Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, poštovani građani Srbije, danas kada je upaljeno zeleno svetlo na evropskom semaforu Srbije, mi raspravljamo o nekoliko veoma važnih evropskih zakona koji će taj put Srbije ka EU dodatno ubrzati i učiniti da mi zaista postanemo spremni da prihvatimo izazove i iskušenja koji nas čekaju kada pristupimo EU.
Očigledno da, uprkos nastojanjima i žalu dela političkih stranaka, svet i planeta se neumitno kreću u pravcu progresa, Srbija sledi taj put i na tom putu nas čekaju prepreke koje donošenjem ovakvog zakona zajedno moramo savladavati, ne da bismo ispunili očekivanja negde nekoga u svetu, već da bismo u Srbiji stvorili uslove, da bismo u Srbiji očuvali one resurse koje nam je dobri Gospod podario, da u Srbiji možemo da očuvamo one resurse koje želimo da ostavimo, pre svega našoj deci.
Naravno, takav odgovoran pristup rezultira donošenjem odgovornih zakona. Ja bih pre svega morao da čestitam gospodinu Duliću, jer isto živim u istoj Srbiji u kojoj žive i moje kolege poslanici koji nisu propratili efekte akcije "Očistimo Srbiju".
To što smo mi neke od deponija očistili, a veliki broj smo očistili, ne znači da ljudi koji imaju drugačiji pristup zasluzi i očuvanju životne sredine te deponije i danas ne prave. Možda i sada neko istovara prikolicu negde na nekom mestu gde to nije dozvoljeno, ali to ne znači da mi treba da kažemo – pa, čekajte, nećemo se tome suprotstaviti i nećemo probati da očistimo ovu našu lepu zemlju i da sačuvamo resurse koje imamo.
Mi danas donosimo nekoliko zakona, a pre svega bih govorio o zakonu koji je veoma važan, znači sa aspekta našeg pristupanja Evropskoj uniji, a to je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o upravljanju otpadom i zakon koji je takođe veoma važan Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode.
Veoma je važno da Srbija donošenjem ovog zakona pristupa projektu "Natura 2000", kojim će pokazati odgovornost da mi definišemo naše ekosisteme, da ih očuvamo i prilagodimo, ne samo da ti ekosistemi budu trenutno održivi, već da budu sačuvani, podvlačim - za generacije koje se još uvek nisu rodile.
Mi pokazujemo zaista veliku odgovornost kada je reč o prirodnim resursima. Pokazujemo veliki trud, istrajnost, ogromno nastojanje i napore da uprkos ogromnom setu zakona koje imamo na dnevnom redu, koji nas čekaju, kada je reč pristupanju EU, sve te zakone donesemo u dogovoru sa zainteresovanim pojedincima, nevladinim organizacijama i građanima.
Međutim, vrlo često se donošenje zakona, a pogotovo brzina donošenja tih zakona, kritikuje. Tako i danas u ovoj sali. Građani Srbije, ako su pratili prethodna izlaganja, imali ste brojne kritike na račun ovih zakona. S druge strane, niste građani Srbije imali prilike da vidite da je neko seo pa kazao – pa evo ja imam predlog kako taj zakon treba da izgleda, pa evo ja ću da ponudim Skupštini i nema te inicijative koja će kazati u redu ako nismo zadovoljni ovim zakonom, hajde da ja pošto nisam zadovoljan tim zakonom sednem i napišem zakon.
Demokratska stranka kada je bila u opoziciji, samo ću podsetiti, pre svega građane ove zemlje, pisala je zakone, davala je zakonske predloge i incijative, čak je i podržavala one zakone za koje je smatrala da su dobri i za koje je imala jasno uverenje da ti zakoni koji se donose zarad dobrobiti ove zemlje.
Reč kritika potiče iz grčke reči i koren te reči u prevoda sa grčkog znači suđenje i rasuđivanje. Da bi neko kritikovao, da bi neko kazao da jedan zakon ne valja, on pre svega mora da ima određeno iskustvo na bazi tog zakona, i određena znanja. Najčešće kritika dolazi samo iz želje ne da se zakon popravi, već dolazi iz želje da se zakon i trud na pisanju zakona omalovaži, obezvredi, da se pokaže da je to jedna jalova delatnost.
Mi ne donosimo zakone koji će biti mrtvo slovo na papiru, mi donosimo zakone koji će se primenjivati i usled brzine kojom donosimo zakone često se dešava da određene zakone valja dopuniti, jer u praksi se pokaže da postoje određeni nedostaci. Mi ne izbegavamo odgovornost u tome. Te zakone takođe popravljamo i takav je i Zakon o zaštiti stanovništva od buke.
Moram da napomenem da donošenjem ovog zakona, koji smo uradili prošle godine i ovim izmenama bitno ćemo popraviti kvalitet života ljudi u gradovima i velikim urbanim sredinama, jer buka je postala nešto što bitno narušava kvalitet života ljudi u urbanim sredinama.
Međutim, ono što moram da napomenem, kada govorimo o zakonima koji ubrzavaju put ka Evropskoj uniji, svakako smo mi ovim iscrpeli svu zakonodavnu aktivnost kada je reč o očuvanju EU. Tek sada ubrzavamo taj tempo i samo ću podsetiti gospodina Dulića kada je on bio predsednik Skupštine, imali smo jedan nesrećan poslovnik o radu, kada nam je bilo onemogućeno da jednim određenim tempom donosimo ove zakone.
Kada sam kazao da je nama upaljeno to zeleno svetlo ka evropskom delu, građani Srbije, to svetlo neće unedogled svetleti, naprotiv, ono je već sada upozoravajuće i zahteva mnogo veću brzinu u radu i mnogo ozbiljniji pristup u donošenju zakona, ne samo ove vlasti, već i opozicije i svih onih ljudi koji žele da ova zemlja krene napred.
Zato je meni sasvim jasno što je pre par dana predsednik Republike Srbije Boris Tadić čestitao građanima i na čemu je čestitao i nemam tu nikakvih dilema. Znam samo da mogu čestitati svim onim ljudima koji sede u ministarstvima i daju nam zakone na usvajanje, jer takvom aktivnošću i takvim radom mi pokazujemo odgovornost, ne samo prema resursima ove zemlje, već i prema budućnošću ove zemlje.
Na kraju, gospodine Duliću, dozvolite da se, ne samo vama zahvalim na akciji "Očistimo Srbiju", već i vašim saradnicima, pogotovo gospodinu Avramovu, koji je uvek na usluzi narodnim poslanicima da i neke tekuće stvari direktno, kada je neophodna telefonska komunikacija, ubrzamo i završimo u onom trenutku prema ljudima kojima je to važno u Srbiji i tog trenutka im bude omogućeno.
Dakle, još jednom sve čestitke za donošenje zakona i zakonskih predloga i još jedna zahvalnost gospodinu Avramovu na razumevanju, takođe i vašim ljudima iz Ministarstva na velikom razumevanju da izađu u susret ljudima iz Srbije, pre svega kada je reč o nekim važnim stvarima i tiču se izvoza poljoprivrednih proizvoda.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažena gospođo ministarka, pre svega poštovani građani Srbije, namera prilikom podnošenja izmena ovog zakona nije bila da se sa 30 dana pritvora neko uplaši ili odvrati. Trideset dana pritvora se određuje samo i isključivo da bi se bolje sproveo istražni postupak. Vrlo često je nemoguće utvrditi za osam dana da li je neko bio u grupi, šta je u toj grupi činio, kako se ponašao.
Posebno je netačna insinuacija da se ovaj zakon donosi zbog jednog sportskog događaja, bio on nekome važan ili ne. Mi zakon menjamo pre svega da bismo preventivno delovali i da bismo omogućili pravosuđu da radi svoj posao kao treba, a ne da bismo ovim zakonom uticali samo na jedan događaj. Jer, kada mi iz Demokratske stranke učestvujemo u kreiranju zakona mi se ponašamo tako da ti zakoni budu trajno dobro, zarad ostvarivanja pravde u ovoj zemlji. Ponašamo se tako da taj zakon može da se primenjuje na nas nekada kada budemo u opoziciji, a ne da neko posmatra nas samo da donosimo zakon sa pozicija vlasti, sa pozicija stranke koja odlučuje o svim važnim pitanjima u ovoj zemlji.
Dakle, nije namera zakonodavca da samo o jednom sportskom događaju odlučuje i primenjuje ovaj zakon, namera je da se deluje preventivno i da se pravosuđu, ali i ostalim ljudima koji se bave istragama omogući da taj posao sprovedu efikasno, dobro i u korist pravde. Zahvaljujem.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega građani Srbije, evo koliko se samo članova Zakonika o krivičnom postupku menja, a evo kakva se sve rasprava vodi u ovoj sali, da bi se sprečilo ili podržalo menjanje samo dva člana koja kažu da se pritvor može produžiti sa osam na trideset dana, i to samo za najteža krivična dela, i evo na koji način se razni ljudi pronalaze u ovoj temi, ovim odredbama i ovim izmenama.
Naravno, ja bih da to vratim malo na dnevni red o kome danas raspravljamo i da podvučem nekoliko veoma važnih stvari o kojima su moji prijatelji iz Demokratske stranke i vladajuće koalicije govorili.
Ovim zakonom, izmenama ovog zakona ne pokušavamo da sprovedemo nasilje u ovoj zemlji, već želimo da sprečimo nasilje. Ovim izmenama ne pokazujemo strah. Kao član „Otpora“, najbolje znam šta je strah. To je ono što vidim u očima mojih političkih protivnika kada Boris Tadić najavi da će raspisati izbore, jer znam da će posle toga da ustanu, da mu pruže ruku, da se rukuju sa njim, da sednu na svoje mesto ovde pored mene, kao poslanici, svi koji sede u ovoj sali, i zajedno sa nama da aplaudiraju.
Znam da ima proroka u ovoj sali i kada kaže neko da je Demokratska stranka deset godina na vlasti u ovoj zemlji zahvaljujem mu se, jer Demokratska stranka upravlja ovom zemljom od 2007. godine. A kada neko kaže da će Demokratska stranka vladati deset godina, on prvo govori o svojoj slabosti, a onda o našoj snazi. Loše ste prorekli, to znači da ćemo biti na vlasti samo do 2017. godine.
Ne donosimo zakone da bismo opstajali na vlasti, da bismo nekoga plašili, da bismo sprovodili teror u ovoj zemlji. Mi smo bili žrtve terora, i iz Demokratske stranke, i iz Srpskog pokreta obnove i DS i „Otpora“ zajedno, i znamo kako je biti žrtva terora i znamo, gospodine Munjiću, kako je to biti u zatvoru. Bio sam u zatvoru 45 puta u vreme kada je vaša stranka bila na vlasti i spavao sam na betonu; to je bio vaš odnos prema uhapšenima i zatvorenima. Ne vidim sada kako ste preko noći progledali da je to nehumano i da nije dobro, a tada vam je to bilo dobro.
Želim nešto da kažem. Neki moji prethodnici su kazali da pokazujmo paniku i da je vlast u panici zato što donosimo ovakav zakon. Neko demonstrira paniku i strah onog trenutka kad na studente koji traže njegovu ostavku potegne hekler, kada na taksiste koji demonstriraju ispred Skupštine potegne pištolj. Nikada nisam nosio ni hekler, ni pištolj.
Znam da ima ljudi u ovoj zemlji čiji su životi ugroženi, i to baš od ovih nasilnika. Njihovo obezbeđenje nosi oružje, ali ti ljudi se ne plaše, ti ljudi idu u susret izazovima, ti ljudi su ugroženi zbog toga što žele da ovu zemlju naprave zemljom u kojoj će normalni, pristojni ljudi moći pristojno da žive. Ti ljudi su ugroženi zato što su se osmelili da sve vođe organizovanog kriminala, koje su godinama nastajale u ovoj zemlji, stave tamo gde im je mesto, u zatvor. Tim ljudima koji sede ovde ispred mene čestitam na tome, jer nema nijednog organizovanog kriminalnog ganga čiji vođa ovog trenutka nije u zatvoru, pravosnažno osuđen ili čeka pravosnažnu presudu.
Ali, ovde se kroz ovaj zakon poteže i pitanje sporta, poteže se pitanje da li je u redu da se zapali sedište Demokratske stranke ili bilo koje političke stranke. Uvek sam se zalagao za to da svi ljudi mogu da kritikuju vlast i podržaću svakog iz opozicije ko bude kritikovao vlast sa pozicije argumentovane kritike i zbog toga bude bio izložen bilo kakvoj pretnji.
Niko nikome u ovoj zemlji više nikada neće smeti nekažnjeno da preti, bez obzira na to da li pripada nekoj manjinskoj grupi po seksualnom opredeljenju ili nekoj drugoj manjinskoj grupi, i da sutradan neko drugi bude žrtva protesta zato što je član neke manjinske grupe. Šta ako sutradan za nekoga ko gaji egzotično bilje neka većina kaže – u Srbiji se ne gaji tropsko bilje i to nije stav većine u ovoj zemlji, pa da mu razlupamo štand sa egzotičnim biljem? Moraću da ga podržim, da ga zaštitim. Ima pravo, ako želi, da gaji egzotično bilje.
Imam ovde još nekoliko zamerki. Citiran je ovde malopre i gospodin Janjić, kaže „to je siva eminencija 5. oktobra i evo šta kaže gospodin Janjić na televiziji BN, evo šta gospodin Janjić kaže o 1999. godini“. Kada citirate gospodina Janjića sa televizije BN citirajte ga iz 1999, 1996, 1995. godine. Kaže – organizovani kriminal se stvara tako što potpredsednik Vlade heklerom vitla pred taksistima. To kaže gospodin Janjić, siva eminencija 5. oktobra.
Nije on nikakva siva eminencija 5. oktobra i nije nikakav Legija heroj 5. oktobra. Heroji 5. oktobra su građani ove zemlje. Kada god smo protestovali na mitinzima, demonstracijama, nijedan izlog nije bio slomljen. Nikada nismo išli da svoja uverenja prodamo za patike, televizor, video-rekorder, sliku iz Skupštine. Ponosan sam na svoje prijatelje saborce, jer smo imali svoje ideje, svoja uverenja, iza kojih smo stajali. Nikad se nismo krili iza fantomki ili kapuljača. Nikada nismo jurišali motkama na izloge i bejzbol palicama na političke protivnike.
Da li je neko 5. oktobra imao drugačije ideje, ambicije, to ne znam, ali znam da je dva miliona ljudi izašlo da na veličanstven način odbrani svoju izbornu volju. Govorim u ime tih ljudi, ne u ime šačice onih ljudi koji su izašli iz drugih interesa. I tad su oni bili sakriveni iza kapuljače, i tad su oni stajali pored nas. Možda su oni vrebali sliku iz Skupštine, fotelju ili kompjuter, ali mi nismo vrebali priliku da sednemo u fotelje vlasti. Samo smo želeli da ovu zemlju upriličimo kao normalnu zemlju, da se u njoj može normalno i bez straha živeti.
Ovim izmenama Krivičnog zakonika želimo to da uradimo, da nikada niko ne bude u strahu da li će svoje dete od pet godina odvesti na fudbalsku utakmicu, da nikada više niko ne bude u strahu da li će izaći na ulice i suočiti se sa hordom koja je pošla da mu slomi glavu samo zato što drugačije misli.
Pripadam grupaciji slobodnomislećih ljudi i zalagaću se uvek da svako ko drugačije misli ima pravo da iznese svoj stav, bez obzira na to da li je taj stav kritičan i da li tim stavom kritikuje mene, moje političke prijatelje, sagovornike i da li neko ko iznosi takav stav želi da se kritikujući DS kandiduje da zameni DS na vlasti.
Dobro je kada opozicija kritikuje vlast, ali nije dobro kada opozicija ima jedan stav o nasilju, a vlast drugi stav o nasilju. Nije dobro kada bilo ko želi da nasilje zloupotrebi za neke političke ciljeve i ideje.
Podvlačim, nikada, učestvujući deset godina na protestima, nismo bili vinovnici bilo kakvog nasilja. Protestovali smo mirno, dostojanstveno, obrazlažući svoje ideje, zajedno sa građanima ove zemlje.
Moram da napomenem, nikada niko nije ovu zemlju doživljavao kao neprijateljsku zemlju, to je zemlja svih nas, i nikada niko od nas nije institucije ove zemlje doživljavao na takav način da nam smeta kad predsednik Republike posmatra neku sportsku priredbu, kada predsednica Skupštine posmatra neku sportsku priredbu. Pogledajte zemlje sveta, Holandiju, Kinu, Rusiju, Indiju, Alžir, Libiju, Venecuelu, svi ti ljudi, predsednici tih država i predsednici parlamenata posmatraju svoje sportske događaje, navijaju za te ljude koji predstavljaju te zemlje, navijaju za svoju reprezentaciju. Samo se Srbiji desilo da navijači srpske reprezentacije žele da linčuju srpskog golmana.
Neću takvu sliku Srbije u svetu. Hoću sliku stabilne, jake, slobodne zemlje, u kojoj svako ima pravo da iznese svoj stav, bez obzira na to da li je manjina ili većina. Teško je bilo nekada u Srbiji biti manjina. Trebalo je da neko ko je intelektualac bude suočen sa kritičkim stavom okoline zbog svog manjinskog mišljenja, ali ti ljudi koji su nekada bili manjina i koji su spaljivani na lomači zato što su bili manjina u vreme inkvizicije, bili proganjani u neka druga vremena, ti ljudi su postavili principe demokratije i slobode, građanskih sloboda. Zahvaljujući tim ljudima, danas imamo savremenu civilizaciju kakva jeste. Naša zemlja Srbija će biti deo te civilizacije, jer ima svoju budućnost, a huligani imaju budućnost u zatvoru. Zahvaljujem.

Nisam kriv, gospodine Aligrudiću, što pripadam velikoj poslaničkoj grupi koja ima 64 poslanika, pa imamo mnogo više vremena nego vi na raspolaganju. Ne vidim razlog za protest, a mogu da govorim sve vreme koje moja poslanička grupa ima.
Poštovana gospođo predsednice, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega građani Srbije, ja ću i dalje govoriti o ovom amandmanu. Ako neko smatra da su nečija prava u zatvoru ugrožena, a pri tome je član Odbora za bezbednost, neka pokrene inicijativu da poslanici članovi Odbora za bezbednost posete te uhapšene u zatvoru i vide kakva su njihova ljudska prava, da li su ugrožena ili nisu ugrožena i neka vidi kakav je njihov tretman u zatvoru.
Dan pre „Parade ponosa“ bio je protest u organizaciji Srpskog sabora „Dveri“. Da li je neko na tom protestu uhapšen? Da li je na tom protestu uhapšen neko ko je skandirao protiv Vlade, ko je skandirao protiv predsednika Republike, ko je skandirao protiv određenih ministara i političara? Meni to nije poznato. Do hapšenja je došlo isključivo posle nasilja u Đenovi i posle nasilja na ulicama Beograda.
Ja nisam ni sud, ni tužilac, ni istražni organ da sprovodim istragu, niti ću to raditi kao narodni poslanik. Tačno, ja sam bio u televizijskoj emisiji sa licem za koje nisam znao da je osuđeno. Gospodine Markićeviću, ne smatram da sam intelektualno poražen od čoveka koji je osuđen na godinu i šest meseci zatvora zato što je skandirao – otrovna si kao zmija, proći ćeš kao Ćuruvija. Da sam znao da je osuđen na godinu i šest meseci, nikada ne bih seo u studio sa njim, jer smatram da mi narodni poslanici, ljudi iz Srpske pravoslavne crkve i ugledni sportisti nemamo šta da tražimo u televizijskim emisijama sa ljudima koji prizivaju još jedno ubistvo još nekog Slavka Ćuruvije. Srbiji je mnogo i jedan Slavko Ćuruvija. Zahvaljujem se.

Koristiću vreme poslaničke grupe, da ne bude nesuglasica. Poštovana gospođo predsednice, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, nikada neću prihvatiti da je glas naroda – otrovna si kao zmija, proći ćeš kao Ćuruvija. Nikada to neće biti u Srbiji većinski glas naroda. Šta god ko mislio o navijačima, to će uvek biti marginalna grupa koja priziva nasilje.
Vrlo ću se rado, gospodine Markićeviću, prijaviti da sa vama posetim zatvor. Bio sam 45 puta u zatvoru, znam kako zatvor izgleda i nemam nikakav problem da zajedno sa vama, iako ste u opoziciji, odem u zatvor i posetim sve uhapšene. Zahvaljujem se na inicijativi da to uradimo zajedno. Vrlo rado, nema nikakvih problema. Jer, mi smo se zalagali za to da skupštinski odbori nadziru rad izvršnih organa, pa da imamo i pravo nadzora nad sprovođenjem nekih zatvorskih sankcija.
Opet ću ponoviti, nemojmo da one ljude koji prizivaju smrt, nasilje, ubistvo identifikujemo sa bilo kim. Koliko sam obavešten i koliko sam informisan, Savo Milošević nije osuđena ličnost, niti osuđeno lice u ovoj zemlji, niti se, koliko znam, protiv njega vodi bilo kakav postupak. Za mene je on reprezentativac Srbije. Ako vi smatrate da je on učinio bilo kakvo krivično delo, lično možete podneti protiv njega krivičnu prijavu. Imate pravo, kao građanin, da kažete – ja podnosim krivičnu prijavu, imam saznanje da je neko počinio krivično delo.
Molim vas, to dajte tužilaštvu, a ne ovom parlamentu. Svako ko smatra da je neko napravio krivično delo neka o tome obavesti tužilaštvo, pa tek onda parlament. Hvala.

Poštovani gospodine predsedavajući, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, kada smo kazali, posle divljanja huligana, da niko nije jači od države Srbije (evo, i sad se javljaju dežurni portparoli) mi smo jasno imali na umu da su valjda bar narodni poslanici pročitali Ustav Republike Srbije. Ustav Republike Srbije, član 1, kaže da je Republika Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava.
Znate, ja pripadam onoj političkoj grupaciji koja je nekada i te kako bila izložena represiji i jako sam ponosan na činjenicu da sam jedan od osnivača narodnog pokreta „Otpor“. Pamtim da je 4.000 ljudi, mojih prijatelja i saboraca, bilo u pritvoru u vreme kada su oni koji danas najglasnije plaču nad sudbinom mladih ljudi, u to užasno i strašno vreme, bili ministri, potpredsednici Vlade i direktno kreirali zakone i način ophođenja Republike Srbije prema mladim ljudima. Da ne govorim o onim mladim ljudima koji su poslati u ratove a iz kojih su se vratili sakati i unesrećeni posle ratnih strahota koje su doživeli. Ili da možda govorim o onima koji se iz ratova nisu vratili, jer i ti koji su poslati u ratove iz kojih se nisu vratili takođe pokazuju kolika je bila nečija briga o mladim ljudima.
Rekao bih danas onima koji su najglasnije plakali nad sudbinom Srbije i mladih ljudi da se sloboda ne druži sa silom. Šta zajedničko imaju ljubav i mržnja? Kakvu zajednicu mogu da ostvare tama i svetlost? Nikada nikakvu.
Ali, da li ste videli, građani Srbije, one rudare, posle 69 dana provedenih u jami u Čileu, kako izlaze na svetlost dana? Iako su samo ili čak 69 dana proživeli u tom mraku i toj tami, oni su stavili tamne naočare za sunce da ih svetlost dana ne zaslepi. Kako neko ko je dvadeset godina proveo u politici mraka i kreirao politiku koja je taj mrak činila još crnjim danas može da gleda unapred, u svetlost zakona? Kako neko takav može danas da misli da će on biti nosilac prometejskih vatri slobode? Kako neko želi danas da preko noći bude vesnik proleća, da bude svetionik u koji će gledati svi građani Srbije, ko će biti na braniku slobodarskih ideja? Mogu da mislim šta bi bilo sa slobodom i demokratijom u Srbiji da nema tih i takvih da danas brane slobodu i demokratiju.
S druge strane, ima danas u ovoj sali proroka, oni sve vide, sve znaju. To su isti oni kojima se javljalo da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom. Ti danas sve vide, sve znaju i znaju da je ovo zakon koji podstiče represiju u ovoj zemlji. Oni bukvalno sve znaju, kao da u pasulj gledaju, kao da su vidovnjaci, kao da gledaju u onaj pasulj koji su kuvali u Antinu.
U stvari, to su ljudi koji su harizmatični gubitnici, koji sve drugo vide, samo ne vide svoj izborni poraz svaki put na izborima i uporno prizivaju izbore. Znate, Japanci su imali u svom odredu kamikaze. Političke kamikaze ne vuku u političko samoubistvo samo sebe, već i čitav narod. To je njihov problem, da li će biti kamikaze ili ne, sve dok građani Srbije ne žele da tako okončaju svoj život. Građani Srbije ipak imaju neke druge ciljeve u životu i neke druge ambicije.
Čuli smo danas i neke ljude koji kažu da političke stranke drže u pritvoru. To su one političke stranke koje tako vide pravosuđe. To su one političke stranke koje organizuju Legiji doček uz šampanjac kada se predaje, i to su one političke stranke koje vazda u tuđim očima gledaju trunke, a ne vide šumu u sopstvenim očima. To su predstavnici onih političkih stranaka koje suviše lako odbacuju to lako breme samoosude i prihvataju se tog teškog bremena osude drugih.
Znate, neki koji ne vide razliku između dva miliona ljudi koji 5. oktobra brane svoju izbornu volju i 6.000 huligana koji danas protestuju zato što im se ne sviđa način na koji neko brani svoja prava... sutra im se neće sviđati ko će pobediti na izložbi cveća. Zamislite da se organizuje izložba cveća i da pobedi neki baštovan koji je izložio žute ljiljane, odmah bi neko kazao – uh, ljiljani, to neka nosi u Sarajevo; što baš žuti, kakva je to demokratska podvala, meni se to ne sviđa, hajde da razbijemo taj štand na kome je izloženo cveće. Već prekosutra takvima se neće sviđati moje prezime i političke ideje mojih prijatelja i saboraca i onda ćemo se vratiti u situaciju koju su kreirali mržnja, politika mržnje, nasilja i zla.
Gospodo, vi koji se sami prepoznajete u mojim rečima, drago mi je da se javljate, ali bi možda bilo bolje da hvatate beleške dok ja govorim, možda biste nešto i naučili, makar da ne dobacujete kada neko govori. Jer, vi koji ste oborili stablo slobode da biste od njega napravili gusle treba na tim guslama da se podsetite da te gusle nisu u primeni otkad ste vi na vlasti i da ne guslate stalno jednu istu pesmu, jer ne ide nova pesma na stare gusle. Promenite makar gusle, ako već pesmu ne možete.
Dakle, snaga zakona krči put pravdi i pravednom. Ja se ne plašim ovoga zakona. Oni koji misle da političke stranke određuju ko će, kako i koliko dugo biti u pritvoru neka takav politički program iznesu na izborima kada se kandiduju i kada svoje političke ideje kandiduju građanima Srbije i neka kažu – znate, mi smatramo da nije tužilaštvo to koje određuje pritvor, da nije to u rukama pravosuđa, to je u rukama političkih stranaka. Podvlačim, onih stranaka koje znaju da organizuju doček Legiji, da ga dočekaju kao narodnog heroja, uz televiziju, uz šampanjac, kavijar. Onda neka kažu građanima – evo, to je naš politički program, građani Srbije.
Političke stranke ne određuju ko će, kada i koliko biti u pritvoru, barem dok Demokratska stranka bude upravljala ključnim resorima u ovoj zemlji i zajedno sa svojim koalicionim partnerima nosila odgovornost za budućnost zemlje.
Kada govorimo o onim ljudima koji su 5. oktobra izašli pred ovu skupštinu da brane svoju izbornu volju, morate ih razlikovati od huligana, koji su i tada izašli. Znate, ja svoje političke ideje zastupam već dvadeset godina; nikada ih se nisam stideo, niti je bilo ko od mojih prijatelja koji ovde sede ikada stavio fantomku na glavu i sakrio se iza kapuljače. Ne, ti su i tog 5. oktobra sa kapuljačom i fantomkama došli ovde. Mi da branimo našu ideju, oni da uzmu neki televizor ili sliku iz ove skupštine.
Ko je Skupštinu palio, to je već diskutabilno pitanje. Istine radi, prvo su se zapalili džakovi sa pripremljenim izbornim materijalom, sa glasačkim listićima, u kojima je već bio unapred zaokružen odgovor za neki famozni drugi krug izbora. Ali, ti ljudi koji su na veličanstven način branili svoju izbornu pobedu nisu huligani. Tu je bilo radnika, seljaka, profesora univerziteta, akademika, sveštenika, trudnih žena itd.
Neki kažu – kako je mogla trudna žena da radi u sedištu Demokratske stranke u nedelju? Znate, kod nas ljudi dolaze i petkom i subotom i nedeljom i praznikom, jer prostorije naše stranke su otvorene, mi se ne krijemo od građana, mi ne stavljamo okovana vrata na prostorije naše stranke, da narod ne može da uđe. Mi jasno istaknemo stranačka obeležja i zastave Demokratske stranke, da svi znaju gde smo, jer nema nijednog razloga da se stidimo ijedne svoje političke ideje, ijednog svog učinka. Kada se analizira prošlost Demokratske stranke, to je sve časno, pošteno, dostojanstveno, onako kako je govorio dr Zoran Đinđić. Mi se toga ne stidimo, mi jasno stojimo iza svojih stavova, zajedno sa stavovima naših koalicionih partnera ovog trenutka, i smatramo da je ovakav zakon neophodan.
Oni koji plaču nad sudbinom pasoša... Znate, prošle godine ste u partijskom glasilu, koje se prodaje na kioscima kao dnevna štampa, najavljivali da se pasoši ove godine produžuju samo zato što neće biti belog šengena. Hoće li neko od vas sada da kaže – građani Srbije, plašili smo vas, evo, dobili ste beli šengen. Mi sada produžavamo rok važenja tih pasoša pre svega zbog naših ljudi koji žive u inostranstvu i nisu bili u poziciji i u mogućnosti da te pasoše zamene u odgovarajućim rokovima. Da li se vi to plašite da ti ljudi dođu u Srbiju zato što ne glasaju za vas? Poznato je da DS najveći broj glasova i ubedljive izborne pobede ostvaruje baš u velikim svetskim prestonicama gde žive naši građani.
Da bi naši sportisti mogli da pobeđuju država Srbija mora da pobedi huligane i mora da pokaže da je jača od svih huligana. Zato će odgovor države biti jasan, precizan, konkretan, nedvosmislen i nema te državne institucije koja će pognuti glavu pred nekim ko misli da će ovom zemljom upravljati onaj ko ima jači snajper, bolje mišiće, poganiji jezik. Mi danas jezik argumenata i činjenica suprotstavljamo jeziku nagomilane bahatosti i primitivizma. Mi danas ovim zakonom ponovo palimo evropski svetionik i kažemo – niko nije jači od države Srbije i njenih građana.
Ti koji misle da će oni diktirati kada će se koji događaj dešavati u Srbiji, da će vest dana biti ne to što je gospođa Hilari Klinton kazala da je država Srbija lokomotiva Balkana, već to što su prekinuli utakmicu u Đenovi... Znate, sledeća vest će biti koliko su godina robije dobili, jer država Srbija ima svoju evropsku budućnost i građani ove zemlje, deca ove zemlje i mladost ove zemlje imaju pravo da žive u miru, kao sav normalan svet. Zahvaljujem se.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, donošenje ove deklaracije danas nije nikakvo takmičenje u patriotizmu, nije guslarsko veče niti je seoska olimpijada na kojoj se takmičimo u bacanju kamenja s ramena na naše komšije i države u okruženju.
Danas donosimo jednu rezoluciju i dajemo pun doprinos nastojanjima i naporima da se zločini nikada ne zaborave, da se zločini nikada ne ponove, ali pre svega istrajavamo u nastojanju da svi zločinci budu izvedeni pred lice pravde.
Posle donošenja jedne veličanstvene Deklaracije o osudi zločina u Srebrenici, s punim pravom možemo očekivati, zahtevati i tražiti od parlamenata drugih država da donesu deklaraciju o osudi zločina nad našim narodom.
Deklaracije ne mere zločine. Deklaracije ne broje žrtve. Deklaracije ne pišu istoriju. Deklaracije ne revidiraju istoriju, kao što to neki tvrde. Deklaracije su posledica istorijskih zbivanja i mnogi u ovoj sali danas koji su govorili o Deklaraciji i mnogi koji su naricali nad sudbinom srpskog naroda bili su u poziciji vlasti, imali apsolutnu većinu u ovom parlamentu i mogućnost da donesu tu deklaraciju.
Evo, građani Srbije, njihove deklaracije – beo, prazan papir. Tako su oni kada su bili na vlasti pokazali brigu o srpskom narodu i građanima Srbije. Građani Srbije, oni imaju jednu retoriku kada su u opoziciji, drugu retoriku imaju kada su na vlasti. Brigu o srpskom narodu kada su na vlasti iskazuju za srpski novčanik i novčanik srpskoga naroda.
Ti ljudi koji su danas tako glasno naricali nad sudbinom srpskog naroda direktno su svojim činjenjem krivi i odgovorni zbog toga što je ta sudbina srpskog naroda takva kakva jeste. Poznaje istorija srpskoga naroda, ali poznaje i istorija ljudskoga roda takve primere.
Međutim, istorija civilizacije ne poznaje primere da neko zanoći kao ljudožder, a probudi se kao vegetarijanac. Toga bilo nije. Svako ko ovoj deklaraciji nalazi bilo kakvu prljavštinu, svako onaj ko želi da žrtve deli na žrtve prvog, drugog ili trećeg reda, ruga se tim žrtvama.
Svako onaj ko ima taj neuspeo pokušaj da podeli žrtve na žrtve prvog, drugog i trećeg reda neka odgovori meni, Srbinu iz Kruševca, u čemu je razlika između Srbina iz Livna, Srbina iz Banjaluke ili Srpkinje iz Banjaluke, Srbina ili Srpkinje iz Prizrena ili Peći, iz Knina, Leskovca, Čačka i Kruševca? Majci koja je u prošlim ratovima ostala bez sina, sestri koja je ostala bez brata, deci koja su ostala bez roditelja, to su žrtve prvoga reda. Te ljude ne interesuje gde su i kako njihovi poginuli. Njih zanima pravda, i žele pravdu i žele da se njihovi dželati kazne.
Neki koji su govorili u ovoj sali o žrtvama najbolje bi bilo da su ćutali ili da su makar pognuli glavu kada govorimo o žrtvama u prethodnim ratovima. Neki koji su spominjali Sloveniju moraju znati da tamo nije ratovala srpska vojska, već JNA koju je napala teritorijalna odbrana Slovenije, a JNA su činili i Srbi, i Hrvati, i Slovenci i Bošnjaci. Naravno da istrajavamo da odgovorni i za te zločine odgovaraju. Znate, neki kažu da je ova deklaracija, a pogotovo Deklaracija o osudi zločina u Srebrenici, prečica za EU. Ne postoji prečica za EU.
Ova deklaracija i veličanstvena Deklaracija o osudi zločina u Srebrenici su plod i želja nas da iskažemo sva osećanja i solidarnost sa svim žrtvama, solidarnost i saosećanje su nešto što ljudska bića razdvaja od drugih bića na planeti. To je ono što razdvaja ljude od neljuda.
Ne delimo žrtve na žrtve ovoga ili onoga roda, niti dželate svrstavamo u dželate onoga ili ovoga roda. Oni koji kažu da se ne ide u EU puzeći, go i bos, na kolenima, moraju znati da se ne ide u EU ni natraške. Ne ide se u EU tako što ćete jednoga dana na Skupštinu Srbije lepiti plakat "Sigurna kuća za Ratka Mladića", drugog dana sa tribine i bine gledati kako gori američka ambasada i druge ambasade u Beogradu, a trećeg dana trčati u te ambasade da se rukujete sa diplomatama jer se obukli evropsko odelo.
Ne ide se u Evropu tako što neko ne zna razliku između 6.000 huligana koji lome Beograd i dva miliona građana koji 5. oktobra brane svoju izbornu pobedu. Oni koji prete da će surovo kazniti svakoga ko se drzne da napadne Srbiju neka se sete kako su surovo kaznili napadače koji su nas napali kada su bili na vlasti i neka se sete kako su nas branili, a ja se sećam, pa ih molim da mene više ne brane. Sam ću se braniti.
Za kraj, svakog 22. aprila u Srbiji se obeležava nizom prigodnih manifestacija Dan sećanja na žrtve genocida počinjenih nad Srbima, Jevrejima i Romima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. To je i dan sećanja na žrtve nacističke okupacije za vreme Drugog svetskog rata.
Jakob Matijas je ime čoveka, jednog od 107 ljudi koji se probio iz logora Jasenovac. Evo šta je govorio na toj komemoraciji: "Ne smemo zaboraviti zbog mladih, zbog generacija koje dolaze da im se to nikada ne vrati. Kada sam svom sinu pričao o doživljenom, rekao sam mu – voli sve, pomozi i budi pošten. Dozvolimo da naša različita mišljenja možemo ukrstiti. Zbog toga ne treba da budemo neprijatelji".
Dame i gospodo narodni poslanici, ispred parlamenta Republike Srpske u Banjaluci nalazi se spomenik pod nazivom "Topola užasa". Ta "Topola užasa" podseća na stravične zločine počinjene srpskom narodu u Jasenovcu, nad Romima, Jevrejima i drugim antifašistima. Ta "Topola užasa" upozorava i o toj "Topoli užasa" Gordana Kuić je kazala: "Ovo drvo zapis je patnje. To nije topola bola. To je čitanka našeg juče i stablo srpskog neprebola. Ta "Topola užasa" osušila se 1978. godine na ušću reke Une u Savu, a tu je pobijeno hiljade i hiljade ljudi."
Nikada se neće osušiti sećanje našeg naroda na nevine žrtve i ova deklaracija, danas koju donosimo, jeste naša topola bola. Nju su posadile neke druge ruke, ne naše ruke, a ruke nas koji ćemo glasati za nju čuvaju tu topolu od nezaborava. Zahvaljujem vam se, dame i gospodo iz DS i koalicije ZES, zato što tu topolu, tu uspomenu čuvamo čistih ruku i čiste savesti.

Poštovana gospođo predsednice, uvažena gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, ali pre svega poštovani građani Srbije, ako je namera podnosilaca amandmana bila da na kraju meseca kada novinari sumiraju koliko se ko puta od narodnih poslanika javio za reč i koliko je dugo diskutovao, pa on bude prvi onda je on podneo dobar amandman jer posle ovako duge rasprave verovatno ni njemu nije jasno šta je hteo amandmanom da kaže.
Zato smatram da je ovaj amandman svakako jedan od ovih amandmana koje treba odbiti i spada pre svega u krugu onih amandmana koji služe da govornik bude prvi na kraju meseca kada se sumira vreme koliko je ko govorio, a ne da ima suštinsku nameru da utiče na zakon i da popravi zakon.
Ne bih se zaista ni javljao da komentarišem ovaj amandman, da se kroz ovaj amandman nije provuklo pitanje restitucije, a to je jedno od temeljnih pitanja koje stoji kao prepreka na putu Srbije ka EU i zaista s pravom SPO, naši koalicioni partneri i prijatelji ukazuju da je neophodno doneti zakon o restituciji.
S punim pravom mogu da vam kažem da će ovaj saziv Skupštine Srbije svakako raspravljati o zakonu o restituciji i mi smatramo da Srbija treba da bude deo EU, ali i bez toga smatramo da je potrebno da se jedna vekovna nepravda prema ljudima koji su ostali bez svoje imovine ispravi jer pravo na nepovredivost privatne svojine je temeljno pravo na kome počiva ne samo EU, nego svaka uređena država u svetu, bez obzira da li je članica EU ili nije.
S druge strane, da su neki drugi imali sluha za restituciju kada su bili na vlasti, mogli su kosovsko-metohijskim manastirima da vrate zemlju, danas bi zemlja na KiM bila vlasništvo kosovskih manastira, od Dečana do Kosovske Mitrovice. Tu mislim konkretno na gospodina Krasića, a ne na nekog drugog. Nije problem što oni ne žele da uđu u NATO, problem je što kad su oni bili na vlasti pozvali su NATO da uđe kod nas.

Nije replika, koristiću vreme poslaničke grupe DS i govoriću o amandmanu. Mogu da govorim o amandmanu mnogo sati pošto poslanička grupa DS ima 64 poslanika, koliko je meni poznato, i mogu da koristim vreme poslaničke grupe onako kako poslanička grupa smatra da treba da se koristi.
Kada govorim o amandmanima jasno govorim šta mi se u amandmanu sviđa, šta mi se ne sviđa i bio sam vrlo konkretan kada sam kazao zbog čega ovaj amandman koji je obrazlagao gospodin Zoran Krasić treba odbiti.
Šta mislim o SRS? Svi u ovoj zemlji znaju da mislim o politici te stranke sve najgore. O vama kao ljudima, vi ste principijelni, to pozdravljam, niste bili za ulazak u EU, niste za neke napredne ideje, ali ne možete poreći činjenicu da ste bili u vlasti u ovoj zemlji. Niste vi vladali Irakom, Avganistanom, Belorusijom, nego ste, nažalost, bili u vlasti u Srbiji. Mi smo danas ponosni onima sa kojima smo u vlasti jer pravimo jednu modernu evropsku Srbiju kojoj vi svojom politikom ne možete nauditi nikada.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, kao što je većina mojih prethodnika kazala, danas je 5. oktobar i želim da postavim jedno pitanje Vladi Republike Srbije. Koliko se još protiv ljudi koji su učestvovali na građanskim protestima tokom 90-tih godina vodi prekršaja ili krivičnih postupaka? Da li postoji mogućnost da se u skladu sa zakonom ti postupci jednom zasvagda okončaju, da više nikada nemamo situaciju kao što je bilo sa gospodinom Bogoljubom Arsenijevićem-Makijem, da bude uhapšen zbog nečega što je većina nas radila? Da li postoji evidencija tih ljudi i da li zaista ima potrebe da se 10 godina posle "5. oktobra" protiv bilo koga vodi taj prekršajni postupak.

Jutros sam obećao svom kolegi Velimiru Iliću da ću tako postaviti jedno pitanje – šta je sa predmetom o napadu na gospodina Velimira Ilića ispred njegove zgrade u Beogradu i da li zaista, kao što on tvrdi, postoji policijski zapisnik o tom predmetu i da li možemo kao narodni poslanici da dobijemo odgovor, jer se zaista zalažem da danas, 10 godina posle "5. oktobra" niko u Srbiji ne strada zbog bavljenja politikom ili zbog svog izrečenog stava? Smatram da je dobro da znamo punu istinu o svakom događaju, pa i o tom nemilom događaju.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, DS će svakako podržati ova dva evropska zakona. Mogu sada da obrazlažem štošta o ovom zakonu, ali bih pre svega hteo da odgovorim na neke kritike, i neke argumentovane, ali i neke neargumentovane kritike kada je reč o ovom zakonu.
Nekada kritika može biti plod želje da se zakon unapredi i da zaista dođemo do dobrog i kvalitetnog zakona. Razumem da takva kritika bude uobličena kroz odgovarajuće amandmane i da mi te amandmane prihvatimo ili ne prihvatimo. Ponekada kritika može biti plod zle namere i neznanja.
Tako se u raspravi naših nekih prethodnika kritikovala plata jednog našeg sugrađanina, koji je popunjavajući poresku prijavu napisao da radi u kontroli letenja. Imam informaciju i izveštaj iz kontrole letenja da takva plata nikada nije isplaćena u Agenciji za kontrolu letenja.
Kada popunjavate poresku prijavu, vi možete napisati tu od toga da ste kosmonaut, astronaut, mađioničar, do toga da ste poslanik neke stranke i da napišete platu i prihod koji god hoćete, to se u poreskoj prijavi ne proverava da li je neko zaista tog zanimanja ili ne. Zato nije lepo etiketirati ljude iz Agencije za kontrolu letenja na takav neprimeren način, jer nije reč o plati koja je isplaćena u Agenciji za kontrolu letenja.
S druge strane, Agencija za kontrolu letenja je preduzeće koje je formirano sa 92% kapitala Republike Srbije i 8% kapitala Republike Crne Gore, u vreme kada smo živeli zajedno u državnoj zajednici. Ne vidim zašto nekome smeta da Republika Srbija planira preduzeća koja stvaraju dobar prihod i profit i koja su po zakonu Republike Srbije podložna kontroli svakog dana, svakoga trenutka, svakog časa.
Niko ne može izbeći krivičnu odgovornost ako napravi određeni propust u skladu sa zakonima Republike Srbije. Naprotiv, svi smo jednaki pred zakonom, pa i oni koji rade u Agenciji za kontrolu letenja.
Dalje šta je važno napomenuti. Ova agencija radi na teritoriji Hrvatske, međunarodne vode Jadrana, BiH i valjalo bi, umesto što etiketiramo te ljude, da im čestitamo na tome što u proteklom periodu nije bilo nijednog incidenta u vazdušnom prostoru Republike Srbije. To su ljudi koji odgovorno, svakoga trenutka, obavljaju svoj posao. Nismo imali nijedan avionski sudar, nijedan ozbiljniji incident, što govori o profesionalnosti tih ljudi.
Kada na ovako neprimeren način neko pokušava da etiketira te ljude, zašto to radite? Da pokažete pred svetom da ništa u Srbiji ne valja i da je sve bolje samo kada bi bilo volje, kada biste vi, eventualno, došli na vlast? To nije lepo zbog tih ljudi koji tu rade. To nije lepo zbog države Srbije koju vi predstavljate.
To nije lepo zbog toga što i ovi prenosi snimaka ovih sednica Skupština pored nas, posmatraju i neki ljudi sveta, pa će kazati – i opozicija kaže da im ta služba ne valja. Kažite da je nešto dobro, kada je dobro, a kada ne valja, nemate potrebe da vi samo pričate nešto da ne valja. Svesni smo mi da nešto ne valja, pa ćemo mi to potvrditi. Ali, kada je nešto dobro, nemojmo da urušavamo ono dobro što imamo i ono vredno i korisno što postoji.
Posebno moram da zamerim na jednom tumačenju člana 266, gde se kaže da će ljudi iz Direktorata ostati direktori i po isteku mandata. U stvari, ovde se prenebregava činjenica da jedna agencija dobija samo nov naziv, a da će direktor i zamenik direktora ostati u toj agenciji po automatizmu, ali ne do pamtiveka, do svršetka sveta, samo do isteka mandata. Nikom ovde nije dato nešto privatno, da bude njegovo privatno vlasništvo, ovo je državna agencija sa državnim kapitalom koja, povlačim, posluje u skladu, između ostalog, i sa ovim zakonom koji večeras donosimo.
Međutim, Republika Srbija se nalazi u situaciji u kojoj se nalazi. To vam je kao kada imate jedan automobil koji je krenuo iz Niša za Beograd i negde kod Paraćina i Ćuprije je ostao bez goriva. Sada svi sa strane kažu – brže bi tim automobilom upravljao i bolje bi ga vozio.
Može i Mihail Šumaher da ga vozi, ali njega ne treba voziti, njega treba gurati. Ako ga svi budemo gurali uz ovu veliku uzbrdicu, onda ćemo postići na kraju našeg mandata cilj. Ako ga guramo, a vi podižete ručnu kočnicu ili gurate u suprotnom pravcu, nije dobro, pre svega za vas, a nije dobro ni za Srbiju. Mi ćemo svakako jače gurati napred, nego što vi vučete nazad.
Gospodine Mrkonjiću, na kraju svog izlaganja, dozvolite mi da se u ime građana Kruševca zahvalim za onu obilaznicu koja je završena u roku. Nijednog saobraćajnog udesa tamo nije bilo, iako su se svi smejali i tvrdili da je to loše.
Ni jedan čovek nije poginuo od kada je ta obilaznica završena i stoga vas molim da napravimo još dva kružna toka u Makrešanu i Koševima, kako bismo zaista napravili evropske puteve koji nas vode napred i u Srbiju i da zajedno guramo kola uzbrdo.

Poštovani gospodine predsedniče Republike, uvaženi gospodine predsedniče Vlade, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega poštovani građani Srbije, ja sam Srđan Milivojević, član Odbora za Kosovo i Metohiju i dolazim iz Kruševca, iz istog onog grada iz koga je 1389. godine knez Lazar krenuo put Kosova. U istom tom gradu Kruševcu i dan-danas nalazi se spomenik kosovskim junacima.

Uradio ga je Đorđe Jovanović, jedan naš poznati vajar, i na vrhu tog spomenika nalazi se najbolji prikaz situacije Srbije posle Kosovskog boja 1389. godine. Boško Jugović desnom rukom drži slomljeni mač, a levom rukom krstač barjak predaje krilatoj vili kao simbol borbe za Kosovo i Metohiju.

Danas mnogi ljudi u Srbiji kažu da je Đorđe Jovanović, izradivši taj spomenik, na najbolji mogući način prikazao srpski ep na kome su vaspitavane generacije Srba.

Drugi kažu da je ep pretočen u mit i da je vreme da između mitomanske, ratom razorene Srbije, i Srbije koja zna da spozna svoje prave vrednosti, napravimo bedem kakav okružuje kulu u Kruševcu.

Treći kažu – znate, neuspešni narodi su oni narodi kojima se istorija ponavlja. Pripadam onoj političkoj grupaciji koja kaže: mi pamtimo prošlost, ne zaboravljamo heroje koji su tu prošlost stvarali, ali gledamo u budućnost i stvaramo budućnost.

Mogu sa puno prava danas u ovoj sali da mnoge pitam da li pamtite Belu Crkvu, ima li je Gračanica, čije ovce pasu u porti manastira Devič, čije se dete ljulja u kolevci srpstva?

Da li će meni biti bolje ako postavim to pitanje i da li će onima koji znaju odgovor na to pitanje biti gore ili bolje? Neće. Nije vreme da gledamo u prošlost. Vreme je da gledamo u budućnost. Nije vreme da razmišljamo emocijama i instinktima, nego da razmišljamo trezveno, ali odlučno.

Vreme je da, gledajući budućnost, prisetimo se reči svetog patrijarha Pavla, koji kaže – ako ne znate na koga treba da se ugledate, ugledajte se na vaše neprijatelje, njih je svakoga dana sve više i svi su složniji, a nas je svakoga dana sve manje i sve smo više posvađani. Ako tako gledamo i ako tako razmišljamo, hajde da se podsetimo da ipak pripadamo onom narodu koji ima nepokolebljivu veru u krajnju pobedu dobra.

Kao član Otpora i kao član DS, nikada nisam izgubio veru u krajnju pobedu dobra. Kao pravoslavni hrišćanin, verujem u jedan mnogo pravedniji sud, ali dok ne dođemo u taj sud, moramo da se za naše Kosovo borimo i pred Međunarodnim sudom.

Zaista stoji ona bista boginje Justicije pred tim Međunarodnim sudom pravde i ona ima povez preko očiju, i mač pravde, i ona ima i tas, ali ako tas nepravde prevagne, šta je nama u Srbiji činiti? Da li da nabijemo glavu u pesak i da kažemo – takve su okolnosti, vratićemo mandat narodu, mi smo se uplašili onoga što nas čeka? Ili ćemo kazati – ne, neće nas napustiti vera u krajnju pobedu dobra i mi ćemo se truditi da nekada goloruki, nekada s mačem pravde, nekada sa štitom spasenja koračamo u susret nepravdi.

Boris Tadić, predsednik Republike, i Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova, često koračaju u susret nepravdi natovareni bremenom koje nije njihovo. Nije kosovski problem, problem ove Vlade, to je problem mnogih drugih vlada, ali to breme koje nas opterećuje i koje nosimo na plećima treba da nas i vas, kolega koji dobacujete, ovo breme treba da upozorava i da vas preispita kad stanete pred ogledalo koliki ste deo tog bremena vi i vaša politika natovarili na pleća

Kazaću vam nešto čime želim da završim - kada smo 1974. godine mi u ovoj sali, ne ovaj saziv parlamenta, niti poslanici, usvajali Ustav Republike Srbije, te 1974. godine, na kraju usvajanja tog Ustava, predsedavajući je kazao – pa znate, jedan poslanik je protiv. A ja ću vam kazati, taj poslanik je ustao i kazao – ja se zovem Radenko Mandić iz Viljuše i nije to poslanik, to je Radenko Mandić koji je protiv.

Pogledajte na kraju ovog glasanja koliko će nas biti za, pa onda kada budete videli koliko nas ima za, videćete da je za politiku o Kosovu važno imati čistu savest, a ne čvrstu ruku, kako neki kažu, jer često čujem ratne bubnjeve kada je reč o KiM, pogotovo kada dođe vreme izbora.

Često čujem i rečenicu – silom ćemo vratiti Kosovo. Znate, ti koji kažu – silom ćemo vratiti Kosovo, neka teraju silu sa svojom decom, a ne sa decom Kruševca, Čačka, Leskovca, Kraljeva. Ja sam iz Kruševca, kao što rekoh, a tamo postoji lepa pesma – jelek, anterija i opanci, po tome se znaju Srbijanci.

Nikada više, dok DS vodi odlučujuću ulogu u ovoj zemlji, crnina neće biti narodna nošnja u zemlji Srbiji i nikada se više neće silom odgovarati na bezumlje nekih međunarodnih institucija, jer to smo prošli put jedva preživeli i nema potrebe ponovo da to preživljavamo.

Za kraj mogu samo da vam kažem, ako govorimo o Kosovu, Kosovo nije samo teritorija, Kosovo je narod koji živi na toj teritoriji, naša braća Srbi i drugi nealbanci. Ako zaista hoćemo da očuvamo te ljude na tom prostoru, nisam čuo mnogo reči o tome da im treba dati ekonomske preduslove za život.

Koliko je vas spremno da ode i kupi sir sa Šare, da kupi vino iz Dečana, da ode i kupi pšenicu iz potočare u Zvečanu, koliko je vas spremno da kupi grožđe iz Velike Hoče? Izvolite u supermarkete i tamo izložite robu i omogućite ljudima da imaju proizvode koje prodaju ovde i platite im skuplje, ali da imaju od čega da žive. Tako se brani Kosovo danas, ekonomskom politikom.

Ako još govorimo o današnjoj situaciji na Kosovu, nemojmo nikada da mislimo da se to samo nama desilo. Bilo je naroda, poput izraelskog, koji je preživeo egipatsko ropstvo, ali je pevao – ako tebe zaboravim Jerusalime, neka i gospod zaboravi desnicu moju. Siguran sam da gospod neće zaboraviti desnicu kojom ću glasati za ovu rezoluciju jer glasam čiste savesti i čistih ruku.

Poštovani gospodine predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, nisam razumeo kakvo ovo izlaganje ima veze sa amandmanom i sa postojećim Zakonom o trgovini.
Razumeo sam da se govorilo o kamenu temeljcu za neki most i o kamenima temeljcima za neke privredne objekte. Pa i ja nešto malo putujem po ovoj našoj lepoj Srbiji, i pre osam godina putovao sam za Čačak, i tamo gde je danas hipodrom, i tada je bio hipodrom, skupilo se veselo društvo, dvadesetak sveštenika i prilično veliki broj ljudi. Položiše kamen temeljac za fabriku duvana, fabriku cigareta.
I onomad sam bio u Čačku i dan-danas taj kamen temeljac se više ne vidi. Tamo i dalje jure oni konji. Nigde nema fabrike duvana i toliko o sudbini kamena temeljca u zemlji Srbiji i plaču nad kamenom temeljcem.
Što se tiče današnje teme dnevnog reda i Zakona o trgovini, završili smo raspravu o guverneru. Mislim da to više nije tema, ali mi danas nismo izabrali guvernera. Ako je nekom teško da radi posle 18.00 časova, ako se nekom žuri u Guču, na Sabor trubača, neka krene odmah danas da ne zakasni, a neka ostavi one koji hoće i mogu da rade.
Smatram da treba raditi onoliko koliko treba da se radi, a treba mnogo da se radi u ovoj zemlji. Nemojte da se pozivate u svojoj diskusiji i kritici rada parlamenta na zemlje koje su davno ovaj posao uradile. Zemlje koje su ulazile u EU po pet zakona su dnevno usvajale, i Mađarska, i Poljska, i Češka, i Rumunija i Bugarska, u onim mesecima kada su trčale tu trku za ulazak u EU čak nisu ni prevodile zakone sa engleskog jezika.
Ako se nekome ne žuri, ako se nekome ne radi, ako mu se ide na more, nemam nikakav problem, neka ide, radiće parlament i bez njih, ali ako govorimo već o parlamentu, onda da govorimo o činjenicama, a ne da govorimo tako da bi se svideli biračima.
Činjenice su sledeće: danas završavamo rasprave o svim važnim zakonima, pa i o zakonu o trgovini. Ovo je zakon koji takođe unapređuje ovu oblast u RS, kako će taj zakon glasiti ne znamo, još svi amandmani nisu prošli i nije završena rasprava o svim amandmanima. Ali, hoću da vam kažem, nije samo važno koliko zakona donosi ovaj parlament, mnogo je važnije koliko se ti zakoni primenjuju. Ne znam da se ijedan zakon koji smo doneli u ovom parlamentu nije primenio u RS i da za nekog važi, a da za nekog ne važi.
Ako neko hoće ostavku ministarke pravde zbog toga što je udarila na narko-klan Darka Šarić, to je njegov problem, a nije problem ministarske pravde, ali RS će svakako mač pravde držati čvrsto u svojim rukama i narko-dilere pohapsiti, ma koliko to neke bolelo i ma koliko zbog toga kmečali, kukali, žalili se, pravda, red i zakon u ovoj zemlji mora da se poštuju i biće uvedeni.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, ali pre svega poštovani građani Srbije, istine radi, malopre sam, kao i sada, koristio vreme poslaničke grupe koje mi je na raspolaganju da govorim o amandmanima koji su na dnevnom redu. Sada bih takođe da govorim o tom amandmanu.
Razumem da možda građani Srbije imaju problem da registruju poljoprivredno gazdinstvo i razumem da građani Srbije u nekim slučajevima u nekim opštinama to svoje pravo na registraciju poljoprivrednog gazdinstva ne mogu da ostvare brzo i efikasno, ali ne mogu da prihvatim činjenicu da baš niko nije registrovao to poljoprivredno gazdinstvo zbog birokratske procedure, jer to ne govorim ja, to govore statistički podaci. Ako pogledamo broj registrovanih gazdinstva u Srbiji, to je najbolji pokazatelj da li u jednu skupštinu opštine možete ući, registrovati gazdinstvo ili ne.
Ne volim da licitiram, ali možete pogledati koliko desetina hiljada registrovanih poljoprivrednih gazdinstava ima samo na području centralne Srbije i Pomoravlja, odakle ja dolazim.
Ne bih da dalje govorimo kamenima temeljcima, bilo je kamena temeljaca ne samo za fabriku duvana već i za klinike, bilo je kamena temeljca i za toalet u Kraljevu na železničkoj stanici. Ja bih da govorim o onom što je na dnevnom redu i o onome što je moja struka, tako da kao diplomirani inženjer poljoprivrede smatram da su argumenti koje je izneo gospodin Milosavljević u obrazloženju, zašto ovi amandmani nisu prihvatljivi, sasvim jasni i sasvim precizni i nema potrebe da ponavljam ono što smo svi čuli od gospodina Milosavljevića, koji je ministar trgovine, a ne ministar zdravlja. Hvala.

Poštovani gospodine predsedavajući, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, postojanje centra za razvoj trgovine nije naš izum i nije izum Republike Srbije i ove Vlade, takvi centri za razvoj trgovine postoje u mnogim evropskim zemljama koje su članice EU, ali postoje i u onim evropskim zemljama koje nisu članice EU. Ovakav centar za razvoj trgovine imaju i neke druge države u Evropi.
Cilj mog javljanja je sledeći. Pošto u ovom ovde članu zakona 47. ne stoji tačna odredba gde će se nalaziti centar za razvoj trgovine, pošto nije napisano gde će biti sedište, nisam hteo da intervenišem amandmanom, ali bih zamolio gospodina ministra, kada već govorimo o centru za razvoj trgovine, koji će svakako biti formiran, i na osnivanje i rad centra primenjivaće se propisi kojima se uređuju javne agencije, dajem predlog da centar za razvoj trgovine bude u gradu Kruševcu i da sedište centra za razvoj trgovine bude u Kruševcu.
Dobro je da neke od republičkih institucija izmeštamo iz Beograda, kao što je predviđeno da sedište Ustavnog suda bude u Sremskim Karlovcima. Grad Kruševac je spreman da centru za razvoj trgovine da odgovarajući prostor, besplatno na korišćenje Ministarstvu trgovine, a istovremeno to ne bi prouzrokovalo troškove o kojima neki govore.
Ne bih ovde da ulazim u to koliki su troškovi. Ovde nije predviđen budžet uopšte centra za razvoj trgovine, tako da ne bih da budem vidovit i da govorim o materijalnim troškovima, ali želim da dam predlog i smatram da je to dobro da se mnoge agencije, mnogi centri i ovakve institucije koje se formiraju, sa ciljem unapređenja, ne samo trgovine, nego i drugih sektora i drugih privrednih delatnosti, izmeštaju iz Beograda u Srbiju.
Mislim da je grad Kruševac, kao nekadašnji trgovački centar, dobro mesto u kome ovakav centar može da nađe svoje mesto i da ima odgovarajuću zgradu, da ima odgovarajuće ljude kvalitetne koji bi u njemu radili i istovremeno bi to bilo dobro i za ovu Vladu, da se pokaže da se mi zaista suštinski zalažemo za decentralizaciju Srbije.