Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažena gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, kroz raspravu o poštanskom saobraćaju, poštanskim uslugama i ovom zakonu koji danas raspravljamo, o poštanskim uslugama, sa predlogom da se usvoji po članu Poslovnika 161, mi danas imamo nekoliko interesantnih stvari koje čujemo tokom ove rasprave.
Otvara se nekoliko pitanja, pa evo daću odgovore na ta pitanja. Čuli smo prvo pitanje – na koji se način uopšte donose zakoni u Republici Srbiji i da li mi ovaj zakon o poštanskom saobraćaju i poštanskim uslugama donosimo na nečiji zahtev, zbog nekog ultimatuma, zbog neke želje i da li se zaista neko negde u svetu, u nekom Briselu, Njujorku, Berlinu, Rimu, danas budi samo sa jednom jedinom mišlju – šta ću danas da radim onim Srbima i koji ću danas nemogući uslov da im postavim, ili se možda neko u Kruševcu, Čačku, Aranđelovcu, koji ovde danas svi spominju, budi takođe sa jednom željom da živi u skladu sa dometima civilizacije 21. veka?
Da li ti koji se zovu građani Srbije postavljaju neke uslove i pred ovim parlamentom i pred ovom Vladom i žele da se kroz život uređen zakonima koji su sprovodljivi u praksi obezbedi kvalitet života kakav imaju građani sveta razvijenih država danas u 21. veku.
Naravno da mi zakone donosimo zato što želimo da izađemo u susret potreba građana i Čačka, i Aranđelovca, i Kruševca, i Leskovca i svih drugih delova Srbije, jer ovi zakoni koje danas donosimo nisu mrtvo slovo na papiru, to su zakoni koji će biti sprovodljivi u praksi.
Kako praksa izgleda, moram da se osvrnem na kritike nekih ljudi koji ovde zaista sa pozicije neargumentovane kritike, sa pozicije amnezije, zaborava, kratkog pamćenja pokušavaju da imputiraju sadašnjoj ministarki, i sadašnjem sazivu parlamenta i sadašnjoj vladajućoj većini u ovom parlamentu, da praktično donosimo zakone koje ne sprovodimo.
Jedan od mojih prethodnika i kolega koji je najglasnije kukao i naricao da se zakoni u Srbiji ne sprovode i donose da bi bili samo mrtvo slovo na papiru, zaboravlja da pripada onoj stranci koja je direktno odgovorna za poštanske usluge, poštanski saobraćaj u Republici Srbiji i da je taj ministar, koji danas sedi kao naš kolega, predložio zakon i formiranje agencije 2005. godine, pa pre nego što dograbi kamen i baci na nas neka se zapita šta je sam uradio, šta su njegove kolege uradile, šta je njegov šef uradio, jer nisu to neki nepoznati ljudi, to su ljudi koje svakoga dana vidimo u ovom parlamentu i oni postavljaju sijaset pitanja.
Ali u Srbiji postoji praksa gde je mnogo lakše dohvatiti teško breme osude drugih, a olako odbaciti breme samoosude, da je mnogo lakše uzeti i baciti kamen na drugoga nego se zapitati šta sam danas uradio za dobrobit građana ove zemlje, za dobrobit Srbije i za buduća pokolenja.
Imali smo raspravu koja kroz ovaj zakon govori sa aspekta monopola. Monopol kao kategorija koja otežava život građana, koja osporava konkurenciju i konkurentnost privrede, tržišta, koja onemogućava građanima da biraju ko će im pružiti uslugu, bilo da je ona poštanska, trgovačka i bilo koja druga je svakako loše.
Monopol je nešto što obezbeđuje nekome da zaradi ekstraprofit, nešto što nekome obezbeđuje da ostvari veliku razliku u ceni i nešto što nekome obezbeđuje da se bogati koristeći svoj privilegovan položaj na tržištu.
Protiv monopola možemo se boriti donošenjem kvalitetnih zakona, suzbijanjem monopola i otvaranjem tržišta. Otvaranje tržišta znači i tržišnu utakmicu, a tržišna utakmica podrazumeva da svi učesnici u toj tržišnoj utakmici imaju jednake uslove i jednake šanse.
Imali smo jedan istorijski pristup kroz pozivanje na istoriju u ovoj raspravi. Nije loše nekada se pozivati na istorijske činjenice, okolnosti, na sećanje, pamćenje, kako tu kratkoročnu i nedavnu istoriju, jer i ono što je bilo 2005. godine već predstavlja određene istorijske činjenice, ali i ono što je bilo 1807. godine predstavlja istorijske činjenice koje su nepobitne.
Kada se pozivamo na tradiciju, kada se pozivamo na istoriju, kada se pozivamo na one vrednosti srpskog društva, vrlo često se prenebregavaju činjenice i neke koje nama ne odgovaraju i ne odgovaraju stranci kojoj pripadamo prikrivaju se, neke se namerno ističu, kada se obraćamo građanima teži se da se građani, a pre svega birači ganu, budeći ona najtananija osećanja, koristeći i radeći one uzvišene reči kao što su patriotizam, rodoljublje, država Srbija, otadžbina.
Pa ako se baš tako pozivamo na istoriju hajde da se pozivamo na istorijsko znanje koje je sačuvano u knjigama, a da se ne pozivamo na iskustva onih koji nisu mnogo čitali knjiga, ali su gajili ljubav prema nekim malim knjigama koje se u Srbiji zovu knjižice, a najčešće su to partijske knjižice.
Kaže se u istoriji da početak poštanskih usluga u Srbiji ''nalaže svakom Srbinu, a osobito seoskom kmetu kako bi pismo u selo došlo da se taki dade kmetu u kojem mu je drago doba bio i kmet i taj čas da ga šalje kuda i kome ide''.
Iz ove malo nepovezane rečenice, ali koja ovako glasi u Karađorđevom krivičnom zakoniku odnosno u Kriminalnom zakoniku, prvi put se vidi put se vidi pokušaj ustrojstva pošte u Srbiji.
Kroz istoriju Srbije 1817. godine, kada je knjaz Miloš izabran za vrhovnog knjaza, valja napomenuti da su građani Pariza te godine imali poštansko sanduče.
Neki koji se pozivaju da su kao narod prvi koristili zlatnu kašiku i viljušku, s pravom se to pozivaju. Na našim freskama se vidi da smo zaista u nečemu bili prvi. Danas zlatna kašika i viljuška prilično tupo odzvanjaju u praznom tanjiru, ne mislim u tanjiru našeg domaćinstva ili našeg čoveka koji iz tog tanjira jede, već iz tanjira u koji mi svi treba da stavimo onu hranu sa oltara zakonodavnog doma koja će, pre svega, omogućiti da srpska viljuška, srpska kašika, srpski tanjir, ali pre svega srpska duša budu ispunjeni i onim potrebama koje se ne ogledaju samo u hrani i u jelu.
Jer, opet ću se pozvati na istoriju, 1875. godine, kada je neko uložio napore i izumeo telefon, ne bi mogao taj telefon da radi da nije bilo Mihajla Pupina, koji je 1900. godine omogućio transport i telegrafskog i telefonskog saobraćaja na daljinu, i nikada ne bi bilo telefona da nije bilo Mihajla Pupina, Srbina, i treba to s ponosom da ističemo.
Hajde da se pozovemo na neke događaje iz srpske istorije koji su takođe važni za Poštu, a koje ovde prenebregavamo. Hajde da sada, nemam godinu pred sobom, da vam pročitam diskusiju ili neke od diskusija koje su se vodile u ovom uzvišenom domu, u srpskom parlamentu, kroz istoriju, recimo 1866. godine, kada je donet prvi zakon o poštama Knjaževstva Srbije, koji je sa izmenama važio do 1918. godine.
Hoću da vam pročitam zapisnik iz 1868. godine, kada se donosi odluka da se iz Graca nabavi 26 poštanskih kola sa federima, koje je primio ukazni poštar beogradski Mihajlo Piperin. Šta se kaže? Tada neki, koji sebe smatraju patriotama, kažu – "Zašto nabavljamo kočije iz Graca? To radimo da bismo zadovoljili interese Austrije, tadašnje austrijske države, to radimo da bismo zadovoljili interese trulog zapada. Iste takve kočije pravi Vojni zavod u Kragujevcu."
Evo sada poređenja – poštanske kočije iz Graca su destinaciju između Jagodine i Beograda prevaljivale tri puta brže nego takve kočije iz Kragujevca. Nakon toga se donosi odluka da se nabavi još takvih kočija.
Evo, šta se kaže kada Srbi…
Ako je nekome dosadno, ako je neko umoran, neka ode kući da odspava, neka se odmori, pa neka odmoran dođe u ovu salu, u stanju da prati izlaganje narodnih poslanika.
Godine 1864. Srbija je potpisnik i osnivač Svetskog poštanskog saveza u Bernu. Danas kada nas mnogi optužuju kroz ovu raspravu da prihvatamo načela tog trulog zapada, da donosimo zakone da bismo nečiju sujetu zadovoljili, da bismo zadovoljili nečije uslove, danas kada neko kao argument za donošenje ovog zakona koristi tezu da se zakon ne donosi kao rezultat političke nužnosti, kao rezultat stvarne nužnosti, već kao rezultat političkih pritisaka, neka se opet pozove na diskusiju u srpskom parlamentu koja se vodila oko nabavke lokomotiva za poštanski saobraćaj.
Neki koji danas, neću da ih imenujem, ali se pozivaju i baštine tradiciju te političke stranke, ovako kažu, te godine kada su se nabavljale lokomotive – "Lokomotive će plašiti naše krave jer će puštati piskav zvuk i one će davati manje mleka. Ako organizujemo poštansku kočiju, sa presedanjem na šest mesta, poštanska kočija će brže putovati od Beograda do Niša nego taj voz. "
Možda je imao na umu činjenicu da danas voz na delu jagodinske pruge putuje brzinom od 47 km, ali u to vreme svi vozovi su išli istom brzinom. Danas evropski vozovi idu brzinom od preko 300 km na sat, pa neka se opet neki koji nas kritikuju zapitaju koliko je njihov doprinos u tome što naši vozovi idu tom brzinom i tim tempom.
Ja ih pozivam da svi zajedno uđemo u isti voz. Jer, u ovoj zemlji postoji samo jedan voz za budućnost i u tom vozu ne postoji povratna karta. To je karta samo za napredak. To je samo karta koja vozi velikom brzinom i velikom sigurnošću u prosperitet, u napredak, u jednu civilizovanu sredinu, kojoj Srbi kao narod i građani Srbije pripadaju.
Ako neko misli da se u svet može ići na takav način što se svetu nude naše najveće mane kao naše najveće vrline, što se kritikuje sve što je dobro, što se kritikuje sve ono što treba da unapredi kvalitet života građana ove zemlje, onda se grdno vara. Jer, na horizontu Srbije, na horizontu Evrope i civilizacije postoji samo jedan svetionik – svetionik znanja, svetionik progresa, svetionik napretka. Ovakvi zakoni omogućavaju da sledimo taj svetionik.

Gospođo predsedavajuća, svakako ću iskoristiti pravo na repliku.
Za one koji nisu obavešteni i nisu informisani, gospodin Boris Tadić nikada nije bio ministar u Vladi Republike Srbije, već u Vladi SRJ. Moja diskusija se odnosila na period od 2005. godine. Tada je DS bila u opoziciji.
Znam da se neki ponašaju kao da smo mi ministre uvozili iz Kine ili Švedske, mi smo iz Švedske uvozili vozove i lokomotive, a ne ministre. Žao mi je što se neki prepoznaju u svakoj mojoj reči, ali je dobro zbog građana Srbije da izađu javno i da se prepoznaju, da kažu – jeste, mi smo ti na koje je mislio Srđan Milivojević kada je pitao kakve ste vi zakone doneli 2005. godine i zašto ih niste sprovodili.
Kada je Boris Tadić bio ministar u Vladi SRJ, u njegovom ministarstvu nije se ni kralo, ni kraduckalo, već se radilo, ali se nije raduckalo, nego se baš ozbiljno radilo. Krađa i kraduckanje se kao terminologija u politički život Srbije uvode u neko drugo vreme, baš u vreme kada nismo uvozili ministre iz Švedske, nego vozove i lokomotive.
Razumem nervozu zbog aktivnosti Specijalnog tužilaštva i razumem brigu i sekiraciju za svoje stranačke kadrove, da li će sednica glavnog odbora biti u Sava Centru ili u Centralnom zatvoru, ali to je briga za ljude koji na takav način doživljavaju politiku.
Zaista nemam nameru da ovde budem portparol ni Specijalnog tužilaštva, niti da ikoga upozoravam, da ikome šta govorim, preporučujem, svako je obavezan da se ponaša u skladu sa poslovnikom o radu i da u diskusiji koristi one argumente za koje misli da će biti dobri, da mu omoguće dobar rejting kod birača, da će mu omogućiti da ostvari ono što njegova stranka želi i za šta se zalaže.
Najčešće između doktrine i političke prakse postoji velika razlika, pogotovo u delovanju nekih stranaka u Srbiji. Jedno se govori, drugo se radi, ima se dva morala. Onaj moral koji se propagira, njega se ne pridržavaju, a onaj moral koga se pridržavaju, njega ne propagiraju.
Neću da govorim dalje na tu temu jer to nije tema ove sednice, tema ove sednice su poštanske usluge i kvalitet poštanskih usluga. Kada je reč o seljacima u Dučaloviću, hvala gospodu Bogu, imaju i telefone, imaju i mobilne telefone, imaju sve ono što treba da imaju seljaci.
Imaju i probleme koje imaju svi poljoprivredni proizvođači svuda u svetu, a pogotovo u Srbiji, i ti problemi su veliki. Mi ne bežimo od odgovornosti, mi idemo u susret problemima, probleme ne guramo pod tepih. Kad donesemo zakon o agenciji, onda biramo savete agencija i trudimo se da zakon sprovedemo u propisanom roku. Toliko o aktivnostima i radu DS.

Moja je stručnost i kompetencija da nekome nešto odgovorim. Ima jedno lepo delo, za one koji čitaju knjige Kanjoša Macedonovića, pa tamo kaže – Bolji i lepši odoše boljima i lepšima, a ja grdan jedva i vas dopadoh.

Gospođo predsedavajuća, uvaženi i cenjeni gospodine ministre Bradiću, dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, govoriću o dva zakona. Govoriću o Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, jer smatram da je to vrlo značajan i važan zakon, i govoriću nešto o odluci da se 310 knjiga proglasi izuzetnim kulturnim dobrom za Republiku Srbiju. Zaista neću ulaziti u diskusije nekih svojih prethodnika i onoga što smo čuli ovde, ali hoću samo nekoliko stvari da primetim.
Gorke se suze prolivaju nad sudbinom ćirilice u Srbiji ovog trenutka. Koristim ćirilicu i ćirilično pismo. Rođeni sam Kruševljanin. To je grad u kome smo svi odrasli maltene u jednoj nacionalnoj sredini, svi smo koristili ćirilicu, ali i latinicu koju smo učili u osnovnoj školi.
Moja majka koja nikada nije napuštala teritoriju Srbije, imala je nesreću da živi u nekoliko država. Prva joj se država zvala FNRJ, pa SFRJ, pa SRJ itd. Menjali su se zakoni i ustavi te države, pa je, htela-ne htela, morala da nauči i ćirilicu i latinicu. Ne mislim da je zbog toga, kao i bilo koji građanin Srbije, siromašnija. Naprotiv, mislim da to što Republika Srbija ravnopravno koristi i ćirilicu i latinicu predstavlja našu osobenost i naše kulturno bogatstvo.
Ni Grci, na koje se ovde neki pozivaju, ni Bugari nemaju dva pisma u upotrebi, imaju isključivo svoja pisma: grčki alfabet, Bugarska ima svoje pismo. Naravno da su tamo natpisi su kao i u Kini, isključivo na kineskom jeziku, tamo su na grčkom jeziku, u Bugarskoj na bugarskom jeziku.
Ko nema šta da radi, a ima vremena, neka ode do Petrograda ili Sankt Petersburga ili nekada Staljingrada. Ruski grad, kulturna prestonica Rusije, kad dođete u centar tog prelepog grada, na glavnom gradskom trgu i dan-danas vidite putokaze koji i na ruskom pismu, ali i na latinici kažu koliko ima kilometara do Berlina, Tokija, Rima i nekih drugih evropskih prestonica. Nisu zbog toga nimalo siromašniji, nimalo ugroženiji.
Biću veoma ponosan kada u ovoj sali, u kojoj sedim sa mojim prijateljima, ti moji prijatelji mogu da se obrate na svom maternjem jeziku. Podvlačim, Srbin sam iz Kruševca, koristim ćirilično pismo i u tom gradu u kome sam odrastao, nikada nisam naučen da delim ljude na one koji se krste, križaju ili klanjaju. Veoma sam ponosan što pored mene sedi Pavel Marčok, koji će moći da mi se obrati i na svom maternjem jeziku, što će Olena Papuga moći da mi se obrati na svom jeziku, Đuro Mučenski na svom jeziku, Tamaš Tot na svom jeziku, Aniko Žiroš na svom jeziku.
Ne mislim da će Srbija biti siromašnija zbog toga što im dajemo to zakonsko pravo, koje bih voleo da imaju i Srbi širom bivših jugoslovenskih republika i tamo da žive. Naprotiv, mislim da ćemo zbog toga biti mnogo bogatiji.
Ali, kada govorimo uopšte o pismu, taj i takav pokušaj da zaštitimo ćirilicu više govori o ljudima koji na takav način govore. Sticajem okolnosti pogledao sam listu na kojoj se upisujemo kada dođemo na sednicu Skupštine. Neki koji su ovde najglasnije branili ćirilicu, potpisuju se latinicom. To govori više o njima. Ne mislim da je to loše, ali ako već tako brane ćirilicu, neka se potpisuju ćirilicom, pa će onda iza svojih reči imati i dela.
Neki koji su skupljali potpise za opoziv Vlade, pa ih ima milion, nije im smetalo da ih skupljaju na obrascima koji su pisani latinicom, a svakog jutra im pokažemo da 126 potpisa koje ovde dajemo i ćirilicom i latinicom vrede više od milion potpisa koji se prikupljaju, jer nemoguće je 126 potpisa koji se ovde svakog jutra skupe oboriti sa milion potpisa građana Srbije.
S druge strane, kad govorimo o odluci kojom ćemo neke naslove proglasiti za vrlo važno kulturno nasleđe Republike Srbije i za knjige od izuzetnog značaja, i proglašavamo ih starim, retkim knjigama, želim danas da pomenem jednog velikog čoveka, rodoljuba, patriotu, čuvara misaonog narodnog blaga, darodavca reči "nezaboravnica", na kojima su vaspitavana pokolenja i naraštaji koji su izvojevali herojske pobede u oslobodilačkim ratovima od 1912. do 1918. godine.
Želim da govorim o čoveku koji je bio prvi dekan i osnivač Bogoslovskog fakulteta u Beogradu i koji je bio rektor Prizrenske bogoslovije, čije ime je prota Steva Dimitrijević. Rođen je 10. januara 1866. godine u Aleksincu.
U knjizi Svetlane Mirčov o Jovanu Tomiću, bibliotekaru i naučniku, jednom od najpoznatijih direktora Narodne biblioteke Srbije, kaže se za protu Stevu Dimitrijevića – jednu polovinu fonda retkih knjiga koje predstavljaju izuzetan doprinos našem kulturnom nasleđu poklonio je, od propasti sačuvao i donirao prota Steva Dimitrijević.
Prota Steva Dimitrijević je 1902. godine 28 rukopisa iz tadašnjih delova Turske otomanske imperije preneo u Srbiju i poklonio i Patrijaršiji i Narodnoj biblioteci. Godine 1903. je 76 starih rukopisa i 13 starih knjiga prota Steva Dimitrijević ostavio nama na dar.
U opštini Aleksinac poklonio je zemljište na kome se nalazi škola koja danas nosi naziv po njemu. Ta škola u četvrtak slavi 150 godina postojanja. Na zemlji koju je poklonio građanima Srbije i Aleksincu, taj čuvar misaonog narodnog blaga i sakupljač starih knjiga, čovek koga su zvali biblioteka na nogama, danas je napravljena, pored te škole, sportska hala.
Sada želim da se zahvalim gospođi Zorici Peleš, koja je napisala knjigu "Prota Steva Dimitrijević – anđeo božji za južnu Srbiju" i svešteniku Dragiću Iliću, koji je napisao knjigu "Ptice iz Naisa", koji su tog čoveka sačuvali od zaborava.
Ali, hoću i da se zahvalim vama, gospodine Bradiću, što ste kao ministar kulture, na apel arhijerejskog namesništva Aleksinca, kapelu koja je remek delo graditeljstva, koju su radili isti oni majstori koji su gradili i crkvu Svetog Đorđa na Oplencu, koju je sebi za života sagradio prota Steva Dimitrijević, koji je rukovodio radovima na izgradnji oplenačkog hrama, vi ste svojom brigom i stručnošću sačuvali od propasti.
Ta kapelica, nije kapelica nego kapela, u kojoj se nalaze najlepše slike, ikone i freske, kopije iz manastira sa Kosova i Metohije sačuvana je od propasti zahvaljujući pre svega vašem razumevanju i vašem naporu. Hvala vam na tome u ime građana Aleksinca, hvala vam u moje lično ime.
Naravno, neki će kazati da mi zakone donosimo da bi bili mrtvo slovo na papiru, ali pokazujemo delima da zakone prati i određena aktivnost. Ta dela nisu neprimećena.
Prota Steva Dimitrijević je ukupno 2.268 knjiga starih naslova od izuzetnog značaja dostavio Narodnoj biblioteci. Nažalost, 6. aprila 1941. godine, prilikom bombardovanja Beograda, napravljen je jedan od najstrašnijih zločina prema srpskom narodu, bombardovanje Narodne biblioteke, u kojoj je veliki deo tih knjiga nažalost izgoreo. Ali kažem, to što mi radimo nije samo donošenje zakona, već i sprovođenje zakona i to ne biva neprimećeno.
Dozvolite mi, gospodine Bradiću, da vam u ime građana Kruševca čestitam na ordenu koji ste dobili od njegove Svetosti patrijarha srpskog gospodina Irineja, zbog iskazane brige za kulturno nasleđe i grada Kruševca i grada Aleksinca, jer to je dobro da takav napor i takve aktivnosti bivaju primećene i bivaju nagrađene, jer ako mi ne čuvamo naše kulturno nasleđe i ne brinemo o njemu, kako će onda drugi da se prema tome staraju.
Kada govorimo o konvencijama koje ćemo danas potpisati, bez kulturne razmene našeg kulturnog blaga, bez predstavljanja našeg kulturnog blaga svetu nećemo nikada uspeti da pokažemo koliki su dometi ostvareni i koliki pomaci u savladavanju civilizacijskih prepreka, koliki su dometi napravljeni na oplemenjivanju našeg života. Naše kulturno blago iz Srbije zahvaljujući ovim konvencijama oplemeniće živote i drugih ljudi.
Dobro je da mi u svet ne idemo tako što ćemo čitavom svetu uporno i revnosno nuditi naše najveće mane kao naše najveće vrline. Hajde da pokažemo naše najveće vrednosti, da budemo ponosni na te vrednosti, ali pre svega da pokažemo volju i spremnost da ih sačuvamo za pokolenja koja nam dolaze. Ovim zakonom mi to na najbolji način radimo.
Zakonom kojim ćemo omogućiti svim ljudima koji drugačije govore i drugačije pišu, ali misle isto kao i mi i žele isto što i mi, modernu evropsku Srbiju, rame uz rame sa evropskim narodima, ovakvim zakonom utiremo stepenište ka tom putu, ovakvim zakonom postavljamo putokaz na taj put i na sve nas danas bi bio ponosan i prota Steva Dimitrijević i svi darodavci narodnog misaonog blaga. (Aplauz.)

Samo jedna napomena, uvažena gospođo predsedavajuća, pošto očigledno me nisu najbolje razumeli u ovoj sali neke moje drage kolege.
Jedna kratka napomena. Nas 126 u ovoj sali ne sedi tako što smo sami sebe birali. Iza nas stoje glasovi 2.800.000 građana Srbije. Matematika je egzaktna nauka. Uvek je veće 2.800.000 od jednog miliona. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici i poštovani građani Srbije, diplomirani sam inženjer poljoprivrede za stočarstvo i sa puno prava mogu da govorim o ovoj temi, i sa aspekta struke, ali i kao narodni poslanik da dam neka politička razjašnjenja i odgovore na neke dileme koje smo čuli u ovoj sali tokom diskusija.
Obraćam se direktno poljoprivrednim proizvođačima, hlebotvorcima zemlje Srbije koje neki ljudi uporno plaše i pokušavaju da kažu da DS i vladajuća većina donosi zakone da bi upropastila poljoprivredu i da bi ne znam šta uradila.
Danas donosimo set zakona iz oblasti poljoprivrede koji će već 2011. godine završiti zakonsku regulativu vezanu za oblast poljoprivredu.
Sada ću da napravim jednu paralelu sa nekim drugim zakonima koje smo donosili u Skupštini a za koje smo optuživani na najstrašnije i najmonstruoznije načine.
Kada smo kazali da će se ukinuti vize do 2010. godine, neki su nam kazali – da, ali ćete dati Kosovo zbog toga i šta će moći i kada će da nametnu vize i koje će to godine biti, ma neće to biti 2010. godine, šta imamo mi od toga.
Danas kada vam kažem kada donosimo ove zakone, te zakone pre svega donosimo da bi građani zemlje Srbije, a pre svega najvredniji njen deo, poljoprivredni proizvođači, mogli svoje poljoprivredne proizvode da izvoze u svet i Evropu, neki uporno nam spočitavaju da to ne radimo baš iz najčasnijih i najboljih namera.
Samo ću da podsetim da je država Srbija dobila dozvolu za izvoz goveđeg i svinjskog mesa posle 18 godina. Ako neko misli da smo mi preko noći oslobođeni viza i da to nije jedan mukotrpan put koji je trajao 10 godina, grdno se vara. Ako neko misli da je neko preko noći ukinuo zabranu za izvoz svinjskog mesa iz Srbije, takođe se grdno vara.
Mi smo u oblasti poljoprivrede napravili veliki iskorak, bez obzira na to što poljoprivredni proizvođači danas teško žive, ali Uprava za veterinu Republike Srbije nije taj posao odradila preko noći. Pre nego što je gospodin Zoran Mićović, koji ovde sedi i koji odlično rukovodi ovom upravom, a ne rukovodi tako što se njemu to javi u toku noći da treba da uradi, nego ima dosta privatne prakse jer je prvi privatni veterinar ne zemlje Srbije nego bivše SFRJ.
Pre nego što je on preuzeo da vodi tu upravu tom upravom je rukovodio Miša Marinković. Miša Marinković je naš kolega, doktor veterinarskih nauka, a bio je doktor veterinarskih nauka u Institutu za osemenjavanje i veštačku reprodukciju goveda u Velikoj Plani i od te institucije je napravio reprezentativnu svetsku ustanovu.
Oni su kreatori većine ovih dobrih zakona koji su Srbiji omogućili da posle 18 godina može da izveze i svinjsko meso, i goveđe, i pileće i ribu. Neko kaže – pa, da, seljaci tove bika do 1.000 kilograma jer nemaju kome da ga prodaju. Pa, uskoro će moći da ga izvezu na svetsko tržište i da naprave ugovore sa otkupljivačima i da sa srpskim proizvodima konkurišu na svetskom tržištu u jednom fer utakmici.
Podsetiću da smo u ne tako davnoj prošlosti imali ljude koji sada sede u ovoj sali kao poslanici, a bili su na rukovodećim mestima u ovoj državi u Vladi Republike Srbije i tada Srbija nije išla u susret događajima nego je gegucala i za Evropom i za tim događajima. Stalno smo se ponašali kao usnuli putnik na železničkoj stanici koji sa četiri kofera, onako srpski izlepljenih selotejpom, spava na železničkoj stanici, pa voz dođe i krene, a mi trčimo da stignemo voz koji ide 250 kilometara na sat. Tako se taj voz ne ulazi. U taj voz se ulazi tako što se donose zakoni koji se pre svega primenjuju u praksi.
Mi ćemo do 2011. godine završiti i podzakonsku regulativu, pa će ljudi koji žive od poljoprivrede i bave se poljoprivredom moći da se takmiče na svetskoj tržišnoj utakmici po tržišnim uslovima.
Šta je važno još kazati za ovaj zakon? Od ovih zakona koje danas donosimo, a tiču se šumarstva i vodoprivrede, zavisi da li smo savladali civilizacijski zadatak da na jedan civilizovan način upravljamo resursima koje imamo i koji su nam dati i da li smo spremni da te resurse ostavimo u službu naših pokolenja ili ćemo ih potrošiti za našeg života.
Kada govorimo o organskoj hrani i GMO, gde čujem brojna spočitavanja, pa nisu ni Amerikanci, ni Nemci broj jedan u svetu ovog trenutka po genetski modifikovanoj hrani, nego Kinezi. Ima ih milijardu i po i ništa im ne hvali, iako jedu to malo genetski modifikovane hrane.
Ali, vrlo sam oprezan kada je reč o genetski modifikovanoj hrani i neću se pozivati na iskustva Kine, ni Indije, ni drugih zemalja koje su suočene sa potrebom da tehnološki unapređuju znanje u oblasti poljoprivrede na takav način da postižu što veći prinos.
Međutim, ako govorimo o društvu znanja, bez znanja u poljoprivredi nema napretka. To važi i za ovu oblast savetodavne aktivnosti u oblasti poljoprivrede. Nema napretka, nema trke sa Evropom i sa svetom bez države i društva znanja.
Moramo mnogo učiniti da naše poljoprivredne proizvođače svakoga dana edukujemo, ali ne samo njih, već i ljude koji se bave strukom. I njima moramo obezbediti uslove za tržišnu utakmicu. Samo stalnim usavršavanjem možemo da učestvujemo u toj utakmici. To je kao da trenirate. Mesi svakoga dana trenira pa je najbolji fudbaler sveta. Ako treniramo barem kao deo najboljih u svetu možemo da se takmičimo sa njima. Ako ne treniramo, tu nemamo šta da tražimo.
Izolovana zemlja, zemlja koja ima vize ne može da trenira. Naši poljoprivredni proizvođači mogu da idu na najveće svetske sajmove ne da bi videli svet i metropole, već da bi videli gde je nauka ovog trenutka, gde su dometi nauke u oblasti poljoprivredne proizvodnje.
Kada govorimo o zakonu o pivu, samo jedna anegdota iz srpske istorije. Kada su pitali Nikolu Pašića, a inače, zarad građana Srbije, zaječarska pivara je proizvodila i pivo Nikola Pašić, kada su pitali Pašića što ne donosi zakon o pivu, kazao je – pa, valjda zato što ga ne pijem.
Takođe ne pijem pivo, ali smatram da je dobro da se ta oblast uredi zakonom i da bude uređena na jedan temeljan i organizovan način u skladu sa evropskim iskustvima, jer pivo je naš veliki izvozni potencijal. Šta god ko govorio o privatizacija pivara, sve te pivare i dan-danas rade punim kapacitetom i te svoje proizvode odlično izvoze u države u regionu.
Imali smo i kritike opozicije gde smo se neki pozivali na argumente iz "Nedeljnog telegrafa", "Trećeg oka", tarot karata i ne znam čega još. Mnogo više čitam karte ovde na laptopu, pa me snima kamera, ali to je loše zbog parlamenta, loše zbog mene, ali mnogo više čitam zakon.
Zakon kaže sledeće. U Zakonu o genetski modifikovanoj hrani nigde se ne kaže da je Srbija svoje tržište ustupila proizvođačima genetski modifikovane hrane za eksperimente na stanovništvu. Nemojte plašiti građane da će se to desiti.
Srbija nije zamorče, niti je eksperimentalni kunić na kome će se neko učiti. Vlada Republike Srbije vrlo odgovorno sprovodi agrarnu politiku, vrlo odgovorno pristupa svim novinama iz oblasti genetski oplemenjene hrane i tu nema nikakve bojazni po stanovništvo da ćemo mi unakaziti i unazaditi naše autohtone sorte – proizvodiće Kopaonik i dalje jabuku "kožaru", proizvodiće se jabuka "kolačara"; proizvodiće se "mangulica", naša autohtona rasa svinja, ali prihvatićemo ipak sve ono što je u svetu dobro i što se u svetu pokazalo kao dobar primer i što se pokazalo korisnim za njihove građane.
Nismo mala zemlja sa marionetskim rukovodstvom, kako neko kaže. Mi smo mala zemlja, sa velikim naporima da sustignemo svet, jer smo zbog nekog drugog nesposobnog rukovodstva mnogo zaostali za tim svetom.
Za kraj, ako neko misli da su moje reči demagogija i da nema mnogo prakse, pa se pita šta sam ja uradio u poljoprivredi? Ja sam imao jednu od najvećih farmi za proizvodnju prasadi, sa svojim pokojnim ocem. Često mi moje kolege iz opozicije spočitavaju da ništa nisam radio u oblasti poljoprivrede.
Ja sam mnogo više radio ne za slavu, nagrade, priznanja, nego za novac, kao što svi poljoprivredni proizvođači u Srbiji rade. Nisam nešto trčao na sajmove, a kada sam išao pobeđivao sam, zajedno sa izloženim grlima. Tako se to kaže stručnim jezikom – pobedio odgajivač taj i taj, sa svojim izloženim grlom, koje je bilo u odličnoj izložbenoj kondiciji.
Moram da vam kažem još nešto. Ako neko smatra da je ovo demagogija, ja ga pozivam da dođe u dolinu Ribarske reke u Kruševcu, gde se nalazi 14.000 goveda na 20 kvadratnih kilometara – to je najviše u Evropi. Hajde malo da vratimo taj entuzijazam i da kažemo da nije sve propalo i da nije sve najgore – da kažemo da nešto negde jeste i najbolje.
Evo u dolini Ribarske reke je najbolje, ali nije najbolje zato što se to preko noći desilo, nego tamo postoje ljudi koji su se udružili u Udruženje odgajivača simentalske rase goveda, postoji proizvođač mleka koji se zove Perica Janković, vlasnik firme "Ekomlek", koji plaća mleko ovog trenutka 25 dinara, a najbolje proizvođače plaća 29 dinara. Tamo ljudi svakog dana imaju mogućnost da prodaju svoje mleko po najvišim cenama u Srbiji i da imaju 14.000 goveda, koja pobeđuju takođe na sajmu u Novom Sadu, i da žive od mlekarstva i mlečne proizvodnje. Šta hoću još da kažem?
Kada govorimo o govedarskoj proizvodnji u Srbiji i proizvodnji mleka, ovde često izađu ljudi koji se ponašaju kao da smo mi ovde oboleli od kokošijeg slepila i da imamo pamćenje kao ta živina, koja pamti samo prethodni dan. Pamtim i ljude koji su bili u Vladi u nekom drugom vremenu. Pamtim da je tada litar mleka bio jeftiniji od litra kisele vode, a pamtim da je takođe gorivo bilo tada skupo. Ne samo što je bilo skup, nego nije moglo da se kupi redovno.
Ne pamtim da je neko davao subvencije od ne znam koliko hiljada dinara, sada 14.000 po hektaru poljoprivredne obradive površine, niti pamtim da je ikada seljak, a moji su seljaci po majčinoj liniji svi i svi žive na selu, i po dedinoj su svi sa planine ovčari i bave se poljoprivredom, i prvi put su za tri hektara dobili 42.000 dinara na ruke i mogli su da ih investiraju u poljoprivrednu proizvodnju. Prvi put su dobili subvencije u svom životu za utovljenog bika i prvi put su te subvencije naplatili. To nije mrtvo slovo na papiru i nije demagogija. To je realan život koji postoji u Srbiji.
Realan život je i da je poljoprivreda u krizi i da je zastarela mehanizacija.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Hrane bikove do 1.000 kila, a nema kome da prodaju.)
Tačno je gospodine Nikoliću da hrane bikove do 1.000 kila i nema kome da prodaju, ali ćemo stvoriti uslove da ti bikovi mogu da izađu na tržišnu utakmicu onoga trenutka kada ukinemo zabranu izvoza goveđeg mesa, a nju smo ukinuli.
Za kraj, ja sam juče više puta upozoravao, kao i danas gospodin Dragin, da svaka reč u ovom parlamentu mora da bude odmerena, jer neodmerene reči, teške reči, pogotovo kada je reč o poljoprivredi i proizvodnji hrane, proizvode negativne konsekvence po život ljudi u Srbiji.
Bili smo svedoci jedne teške i neprijatne situacije, da je na stranci mog prijatelja Petra Kuntića, Demokratski savez Hrvata u Vojvodini, osvanuo grafit – marš iz Srbije. Moram da vas obavestim, posle one žučne rasprave biranim rečima, koje su neki ovde primenjivali, da je policija te napadače uhvatila i uhapsila, i to je dobra vest i za Srbiju, i za Petra Kuntića, ali i za buduća pokolenja.
Ovaj zakon je takođe dobar zakon za Srbiju i za buduća pokolenja, i ja ću za njega glasati. Zato hajde da vratimo optimizam u Srbiju, da ne kažemo da je sve crno, propalo, da ne kažemo – hajde da ne sejemo, da ne kopamo, ne oremo, da ne žanjemo, ništa da ne radimo, samo da kukamo.
I da uzmemo Cecinu pesmu "Kukavica" kao himnu, pa da stavimo kukavicu kao stranački simbol i ništa da ne radimo. Ko hoće da kuka, kući neka kuka. Ko hoće da radi, na njivu neka ore i žanje. Ko zna da radi, mandat od građana Srbije, neka vodi ovu zemlju napred.

Gospodine Nikoliću, rado sam vas pomenuo, da biste mogli vi da se obratite povodom ove teme. Pošto možete u ovoj skupštinskoj raspravi da učestvujete na ovakav način, pozivam vas da sledeće nedelje dođete kod mene - da odemo zajedno u Ribarsku reku i da vidimo da li je mleko 18 ili 19 dinara ili 25; da vidimo da li mladi ljudi od 25 godina voze traktore ili ne voze traktore?
Ne navodim vam primer najboljih. Mogu da dođem i kod vas u selo, tamo više mladih ljudi nema, ne zbog mene ili vas, jednostavno ljudi se iseljavaju. Možemo da odemo i u Dučaloviće, odakle je moj deda, ni tamo nema mladih ljudi, sem mog brata. Ali, nemojmo da požar gasimo benzinom. Nemojmo da izlivamo svu žuč za teškoće života na selu ljudi na vlast, da je Vlada kriva i vlast, i da je kriv ne znam ko.
Nemojmo da kažemo demagoški da ništa ne valja i da je sve propalo. Nemojmo da ubijamo optimizam ljudi koji su rešeni da žive na selu, da tamo ostanu i da se profesionalno ostvare, da će propasti i da tamo ništa ne valja. Ima ljudi koji se vraćaju na selo. Ima ljudi koji završavaju Poljoprivredni fakultet ovog trenutka i ne nameravaju da napuštaju selo. Ima ljudi koji od poljoprivrede i dan-danas jako dobro žive. Ima ljudi koji od poljoprivrede teško žive. Ima ljudi koji ne mogu da kupe novi traktor, ali hajde da zajedno napravimo uslove da mogu svi da kupe traktor. Da li se uslovi prave tako što stalno sve kritikujemo da ništa ne valja i da je sve propalo?
Kad kažete "žuti" i kad kažete "ovi ovakvi ili onakvi", za kraj da vam dam jedan ogled iz poljoprivrede, evo pošto vidim da ste stalno spremni da se odmeravate sa nama iz DS na izborima. Dođite kući, razbijte jaje, nije skupo, deset dinara košta, pomešajte belance i žumance, nema belo, samo žuto.

Bio sam predsednik Komisije koja je bila zadužena za sprovođenje mera Uprave za veterinu na teritoriji Republike Srbije. Možda to gospođa Vojić-Marković ne zna, ali želim samo nešto da kažem. Istine radi, u vreme kada sam bio predsednik te komisije, ta komisija se sastajala nekoliko desetina puta.
Niko od nas nije primao materijalnu naknadnu za rad u toj komisiji, svi smo radili volonterski. Taj posao smo obavljali tako što smo pozvali veterinarske inspektore iz svih opština, svih regiona, da nam kažu ko od veterinarskih stanica zadovoljava kriterijume broja veterinara i broja pregledanih grla, a nakon toga smo seli i utvrdili kriterijume po kojima ćemo vršiti raspodelu terena za sprovođenje programa mera.
Kada smo ta pravila utvrdili, moram da vam kažem da nije ostala samo jedna javna veterinarska stanica, istine radi ostalo ih je šest. Jedna od njih je u Kruševcu. Gde god je postojala mogućnost javne veterinarske stanice su dobile najveću teritoriju za sprovođenje programa mera, a ne privatne veterinarske stanice.
Nikakvog uticaja privatnog veterinarskog lobija nije bilo, ni na mene, ni na bilo kog drugog člana Komisije. Komisija je dobila sve pohvale svih ljudi. U radu Komisije učestvovao je predsednik Veterinarske komore. Sve odluke su bile donete u skladu sa zakonom i nije bilo nijednog prigovora na rad Komisije koji nije razmatran ozbiljno, savesno i nije bilo razloga da sumnjamo da je taj posao odrađen najbolje što je moglo u tom trenutku.
Moram da vam kažem, istine radi, još jedanput, taj posao je urađen najbolje u najboljem mogućem svetlu, na najbolji mogući način, pod pažnjom javnosti, uz učešće zainteresovanih grupa, pojedinaca, Veterinarske komore, stručne javnosti i, podvlačim, najveći deo posla su dobile javne veterinarske stanice tamo gde su one opstale. Tamo gde ne postoje dobile su privatne veterinarske stanice, jer zbog privatizacije velikog broja veterinarskih stanica koje su sad u postupku privatizacije prevedene u privatno vlasništvo.
Za kraj, moram da kažem samo još ovo, dobili smo pohvale i od Veterinarske komore za taj posao, dobili smo pohvale i od strukovnih udruženja i od veterinara i nismo dobili ni jednu prijavu, ni jednu krivičnu prijavu, niti je i jednog trenutka taj konkurs bio predmet bilo kakve istrage ili nekih drugih istražnih radnji. Zahvaljujem.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, svakako spadam u okorele nepušače. Nikada nisam koristio cigarete i svakako da se veoma radujem donošenju ovog zakona, ali ću probati da ne budem ličan kada govorim o ovom zakonu koji je već među građanima kršten kao zakon o zabrani pušenja, iako ima mnogo lepo ime zakon o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu.
Mi volimo da sve ono što nam zadire u nešto što smatramo ličnim doživljavamo kao zabranu. Danas smo čuli, na kraju današnjeg dana možda nije loše napraviti jednu rekapitulaciju šta smo sve čuli danas u sali i kakve sve asocijacije kod narodnih poslanika budi ovaj zakon, koji su ga krstili kao zakon o zabrani pušenja.
Bilo je poređenja sa zakonom o prohibiciji, bilo je poređenja sa ljudskim pravima pušača i nepušača. Govorilo se o onima koji su zainteresovane grupe i pojedinci. Pored pušača i nepušača, govorilo se i o ugostiteljima kao vrlo zainteresovanoj kategoriji za ovaj zakon. Naravno da su ugostitelji zainteresovani za sprovođenje ovog zakona.
Izražavam svoje lično nezadovoljstvo jednom odredbom ovog zakona koja nije usaglašena sa evropskim iskustvima i evropskom praksom, a koja podrazumeva izričitu zabranu korišćenja cigareta u svim ugostiteljskim objektima u Holandiji. Mislim da bi to bilo mnogo bolje, ali glasaću za ovaj zakon, jer ne mogu da budem nepravedan prema ljudima koji uživaju u korišćenju cigareta.
Neki kažu da nepušači šikaniraju pušače. Samo ću kazati da u Srbiji fabrike smrti dnevno prodaju 72 miliona komada cigareta. Niko ko koristi cigarete nije dobio orden, ali je dobio karcinom, koronarnu bolest, arteriosklerozu i mnoge druge bolesti. Nisam čuo za nekoga ko je koristio cigarete u svetu da je dobio neku benefit ili korist od toga, ali sam čuo za grdne probleme s kojima se suočavaju.
Poređenja radi, lečenje jedne osobe obolele od karcinoma pluća košta državu Srbiju između 15.000 i 30.000 evra. Faktor rizika za nastanak karcinoma pluća je pre svega korišćenje cigareta.
Naravno, bilo je ovde sugestija da nije dobra ni odrednica koja kaže da u ovom zakonu moramo voditi računa o površini koja se koristi kao ugostiteljski objekat, a bilo je primedbi da se govori o zapremini.
Pogledajte ovu prostoriju gde sedimo i zamislite da je ovaj svod niži nego što jeste i setite se vremena kada je Skupština napravljena. U to vreme su narodni poslanici mogli da konzumiraju cigarete u ovoj sali. Zamislite na šta bi danas ta sala ličila. Neki će kazati – šta im je falilo, dočekali su određene godine, doneli kvalitetne zakone. Možda njima ništa nije falilo, ali nepušačima u toj sali je mnogo toga falilo.
S druge strane, imali smo raspravu u kojoj je jedan od bivših ministara kazao da zakon nije dobar zato što prvo moramo da rešimo problem aerozagađenja, pa tek onda da se bavimo problemom ovog zakona i bilo je grdnih kritika na račun zakona s njegove strane, da zakon nije dobar, da ga ne treba donositi.
On je takođe nepušač, ali što sada donosimo taj zakon kada nismo mnogo važnije stvari rešili i to je ona čuvena teorija – ajde da ništa ne radimo, ni da oremo, ni da kopamo, ni da sejemo, samo da kukamo kako ništa ne valja, a pogotovo ne valjaju zakoni i zakonski predlozi koje donosi vladajuća većina.
Moram da dam još jednu primedbu na zakon. U kaznenim odredbama, molio bih vas da pronađete način da to ispravite, nije navedena sankcija za lica koja uklanjaju znak zabrane pušenja. Mislim da bi to trebalo da bude predmet kaznenih odredbi u ovom zakonu, jer samo ću podsetiti da sam video kada je Ministarstvo zdravlja krenulo u kampanju o sprečavanju korišćenja duvana – pušenje skraćuje život. Tako piše jedna parola u jednoj zdravstvenoj instituciji. Neko od duhovitih naših sugrađana je napisao "Pušenje skraćuje cigaretu". E pa, takav duhoviti grafit i uklanjanje ovog znaka takođe skraćuje i platežnu moć, a povećava budžet Republike Srbije ako se adekvatno sankcioniše.
Na kraju, moram da kažem da su pušenje, droga, alkoholizam i gojaznost veliki problemi.
Svakome je dato pravo da se opredeli da li želi da koristi cigarete i da vrši tiho samoubistvo ili ne. Svakome je dato pravo da ne konzumira cigarete i živi zdravo.
Kada su mog pokojnog dedu pitali zašto ne puši, on je kazao – ne pušim, hoću da umrem zdrav. Ali, kod nas u Srbiji ludim najčešće smatraju onoga čija se ludost ne poklapa sa ludošću većine. Kod nas su nepušači u Srbiji u velikoj manjini, ali imaju pravo da žive zdravim životom i to pravo ne treba niko da im uzurpira.

Poštovana gospođo predsednice, uvažena gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici i građani Srbije, ako u ovim jutarnjim satima gledate ovaj prenos, biće jutarnje vreme kada se bude prenosilo, kada se u Srbiji otvori jedna tema i kada ta tema posluži da se postavi pitanje na osnovu te teme, koje će među građanima biti prikazano kao sudbinsko pitanje, koje na sudbinski način opredeljuje budućnost ove zemlje, i to pitanje ponovo posluži da se na njega da odgovor koji će podeliti građane na patriote i izdajnike, jasan je signal i poruka da neke političke stranke nisu izvukle pouke iz prošlosti, da nisu napravile jedan odlučujući iskorak ka vremenu koje nam dolazi u susret, a pogotovo kad napravimo u ovim satima rekapitulaciju onoga što smo danas ovde čuli.
Bilo je u ovoj raspravi danas korišćenja raznih argumenata. Neću ponavljati ove birane reči koje nisu za uzvišeni dom, neću ponavljati one argumente koje su neki potezali usled nedostatka i tuposti oštrice napada na ovaj zakon, ali hoću da napravim rekapitulaciju nečega što sam zaista danas čuo i što mi je kao narodnom poslaniku DS i Kruševljaninu smetalo.
Imali smo raspravu u kojoj su mesto argumenta dominirali instinkti, emocije i neka čudna osećanja koja nisu svojstvena ljudima koji trezveno razmišljaju. Ako se neko poziva na instinkte, na emocije, ako neko ima jasno razvijen uslovni refleks da svako većinsko mišljenje koje čuje u ovoj sali apriori proglasi neprijateljskim, da apriori čim to većinsko mišljenje nije u skladu sa njegovim stavovima proglasi izdajničkim, taj očigledno koristi politiku uslovnih refleksa.
Da li mi koji smo na nišanu politike uslovnih refleksa treba na te argumente na takav način da odgovaramo? Da li mi moramo uopšte da učestvujemo u raspravi gde se kao argumenti koriste instinkti i emocije?
Ja sam diplomirani inženjer poljoprivrede, učio sam nešto i fiziologije. Kaže fiziologija da je centar za uslovne reflekse u malom mozgu. Čovek ako hoće da bude uspešan političar mora da koristi veliki mozak, kao i u svemu u životu.
Veliki mozak je centar za kreativno razmišljanje, centar za pamćenje, pa to kreativno razmišljanje i to pamćenje mi daje za pravo da prvo pitam ljude koji na ovakav način kritikuju zakon - izvinite, jeste li vi možda bili do pre četiri, dve ili tri godine u vlasti u ovoj zemlji? Jeste. Kakav ste vi model decentralizacije ponudili Srbiji? Nikakav. Zašto?
Zato što je decentralizacija za neke smrtna opasnost. Zato što je za neke decentralizacija samo bitka za svoj stranački interes. Neki su decentralizaciju sveli na sednice Vlade po Srbiji, pa smo imali predsednika Vlade Republike Srbije koji je non-stop držao sednice Vlade Srbije i to mu je bila tema decentralizacije.
S druge strane, imali smo i temu decentralizacije koja se koristila po principu – mrzim Beograd, Beograd je najgori grad na svetu, sav novac ide u Beograd i ja ne volim Beograd. Tako neko vidi decentralizaciju. Srbija će biti integrisana u EU samo ako se svaki njen deo bude ravnomerno razvijao.
Šta zaista znači decentralizacija? Nema suštinske decentralizacije, tačno je, bez povratka imovine lokalnim samoupravama. Nema suštinske decentralizacije dok neke nadležnosti koje su sada izmeštene opštinama ne budu vraćene i neki poslovi koji se sada obavljaju kao povereni dok ne budu prepušteni lokalnim samoupravama da ih obavljaju.
Ali, decentralizaciju slikati, prikazivati i objašnjavati kao iscrtavanje nekih novih mapa Srbije, koje će nas zatvarati u nacionalne torove, koje će nas zatvarati u nacionalne homogene zajednice, koje će biti neka pretnja nekom entitetu, vrlo je opasno.
Danas posle ove rasprave šta imamo kao činjenicu? Imamo u Subotici na stranci Petra Kuntića, koji sedi ovde do mene u ovom redu, na stranci Demokratskog saveza Hrvata, napis – Hrvati, marš odavde. To nije decentralizacija, to nije ni nacionalizam, to je šovinizam. Meni je jako žao što se to dešava u Srbiji. Treba da se zapitaju oni koji na ovakav način diskutuju u Srbiji koliko doprinose takvim grafitima.
S druge strane, imali smo i neke nemile scene danas u parlamentu. Parlament je institucija, kako pokazuju istraživanja javnog mnjenja, koja uživa vrlo malu podršku građana baš zbog takvih rasprava. Imali smo činjenice da su neki kazali da je zakon loš, da je zakon konfuzan i da ne valja što imamo pet regiona, a kada smo glasali za sedam regiona oni su bili protiv. Sad su naknadno progledali i kažu da je sedam regiona dovoljno.
Opet imamo neke ljude koji kažu da ovaj zakon, pored iscrtavanja novih mapa i iscrtavanja novih granica i podela Srbije, predstavlja jednu opasnu težnju da se Srbija feudalizuje. Znate, neko ko je čitao malo istoriju, pa pogleda istoriju 1809, 1810, 1811. godine, istoriju kada su u Srbiji pod Karađorđem današnji okruzi bili podeljeni na mnogo sitnije nahije i kada su se obor knezovi Srbije svađali oko toga ko je veći obor knez Srbije i ko će imati veću nahiju, neko će se zapitati – da li smo mi kroz istoriju makar malo iskoračili iz vremena obor knezova i nahija?
Pogledajte vreme kada se smenjivala dinastija Obrenovića dinastijom Karađorđević. Ponovo sukob oko nadležnosti, čija će nahija biti veća nahija i da li će jedna nahija koja je podržavala Obrenoviće sada imati neke prinadležnosti koje joj ne pripadaju i da li će biti kažnjena ona nahija koja nije podržala Karađorđeviće. Pogledajte 1903. godinu i ubistvo Aleksandra Obrenovića. Tek za vreme kralja Petra smo tih sto godina podela prevazišli.
Da li su nam ponovo potrebne ovakve podele, ovakvi argumenti, ovakva rasprava? Naravno da nisu i toga ste svesni vi. Navedite mi jednu evropsku državu koja se raspala zbog regionalizacije. Nijedna. Da li su se neke države, uključujući i našu, nekoliko puta raspale zbog toga što nismo shvatali problem regionalizacije i decentralizacije? Ako meni ne verujete, osvrnite se na 20 proteklih godina, možda ćete tu naći odgovor na moje pitanje.
Na kraju, moram da iznesem i nekoliko kritika na račun onoga što smo svi kao narodni poslanici čuli u ovoj sali i neke argumente koji su se ovde koristili. Mislim da napominjanje učinka nekih ljudi za vreme svog mandata, šta su učinili, šta nisu učinili, najbolji odgovor na to su dali birači na izborima.
Ako neko na temi decentralizacije Srbije priziva nove izbore, radi uzaludan posao. Kritikujte zakon argumentovano, kritikujte zakon činjenicama, ali nemojte kritikovati zakon instinktima i emocijama, jer to nikome ništa dobro nije donelo.
Gospođo Verice Kalanović, moram da kažem, ja sam Kruševljanin, vi ste iz Pomoravlja, decentralizaciju posmatram kroz prizmu stvaranja ekonomskih uslova da naš region napreduje i zato vas molim da istrajete na izgradnji autoputa Pojate-Preljina, da svi zajedno udružimo napore, opozicija i pozicija, vlast je promenljiva kategorija, najteže je u opoziciji prvih 30 godina, jednom, ako se i njima možda posreći, kad mi napravimo taj autoput, nećemo ga izorati posle našeg mandata, ostaće na korišćenje svim građanima našeg kraja i zato vas molim da i dalje udružujemo napore i dalje činimo te korisne korake koji suštinski sprovode decentralizaciju Srbije.
Nisam siguran da ćemo moj prijatelj Munir Poturak i ja ikada u ovoj zemlji da razgovaramo u romingu. Odlaziću u Novi Pazar i njemu čestitati Bajram, on će meni čestitati Uskrs, kao svih ovih godina i živećemo u jednom zajedničkom regionu, imaćemo jedan isti i zajednički cilj, kao i svi ljudi.
Svaki čovek u ovoj zemlji, ako je normalan, ima samo jednu jedinu ambiciju – da njegova deca žive bolje nego on. Hajde da našoj deci ostavimo manje problema, a više koristi od našeg bavljenja politikom.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženi gospodine potpredsedniče Vlade i ministre unutrašnjih poslova, dame i gospodo narodni poslanici, ali, pre svega, poštovani građani Srbije, s puno pažnje, ali, pre svega, sa puno uvažavanja i razumevanja mi danas moramo pristupiti ovoj raspravi. Kada kažem sa puno uvažavanja, mislim na, pre svega, uvažavanje potreba svih ljudi koji imaju status izbeglica u Srbiji, ali moramo uvažavati i realne mogućnosti države Srbije, šta je to što država Srbija može da priušti našim sugrađanima koji imaju status izbeglica.
Takođe, kada govorimo o ovom zakonu danas, mi moramo da se podsetimo da u Srbiji fali među građanima jedno toliko potrebno osećanje, koje se u godinama krize negde zagubilo. Mi nemamo saosećanje sa ljudima koji su žrtve rata, koji su postali izbeglice, koji su napustili svoj rodni kraj, svoj zavičaj, koji su samo za dva sata morali na traktorsku prikolicu da natovare čitav svoj život i dođu u nepoznat grad, među nepoznate ljude.
Kada sam danas dolazio na sednicu Skupštine Srbije, sreo sam ispred zgrade parlamenta jednog građanina i on me pita "o čemu danas raspravljate?" Kažem mu da danas raspravljamo o Zakonu o izbeglicama, a čovek mi kaže – "zašto o izbeglicama, oni su sve prodali, oni dobro žive, oni svega imaju, raspravljajte malo o nama." To je taj nedostatak tog osećanja plemenitosti i saosećanja sa žrtvama. Ima puno ljudi koje poznajem, koji su mi prijatelji, imam familiju, kumove, rođake, prijatelje koji su došli u Srbiju iz Knina, sa Banije, iz Glamoča, Livna, sa Kosova i jako dobro znam sa kojim problemima se u svakodnevnom životu ti ljudi susreću.
Svetski dan izbeglica se obeležava 20. juna. Nekako čitava država 20. juna poseti te ljude koji imaju status izbeglica, ode u te kolektivne centre ili mesta gde su smeštani i više puta sam i ja imao prilike da odem sa tim ljudima da razgovaram. Grad Kruševac je grad koji je posle NATO agresije, tokom 1999. godine, primio nekoliko desetina hiljada naših sugrađana, naše braće raseljene sa Kosova i Metohije, koji su pobegli pred terorom. Jako dobro znam šta mi ti ljudi kažu kada odem da ih posetim i jako dobro znam probleme sa kojima se ti ljudi suočavaju. Dok sam danas slušao raspravu nekih svojih kolega u ovoj sali, primetio sam jednu čudnu tendenciju, primetio sam tendenciju da se odgovornost za sve što se dešava u ovoj zemlji, sve što je problem, sve što je teškoća, da se to breme tereta natovari na pleća DS, koja je na vlasti i da kažu – "vi ste odgovorni za sve, vi ste socijalno odgovorna Vlada, što niste za dve godine doneli taj zakon?" Onda se oni pravdaju "mi smo još 2005. godine doneli taj zakon, ali zli Oliver Dulić nije hteo da ga stavi na dnevni red". Čekajte, ne patim od amnezije, skleroza je divna bolest, svakog dana čujete nešto novo, ali ništa ne boli, ali zaista nemam ni sklerozu ni amneziju i znam ko je 2005. godine bio na vlasti u ovoj zemlji i znam da ste vi možda imali želje i volje da doneste ovaj zakon, ali možda niste imali hrabrosti.
Možda je nekim ''kategorija izbeglica'' služila samo kao broj za potkusurivanje, možda je nekima kategorija izbeglica služila samo kao način da se gorko isplaču nad tužnom sudbinom Srbije i kažu "mi smo ovaj zakon kreirali 2005. godine".
Znate, Leonardo da Vinči je 1495. godine izumeo helikopter, ali dok nije došao Igor Sikorski 1939. godine da tu zamisao sprovede u delo, to bi samo bio tužni crtež na papiru i ništa drugo. Mi smo preuzeli odgovornost da uočimo probleme, da se sa njima suočimo, da ove zakone izglasamo, da ih donesemo. Kada slušam kako neki ovde gorke suze liju nad sudbinama izbeglica, pa onda još žele da budu, samo ne znam šta žele da budu, da li ironični, cinični, duhoviti, sarkastični, pa kažu da će se neko u ovoj zemlji izvinjavati za "Bljesak" i "Oluju", siguran sam da nisu ni sarkastični, ni duhoviti, ni interesantni, ni zabavni, ali sam siguran da su nesrećni, kako u ovom visokom domu, tako i u Negotinu, tako i u Aranđelovcu, tako i u drugim mestima gde ne prelaze cenzus i gde se za isti bore.
Kada govorimo o izbeglicama, da li će izbeglicama biti bolje ako ih sada podsetim na tužnu sudbinu i hronologiju i uopšte na tužne početke upoznavanja sa terminom ''izbeglica'' u Srbiji i ako ih podsetim na još tužniji period nečije vlasti? Neće njima biti bolje ako mi ovu raspravu svedemo na raspravu među nama i prepucavanja ko je kriv što ovaj zakon nije donet. Mi smo socijalno odgovorna Vlada i shvatamo probleme izbeglica i ovaj zakon donosimo, ne da bismo se nekom dopali, da bismo se nekom svideli, već da bi rešavali probleme ljudi koji u ovoj zemlji imaju status izbeglica.
Ti ljudi nisu brojke. Ti ljudi imaju svoje tužne sudbine. Pročitaću vam šta su mi sve kazali ljudi kada sam se spremao za ovu raspravu, kada sam obilazio izbeglice: ''Izbeglica, znate kako to ružno zvuči. To je tragedija! Imam ovu knjižicu, parče papira, koje mi je i lična i zdravstvena knjižica. Ja devetnaest godina nisam glasao, a čovek bez glasa nije čovek.'' To kaže čovek stanar bivšeg kolektivnog centra u Srbiji iz Hrvatske.
Država Srbije je potpisala Savetsku deklaraciju 2005. godine. Očekujemo da se odredbe te deklaracije primenjuju na sve potpisnike te deklaracije. Svesni smo problema sa kojima se građani koji ovde žive kao izbeglice suočavaju prilikom povratka u zavičaj, u svoje rodno mesto, ali nije problem samo dati ljudima status, zdravstvenu knjižicu ili ličnu kartu i kazati – problem je rešen. Problem izbeglica je problem siromaštva, problem izbeglica je problem nezaposlenosti, problem izbeglica je problem ne samo Srbije, već i mnogih zemalja u našem okruženju, ali je činjenica da Srbija ima najveći broj izbeglih u Evropi, a da je po broju izbeglica trinaesta u svetu.
Ogromni birokratski aparat je jednog trenutka živeo na račun izbeglih ljudi. Bio sam prisutan na nekim seminarima kada se za kafu i sok potrošilo mnogo više nego što je moglo da se potroši za rešavanje makar sudbine jedne porodice za taj dan, bio sam prisutan na mnogim savetovanjima o izbeglicama gde nisam shvatao šta se sve govori, ne za vreme mandata ove vlade, nije bitno kada se to dešavalo. Bitno je da izbeglice ne trebate tretirati kao ljude koji su ovde sticajem nesrećnih okolnosti došli i pronašli utočište i sada predstavljaju broj, već ih zaista treba tretirati kao ljude, ljudska bića.
DS se nikada neće uplašiti od odgovornosti i broja izbeglica. Nikada nećemo vratiti mandat narodu, pa ćemo kazati – problemi su teški, teškoće su ogromne, izazovi su veliki, iskušenja neverovatna, naša nejaka pleća ne mogu to da izdrže, evo, plašimo se, pa vraćamo mandat narodu. Ne, ići ćemo u susret problemima, probleme rešavati.
Kada rešavamo te probleme, rešavaćemo ih tako da imamo na umu život tog običnog čoveka. Da li će on biti bolji posle ovog zakona? Svakako hoće. Da li je ovaj zakon najveći domet u rešavanju problema izbeglica? Nije. Da li će izbeglicama biti bolje ako ponovo ovu raspravu vratim na podsećanje šta neke prethodne Vlade nisu uradili? Neće im biti nimalo bolje i nimalo lakše.
Da li će im biti bolje posle donošenje jučerašnje veličanstvene Deklaracije, za koju neki kažu da je sramna? Hoće, jer tom veličanstvenom Deklaracijom se svrstavamo u red civilizovanih ljudi, kao što se i danas brigom o izbeglicama svrstavamo u red ljudi koji vode računa ne samo o mrtvima, nego i o živima.
Na kraju ove rasprave, primetio sam da nekim mojim opozicionim kolegama smeta prisustvo prvog potpredsednika Vlade i ministra, gospodina Ivice Dačića, kao predlagača ovog zakona.
Moram da vam kažem, gospodin Dačić ne hapsi, pogotovo ne poslanike i nema potrebe da ga se plašite. Ako brinete da li će policija raditi svoj posao dok je on ovde, hoće, to smo pokazali i akcijom "Morava" i drugim policijskim akcijama. Nema potrebe da strahujete da li danas policija radi svoj posao. Odlično ga radi, verujte. Ako ne verujete, posetite Centralni zatvor, imate pravo kao opozicioni poslanici, kao narodni poslanici.
Gospodine Dačiću, dok smo vi i ja bili poslanici u ovoj sali, pamtim jednom vreme kad nisam mogao da vidim predsednika Vlade ni potpredsednika Vlade u skupštinskoj sali nikada. Hteo sam da ga pitam svašta, ali nisam imao prilike.
Ovde imate prilike da vidite sve ministre, sve potpredsednike Vlade i nema potrebe da se plašite, podvlačim vam, gospodin Dačić ne hapsi narodne poslanike, niti ovde ima ko nameru da hapsi narodne poslanike, niti imate prava da se bunite što je on ovde niti da jadikujete što nema gospodina Krkobabića.
Država Srbija funkcioniše i kad su ministri na svojim funkcijama i kad su u kabinetima i kad su u sali.

Ne razumem, gospodine, da li ste zaista čuli da sam kazao da će neko hapsiti izbeglice. Kažem vam da ćemo mi probleme izbeglica rešavati.
Za nas…( vama se obraćam, ne znam ko ste vi, pošto se niste predstavili ovde ko ste i šta ste) dame i gospodo narodni poslanici, problem izbeglica ćemo rešavati na način kako je to ovaj zakon predvideo. Primenjivaćemo taj zakon i za njega glasati.
Očekujem da za taj zakon glasaju i oni koji se kunu da su ga napisali 2005. godine, ali neće da nam pokažu ko ih je držao i sprečavao da taj zakon izglasaju. Pokažite mi, molim vas, ko je u sali taj iz DS ko vas je držao za ruku da taj zakon izglasate. Ko je taj ko vas je sprečavao da kažete – evo, za nas izbeglice nisu broj koji pokazujemo u izbornoj kampanji, za nas su izbeglice ljudi i ljudska bića? Budite saosećajni, pokažite plemenitost, glasajte za ovaj zakon. Zahvaljujem vam. (Aplauz)

Prvo, gospođo Vojić-Marković, sada se vama obraćam, ne znam da li vi više imate koalicione partnere ili nemate, ili sarađujete sa njima ili ne, ali nemojte slušati samo nas već slušajte i one sa kojima ste u koaliciji nekada bili. Ako više niste, ako su oni prešli kod naprednjaka, gledajte gde ćete i šta ćete, ali sam ovde imao na umu diskusiju iz vaših prethodnika, iz nekadašnje vaše koalicije.
Izvinjavam se, drago mi je da ste obavestili javnost da sada više niste u koalicije, pošto vidim da se odričete njihovih izjava.
Kada govorimo o donošenju zakona, nije samo potrebno doneti zakon, napisati ili ga prepisati. Jedna vlada, učinak jedne vlade i učinak jednog parlamenta se ne meri po tome koliko je zakona doneto, nego koliko je tih zakona zaživelo u praksi. Ne meri se samo dobrom voljom, snovima i ambicijama pojedinca ili strahova tih istih pojedinaca, već se kvalitet zakona koji se ovde donose meri poboljšanjem kvaliteta života običnih ljudi na koje se taj zakon primenjuje. Zahvaljujem.

Uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, a pre svega poštovani građani Srbije, moj kolega Vlatko Ratković je svojim vrsnim pravničkim znanjem jasno dokazao zbog čega sa pravnog aspekta ne treba prihvatiti ovakve amandmane. Međutim, ovde smo čuli niz političkih diskvalifikacija koje se imputiraju Demokratskoj stranci i Vladi Republike Srbije. Navodno se kaže da Vlada Republike Srbije promoviše dezerterstvo.
Majke Srbije, ja kao Kruševljanin znam kakav ste herojski podvig napravile 1999. godine, kao Kruševljanin znam koliko je mojih sugrađana otišlo u ratove od 1991. do 1999. godine. Majke Kraljeva, Leskovca, Čačka, Novog Pazara, vama se obraćam, nikada više u Srbiji majke neće rađati decu da bi bila danak u krvi za nečiju politiku i nikada više mlade generacije Srbije, jer pretpostavljam da i mladi ljudi sada gledaju prenos, neće biti heroji izgubljenih ratova i čuvari propuštenih prilika. Nema više pobeda koje ćemo jurišom osvajati. Srbija se opredelila da pobede osvaja znanjem, kulturom, umećem, takmičenjem u tehnološkom i kulturnom znanju.
Naravno da niko ne spori da je obaveza svakog čoveka, pa i nas poslanika u ovoj sali, da sutradan brani našu zemlju ako bude napadnuta. Vazda su se Srbi na bojni poklič svojih kraljeva, careva i vladara odazivali, da se bore za slobodu svoje zemlje. Vazda su ti ljudi bili upamćeni u istoriji kao heroji, kao vojskovođe, kao ljudi koji su u teška vremena proslavili zemlju Srbiju.
S druge strane, kada posmatramo efekte politike rata i cenu koju danas plaćamo, jasno je da Srbija jednom za svagda mora promovisati miroljubivu politiku, politiku koja će nas sa svetom, ako dođe do konflikta, sučeljavati isključivo na diplomatskom polju i planu. Svakome u ovoj zemlji ko na Zadušnice izađe na groblje i vidi koliko mladih ljudi u vojničkim uniformama počiva u Kruševcu, Leskovcu, Kraljevu, širom Srbije, jasno je kolika je cena plaćena za naše poraze i promašaje.
Jasno je svakom čoveku u ovoj zemlji da država Srbija, Ministarstvo odbrane, i svako ko voli ovu zemlju i kome je data odgovornost da upravlja ovom zemljom nema nameru da iz ove zemlje šalje janičare i vojnike širom planete da se bore za bilo čije interese.
Jasno je da posle velike policijske akcije i akcije bezbednosnih struktura u okviru policijske akcije „Morava“ u rekordnoj zapleni kokaina Srbija postaje vrlo važan činilac u bezbednosnom ustrojstvu čitavog sveta. Vrlo nam je jasno da se Srbija obračunava sa organizovanim kriminalom i oni koji nam imputiraju da će organizovani kriminal biti amnestiran zbog nekog zakona o amnestiji, grdno se varaju. Možete plakati nad sudbinom kriminalaca koliko hoćete, ali svako ko je trovao mladost ove zemlje, odgovaraće. Odgovaraće krivično svako ko je trovao heroinom, kokainom i drugim drogama, odgovaraće i onaj ko truje mržnjom na izborima.
Neće u ovoj zemlji više nikada biti crnih marama. Jelek, anterija i opanci će biti narodna nošnja Srbije, a ne crnina. Zato, građani Srbije, mi nećemo prihvatiti ovakve amandmane. Istrajavaćemo na donošenju ovakvih zakona. Istrajavaćemo u borbi protiv organizovanog kriminala. Istrajavaćemo u vraćanju dostojanstva svih institucija u ovoj zemlji koje su prethodnih godina izgubljene. Istrajavaćemo u nastojanjima i naporima da mladi ljudi ove zemlje nikada više ne budu žrtve pogrešne politike, da nikada više ne budu topovsko meso za nečije mudre i pobedonosne ratove. Istrajavaćemo u nastojanjima da nijedan mlad život ne bude uzalud potrošen, jer nas je mnogo malo ostalo da bismo ponovo pokušavali da prevaspitamo posrnulu planetu i zaustavimo točak evolucije.
Naš doprinos svetu, civilizaciji, kulturi, naše takmičenje sa svetom odvijaće se na sportskom polju, na polju kulture, nauke i tehnologije. Tu su pobede za koje ćemo regrutovati stotine hiljada mladih ljudi. Regrutacija će se obavljati u učionicama, na fakultetima, u gradovima, u proizvodnim pogonima, na poljima, tamo gde Srbija ima načina da se takmiči sa svetom. Zahvaljujem se.