Poštovana predsednice, poštovani ministre, mislim da je ovo važan dan u parlamentarnom životu Srbije i mislim da je ovaj zakonski projekat važan reformski zakon, koji će nas udaljiti ili približiti željenom cilju i pokazati da li smo spremni da gledamo u oči istoriji Srbije.
Onda kada Srbija nije imala državnost, onda kada su se samo naslućivale konture i obrisi njenih državnih institucija, posle hatišerifa iz 1838. godine, jedan od prvih zakonskih projekata 1839. godine kojim se Srbija konstituisala, polako ali sigurno, kao država, bio je Zakon o ustrojstvu opština, kako su ga onda zvali.
Potom je 1866. godine donet Zakon o opštinama, za vreme Mihajla, a potom, posle Ustava iz 1888. godine, sledio je Zakon iz 1889. godine; i već tada srpska država je poznavala institucije opštine, sreza, okruga, čak i u tom momentu kada je srpsko društvo bilo izrazito siromašno; čak i tada kada bi izvestan stepen centralizacije bio prirodna posledica siromašnog društva i države, potrebe i želje da se koncentrišu svi materijalni kapaciteti na nivou centralne državne vlasti, da bi se onda raspodeljivalo po principima socijalne pravednosti svima; čak i tada smo imali jedan razuđeni sistem lokalne samouprave i tada smo demonstrirali da smo moderan evropski narod, da imamo modernu evropsku državu.
Da li smo danas na visini istorijskog zadatka? Ne mislim da smo u potpunosti, ali mislim da smo napravili korak u dobrom pravcu. U osnovi, pitanje je kakvu državu želimo, da li želimo jeftinu ili skupu državu? Ako želimo jeftinu državu, to je država u kojoj je većina ovlašćenja na nivou lokalne samouprave.
Osnovni problem sada je taj što su sve, ili većina ingerencija, koncentrisane na nivou centralne države i kako sa nivoa centralne države idete prema lokalu, prema regiji, sve manje je nadležnosti. Naprotiv, jeftino uređena država rešava većinu stvari na nivou lokala; sve što je jeftinije i racionalnije rešavati na lokalnom nivou, poverava se lokalnoj samoupravi; kako se ide od lokalnog nivoa prema centralnim državnim nivoima, tako opada nivo nadležnosti i tako se sele prihodi sa centralnih državnih organa prema lokalnim državnim organima.
To je važno i iz psihološke ravni; time lokalnu samoupravu činimo aktivnom; time je ona zainteresovana za svoj položaj i time ona nije samo puka transmisija centralnih državnih organa. Važno je politički, jer decentralizovati državu u suštini znači podeliti odgovornost između centralnih i lokalnih državnih organa.
U ovom trenutku u Srbiji postoje cele oblasti, poput školstva, poput zdravstva, koje su pre predmet glavobolje, negoli izvor radosti, nego li izvor potrebe da se njima upravlja. Naprotiv, u ovom trenutku te oblasti su u takvim finansijskim dubiozama da svaka vlast, u ovom slučaju lokalna, koja preuzme upravljanje resursima, kada je u pitanju osnovno školstvo i kad je u pitanju zdravstvo, moraće da ispravlja sve to i imaće velikih problema.
Takođe, važna je, i čini mi se da ovaj zakon ide u susret tome, ekonomski samostalnija pozicija lokalne amouprave i činjenica da ona nije samo mesto gde se zadržava i troši određeni deo prihoda, nego je kroz instituciju generalnog menadžera stvorena mogućnost ekonomske aktivnosti, da gradovi po prvi put ne samo brinu o očuvanju svoje imovine, nego da brinu i o tome kako uvećati tu imovinu.
Pitanje je - da li je gradonačelnički sistem dobar ili loš? Bojim se da se ovde ovo postavlja u jednoj demagoško-političkoj ravni. Ja vas pitam - da li veći autoritet ima političar koji svoj autoritet gradi u biračkom telu ili u stranačkoj strukturi? Zašto stranke, koje imaju malo autoritativnih pojedinaca, toliko govore o proponcionalnom sistemu, kada je priroda lokalne vlasti takva da birači treba da budu u neposrednom kontaktu, da znaju svog odbornika, da mogu da mu se obraćaju.
U proporcionalnom sistemu političari svoj autoritet grade u stranačkoj oligarhiji. Nije bitno šta o vama misli biračko telo i kako ste pozicionirani u biračkom telu, nego šta o vama misli stranačka struktura, da li ste uticajni ili manje uticajni unutar stranke, koja vas onda preko liste postavlja u Skupštinu.
Naprotiv, većinski sistem je dobar zbog toga što morate da gradite autoritet kod birača, a ja vam tvrdim u slučaju Novog Sada, koji je jedan od možda najviše urbanizovanih centara u celoj državi, da čak u 60% izbornih jedinica presuđuje lični autoritet pojedinca, a ne stranačka pripadnost. Znamo mnoge odbornike koji su dobili izbore protivno svojoj stranačkoj pripadnosti, ali su ljudi glasali za njih zato što ih znaju kao školske drugove, zato što ih prepoznaju kao ljude sa kojima stoje na autobuskoj stanici, na fudbalskoj utakmici, zato što idu u iste lokale, zato što im deca idu u istu školu. Zbog toga je važan većinski sistem i on smeta samo onim strankama koje nemaju dovoljno autoritativne pojedince i koje se plaše da pogledaju biračkom telu u oči.
Ista je stvar sa gradonačelnikom. Političko pitanje glasi - da li veći autoritet ima gradonačelnik koga biraju građani i koji svoj autoritet bazira na izboru i podršci građana ili gradonačelnik koga bira Skupština? I najbolji gradonačelnik može da bude smenjen u Skupštini, gde sede odbornici. Zašto - pa zato što je to stvar političkog dogovora, zato što je to stvar ćudi koalicije; ukoliko je neomiljen unutar odborničkih klupa, može idealno da vrši svoju funkciju, biće smenjen.
Naprotiv, kada gradonačelnik svoj autoritet bazira na biračkom telu, onda je taj autoritet izvoran, onda je taj autoritet nesumnjiv i onda niko ne može da se poigrava. Kada su u pitanju nadležnosti gradonačelnika, mislim da i tu postoji velika doza nerazumevanja. Nasledili smo samoupravni način razmišljanja; mi definitivno umesto od principa podele odgovornosti, čemu smo svi inače skloni iz psiholoških i iz političkih razloga, moramo da prihvatimo princip koji je inaugurisan novim gradonačelničkim sistemom, a to je princip preuzimanja odgovornosti.
Živimo u svetu u kome se mere samo rezultati, u kome se meri efikasnost. Problemi se moraju rešavati u istom danu, nekada se uspeh rešavanja merio minutima. Nema više vremena za procedure, nema više vremena za formalno-pravnu skalameriju, komisije, radne grupe, izvršne odbore, da prođe dva, tri, pet, šest meseci, pa kada odluka prođe, institucionalni filter svih instanci koje treba da se izjasne o tome, onda donesemo odluku.
Nema više vremena. Odluke se donose u jednom danu, rad gradonačelnika mora da bude merljiv, uporediv i vrednovan iz dana u dan; zbog toga je ovaj sistem dobar i zbog toga sam mu lično sklon.
Takođe, veliku vrlinu ovog zakonskog projekta vidim u tome što je proširio nadležnosti, što je paleta izvora prihoda veća i što su ti prihodi izdašniji nego oni koji su bili pre.
Gospodin Pajtić je govorio o 4,8%. Ja bih ga ispravio - 40% ide u saveznu kasu, a od tih 60% koji idu u republičku kasu dobija se 4,8%. U apsolutnom iznosu to je ispod 4,8%. Novi Sad i gradska uprava Novog Sada opstajala je upravo sa 3,2%. Pitam vas - kako? Zato što smo moćan grad, zato što smo snažan grad, mogli smo i bez tih vaših 3,2%; opstali bismo i bez toga. Zbog toga je jako važno istrajati u svemu ovome.
U drugom mandatu svog staža pružio sam ruku radnicima "Mostogradnje" i čestitao zato što su uradili Varadinski most, mada smo bili za projekat akademika Hajdina. Nismo pravili razliku i nećemo praviti razliku kada su u pitanju te stvari.
Gospodo, mi smo u suštini na početku procesa decentralizacije. Onaj koji misli da je moguće sada doneti zakon o lokalnoj samoupravi kao konačno rešenje i definitivno ispravljanje procesa centralizacije koji je trajao desetlećima u Srbiji, mislim da je prilično nerealan, da ne budem uvredljiv pa da kažem naivan. Kao što je centralizacija bila proces, tako i decentralizacija mora da bude proces.
Ovo je prvi korak. Nekom se može učiniti da nije hrabar, nekom se može učiniti da nije dovoljno odlučan, pravno konsekventan, ali načinimo taj prvi korak, a onda, kroz posebne zakonske projekte, kroz zakon o glavnom gradu, kroz zakon o gradovima, kroz zakon o komunalnim delatnostima, činimo sve one promene i modalitete tih promena za koje se inače zalažemo i koji će značiti još snažniju decentralizaciju.
Hvala vam na pažnji sa kojom ste me saslušali.

Dame i gospodo poštovani poslanici, formalno, tačka dnevnog reda o kojoj raspravljamo tiče se autonomije Vojvodine, ali neformalno, većina govornika zapravo govori kakvo ima razumevanje i shvatanje države. Na izvestan način to je prirodno, jer iz načina na koji se shvata priroda i karakter ove države proističe posledično i naš stav o autonomiji Vojvodine.
Ali, ono o čemu se ne priča, a ishodišna tačka je za priču o tome kakvu prirodu i karakter treba da ima naša država, jeste kakva je priroda, karakter i struktura srpskog društva, jer iz toga kako razumevamo prirodu i karakter srpskog društva, proističe onda i naše shvatanje države, a iz shvatanja države proističe naše shvatanje autonomije.
I, zbog toga imam utisak da povremeno prosto promašimo temu i da ne pričamo o onome o čemu treba da pričamo. Srpsko društvo u ovom trenutku je verovatno jedno od najsloženijih društava, kada se primene svi kriterijumi. U etničkom, kulturološkom, ekonomskom, kome god hoćete smislu, to je jedno od najrazuđenijih društava u celoj Evropi. Primereno toj razuđenosti, primereno toj raznolikosti se onda kroje i državne institucije.
Ako je srpsko društvo tako razuđeno po svojoj strukturi i tako raznoliko, onda i srpska država, odnosno država u Srbiji, ne može da bude centralistički ustrojena, nego mora da prati, kroz svoje institucije i kroz način na koji će biti ustrojene institucije, tu vrstu razuđenosti.
Šta to nadalje znači - svaki centralizam u osnovi znači unošenje unisonih i jednoobraznih rešenja za celu državu, nezavisno od svih različitosti koje je karakterišu. Kod nas postoji jedna duboko uvrežena predrasuda, a ja bih je, kao sociolog, označio kao pravnu predrasudu ali eksplikacija geneze tog problema bi potrajala dugo, pa je neću izlagati - to je shvatanje da je najbolje integrisana država ona koja je centralistički uređena.
To je netačno. Ako je nešto pokazalo, vreme koje je ostalo iza nas pokazalo je da centralizam vodi ka dezintegraciji i ka egoizmu delova celine. Naprotiv, dobra mera decentralizacije i dobra mera regionalizacije je bolji put za integraciju države, negoli bilo kakav centralizam.
Drugo, kada govorimo o autonomiji Vojvodine, i uopšte o načinu na koji će funkcionisati država, ono čemu mi treba da težimo bez emocija jeste najjeftinija država. U ovom trenutku, svaki poreski obveznik plaća pet nivoa vršenja vlasti - saveznu državu, republičku državu, pokrajinsku vlast, gradsku vlast i opštinsku vlast.
Dakle, moramo voditi računa o tome da svih pet nivoa vršenja vlasti bude usklađeno i harmonizovano, da ne dolazi do gomilanja funkcija i da sve to funkcioniše na jedan mnogo logičniji način od onoga koji u ovom trenutku imamo.
Postavka od koje bih krenuo kada je u pitanju ovaj problem je sledeća - mislim da u ovom trenutku treba izvršiti radikalnu decentralizaciju, jer kroz tu radikalnu decentralizaciju i davanje više ovlašćenja gradovima i opštinama, dominantno rešavamo ili stvaramo pretpostavke za rešavanje regionalnog problema.
Kod nas je situacija obrnuta - znači, umesto da sve što je jeftinije i racionalnije rešavamo na lokalnom nivou, i kako idemo prema višim nivoima organizovanja države da bude sve manje funkcija, kod nas je obrnuto.
Što je viši nivo vršenja vlasti više je funkcija i kako idemo prema lokalu imamo devastaciju; umanjenje i funkcija i izvora prihoda. Znači, čitavu logiku smo pretumbali i zbog toga dolazimo u ove probleme.
Centralizam se kod nas pokazao loš u tri važna aspekta. Prvi aspekt u kom centralizam nije položio ispit jeste psihološke prirode. U centralistički uređenoj državi postoji samo centar i samo je centar aktivan, a svi ostali koji ne pripadaju političkom centru i centralnim državnim organima su puka pravna i politička transmisija centralnih državnih organa.
U političkom smislu centralizam nije položio ispit jer decentralizovati državu i regionalizovati je drugim rečima znači podeliti odgovornost. Ono što Srbiji treba jeste podela odgovornosti između centralnih državnih organa i lokalnih organa, nezavisno od toga da li je reč o opštinskim i gradskim ili o regionalnim organima.
I napokon, nije položio ispit ni ekonomski. U ekonomskom smislu centralizam je zapravo finansijski grč i ne samo finansijski nego i fiskalni grč siromašne države, koja pokušava sve svoje resurse da koncentriše na jednom mestu, da bi onda "iz jednog centra pravedno ih raspoređivala". To je pokazalo da su destimulisani unutar tog sistema i oni koji imaju i oni koji nemaju.
Dozvolite mi da na kraju kažem i par stvari posle ovog konteksta i o autonomiji Vojvodine. Ono što je državno treba da pripadne državi, a ono što je pokrajinsko treba da pripada pokrajini. One funkcije, kao što su: vojska, policija, monetarna i poreska vlast, dakle sve one državne funkcije koje je jeftinije i racionalnije organizovati na državnom nivou, treba da budu svojstvo i atribut državne vlasti.
One funkcije, poput privrede, saobraćaja, zdravstva, kulture, obrazovanja, koje su u svakoj državi decentralizovane, i koje mogu efikasnije da se obavljaju i na regionalnom, a pogotovo na gradskom nivou,
treba i regionalizovati i decentralizovati. U tom pravcu treba ići i kada je u pitanju ovaj omnibus i kada je u pitanju rešavanje pitanja Vojvodine.
Ono gde postoji specifičnost Vojvodine i ono što jeste stvarno uporište za priču o autonomiji Vojvodine sadržano je u činjenici da je reč o regionu koji poseduje najveći stepen ekonomske vitalnosti. Stoga specifičnost vojvođanske autonomije jeste ekonomska autonomija - ekonomska autonomija i jeste modalitet da Vojvodina izrazi svoju osobenost, a da pri tom bude još čvršće i jače integrisana u državu Srbiju.
Na kraju, rekao bih samo par stvari oko izmišljenog problema, a čuo sam ga u dva navrata ovde, a to je tzv. novosadizacija. To su gluposti i to najobičnije gluposti. Novi Sad ne želi da bude velik tako što će umanjiti značaj ostalih velikih regionalnih centara u Vojvodini. Dakle, Mitrovice, Sombora, Subotice, Vršca, Pančeva, Zrenjanina.
Novi Sad ne želi da bude bogat tako što će svi ostali biti siromašniji. Naprotiv, Novom Sadu će biti samo dobro i Novi Sad će biti veliki grad ako pored sebe budeo imao velike regionalne centre u Vojvodini. Novi Sad će biti bogat u meri u kojoj ti regionalni centri budu bogati i nikada neće dolaziti do prelivanja. Ali, to je jedan, da tako kažem, psihološki nestašluk i trik kojim se pokušava skrenuti tema i kojim se ljudi pokušavaju odvratiti od ideje autonomije. Hvala.