Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine guverneru, dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, ja, naravno, u svojim rukama ponovo imam Ustav Republike Srbije. Član 112. Ustava jasno definiše nadležnosti predsednika Republike i mi, kao poslanici Demokratske stranke, nikada nećemo doneti nijedan zakon koji zadire u Ustav Republike Srbije, kojim se krši Ustav Republike Srbije, koji se kosi s onim što piše u Ustavu Republike Srbije.
U Ustavu Republike Srbije o predsedniku Republike i njegovim nadležnostima kaže se sledeće. Član 1 - predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu. Član 2 – ukazom proglašava zakone u skladu s Ustavom. Član 3 - predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade, pošto sasluša mišljenje predstavnika izabranih izbornih lista. Član 4 - predlaže Narodnoj skupštini nosioce funkcija u skladu s Ustavom i zakonom.
Ja sada mogu i dalje da čitam članove Ustava, ali ne želim da uzimam vreme poslaničke grupe. Smatram da moje kolege poslanici iz nekih opozicionih stranaka možda imaju kompleks u činjenici da nisu u stanju da pobede na predsedničkim izborima. Možda imaju problem što nastupaju svim srcem, a onda ovde lepo ustanu i pruže ruku pobedniku na predsedničkim izborima.
Nemojte okrivljavati Demokratsku stranku zato što vas pobeđuje na predsedničkim izborima. Nemojte okrivljivati Borisa Tadića zato što vas je pobedio na predsedničkim izborima. Nemojte da okrivljujete ni narod, narod promeniti ne možete. Probajte možda malo da promenite sebe i da razloge svojih poraza potražite u sebi samima, a ne u građanima Srbije, ne da razloge za svoje poraze tražite u teškim okolnostima u kojima se izbori održavaju.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine guverneru, dame i gospodo narodni poslanici, ponovo ću pokazati Ustav i ovog puta zamoliti sve kolege da pročitaju član 112, u kojem stoje nadležnosti predsednika Republike. Malopre sam to citirao, pa možda nema potrebe da baš svakome ponavljam ono što piše u Ustavu Republike Srbije. Pisan je ćirilicom, nema mnogo strana i nije ga teško pročitati.
S druge strane, ako ovu raspravu o izboru guvernera i način izbora guvernera neko pokušava da svede na raspravu o ustavnim ovlašćenjima predsednika Republike, to opet više govori o njemu nego o onima koji su ovaj zakon predložili i onima koji ova zakonska rešenja u parlamentu brane.
Dakle, predsednik Republike treba da bude član Saveta za nacionalnu bezbednost, i to predsednik Republike Srbije. Možda neko smatra da predsednik neke druge republike treba da bude član tog saveta. Predsednik Republike ne treba da se dopisuje sa stranim ambasadorima i da ih pita gde su granice Srbije u izbornoj kampanji, već treba da, na osnovu svojih ustavnih ovlašćenja, prima akreditivna i opozivna pisma od stranih diplomatskih predstavnika, daje pomilovanja i odlikovanja, ali ne vidim nikakav problem da predsednik Republike predloži i čoveka koji će biti i guverner Narodne banke.
DS kada donosi zakone, te zakone ne donosi sa pozicije vlasti i moći. Mi pretpostavljamo da će se nekada u ovoj zemlji neko drugi kandidovati za predsednika Republike, pobediti, pa će on moći da koristi ova zakonska akta i ovlašćenja. Pretpostavljamo da će se neki zakoni primenjivati i kada DS bude u opoziciji. Ja sam se, kao jedan od osnivača ''Otpora'', zalagao da vlast u svakoj zemlji bude promenljiva kategorija. Vlast jednom nije data za svagda svakome. Upravljanje ovom zemljom, takođe, nije dato jednom za svagda. I, kažem, zajedno sa svojim kolegama poslanicima, izglasavam ove zakone u uverenju da će biti primenljivi i kada mi budemo opozicija i kada nam građani ponovo ukažu poverenje da budemo vlast.
Znači, ovde se zakoni ne donose s aspekta jedne stranke koja je na vlasti, jer mi Srbiju jednako doživljavamo kao svoju zemlju, kao svoju otadžbinu, kao svoju republiku, bilo da smo na vlasti, bilo da smo u opoziciji. Dobro bi bilo da i opozicija na takav način razmišlja i da daje zaista konstruktivne predloge, a ne da daje kritike gde toj kritici nema mesta. Dakle, još jedanput, izađite na izbore, pobedite Borisa Tadića u predsedničkoj trci i imaćete priliku da uradite ono što vam daje Ustav kao njegova ovlašćenja. Zahvaljujem.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine guverneru, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pošto pažljivo pratim raspravu i argumente svojih kolega poslanika i nemam ništa protiv da svako iznosi stav svog poslaničkog kluba i političke stranke kojoj pripada, ali činjenice treba zaista govoriti kakve jesu. Boris Tadić ne usvaja amandmane na ovaj zakon.
Amandmane može da prihvati parlamentarna većina, narodni poslanici, poslanički klubovi da se dogovore da neki amandman prihvate ili ne, ali Boris Tadić ne učestvuje u prihvatanju ili odbijanju amandmana. To radi parlamentarna većina. Onaj ko ima većinu u parlamentu može oko svog predloga da skupi tu većinu i da tu odluku prihvati ili odbije.
Još jedanput podvlačim, Boris Tadić ne sedi u poslaničkim klupama. On je predsednik Republike Srbije i on ne prihvata i ne odbija amandmane. Mogu da prihvatim razmišljanje svog uvaženog kolege narodnog poslanika gospodina Radulovića da treba predvideti u zakonu mogućnost da predlog predsednika Republike ne bude izglasan u parlamentu i da treba otvoriti određene mogućnosti da se nađe alternativa i da se iznađe neko drugo rešenje, ali ne mogu da prihvatim kodifikaciju da Boris Tadić prihvata ili odbija amandmane.
To je posao narodnih poslanika. To je posao mene i svakog drugog narodnog poslanika u Danu za glasanje ili kada raspravljamo o tim amandmanima, da se oko njega složimo, da ga odbijemo, da ga prihvatimo, to je posao predlagača zakona, ali nije posao Borisa Tadića i predsednika Republike. On taj posao ne radi. On se tim poslom ne bavi.

Neću replicirati, već ću koristiti vreme poslaničke grupe ZES. Mislim da imamo dovoljno vremena.
Dakle, član 113. Ustava: ''Predsednik Republike je dužan da najkasnije u roku od 15 dana od dana izglasavanja zakona, odnosno najkasnije u roku od sedam dana ako je zakon donet po hitnom postupku, donese ukaz o proglašenju zakona ili da zakon, uz pismeno obrazloženje, vrati Narodnoj skupštini, na ponovno odlučivanje''.
Predsednik Republike ne sedi u ovoj sali i ne prihvata amandmane i ne odbija amandmane. Njegovo ustavno ovlašćenje je da proglašava zakone svojim potpisom od dana izglasavanja zakona u Narodnoj skupštini, kao što sam to pročitao iz Ustava.

Takođe, ako se pažljivo pogleda, i ja sam govorio o Ribarskoj reci i dolini Ribarske reke, a ne o Rasinskom okrugu.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine guverneru, razumem kritike na račun ovog zakona i na zakonsku odrednicu koja kaže da guvernera Narodne banke predlaže predsednik Republike i razumem težnju pojedinih ljudi iz opozicije da svoje viđenje vršenja vlasti, da svoje viđenje obavljanja predsedničke funkcije i predsedničke dužnosti projektuju kroz ovu diskusiju i da iz svoje intime, svoje podsvesti, svojih skrivenih delova pokušaju da kažu nama, ali i građanima Srbije, kako oni vide vršenje predsedničke funkcije u zemlji Srbiji. Međutim, ponavljam, predsednik Republike Srbije isključivo koristi svoja ustavna ovlašćenja.
S druge strane, uzurpacija vlasti, uzurpacija predsedničkih ovlašćenja, uzurpacija bilo kojih drugih ovlašćenja od bilo kog čoveka, a pogotovo od predsednika Republike, za demokratski ustrojena društva predstavlja ozbiljan presedan. Svako imputiranje od strane opozicije da neko uzurpira svoja ovlašćenja je takođe vrlo opasna tvrdnja, pogotovo ako nije utemeljena na činjenicama. Jer, ona na indirektan način govori da je ovde, u Srbiji, u stvari, sproveden jedan mini državni udar od strane predsednika Republike i da sada predsednik Republike ima svu vlast u svojim rukama, što apsolutno nije tačno.
U Republici Srbiji još uvek važi Ustav Republike Srbije, sviđalo se to nekome ili ne. Predsednik Republike zna koja su mu ovlašćenja, takođe zna gde su granice Republike Srbije, takođe zna gde su granice njegovih ovlašćenja, i nema potrebe dalje da ja, kao narodni poslanik, na ovakav način branim instituciju predsednika Republike, niti ima potrebe da u parlamentu od neargumentovanih optužbi branim bilo koga da je uzurpirao svoja ovlašćenja.
Ovo ne govorim zbog Demokratske stranke, zbog svojih kolega poslanika. Ovo govorim zbog građana Srbije, ovo govorim istine radi i radi Ustava Republike Srbije, koji smo svi zajedno doneli.
Razumem kompleks onih političkih stranaka koje nisu u stanju da pobede na predsedničkim izborima. Da se oni pitaju, verovatno bi i ukinuli instituciju predsednika Republike. Ali, dokle god Demokratska stranka vrši vlast u ovoj zemlji, dokle god imamo odgovornost za sve funkcije koje smo preuzeli, do tada će Ustav Republike Srbije, kao najviši pravni akt ove zemlje, važiti u Srbiji.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine guverneru, dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, nema potrebe da branim Demokratsku stranku, ali imam potrebu da branim demokratiju kad god se izvrši nasrtaj na demokratske institucije i na legalno izabrana tela Republike Srbije u skladu s Ustavom Republike Srbije. Dok god su institucije i demokratski poredak ugroženi i kad god su ugroženi, ja ću ustati u odbranu tih institucija.
A kada neko, zbog nedostatka argumenata, mora da se poziva na pisanje dnevne štampe, da li ima potrebe da mu odgovorim? Da li ima potrebe da odgovaram na ovaj naglo oživeli duh kolhoza? Da podsetim na pesmu koja se pevala u Srbiji 1945-1946. godine, u vreme kolektivizacije – Živ je Lenjin, umro nije, dok je Srba i Srbije. Da li ima potrebe da odgovaram na ovakvu prozivku?
Da li neko ko je ortoped treba da bude ekonomski nepismen i ne sme ništa drugo da radi? Da li ja, kao narodni poslanik, treba da živim u adaptiranoj garaži, u garsonjeri, da bih kazao – eto, ne razlikujem se od proseka u Srbiji, pa me to kvalifikuje za narodnog poslanika? Valjda i ljudi koju su uspešni u privatnom poslu imaju pravo da budu ministri u Vladi Republike Srbije. Da li je sramota biti bogat ako si bogatstvo stekao radom, trudom, naporima, nastojanjima?
Ako neko smatra da su podaci u bilo čijoj imovinskoj karti lažni, falsifikovani, neistiniti, neiskreni, da je neko prikrio podatke, neka se ne obraća parlamentu Republike Srbije. Ako zaista drži do demokratije, do demokratske procedure, neka se obrati Agenciji za borbu protiv korupcije, neka se obrati tužilaštvu, pravosudnim organima Republike Srbije, policiji, finansijskoj policiji. Mi smo, kao Narodna skupština, glasovima ove sadašnje većine doneli Zakon o oduzimanju imovine stečene kriminalom.
Reč ''bogatstvo'' izvedena je od reči "bog", znači težiti nečemu božanskom, biti savršen kao bog. Da li je sramota biti bogat u Srbiji? Nepristojno biti bogat i steći kapital i imetak, verovatno jeste. Steći kapital i imetak znanjem, trudom, vaspitanjem, obrazovanjem - smatram da nije.
Ako je neko na udaru zbog toga što hoće da poruši vikendice koje su napravljene bez dozvole, to nije njegov problem. To je problem svih nas. Jer, ako mi ćutimo dok njega udaraju, sutradan će udarati i nas.
Zato ja moram da branim gospodina Olivera Dulića nakon ovakvih optužbi, a voleo bih da to što čitate iz novina "Danas" pročitate iz imovinske karte Olivera Dulića i postavite pitanje - kako je stekao? Ali ne akcije, pošto za one koji su ekonomski neobrazovani moram da kažem da ne postoje akcije u društvu s ograničenom odgovornošću, već postoji samo vlasnički udeo, ovakav ili onakav.
Ako neko nije u stanju da na neki drugi način odgovori na praznine u ovim amandmanima koje je predao, on mora da pribegava napadima na čitavu Vladu Republike Srbije, na sve ministre, na sve poslanike. Ali, podvlačim, ja nisam bilo čiji advokat, ja samo branim postulate demokratije.
Ako smatrate da sam ja ili bilo kod od narodnih poslanika nepristojno bogat, onda pogledajte da li je najbogatiji narodni poslanik iz redova vaše stranke. Jeste. Ali, ja ne smatram da je to sramota, čak mislim da taj čovek dobro radi i radi dobar posao i nikada neću ruku uperiti u vas i kazati – šta vi pričate nama, pa vi imate poslanika koji sve nas ovde zajedno može da kupi sa ličnim kartama?
Naravno da to nije argument u demokratskoj raspravi. Naravno da je argument u demokratskoj raspravi da vam kažem da niko u Republici Srbiji neće uzurpirati ustavna ovlašćenja. Ako smatrate da je bilo koji ministar iz Vlade Republike Srbije stekao bogatstvo na nezakonit način, ako se obogatio protivzakonito, nemojte se obraćati meni, obratite se tužilaštvu, obratite se nadležnim državnim organima, Agenciji za borbu protiv korupcije, ali nemojte na takav način pokušavati da prikrijete slabost svojih argumenata u kritici ovog zakona.

Neko može biti odličan ortoped čitavog života, neko može biti odličan lekar, neko može biti poljoprivredni inženjer, kao što sam ja, čitavog života raditi u državnoj firmi i primati platu, i kada svede sve svoje račune, posle 20, 30 ili 40 godina radnog staža, on će videti koliko je od svoje plate štedeo, šta je uštedeo, a šta nije.
Neko može kazati - nisam zadovoljan platom ortopeda i lekara, pa želim malo da se posvetim privatnom poslu i privatnom biznisu i želim da registrujem privatnu firmu, pa ću tom privatnom firmom početi da radim, ali ne kad sam bio ministar, nego u vreme kada su se neki mučili da završe specijalističke studije. Kada počnem da radim tom privatnom firmom, onda ću sagledati koliko sam kroz tu privatnu firmu zaradio za pet, deset ili petnaest godina, i koliko mi se to isplati.
Ako posmatrate platu ortopeda, gospodin Oliver Dulić od plate ortopeda to nije mogao da zaradi. Ako posmatrate udeo u privatnim firmama koje ima, promete, s kim je radio, kako je radio, kada je radio, onda izvolite, svedite računicu. Pošto kažete da ste ekonomski dobro potkovani, matematika je egzaktna nauka, sabiranje nije mnogo komplikovano, saberite njegove promete, prihode, utvrdite, ako ste dobar revizor, s kim je sve poslovao, pa ako nađete neku zloupotrebu, o tome obavestite tužilaštvo. Možete i nas, ali je celishodnije i svrsishodnije obavestiti tužilaštvo.
Ali, ako nemate argumente za kritiku zakona o guverneru NBS, ako nemate argumente za ono što govorite, nemojte ih tražiti ispod tepiha i tamo gde ne postoje. Tražite ih onda isključivo u nemogućnosti da nađete činjenice kojima biste napali zakon na odgovarajući način. Možete raspravu o ovom zakonu svesti i na raspravu o bilo čijem bogatstvu u Srbiji, ali to neće pomoći izboru guvernera Narodne banke Republike Srbije.
Dakle, ako nemate argumente, razumem da se povlačite iz ove diskusije zbog nedostatka argumenata, pa prelazite na neko drugo polje, koje nije tema dnevnog reda. Ja ću još uvek da se držim dnevnog reda i da pričam o guverneru Narodne banke. I ponovo ću kazati - predsednik Republike Srbije ne uzurpira ustavna ovlašćenja, naprotiv, on samo radi u skladu sa Ustavom Republike Srbije.

Poštovana gospođo predsedavajuća, koristiću pravo na repliku, bez namere…

 Kada govorimo o tome kolika je nečija naknada za njegovo angažovanje, od guvernera pa preko ministra Olivera Dulića do, eventualno, mene, kazaću ono što treba da kažem, a to je istina. Jer, ko govori istinu, ne treba bilo čega da se plaši. Nisam ja ovde branitelj Olivera Dulića, ja ovde samo branim istinu.
Vi ste, gospodine Dimitrijeviću, ovde izneli neke podatke za koje tvrdite da su istiniti, bez mogućnosti da čujemo Olivera Dulića. Pošto to nismo u mogućnosti, pročitaću vam njegovu izjavu.
Ministar Oliver Dulić demantuje da je najbogatiji član Vlade Srbije, navodeći da je Agencija za borbu protiv korupcije objavila pogrešan podatak. Šta sad ja vas da pitam? Ko sad laže? On kaže da informacija o njegovoj imovinskoj karti koja je objavljena na sajtu Agencije za borbu protiv korupcije sadrži pogrešne podatke o vrednosti kapitala firme Rolpak d.o.o.
"Ukupna vrednost ove firme, čiji sam suvlasnik od osnivanja 2003. godine, danas je, nažalost, značajno manja od 800.000 evra, koliko je stajalo u prijavi o vrednosti 100% kapitala''. (A ne 100% akcija.) ''Pošto sam vlasnik samo 11%, ukupna vrednost mog udela je skoro desetostruko manja od vrednosti objavljene na sajtu Agencije. Takođe je apsolutno netačna vest da sam milioner među ministrima." To kaže Oliver Dulić.
Sad ja pitam vas – šta sad? Da li ćete možda da se izvinite gospodinu Oliveru Duliću što ste upravo malopre pročitali podatke za koje ste uporno tvrdili da su istiniti, a za koje se sada tvrdi da nisu istiniti? Ne verujem da ćete se izviniti, a i ne očekujem. Ipak, očekujem da, kada neko ovde iznosi podatke, ti podaci, pre svega, budu u skladu s činjeničnim stanjem. Ovo je činjenično stanje o podacima koje ste vi malopre izneli sa svoje tačke gledišta, a ovo je s aspekta i s tačke istine.
Dakle, ja možda jesam za vas branitelj demokratije, ali možda nekada od takvih i valja braniti demokratiju.

Teško demokratiji ako je demokratija to što vi mislite da jeste. Na sreću, to šta je demokratsko ustrojstvo jedne zemlje, ne određujete niti vi, niti ljudi poput vas, niti političke stranke poput stranke kojoj vi pripadate. Šta je demokratsko ustrojstvo jedne zemlje, određuju ipak društvena zbivanja u toj zemlji, određuju pre svega građani na izborima, slobodno iskazanom voljom.
Vaše sumnje u nečiju imovinu i tu dilemu razrešite obraćajući se institucijama. Pošto vidim da ne znate, sad vas upućujem. Obratite se Agenciji za borbu protiv korupcije, pa kažite – ja sumnjam u istinitost tvrdnji koje je izneo Oliver Dulić popunjavajući imovinsku kartu. Onda se obratite tužilaštvu i kažite – ja sumnjam da je gospodin Oliver Dulić svoju imovinu stekao na protivzakonit način, prskajući komarce, krpelje, bubašvabe ili već ne znam koga usred januara. Potom se obratite i policiji i finansijskoj policiji i tražite da proveri istinitost vaših tvrdnji.
Na kraju, možete i kao poslanik i kao građanin da podnesete krivičnu prijavu protiv Olivera Dulića ako smatrate da je svoj imetak stekao protivzakonito. Ali, u Krivičnom zakoniku Republike Srbije stoji i krivično delo lažnog prijavljivanja. Razmotrite obe mogućnosti pa se opredelite šta vam je činiti. Dalje učestvovati u ovoj raspravi sa vama neću.

Gospodine Dimitrijeviću, 2006. godine predsednik vlade zvao se Vojislav Koštunica. Pročitaću vam sada u koliko fabrika su radnici štrajkovali glađu i koliko ih je bilo gladnih te godine. Da li želite da vam čitam i 2007. i 2008. godinu ili je dovoljna samo 2006. godina? Mislim da je dovoljna samo 2006. godina.
"Magnohrom" Kraljevo – štrajk glađu, "14. oktobar" Kruševac – štrajk glađu, "Župa" Kruševac – štrajk glađu. Želite li da nastavim ili vam je dovoljno? Da nastavim. Dakle, 2006. godine u Srbiji je ukupno bilo 126 štrajkova glađu. U Srbiji je 2006. godine štrajkovala radnička klasa ove zemlje za vreme vlasti Vojislava Koštunice. Mislim da je dovoljno.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo pratim nekoliko dana raspravu o Zakonu o univerzitetu i kroz diskusije mojih kolega poslanika vrlo često čujemo nekoliko teza koje se uporno ponavljaju.
Jedna od njih je da najbolji ljudi iz Srbije odlaze iz ove zemlje i uhlebljenje nalaze na nekim institutima u belom svetu. Nedavno su bile poplave u Trgovištu, evo poplave su bile kod mene u Rasinskom okrugu, ima jedan Božji zakon da voda prvo dođe, pa onda nadođe voda, posle se voda povuče. Međutim, jedna reka non-stop teče kroz Srbiju, to je reka ljudi iz Pomoravlja, iz Trgovišta, Kruševca, Čačka, Užica, Leskovca teče ka Beogradu i ovde upisuju fakultet i retko se ko vraća u svoj rodni grad.
Najbolji iz Srbije, nažalost, i dalje odlaze. Tu se postavlja pitanje – kako zaustaviti i kako sprečiti odlazak najboljih ljudi? Da li bi Nikola Tesla postao Nikola Tesla da je ostao u rodnom selu Smiljani? Da li bi Nikola Tesla bio to što jeste da nije otišao u Ameriku? Sumnjam da bi postao to što jeste. Da li bi Mihajlo Pupin posto to što jeste da je ostao u Srbiji, da ovde razvija svoj talenat i svoje sposobnosti?
Sudbina ne samo Srbije, već svih zemalja, jeste da najbolji ako žele da budu najbolji moraju da idu u najbolje institucije, gde je skoncentrisano svo znanje i iskustvo. Zadatak nas kao političara je da obezbedimo uslove da se diplomirani inženjeri, ljudi koji su završili fakultete, vrate u svoja mesta i tu steknu u poslu afirmaciju.
Mislim da je u ovoj sali barem četiri petine narodnih poslanika završilo fakultet. Velika većina nas se vratila u svoje rodno mesto i tamo stekla punu afirmaciju.
Kada govorimo još jednu stvar ovde, o akreditaciji fakulteta, bilo je reči, i to je gospodin Obradović vrlo lepo odgovorio, svako danas može u Srbiji da se udruži, možemo gospodin Živanović i ja da udružimo sredstva, da se uortačimo i da probamo da formiramo visokoškolsku ustanovu, ali pre toga moramo da zatražimo dozvolu za akreditaciju od Ministarstva prosvete. Ako sutradan želimo da svoj osnivački ulog prodamo nekom drugom, moramo da to prijavimo Akreditacionoj komisiji i da ona upiše nove osnivače.
Koliko mi je takođe poznato, ne znam da je to urađeno. Ako postoje sumnje da je to urađeno, neka neko traži proveru u određenim registrima, neka traži proveru na fakultetu, ali dogod to ne bude urađeno, nije dobro da se barata poluinformacijama i da se obmanjuje javnost.
S druge strane, na tom fakultetu ima stotine mladih, sposobnih, darovitih ljudi koji studiraju. Država Srbija, Republika Srbija izjednačila je status privatnih i državnih fakulteta i nemojmo da ljude koji završavaju taj fakultet i koji su sada na tom fakultetu degradiramo ovakvim izjavama, da oni studiraju kod nekog kriminalca i da tamo kupuju diplome.
Molim vas da o činjeničnom stanju u zemlji govorimo sa argumentima i da mladim ljudima koji možda planiraju da upišu neki fakultet dodatno ne otežavamo posao u vreme kada će se opredeljivati koji će fakultet upisati.

Poštovani gospodine predsedavajući, uvažena gospođo ministarko, poštovani građani Srbije, kada neko od 32 člana ovog zakona svoju raspravu svede na raspravu o gospodinu Bošku Ristiću, kolegi narodnom poslaniku, to govori o tome da nema dovoljno argumenata.
U članu 30. ovog zakona, istine radi, ne piše da Boško Ristić određuje ko će biti sudski veštak, već kaže da ministar objavljuje javni poziv za imenovanje veštaka, u skladu sa ovim zakonom, u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Da smo ovakav zakon imali 2002. godine možda bismo znali ko je kao ministar saobraćaja, kao ministar trgovine, kao ministar turizma, činio razne zloupotrebe. Pa bismo saznali ko je kao ministar trgovine i turizma nenamenski trošio novac za knjige, pozvali smo sudskog veštaka, pitanje je bilo – gospodine, izvinite koliko je knjiga kupljeno od računa poreskih obveznika, plaćeno preko računa Ministarstva, a isplaćeno nekoj izdavačkoj kući i da li su to bile partijske knjige, stranačke knjige ili stručne knjige za obrazovanje ljudi i zaposlenih u Ministarstvu.
Znali bismo koliko novca iz Ministarstva trgovine i turizma je utrošeno bez tendera za nabavku opreme, odeće, cipela, za razne ljude koji su obavljali posao u Ministarstvu, pa je te cipele uzeo i sam ministar. Taj ministar se nije zvao Boško Ristić. Taj ministar ima drugo ime i prezime. Taj ko ima to ime i prezime danas najglasnije kritikuje gospodine Boška Ristića. To je neko legitimno pravo.
Moja obaveza kao narodnog poslanika, je da pre svega da zaštitim svog kolegu, da zaštitim gospodina Boška Ristića od ne argumentovanih kritika, da izreknem pohvale na račun Ministarstva pravde za sve ono što se radi na reformi pravosuđa i mislim da je ovaj zakon samo još jedna stepenica ka punoj reformi pravosuđa, da ćemo dobiti sudske veštake koji su stručni i obrazovani.
Još jedanput podvlačim – ne imenuje Boško Ristić sudske veštake, to radi ministar i to piše u ovom zakonu. Ovo govorim samo istine radi.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažena gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, ali pre svega poštovani građani Srbije, na vama je, građani Srbije, da se opredelite da li ovo liči na devedesete ili ne liči na devedesete, i na vama je, građani Srbije, da se opredelite da li živite u zemlji koja se bitno razlikuje od one zemlje u kojoj smo živeli devedesetih godina, ali na nama je, na koje je usmerena oštrica neargumentovane kritike da se ovaj zakon u stvari igra terminološkim pojmovima i značenjem reči ''presretanje'' i ''prisluškivanje'' da vam kažemo – u ovom zakonu ne piše ni jedna jedina reč o prisluškivanju telefona. To znam i ja i to zna i bilo ko iz opozicije ko uporno imputira vladajućoj većini da je ovde reč o zakonu o prisluškivanju.
Gde leži strah određenih političkih stranka kada je reč o ovom zakonu? Leži, pre svega, u nemirnoj savesti, jer da smo ovakav zakon imali ranijih godina znali bismo mnogo toga, imali bismo podatke o ostvarenoj komunikaciji određenih političkih struktura i određenih ljudi umešanih u vrlo sumnjive rabote u ovoj zemlji.
Naravno, strah je dobar ko ga poznaje, ali se strah od odgovornosti pred biračima, strah od odgovornosti pred budućnošću, ne može ne uskladiti time da vi kažete – ja se ne plašim, a svoj strah da se ne plašim obrazložiću tako što ću na najbrutalniji način optužiti vlast, tako, što će se pozivati na političku korektnost, a onda ću vrlo neargumentovanim činjenicama optuživati vlast da će nekoga prisluškivati, pratiti, uhoditi, tako, što ću sejati, zebnju, strah, što ću plašiti građane Srbije da će se posle ovog zakona ne znam šta desiti.
Isto ono što se dešava svuda u Evropi, desiće se u Srbiji. Živećemo u jednoj uređenoj zemlji, u kojoj će sistem elektronskih komunikacija biti uređen ne onako kako se prohtelo nama iz vladajuće većine, već, onako kako su to uradila civilizovana evropska društva.
Prema tome, ako neko ima nemirnu savest, ako neko ima potrebe da se brani pred lavinom optužbi koje se ovih dana iznose, neka to radi na mestima gde se te optužbe čuju, ali nemojte upirati prstom u druge i kazati – ne, mi nismo takvi! I, nemojte govoriti, pa, ovaj zakon ne valja, građani Srbije, ništa ne valja što radi vladajuća većina. A, šta treba uraditi? Treba raspisati izbore! Zbog čega treba raspisati izbore? Pa, da vi nas, građani Srbije, ne biste zaboravili da i mi postojimo i da smo i mi prisutni.
Mislim da je to vrlo pogrešno i ne treba, baš, tako pojedine političke stranke da srljaju na te izbore, jer ti izbori njima ništa dobro doneti neće. Srbiji, DS i vladajućoj većini hoće, kada dođe vreme za te izbore. Zahvaljujem. (Aplauz)