Ovo nije Zakon o igrama na sreću, nego Zakon o zabrani isticanja simbola i organizovanja fašističkih i neonacističkih manifestacija. Prema tome, ja ne mogu da pričam na drugačiji način nego o pojavama koje su simptomatične. Dozvolite da završim, pa ćete zaključiti da sam duboko u pravu.
Dakle, pre deset dana u ovom visokom domu, pomislila sam da je greška po sredi, kada je prvi među jednakima u okviru vodeće i najveće vladajuće poslaničke grupe praktično u ovaj dom uveo novu kategoriju, možda čak i novu rasu, a to su deca naših kolega narodnih poslanika i deca novinara. (Isključen mikrofon.)
(Poslanici Srpske napredne stranke negoduju.)

Vratili ste mi vreme na početak. Hvala.
Dakle, ja pričam vrlo konkretno o ovom zakonu, apelujući istovremeno da i svi drugi razumeju koliko je tema ozbiljna i da uvodeći nove kategorije ljudi i nove kategorije, po meni, rasa, naročito u ovaj visoki dom, pa i juče tokom redovnog zasedanja, shvate napokon da to ne sme da se radi, bez obzira da li je taj režim uspostavljen zakonom ili ne.
Ono što me dodatno brine jeste vaš postupak, predsednice Narodne skupštine, a to je da danas, koliko sam ja informisana, što je takođe jedna vrsta fašizacije, zabranite … (Isključen mikrofon.)

Predsednice, smatram da ste upravo povredili član 107. Poslovnika, odgovarajući na način na koji ste odgovorili kolegi Marku Đurišiću, odnosno odbijajući da mu odgovorite na vrlo važno pitanje – zbog čega je danas vašom odlukom, odnosno e-mejlom… (Isključen mikrofon.)

Zahvaljujem, predsednice.
Koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi gosti iz Republičke vlade. U ovoj sveukupnoj, rekla bih, svaštari od dnevnog reda, gde se našlo gotovo 30 tačaka, ja ću u ime LSV pokušati da se koncentrišem na svega nekoliko, koliko mi vreme dopušta. U prvom redu, upravo na poslednje pominjanu izmenu Zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru.
Najpre moram da kažem da od sinoć, od kada je počela ova načelna rasprava, svi, ali gotovo svi koji su u ime predlagača, i tu prevashodno mislim na predstavnike Republičke vlade, su obmanjivali javnost, govoreći o ovoj izmeni zakona, na taj način da se stiče utisak da mi pričamo o sadržini i suštini onoga što treba da bude izvedeno iz ovog zakona, a to su po nama izuzetno važan zakon o platama zaposlenih u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave, do te mere da gotovo svaki medij koji je i sinoć i jutros obaveštavao građane koji nisu imali razloga, recimo, da prate raspravu, nisu mogli da razumeju da je jedina izmena zakona odlaganje donošenja drugih zakona koji proizilaze iz ovog zakona, a ne da se zapravo ovim zakonom o platama uređuju nekakve plate.
Gotovo sva medijska štiva su bila ispunjena bajkama o tome kako će ovaj sektor da se uredi i kako je to teskoban i težak posao, kako se dugo na njemu radi itd, apsolutno nerazumevajući da se radi o odlaganju donošenja nekoliko zakona koji treba da proizađu iz Zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru.
Zašto je za nas problematično ne samo ovo odlaganje? Moram reći da je javna rasprava zaključena 7. decembra. Od 7. decembra do dana današnjeg imali smo najmanje tri sednice Narodne skupštine, uključujući i ovu danas, i mi smatramo da je to bilo apsolutno dovoljno vreme da se stručni i profesionalni kadar, kako se predstavlja, naročito u Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave, ozbiljno pozabavi do kraja godine ovim zakonskim propisima.
Sve i da postoji objektivan razlog, a mi smatramo da ne postoji, za odlaganje donošenja ovih zakona, kažem, potenciram Zakon o platama zaposlenih u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave, dakle, opštinama i gradovima, moram onda da primetim da je Zakon o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave već stupio na snagu 1. decembra. Tu u stvari nastaje najveći problem, zato što vi imate vakumski razmak, odnosno nemate prateći zakon o platama tih zaposlenih, a Zakon o zaposlenima je stupio na snagu na početku ovog meseca.
Šta to znači? Ja ću vam dati primer konkretno za Skupštinu AP Vojvodine, jer u intenzivnoj komunikaciji sa tamošnjim zaposlenima, ja svakodnevno imam direktna saznanja da se politička odmazda koja je započela nakon promene vlasti i prolećnih izbora, sada pretvara i u profesionalnu odmazdu, stoga što je zakon koji je stupio na snagu 1. decembra, dozvolio novim starešinama, ovim pridošlicama, da degradiraju profesionalno zaposlene, npr. u Skupštini AP Vojvodine, izjednačavajući ljude koji desetinama godina, više od 20 godina rade stručno i profesionalno npr. u Skupštini AP Vojvodine, a da sada, stupajući na snagu zakon koji ih je prvo degradirao ili izjednačio sa početnicima, ne mogu da imaju adekvatnu podršku u odnosu na plate, odnosno zarade koje bi dodatno vrednovale tu razliku u profesionalnom, stručnom i iskustvenom radu.
To su isti onakvi radnici kao što su i radnici i zaposleni, evo, u ovoj Narodnoj skupštini koji svima nama, dolazeći na posao pre nas i odlazeći sa posla posle nas, pomažu da kvalitetno obavljamo svoj posao. To su stručna, profesionalna lica koja nemaju nikakve veze sa političkim promenama koje su se dogodile, ali, nažalost, oni prvi sada osećaju ove posledice i ne znaju uopšte i, naravno, nemaju poverenje, kao što ni mi iz LSV nemamo poverenje, da će se do jula meseca ovaj set zakona doneti.
U razgovoru sa predstavnikom sindikata zaposlenih u pokrajinskoj upravi, ministarka Brnabić, koja nažalost nije prisutna, ali sam siguran da će se vratiti i iskoristiti priliku da nam da dodatne informacije, je pominjala period februar 2017. godine, garantujući da će ovi zakoni da budu predloženi i do tada i usvojeni. Odlaganje od dodatna četiri meseca, odnosno pretpostavljeni za sada datum od 1. jula 2017. godine, ide samo u prilog činjenici da nije tačno da već sada dugo najavljivani, rekla bih, predstojeći izbori neće zaustaviti život u ovoj zemlji i, što je najgore, oni se najviše reflektuju na one koji vredno i marljivo rade, kako za narodne poslanike, tako i pokrajinske poslanike, a potpuno je jasno da je ovo odlaganje u direktnoj vezi sa predstojećim izborima.
Drugi zakon koji je za nas vrlo problematičan jeste zakon o kojem se, takođe, dosta govorilo, a to je izmena i dopuna Zakona o javnoj svojini, koji se po drugi put odlaže, odnosno produžava se rok autonomnim pokrajinama, jedinicama lokalne samouprave da podnesu zahteve za povraćaj, rekla bih, svoje imovine. Tu nema nikakve veze državni nivo, s obzirom da ovaj zakon upravo treba da ispravi onu nepravdu koja je sprovedena po zakonu iz 1995. godine kada je sva imovina podržavljena, imovina lokalnih samouprava i imovina autonomnih pokrajina. Zakon koji je donet 2011. godine, odnosno ovaj zakon, sa prvobitnom namerom trajanja i primenom za trogodišnji period već je jednom produžavan i njegova primena je istekla, koliko sam videla, a dobro sam gledala, još u oktobru, dakle, pre dva meseca. Mi dva meseca kasnije, odnosno danas pred sobom tek imamo, sve i da je postojala namera, onda ste morali biti vremenski pripravniji, ponovo se produžava za još godinu dana i daje prilika autonomnim pokrajinama i opštinama i gradovima da prenesu svoju imovinu na svoje ime.
Moram odmah da kažem, to je činjenično stanje, da ne bi bilo spekulacija, pošto ih je bilo u prethodnim izlaganjima, da je AP Vojvodina preko svoje Uprave za imovinu još pre isteka prvobitnog roka, od prvobitno planirane tri godine, završila ovaj posao i popisala više stotina nekretnina i svega onoga što treba da ima u svom vlasništvu, a da je zapravo problem upravo u opštinama i gradovima i apsolutno stojim iza tvrdnje nesposobnosti gradonačelnika i predsednika opština, odnosno lokalnih pravobranilaca da popišu tu imovinu.
Daću vam primer svog grada Pančeva, odakle dolazim, a gde mi tri godine pokušavamo od pravobranioca da saznamo da li je uopšte pripremljen spisak, postoji li popis te gradske imovine koja treba da se potražuje od Republičke direkcije za imovinu. Sigurna sam da u Republičkoj direkciji za imovinu ne postoji neka dilema da li će biti upitno nešto od onoga što se pokuša dokazati da je u vlasništvu opština i gradova i time se rasterećuje Republika od tog vlasništva i ima manje troškova koje podrazumeva staranje o toj imovini.
Isto tako, ne mogu da razumem ne pristajanje da možda neke opštine i gradovi ne žele da prebace imovinu na sebe, odnosno da preuzmu svoju nekadašnju imovinu podržavljenu, kao što sam rekla, 1995. godine, jer je tekući zakon vrlo jasan u tome. Onaj ko ne podnese zahtev na vreme, u zakonom predviđenom roku, po automatizmu će se njegova imovina evidentirati, odnosno potvrditi kao republička. Ne vidim tu ništa sporno da vi nekoga sad trebate da terate i da ganjate da juri sopstvenu imovinu, a to nije uradio u prethodnih pet godina. Zakon je, pri tome, vrlo jasan. Pouzdano znam da postoje takve opštine i gradovi koji ne žele da prenesu svoje vlasništvo, neku imovinu koja je u međuvremenu podržavljena. Ne zato što ne smatraju da im je potrebna, nego zato što nisu u stanju da se posle toliko godina, sa budžetima koji su već oštećeni, lokalnim budžetima, staraju na adekvatan način o toj imovini.
To je nešto što je svakako sporno za nas, jer vi vučete za rukav nekoga ko je jasno dao do znanja da ili neće ili nije u stanju da iskoristi svoje pravo, a ako nije bio u stanju pet godina ili više od pet godina, ne vidim da će biti u stanju u narednih godinu dana. Obrazloženje da je uredba neka nova doneta, pa sada postoji neka aplikacija posebna, to je moglo da se uradi i ranije, ali to neće izlečiti one koji ne znaju da rade svoj posao i, kažem, u prvom redu, lokalna pravobranilaštva koja treba da budu u stanju da popišu tu lokalnu imovinu. Za to nije potreban nikakav terenski rad, kao što smo mogli takođe da čujemo od nekih kolega, pa nema ljudi koji će to da rade, ne idu sad na terene da mere tamo zemljište ili nekretnine. Postoje, naravno, vrlo jasni i vrlo razumljivi za svakog građanina načini na koji se dokazuje vlasništvo nad lokalnom imovinom.
U nekoliko navrata smo tokom današnje rasprave čuli vrlo tešku kvalifikaciju da su neke stvari sramne, odnosno da je sramno sve ono što neko prethodno nije uradio.
Osvrnuću se na jednu tačku dnevnog reda, upravo skrećući pažnju šta je sramno za LSV, na tačku na koju se niko do sada nije osvrtao, a to je tačka kojom treba da se izaberu kandidati, odnosno budući član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, odnosno novi član koji će zameniti profesora Zorana Stojiljkovića.
Na sednici Administrativnog odbora, koji je razmatrao dve kandidature, odnosno dva predloga, a cenim da logika stvari nalaže da će onaj kandidat koji će biti izglasan, zahvaljujući skupštinskoj većini, biti gospođa koja se zove Danica Marinković, jer je ona bila kandidat SNS, zamolila sam da se pred narodnim poslanicima ne nađe biografija, koja je samim tim javna, na onaj način na koji je ona dostavljena članovima Administrativnog odbora, da proba da se tipizuje ili da se upodobi na jedan primeren način za nekoga ko navodi svoju višegodišnju sudijsku funkciju kao glavni kvalifikativ, a opet nekoga ko smatra da je to sve vrlo opravdavajuće da bi postao član Antikorupcijskog odbora.
Međutim, zamoliću one koji to do sada nisu uradili da pogledaju kako izgleda biografija Danice Marinković. Ona je svedena, evo ovako, na dve strane, od čega na celoj prvoj strani mi saznajemo, naravno, kada i gde je rođena, saznajemo od kog je oca rođena, šta je njen otac radio u Drugom svetskom ratu, koje je ordenje poneo, gde je bio zaposlen, gde je premešten, gde se penzionisao i preminuo, naravno. Onda saznajemo od koje majke je rođena, pa gde je majka radila i gde se penzionisala i na koji način. To je čitav prvi pasus, gotovo polovina prve strane.
U sledećem pasusu saznajemo kada se udala, pa za koga se udala, pa šta je po obrazovanju njen suprug, pa gde je radio kao direktor, pa gde je radio kao sekretar, pa gde je ponovo radio kao direktor, pa kada je umro, i to saznajemo uz preciziranje, u zagradi, naravno, sav pijetet prema pokojnicima, i gde je za sve to vreme radio.
U sledećem pasusu saznajemo da ćerka, žena i majka Danica Marinković, ima dva sina. Onda imamo opet biografiju prvog sina, šta je diplomirao, gde se zaposlio, na kojoj funkciji se zaposlio. Onda saznajemo biografiju drugog sina, šta je on diplomirao, gde je zaposlen i kako mu se tačno zove radno mesto. Tu se završava prva strana njene biografije.
Ono što stoji na drugoj strani, a nalazi se u Narodnoj skupštini, pred narodnim poslanicima, koji treba da biraju ovakve kandidate je, rekla bih vrlo štur izvod iz njene profesionalne biografije, ali za mene u jednom delu upitan, naročito kada piše, da je tokom ratnih dešavanja na prostoru AP KiM, vršila uviđaje vezano za terorističke napade, gde su žrtve bili pripadnici policije, vojske, izbeglice i civili, citiram – svih naroda i narodnosti, što podrazumeva i tada naše sugrađane albanske nacionalnosti.
Ništa o tome više nema, osim poslednje kvalifikacije, iz koje mi zaključujemo da je Danica Marinković, zapravo kao ključnu kvalifikaciju, ponela to što je bila ključni svedok u Haškom sudu, na suđenju Slobodanu Miloševiću, povodom slučaja Račak.
Pošto meni sve to, naravno nije bilo dovoljno, naročito ovo podvučeno, da je vršila uviđaje vezano za civile svih naroda i narodnosti, probala sam da se malo raspitam i kod onih organizacija koje su višedecenijski svoj rad reprezentativnih organizacija, civilnog društva, posvetila, upravo ovoj oblasti, odnosno kršenju ljudskih prava i nisam, moram reći bila ni malo iznenađena kada sam dobila apel brojnih organizacija, među kojima je i Autonomni ženski centar, Centar za praktičnu politiku, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Inicijativa mladih za ljudska prava, Komitet pravnika za ljudska prava „JUKOM“, „Peščanik“, Fond za humanitarno pravo itd, koji apeluju na narodne poslanike da ne glasaju za Danicu Marinković, za ovu funkciju, jer imaju sve dokaze da ona nije dostojan kandidat za rad u ovom nezavisnom organu.
Ako narodni poslanici nisu dobili ovaj apel, naravno da ću im proslediti, apelujući istovremeno da u narednih nekoliko dana, slobodno razmisle svojom glavom i donesu odluke u skladu sa svojom savešću, a ne tako što će zameniti uloge i postati, oni, izvršni organ izvršnog organa, odnosno Vlade, već da će biti neko ko zastupajući građane, u ime kojih su izabrani, razmišljaju svojom glavom.
U ovom apelu se kaže da, osim ovog svedočenja, u presudama koje su izrečene navodi ovog svedoka, Danice Marinković su ocenjeni kao nepouzdani i neistiniti, a iz prostog razloga što je u svom, „profesionalnom radu“, apsolutno minimalizovala stradanja naših sugrađana albanske nacionalnosti. Pričam o civilnim žrtvama, pričam o zarobljenicima u srpskim zatvorima, pričam o svima onima koji moraju da uživaju jednaka ljudska prava, a ne da izvršioci, kao što je bila Danica Marinković, budu samo produžena ruka tadašnje politike.
Nadam se da će na osnovu ovog apela sve moje kolege, razmisliti svojom glavom i preispitati, ili odložiti odlučivanje po ovoj tački dnevnog reda, uzimajući u obzir ne samo jednostrana svedočenja sa jedne strane, već svih onih zbog kojih mi i danas plaćamo visoku cenu na nivou međunarodne politike.
Naravno, da je bila sprovedena lustracija, Danica Marinković bi bila sigurno jedna od osoba, s obzirom da je vršila tada visoku sudijsku funkciju, koja bi takođe podlegla bar komisijskom radu, odnosno radu Odbora, koji je ovaj parlament trebalo da utvrdi i da sprovede do kraja, ali nažalost nije, i sigurno bi već tada bila sprečena da u nekom daljem svom profesionalnom iskustvu, uopšte bude kandidat za bilo koju ovako visoku, a naročito sudijsku funkciju, a ne da je danas rehabilitujemo praktično.
Šlag na tortu su sve informacije sa izvesnim Vacićem, koji je postao savetnik u republičkoj Vladi i zaista bih gledajući kuda plovi ovaj brod, očekivala da sutra…

Mogu da završim rečenicu?

Hvala vam. Pa, prekinuli ste me.

Zahvaljujem.
Povredili ste 1. stav člana 107, odnosno dostojanstvo Narodne skupštine, zbog toga što i ja i moje kolege iz Lige socijaldemokrata Vojvodine predstavljamo ovde građane koji su za nas glasali i zastupamo njihovo mišljenje i njihovo ste dostojanstvo povredili time što ste dopustili da se apsolutno netačne informacije, na račun onoga što sam ja govorila, kažu.
Kompletne lične podatke koje sam ja ovde čitala, gde smo mi o kandidatu Danici Marinković slušali kao ćerki, ženi, odnosno supruzi i majci, su zvanična biografija upućena narodnim poslanicima. Ja sam blagovremeno na sednici Administrativnog odbora ukazala, kolege znaju koje su bile iz SNS-a, da ovako nešto ne ide pred poslanike. Ja sam apelovala da se tipizuju biografije koje idu u raspravu u Narodnu skupštinu, da ne bismo imali ovakve biografije pred narodnim poslanicima.
Svi koji su bili na sednici Administrativnog odbora znaju, rekla sam javno u mikrofon, postoji o tome zapisnik, da ne bismo došli u ovu situaciju i da kandidat sam sebe degradira čak i ako smatra, ili većina koja ga predlaže i koja će glasati, da su druge kvalifikacije presudne, a ne ono što piše. Svaki građanin koji uđe na internet stranicu parlament.rs ima ove podatke dostupne. Ne samo narodni poslanice, ovo je skupštinski radni materijal o kome mi raspravljamo.
Što se apela tiče, ja sam pominjala samo apel, nisam ga ni čitala. Šta bi tek bilo da sam ga pročitala?

Probaću u dva minuta da odgovorim na ono što je u ovoj salvi, potpuno improvizovanih, i potpuno neverovatnih, ideja pokušano da se provuče. Prvo biografija Danice Marinković je nešto što je dostupno svim građanima Republike Srbije. Kao što sam rekla, vrlo lako proverljivo na internet stranici parlamenta, ali je pola njene biografije o tome čime se bavio njen otac, njena majka, njen muž itd. Problem je njen kako se predstavlja parlamentu koji treba da je bira, a ne u tome kako smo mi čitali ono što je ona sama napisala.
Što se tiče svih drugih optužbi, kada je reč o Banatskim šorama, samo ću da vas upoznam sa činjenicom da je vaš ministar, gospodin Vanja Udovičić, jedan od promotera i ugovarača Banatski šora. On je nas podsticao da promovišemo i da podržavamo tradicionalne sportove.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Da li to košta 2,5 miliona?)
O tome je vrlo jasno govorio i na sajmovima sporta, i na javnim raspravama na novosadskom DIF i bio vrlo zadovoljan što negujemo tradicionalne sportove, koji su prepoznati kao posebna sportska grana. Konsultujte malo Zakon o sportu i resorne pravilnike.
Što se tiče seksualnog obrazovanja, ili ono što se formalno zvao Projekat zdravstveno vaspitanje o reproduktivnom zdravlju, ne postoji projekat na koji sam ponosnija nego na ovaj. Nije tačno da je bio realizovan samo u 10 škola u Vojvodini, nego u 74 srednje škole, sa pokrivenošću preko 80 teritorija AP Vojvodine. Jedinstveni, najbolji projekat ove vrste, ne samo u zemlji, nego i u regionu. Preko 12.000 drugaka srednjih škola su prošli kroz ovaj program.
Udžbenik ne postoji, postoji knjiga. Dobro je da postoji. Postoji rečnik o reproduktivnom zdravlju, bio bi korisno štivo za sve narodne poslanike, a sve one insinuacije koje ste navodili počev od homoseksualizma, koji je tačno navodi se da je pozitivna varijacija, to je tačno zato što nije negativna, zato što ne ugrožava ljude oko sebe. Vi svoje strahove na drugom mestu tretirajte.

Zahvaljujem.
Kamo sreće da su i prisutni ovde, ili bar ovi sa druge strane koji govore prošli ovaj program seksualnog obrazovanja. Ako vi niste svesni da se svi rađamo kao seksualna bića sa slobodnim pravom da biramo da li ćemo se reprodukovati ili ne, to je pitanje našeg izbora.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Ali ne više od četiri puta.)
Pomoći vam neću, ako do sada to niste shvatili, nikada nećete. Svojim nastupom i uvredama mene niste uvredili, to je moja borba i ja ću terati, odustajati neću, makar pokušavali da me izvređate koliko god možete, ali ste uvredili upravo Vladu Republike Srbije, uvredili ste ministarku Brnabić, koja sedi ovde.
(Vladimir Đukanović, s mesta: Vređate ovo društvo.)

Zahvaljujem.
Ideja i cilj ovog mog apela koleginicama i kolegama narodnim poslanicima da podrže predlog da raspravljamo za početak o ovoj izmeni Zakona o igrama na sreću ima cilj da se zapravo drugačije puni, a samim tim i poveća namenski budžetski fond za lečenje retkih bolesti i stanja a koja se ne mogu lečiti u Republici Srbiji.
Naime, po Zakonu o igrama na sreću, dakle, radi se o prihodima koji se ostvaruju od poker aparata, od kladionica itd, 60% ovih prihoda se transferiše direktno u republički budžet, a preostalih 40% se deli na nekoliko takođe budžetskih fondova koji su namenjeni za finansiranje Crvenog krsta, za jedinice lokalne samouprave, sport i omladinu itd.
Repartizacija ovih sredstava unutar tih 40% varira od oblasti do oblasti, a za lečenje retkih bolesti i stanja koja se ne mogu lečiti u Republici Srbiji, ali mogu van Republike Srbije, predviđen je procenat od 5% ili jedva 5%.
Moj predlog da se ovim zakonom drugačije preraspoređuju sredstva od poker aparata i kladionica, naime, da se inicijalno samo 50% sliva direktno u republički budžet, a ostalih 50% promeni u korist ovog budžetskog namenskog Fonda za lečenje retkih bolesti tako što će sa u ovom trenutku 5% taj odnos biti povećan na 25% i zapravo bi, ako pogledamo trenutno stanje u budžetu Republike Srbije, taj fond sa 200 miliona dinara u konačnom ishodu bio uvećan za gotovo još toliko, odnosno on bi iznosio oko 400 miliona dinara.
Ovo govorim zato što smo upravo u raspravi o budžetu čuli od ministra zdravlja da je ovaj namenski budžetski Fond za lečenje retkih bolesti i stanja van Republike Srbije konstituisan 2013. godine, da je 260 miliona bilo dovoljno prošle godine za podnosioce zahteva. Međutim, isto tako smo saznali da mali broj građana ili roditelja naročito dece koja bi imala pravo da koriste ova sredstva ne znaju uopšte za taj budžetski fond i stoga mi imamo i dalje intenzivnu pojavu da se naročito deca leče od retkih bolesti putem SMS-ova i humanitarnih koncerata.
Stoga, smatram da rasprava o ovom predlogu da se ovaj zakon promeni u korist ne samo popularizacije ovog fonda jeste i samo informisanja roditelja, naročito da mogu da koriste ova sredstva.

Zahvaljujem, predsednice.
Ova izmena Zakona o finansiranju lokalne samouprave, odnosno naših opština i gradova u Republici Srbiji, ima nameru zapravo da vrati ono budžetsko stanje u našim opštinama i gradovima kako je bilo pre izmene istoimenog zakona pre dva meseca, odnosno da se prihodi lokala od poreza na zarade vrate na 80%.
To je jedan od najsigurnijih, ako ne i najsigurniji prihod opština i gradova, i potpuno je jasno zašto je centralni nivo vlasti upravo odlučio da od najsigurnijih prihoda opština i gradova uzme sebi deo i centralizuje dodatno ovaj, kažem, najsigurniji prihod opština i gradova, ali posledice, koje su već vidljive na nivou lokala, mislim da bi trebalo dodatno da zabrinu, naročito Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, kao resorno.
U nekoliko navrata sam već pominjala, počev od mog grada Pančeva, da opštine i gradovi kreću sa intenzivnim zaduživanjem, odnosno sa uzimanjem kredita, naravno, pod komercijalnim uslovima, ne bi li ovo oštećenje svog budžeta nadomestili kroz kreditno zaduženje.
Moje Pančevo se npr. zadužilo za gotovo milijardu dinara. Dakle, jedna petina vrednosti budžeta je kreditno zaduženje. Grad Zrenjanin se zadužio za 700 miliona dinara. Grad Niš se zadužio za gotovo dve milijarde dinara, a sve idući u susret onoj centralističkoj meri umanjenja lokalnih prihoda od poreza na zarade, a da bi se obezbedila dodatna sredstva za elementarne nadležnosti, za tzv. izvorne nadležnosti opština i gradova, kao što su održavanje bolnica, odnosno domova zdravlja, održavanje i krečenje i obezbeđivanje elementarnih higijenskih uslova osnovnih škola, naročito, pa i srednjih škola, osim na teritoriji AP Vojvodine, kojima je osnivač i autonomna pokrajina.
Stoga bih apelovala na kolege da, takođe, otvorimo raspravu po ovom zakonu, da zapravo vratimo na pređašnje stanje ovaj zakon koji je prateći zakon Zakonu o lokalnoj samoupravi, da se prvo promeni Zakon o lokalnoj samoupravi, a tek onda ovaj tekući, prateći Zakon o finansiranju lokalne samouprave, jer je praktično centralni nivo skresao finansijski deo sredstava najsigurnijim opštinama i gradovima, bez da im je smanjio nadležnosti, i oni su sada, morajući da se staraju o osnovnim nadležnostima, dovedeni u situaciju da se zadužuju. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsednice.
Moj predlog, kojim apelujem na razumevanje i ostale koleginice i kolege narodne poslanice i poslanike, da podrže da se o ovome takođe raspravlja i da se stavi na dnevni red, jeste zapravo izmena i dopuna člana 5. Zakona o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrani upotrebe neonacističkih ili fašističkih simbola i obeležja.
Naime, član 5. u ovom trenutku glasi – manifestacijom, isticanjem simbola ili obeležja ili bilo kakvim drugim delovanjem pripadnika ili pristalica neonacističkih i fašističkih organizacija i udruženja smatra se svaki organizovani ili spontani javni nastup na kojem se izaziva ili podstiče mržnja, netrpeljivost ili diskriminacija prema pripadnicima bilo kojeg naroda ili nacionalne manjine i crkvi ili verskoj zajednici.
Moj predlog je da se ovaj član 5. dopuni - i prema osobama drugačije seksualne orijentacije, odnosno pripadnicima lezbejske, gej ili biseksualne populacije ili transrodnim osobama, odnosno LGBT populacije.
Naime, pored niza dokumenata, kako deklarativnog karaktera, tako i samih zakona kojima je prepoznata diskriminacija svake vrste, pa tako i prema našim sugrađankama i sugrađanima drugačije seksualne orijentacije, smatram da je potrebno ovakav odnos prepoznati i u ovom zakonu, s obzirom da smo svi svedoci i vrlo intenzivno upoznati sa tim kako neonacisti ili fašisti ili homofobi i transfobi, ne samo što uzimaju zakon u svoje ruke, nego i provlače kroz svoje šake sve one koje oni legitimišu kao građane drugačije seksualne orijentacije.
Smatram da između propagande ili organizovanja manifestacija, isticanja simbola do ovako fatalnih posledica kakve neskriveno promovišu, zagovaraju, pa na kraju i primenjuju homofobi i transfobi, naročito u okviru neonacista i fašista u našoj zemlji, jeste vrlo tanka linija i da država mora vrlo jasno da stane kao brana i kao jasno deklarisani zaštitnik svih građana i poštovanja svih osnovnih prava i sloboda, kako kada se ona odnose na nacionalna prava, na verska prava, tako i na prava koja su vezana za slobodu po pitanju drugačije seksualne orijentacije. Apelujem na kolege da se ohrabre i da podrže ovakav jedan Predlog zakona da se nađe na dnevnom redu konačno. Hvala.

Zahvaljujem, predsednice.
Direktna posledica ove moje inicijative da se izmeni Krivični zakonik jeste nedavna situacija kada je, takođe, menjan Krivični zakonik tako što je uvedeno novo krivično delo – javnog odobravanja, odnosno negiranja genocida koji se, po tom novom članu Krivičnog zakonika, odnosi samo na pravosnažne presude sudova u Srbiji, Međunarodnog krivičnog suda.
Tada sam podnela amandman da se ovaj član proširi i da se on odnosi i na Haški sud, u skraćenoj verziji, Međunarodni sud pravde ili Svetski sud. Pitala sam i tada ministarku – po kom osnovu je izvršena selekcija nekih međunarodnih sudova koji su prepoznati ovim članom, a drugih međunarodnih sudova nisu? Pri tom se radi o ovim drugim međunarodnim krivičnim tribunalima koji se direktno bave problematikom nekadašnje naše države i nekako mi je bilo nelogično da je zabranjeno negiranje genocida ili ratnih zločina na nekom drugom kontinentu, kao što je afrički, na primer, a da je dozvoljeno praktično negiranje genocida i ratnih zločina za one ratne zločine i genocide koji su počinjeni u naše ime.
Drugi razlog zašto sam podnela ovu inicijativu jeste, slobodno bih rekla, zato što sam bila obmanuta ili prevarena tokom same rasprave, jer mi nije dato pravo da obrazlažem amandman koji je bio istovetan ovoj zakonskoj intervenciji koju predlažem, a pod obrazloženjem da je on odbačen kao protivustavan. Ispostavilo se da to nije tačno i da on uopšte nije bio ocenjen kao protivustavan i da nikada nisam dobila takvo obrazloženje od resornog odbora. Smatram da je taj politički manevar da se uopšte ova tema, pa makar i kroz dvominutno obrazlaganje amandmana tada ispostavilo efikasnom.
Hvala na mogućnosti što imam tri minuta na početku svake sednice da obrazlažem sada zakonsku inicijativu i da, verujem, sve pažljivije i pažljivije sve kolege prate, što jeste predmet ove moje inicijative, i da jednog dana, ako ne danas, onda u skoroj budućnosti budu spremni da prihvate i činjenicu da svi međunarodni sudovi, koji se na bilo koji način bave ratnim zločinima, zločinima protiv čovečnosti i genocidom počinjenima u naše ime nađe mesto u našem Krivičnom zakoniku. Hvala.

Zahvaljujem predsednice.
Uvaženi gosti iz Vlade Republike Srbije, koleginice i kolege narodni poslanici. Prvo moram da izrazim veliko nezadovoljstvo zato što ni jedan amandman LSV nije prihvaćen, pa čak ni ovaj amandman koji se suštinski odnosi na gotovo isto je i prethodnik primetio, a to je na skraćenje roka za administriranje projektima. Tekući Predlog zakona predviđa devet meseci plus šest, što znači da ćete vi, gotovo godinu i po dana, ostaviti dodatnog prostora za administriranje podnetim zahtevima za korišćenje sredstava iz IPARD programa, odnosno fonda, što je za nas nedozvoljeno dug period u odnosu i na ovo prvobitno kašnjenje usled blokirajućih faktora za neakreditovanje Uprave za agrarna plaćanja. Rekli ste da u aprilu mesecu očekujete da će se uslovi steći za akreditaciju, da se do kraja godine mogu inicirati prvi zahtevi, što tehnički, ako izvedete prostu računicu, znači decembar mesec plus gotovo godinu i po dana vi ste već debelo zagazili u 2018. godinu kada ističe rok za povlačenje prve tranše od 15 miliona evra.
Koristiću i vreme ovlašćenog.
Dodatno želim sada, iako nisam imala takav utisak u utorak kada smo vodili načelnu raspravu, međutim nekoliko kolega iz vladajuće većine me je potaklo da poverujem da su ove slutnje realne, a sada definitivno i sama uviđam da jesu, a to je da je u ova poslednja dva dana od načelne rasprave pa do danas, obavljen izuzetno veliki broj razgovora između poslaničke grupe LSV i naših banatskih paora, naročito južnobanatskih, iz atara mog Pančeva, koji su prateći raspravu i ton kojim su kolege iz vladajuće većine branile ovaj zakon, ili napadale ovu suprotnu stranu, zaključili, tad za mene neverovatnu stvar, a sada kada sagledam sve, apsolutno realno, a to je da su paori sa kojima smo mi komunicirali izrazili sumnju da se i sama docnja oko akreditacije Uprave za agrarna plaćanja nije dogodila slučajno. Izrazili su sumnju da je ta docnja sa svesnom namerom dovedena do ovog nivoa, a zapravo iz razloga da bi budući korisnici IPARD programa, odnosno sredstava iz IPARD fonda, bili oni poljoprivrednici koji su zapravo pod kontrolom vladajuće većine. Odnosno, mreža poljoprivrednika koja će biti apsolutno pod kontrolom ljudi koji će i donositi odluke kada je reč o preporukama da se sredstva odobre po njihovim zahtevima. Ili kako su oni nazvali, moram priznati da nisam ranije čula tu šifru, IMT imal mene tu, kako kažu sada kod nas u Banatu.
Tako da imajući takav odnos prema amandmanima opozicije, a iz izveštaja Odbora sam videla da su samo amandmani jednog kolege iz vladajuće većine prihvaćeni, apsolutno verujem da su naši paori u pravu. Ubeđivala sam ih da možda greše, ne želeći ministra da branim od samog ministra. Čak sam imala vrlo solidne utiske u odnosu na komunikaciju sa nama, na raspravu, na odgovaranje narodnim poslanicima. Međutim, kada smo dobili izveštaj resornog odbora i zaključke Vlade, oni su mene demantovali i sada sam gotovo sigurna da su oni u pravu. Hvala.

Zahvaljujem.
Zaista sam očekivala da ćete ipak malo više komentarisati i dublje ući u demantovanje onoga što naši paori slute i misle. Govorim o ljudima koji žive od pluga, gospodine ministre, ne o ljudima koji žive radeći u ovim klupama koje mi zastupamo ili radeći vaš posao. Dakle, neko ko živi od te zemlje, naročito vojvođanski paori, a jako dobro znam da vi jako dobro znate koliko im je njihova zemlja važna. Dakle, nisam očekivala da ćete tek tako olako preći preko onoga što oni slute i očekivala sam da ćete neke mnogo značajnije argumente dati, naročito kada je reč o transparentnosti na koju ste se pozivali.
Jednim amandmanom smo predložili da se, osim objave u „Službenom glasniku“, sve informacija, dakle, konkursne i sve druge, objavljuju na internet stranici Ministarstva, plus da se upute organima lokalne samouprave, pa da ih i oni objave u cilju dodatne transparentnosti kako bi svaki pojedinac zainteresovan na nivou svoje lokalne samouprave mogao da dođe do tih informacija. Takođe dobro znate da paori vozeći traktor ili bilo šta od poljoprivrednih mašina, ne čitaju „Službeni glasnik“, nego te vredne ruke vrte poljoprivredne mašine da bismo mi imali šta da jedemo. Ne možete očekivati da će oni svakodnevno čitati „Službeni glasnik“.
Potpuno je objektivna bila naša amandmanska ideja da se uputi i opštinama i gradovima gde žive ti naši paori da i oni dodatno informišu potencijale korisnike ovih sredstava. Otuda još jedan razlog da sumnja bude utemeljenija, odnosno da će se raditi o poljoprivrednicima koji su apsolutno pod kontrolom vladajuće većine da bi se maksimalna kontrola nad odobrenim sredstvima do kraja mogla ispratiti.