Hvala vam što sam dobio ovo pravo na repliku, danas je dosta teško izboriti se sa naše strane da dobijemo reč.

Neću da se obazirem mnogo na primedbe koleginice i njene lične utiske ko je kompetentan, ko nešto zna, ko nema pojma? To su njeni lični utisci, ona kao narodni poslanik na to ima pravo bez obzira što je ona u ovoj materiji laik, ali neću da joj ograničim pravo, može da govori šta god hoće u Skupštini, ima potpunu širinu u vezi toga.

Što se tiče ostalih primedbi koje su se odnosile na lične uvrede, a za koje je vi niste opomenuli i onda za ove opservacije i ocene mnogih događaja u nazad, onda i lične uvrede i prema Vuku Jeremiću, i prema Bori Novakoviću, to je bilo na nivou da ozbiljnog čoveka može da zaboli glava, tako da ću ja sad da izađem da popijem jedan aspirin i da to tako rešim. Ne zameram joj ništa. Hvala.

Hvala gospodine predsedniče.

Nadam se da ćemo uspeti da se vratimo nazad u raspravu. Hoću na početku da kažem da i ja hoću da govorim „in medija res“ o ovom setu predloženih zakona i da kritikujem pojave da ne bi ministarka pravde razumela da se radi o nekoj ličnoj kritici i napadima na pojedinačno sudije i na tužioce i uopšte na ljude u pravosuđu, nisam video ni da je to DS učinio, malo pre.

Ono što je za nas sporno, kada je u pitanju ta pojava, sporan je taj mentalitet kod nosioca prvosudnih i sudijskih funkcija koji po našem mišljenju, to je vrednosni sud, nije mentalitet slobodnih ljudi i niste za to vi odgovorni. Nije odgovorna ni prethodna vlast, to je jedna pojava koja je problem u Srbiji od 1945. godine, to je deset godina problem. I, to ne može nijedna vlast, ne znam kako da je uspešna i da je kvalitetna da reši u jednom mandatu, zato što je to sociološki problem.

Mi imamo problem sa time da nam prosvetni sistem nije postavljen na jedna način da stvara od osnovne škole do univerziteta ljude koji su slobodni, koji kritički misle, nego su stekli jednu naviku, to je moje lično iskustvo. Ja sam 30 godina advokat, postoji jedan Pavlovljev refleks kod ljudi koji rade u sudovima i tužilaštvima, nažalost, meni je žao što je to tako da osluškuju i slušaju vlast koja god da je, ne vaša, nego i ove prethodne, to je jedna navika koja treba da se promeni, koja ne može da se promeni ni ovom ustavnom reformom.

Sklon sam da verujem da vi kao ministar pravde iskreno verujete da će ova ustavna promena, reforma i ovaj set zakona koji sada to po ustavnom zakonu prati, biti korak napred u razvoju našeg društva. Ne sumnjam, ali ja mislim da se to neće dogoditi i da je to nažalost zabluda.

Narodna stranka u svom programu drži do toga da je nezavisno pravosuđe elementarni uslov da bi Srbija postala pravna država zasnovana na vladavini prava. Od nezavisnog pravosuđa zavise i mnoge druge proklamovane vrednosti društva i civilizacijske i one koje su određene Ustavom, možda i sve vrednosti društva zavise od toga da li imamo nezavisan sud.

Nažalost to se ne razume u značajnom delu našeg društva. To ne razume ova generacija, nisu razumele ni generacije pre nas. Zbog toga Srbija ima skromnu tradiciju, složićete se, kada je u pitanju nezavisno sudstvo. Mi iz Narodne stranke verujemo da je u stvari Srbiji potrebna mnogo šira ustavna reforma čija bi širina obuhvatila ceo politički sistem kako bi država na osnovu Ustava mogla efektivno da obezbedi temelje za to da bi postala država koja ima i nezavisni sud. Već 80 godina Srbija je defakto partijska država. Vlast se razume najviše kao partijski plen, tako je bilo u vremenu komunizma i socijalizma, tako je i danas u ovom vremenu tzv. hibridne demokratije. Da bi postigli te ciljeve nije dovoljna samo izdvojena ustavna reforma u okviru pravosuđa koju smo dobili ovim ustavnim amandmanima, a čiji se okvir zaokružuje setom ovih pravosudnih zakona.

Oni koji su branili ustavnu reformu tvrdili su pored ostalog da će sud sada biti nezavisniji i tako se često govorilo, a tužilaštvo samostalnije nego što je bilo ranije. Nasuprot tome, mi smatramo da sud može biti ili nezavistan ili ne. Da tužilaštvo može biti ili nezavisno i samostalno, ali da ne mogu biti nezavisniji i samostalniji, to je jedna stalna kategorija, ili je nezavisan ili nije nezavisan, ne može da bude nezavisniji jer ni do sad nije bio nezavisan.

Narodna stranka sa žaljenjem konstatuje da su relevantni evropski činioci dali podršku ovoj ustavnoj, ja bih je nazvao kvazi reformi. Kada bih pokušao da budem dalekovid, čini mi se da će u budućnosti postojati taj dualizam i jedan sukob interesa kada je u pitanju neki uticaj i moć nad pravosuđem koji će se deliti između partije koja je na vlasti i tih tzv. relevantnih međunarodnih činilaca od kojih mi očekujemo pomoć.

Da je u suštini tačno ovo što tvrdim i što sam javno govorio još u kampanji oko referenduma, najbolji su bili po tome, a i o tome sam govorio ovde u Skupštini pre dve nedelje da je odlazeći Visoki savet sudstva u poslednjih mesec dana pred isticanje roka da se donesu ovi zakoni, koji ističe za koji dan u prisustvu tog novog Ustava, sebi dozvolio da predlaže, a ova Skupština da bira predsednike sudova i to u desetak sudova od kojih su neki među najvažnijim u zemlji uprkos odredbi člana 7. stav 2. ustavnog zakona, koji to izričito nije dopuštao.

Bilo je važno da se i na ta rukovodeća mesta postave, da kažem, takozvani naši ljudi, koji će tu ostati u celom mandatu, bez obzira na ove zakone koji će ovih dana biti usvojeni.

To, meni je sasvim jasno da će se, kada govorimo o onim istaknutim pravnicima da će se oni birati isključivo po političkim kriterijuma i da će u telima u kojima budu izabrani, zastupati one interese svojih sopstvenih predlagača. To što će u pravosudnim telima većinu imati sudije i tužioci, koji će biti izabrani iz svojih redova, neće imati naročitog efekta.

Iskustvo nas uči da i kad su u tim telima devet desetina imali ljudi koje je izabrao sud ili tužilaštvo, a kada se u tim pravosudnim organima, nazivi i po jedan predstavnik advokata iz advokature ili ministra pravde, u najvećem broju slučajeva se odlučivalo onako kako je želeo ministar pravde. Nebitno je bilo što je on bio samo jedan glas.

Kako politička utiče na pravosuđa? Ako neko ne zna i ako se neko pita, pa preko predsednika sudova i preko starešina javnih tužilaštva. Ne utiče partijska država na svakog sudiju pojedinačno, za to ne bi imala vremena ni sredstava, ni mogućnosti, dovoljno je da se utiče preko predsednika sudova.

A sad, evo, ja bih to pitanje postavio, ali ga nisam video tokom cele ove kampanje koje je Ministarstvo pravde, ima tu i primedbi da je bilo malo vremena itd, ali ne može da se kaže da nije bilo javne rasprave, moglo je da se učestvuje, moglo je da se obraća i Venecijanskoj komisiji, imali smo i kontakte sa predstavnicima Venecijanske komisije. Niko se nije pitao kako to nezavisni sudija može da ima šefa?

Pazite kakav je to oksimoron, jedan slobodan nezavisan sudija. On ne može da ima šefa.

Taj predsednik suda, to treba da bude neka ličnost koji je upravitelj, administrativni tog suda. Neko ko vodi računa o tome da te sudije imaju obezbeđene uslove za rad, da imaju sve ono što im je neophodno da mogu slobodno, samouvereno i kao gospodari svojih predmeta da odlučuju o svojim stvarima.

Slobodan sudija ne može da ima šefa. A kod nas se sve završava na kraju ka tome da svaki sudija u svakom sudu u mnogim stvarima, da vam sada ne objašnjavam pojedinosti, zavisi od tog predsednika tog suda.

Pa, evo, dovoljno je, recimo imate, da dam jedan primer ovako koji je plastičan, imate recimo, ovo posebno odeljenje Višeg suda u Beogradu tzv. specijalni sud, tamo sudije imaju najmanje duplo veće plate nego što imaju sudije, istog tog suda koje nisu u posebnom odeljenju.

Predsednik suda krajem svake godine pravi godišnji raspored sudija, svakog sudiju može iz tog suda da vrati u onaj običan sud i da direktno utiče na njegove prihode, na kvalitet njegovog rada i na sve ostalo.

To se radi bez ikakvih kriterijuma. Eto, to je jedan primer gde se vidi u kakvom su položaju one sudije u odnosu na svog predsednika tog suda.

Postupak izbora predsednika sudova i svih javnih tužilaca, formalno sada prelazi isto tako u jedan zatvoreni sistem bez ikakve spoljne kontrole i bez ikakve institucionalne kontrole, to naravno, otvara mogućnost jednog dana ustavne krize kada se promene političke prilike u zemlji i to takođe otvara mogućnost i na uticaj na našu pravosudnu vlast, koji je van suvereniteta ove države.

Na svim ključnim mestima u pravosuđu, kako u sudu, tako i u tužilaštvu i nakon usvajanja ovih zakona ostaće isti ljudi, oni su svi ljudi, ovi su već svi izabrani, izabrani su po prethodnim procedurama, partijskom voljom, svi u postupku gde je postojao samo jedan kandidat.

Na svim našim mestima na kojima se sada nalaze čelni ljudi u pravosuđu, nalaze se ličnosti koje su bile jedine kandidati, i predsednica suda Vrhovnog kasacionog suda je bila jedini kandidat, i predsednik Apelacionog suda u Beogradu je bio jedini kandidat, i predsednica Privrednog apelacionog suda je bila jedini kandidat, i predsednica Upravnog suda, jedinog suda te vrste u zemlji je bio jedini kandidat.

Nije to zbog toga što su oni, tako je objašnjavala meni na odboru ovde u Skupštini, predsednica Vrhovnog kasacionog suda bili najbolji kandidati oko kojih su se svi slagali. Ne, nego zato što niko se ne usuđuje da se kandiduje koji nema podršku.

I sada, ili imamo, recimo, gospođu Zagu Dolovac, Republičkog javnog tužioca koja će kada uđe u novi mandat, ja sam nešto proveravao, biti državni tužilac tog najvišeg ranga koji ima najduži mandat u Evropi i bez obzira, vi možete da kažete, ona je naravno izabrana za vreme bivše vlasti, i to je isto bio jedan kriterijum koji je bio potpuno patrijski, ni po čemu Zagorka Dolovac ne prednjači u nekim specifičnim dobrim osobinama i kriterijumima u odnosu na druge svoje kolege i u tužilaštvu da bi toliko dugo bila na toj funkciji.

Narodna stranka je uzela učešće u ovoj javnoj raspravi, mi smo se obraćali svojim stavovima i Venecijanskoj komisiji, koja je uključena u ceo ovaj proces, izneli smo i tamo svoje primedbe, konkretno na zakone koji su ovakvi kakvi su ušli u skupštinsku proceduru.

Pa, recimo, govori se o neprimerenom uticaju na sudiju, zakon govori o uticajima nad sudiju u konkretnom sudskom postupku, a izvan domašaja zakona ostaju uticaji koji, noseći političke moći vrše generalno na sve sudije, odnosno na čitavu sudsku vlast, držeći je po mom mišljenju počinjenom i poslušničkom položaju kao celinu.

Evo imali ste jedan primer, hoću da vam dam kao primer, a svi ga se sećate, nemojte zbog toga mnogo da se nervirate, nije ništa lično, nego je primer. Pre neki dan je predsednik Republike, odgovarajući ovde Mikiju Aleksiću, šefu naše poslaničke grupe, između ostalog u žaru te debate, rekao dve stvari. Prvo, da je dokazano na suđenju koje je u toku, ovoj grupi u vezi sa Jovanjicom, da sve ono za šta ih je optuživao Miki Aleksić, nije tačno.

Sada se vi pitate da li je to možda neugodno da predsednik Republike sa svim svojim političkim autoritetom, takvu izjavu da, u vezi jednog predmeta koji je živ, i u vezi jedne notorne istine, jer tamo se sudi na osnovu optužnice specijalnog tužioca, a ne na osnovu onoga što je govorio o tom predmetu Miki Aleksić. Miki Aleksić u tom predmetu nema nijedno svojstvo.

Isto tako, predsednik je, između ostalog odgovarajući Mikiju Aleksiću, skrenuo pažnju na to kako je on zbog istih tih stvari, koje je govorio ovde u Skupštini, da je imao neke pronevere dok je bio predsednik opštine Trstenik i to, da ne ponavljam, iako te iste optužbe su bile predmet tužbe za naknadu štete koju sam i ja pisao i u parnici koju sam ja vodio protiv Srpskog telegrafa, i Srpski telegraf je iste potpuno reči koje je rekao predsednik, izgubio tu parnicu i platio Mikiju Aleksiću naknadu štete, a meni sudske troškove.

Ovo vam govorim kao primer gde stoji jedna izjava, jedne ličnosti koja ima jedan ogroman politički legitimitet, kao što ima predsednik Vučić, koji kada kaže onu stvar koju je rekao u vezi toga da je sve dokazano, što je Miki Aleksić rekao da nije tačno na sudu, u vezi predmeta Jovanjica, možete onda da se zapitate kako je tom sudskom veću, i tom tužiocu koji zastupa tu optužnicu.

Izbor i razrešenje sudija predsednika sudova i svih javnih tužilaca, sada je prepušten visokim pravosudnim telima. Protivnici ovog rešenja su u toku rasprave legitimno iznosili stav, da je na takav način se prepušta odgovornost i izbor isključivo njima samima, čime tužilačke i iz pravosudne organizacije postoji jedan zatvoreni sistem, bez ikakve spoljne društvene i institucionalne kontrole.

Kada je u pitanju nezavisni javni tužilac, zadržana su hijerarhijska ovlašćenja prema javnom tužiocu, koji postupa u konkretnom predmetu. Zadržan je institut opšteg obaveznog uputstva vrhovnog javnog tužioca po članu 15. Zakona o javnom tužilaštvu i obaveznog uputstva za rad i postupanje po članu 16. istog zakona.

Na taj način se postiže jednobraznost u postupanju, ali se svakako eliminiše nezavisnost onih tužilaca koji su dobili taj predmet u rad i ta činjenica što se oni više ne zovu zamenici, nego tužioci, u stvari, ne znači ništa. Promene nema.

Istaknuti pravnici su najveći problem. O tome smo više puta govorili. Prvo, nisu utvrđeni kriterijumi za njihov izbor. Rečeno je, doduše, na jednom mestu, u članu 44. stav 3, da će prilikom izbora posebno se ceniti stručni i naučni rad od značaja za rad pravosuđa.

Ceniće se, ali to nije uslov. Znači, može i da se ne ceni, a odredba člana 44. stav 1. tačka 5. u oba nacrta zakona i o sudijama i o tužiocima je direktno diskriminatorska, jer zabranjuje da se kandiduju oni koji su ispunili opšte uslove za starosnu penziju. Ovo je skandalozna diskriminacija starijih istaknutih pravnika, od profesora univerziteta do, recimo, advokata koje su na kraju karijere.

I, najzad, način na koje će se oni birati je poseban problem. Uvek će se primenjivati izuzetak, jer ovaj parlament nema dvotrećinsku većinu. Nijedna politička strana. Jasno je da između nas vrlo teško može doći do nekog konsenzusa i onda će se primenjivati stalno izuzetak. Biraće se članovi od strane Komisije. U toj Komisiji su predsednik Narodne skupštine, predsednik Ustavnog suda, Vrhovnog suda, Vrhovni javni tužilac i Zaštitnik građana. To su ljudi čija imena i prezimena znamo sada i to je ta Komisija koja će preuzeti i tu jedinu nadležnost ovog zakonodavnog tela u vezi sa izborom onih koji će biti članovi najvećeg tog pravosudnog tela.

Nisu problem u Srbiji nikada bili ni Ustav, ni zakoni. Problem, i sve ono što čini jedinstven pravni poredak, su uvek bili ljudi. Problem je taj dominantni kulturni model u Srbiji koji podrazumeva autoritarni sistem odlučivanja, po mogućstvu jednu stanku i jednog vođu.

Opet ću vam reći, niste to vi izmislili, to je izmišljeno 1945. godine, nažalost. Taj kontinuitet postoji i vi ga takođe održavate. Naš kulturni model je partijska vlast koja dominira nad celokupnim društvom i državom. Naš kulturni model ide tim pravcem onako kako sam predstavio ranije tu stvar u vezi sa našim prosvetnim sistemom.

Imali smo raspravu koja je iza nas u ova prethodna dva dana. Jedino ono što nije dobilo oštrinu je činjenica da Srbija danas izgleda nema druge argumente sem pravne, ali su pravni argumenti na strani Srbije - naš Ustav, Povelja Ujedinjenih nacija, član 2. te Povelje, Rezolucija 1244. To su tri pravna dokumenta koja su dovoljna da naš predsednik, koji na to sve ide sam, bez obzira na svoj veliki legitimitet politički koji ima.

Ne treba u tome da učestvuje, jer razgovara i pregovara sa državama koje su već priznale Kosovo, sa članicama Kvinte, koje su prekršile tim priznanjima međunarodno pravo i koje pokušavaju da reše tu stvar na našu štetu, nasuprot jedinom nadležnom mestu, a to je Savet bezbednosti UN, gde oni ne mogu da nametnu svoja rešenja i zbog toga je Narodna stranka rekla da to treba odbaciti i sa njima ne raspravljati.

Predsedniče, ako mi dopustite, izgleda da ću imati samo nekoliko sekundi.

Ovo su sve razlozi zbog kojih Narodna stranka smatra da ova ustavna reforma neće doneti rezultate koje vi kao politička većina očekujete. Ono što je Srbiji potrebno to je nacionalni konsenzus oko reforme političkog sistema. Ono što nam je neophodno jeste da Srbija traži način kako da unapredi svoj pravosudni sistem, da ne prepisujemo od drugih i da sebe ne dovodimo u položaj onih koji sopstvenom voljom razvijaju kolonijalnu svest u zemlji. Hvala vam.

Predsedniče, da li ja sada imam pravo na četiri minuta replike? Imam od ministarke i od njega. Neću da govorim četiri minuta. Ako bude malo, vi budite tolerantni, jer ne bi bilo fer da mi ostane dva ili bio stao dva puta da se javim, svejedno.

Prvo gospodinu Jovanovu. Vi ste pravnik, znam da vi ovo znate, statusna pitanja kada je u pitanju Kosovo i Metohija se rešavaju samo u Savetu bezbednosti. Sve ovo drugo što je izmešteno nema značaja. Ovo je krucijalna stvar. Statusno pitanje po Rezoluciji 1244 može da se reši samo u Savetu bezbednosti. To je prva stavka. Prema tome, to izmeštanje nema značaj.

Dva člana u Savetu bezbednosti imaju veto, pa zato mi stalno govorimo - nemojte da rizikujete i da razmišljate o tome da uvedete sankcije Rusiji, jer o tom glasu u Savetu bezbednosti oni odlučuju, a ne mi. Znači, vi ćete, odnosno predsednik Vučić, da ocenite da li je pametno da se uvedu sankcije, pa da rizikujete da jedino mesto i jedini glas koji može da spreči ulazak tzv. „Kosova“ u UN je njihov glas. Jasno mi je da i to znate. Samo da to pomenem.

Što se tiče Jelene Zorić. Ona je zbog tog stava dobila orden od predsednika Republike. Nema više šta da komentarišem iza toga.

Kada sam rekao da nam je potrebna reforma političkog sistema. Evo sada ću to da vam konkretno objasnim. Predsednik države je i predsednik partije. U proporcionalnom izbornom sistemu on direktno utiče, ako ne odlučuje sam, ali direktno utiče i na kandidate i na izabrane poslanike vladajuće stranke. Na taj način se podela vlasti skoncentriše u jedne ruke. Nije važno da li su njegove. Ko god da se nađe na tom mestu. To je ono što je problem i zato nema demokratskog društva i zato nema nezavisnog sudstva.

Nisam ja rekao za sudije. Za sudije, ne mislim ja da je uticaj vlasti u svim predmetima koji postoje, daleko od toga. Naravno, sudije se pošteno, u skladu sa znanjem svih strana u tim suđenjima, koji se time profesionalno bave, u 98% slučajeva, ali ne gleda se nezavisnost sudstva u tim slučajevima, nego u ovima koje utiču na vlast, tu je pitanje i o tome ja govorim. Ne govorim o svemu što se događa u Srbiji.

Ukazujem na član 27. stav 1. i 2. Poslovnika.

Predsedniče, pošto ovde, bez obzira što se načelno slažem sa ovim što je ministar govorio, jel takva presuda ne sme da se donose, mislim da se radi o nepravosnažnoj presudi i da ministar ne sme da koristi svoju poziciju ovde u parlamentu da utiče na drugu granu vlasti koja tek treba da odlučuje u žalbenom postupku. Mislim da vi o tome trebate kroz Poslovnik da vodite računa, da se na ovakav način direktno utiče na sud, vrši se pritisak, bez obzira što je on rekao – ja se sa time slažem. To je tačno. Imunitet poslanika za ono što govori u parlamentu mora da bude apsolutan, ali svejedno, bez obzira na to, ministar je pravnik, na ovaj način on šalje poruku drugostepenom sudu, a to ne bi smeo da radi. Samo toliko. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, hteo sam da ukažem, pošto je ovo objedinjena rasprava u hitnoj sednici, da i na ovoj sednici odlazeći Visoki savet sudstva, kršeći odredbu člana 7. stav 2. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava ponovo predlaže izbor predsednika sudova, ovog puta se radi o šest sudova u Republici Srbiji.

Na prethodnoj sednici Skupština je neustavno izabrala, na predlog Visokog saveta sudstva, predsednike nekih od najvažnijih sudova u Republici, predsednika Upravnog suda, to je jedini upravni sud u zemlji, predsednika Privrednog apelacionog suda, to je jedini drugostepeni sud za privredne sporove u zemlji i predsednika Apelacionog suda u Beogradu, koji je najveći apelacioni sud u Srbiji.

Nekima od tih novoizabranih predsednika koji su izabrani na prethodnoj sednici to je treći, nekima i četvrti mandat, tako da koliko sam uporedio u njihovim biografijama, ispašće da su više od polovine svoje sudijske karijere proveli kao rukovodioci u tim sudovima.

Ovog puta, što je za pohvalu, iako je neustavan predlog, Visoki savet je neke od ovih predsednika sudova izabrao među pet ili četiri, video sam u Valjevu i mislim u Rumi, kandidata. Inače, ranije je bila specijalnost Visokog saveta sudstva da to uvek bude jedan kandidat. Znamo da je izbor između jednog kandidata izbor koji podseća na neke političke sisteme kojih smo se mi valjda u Srbiji odrekli.

Recimo, predsednica Vrhovnog kasacionog suda i predsednica Visokog saveta sudstva je takođe bila jedini kandidat za tu funkciju. Republička javna tužiteljka gospođa Zaga Dolovac je takođe bila jedini kandidat, inače, to sam pogledao u njenoj biografiji, čini mi se da će ona uspeti da dostigne čitavih 20 godina na toj funkciji, što je stvarno jedan neprevaziđeni raritet u Evropi.

Za razliku od objašnjenja koja je danas ovim povodom u jednom trenutku dao i predsednik Skupštine, nekom od poslanika je replicirao i rekao da se on zalaže za nezavisno sudstvo i da je zbog toga glasao na referendumu da budu usvojeni amandmani. Kolega Martinović, ministar, je jednom poslaniku opozicije stavio primedbu da ne može da se čita samo jedna odredba, nego mora da se vidi i celina teksta Ustavnog zakona koji služi za sprovođenje ustavnih amandmana koji su usvojeni.

Sebi dozvoljavam da sam dovoljno sposoban da pročitam jasne i nedvosmislene odredbe Ustavnog zakona i Ustava Republike Srbije i da zaključim dve stvari. Jedna je, po Ustavu, Skupština više ne može da bira sudije, ni predsednike sudova, ni sudije koje se prvi put biraju. Po članu 7. stav 2. Ustavnog zakona, moguće je da u ovom prelaznom periodu koji traje godinu dana najduže, dok se ne donesu novi pravosudni zakoni, Skupština izabere sudije i tužioce koji se biraju prvi put.

Bilo bi u toj odredbi jasno naznačeno, zato što je Ustav uvek precizan i ništa ne ostavlja nedorečeno, stajalo bi da je moguće u ovom periodu da Skupština postavlja i predsednike sudova, ali to ne stoji.

Zbog toga, koliko god se trudili, drugačije tumačenje može da bude političko, možemo ovde da vodimo, ne znam kakve diskusije, ali eto, ja bih vam preporučio ministru Martinoviću, koji je danas ovde, da kažem u jednoj poziciji da zastupa i Ministarstvo pravde izgleda, a on je vrlo solidan pravnik može da pita profesora Petrova koji je bio predsednik Radne grupe, kako je do ovoga došlo? Ja mislim da su oni slučajno to zaboravili, ali zbog toga što su zaboravili ovde odlazeći sastav Visokog saveta sudstva nastavlja da daje predloge ovoj Skupštini i Skupština ulazi u nešto u šta ne bi smela, a to je da krši najviši pravni akt ove zemlje.

Ja sam bio protiv donošenja ovih ustavnih amandmana, glasao sam protiv na referendumu kolike su moje mogućnosti, a one su bile male, pokušavao sam da učestvujem u nekoj kampanji da ne prođe taj referendum i jedan od glavnih razloga su bili zapravo ti amandmani 13 i 20. Trinaesti amandman koji reguliše način izbora članova Visokog saveta sudstva budućeg i tamo postoji jedan izuzetak isto kao i u amandmanu 20 kada je u pitanju izbor vrhovnog državnog tužioca takođe postoji izuzetak, a taj izuzetak će u stvari biti pravili. Nikada više, a to je dobro za demokratiju u Srbiji, niko u ovoj Skupštini neće imati dve trećine i neće imati tri petine i uvek ćemo doći u situaciju da se jedan deo sastava Visokog saveta sudstva ili vrhovni državni tužilac bira na osnovu tog izuzetka od strane članova komisije u koju, evo za Visoki savet sudstva spadaju, predsednik Narodne skupštine, predsednik Ustavnog suda, predsednik Vrhovnog suda, vrhovni javni tužilac i Zaštitnik građana. To su ljudi čija imena i prezimena mi danas znamo i zbog toga nema govora o tome da se suštinski ušlo u to da se izvrši potpuna depolitizacija izbora glavnih funkcija u pravosuđu i da pravosuđe postane nezavisno, jer će izbor uvek biti po ovom izuzetku.

Ono što još hoću da dodam, to je da, nezavisnost sudstva ne zavisi od pravnog okvira, od pravnog poretka jedne zemlje, u ovom slučaju Srbije, od Ustava, od zakona, ona zavisi od ljudi, zavisi od ljudi koji treba da imaju karakter, koji treba da imaju čvrstinu, koji treba da budu pravnici koji su izgrađeni kao nezavisni i slobodni ljudi i to je ono što je srpski problem. On, ja mislim, ide unazad u prosvetu, jer je problem našeg društva što se mladi ljudi, a u ovom slučaju pravnici, od osnovne škole, preko gimnazije do pravnog fakulteta, ne uče da budu slobodni ljudi koji kritički misle, nego se nažalost uče da budu ljudi koji su poslušni.

Tako da nije problem u pravu, problem je u kulturnom modelu. Mi nismo imali nezavisan sud ni ranije, nećemo ga imati ni sada, a verovatno ga nećemo imati još dugo u budućnosti. Nismo ga imali, da budem vrlo pošten i fer prema danas vladajućoj stranci, nismo ga imali ni za vreme vaših prethodnika, nismo ga imali ni za vreme Miloševićevog režima 90-ih, pogotovo ga nismo imali za vreme komunizma. Mi nikada nismo imali nezavisan sud, a glavni problem je zato što je to naš kulturni model. Zato što je kulturni model u pravosuđu Pavlovljev refleks na osnovu koga deluju ljudi koji su na pravosudnim funkcijama, a Pavlovljaef refleks uslovljava da uvek slušaju i rade ono što od njih očekuje izvršna vlast.

Da zaključim, ja mislim da u Srbiji postoji samo partijska vlast, i to po mogućnosti apsolutna i to je ono što je kulturni model Srbije koji se ovde gaji u kontinuitetu 80 godina. To nije problem samo pravosuđa i nije problem samo pravnika, to je problem našeg celokupnog društvenog života. Kad budemo, kao društvo bi imali snage i znanja da promenimo taj kulturni model, tada ćemo možda izaći na neki put i biti u stanju da postanemo jedno normalno i pravedno društvo. Hvala vam.

U članu 15. Predloga zakona o budžetu stavu 4. i stavu 5. naš predlog je da se ova formulacija može promeniti u imperativno značenje, tako da ministar nadležan za poslove finansija će privremeno obustaviti transfere kada je to neophodno, kako bi to bilo obavezno, a ne bi bila stvar arbitrarne odluke ministra.

Kada sam već ovde a nisam imao priliku, odnosno nije mi data mogućnost da odgovorim na dve stvari, iskoristiću ovu priliku.

Prvo, pre dva dana smo ovde imali prilike da čujemo koleginic Žerajić, predsednicu Ustavnog odbora koja nam je održala jedno, mogu da kažem, pretenciozno predavanje o radu, disciplini, pravu sa napomenom da Odbor za ustavna pitanja nije služba za besplatnu pravnu pomoć poslanika, što smatram da je jedan arogantan pristup za kojim nema potrebe.

U vezi njene primedbe kako članovi Odbora koji su iz opozicije nisu prisustvovali toj sednici, ja ću samo da ukažem na jednu činjenicu da sam poruku za sednicu dobio u 17.41 koja je zakazana za 18 časova. Znači, 19 minuta je bilo. Ja sam se lično izvinio da ne mogu da prisustvujem jer sam bio na redu da govorim.

Iskoristiću priliku da odgovorim, nažalost nije tu sudija Delibašić, koja je pogrešno protumačila moje reči pre neki dan, po članu 7. stav 2. ustavnog zakona ovaj saziv Skupštine nema pravo da bira predsednike sudova pa vas pozivam da ne uđete u to da direktno kršite Ustav. Hvala vam.

(Zoran Lutovac: Povreda Poslovnika.)

Hvala, gospodine predsedniče.

Mislim da je nama ostalo samo minut i 15 sekundi, pa ću pokušati da kažem samo ono što je ključno.

Hteo bih da obratim pažnju poslanika na tačku dnevnog reda koja se odnosi na izbor predsednika sudova i sudija koji se prvi put biraju za sudije. Naime, ovaj predlog Vlade Republike Srbije je neustavan, a evo iz kog razloga.

Predsedniče, štopujte mi ovo vreme koje sam izgubio.

Ovaj predlog koji je prošao i nadležne odbore je duboko neustavan. Evo, reći ću vam zašto. U Ustavnom zakonu, u članu 7. u stavu 2. kaže se – Narodna skupština nastavlja da bira sudije i zamenike javnih tužioca prvi put na te funkcije do konstituisanja novog saziva Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva, a novi sazivi Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva konstatuju da je njihova funkcija stalna.

Kada upotrebite elementarno znanje u vezi sa tumačenjem ove odredbe Ustavnog zakona, to znači da Ustavni zakon Skupštini nije ostavio pravo da bira predsednike sudova, nego samo sudije i tužioce koji se biraju prvi put. S tim u vezi je pitanje čemu žurba Visokog saveta sudstva, s obzirom da je donet Ustav, da je proglašen u februaru ove godine, da se zna po predlogu radne grupe da se ograničava ubuduće na jedan mandat predsednicima sudova, a na tri najvažnija suda, na apelacionom, privrednom i upravnom, na dva od ta suda idu sudije kojima će to biti treći mandat?

Predsedniče, ukazujem na povredu Poslovnika člana 103. u vezi sa članom 104. stav 1.

To je zbog toga što mi niste dali pravo na repliku, jer je uvaženi sudija, Delibašić, me eksplicitno pomenula, a pogrešno je protumačila po mom mišljenju ono što sam rekao. Zbog toga je to sa vaše strane bila povreda, bili ste dužni da mi date pravo na repliku.

Ono u vezi čega me je uvažena sudija, Delibašić, pogrešno protumačila, jeste činjenica da sam ja rekao da na osnovu člana 7. stav 2. ustavnog zakona Skupština može da nastavlja da bira sudije i tužioce u njihovom prvom izboru, ali ono što je problem u delu ovih predloga koji su izašli danas pred Skupštinu jeste što na osnovu ovog ustavnog zakona Skupština ne može da bira predsednike sudova. To je ono što je suština.

To je suština onoga što sam ja rekao.

Naravno, zato što ste mi vi, odnosno vi ste me sprečili da dam repliku. Evo, ja sam vam sad objasnio.

Potpuno sam u pravu, zato što me je pomenula.

Hvala, gospodine predsedniče.

U ime Narodne stranke, po ovlašćenju šefa poslaničkog kluba gospodina Aleksića, postavljam danas pitanje prvo Vladi Srbije koje se može odnositi i na Ministarstvo pravde i na Ministarstvo telekomunikacija, gde se sada nalazi i javno informisanje, a u vezi novina Magazin „Tabloid“.

Izvesni građanin po imenu Nikola Petrović, za koga se tvrdi da je milijarder, za koga se tvrdi da je kum predsednika Republike, koji je bio deo vlasti kao direktor jednog velikog sistema „Elektromreže Srbije“ pokrenuo je preko 170 raznih vrsta postupaka pred prekršajnim, osnovnim, višim i privrednim sudovima protiv nezavisnog lista Magazin „Tabloid“.

Nikola Petrović, koji je nezadovoljan i uvređen tekstovima koje objavljuje ovaj list, u nameri da ga finansijski uništi, podnosi tužbe za naknadu štete sa ogromnom visinom tužbenih zahteva, na koji način uz asistenciju sudova i drugih organa postupaka stvara obaveze plaćanja sudskih taksi prema Magazinu „Tabloid“ u preko 100 sudskih postupaka, a na osnovu naloga suda za plaćanje sudskih taksi koje se izvršavaju u rekordnom roku, dovodeći na ovaj način ovaj štampani nezavisni list u stanje finansijskog bankrotstva.

Naravno, jednom bogatašu kao što je gospodin Nikola Petrović nije nikakav problem da plaća svoje obaveze po sudskim taksama zbog visoko postavljenih tužbenih zahteva za naknadu štete. Obezbeđuje se obaveza plaćanja najvišeg iznosa sudske takse na odgovor na tužbu na prvostepenu presudu na žalbu i na drugostepenu presudu, pa samo po tom osnovu novine se zadužuju u svakom pojedinačnom predmetu sa iznosima koji su blizu tri i po hiljade evra. ovakva upotreba tzv. strateških tužbi, koje se zovu slap tužbe, protiv novinara smatra se da prestavlja najdirektniji vid zastrašivanja i direktnog gušenja slobode štampe.

U Srbiji je poznato da su Centar za ljudska prava Američke advokatske komore i Nezavisno udruženje novinara Srbije i javnosti predstavili Izveštaj o upotrebi strateških tužbi protiv novinara, sa tim tzv. „slap“ tužbama, u kontekstu ugrožavanja slobode štampe i ugrožavanje bezbednosti novinara u Srbiji.

Strateškim tužbama za naknadu štete protiv magazina „Tabloid“ u preko 170 istovetnih slučajeva na najdrastičniji način se ugrožava pravo na slobodu štampe i pravo na rad nezavisnih novinara. „Slap“ tužbe služe samo jednoj svrsi, a to je da uguše javnu debatu finansijskim iscrpljivanjem novina i novinara, na taj način stvaraju društveni okvir u kojim novinari rade u tzv. neprijateljskom okruženju.

I oni sporovi koje pokreće Nikola Petrović su po pravilu besmisleni i oni ne bi imali ovoliko ubojit efekat da magazin „Tabloid“, da sud u Beogradu nije tako efikasan u naplaćivanju svojih potraživanja prema novinama, kao taksenom obvezniku, iz čijeg delovanja je sasvim jasno da tzv. nezavisni sud u vezi sa naplatom taksi od tuženog, a u vezi sa dosuđivanjem velikih iznosa za naknade štete, zapravo sarađuje u podrivanju slobodne štampe u Srbiji. Nikola Petrović, se korišćenjem metoda podnošenja „slap“ tužbi protiv tuženog magazina „Tabloid“ i zastrašivanjem novinara direktno podriva i ovako veoma slab okvir slobodne štampe u Srbiji.

Postavljam pitanje Vladi Srbije, koja je dužna da obezbedi poštovanje ustavnih i zakonskih prava novinara i slobodne štampe, da preko Ministarstva pravde i Ministarstva informisanja utvrdi činjenice u vezi sa strateškim podnošenje tužbi Nikole Petrovića protiv novina i novinara magazina „Tabloid“. Radi uspostavljanja standarda, u skladu sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i praksom Evropskog suda za ljudska prava koji smatra da podnošenje „slap“ tužbi služi za kršenje slobodne štampe i ugrožavanje bezbednosti novinara.

Takođe bih postavio pitanje, a u predmetu Republičkog javnog tužioca, KTR 1020/12 od 20. jula 2018. godine, zamenik Republičkog tužioca obaveštava jednog građanina sa teritorije Kosova i Metohije da povodom njegovog obraćanja u vezi sa nekim krivičnim predmetom - obaveštavam vas da Republičko javno tužilaštvo nije nadležno za praćenje rada u tom predmetu, s obzirom na to da primenom Briselskog sporazuma, postupak nastavljaju nadležni pravosudni organi AP Kosova i Metohije, u potpisu zamenik tužioca.

(Predsednik: Pet minuta.)

Samo još jedan sekund. Pravni poredak, po Ustavu, u Republici Srbiji je jedinstven. Ovo je direktan dokaz da je Briselski sporazum… (Isključen mikrofon.)

Da li ćete da date reč nekom od poslanika koji se javljaju zbog replike?