Upravo pokušavam, vi mi ne dozvoljavate.

Dakle, dostojanstvo je narušeno jer se poslanica nije striktno držala onoga što je tačka dnevnog reda. Ulazila je u jednu ličnu polemiku i ulazila i izlagala onu vrstu argumentacije…

Ne govorim o 106, nego o članu 107.

Dakle, spomenuo je činjenicu da je nakon jednog incidenta u Vrbasu došlo do sudskog procesa.

Želim da kažem da sam izuzetno ponosan što sam u tom trenutku stajao na strani pravde. U tom trenutku opštinska uprava je na jedan potpuno bespravan način pokušavala da ukloni jedan objekat i ja sam tada kao narodni poslanik Skupštine AP Vojvodine, na poziv građana bio u Vrbasu i suprotstavio se nezakonitim postupcima, nažalost države, što će kasnije Upravni sud i potvrditi presudom kojom daje za pravo vlasniku tog objekta, koji su pokušavali da uklone.

Dakle, ponosan sam na tu činjenicu, a vi tretirajte kako želite epilog sudskog procesa u tom slučaju. Hvala.

Predsedniče, povređen je član 27. druga alineja, koji kaže – predsednik Narodne skupštine stara se o primeni ovog Poslovnika. Primena Poslovnika je formalno-pravno pitanje jednim delom, a drugim delom je pitanje vašeg stila. Ali, bez obzira koji vam je stil predsedniče, da li ćete biti restriktivni i strogi u primeni Poslovnika, ili ćete biti tolerantni, vaš posao je da uspostavite isti aršin kada su u pitanju predstavnici pozicije i kada su u pitanju predstavnici opozicije. Vi otelovljujete političko jedinstvo ovog parlamenta i morate biti podjednako objektivni i distancirani i u odnosu na poziciju i odnosu na opoziciju. Ni u jednoj vašoj rečenici, pogotovo ne u načinu na koji vodite Narodnu skupštinu ne sme da se oseti vaša stranačka pripadnost. Ne samo da se oseti, nego vidno ste pristrasni i neobjektivni.

U drugom minutu replike bio gospodin Obradović prekinuli ste ga, i on je seo. Gospodin Dačić je govorio preko dva minuta, opomenuli ste ga, ali mu dozvolili tri minuta. Vi imate pravo kao predstavnik Narodne skupštine da prekinete predsednika Republike, koji je ovde došao i maltretira nas onim što uopšte nije tema. Dakle, sve vreme govori o stvarima koje se ne tiču zbog čega smo se ovde sastali, vi mu to tolerišete. Ja vas pozivam da primenite, dakle, član 27. drugu alineju, i da strogo vodite računa o tome ko šta govori. Svi moraju biti u temi i moraju da poštuju vremenski okvir koji im je zadat ovim Poslovnikom. Hvala. Ne insistiram dalje.

Zovem se Borislav Novaković i poslanik sam Narodne stranke u Skupštini.

Pozivam se na član 104.

Na početku kaže – ako se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku itd. Nema nikakve sumnje da se gospodin Jovanov uvredljivo izražavao. Ja ovo koristim kao poslovničko uporište da vam se obratim.

Biću vrlo kratak. Postoji samo jedna osoba u političkoj istoriji Srbije, ali i javnog života koja je u isto vreme bila na dva mesta. To je čovek koji je u jednom danu u Novom Sadu, odnosno Sremskim Karlovcima dao dva ispita, a u isto vreme je bio u Strazburu. On je prvi predsednik SNS i zove se Toma Nikolić. Sram vas bilo.

Da, želim.

Poštovani predsedavajući, dozvolite mi da primetim da je ponovo povređen član 104. i izrečene su neke neistine.

Naime, kada smo se poslednji put videli, ja nisam nosio nikakvu nalepnicu. Kada smo se poslednji put videli…

Kada smo se poslednji put videli vi ste bili član DSS, sedeli ste u mojoj prostoriji, vrlo snishodljivo molili za neku pomoć i još nešto…

Najružnije ste govorili o SNS-u i rekli ste „da sebe ne vidite i da nikada ne bi ste bili deo te izdajničke stranke“, citiram vas, to ste rekli.

Kada sam vas poslednji put video, bili smo u Novom Sadu i predlagali ste u Skupštini jezičke patrole koje bi išle Vojvodinom i proveravali da li Mađari znaju da govore srpski. To je tačno, sve ostalo što ste rekli je najobičnija laž.

Član 106. Poslovnika je potpuno jasan i kaže - govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres.

Predsedavajući, ovde smo slušali od predsednika poslaničke grupe SNS o tome šta je utvrdio revizor 2012. godine. Ne vidim u kakvoj je to relaciji sa tačkom dnevnog reda - izbor predsednika Skupštine Republike Srbije. Slušali smo o tome šta se služi u ribljim restoranima. Slušali smo 10 minuta nešto što tematski nema nikakve veze, ne samo neposredno, nego nema ni u aluziji, ni u asocijaciji veze sa onim što je tačka dnevnog reda.

Molim vas, mi smo ovde došli ne da ova rasprava traje što kraće, nego da bude što kvalitetnija i da narod čuje šta misli i opozicija i vlast. Dakle, ja sam spreman ovde da ostanem do sutra ujutru i ostaću, i sačekaću i boriti se za svoje pravo da kažem šta mislim.

Vas molim kao predsedavajućeg, jer ste iskusan političar i vidite tačno kada govornik ode van okvira onoga što je tema, da opominjete na vreme, jer nije problem u tome što će se ovo odužiti, spreman sam ovde da ostanem, nego je problem u tome što narod gleda Narodnu skupštinu koja mora svojom političkom i retoričkom kulturom da bude uzorna, a gledamo i slušamo govornike koji pričaju kao da je fajront u prigradskoj kafani i to negde oko pola četiri. Nismo to dužni. Hvala.

Poštovana potpredsednice Parlamenta, koleginice i kolege poslanici, kao i o svakom problemu i o problemu rada Narodne skupštine i o radu predsednice Narodne skupštine može da se govori sa različitih aspekata ili sasvim precizno, može da se govori o različitim dimenzijama. Može da se govori o tome koliko je i na koji način poštovan poslanik, može da se govori o broju zakonskih projekata koje smo ovde doneli i može da se govori o kvalitetu zakonskih projekata o kojima smo ovde raspravljali i može da se govori o kvalitetu rasprave. Čini mi se da ovde prevladava dominantno jedna dimenzija, a to je dimenzija poštovanja ili nepoštovanja Poslovnika i ono što mislim da treba izbeći, a to je jedan izrazito demagoško-ideološki diskurs i koliko god to bilo netipično ili neuobičajeno, pokušao bih o ovom problemu da govorim rečnikom tipom argumentacije i pristupom koji će izbeći doskočice i rekao bih, kafanske dosetke koje su, čini mi se, glavni način komunikacije bile sve ove dane.
Dakle, govoriću onim rečnikom, onom argumentacijom i onim pristupom kako mi je jedino dopušteno da govorim sa pozicije gradonačelnika Novog Sada. To znači da ću pokušati da argumentujem zašto je rad Narodne skupštine u svom zakonodavnom elementu imao pozitivne posledice na ono što će se događati u Novom Sadu i zbog čega smatram da je uloga Nataše Mićić u svemu tome bila pozitivna, ali jezikom brojki, jezikom statistike i jezikom činjenica.
Dakle, stabilan rad Parlamenta, a rad je bio stabilan nezavisno od svih primedbi poslovničkog karaktera, Novi Sad je mogao da učini ono po čemu je izdvojen kao grad koji prednjači u odnosu na sve ostale gradove u državi po investicionim aktivnostima i grad Novi Sad je lider u investiranju, jer smo u prethodne tri godine mogli na osnovu te zakonodavne aktivnosti da investiramo 10 milijardi dinara. Naravno da je u svemu tome bio vrlo važan Zakon o učešću gradova i opština u porezu na promet roba i usluga kojim je dimenzioniran gradski budžet i kojim je, ne samo dimenzioniran i ne samo određen obim našeg budžeta, nego i kvalitet sredstava koja ćemo ubrati, a koja će onda posledično omogućiti činjenicu jednog snažnog investiranja i prepoznatljivosti Novog Sada kao grada u kome se najviše investira i kao grada koji je najpoželjniji za življenje.
Dozvolite mi da vam to argumentujem kroz određenu statistiku. Svakom je gradu njegova muka najveća i na ivici je dobrog ukusa upoređivati muke u kojima su se našli gradovi 1999. i 2000. godine. Rizikujući, dakle tu patetiku u govoru, Novi Sad je ostao bez tri mosta. Novi Sad je ostao sa razoreno rafinerijom i sa direktnim pogocima u mnogim delovima grada. Nikada ne bi mogli tako snažno da obnavljamo Novi Sad da nismo imali kvalitetan budžet, budžet koji je direktna posledica zakonskih projekata koji su donošeni u ovoj Narodnoj skupštini.
Dvadeset šest miliona eura je obezbeđeno za čišćenje Dunava, 40 miliona eura je obezbeđeno za most "Slobode", nadalje taj budžetski okvir i ostali zakonski projekti koje smo donosili u ovoj skupštini omogućili su nam investicione aktivnosti i u drugim delovima. Kada je u pitanju gasifikacija, omogućili su gasifikaciju u naseljenim mestima, u Rumenci, Stepanovićevu, kao i ove godine u Kisaću i u Kovilju. Nekima je to smešno, ali sam siguran da moji sugrađani, dakle, novosađani slušajući ovo jako dobro znaju o čemu pričam.
Vrlo je važno da je tih 26 miliona eura koliko je utrošeno za čišćenje Dunava i 40 miliona eura koliko je odvojeno za investiciju obnove mosta "Slobode" pripalo našim investitorima, dakle, FMC "Inžinjeringu", dakle "Mostogradnja", dakle "Heroju Pinkiju", dakle "Goši" iz Smederevske Palanke, dakle PIM-u i da novac koji se troši u Novom Sadu jeste novac koji se ubrizgava u naše privredne organizacije, i da one dobijaju taj posao i da posledično to proizvodi pozitivne efekte za privredu naše države.
Verujem da je tema, dakle čitav onaj splet zakonskih projekata koji je uslovio dobru finansijsku poziciju gradskog budžeta i čitav splet, dakle, zakonodavnih projekata koji su dali jednu drugačiju formalno-pravnu poziciju Novog Sada, koji su posledično doneli više sredstava u gradski budžet i na osnovu tih sredstava mogli smo da uđemo i u one delove grada u kojima nikada nije investirano.
Dakle, kada smo došli do situacije da po 20 ili 30 godina u određenim delovima grada nije ništa investirano i po prvi put, primera radi na "Detelinari", radili smo rekonstrukciju Banatske, Braće Molgin, Grčićevu ulicu, Molijerovu ulicu, Kornelija Stankovića, Ilije Birčanina, po prvi put mogli smo posle 20 ili 30 godina da investiramo na "Teleku", u Kiš Ernea, u Ilariona Ruvarca, u Bogdana Šuputa, u Heroja Pinkija.
Po prvi put u Vase Pelagića, Pap Pavla, i u svim ulicama u Novom Sadu. Mogli smo i u određenim delovima koji nisu rekonstruisani i duže od 20 godina, ako vas interesuje i Solunska ulica postoji. Ona je na "Detelinari" a ako ste pažljivo slušali ona ulazi u ulicu Kornelija Stankovića, tako da što bi profesori rekli: "prekinite me svaki put kada vam nije jasno, odgovoriću vam na sva pitanja". Dakle, omogućila je da snažno investiramo i na Salajci, kada je u pitanju Partizanska ulica i Karađorđeva. To nisu jedino ulice u tom delu grada. Prvo, taj deo grada ima svoje ime. On se zove Salajka. Pomenuo sam sticajem okolnosti samo Partizansku i Karađorđevu, a da ste me pitali za ostale delove, ne bih propustio da vam kažem da je to deo grada koji graniče ulice Kisačka, Sentandrejska i Temerinska.
A da ste me pitali samo za to, govorio bih vam i o Dositejevoj, Jovana Cvijića, Save Đisalova, Branka Radičevića i Koste Šotice, od Radoja Domanovića, a potom o Raškoj, Nemanjinoj, Vojislava Ilića, Trgu mira, Šajkaškoj, Užičkoj, Ustaničkoj, Graničarskoj, o Živanovićevoj ulici. Govorio bih vam o Teodora Mandića, o Josif Marinkovića, o Pere Popadića, Petra Drezgića, Balkanskoj i o Đerdapskoj, jer je to je moja Salajka i moj Novi Sad, a vi ne znate da pronađete ni centar vašeg grada. Dakle, mislim da je to vrlo važno i dalje možete da dobacujete, odgovaraću na sva pitanja. Mislim da je to politika. Znači, nije politika ideologija, nije politika priča ko je republikanac, a ko monarhista, ko ima lepše ideje. Politika je koliko ste sposobni da rešavate probleme običnih ljudi i da investirate u svom gradu i da pokazujete iz dana u dan napredak. Ja ga ne vidim kod vas. To je centralna stvar. Srbija se u ovom delu deli na evropsku i antievropsku. Evropska - radi, antievropska legalistička -priča. Evropska Srbija donosi odluke, legalistička proizvodi mišljenja i stavove.
Evropska Srbija preuzima odgovornost, legalistička Srbija štanca saopštenja i svaki put kada skazaljka na satu pokaže tri sata i pitate legalističku Srbiju - šta radiš? Oni će vam reći koliko su izjava dali, koliko saopštenja i da li su imali konferenciju za štampu. Kada pitate evropsku Srbiju, ona je spremna da podnese račun o svemu, zbog čega je tog dana bila korisna za svoj grad i svoju državu. Ja to činim sa ove govornice. Novosađani me sigurno razumeju, a da li ste me vi razumeli, videćete na narednim izborima. Hvala.
(Aplauz.)

Poštovana predsednice, koleginice i kolege poslanici, drago mi je da mogu danas da vam se obratim i, nadam se, pridobijem za ideju da glasate i podržite kontragarancije, jer od te investicije u velikoj meri zavisi rekonstrukcija kako vodovodne, tako i kanalizacione mreže u Novom Sadu.
Možda su ovo za neke poslanike banalna pitanja, možda je njima ispod časti da se bave komunalijama, da se bave običnim problemima, možda zbog toga u ovoj sali nema poslanika DSS iz Novog Sada, ni Radikalne stranke, ni SPS-a, ali mi mislimio da je naš posao da brinemo upravo o tim stvarima.
Na ivici je dobrog ukusa da upoređujem štetu u Novom Sadu i ostalim gradovima, jer svakome je njegova muka najveća. Novi Sad je ostao bez tri mosta, najviše je bombardovan kada je u pitanju rafinerija. Mostovi nisu obične građevine, nego simboli jednog grada, čuvari urbanističkog indentiteta grada, oni su znak istorijskog razvoja grada.
Sa novosadskim mostovima u vodu je pala i urbanistička, komunalna, saobraćajna i komunikacijska logika kojom je građen Novi Sad. Na dnu Dunava ne stoje krhotine naših mostova, nego stoji deo istorije tog grada. Zbog toga želim da govorim i zbog toga vas pozivam da podržite kontragarancije, da nam omogućite da dobijemo kredit i da na bazi toga što snažnije investiramo u Novi Sad i što brže oporavimo grad i komunalno i urbanistički.
Podsetiću vas, to je mala digresija, ali nije naodmet reći, tokom protekle dve godine Novi Sad je obezbedio donaciju za čišćenje Dunava u vrednosti od 26 miliona evra. Potpisali smo 22. jula prošle godine ugovor o gradnji mosta Slobode od 40 miliona evra. Ukupne investicije u Novom Sadu u komunalni sistem su bile tri milijarde dinara. Kada se poredi teritorija Novog Sada i broj stanovnika, možemo doći do zaključka da je Novi Sad jedan od lidera u investiranju među gradovima.
Ova finansijska injekcija bi bila značajna, jer bi nam omogućila da investiramo u osnovni tehnički sistem, najvažniji, kao pretpostavku za sve ostale tehničke sisteme, a to je vodovod i kanalizacija.
Dakle, Novi Sad ima problema sa vodosnabdevanjem u letnjim špicevima, u intervalima od 15. jula do 15. avgusta. Maksimalna tehnološka mogućnost novosadskog vodovoda je 1.500 litara u sekundi. U tom intervalu, 15. jul - 15. avgust, novosadske potrebe su dimenzionirane na 1.500 do 1.700 litara u sekundi. Jedna investicija od ovog kredita je upravo fabrika vode, koja bi davala 200 litara u sekundi pitke vode, čime bismo taj nedostatak nadomestili.
Nadalje, završetkom mosta Slobode stvara se pretpostavka da u pogon stavimo i rezervoar na sremskoj strani, a on daje dodatnih 200 litara u sekundi. Takođe podsećam da u narednih 15 dana otvaramo reni-bunar broj 10, koji daje od 80 do 100 litara sirove vode za kasnije prerađivanje.
Sve su to napori koje činimo da bismo rešili problem vodosnabdevanja u Novom Sadu. On u ovom trenutku, kao dominantan problem, ne postoji, ali postoji u tom vremenskom intervalu od mesec dana, kada su najveće letnje žege, postoji na periferiji, na rubnim mestima u Bačkoj. Postoji taj problem kada su u pitanju Futog, Begeč, Kisač, Stepanovićevo, visoki delovi Srema.
Dakle, imamo problem vodosnabdevanja i u Kamenici, Popovici, Ledincima, Vukovcu, Petrovaradinu. Pomogli biste nam i mislim da bi bilo vrlo važno da usvojimo ovaj zakon o kontragaranciji i da time rešavamo taj važan problem.
Takođe, deo novca od ovoga kredita od pet miliona evra ide i za rekonstrukciju kanalizacione mreže. Akutan je problem u krugu rafinerije. Ovim biste nam omogućili da odvodnik, čitav kanalizacioni sliv, ide dva i po kilometra nizvodno uz Dunav i time bismo bitno rešili taj problem koji, ukoliko se ne bude rešavao, može dugoročno da se izrodi u težak ekološki problem.
Sve su to stvari zbog kojih smatram da bi bilo važno da podržite ovaj zakon. Ukoliko danas izglasamo kontragarancije, Novi Sad će se i u finansijskom i u organizacionom smislu mnogo lakše odupreti problemima i nevoljama sa kojima je sada suočen.

Poštovana predsednice, poštovani predsedniče Vlade, članovi Vlade, kolege poslanici, uveren sam da ćemo nakon izvesnog vremenskog perioda, kada retrospektivno budemo analizirali sve ono što smo uradili u protekle dve godine, imati dobrog povoda i razloga da današnji datum označimo kao važan i značajan. Ovo je dan kada Srbija dobija ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, tako da  se deli resor koji je do ovog dana bio praktično u resoru gospodina Batića. Mislim da je to vrlo važan datum, jer time Republička vlada šalje poruku u javnost da je spremna još snažnije da izvrši decentralizaciju.
Za decentralizaciju u Srbiji imamo istorijskih razloga i istorijskih povoda, jer smo i u vreme kada država Srbija nije čestito bila ni konstituisana imali zakon o opštinama i svojevrstan proces decentralizacije. Čak i u tom kontekstu, čak i u 19. veku kada smo se formirali kao država, veliki značaj je imala opština i sve ono što su predstavljale lokalne samouprave.
Mislim da se kod nas odomaćilo shvatanje po kome je centralizam dobar i poželjan oblik integracije države. Naravno, svaka država, primerno svojoj istoriji, političkoj kulturi, ekonomskoj, regionalnoj, kulturološkoj, religijskoj razuđenosti, bira oblik integracije. Nisam sklon da centralizam proglasim lošim samim po sebi, niti sam sklon da decentralizaciju smatram poželjnom samom po sebi. Naprotiv, u izvesnim vremenskim periodima i centralizam se pokazao kao opravdan i dobar oblik državne integracije, jer se, naročito kod nas u Srbiji, obično istorijski javljao kao finansijski grč siromašnog društva i siromašne države koja pokušava centralizujući sredstva i materijalne resurse da ih kasnije pravedno raspoređuje, kada je u pitanju cela teritorija.
Mislim da smo taj period ostavili iza sebe, ili ga u najmanju ruku ostavljamo iza sebe, i da je Srbija kao država, ali i društvo u Srbiji spremno i zrelo za decentralizaciju. Decentralizacija u ovom momentu jeste jeftinija od centralizacije.
U ovom trenutku mnogo je racionalnije i jeftinije određene nadležnosti prebaciti na opštinski i gradski nivo, nego ih držati na centralnim državnim nivoima. Znači, ukoliko želimo da ostvarimo koncept jeftine države, onda moramo voditi računa o onome što je jeftinije i racionalnije organizovati na lokalnom nivou, a u ovom trenutku postoji dosta takvih oblasti.
Kada bih želeo da budem ciničan, kao gradonačelnik Novog Sada mogao bih čak da kažem da gradovima i opštinama odgovara centralizam, jer on, koncentrišući određene nadležnosti na republičkom i saveznom nivou, onda republičku i saveznu vlast čini odgovornima. Naprotiv, meni nije stalo do cinizma. Meni je stalo do toga da organizujemo državu na najracionalniji, najjeftiniji način i da se dogovorimo oko svega onoga što bi harmonizovalo različite nivoe vršenja vlasti.
Prvo, smatram da je u psihološkoj ravni vrlo važno izvršiti dalju decentralizaciju, jer centralistički uređena država čini aktivnim samo centar odlučivanja, nezavisno od toga da li je on na saveznom ili republičkom nivou. Svi ostali delovi sistema, sve ostale institucije u centralistički uređenoj državi puka su transmisija centralnih državnih organa, potpuno su inertni, neaktivni i u psihološkoj ravni nezainteresovani da učestvuju u političkom procesu. Da bismo ih učinili zainteresovanim moramo ih učiniti akterima tog procesa, a da bismo ih učinili akterima tog procesa moraju imati određene nadležnosti i moraju imati određene izvore prihoda na osnovu kojih mogu efikasno rešavati probleme u toj oblasti.
Šta znači dalja centralizacija u političkoj ravni? Ona znači podelu odgovornosti između centralnih i lokalnih organa vlasti, i mislim da je ona takođe važna. U Zakonu o lokalnoj samoupravi načinjena su tri koraka, koja su vrlo važna, hrabra. Dakle, u oblasti zdravstva primarna zdravstvena zaštita je poverena gradovima i opštinama; poverena je takođe ekologija i mislim da su to prvi pomaci, naravno uz školstvo, osnovno obrazovanje, koji govore u prilog potrebi za još snažnijom decentralizacijom.
Napokon, treći argument, zbog kojeg se nadam da će resor gospodina Šabića dati svoje efekte, jeste sadržan u ekonomskoj sferi. U ovom trenutku mislim da ne postoji velika zainteresovanost opština i gradova da uvećaju svoju imovinu. Mislim da u ekonomskoj sferi takođe treba učiniti sve da se gradovi i opštine učine odgovornim i da budu mnogo aktivniji kada su u pitanju investitori i investicije, da budu mnogo aktivniji kada je u pitanju način na koji će sačuvati i uvećati svoju imovinu i takođe da budu mnogo aktivniji kada su u pitanju takse, porezi, i kada je u pitanju mogućnost formiranja, konstituisanja i oblikovanja mikroekonomije i ekonomije na nivou opština i gradova, što u ovom trenutku nije izraženo u dovoljnoj meri.
U suštini, novim Zakonom o lokalnoj samoupravi mi smo postavili samo opšti pravni okvir za proces decentralizacije. Nama predstoji ono što je gospodin Batić zvao sektoralnim zakonima. Predstoji nam donošenje zakona o glavnom gradu, dakle, zakona koji bi trebalo da definiše kako će u administrativnom, komunalnom i finansijskom smislu funkcionisati Beograd. Predstoji nam zakon o gradovima, koji će definisati poziciju Niša, Novog Sada, Kragujevca, a uveren sam da će tim zakonom i neki drugi veliki regionalni centri dobiti status grada. Očekuje nas zakon o komunalnim delatnostima i čitav set sektoralnih zakona, koji će na precizan, detaljan i segmentaran način urediti kako će funkcionisati grad Beograd i gradovi i opštine u Srbiji. To je veliki zadatak pred gospodinom Šabićem i uveren sam da će u narodnim poslanicima imati uporište, ne samo kroz amandmane, nego kroz korisne savete i da ćemo dati sve od sebe da decentralizacija, kada su u pitanju gradovi i opštine, bude što uspešnija.
Decentralizaciju kojom se poveravaju poslovi opštinama i gradovima smatram primarnom i nosećom kada je u pitanju decentralizacija uopšte. U državi Srbiji će se, naravno, otvoriti pitanje regionalizacije i to pitanje ne treba izbegavati. Većina velikih i značajnih evropskih država jesu regionalne države, ali šta je od iskustva tih regionalnih država primenjivo u Srbiji i šta može, primereno našoj političkoj istoriji, političkoj kulturi i onoj vrsti kulturološke, ekonomske, teritorijalne, etničke i svake druge razuđenosti i raznolikosti Srbije, da bude primenjeno. To je već vrlo teško političko pitanje.
Kao sociolog i kao političar sklon sam asimetričnoj regionalizaciji, koja je svoju tradiciju imala najviše u Italiji, dakle u Ustavu iz 1948. godine i u svemu onome što je posle toga bilo; ali, u kom pravcu se treba kretati zavisi od toga kako razmišljamo da harmonizujemo različite nivoe vršenja vlasti. U ovom momentu svaki poreski obveznik plaća pet nivoa vršenja vlasti: plaća saveznu državu, republičku, pokrajinsku, gradsku i opštinsku vlast. Ukoliko ne budemo imali preciznu analizu kako harmonizovati sve te različite nivoe vršenja vlasti i ukoliko se decentralizacija i regionalizacija pretvore u borbu za ingerencije i u borbu za prihode, ukoliko to bude gladijatorska politička borba oko toga gde će biti smeštene ingerencije, politička moć i politička sredstva, mislim da ćemo napraviti veliku grešku i da nas to neće voditi dobrom.
Regionalizam ne sme da podstakne egoizam delova. Regionalizam je dobar samo u meri u kojoj delovi sistema podstiču stepen integracije u celini i u državi kao okviru. Znači, ukoliko bi regionalizacija vodila nekoj vrsti razjedinjenja bez integracije, ukoliko ne bi vodila još čvršćoj integraciji u državno - pravni sistem, mislim da bi bilo loše. Da li je moguć taj oblik? Verujem da je moguć.
Kao gradonačelnik Novog Sada i kao neko ko dolazi iz Vojvodine, verujem da je moguće ispoljiti specifičnost određenog dela, a da ispoljavanje te specifičnosti ne ide nauštrb celine. Verujem da je ekonomska autonomija Vojvodine poželjan oblik, jer ona iskazuje specifičnost Vojvodine, ali ne načinom na koji bi je odvajala od celine, nego načinom na koji bi je još čvršće integrisala u državno - pravno tkivo Srbije. Sve su to otvorena pitanja za koja se nadam da ćemo ih rešiti u narednih godinu dana. Hvala vam na pažnji sa kojom ste me slušali.