U članu17. nekoliko stvari bi trebalo da se izmeni.

U prvom redu, umesto – monitoring rada, svakako bi trebalo da piše – kontrola procesa. To je mnogo ispravnije. Zatim, podatke o načinu merenja ispuštanje emisije u vazduhu zameniti rečima – podatke o analizama vazduha nakon emisije.

Konačno, u pretposlednjem pasusu treba brisati kao potpuno nepotrebno – a ukoliko je neophodno, primenjuje se odgovarajuće tehnike predtretmana.

Međutim, iskoristio bih priliku da konstatujem jednu stvar.

Danas smo kritikovali jednu domaću kompaniju, to je „Eliksir“ i kritikovali smo jednu kinesku kompaniju. Neću da merim čiji je greh veći, po mom mišljenju, možda je isti, možda je jedne veći, druge manji, itd, međutim, činjenica je da predstavnici vlasti retko kada uzimaju u zaštitu domaće kompanije. Nekako, po pravilu, se kao oprženi javljaju za reč i uzimaju u zaštitu kineske kompanije. Uopšte ne znam zbog čega se to dešava, ali to je jedan opasan proces koji se dešava u Srbiji.

Dobro se sećam reči svoga oca koji mi je više puta objašnjavao, pričao i opisivao kako je tekla okupacija Užica, u kome je on tada živeo kao mladić, u periodu 1941-1944. godina. Ono što sam ja video posetivši Majdanpek dva puta, strašno me je podsetilo na ono što mi je otac pričao o okupiranom Užicu.

Jednostavno, mi u poslednje vreme prema nekim kineskim kompanijama se ponašamo suviše snishodljivo i dopuštamo im da previše rade na našoj teritoriji, u našoj državi i sa tom praksom mora da se prekine. Zahvaljujem se.

Po amandmanu, samo jedan minut.

Dakle, pomenuli ste, ministarka, kao primer očuvanja životne sredine električne automobile. Ja ću vas samo podsetiti jednu stvar. Dakle, iza ove čiste bele utičnice koju vidite na zidu znate šta se krije? Krije se rudnik u Lazarevcu, krije se aero-zagađenje Beograda šest meseci, krije se pepelište sa radionukleotidima. Da bi proizveli jedan električni automobil potrebni su vam različiti metali, među kojima su litijum, aluminijum, kobalt i nikl.

Imajući u vidu količinu tih metala u svojim rudama, potrebno je 50 tona rude da bi se napravio jedan električni automobil. Naravno da je to isplativo i ekološki održivo u razvijenim zemljama koje ne razvijaju te rudnike da bi napravili električni automobil. Ali ako ćemo mi biti izvoznik rude, na primer litijuma, za proizvodnju električnog automobila, onda vaša teza o zaštiti životne sredine upotrebom električnih automobila apsolutno ne stoji, bar na teritoriji naše zemlje. Zahvaljujem se.

Ministarka je rekla da se odvajaju značajna finansijska sredstva za zaštitu životne sredine kada su u pitanju energetska postrojenja. Ako bi mogli samo, ministarka Đedović da čujete ove podatke, vrlo su interesantni. Očito ovi podaci, ministarka Đedović ne dolaze do vas.

Dakle, na istraživačkom nivou ministarka mi smo radili analizu u inovacionom centru Hemijskog fakulteta, voda posle kolektora za prečišćavanje otpadnih voda u Lazarevcu i u poređenju sa vodama druge klase našli smo da je hemijska potrošnja kiseonika dve hiljade puta viša nego što je dozvoljeno. Dakle, toliko ima više organske supstance, da je koncentracija arsena 184 puta viša i da je količina suspendovanih čestica šesto puta viša od one koja je dozvoljena za vode druge klase.

Dakle, to je uzorak vode posle kolektora za prečišćavanje otpadne vode rudnika u Lazarevcu. I ta voda se izliva u Kolubaru. Dakle, ovo su alarmantni podaci. To morate da uzmete u obzir i da budete sigurni da očito tih dvesta miliona kojih je uloženo nije dovoljno, možda je trebalo više ili iskoristiti na bolji način. Zahvaljujem se.

Evo, ovo je poslednji amandman koji sam ja podneo i u ovom članu 21. trebalo bi da posle reči- građenje i rušenje svakako stoji ono na šta se građenje i rušenje odnosi, a to su građevine i u tri stava ovog člana se ponavlja ista ta greška.

Dakle, jedan benigna stvar na prvi pogled, ali u nekom trenutku može da bude od velikog značaja. Međutim, iskoristiću priliku da ponovim nešto što sam rekao u odnosu na ono sa sastanka skupštinskog Odbora za životnu sredinu, a odnosi se na to da li postoji opasni, odnosno neopasni otpadi.

Moj stav se po ovom pitanju nije menjao već 20 godina. Bavim se ovom oblašću i hemikalijama i otpadom i duže od tih 20 godina. Vodio sam Agenciju za hemikalije i rukovodio izradom više od 10 zakona iz oblasti hemikalija i ko zna koliko desetina podzakonskih akata.

Dakle, nema bezopasnog otpada. Možemo samo govoriti o više ili manje opasnom otpadu na skali od jedan do 100%. Naravno da hartija ili karton nisu istog nivoa opasnost kao recimo PSB koji su strašno toksične hemikalije, ali ne možemo tvrditi naravno da je karton ili hartija potpuno bezopasni otpad, jer u datom trenutku i on može biti opasan, samo što je on možda na toj skoli negde dva, tri ili četiri procenata. U tom smislu apelujem na kolege u ministarstvu i na sve one koji se bave iole životnom sredinom da unesu izmenu u ovu nomenklaturu.

Inače, vezano za sam otpad, pošto završavam svoje izlaganje, moram da kažem da tu imamo više faza. Dakle, odvajanje otpada, zatim selektovanje otpada, izgradnja sanitarnih deponija, recikliranje, inseneracija, koinseneracija itd. Proces ima smisla samo ako se izvode sve ove operacije. Ako se od ovih šest ili sedam nabrojanih, a ne izvodi samo jedna, ceo sistem pada u vodu i ništa nismo uradili u procesu regulisanja problema vezano za otpad. Hvala.

Nekoliko rečenica koje bih rekao na samom početku mogu da posluže kao dobar uvod u dalju raspravu.

Naime, zašto obnovljivi izvori energije? Ne toliko da bi se povećala količina energije, nego da bi se na neki način sprečilo dalje zagađenje životne sredine. Dakle, energija i životna sredina su tu u vrlo jakoj interakciji, jer znamo danas na koji način proizvodnja struje doprinosi narušavanju kvaliteta životne sredine, danas sam o tome govorio. Recimo, termoelektrane sa svojim pepelištima, sa aerozagađenjem, zatim sa rudnicima, da li su površinskog kopa ili podzemnog, potpuno je svejedno. Hidrocentrale, koje na prvi pogled izgledaju kao da ne zagađuju životnu sredinu, a izgradnja jedne hidrocentrale u značajnoj meri narušava reljef jednog lokaliteta i s druge strane narušava biodiverzitet tog lokaliteta. O nafti i uglju kao fosilnim gorivima da ne govorimo, znamo u kojoj meri oni doprinose klimatskim promenama i efektu staklene bašte. Gas možda nije toliko loš, ali takođe sagorevanjem gasa se dobija ugljen-dioksid, koji doprinosi efektu staklene bašte. Nuklearke su te koje stalno prete sa akcidentima, jel tako, i setimo se samo 1986. godine šta se sve desilo u Černobilju.

I onda ideja za obnovljive izvore energije. Kakva je tu situacija? Možda vetroparkovi. Međutim, vetroparkovi su pomalo na neki način izvikani, ako tako mogu da kažem, bez obzira što danas imaju veliku primenu, recimo u Austriji i Nemačkoj, ali treba imati u vidu da i oni u značajnoj meri narušavaju kvalitet životne sredine, jer se vetroparkovima takođe uništava biodiverzitet lokaliteta na kome se nalaze.

Zatim, imamo možda, recimo, male hidrocentrale, o kojima se danas toliko govori i toliko toga je rečeno danas u Srbiji. Mislim da je otvaranje malih hidrocentrala u potpunosti osuđeno od stručne i naučne javnosti, iz prostog razloga što u značajnoj meri narušavaju kvalitet životne sredine tih lokaliteta, a s druge strane postavlja se pitanje da li uopšte ima uslova za male hidrocentrale u budućnosti, budući da je količina kišnih dana u godini u regionu Balkana sve manja i manja.

Dobijanje vodonika iz vode je nešto što je neka još i dalje daleka budućnost. Solarni paneli, to je možda ono o čemu treba razmišljati. Recimo, kao pozitivan primer možemo da navedemo Crnu Goru, koja danas, verovali ili ne, na dnevnom nivou izvozi oko dva miliona struje okolnim zemljama, pre svega Italiji.

Zatim, ono što stoji kao mogućni izvor jesu ostaci poljoprivrednih kultura. Naime, recimo, od ostataka paradajza, od ostataka duvana, od ostataka kukuruza, piralitičkim tehnikama mogu se dobiti i gasoviti i tečni proizvodi koji se mogu koristiti kao izvori energije, koji imaju slične karakteristike prirodnom gasu, kada govorimo o gasovitim proizvodima, a s druge strane, tečni proizvodi imaju karakteristike proizvoda prerade nafte i mogu se koristiti kao gorivo za motore sa unutrašnjih sagorevanjem. Ali ostaje nešto što se zove bio biočač, koji s druge strane ima karakteristike uglja, tako da su ti proizvodi potpuno iskoristljivi u budućnosti.

Ono što bih hteo da naglasim…

Ono gde bi trebalo tražiti šansu, to je u domaćim istraživačkim projektima na temu obnovljivih izvora energije i tu domaći srpski naučnici bi mogli u budućnosti da daju veliku ulogu i veliki značaj. Zahvaljujem se.

Ja imam 15 minuta ovlašćenog, pa ću iskoristiti ovo ponoćno vreme.

Mislim da je pravi trenutak da iskoristim prisustvo brojnih predstavnika Vlade večeras, ali pošto je ipak ponoć, ostaviću teme za sutra, da me čuju građani Srbije, pošto pretpostavljam da sada već svi spavaju, a i svi smo ovde pospani.

Predložio bih predsedavajućem da prekinemo sa ovom igrom i da nastavimo sutra rad ko ljudi, jer ovo više nema nikakvog smisla. Zahvaljujem se.

Pa, evo šta da kažem sada u ove sitne sate.

Malopre je ministar rekao da je ovo jedna velika borba i po meni ovo jedna stvarno velika farsa i mislim da niko u sali nema sumnju da se radi o jednoj farsi i da govoriti o ovako važnom zakonu, govoriti o životnoj sredini u jedan sat po ponoći, nema nikakvog smisla.

Ali, eto, da kažem da uvek volim da govorim na ovu temu i mislio sam da je ovo zgodna prilika da ono što ću reći čuju predstavnici ministarstva, da čuju predstavnici pozicionih stranaka, predstavnici opozicionih stranaka, ali i da čuju i građani. Ne verujem da mogu sada da me čuju građani u ove sitne sate, nije ni ministarka tu za životnu sredinu. Voleo bih nešto, hajte tako da kažem korisno, neću da kažem pametno, ali u svakom slučaju korisno da čuju u svakom slučaju, nadam se da ono što ćemo noćas govoriti o životnoj sredini da će njene saradnice sutra preneti.

Dakle, kada je u pitanju član 3. on je primer koliko je nepreciznosti urađeno i napravljeno u ovom predlogu zakona, jer ja sam štiklirao ovde u članu 3. jedan, dva, tri, četiri, pet mesta gde postoje nepreciznosti.

Recimo, držalac otpada jeste proizvođač otpada, fizičko ili pravno lice ili preduzetnik koji poseduje otpad, držalac otpada nije proizvođač otpada, držalac otpada je držalac otpada, on ne proizvodi otpad, otpad se proizvodi ko zna gde i na koji način kako dospeva do držaoca otpada i onda je on u njegovom nadležnosti do daljnjeg.

Zatim, piše neopasan farmaceutski otpad koji ne predstavlja opasnost po životnu sredinu i zdravlje ljudi i tretira se po postupku propisano za upravljanje opasnim farmaceutskim otpadom.

Govorili smo o tome na sastanku skupštinskog odbora, tada je bila, ne, ni tada nije bila ministarka, u svakom slučaju skrenuo sam pažnju koleginicama iz ministarstva da zapravo ne postoje neopasan otpad, a posebno ne postoji neopasan farmaceutski otpad. Voleo bih stvarno da mi neko kaže, da primer neopasnog farmaceutskog otpada. Bilo koji tip otpada, a posebno farmaceutskog otpada posle izvesnog vremena sigurno, ako u početku i nije bio da kažemo tako opasan, transformisaće se u nešto što mu daje epitet opasan. Tako da ta klasifikacija na opasan i neopasan otpad svakako ne postoji, a posebno ako govorimo o farmaceutskom otpadu.

Zatim, u sledećem stavu se kaže opasan farmaceutski otpad nastao je od lekova koji sadrže teške metale. Pored teških metala naravno farmaceutski otpad ne opasan, nego bilo koji farmaceutski otpad sadrži mnoge druge zagađujuće supstance, tako da ovde svakako treba dodati teške metale i druge zagađujuće supstance. Kao što rekoh teški metali nisu jedini koji se mogu naći kao zagađujuće supstance u ovoj situaciji.

Govori se o komunalnom otpadu u sledećem stavu i u okviru komunalnog otpada se navode, recimo, akumulatori. Ne znam po kom kriterijumu akumulatori mogu da se svrstaju u tip komunalnog otpada. Dakle, to je samo u jednom članu tri, četiri, pet nepreciznosti koje bi trebalo ispraviti. Ja sam i na sastanku našeg odbora rekao da je prosto neverovatno u kolikoj meri se predstavnici Vlade, odnosno Ministarstva za životnu sredinu oglušili o svoje predloge koje sam dao i koje smo dali u ime DS. Imajući u vidu iskustvo koje imamo u ovoj oblasti, o tome smo detaljno govorili na sastanku. Mislim da su se tom prilikom, na neki način predstavnici ministarstva i postideli, ali eto iz političkih razloga nisu uvažili naše primedbe, nisu uvažili naše amandmane. Pored toga što sam ubeđen da lično znaju da je to trebalo da se uradi i da bi to bilo svakako od koristi.

Dakle, ovo je amandman na član 3. biće ih još, pa eto, nastavićemo.

Samo nešto vezano za ovih očišćenih 730 deponija. Možda je stvarno očišćeno 730 deponija, možda i hiljadu deponija, ali su se pojavile novih 2.000, tako da mi stalno imamo povećanje broja divljih deponija u Srbiji. To je posledica toga što zapravo nemamo sistemski pristup u rešavanju odlaganja otpada. Dok ne napravimo taj sistemski pristup, ja sam više puta govorio na tu temu, mi ćemo danas ukloniti dve, ali će se otvoriti četiri, sutra ćemo ukloniti deset, ali će se pojaviti novih 20, itd.

Onda smo došli do onoga što sam ja više puta rekao, da zapravo mi u Srbiji imamo samo jednu deponiju, zato što smo celu državu pretvorili u jednu veliku deponiju i smeće. Zahvaljujem se.

Dakle, član 104. - ako se uvredljivi izrazi odnose na poslaničku grupu, odnosno, na političku stranku kojoj narodni poslanici pripadaju toj poslaničkoj grupi u ime poslaničke grupe pravo na repliku imaju predsednik predstavnik poslaničke stranke, a ja sam ovlašćeni u ime DS, pa sam hteo da repliciram ministarki na nekoliko teza… (Isključen mikrofon.)

Zahvaljujem se, predsedavajuća.

Dakle, evo polako zaključujemo današnji dan i meni je izgleda zapalo da zaključim diskusiju koja se odnosi na zakon o dopunama Zakona o otpadu.

Imali smo priliku danas da čujemo dosta diskusija o životnoj sredini, o otpadu kao jednom od najvećih problema u oblasti životne sredine. Dosta se tu čulo optimističkih stvari kada je u pitanju stanje životne sredine u Srbiji, ali ja moram da upozorim javnost, i evo ovde da iskoristim priliku što je ministar sa svojim saradnicama još tu, da je stanje po pitanje životne sredine danas daleko od optimističkih.

Naime, životna sredina je jedna od onih oblasti o kojoj se strašno puno priča, a vrlo se malo radi i poučen tim saznanjem i tom tezom koja je već na snazi dugi niz godina može se reći decenija, ja bih voleo da predložim ministarki da konačno sa reči pređe na delo i da u narednom periodu uradi ono za životnu sredinu što je u ovom trenutku i najpotrebnije.

Dakle, grejna sezona je završena ali to ne znači da su problemi sa aerozagađenjem u Srbiji završeni. Ono što je neophodno da se uradi, to je savet ministarki, da pokaže da sa reči konačno prelazi na dela, da se pripremi za narednu grejnu sezonu i da naloži i da da inicijativu da se u Agenciji za životnu sredinu uvede monitoring za identifikaciju organskih polutanata u troposferskom delu atmosfere, odnosno u vazduhu. To je ono što je u ovom trenutku Beogradu i mnogim gradovima u Srbiji najvažnije i najpotrebnije kada govorimo o aerozgađenju.

O čemu se zapravo radi? Mi danas toliko govorimo o PM česticama i o stvaranju smoga i o uticaju sumpor-dioksida na stvaranje svih tih teškoća, kada je u pitanju aerozagađenje, i to jeste najvećim delom tačno.

Međutim, među profesionalcima u oblasti životne sredine, među hemičarima, fiziko-hemičarima, ekolozima, vlada duboko uverenje da aerozagađenje ne potiče samo od kućnih ložišta i od termoelektrana, nego da dobrim svojim delom potiče i od skrivenih zagađivača, odnosno od emitera organskih polutanata. Mi nikakve informacije danas nemamo o tome kolika je koncentracija, odnosno kolika je količina organskih polutanata u vazduhu Beograda i svih drugih gradova o kojima smo toliko slušali i pričali prethodnih nekoliko meseci. dakle, da li stvarno imamo i te najtoksičnije, a organske polutante među kojima su najpoznatiji, ozloglašeni već dioksini i furani.

Danas u Srbiji se na istraživačkom nivou, donekle analizom dioksina i furana u vazduhu, bave, kao što rekoh, neke laboratorije u Vinči. Znam da Agencija za životnu sredinu se time, takođe, pokušava baviti i da je dostigla taj istraživački nivo, ali ono što je potrebno Beogradu i ono što je potrebno Srbiji jeste da se analiza dioksina i furana i drugih organskih polutanata stavi u rutinski nivo, uzorkovanje, periodično, da se organizuje jedan pravi monitoring i da imamo prave podatke o organskim polutantima, jer podsećam javnost, podsećam građane, a govorim to i ministarki, govorim i njenim saradnicama, da su danas opasniji polutanti od PM čestica, dioksini i furani, a o njima za sada ništa ne znamo.

Sledeća tema gde bi ministarstvo u narednom periodu moglo da pokaže da konačno prelazi sa reči na delo jeste da preduzme mere kada je u pitanju pepelište u Obrenovcu i u Kostolcu. To su, može se slobodno reći, male atomske bombe na teritoriji Srbije. Podsetiću javnost, sagorevanjem organske supstance koncentruje se neorganska supstanca i ona se skladišti u pepelištima. Tu se koncentruju radionukleotidi. Dakle, oni elementi koji zrače i koji mogu da proizvode kod lokalnog stanovništva najopasnija i najteža moguća oboljenja.

Mi danas nemamo nikakve informacije šta se dešava sa pepelištima u Obrenovcu i u Kostolcu i o tome uopšte ne govorimo, a to je jedan od onih zagađivača, odnosno od onih opasnosti koji prete kada govorimo o proizvodnji električne energije. Dakle, na jednoj strani imamo devastiranje jednog lazarevačkog kraja zbog rudnika, zatim imamo aerozagađenje kao posledicu emisije sumpor-dioksida i proizvodnje PM čestica, ali danas kada govorimo o proizvodnji električne energije vrlo malo se govori i o trećem, možda, najvećem, najopasnijem zagađivaču, a to je pepelište koje se nalazi, kao što rekoh, u Obrenovcu i u Kostolcu.

Dakle, mora se doći do informacija – kakva je situacija sa tim lokalitetima i, naravno, posle toga, intenzivna fitoremedijacija tih pepelišta da bi se sprečilo sve ono štetno što ta pepelišta i sve to što se može proizvesti i što se proizvodi negativno u dim delovima Srbije.

Dakle, životna sredina je jedna ozbiljna tema i toliko problema ima, kada je u pitanju životna sredina. Ja ne volim da se ponavljam, ali ipak moram da istaknem ono što sam rekao i u petak još jednom. Problemi su toliko brojni i toliko ih ima da jednostavno mogu da se reše samo onda ukoliko se pitanje životne sredine stavi u fokus delovanja celog društva i cele Vlade. Dobro je što smo danas i u petak dosta govorili o životnoj sredini, ali nisam siguran da ćemo i dalje ostati pod tezom da se o životnoj sredini samo priča, a da se malo dela.

Naravno da su predstavnici pozicionih stranaka danas govorili hvalospeve, da postoje poboljšanja u oblasti životne sredine i o otpadu, ali ja ta poboljšanja ne vidim. Dakle, tih poboljšanja zapravo uopšte nema. Oni su možda samo u planovima, ali te planove u poboljšanju stanja životne sredine slušamo godinama unazad, a poboljšanja se ne dešavaju. Sa tim moramo da budemo potpuno svesni i da pogledamo istini u oči i da kažemo – konačno, završimo sa elaboratima, završimo sa zakonima, sa propisima, završimo sa tekstovima, izađimo na teren i očistimo Srbiju. Zahvaljujem se.

Poštovane dame i gospodo, narodni poslanici, članovi Vlade, predsedavajući, dakle, pokušaću da posle svega ovoga što sam danas slušao i čuo da vratim temu u neke koliko toliko akademske okvire i da iskoristim priliku da predloženi zakon o dopunama Zakona o otpadu obrazložim i objasnim građanima Srbije u kakvom je stanju danas životna sredina i šta je to potrebno

45/2 JJ/SČ

da se uradi da bi se jedno vrlo loše stanje popravilo i dovelo koliko toliko u jedno normalno stanje.

Dakle, još svojevremeno su problemi u oblasti životne sredine jasno definisani i svrstani u deset oblasti. To su vazduh i klimatske promene, zatim buka i vibracije, jonizujuće i nejonizujuće zračenje, vodni resursi, priroda i biodiverzitet, energetika i rudarstvo, transport, industrija, poljoprivreda i konačno upravljanje otpadom.

Gde smo danas? Prvo da kažem, da navedem ono što je na prvi pogled dobro. Dakle, imamo zakone iz oblasti životne sredine. Mislim da smo sada na oko 40 zakona iz ove vrlo važne oblasti. Imamo pravilnike i programe o zaštiti životne sredine, o zaštiti voda, zaštiti zemljišta, upravljanju otpadom, imamo zakone o hemikalijama. Imamo studijske programe na našim univerzitetima. Imamo na fakultetima studijske programe koji sa različitih aspekata se bave temama iz oblasti životne sredine. Imamo izvanredne istraživače i naučnike i po fakultetima i po univerzitetima i po institutima. Mogu da kažem samo na našim fakultetima prirodnih nauka, to je na desetine citiranih naučnika koji se bave hemijom, životnom sredinom, zaštitom životne sredine i ekologijom.

Može se reći i da u našim novinskim prilozima životna sredina i ekologija nije zapostavljena. Osnovan je veliki broj udruženja. Mislim da danas imamo oko 30, 35, a možda i 40 ekoloških udruženja, imamo Agenciju za zaštitu životne sredine, imamo Zavod za javno zdravlje, imamo Institut doktor Milan Jovanović Batut, imamo Ministarstvo za životnu sredinu, izborili smo se za to još pre 15-ak godina, ali šta nemamo? Nemamo čistu i zdravu životnu sredinu. To je po mom mišljenju jedan jak sociološki fenomen. Kako i pored svega ovoga što sam nabrojao mi danas imamo ogroman broj deponija. Zašto imamo ogromnu količinu rasutog otpada na javnim površinama? Zašto imamo skoro u periodu od šest meseci aero zagađenje u većini gradova Srbije? Zašto nam je zagađeno zemljište vodama? Zašto imamo česte požare na divljim deponijama? Zašto nemamo kolektore za prečišćavanje otpadnih voda? Zašto 30% voda u Srbiji, pijaćih nije ispravno i nije dobro za piće, u Vojvodini čak preko 60%? Zašto imamo pojavu tzv. divljeg..? Zašto imamo udar na naša izvorišta, kao što je, recimo Makiš? Zašto imamo jedan opšti komunalni nered i zašto danas reciklaža je na nivou od svega 5% iako je u razvijenim zemljama ona na nivou od 65, 70, pa i više procenata?

Mogli bismo da nabrajamo još dosta toga danas u Srbiji kada je oblast životne sredine u pitanju, nije dobro. Šta je ključni problem? Podsetiću da u nabrajanju onog dobrog sam prvo pomenuo zakone, uredbe i pravilnike iz oblasti životne sredine, brojni su. Glavni razlog nabrojanih problema sa druge strane jeste zapravo u nepoštovanju svih ovih zakona. Mi danas treba da govorimo o dopunama Zakona o otpadu, a zapravo postavlja se pitanje da li takav zakon, da li tamo neki novi 41 zakon po redu iz oblasti životne sredine uopšte ima bilo kakvog smisla ako se prethodnih 40 ne poštuje u potpunosti ili delimično.

Dakle, to je ključni razlog. Zašto? Zato što se životnom sredinom bavimo samo sa nekog deklarativnog aspekta, deklarativne principe koristimo i što zapravo kada je u pitanju očuvanje životne sredine i istinski doprinos boljoj i zdravijoj životnoj sredini ne činimo ništa konkretno. Šta je to što bi zapravo danas trebalo u oblasti životne sredine uraditi konkretno da bi osetili boljitke? Pa, praktično sve ono što je nama dobro poznato, ali nikako da krenemo, nikako da napravimo prvi korak i da pokušamo da napravimo neki prodor u toj oblasti. Na prvom mestu, naravno obrazovanje.

Prosto je neverovatna upornost ne uvođenja predmeta iz oblasti životne sredine i ekologije u naše osnovne i srednje škole. To je ono što treba da čini osnovu podizanja nivoa ekološke svesti danas u Srbiji.

Imamo studijske programe na univerzitetskom nivou, to je ono što pravi profesionalca u oblasti životne sredine, ali profesionalac nam ne vredi ako nemamo svest o životnoj sredini na odgovarajućem visokom nivou.

Zatim, s druge strane, kakva nam je inspekcijska služba? Koliko danas imamo inspektora koji se bave životnom sredinom? Kako nam ide naplata kazni za sve ono što se životnoj sredini u Srbiji loše radi?

Dakle, neophodno je, to nije lako, ali neophodno je pooštriti kaznenu politiku u ovoj oblasti za sve one koji zapravo nismo u mogućnosti da obrazujemo. Na prvom mestu jeste obrazovanje i podizanje nivoa ekološke svesti, ali za sve one koje ne možemo da na taj način usmerimo, prosto, kaznena politika je nešto što mora da se primeni i mora da se pooštri.

Kakva nam je medijska kampanja danas kada je u pitanju životna sredina? Pa, ne može se reći da nema priloga iz oblasti životne sredine, kao što sam rekao, u novinskim člancima i elektronskim medijima, na televiziji, ali pitanje je na koji način se sve to izvodi i da li to zapravo daje pravi rezultat. Očito ne.

Četvrta stvar koja je neophodna da se preduzme da bi se napravio prodor u ovoj oblasti odnosi se na te prave realne aktivnosti na terenu.

Danas sam čuo nekoliko izlaganja kako je količina rasutog otpada na javnim površinama smanjena, kako nemamo više toliko đubreta pored naših gradskih saobraćajnica, kako nemamo više toliko otpada na obalama reka, kako nemamo više toliko otpada na obalama jezera, itd. Mislim da je to jedna potpuno pogrešna procena. Potpuno odgovorno tvrdim da to nije istina i da je zapravo danas Srbija zemlja sa ogromnom količinom rasutog otpada, tako da se stvara utisak da je zapravo Srbija država pretvorena u jedan veliki kontejner.

Skoro sam slušao jednu ocenu jednog mog kolege, koji se takođe bavi profesionalno životnom sredinom, na pitanje koliko danas imamo divljih deponija u Srbiji, on je rekao – pa, ne znam da li ću vas obradovati kada vam govorim da imamo zapravo jednu divlju deponiju, jer nam je cela država zapravo pretvorena u divlju deponiju.

Ne moramo mi da tražimo uzore danas u razvijenim zemljama EU kakva je Nemačka, Holandija, Belgija, kakve su druge zemlje EU, ali možemo da tražimo uzore u zemljama naše veličine i pomalo nalik nama, kao što su Češka, Slovačka, Hrvatska, Slovenija, Mađarska. Dovoljno je preći granicu Srbije i ući u neku od ovih naših susednih zemalja i zapitati se pa zašto je ovo ovako? Šta smo mi Bogu zgrešili? Zbog čega je Srbija u toliko zapuštenom stanju?

Nekako, stiče se utisak da zapravo sve počinje od tog stava, generalnog stava vladajuće stranke kada je u pitanju životna sredina, a stav vladajuće stranke od stava predsednika države, koji je u isto vreme i predsednik SNS. Po ko zna koji put podsećam na njegovu izjavu da kineske kompanije danas u Srbiju dolaze zbog toga što ovde ne moraju da ulažu posebna sredstva kada je u pitanju očuvanje životne sredine. Na toj osnovi se onda gradi i stav vladajuće stranke kada je u pitanju životna sredina i na toj osnovi se onda odabira i kadar koji će da vodi oblast životne sredine.

Bez ikakve želje da bilo koga potcenjujem, ali smatram da je stanje životne sredine u Srbiji danas takvo da ono zahteva da Ministarstvo za životnu sredinu vodi kompetentna ličnost, neko ko je posvećen toj oblasti i neko ko je autoritet, ko je entuzijasta u toj oblasti i ko može da obezbedi i političku podršku za neophodne aktivnosti u toj oblasti. To danas, moramo svi konstatovati, nije slučaj.

Dakle, problemi u oblasti životne sredine danas su brojni. Oni su toliko veliki da ne mogu više da ih reše nevladine organizacije, razna udruženja, pojedinci entuzijasti. Problemi iz oblasti životne sredine danas mogu da se reše jedino ako se u fokus političkog delovanja i svakog drugog delovanja danas u državi Srbiji stavi životna sredina i bude jedna od dve, tri ili četiri prioriteta. Samo tada može da se napravi prodor i da dođemo u situaciju da nas više ne bude sramota kad nam dođu strani gosti i kada ih provozamo i vodimo kroz našu prelepu državu Srbiju. Dakle, ona jeste lepe, ali zapravo ona samo može da bude lepa, a biće lepa i zdrava onda kada je, dame i gospodo, očistimo.

Zahvaljujem se.

Poslanički klub DS.

Evo, četiri dana raspravljamo o pravosuđu, o zakonima, o sudijama i nekako mi se čini da je štetno i deplasirano da ne pomenemo i životnu sredinu, budući da je jedan od razloga zašto danas uživamo ovakvu životnu sredinu kakvu imamo u Srbiji taj što se brojni zakoni iz oblasti životne sredine danas ne poštuju.

Zbog toga smo predložili amandman na član 2. i rekli da je sudija u vršenju sudijske funkcije nezavistan i sudi na osnovu Ustava, ali i prema pravilima međunarodnih prava i međunarodnih konvencija.

Kada je u pitanju životna sredina, mi imamo brojne međunarodne konvencije. Podsetiću vas, recimo, na Montrealsku konvenciju koja se odnosi na ozonski omotač, podsetiću vas na Roterdamsku, na prekogranično zagađivanje, zatim Stokholmsku konvenciju koja se odnosi na dugotrajne organske zagađujuće supstance, ranije Kjoto protokola, onda Pariski sporazum koji se odnosi na prekomerno zagrevanje troposferskog dela atmosfere.

Postoji jedan međunarodni dokument koji je od posebnog značaja i koji ovom prilikom stvarno mora da zauzme posebnu pažnju kada govorimo o pravosuđu i kada govorimo o sudijama i njihovim obavezama. O čemu se zapravo radi. To Arhunska konvencija. Danas su građani, prema Arhunskoj konvenciji koju je ratifikovala Skupština Republike Srbije, ti koji imaju pravo da budu pravovremeno informisani kada je u pitanju stanje kvaliteta životne sredine. Danas to u Srbiji nije slučaj.

U prošlosti smo imali primere u kolikoj meri je nepoštovanje ove Arhunske konvencije nanosilo štetu različitim slučajevima. Setimo se samo daleke 1986. godine i činjenice koliko bi života bilo spašeno da su građani u Ukrajini bili na vreme obavešteni da se desila velika nuklearna katastrofa.

Samo da vas pitam za ovo vreme.

Pre nego što obrazložim ovaj amandman dozvolite mi samo da završim misao od prošlog puta. Naime, hteo sam da kažem da je na vreme stanovništvo Černobilja bilo obavešteno o čemu se zapravo radi u tom gradu po nekim procenama stručnjaka bilo bi spašeno 100 hiljada života.

Sa druge strane, pitanje koliko bi bilo života spašeno danas u Srbiji da su na vreme građani gradova kao što su Beograd, Čačak, Užice, Valjevo, Loznica, Bor, Majdanpek itd. bili obavešteni o tome u kolikoj meri je zagađen vazduh, odnosno troposovski deo atmosfere. Jesu bili obavešteni oko PM čestica, ali nisu bili obavešteni o količino organskih polutanata koji su za zdravlje građana i stanovništva opasniji od samih tih PM čestica.

Što se tiče člana 3. mi smo ovde podneli amandman i rekli smo – biti trajno premešteni ili privremeno upućeni u drugi sud iste vrste i stepena, ili neposredno, nižeg stepena uz garantovane zarade koje imaju u sudu iz koga su premešteni, ako je povoljniji za njega. Dakle, DS se stvarno zalaže za socijalnu pravdu i smatra da nikakvo premeštanje iz suda u sud ne bi trebalo da doprinese smanjenju zarada sudija. Dakle, na taj način sudije ne bi trebalo da budu praktično, kažnjene, iz prostog razloga zašto po mom mišljenju i mišljenju mojih prijatelja i kolega iz DS, ne postoji sud većeg ili manjeg značaj, bez obzira na nivo suda. Svi su oni istog značaja, posebno zbog toga što i količina poslova i odgovornost koju sudije obavljaju na svim nivoima ista i zbog toga ne bi trebalo da se dozvoli da im se umanjuju plate ukoliko prelaze na neki sud eventualno, nižeg ranga. Zahvaljujem se.

U ime poslaničkog kluba DS da kažem da smo podneli amandman na član 4. i pritom napisali – sudija je dužan da nepristrasno sudi i da uz poštovanje svih prava koje je zagarantovano Ustavom.

Jedno od osnovnim ustavnih prava građana Srbije jeste pravo na zdravu životnu sredinu. Iz ove skupštinske sale, iz one stare skupštinske sale ispod ulice Srpskih vladara, proisteklo je oko 40 zakona iz oblasti životne sredine. Imajući u vidu te zakone, pa mogu slobodno da kažem, čak i kvalitet tih zakona, očekivali bismo da je danas država Srbija nalik jednoj razvijenoj Švajcarskoj ili nekoj takvoj državi.

Međutim, situacija je potpuno drugačije. Zbog čega? Zato što su zakazale izvršna i sudska vlast. Naime, zakoni koji su doneti u oblasti životne sredine danas se apsolutno ne poštuju….