime će oni upravljati ako nema proizvođača?

Dualno obrazovanje je veoma bitno za investicije. Možda je upravo dualno obrazovanje to što će opredeliti investitora da dođe u ovu zemlju. A investicije donose tehnološki razvoj, investicije donose ekonomski razvoj, investicije unapređuju i nauku i tehnologiju. Bez investicija nema ekonomskog napretka.

Danas kada Dragan Đilas priča o nekoj oluji koja će nas pogoditi, zaboravlja da je on bio cunami. Taj cunami je počistio ne samo privredu, već i školski sistem koji je bio nakaradan i koji je proizvodio diplome za ništa. Dakle, proizvodio je znanja bez primenjivog znanja. Taj cunami, Demokratska stranka i stranke koje su nastale ispod te žute kvočke, je glavni razlog zbog čega je ova zemlja nazadovala u ekonomskom smislu. Postoji uragan i Dragan Đilas kad priča o nekoj oluji koja će navodno nas zahvatiti, treba da zna da smo mi preživeli taj uragan koji ima jednu pijavicu. Ta žuta pijavica je bio Dragan Đilas. Dakle, on je isisao onih 619 miliona evra iz ekonomskog sistema ove zemlje, on je isisao i 400 hiljada radnih mesta i ostavio, navodno, školovane kadrove koji su bez primenjivog znanja neupotrebljivi. Zbog takvih kadrova neće nijedna investicija doći u ovu zemlju.

Dame i gospodo narodni poslanici, treba da znamo da ja navijam uvek za rad. Dakle, da se dohodak između kapitala i rada vremenom preusmeri prema radu. Ali u trenutku kada nema investicija, nemamo šta ni da delimo. Cilj je privući investicije. Danas u globalizaciji, kad su carinske stope niske ili su pale u celom svetu, sredstva za rad se vrlo lako sele. Možda je to nekom smešno, ali, očas posla mogu da odu odavde u Vijetnam, Indoneziju, u afričke zemlje, gde se radi za jedan dolar na sat. Ta njihova radna snaga verovatno nije dualno obrazovana, ali je jeftina.

Zato govorim da dualno obrazovanje može da bude ono što će opredeliti investitora da investira u ovu zemlju, znajući da imamo sposobne, vredne i obrazovane ljude, čije znanje nije samo papir i diploma, već je to znanje stečeno u nekim pogonima i fabrikama, tako da vrlo lako mogu da dobiju radnika koga će ceniti, a nadam se, uskoro, i dobro platiti.

Onog trenutka kada ova zemlja nakupi dovoljno investicija, onda sindikati treba da stupe na scenu i onda treba taj njihov rad da dobije daleko veću cenu nego što u ovom trenutku ima.

Znači, ja verujem da naši ljudi pod istim uslovima mogu da budu dovoljno kvalitetni i kvalitetniji radnici nego u Nemačkoj, što su u samoj Nemačkoj i pokazali. Ukoliko steknu priliku da u svojoj zemlji steknu znanje i da ga primene, ja verujem da će biti efikasniji, i u privredi, a bogami i u poljoprivredi.

Verujem da naši agronomi i seljaci sa podsticajima koje isporučuje EU i zajednička evropska poljoprivredna politika mogu da daju daleko bolji rezultat nego što u ovom trenutku mogu zato što subvencije ne obogaćuje samo poljoprivrednike. Subvencije su, pre svega, dobre za preradu da bude sigurna da će biti snabdevena sirovinama i da će to biti povoljna cena, jer dotacijama i subvencijama omogućujemo prerađivačima da proizvedu jeftiniji i kvalitetniji proizvod.

Naši agronomi, naši veterinari, naši poljoprivrednici koji u svakom slučaju imaju više znanja nego stručne spreme su spremni za razvijenu i modernu Srbiju. Postoji određeni broj ljudi koji ne vide Srbiju kao naprednu i ekonomski razvijenu zemlju, koji bi voleli da se ona vrati nekoliko godina unazad i da, sem napretka opšteg društva, to bude njihov individualni napredak, da onih 690 miliona evra koje je ta uraganska žuta pijavica isisala u džepove Dragana Đilasa i njegovog saveza lopuža i prevaranata, da se to vreme obnovi.

Na nama je i na biračima koji podržavaju ovu našu politiku, ne samo u političkom smislu, već i u ekonomskom, da sprečimo da taj cunami i da taj žuti uragan i da ta žuta pijavica ponovo stupi na scenu. Zato ja pozivam birače da sve one koji bojkotuju ovu Narodnu skupštinu oni bojkotuju, jer nisu vredni njihovog poverenja. Hvala.

S obzirom da sam poslednji govornik od narodnih poslanika, a to je više nego očigledno, ja moram reći da država nije 29 noćenja na Svetom Stefanu. Diplomatija nije 29 noćenja na Svetom Stefanu. Diplomatija se ne vodi da napraviš žurku na Svetom Stefanu, da prodaš zemlju za fotelju, što je radio savetnik predsednika Borisa Tadića Vuk potomak.

Ja tvrdim da je ova vlast bila 2006. i 2008. godine u ovoj konfiguraciji, danas Crna Gora ne bi bila odvojena od Srbije. Ja ne sporim državnost Crnoj Gori, ona je tu državnost imala, ali ja sporim Crnoj Gori da bude antisrpska država. Ona nije postala antisrpska država zbog stavova Mila Đukanovića i ne samo zbog stavova Đukanovića, već i Vuka Jeremića. To su dva Vuka Brankovića, dva izdajnika srpskih nacionalnih interesa, dva čoveka koja su prodala svoju nacionalnost, svoju čast, svoju državu zbog položaja i fotelje.

To su servilni ljudi. Zamislite, za 29 noćenja na Svetom Stefanu, vi dozvolite prethodno odvajanje srpske države Crne Gore od srpske države Srbije. To je bilo nedopustivo. To se ne bi desilo da je ova vlast vladala tada. Ne bi bilo nezavisnog Kosova, odnosno, preciznije, ne bi bilo proglašenja divlje države Kosovo, niti međunarodnog priznanja od strane preko 90 država. Da je ova vlast vladala tada, ne bi mi tražili mišljenje Međunarodnog suda pravde od onih koji su priznavali divlju državu.

To su bile tzv. crvene linije koje su obećane američkoj ambasadi da će poštovati, ali samo ako američka ambasada ubedi Albance da ne proglašavaju nezavisnost pre nego što Boris Tadić bude izabran za predsednika Republike Srbije, po drugi put, 2008. godine. To se i desilo.

Boris Tadić je dao zakletvu neposredno pre nego što je pobegao u Bugarsku, jel tako, gospodine Martinoviću? U Rumuniju? U Rumuniju, a mogao je i u Bugarsku, jer Bugari su bili malo veći naši prijatelji. Neposredno pre nego što je pobegao u Rumuniju, dao je zakletvu, 14. februara. Polaganjem zakletve, to kaže Ustav, postajete predsednik Republike. Tri dana kasnije Albanci su proglasili divlju državu Kosovo. Da je ova vlast vladala, to se ne bi desilo.

Potom su Vuk Jeremić, Boris Tadić, oni koji su prodali zemlju za fotelju, potom su izbacili iz igre UN i u pregovore uveli Evropsku uniju. Time su izbacili Rusiju i Kinu. To je bilo ono što su dugovali Amerikancima, koji su tada bili sponzori, nedvosmisleni sponzori te divlje države Kosovo. To je bila njihova diplomatija. Što je još gore, oni su Amerikancima za to platili.

Ovde je odgovor sadašnjeg ministarstva da je Vuk Jeremić i Mirko Stefanović, a to je stric Borka Stefanovića, ovog velikog borca za srpsku stvar koji je, gle čuda, radio u istom ministarstvu gde i Borko Stefanović, on i stric, to može, nema nepotizma kad su oni u pitanju, to ništa ne važi, oni su Amerikancima platili za to dva miliona 369 hiljada 680 dolara. Evo, piše ovde. Da ne kažu ovi nesrećnici koji beže od Skupštine ko đavo od krsta da nešto izmišljam. To je plaćeno ugovorom koji su potpisali Vuk Jeremić i Mirko Stefanović, "Podesta grup", neki Bajt, Robert, itd. To su neke čudne firme. Pošto ja ne plaćam Amerikancima i ova vlast ništa ne plaća, meni te firme ništa posebno ne znače. Ali, platili su im milion i 469 hiljada dolara i 900 hiljada dolara, u dva navrata. Znači, Amerikancima su platili to što su Amerikanci prolongirali proglašenje nezavisnosti divlje države Kosovo na nekoliko meseci, da bi Boris Tadić pobedio na izborima i da ne bi izgubio od Tomislava Nikolića.

To mu se desilo četiri godine kasnije. Ali, to što je bilo četiri godine kasnije, mi smo skupo platili, kao država, kao zemlja. Diplomatija nije samo 29 noćenja i izdaja, diplomatija je i, ja pozdravljam Vladu, predsednika Republike i sve ministre koji su izdejstvovali povlačenje priznanja. Time su pokazali da imaju sasvim drugačiju politiku nego onu koja je vodila Demokratska stranka, koja danas, naravno, nije ovde. Bojkotuje Narodnu skupštinu koja je obrazovana po pravilima, izbornim pravilima koja su oni usvajali. Ovo su oni radili.

Mi to ne bi radili ni u ludilu. Ovu zemlju to skupo košta. I današnja diplomatija, današnja Vlada i današnji predsednik Republike Srbije imaju težak zadatak da iz nemoguće situacije, da od ništa naprave nešto. Pri tome imaju opstrukciju ovih koji bojkotuju sami sebe. I ne znam šta više bojkotuju? Mislim da bojkotuju zdrav razum i pamet, ako toga kod njih ima i zrnce.

Mislim da će njih bojkotovati građani Republike Srbije zbog svega što su učinili, a i zbog onog što čine danas. Danas kao opozicija nastavljaju samo ono što su radili kao vlast, a to je da otežaju položaj Republike Srbije. Još uvek odrađuju posao i obećanje koje su američkoj ambasadi dali, mislim da je bila Dženifer Braš u pitanju, koje su joj dali. I depeše "Vikiliksa" nedvosmisleno ukazuju da se ovo desilo.

Ja sam tražio na ovoj Skupštini anketni odbor za Vuka Jeremića, Vuka potomka, čuvenog, i Borisa Tadića, da se preispita njihova politika za koju sam ja nazvao da je to jedna velika veleizdaja, da je to antidržavna politika. I bez obzira što je država Srbija i Crna Gora bila sastavljena od dve federalne ili konfederalne jedinice, ona je imala svoju teritoriju, ona je imala svoje granice. Sve su to Vuk Jeremić i Boris Tadić pogazili.

Danas ta ista ekipa, pojačana sa Boškom ljotićem žutićem, pokušava da oteža našoj diplomatiji, predsedniku Vlade, Vladi, ministrima i predsedniku Republike da izvade vrelo kestenje koje su oni zagrejali. Oni su učestvovali u izgradnji divlje države Kosovo i Metohije i naš narod i mi kao predstavnici svog naroda, i tužioci koji zastupaju narod u ovim krivičnim delima koje su oni izvršili i koji su dužni da progone tu vrstu kriminala i izdaje, treba da znaju da se takva izdaja i veleizdaja ovih nesrećnika koji su pobegli iz Narodne skupštine ne može oprostiti.

Naša diplomatija se ne vodi samo zbog teritorije, već pre svega zbog ekonomije. Ekonomski rezultati i investicije dižu državu Srbiju, a svaki ekonomski napredak jača i političku ulogu Srbije. Samo napredna, ekonomski napredna Srbija može da štiti sve svoje građane, ali takođe može da štiti i svoj narod u Sloveniji, u Hrvatskoj, u Republici Srpskoj, u bošnjačko-hrvatskoj federaciji, u Crnoj Gori gde je položaj Srba sve teži i teži, u Makedoniji i u svim drugim zemljama gde se oni nalaze. Ekonomski jaka Srbija koja stekne ugled i koja bude imala diplomatiju koju sada ima, koju bude predstavljala predsednik Republike i ova Vlada i njima slične vlasti će svakog dana graditi državu, a time graditi poziciju Srbije.

Verujem, ne u veliku Srbiju, teritorijalno, u veliku Srbiju iznutra, ekonomski jaku koja će doprineti da se ujedinjenjem, da osete potrebu za ujedinjenjem okolne države, pre svega Srba radi. Verujem u savez srpskih država, jer Crnu Goru doživljavam kao srpsku državu. Verujem da oni koji osporavaju Republiku Srpsku i time sopstvenu državu Bosnu i Hercegovinu čine nemoguće i jednog dana će doprineti da ekonomski jaka Srbija ima savez srpskih država i savez sa svima onima. Verujem da će i Bošnjaci jednog dana, uprkos činjenici da su pucali 5. avgusta kada sam posetio selo mog oca u Goraždu, iznad Goražda, opraštam im to, uprkos incidentima, hteti sa Srbima i Srbijom. Verujem u integracije, u snagu Srbije i snagu srpskog naroda koji uvek želi zajedništvo, ne samo sa sobom, već sa svima koji hoće sa njima.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, uz snažnu osudu, ja moram reći da smo i sami doprineli ovome nečinjenjem.

Nadležni organi treba da rade svoj posao. Mi smo takođe nadležni organ. Ako treba da menjamo Zagorku Dolovac, daj da je menjamo, nemoj samo da kukamo.

Nije ovo od juče. Porodici predsednika Republike i njemu lično su pretili i ranije. Đukanovića su oražnjili. Ispostavilo se da je to, navodno, novinar, izvesni Daško iz Novog Sada.

Kolege iz SNS, vaše pristalice drugi novinar je trpao u logore nekažnjeno. Rekao je jednostavno - sve ovo treba, što je krenulo na miting, strpati u logore. To je nekažnjeno rekao.

Pretio je Sergej Trifunović, pretio je Željko Veselinović. Nosili su motorne testere, nosili su vešala. Pretili su svima redom. Ja više i ne pišem tužiocu zato što više puta nije ništa učinio.

Pretili su mi da će me zadaviti vučićevim crevima. Pretnja je stigla 10.500 puta. Druga pretnja je bila da će me zajedno sa njim obesiti na bandere. To je bilo 5.000 puta. Za tih 15.000 pretnji tužilac je rekao da su upućene iz Brazila i sa Devičanskih ostrva i nikada ništa nije učinio.

Sami smo krivi jer nismo kažnjavali prethodne situacije. Hajde da to privedemo kraju.

Neko mora da plati za ovu eskalaciju zbog moralne odgovornosti. Hajde da vidimo šta ćemo sa Milojevićem, predsednikom Vrhovnog kasacionog suda. To je neki vrh u pravosuđu. Hajde da vidimo šta ćemo sa predsednikom Ustavnog suda, šta ćemo sa republičkim javnim tužiocem Zagorkom Dolovac. Kada je njen reizbor ovde bio, ja sam rekao da ću pre odseći ruku nego glasati za Zagorku Dolovac.

Dame i gospodo tužioci, ima jedna izreka – ko zlo ne kažnjava, a može to da čini, taj sam u njemu učestvuje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, Kenedi je rekao da je suludo reći ali samo spremni za rat možemo sačuvati mir.

Svakako da pripadnicima bezbednosti treba obezbediti da, između ostalog, budu i stambeno zbrinuti. Ali, takođe, moramo povesti računa. Moj predlog je da od rasta BDP-a, a i ovo stambeno zbrinjavanje će uticati da poraste BDP, porašće proizvodnja građevinskog materijala, cigle, crepa, parketa itd. Od toga će biti koristi za građevinsku industriju, to je nesumnjivo.

Moramo voditi računa i da snage bezbednosti budu bezbedne. Moramo ih opremati vrhunskom opremom, vrhunskim oružjem. Srbija stari. Srbija ima sve manje stanovništva, a samim time, sve manje će biti vojno sposobnih. Zato je moj apel da od rasta BDP-a, ako treba od tog rasta jednu trećinu da izdvajamo za nabavku najsavremenije tehnike i oružja, jer samo tako, a mala smo zemlja, okružena našim vekovnim prijateljima, pod znacima navoda, ja bih želeo da sa tim susedima imamo najbolje odnose, ali s obzirom da neki od njih imaju pretenzije na našu teritoriju, da takve pretenzije mi ne gajimo, nije isključeno da se neki sukobi, nažalost, zanove.

Zato je potrebno, sem stambenog zbrinjavanja, da naš vojnik, da naš policajac, da naš budući vojnik, da naš rezervista bude siguran da bude dobro ne samo stambeno obezbeđen, nego da bude siguran i da će imati vrhunsku opremu i vrhunsko oružje i da će imati najveću moguću šansu da sa mogućim protivnicima na bojnom polju po opremi i po oružju bude egal i da sve u budućem, ne daj Bože, sukobu zavisi od njegove hrabrosti.

Ja verujem da je naš vojnik hrabriji i umešniji od mnogih drugih, ali ga treba opremiti na način da on može da dokaže tu svoju sposobnost.

Ne želim više da naša avijacija samo uzleti u mogućem sukobu, ne želim da imamo jedan pokvareni avion, ne želim da na megdan NATO paktu izađemo sa pokvarenim radarima, avionima, itd, da žrtvujemo pilote, da žrtvujemo na ratištu vojnike, želim da oni budu opremljeni, da imaju podjednake šanse u, ne daj Bože, eventualnom sukobu za koji nikad nismo sigurni da ga možemo izbeći. Samo mrtvi su videli kraj rata. To je jedna izreka i zato treba voditi računa da oni koji nas čuvaju imaju sa čim da nas čuvaju. Treba imati dovoljno plugova, zaraditi novac, ali takođe moramo imati dovoljno mačeva da što plug zaradi, mač može da odbrani. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja i dalje apelujem da sem stambenog zbrinjavanja za snage bezbednosti za borce, za rodbinu palih boraca, i dalje apelujem da što je moguće bolje opremimo i naoružamo našu vojsku.

Srpski običaj je opisan sledećim rečima - kada nevolja dođe, Bog i vojnik se priziva u pomoć. Kad nevolja prođe, Bog se zaboravlja, vojnik ne poštuje.

Mi nemamo pravo na takvu grešku. Iz poštovanja prema vojnicima koji su iskazali svoju hrabrost protiv jačeg, bolje naoružanog protivnika, naša je obaveza da za eventualne buduće borce u nekim što, ne dao Bog, budućim sukobima, šansu našim vojnicima izjednačimo sa onima, najmanje sa onima protiv kojih se možda budu borili. Ali, ja bih želeo da oni budu bolje opremljeni od mogućih napadača. Moja je želja da mi, koji u ovom trenutku uređujemo državu, pokušamo da dignemo privrednu aktivnost i iz te privrede izvučemo novac, ne samo za egzistenciju naših zaposlenih, naših vojnika, već i za opremu i naoružanje i na takav način sebe dovedemo u položaj da nas u buduće niko ne može napasti, što je bio slučaj pre samo dvadesetak godina. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, tradicija srpske vojske počiva na seljacima, oni su branili svoje kuće porodice, njive, nisu bili agresori, nisu ratovali za slavu, već su tu slavu sticali braneći.

Mi treba da pokažemo, pod broj jedan, da kao nacija nećemo uzalud ginuti, da će naš vojnik biti dobro situiran, ali da ga nećemo izlagati tuđim ratovima, da nećemo više ginuti za druge, već da ćemo živeti za sebe. Mi takođe treba da pokažemo razliku između nas i njih koji danas nisu ovde, koji nisu cenili ljudski život, koji nisu opremali vojsku. Kaže, dobro naoružana vojska, to je ono za šta se ja zalažem, posebnom tehnikom da za, ne daj Bože, ne trošimo ljude, nego tehniku.

Ovi pre nas su nam ostavili dobro razoružanu vojsku. Srbija nije bila vojno neutralna. Srbija je bila vojno neutralisana. Tenkovi su prodati za pet hiljada dolara, pretapani u raznim železarama. Oni su se hvalili time što su penzionisali oficire sa najviše iskustva i što su dobro razoružali našu vojsku.

Srpski paradoks, oni koji su vladali Srbijom se mogu ogledati u sudbini Tibora Cerne, vojnika sa Košara koji je poginuo, mađarske nacionalnosti. U trenutku kada je poginuo, bio je daleko manje i slabije naoružan od napadača. Da bi neutralisali bolje naoružanog, on je prineo svoju žrtvu. Kažu da je rekao poslednje: „Za ovu zemlju vredi umreti“.

Istovremeno, te 1999. godine onaj koji je govorio da Vučić naseljava Mađare, a Tibor Cerna je bio Mađar, Sergej Trifunović je pobegao praktično na agresorsku stranu, otišao je u Ameriku za vreme rata. U to vreme, Đilas je češkao reklame u Češkoj, malog Vuka Jeremića, budućeg savetnika vrhovnog komandanta Borisa Tadića i ministra odbrane je otac poslao u Englesku da mali ne bi omirisao barut, a veliki borac „Boškić Žutić“, „Boškić Ljotić“, u to vreme nije išao na Kosovo da pogine, nego je otvarao, odnosno pokretao list „Dveri“. Danas je taj isti spreman u toj grupi da pogine, ne za Kosovo, već za Đilasove i Šolakove biznise.

Mi treba da pogledamo njihove greške. Mi svoju vojsku treba da cenimo i opremamo. Ljudi su smrtni, ljudi umiru, slava boraca za slobodu nikad ne umire i poruka Tibora Cerne, u ovom trenutku kada mi dižemo vojsku i dižemo vojnu moć, kad više nemamo samo jedan avion, kada naša vojska nije razgolićena, kada naša vojska nije gladna, kada naša vojska nije razoružana, kada naša vojska više neće biti pretvorena u beskućnike, poruka Tibora Cerne bi bila: „Za ovu zemlju vredi živeti“. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici moje pitanje se odnosi na, verovatno na Ministarstvo kulture i informisanja.

Dakle, opšte poznato da je RTV Srbije javni servis, i mislim da na naš zahtev mora da nam dostavi informacije. Do sada sam na skupštinskim zasedanjima više puta to ponavljao, ali to nije bilo u obliku pitanja. Zato ovog puta postavljam pitanje, tražim da nam Javni servis odgovori po pitanju sportskih prava, Javni servis i REM.

Opšte je poznato poslanicima da po Zakonu o elektronskim medijima najvažnije događaje, a tu spadaju sportski događaji, olimpijske igre, svetska prvenstva, evropska prvenstva u fudbalu, košarci, kvalifikacije za evropska i svetska prvenstva, da to spada u najvažnije događaje čiju listu sastavlja REM.

Najvažnije događaje mogu da prenose televizijski kanali, elektronski mediji koji pokrivaju celo tržište Republike Srbije i imaju slobodan pristup, dakle, da nisu samo u kablu već da se može prenosima može pristupiti daljinskim upravljačem na repetitore. Dakle, moraju mediji prenose najvažnije događaje moraju da pokriju celo tržište Republike Srbije i da gledaoci mogu da biraju da li će to da rade na satelitskom kanalu, odnosno kablovskom kanalu ili putem slobodnog pristupa predajniku. To se poodavno ne dešava.

Zato ja pitam, imajući u vidu činjenicu da sportska prava kupuju televizijski kanali koje to pravo nemaju, pa se postavlja sumnja – zašto sportska prava ne kupuje Nacionalni servis od organizatora sportskih događaja, FIFA, UEFA, raznih međunarodnih sportskih saveza itd?

Zašto oni to ne kupuju kada imaju pravo da prenose najvažnije događaje? Zašto to onda, drugo pitanje koje sami sebi postavljamo, zašto to onda pravo kupuju, sportsko pravo kupuju oni koji nemaju pravo da to emituju, koji ne pokrivaju celo tržište Republike Srbije i gde nema izbora o slobodnom pristupu?

Zašto to pravo kupuju oni koji nemaju pravo da emituju, a oni koji imaju pravo, to pravo ne koriste? Zato sam došao do zaključka i postavljam pitanje, da li RTS sportska prava kupuje direktno u zadnjih pet godina, kupuje direktno od sportskih organizacija tih sportskih primedbi, FIFA, UEFA ili kupuje od nekog drugog, odnosno da odgovore, od koga su u poslednjih pet godina ta prava na emitovanje sportskih priredbi najvažnijih događaja kupovali? Da li su kupovali direktno ili su kupovali od preprodavaca?

Takođe, sa posebnom pažnjom da mi se odgovori, da li su sportska prava kupovali od Đilasa i Šolaka, odnosno od „Junajted grupe“, „Junajted medije“, SBB i drugih, „Dajrekt medije“ i drugih povezanih, „Adri njuz“ i drugih povezanih pravnih lica sa Đilasom i Šolakom? Da li je Nacionalni servis kojom slučajnošću kupovao ta sportska prava od onih koji nemaju prava da emituju to, a kupuju da bi preprodavali? Da li je to tačno, ukoliko su kupovali sportska prava od SBB, „Junajted grupe“ i „Junajted medije“ i drugih pravnih lica povezanih sa Đilasom i Šolakom, za koji novac su to učinili?

Takođe da se proveri koliko je u toj preprodaji bila zarada SBB, „Junajted grupe“, „Junajted medija“, ponovo da podsetim, oni koji nisu imali prava da prenose najvažnije sportske događaje, a ta prava su kupili da bi ih preprodavali? Da li je to bio fingirani namešteni posao između „žutog Bujketa“, REM, i Đilasa, Šolaka i sa njima međusobno povezanih pravnih lica? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, moj amandman je gotovo istovetan kao i predlog Vlade po pitanju izvršenja. Mi ovde u većini raspravljamo o izvršenjima koja će biti izvršena u gradovima. Otprilike, to nam je u glavi kad raspravljamo o ovom predlogu. Uglavnom se govori o stanovima, uglavnom se govori o stanovnicima odnosno o dužnicima koji žive u gradu.

Pošto ja živim na selu, želim nešto da kažem i o dužnicima koji tamo žive i koji su često dužnici ne zato što žele da duguju, jer spadaju u deo stanovništva koji najredovnije izmiruje svoje obaveze, ali sticajem okolnosti to ne mogu, ili su prevareni prilikom kupoprodaje poljoprivrednih proizvoda ili im kasne razni podsticaji, subvencije, premije koje država odnosno Ministarstvo poljoprivrede upućuje prema poljoprivrednicima.

Dakle, kod njih se izvršenja uglavnom vrši na njive. Veliko je pitanje i velika je razlika između izvršenja na stan i izvršenja na njivu i u većini slučajeva ukoliko poljoprivredniku, a postoje sela gde, kad izvršitelji krenu, razne inspekcije krenu na selo, pola sela se zaključa.

Kada je u pitanju izvršenje poljoprivrednog zemljišta, tu je onda nevolja višestruka. Ukoliko se izvršenje izvrši, ukoliko je to neko zemljište prve klase, ukoliko je to u naseljenim područjima, onda je takvo izvršenje manje bolno po poljoprivredu zato što to kupi drugi poljoprivrednik koji takav problem nema i ta zemlja se obrađuje. Ali, ukoliko se izvršenje vrši u marginalnim područjima, ukoliko dođe do izvršenja na njivu, na poljoprivredno zemljište, onda, sa jedne strane, poljoprivrednik nad kojim se izvršenje vrši, koji ne mora biti dužnik zato što nije želeo da izmiri obaveze već zato što je, sticajem okolnosti i dugova prema njemu, ostao dužan, dakle, reši se da se izvršenje izvrši, on izgubi njivu i tako izgubi sredstvo za rad. Možete mu ostaviti traktor, mehanizaciju, možete mu ostaviti bilo šta, ali, ukoliko ostane bez njive, njiva je njemu sredstvo za rad. U takvim situacijama posebno treba biti pažljiv.

Zato ja apelujem da se dugovi poljoprivrednika prema PIO osiguranju i prema zdravstvenom osiguranju reše. Jeste da su nastali za vreme bivše vlasti, ali je na nama da rešavamo sve probleme koje su oni nama ostavili, stoga taj problem treba rešiti, da ne bi neko buduće izvršenje, ne daj bože da zapadnu u ruke toj vlasti ponovo, još mogu da izvrše namirivanje dugovanja, mogu da uzmu njive i posede onima koji su svojim zakonima, svojim krivicama, doveli u takav položaj da duguju, između 230 i 250 milijardi sa kamatama, prema PIO fondu, odnosno RFZO-u. Od toga, od tih 230 do 250 milijardi, više od polovine su kamate. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, izvršitelji, sama reč "izvršitelji" znači da oni izvršavaju nešto za čega poseduju nalog, odnosno da izvršavaju ono što je prethodno sud odredio.

Ja uporno hoću da vam kažem da sudski izvršitelji i sudovi nisu svetinja, da sudovi greše i za te greške sudije ne odgovaraju. To je po zakonu. Za bilo koju odluku koju donese sud, sudija ne snosi nikakvu odgovornost. Izvršitelj snosi. Osim što im smanjujemo tarifu i zaoštravamo neke odnose u izvršenju, ništa drugo se ovde ne radi.

Nisu opasni izvršitelji po građane. Nisu opasni zakoni po građane. Opasni su sudovi i sudije. Ako sudija donese odluku i rešenje o izvršenju, izvršitelj to izvršava. I zato reč izvršitelj znači da on samo vrši nešto što je neko drugi prethodno odlučio. Zato su, po meni, argumenti da probleme treba tražiti u pravosudnim, odnosno sudskim odlukama, a ne samo kod izvršitelja.

Niko ne voli izvršitelje, tu možemo da se složimo. Ali, oni samo dolaze na kraju. Prethodno je neko drugi odlučio da se neka imovina podvrgne prodaji, da se namiri poverilac, itd. To ne rade izvršitelji. To rade sudovi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, izvršenje je čudo. Ko su bili najozloglašeniji izvršioci, ovde se ne govori.

Mi govorimo o izvršenju koje sprovode izvršioci, a najuspešniji od njih, na našu žalost, je stranka bivšeg režima. Prodata je imovina, ne baš javno, polu tajno, imovina 7.000.000 građana. Društvena imovina je bila imovina koja je pripadala svim građanima Republike Srbije. Svaki od 7.000.000 je imao deo imovine. Građani nisu dugovali ništa. Podnosili su uglavnom oni teret vojnih i ekonomskih pritisaka na našu zemlju, a potom su došli žuti izvršioci, danas oličeni u savezu lopuža, prevaranata i ljotićevaca, i izvršili prodaju celokupne imovine građana i nisu doveli ih samo bez imovine, već je otpušteno, preko te privatizacije ili grabizacije, od 400 do 600 hiljada ljudi. Nisu im zaplenili pola plate, uzeli su im celu platu, dostojanstvo i mogućnost da ostvare pravo na penziju. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, izvršitelji su nepopularni, posebno na ovoj sednici, a sudovi su svetinja. Ja ću, ponovo opisati slučaj iz Inđije, kada je zemljište Opšte zemljoradničke zadruge „Srem“ prodato, 180 hektara za otprilike 500.000 evra, iako je vrednost tog građevinskog zemljišta bila oko 20 miliona evra.

Preko noći je učinjeno izvršenje. Zaključak koji je tada trebao da visi na oglasnoj tabli je bio samo proboden ekserom, odmah je onaj koji je trebao to da kupi to skinuo da neko drugi ne bi video. Namontirana je javna prodaja. Sud je sačekao da se položi depozit, pošto je donet u kešu, a to nije bilo zakonito. Onda je sud sačekao nekoliko sati da se to deponuje u „Razvojnu banku Vojvodine“, koja je bila oficijalna banka drpokratske strane. Sve su to radili sudovi.

Ovde se uglavnom drvlje i kamenje baca na izvršioce, koji svakako nisu besprekorni, a pri tome se o alternativi govori o sudovima.

Ono što sam se ja raspitao lošije govori o sudovima, nego o izvršiocima. Izvršioci izvršavaju naloge sudova. Kakvi su oni, ja sam vam upravo objasnio, da u jednoj maloj sredini, gde direktor jedne opšte Zemljoradničke zadruge Srem pripada tada jednoj od vladajućih partija, u fingiranom poslu sa predsednikom odbora svoje stranke reši da proda 180 hektara građevinskog zemljišta za 400.000 evra i sud pomogne u tome bez ikakvih sankcija i kazni.

Zato kažem, po građane nisu opasni toliko ni izvršitelji, nisu opasni ni zakoni, nego sudije. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto sam imao dodir i sa sudskim i sa privatnim izvršiteljima, mogu da kažem opet da su naš problem sudovi. Godine 2010. potraživanja od 150.000 dinara, sudski izvršitelj nije uradio. Dakle, to je ostalo nerešeno.

Godine 2014. na osnovu predloga privatnog izvršitelja sud donosi rešenje o izvršenju na moju platu iako fotokopije isprave rešenja o naknadi za odvodnjavanje koje je izdala vlast Bojana Pajtića, ta fotokopija je trebala da bude verodostojna isprava, nije glasila na moje ime. Čak ni pol mi nisu pogodili. Međutim, sudija Šivoljski je lupila pečat koji se zove rešenje o izvršenju i taj pečat je košta, ne znam, valjda oko 3.000 dinara. Znači, samo udaren pečat i zapisan broj. Pečat je oblika rešenja o izvršenju.

Na osnovu rešenja o izvršenju nema odlaganja. Prigovor je trebao da se uloži u roku od pet dana, što sam ja učinio, sud je imao rok od pet dana da reši prigovor, on ga nije rešio pet meseci. Onda su zaključkom suda, po rečima sudije, pokrili koleginicu tako što su navodne dugove uskladili sa mojim imenom i prezimenom i rekli da se ne radi o Mirjani, već da se radi o meni.

Toliko o našim čestitim sudovima. Mislim da su izvršitelji manje zlo od sudija. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde se spominju banke i dugovi građana. Nismo mi ti koji smo doveli strane banke, strane trgovinske lance, to su uradili ono koji su rasprodali imovinu svih građana, pri tome doveli strane banke i strane trgovinske lance i počeli smo za tuđi novac da kupujemo tuđi robu i zemlja je ostala bez proizvodnje.

Hoću da kažem ako ne možemo da usmeravamo vetar, onda makar da malo usmerimo jedra. Dakle, na nama je da rešavamo siromaštvo koje su ostavili neki drugi. Svi govorimo o dugovima građana Srbije. Ti dugovi u ovom trenutku zahvaljujući tome što se Srbija ekonomski razvija su po stanovniku najmanji u regionu. Prosečni građanin Srbije duguje 2800 eura koliko znam, prosečni građanin u Hrvatskoj duguje 9000 evra, prosečni građanin u BiH duguje 6000 evra, i to su najbolji pokazatelji da naša zemlja izlazi iz krize. Radujem se ekonomskom napretku Srbije jer samo ekonomski napredak i bolje plate mogu da smanje dugove građanima Srbije. Hvala vam.