Hvala, potpredsednice.

Poštovana ministarko, poštovani predstavnici Ministarstva, koleginice i kolege, drago mi je što u jednom kratkom periodu raspravljamo o još jednom u nizu zakona koji se tiče privrednika, obavljanja privrednih aktivnosti. Svi ti zakoni idu na ruku našim privrednicima, posebno kada govorimo o onom delu koji se odnosi na poboljšanje uslova za njihovo poslovanje i na povoljniji privredni ambijent.

Podsetiću da smo i mi nedavno raspravljali i usvojili Zakon o postupku registracije u Agenciji za privredne registre, kao i Zakon o centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika. Sve je to doprinelo i doprineće tek u narednom periodu, kada naiđe na punu primenu, da početnici imaju velike olakšice kada ulaze u preduzetničke vode. Pre svega, moći će da registruju firme na jedan povoljniji način, brži, efikasniji način, ostvariće i određene uštede i u vremenu, ostvariće uštede i u novcu i, ono što je najvažnije, neće morati sami da prikupljaju dokumentaciju koja je neophodna za ostvarivanje njihovih prava, kada govorimo o osnivanju firme, već će to činiti nadležni organi i u skladu sa tim smo već ranije uskladili rokove koji se tiču odbijanja ili prihvatanja prijave za preduzetnike, što je veoma važno za bilo koga ko počinje da se bavi određenim biznisom.

U tom kontekstu posmatram i izmene i dopune Zakona o privrednim društvima i one imaju isti cilj – da se olakša poslovanje preduzetnicima. Važno je od starta da privrednici imaju što manje prepreka kada ulaze na tržište, ali sa druge strane i zadatak države jeste da osluškuje tržište, da osluškuje potrebe i privrednika, potrebe zaposlenih i u skladu sa tim i mi narodni poslanici u Skupštini da reagujemo i da donosimo određene zakonske izmene.

Izmenama i dopunama Zakona o privrednim društvima postižemo tri cilja.

Prvi cilj je taj što ćemo ojačati prava manjinskih vlasnika, kada govorimo o akcionarskim društvima.

Drugi cilj koji treba da postignemo to je da otklonimo određene nedostatke koji se javljaju u praksi, a tiču se pre svega, i ministarka je malopre obrazložila to, pre svega postojanja fantomskih firmi, znamo i sami koliko je štetno na bilo kom tržištu, bilo gde u svetu, ko se ozbiljno bavi ekonomijom, postojanje ovakvih firmi, pre svega zbog izbegavanja plaćanja poreza, a naravno i zbog stvaranja iskrivljene slike o privredi određene zemlje.

Treći cilj jeste usklađivanje našeg pravnog zakonodavstva sa standardima koji važe u državama članicama Evropske unije i mi to često ovde radimo. Uvek potenciram da to nije važno samo pro forme da uradimo, važno je zbog nas samih, važno je zbog naše države, čija je ekonomija i te kako oslonjena na ekonomiju Evropske unije. Mi ne možemo da zanemarimo tu činjenicu da su države Evropske unije najznačajniji spoljnotrgovinski i investicioni partner Republike Srbije i da razvoj naše ekonomije se i te kako oslanja na sve privrede uspešnih zemalja koje su u Evropskoj uniji.

Pogotovo kada govorimo o tim uspešnim privredama mislim na Nemačku i Italiju, koje tako posluju sa Srbijom da prednjače u spoljnotrgovinskoj razmeni. To se pokazalo i tokom prošle godine zaista, kada je bila jedna teška situacija u celom svetu što se tiče pandemije i koja se odrazila na ekonomiju. Videli smo i tada, bez obzira na određene prekide u spoljnotrgovinskim tokovima, da smo i dalje najviše mogli da se oslonimo na države Evropske unije i Evropska unija nam je bila najozbiljniji partner, zato i ne čudi što usaglašavamo naše zakone sa standardima koji važe u Evropskoj uniji.

Navešću da je Evropska unija u 2020. godini bila prvo i najvažnije izvozno tržište, da smo 64% naših proizvoda, odnosno roba i usluga, plasirali na tržište Evropske unije, to je preko 11 milijardi evra, a tek sledeće tržište na kojem smo plasirali svoju robu jeste tržište CEFTA-e, sa učešćem od 17% u našem izvozu. Samim tim što Evropska unija ima najveće učešće u ukupnom izvozu Srbije, očigledno je da vrsta robe koja se plasira na tom tržištu dominantno utiče na izvoznu strukturu naših roba koje tamo plasiramo.

Kada govorimo da radimo na poboljšanju uslova poslovanja, čemu treba da doprinesu izmene i dopune Zakona o privrednim društvima, moramo da znamo da je to sa jedne strane važno i zbog rejtinga naše države, konkretno zbog poslovnog rejtinga, čiju procenu daje Svetska banka, kao naš međunarodni partner, ali je važno i zbog nas samih da stvorimo što bolji ambijent i pokazalo se u prethodnom periodu da izmenom zakonskih normi i našim trudom smo napravili takvu jednu atmosferu što se tiče privrednih kretanja da konstantno raste naš BDP. Raduje i vest od pre nekoliko dana da 60% investicija u ovom delu Evrope koje dolaze sa strane završe upravo u Srbiji. To je najbolji pokazatelj dobrog rada i donošenja ispravnih odluka.

Stabilan političko-pravni okvir je osnova za dalji ekonomski napredak. Ozbiljne velike kompanije koje dolaze u Srbiju, a očigledno je da dolaze, ne žele rizik. Svaka ozbiljna kompanija želi da posluje na duže staze, bez obzira i ako je profit manji, ali želi jednu i političku i pravnu stabilnost.

U tom kontekstu i posmatram izmene i dopune Zakona o privrednim društvima, jer mi na ovaj način šaljemo jedan jasan signal da smo ozbiljna država, da imamo ozbiljne zakone i da svi privrednici koji posluju na našem tržištu mogu da računaju na jasne i predvidive uslove poslovanja.

Kada se investitori opredeljuju gde će ulagati, oni uzimaju mnogo faktora u obzir. Da li će to biti grinfild investicije, braunfild investicije, svako ima svoju računicu, ali u svakom slučaju veoma je važno da i država i lokalne samouprave koje očekuju da strane kompanije, ali i domaće kompanije posluju na njihovim teritorijama, učine sve što je do njih da obezbede što bolje uslove za poslovanje. Svaka kompanija, svako preduzeće koje se opredeljuje gde će poslovati vodi računa o tome da bude dobra saobraćajna infrastruktura, da bude u blizini auto-put, to je ono na čemu država i radi poslednjih godina intenzivno.

Mogu da navedem jedan dobar primer iz mog grada, iz Kraljeva, gde je sada profunkcionisao do jednog dela, do Preljine, auto-put „Miloš Veliki“. U toku su radovi na deonici Preljina-Pojate, gde će auto-put proći pored Čačka, Kraljeva, Trstenika, Vrnjačke Banje, Kruševca. Sama ta naznaka da je auto-put nadomak ovih gradova i da je pojačana saobraćajna infrastruktura, da je otvoren aerodrom „Morava“ kod Kraljeva, bio je dobar signal investitorima i u samom Kraljevu su otvorene dve fabrike gde je zaposleno preko 6.000 ljudi. To mnogo znači za ovaj deo Srbije. Slična situacija je i u Čačku. To je naročito važno za ovaj deo Srbije, jer je u vreme ekonomske tranzicije mnogo ljudi ostalo bez posla, mnogo ljudi izgubilo posao u tim preduzećima koja su zapošljavala po nekoliko hiljada ljudi. Sigurno je da svi ustupci koje da lokalna samouprava investitorima na duže staze se i te kako isplate.

Na kraju krajeva, uspeh svake vlasti i svake vlade meri se time koliko je ljudi zaposleno, odnosno koliko je smanjena nezaposlenost, koliko su povećane plate, kakav je životni standard, kakva je kupovna moć. Mi smo juče imali ovde javno slušanje u Maloj sali Skupštine Srbije, gde je predstavljen i budžet za narednu godinu i zaista za pohvalu je i to što će od 2022. godine biti povećana minimalna zarada za 9,4%. Negde uvek ima kritika da to može da bude i više, ali kritike su dobrodošle. U svakom slučaju, najvažnije je da radimo postepeno, da radimo korak po korak, da imamo jasan plan, dobar plan i da se pridržavamo tog plana kada govorimo o ekonomskom razvoju. Važno je da postoji dogovor između države, između sindikata, između zaposlenih i da funkcioniše Socijalno-ekonomski savet u pravom smislu i u punom kapacitetu.

Poslovanje svakog preduzeća, naravno, kada govorimo o povećanju plata zavisi od zaposlenih. Svakako da će zadovoljan, dobro plaćen radnik biti bolje motivisan, to direktno utiče na produktivnost, na konkurentnost preduzeća, a poslovanje naših preduzeća mora da se zasniva i mi moramo da budemo svesni da moramo da radimo na tome da se primene savremene metode menadžmenta, da preduzeća budu konkurentnija, da budu fleksibilnija, inovativnija. U vremenu globalizacije i izraženih ekonomskih integracija konkurentnost sve više dobija na značaju, odnosno ova tema zauzima primat, kada govorimo o ekonomskim tokovima. Konkurentnost preduzeća zavisi i od poslovnog ambijenta i zato je važno da razvijamo i negujemo jedan povoljan privredni ambijent.

Ključnu ulogu u unapređenju poslovnog ambijenta naravno da ima država, jer treba da obezbedi uslove za privlačenje stranog kapitala. Na taj način privlačenje stranog kapitala odnosno u tom finansijskom kontekstu možemo da kažemo da prevazilazimo glavne prepreke koje se tiču razvoja konkurentnosti preduzeća i kada to obezbeđujemo, a mislim da to radimo na pravi način, i donošenjem ovakvih izmena i dopuna zakona, mi na taj način možemo dalje da razvijamo ekonomiju, da preduzeća budu takva da ih karakteriše visok nivo znanja i odlične poslovne performanse.

Moj kolega je malo pre govorio o tome i pohvalio, i ja ću pohvaliti, pravovremenu reakciju države da da pomoć iz republičkog budžeta privrednicima koji su najviše bili ugroženi tokom pandemije korona virusa i to je pomoć koja je došla u pravom trenutku. Mi smo videli da je dala dobre rezultate, pre svega što smo zadržali nivo zaposlenih ljudi, što nije došlo do otpuštanja radnika, što je nivo privrednih aktivnosti ostao isti i što je najveća pomoć stigla u one sektore koji su bili najugroženiji, a to su pre svega turizam, ugostiteljstvo, prevoznici i da ne nabrajam dalje.

Za kraj, osvrnuću se i na sporazum koji Republika Srbija potpisuje sa Norveškom, a koji se odnosi na oblast poljoprivrede. Norveška nije zemlja koja je karakteristična po poljoprivredi, svega 4% njene teritorije je obradiva površina, ali u svakom slučaju možemo uvek, kada govorimo o bilo kakvoj saradnji, da razmenimo iskustva sa drugim državama.

Možemo iskoristiti njihovu dobru praksu kada govorimo o državnim subvencijama. Norveška je karakteristična po tome što subvencioniše domaće proizvođače i štiti domaće tržište na takav način da ne dozvoljava često uvoz određenih proizvoda sa strane ako ne postoji potreba za takvim proizvodima na domaćem tržištu. Znači, dok god postoje domaći kapaciteti, oni uvek daju prednost domaćim proizvodima.

Mi možemo da se pohvalimo da uspešno plasiramo med na norveško tržište i da smo na taj način kreirali jedan prepoznatljiv brend na tom tržištu. To je zasluga i naše države i dobre saradnje sa Norveškom, ali moram i da istaknem Norveško društvo u Srbiji, koje i te kako na svakom koraku promoviše, recimo, konkretno u ovom slučaju, dobre karakteristike našeg meda koji se plasira na njihovo tržište.

Često se u javnosti može čuti da je poljoprivreda naša razvojna šansa i to ne treba da bude floskula, to treba da bude zaista jedna teza na kojoj treba da koncipiramo jednu ozbiljnu granu naše privrede. Poljoprivreda u ukupnom našem BDP-u učestvuje skoro 10%, što je veliko učešće. Mađarska, koja ima mnogo plodnije zemljište od nas, ima učešće poljoprivrede u ukupnom BDP-u skoro duplo manje, ali naravno, to ne mora da bude jasan pokazatelj za sve ostalo. Jednostavno, ovo govori da je naša poljoprivreda kao privredna grana efikasnija od drugih privrednih grana i da može da posluži kao dobar primer ostalim privrednim granama kako da pojačaju svoju efikasnost.

Za to je, naravno, potrebno, i da se vratim opet na početak, na izmenu i dopunu Zakona o privrednim društvima, da država bude ta koja će zakonskim normama da stvori što bolji privredni ambijent za razvoj ekonomije.

Za kraj, što je i logično, Socijaldemokratska partija Srbije podržaće predložene izmene i dopune zakona i sporazuma koji su na dnevnom redu. Hvala.

Hvala potpredsednice.

Poštovane koleginice i kolege, mogu i da se nadovežem na izlaganje prethodne koleginice, zaista jeste postojao dogovor na početku ovog saziva da mesto zamenika predsednika RIK-a pripadne poslaničkoj grupi koja je opozicija, ali sam i sam bio svedok toga da se težilo ka nekom drugom dogovoru i naravno neću da ulazim u to. U svakom slučaju, dobro je uvek da se pokaže jedan demokratski kapacitet i mi smo to prethodnih godina i pokazivali i praksa je bila da zamenik predsednika RIK-a bude iz redova opozicione stranke, ali naravno nije na meni da procenjujem bilo čije motive i ostavljam to za neki dalji dogovor.

Uvek naglašavam da svaka poslaničke grupa kada predlaže kandidate, a mi danas razgovaramo o kandidatima za zamenika člana RIK i za člana Odbora, svaka poslanička grupa, pretpostavljam da je dovoljno odgovorna da predloži kvalitetnog kandidata i uvek je to stvar jednog dogovora koji se postiže konsenzusom i nema razloga da i sada sumnjamo u to i svako preuzima odgovornost za svog kandidata.

Ovakve teme kada dođu na dnevni red su dobra prilika da se razgovara konkretno o radu ovih organa. Skupština je takva da ima nekoliko funkcija. Jedna od uloga Skupštine je i nadzorna uloga i zato je dobro razgovarati o radu RIK-a naročito u ovom vremenu gde nam dolaze predsednički izbori, republički izbori, kao i lokalni izbori u gradu Beogradu.

Često se u javnosti predstavlja da se rad Skupštine svodi samo na raspravu u plenumu, na usvajanje zakona, na usvajanje amandmana, ali moramo da istaknemo da je veoma važna uloga Skupštine, ta nadzorna uloga i baš zbog toga ću govoriti u tom kontekstu o nekim segmentima koji se tiču rada RIK-a.

Pre svega, važno je da RIK pokaže u narednim mesecima kao i do sada, da profesionalno obavlja svoj deo posla u izbornom procesu, naročito sada kada su sve političke stranke i vlast i opozicija, doduše, na dva različita koloseka bile uključene u jedan dijalog koji je doneo određena rešenja koja treba da naprave pomak kada govorimo o izbornom procesu.

Važno je da unapredimo izborni proces i to namerno kažem zbog toga što SDPS sve vreme trajanja dijaloga, a on traje već dve godine i nekoliko meseci, SDPS se zalaže za to da pronađemo dugoročna rešenja. Važno je i da nađemo rešenja za svake predstojeće izbore kojim bi svi bili zadovoljni, ali mi moramo zajedno da radimo na tome da ostavimo i generacijama iza nas jedan stabilan politički sistem, jedan izborni proces koji ovde niko neće dovoditi u sumnju rezultate izbora.

Činjenica je da smo svedoci, da od kada je obnovljen višestranački sistem u Srbiji uvek je bilo nezadovoljnih. I kada god bi se završili izbori uvek je jedna strana, ona poražena, najčešće ukazivala na određene nedostatke, na nepravilnosti i retko kada se dešavalo, mislim skoro nikada, da je poražena strana pružila ruku pobedniku i čestitala na ostvarenom izbornom rezultatu.

Republička izborna komisija je jedan od organa koji je zadužen za sprovođenje predsedničkih izbora, republičkih, pokrajinskih, lokalnih i izbora za savete nacionalnih manjina. Po tome se vidi kolika je odgovornost RIK, a samim tim su i velika očekivanja zbog samog postupka organizovanja izbora.

Činjenica je da je RIK prethodnih godina modernizovala svoj rad i unapredila ga u nekoliko segmenata. Na primer, ranije su nakon završetka izbora stranke koje osvoje najveći broj glasova na određenom biračkom mestu potpisivale zapisnik i imale su jedan od primeraka zapisnika, ostali učesnici izbora, ali i građani koji su želeli da vide rezultate izbora na konkretnom biračkom mestu mogli su da dođu nakon završenih izbora jer je zapisnik bio javno istaknut na nekom objektu, a najčešće su to škole, mesne zajednice gde se održavaju izbor. Sada je učinjen pomak u toj oblasti. Moram s toga da pohvalim rad RIK u tom segmentu, sada se svaki zapisnik skenira i u elektronskoj formi šalje RIK, dakle sa svakog biračkog mesta i svaki zapisnik je dostupan na internet sajtu RIK.

Tako da je ovo argument koji otklanja bilo kakvu sumnju da može da dođe do naknadnog prekrajanja glasova. Dakle, ko sumnja da se ne poklapaju konačni rezultati sa onim rezultatima koji su ostvareni na biračkom mestu može vrlo lako da uđe na sajt RIK, da uporedi biračke spiskove, odnosno da uporedi glasanje na konkretnim biračkim mestima, da sabere te glasove i vidi da li su konačni rezultati tačni ili ne.

Takođe napominjem, da kada govorimo o stalnom procesu glasanja na biračkim mestima, RIK delegira članove stalnog sastava, delegira predsednike, zamenike predsednika, članove, zamenike članove. Oni se delegiraju srazmerno broju poslanika koje određena stranka ima u republičkom parlamentu.

Takođe na izbornom mestu gde se vrši glasanje postoji prošireni sastav, dakle, sve one stranke čija je lista proglašena od strane RIK imaju pravo da pošalju svoje posmatrače, da pošalju svoje kontrolore na konkretno biračko mesto koji nadgledaju izbore od početka do samog kraja.

Tako se dešava, recimo kada, jer oko 15 lista na glasačkom listiću, kada je zvanično proglašeno, dešava se da u jednom trenutku to možemo da vidimo na terenu kada odemo da vidimo da glasamo, u jednom trenutku na biračkom mestu bude prisutno i preko 40 ljudi. Nekada se desi da su biračka mesta sa manjim brojem birača da više ima prisutnih ljudi koji posmatraju izbore nego onih koji su izašli da glasaju.

Napomenuću da je RIK pre prethodne izbore organizovala obuku za kandidate koji su se prijavili da budu članovi stalnog sastava, odnosno članove i zamenike.

Opet moram da naglasim da kada se tokom razgovora stranaka o izbornim uslovima razgovaralo o obuci članova sastava, stalnog sastava za biračka mesta, da je bilo predloga da svaki kandidat za kontrolora mora da pređe određeni put, da bude na obuci, pohađa obuku, ali moramo da uzmemo u obzir i situaciju na terenu koja nije tako jednostavna. Teorija je jedno, praksa je drugo. Namerno sam našao nekoliko primera, recimo, iz mog grada, iz Kraljeva, gde postoji biračko mesto koje je udaljeno od Kraljeva 114 kilometara, a ima 122 birača.

Drugi je slučaj biračkog mesta koje je udaljeno 108 kilometara od grada i ima 85 birača. Obično su to, konkretno, u ovom slučaju, planinska sela gde su stanovnici stariji, koji nisu ni zainteresovani, niti imaju motiva da budu kontrolori na biračkim mestima, da budu i članovi ili stalnog sastava ili proširenog sastava, a sa druge strane, teško je naći nekoga i motivisati nekoga da putuje preko 100 kilometara da bi proveo ceo dan na takvim biračkim mestima. To je zaista jedan otežavajući zadatak za samu stranku da pronađe članove proširenog sastava, a naravno, težak zadatak i za RIK da delegira članove ovakvih sastava.

Dakle, kao što sam i rekao na početku, teorija je jedno, praksa je drugo. Ali, u svakom slučaju, pozdravljam napore RIK da što kvalitetnije izvrši obuku i da što više kandidata prođe ovu obuku, kako bismo imali što više stručnih ljudi na samim biračkim mestima.

Grešaka je, naravno, uvek bilo i uvek će ih biti gde god ljudi rade. Smatram da greške nekada budu i nenamerne, ali opet, pored tolikog broja članova stalnog sastava, proširenog sastava, uvek može da se uloži prigovor i svaka greška može da se ispravi. RIK radi svoj posao, poništava glasanje na biračkom mestu gde su uočene nepravilnosti i onda se tu glasanje i ponavlja.

Još jedan deo izbornog procesa koji se odnosi na rad RIK, a u kome učestvuje Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, a tiče se biračkih spiskova, je veoma važan. Mislim da je ministarstvo u prethodnom periodu odradilo dobar zadatak, da su ažurirani birački spiskovi. Često se u javnosti plasiraju neistinite priče, kako neki ljudi dva puta glasaju, kako su neki nekoliko puta upisani na različite biračke spiskove, u različite gradove, što je nemoguće. Naš sistem, naš pravni okvir koji reguliše ovu oblast je jedan od najboljih u Evropi.

Dakle, za bilo kakvu promenu u biračkom spisku, da li se odnosi na mesto prebivališta, da li se odnosi na upis u birački spisak ili na brisanje iz biračkog spiska, donosi se konkretno rešenje. Dakle, nemoguće je da bilo ko uđe u bazu podataka i sam menja podatke, briše nekog iz biračkog spiska ili upisuje. Dakle, za svaku promenu donosi se rešenje, dokument, papir i samim tim, taj konkretan dokument je dokaz da ne može da bude ovakvih manipulacija koje se često plasiraju u javnosti da bi se poljuljalo poverenje u izborni proces.

Kada sam govorio da se posle svakih izbora uvek javi neko ko sumnja u rezultate, obično to bude poražena strana. Ja često kažem da mi iz političkih stranaka, na osnovu svoje stranačke infrastrukture, sve vreme se negde i uvežbavamo za izbore, u predizbornoj kampanji plasiramo svoje ideje, plasiramo svoje programe, ko je na vlati, govori o rezultatima koje je postigao, a RIK samo prikazuje rezultate koji su zaista bili konkretni na konkretnim glasačkim mestima. I onda kada se neko ljuti na RIK, to je kao da igra utakmicu, nije dovoljno dobro odigrao, a onda se ljuti na semafor zašto su rezultati takvi.

Podsetiću da smo mi iz SDPS pre nekoliko godina, nekoliko predloga dali za unapređenje izbornog procesa, jedan od predloga koji je SDPS dala jeste da se umesto RIK formira državna izborna komisija, dakle, da to bude komisija u kojoj bi bili stalan nezavisni državni organ, u čiji sastav bi ušli najimanentniji stručnjaci iz oblasti izbornog prava, iz oblasti političkog sistema i njihov mandat morao bi da traje duže od mandata Narodne skupštine, odnosno poslanika u Narodnoj skupštini. Na taj način bi se osigurala njihova nezavisnost u radu, a smatramo da bi se profesionalizacijom ovakvog organa, odnosno formiranjem državne izborne komisije ojačali mehanizmi za kontrolu svih učesnika izbornog procesa.

Naravno, kada govorimo o ovakvoj ideji ili bilo kakvom predlogu koji se tiče promene izbornog procesa, moram da naglasim da nije dovoljno samo da usvojimo zakone, potrebno je da ih implementiramo u praksi. Na taj način mi ćemo menjati i jedan vrednosni sistem, promenićemo jednu političku kulturu i kada dostignemo do određenog nivoa političke kulture, gde će svako biti osuđen kada radi nešto mimo zakona, kada u izbornom procesu zloupotrebljava bilo kakvu funkciju ili kada zloupotrebljava bilo kakav resurs, da to naiđe na jednu osudu javnosti, a zaista, najveća osuda za političare koja može da postoji, to je osuda javnosti i ona se obično manifestuje tako što se vide posledice na samim izborima.

Moram i da prokomentarišem dogovor da se broj stalnog sastava RIK za sledeće izbore poveća sa šest članova i šest zamenika članova iz redova celokupne opozicije u Srbiji. To je posledica bojkota, odnosno na ovaj način daje se mogućnost onim strankama koje su bojkotovale izbore i onim strankama koje nisu prešle cenzus da imaju predstavnike u RIK-u. Dakle, od 17 stalnih članova, broj će biti povećan na 23.

Mislim da smo na ovaj način pokazali da smo spremni za razgovor, naročito predstavnici vladajuće koalicije. Usvojili smo ovo jedno prelazno rešenje da bismo unapredili ceo izborni proces. I to je jedan presedan koji, naravno, neće važiti za svake sledeće izbore.

Očekujemo da ovo rešenje, ali i sva druga rešenja koja su dogovorena da se implementiraju kroz zakonske norme i to će biti posao nas poslanika u Narodnoj skupštini.

Cilj svih ovih dogovora, cilj svih usvajanja zakona koji se tiču izmene izbornog procesa, treba da bude da vratimo poverenje građana u izborni proces i da na kraju dođemo do jednog najboljeg rešenja koje će važiti godinama koje slede i koje su ispred nas.

Kada govorimo o članovima odbora koji se biraju, naravno, ni tu neću ništa konkretno o kandidatima, ali moram zbog javnosti da kažem da se na odborima često vodi dobra rasprava, argumentovana rasprava, nekada čak i žustrija nego u samom plenumu i da istaknem kolika je važnost rada u odborima, a taj rad često nije vidljiv u javnosti, odnosno ne mogu građani da vide u direktnom prenosu. Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Poštovana ministarko, koleginice i kolege, izmene i dopune Zakona o postupku registracije u Agenciji za privredne registre, kao i izmene i dopune Zakona o Centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika u jednom delu oslanjaju se jedan na drugi i važno je da istovremeno danas raspravljamo o tim izmenama i važno je da oba zakona, odnosno izmene i dopune zakona usvojimo u danu za glasanje. I jedan i drugi zakon imaju isti cilj, a to je da se unapredi poslovni ambijent u kome rade naši privrednici.

Prošlo je 17 godina od osnivanja Agencije za privredne registre i zaista ima višestruki značaj. To se može videti u praksi, naročito kod privrednih subjekata, pre svega, zbog informacija koje možemo dobiti u Agenciji za privredne registre. Na taj način, ulaskom u bazu podataka, mi možemo videti na neki način ne samo krvnu sliku naše privrede, već i najosnovnije podatke svakog preduzeća, što naročito olakšava posao kada sarađuju jedni sa drugima, mogu da imaju uvid kako posluje njihov partner, da li je možda on u dugovima, kakav je njegov status na tržištu i u svakom slučaju olakšava dalje procene za međusobnu saradnju.

Na internetu su uvek dostupni zvanični podaci o strukturi, godišnji izveštaji o radu, propisi, ali, kao što sam rekao, i osnovni podaci svih privrednih subjekata u Srbiji. Zbog toga je važno da konstantno radimo na modernizaciji Agencije za privredne registre i upravo su izmene i dopune Zakona o postupku registracije u Agencije za privredne registre usmerene ka tom cilju.

Jedan od ciljeva izmena i dopuna zakona odnosi se i na to da prijava za osnivanje privrednog društva ubuduće se podnosi elektronskim putem, odnosno samo elektronskim pute, i to je u skladu sa koncept e-Uprave i u skladu sa digitalizacijom koja se odnosi na poslovanje naših privrednih subjekata.

Navešću podatak koji je objavila Svetska banka. Svetska banka je uradila jedno istraživanje, odnosno jednu analizu koja se odnosi na naše područje. Da bi jedan početnik, neko ko želi da uplovi u preduzetničke vode samo otvorio preduzeće, da bi izvršio postupak registracije, prijave, da bi se registrovao kod Republičkog fonda za zdravstveno i socijalno osiguranje, da bi dobio potvrdu o PIB-u, da bi otvorio račun u banci, za sve to, za taj prvi korak neophodno mu je da utroši dva dana. Kada se pređe na elektronski oblik poslovanje, konkretno na elektronsku prijavu, u tom slučaju potrebno je upola manje vremena. Dakle, za jedan dan sve ovo može da se obavi na jedan jednostavniji i kulturniji način, a ne da se dva dana ide od šaltera do šaltera, da se prikupljaju dokumenta i da se potom pristupi prijavi preduzeća.

Izmene i dopune ovog zakona pružaju početnicima i druge olakšice u nekim drugim segmentima. Navešću da kada se za osnivanje preduzeća podnose dokumenta da odrađeni podaci koji se nalaze u dokumentima koji se vode po službenoj evidenciji mogu da se pribave i tako što Agencija za privredne registre traži po službenoj dužnosti te podatke od nadležnih organa. To je svakako olakšica za sve preduzetnike kada kreću, kada prave taj prvi koraka. Međutim, zakon je morao da upodobi i rok koji se odnosi na prijavu, odnosno rok za odlučivanje o prijavi ili eventualno odbacivanje prijave o osnivanju novog preduzeća. Taj rok je ostao kao i do sada – pet radnih dana. Dakle, registrator ima vreme od pet radnih dana da odluči da li će prihvatiti prijavu ili će odbaciti prijavu.

Međutim, šta se tu menja? Po novom zakonu menja se rok otkada počinje da se razmatra prijava.

Dakle, sada se smatralo da od trenutka podnošenja prijave postoji pet radnih dana da se prijava prihvati ili odbaci, a po novim izmenama i dopunama zakona taj rok počinje onog trenutka kada se dobiju svi neophodni podaci, odnosno kada se dobiju sva neophodna dokumenta. Zašto je to važno? Važno je za privrednike u slučaju kada neki državni organ ne dostavi na vreme registratoru određene podatke, onda budući preduzetnik, onaj ko radi prijavu, neće snositi posledice za tuđu neodgovornost, dakle za nečiju neažurnost ili za probijanje određenog roka.

Gde su uočeni problemi u praksi? Problem je najčešće lociran kod onih državnih organa koji ne vode elektronsku evidenciju, a inače su po Zakonu o opštem upravnom postupku dužni da dostave sve podatke registratoru.

U praksi se dešavalo da najčešće sudovi sa zakašnjenjem dostave određene podatke o tome da li je neko osuđivan ili nije, da li se protiv njega vodi krivični postupak i na taj način da je moguće da se prekorači zakonom propisani rok i dobro je što su načinjene izmene u ovom delu i one zaista idu na ruku osnivačima preduzeća.

Ovaj zakon takođe usklađen je i sa drugim zakonima koji regulišu oblast elektronskog poslovanja, pre svega sa Zakonom o elektronskom dokumentu, elektronskoj indentifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju.

Međutim, iako mi primećujemo zaista da postepeno raste poverenje u oblik elektronskog poslovanja situacija na terenu pokazuje da to poverenje ne raste onom brzinom kao što se očekuje i još uvek postoji negde i lebdi sumnja kod budućih preduzetnika u ovakav vid poslovanja, dakle u elektronsko poslovanje.

Naravno, tu su i druge prepreke, kao što nekada ne postoji, odnosno postoji zapravo pristup internetu, ali je ograničen. Potrebno je nekada svi mi da unapređujemo znanje u ovoj oblasti, jer zaista radi se o modernim tehnologijama i logično da na taj način polako prelazimo sa tradicionalnog na moderne oblike poslovanja.

Posedovanje i upotreba elektronskog potpisa još uvek nije zaživela u potrebnoj meri. I kada govorimo o samom procesu registracije preduzeća građani najčešće biraju da dođu lično u Agenciju za privredne i registre i tako obave ovaj deo posla.

Važno je i što je dat rok od 18 meseci, dakle imaćemo godinu i po dana od usvajanja zakona da se sve ovo implementira u praksi. To je sa jedne strane važno i za korisnike registratora, ali je podjednako važno da ostavimo vremena za jedan kvalitetan softver koji će sve moći da podrži u praksi, ono o čemu danas i govorimo. Na taj način ostvarićemo uštede, kao što sam rekao u vremenu, ali ostvarujemo uštede i u novcu. Poznato je da elektronski oblik poslovanja donosi uštede za četvrtinu više nego kada govorimo o tradicionalnim oblicima poslovanja. Dakle, ako neko želi da uradi elektronsku prijavu preduzeća mislim da su njegovi troškovi za 25% niži nego kada tradicionalno ide i bavi se skupljanjem papirologije.

Mi moramo zakonskim izmenama da obezbedimo uslove da se unapredi sistem poslovanja, samim tim da naša zemlja bude bolje rangirana i da zauzme status povoljne destinacije za investiranje. Da sačuvamo jedan trend koji je sada na snazi, ali ću podsetiti da više od polovine investicija koje dolaze u region završe u Srbiji, znači stranih, direktnih investicija.

Svake izmene i dopune zakona, svaki novi zakon koji ide u tom smeru je dobrodošao i za naše preduzetnike, ali daje dobar signal stranim investitorima da smo mi jedno stabilno područje za poslovanje.

Malopre sam pomenuo analizu Svetske banke i opet se moram vratiti na to da Svetska banka prati poslovanje u 190 ekonomija kroz 10 različitih oblasti. Jedna od tih oblasti jeste i ova koja se odnosi na prijavu preduzeća i pre svega toga se tiče određenih kriterijuma kao što je broj procedura, vreme koje je potrebno za prijavu preduzeća, troškove, minimalni kapital koji je neophodan za početak obavljanja nekog biznisa, a kao što sam rekao, mi zaista ovim izmenama i dopunama zakona šaljemo jednu dobru poruku i našim domaćim i budućim zapravo privrednicima, ali i stranim investitorima.

Ova celokupna procedura odnosi se pre svega na mala i srednja preduzeća zato što ona čine oko 99% u učešću naše privrede i u njima je zaposleno od ukupnog broja radnika više od polovine. Takođe, u malim i srednjim preduzećima se tako radi da su ona uglavnom orijentisa na domaće tržište, ali napominjem da ni izvoz nije beznačajan s obzirom da se ne radi o velikim kompanijama i izvoz malih i srednjih preduzeća jeste 46%, što zaista nije malo za ovu oblast.

Mi u SDPS najčešće ističemo i brinemo se o položaju zaposlenih, da imaju što bolji status, da imaju bolje plate, da imaju bolje uslove rada, ali isto tako vodimo računa o malom preduzetništvu, o srednjem preduzetništvu i znamo koliko je ono važno za dalji naš ekonomski razvoj, da je to jedna možda, u ovom trenutku, i najvažnija poluga ekonomskog razvoja Srbije.

Ima dobrih primera, iako mala i srednja preduzeća često imaju određena ograničenja, ipak oni imaju kapacitet da ostvaruju konstantan rast, da proizvedu jedan kvalitetan produkt, a na nama je zaista da obezbedimo što bolje uslove da se tako prosperitetne firme pretvore u jedna velika preduzeća koja će imati značajno učešće na stranim tržištima.

Kada sam rekao da ima dobrih primera tu ću navesti jedan primer iz oblasti malog i srednjeg preduzetništva kod nas, a odnosi se na sektor proizvodnje nameštaja od drveta koji dostiže udeo od 70% u ukupnom izvozu tog sektora. Preduzeća iz ove delatnosti imaju problem sa niskim nivoom produktivnosti, što je i logično, i sa finansiranjem novih tehnologija, ali gde je njihova konkurentska prednost na tržištu? To je da oni dobro koriste svoje znanje, da su konkurentni sa cenama i naravno sa brendovima konkurišu na stranom tržištu oslanjajući se na tradiciju.

Ovaj sektor je dobar primer koji može da posluži i drugima da unaprede svoje poslovanje, da se uključe u međunarodne tokove, što doprinosi usvajanje novih znanja, novih tehnologija, sigurnom plasmanu robe, a naravno samim tim i boljoj naplati.

Dugo vremena je bilo i ustaljeno mišljenje da su velika preduzeća jedini siguran pokretač privrednog i društvenog razvoja. Međutim, već 20 godina u ovom veku vlada sasvim drugačije verovanje, vlada jedan drugačiji trend, što je i logično. Mi još uvek nismo na onom procentu koji je u EU kada govorimo o učešću malog i srednjeg preduzetništva u ukupnoj privredi, ali u svakom slučaju i to je kod nas veoma važno pre svega iako se mala i srednja preduzeća često gase, osnivaju nova, na šta se konkretno odnose izmene i dopune ovog zakona. Praksa je pokazala da su obično mladi ljudi ti koji pokreću nove biznise, koji imaju nove ideje i oni unose svežu krv na tržište.

Na kraju da istaknem i značaj izmene Zakona o centralnoj evidenciji stranih vlasnika i to je zaista jedna globalna tema kada govorimo o onom delu koji ima za cilj da se unapredi sistem blagovremenog otkrivanja pranja novca i finansiranja terorizma. Čini se uvek kada govorimo o terorizmu da je to nečiji drugi problem. Nažalost, i događaji od pre nekoliko meseci u Beču, a sećamo se ranije i Parizu i Briselu i u drugim evropskim državama govore da je terorizam problem na svetskom nivou, da svi moramo da se bavimo njime. Veoma je važno da utvrdimo ko su vlasnici kapitala, da slučajno ne bi došlo do unošenja takvog jednog novca u finansijski sistem i da takav novac posluži za finansiranje terorizma. Jednostavno, sve bezbednosne službe, svi zakoni kada govorimo konkretno o EU moraju da budu usaglašeni i neophodna je saradnja u ovoj oblasti.

Sve ove izmene su u kontekstu modernizacije rada javne uprave i razvoja procesa digitalizacije. Građani treba da imaju potpuno poverenje u ovakav vid poslovanja jer je predviđen pristup podacima putem kvalifikovanog elektronskog potpisa ili kada se govori i utvrđuje identifikacija. Postoje dva, a u nekim slučajevima i tri nivoa bezbednosti. Tako da nema razloga za nepoverenje kada govorimo o elektronskom poslovanju.

Takođe, poslanici Socijaldemokratske partije Srbije podržaće i Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora o garanciji između Republike Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj, jer mislimo da ćemo na ovaj način moći da računamo na sredstva u iznosu od 40 miliona evra koje će Elektroprivreda Srbije uložiti u uvođenje pametnih sistema merenja utroška električne energije. I zaista, to je jedna investicija u budućnost, sada ulažemo da bismo dugoročno ostvarili određenu korist. Dakle, preko 200 hiljada domaćinstava će na jedan moderan način, u realnom vremenu moći da prati troškove koje ostvaruju na ime potrošnje struje.

Ovo, naravno, ima i pozitivne efekte, pre svega što veliki broj domaćinstava još uvek ima zastarela brojila, što za posledicu ima usporavanje u radu distributivnog sistema, a nekada i netačan prikaz stvarno utrošene električne energije. Mislim da ćemo na ovaj način pre svega unaprediti efikasnost, ali ćemo imati i bolju kontrolu nad distributivnim sistemom električne energije i, što je najvažnije, smanjiće se nivo gubitaka u distributivnoj mreži, što je generalno boljka kada govorimo o snabdevanju električnom energijom.

Još jednom da ponovim za kraj da će poslanici Socijaldemokratske partije Srbije podržati sve izmene i dopune zakona o kojima danas raspravljamo. Hvala.

Hvala, potpredsedniče.

Poštovani ministri, koleginice i kolege, danas je u Skupštini Srbije održan Parlamentarni odbor za stabilizaciju i pridruživanje, tačnije sastanak Parlamentarnog odbora za stabilizaciju i pridruživanje i razgovaralo se sa kolegama iz Brisela o daljoj saradnji, odnosno o putu Srbije ka EU. Zato se moje sledeće pitanje odnosi i upućujem ga ministru za evropske integracije Jadranki Joksimović.

Biću konkretan. Naravno da nas sve raduje pozitivan signal iz Brisela da otvorimo klastere tri i četiri i još je možda bolja stvar koju smo čuli da je Srbija ispunila standarde za otvaranje ovih klastera, dakle ništa nam nije poklonjeno. Lepo je čuti kada iz Brisela stižu poruke da posvećeno radimo na pridruživanju EU, ali što se tiče konkretno, klastera 3 i 4. Mi smo, naravno, prihvatili novu metodologiju.

Interesuje me kakve su naše polazne osnove sada, s obzirom da ste i malopre sami rekli da smo mi već otvorili neka poglavlja iz ovih oblasti i šta sve treba da ispunimo dalje da bismo uspešno zatvorili ove klastere, s obzirom da je totalno drugačija metodologija u odnosu na početak kako smo krenuli u pristupne pregovore sa EU? Naravno, ove oblasti se odnose i na zaštitu životne sredine, pa bih voleo da čujem i mišljenje ministarke Irene Vujović na Zelenu agendu, energetiku itd.

Skupština Srbije je u prethodnim mesecima raspravljala i usvojili smo veoma bitne zakone koji se odnose na klimatske promene i Zakon o obnovljivim izvorima energije i energetskoj efikasnosti. Iz trećeg klastera takođe je otvoreno nekoliko poglavlja koji se tiču ekonomske i monetarne politike, preduzetničke i industrijske politike, nauke, istraživanja, obrazovanja, kulture i Carinske unije.

Još jedno pitanje – koliko će nam sama ta činjenica da smo otvorili ta neka poglavlja koja obuhvataju ovi klasteri dalje olakšati posao da uspešno završimo proces, kada govorim konkretno o ovim temama? Hvala.

Hvala potpredsedniče.

Sledeće pitanje je upućeno ministru finansija. Čini mi se da godinama iza nas lebdi jedno pitanje koje se tiče poreza na registraciju vozila i sve češće od građana čujem, a i meni postavljaju to pitanje. Javlja se jedna nelogičnost, a to je onaj tzv. porez na luksuz, kako ga nazivamo.

Tu se javlja nelogičnost da recimo tržišna vrednost auta bude, zbog njegove starosti, performansi niska na tržištu, a da kada neko dođe da registruje taj isti auto, mora da plati i te kako visoku cenu registracije.

Ja sam izveo nekoliko primera. Recimo „pežo“ 607, 3.0, 3.000 kubika, benzinac, 2003. godište košta 1.500 evra, a njegova registracija košta oko 95.000 dinara, odnosno oko 800 evra. dakle, pola njegove tržišne vrednosti.

Ili na primer „folcvagen“ od 5.000 kubika iz 2005. godine, 3.650 evra mu je tržišna vrednost, a za registraciju je potrebno baš zbog ove kubikaže od 5.000 kubika, izdvojiti 1.460 evra.

I tabela pokazuje koja je razlika u tim cenama. Recimo za vozila kubikaže između 1.300 i 1.600 kubika porez je 5.470 dinara, od 1.600 do 2.000 kubika je 11.210, a od 2.500 do 3.500 kubika porez iznosi 112.000 dinara. Da

Da li će se naći neki drugačiji model za ovo oporezivanje, kada govorimo o ovome, jer jednostavno mi ne možemo da nazovemo neki auto luksuznim koji košta 1.500 evra ili 2.000 evra i koji je star 17, 18 godina. To ne može biti luksuzan auto. Luksuzni su oni od 20.000, 25.000 evra i da li je moguće da primenimo neki drugačiji model oporezivanja po kome bi se porez plaćao na osnovu kataloške vrednosti vozila?

Mislim da i na taj način, kada bismo napravili jednu dobru tabelu, ne bi bio ništa manji priliv u budžetu na osnovu poreza, a opet bi bio pravedniji. Hvala. PREDSEDAVAJUĆI: Hvala.

Reč ima ministar Mali.

Hvala.
Veoma sam zadovoljan zaista odgovorima i ministra finansija i ministra za zaštitu životne sredine i ministra za evropske integracije. Iz njihovih odgovora se vidi da smo zaista spremni da rešavamo probleme konkretne, korak po korak.
U skladu sa tim, moram i da se osvrnem povodom činjenica da je godinu dana prošlo od kada je formirana ova Vlada. Podsetiću da je tada u ekspozeu predsednica Vlade navela da radimo na ostvarenju šest ciljeva, odnosno šest prioritetnih tema, a to je borba protiv Kovida, KiM, borba protiv organizovanog kriminala, nezavisno odlučivanje Srbije, vladavina prava i ubrzavanje reformi i dalje ekonomsko jačanje.
Zaista, zaključak je da smo u svim ovim oblastima bili posvećeni i članovi Vlade i parlament da je ostvaren napredak u svakoj ovoj oblasti. Na kraju, kada podvučemo crtu na kraju svakog mandata videćemo rezultat, a rezultat se ogleda u tome koliko građani Srbije bolje žive, da li su veće plate, koliko smo radnih mesta novih obezbedili, kakva nam je socijalna politika, da li svi imaju jednak pristup zdravstvu i obrazovanju, a očigledno da iz dana u dan pokazujemo da smo veoma posvećeni da odgovorno radimo na svim ovim pitanjima. Hvala.

Hvala predsedavajuća.

Poštovani ministre, koleginice i kolege, izmene i dopune Zakona o fiskalizaciji, Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji, pre svega, posmatram kao zakonska rešenja kojima se uobličava naš postojeći pravni sistem i zakonska rešenja koja treba dodatno da ojačaju naš finansijski sistem.

Predloženim izmenama i dopunama Zakona o fiskalizaciji mi ćemo najpre omogućiti stvaranje osnova da implementiramo taj proces elektronske fiskalizacije u Srbiji i kao što je malopre ministar objasnio, u suštini to je jedan tok modernizacije u ovom delu Poreske uprave, ali objasniću šta to konkretno znači i za naše privrednike, a šta to konkretno znači za Poresku upravu.

Pomoću novih elektronskih fiskalnih uređaja, predviđeno je da se svaki račun fiskalizuje u momentu prometa. Dakle, u realnom vremenu vrši se prenos podataka Poreskoj upravi koja će tako dobijati informaciju o izdatom fiskalnom računu i to tačno u trenutku njegovog nastajanja. Zahvaljujući tome, Poreska upravo će imati i bolji uvid u to kako se sprovode zakonske norme koje se tiču obaveza koje imaju preduzetnici prema Poreskoj upravi i biće u mogućnosti da bolje kontroliše izdavanje računa i naplatu poreza.

Ovaj proces će olakšati mnogo i preduzetnicima i Poreskoj upravi. Privrednici će na ovaj način takođe imati bolji uvid u promet svojih preduzeća i to u realnom vremenu, a moći će i brže i lakše da verifikuju poslovne izveštaje. Ovaj proces naravno zahteva tehnološku tranziciju i govorili smo malopre o tome, jer će poreski obveznici morati da nabave nove uređaje u skladu sa tim. Vlada Srbije će im opredeliti određenu novčanu pomoć da bi im olakšala i u ovom segmentu.

U skladu sa potrebama elektronske fiskalizacije i izmene Zakona o fiskalizaciji, mi danas raspravljamo i o Predlogu izmena i dopuna Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Pored toga, ovim izmenama i promenama predviđa se da Poreska uprava po službenoj dužnosti podnese poresku prijavu o obračunatim doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, ne samo za osnivača, već i za članove njegove porodice i to onda kada obveznik propusti da podnese jednu takvu prijavu.

Takođe, još jedna prednost koju propisuju izmene i dopune zakona se odnosi na to da se reguliše onaj deo koji se odnosi na odlaganje plaćanja preostalih kamata. Jedini uslov da može da se odloži plaćanje kamate je taj da bude ispoštovana obaveza da je isplaćena glavnica. Veoma je važno što mi na ovaj način usvajanjem ovakvih zakonskih odredbi još jednom pokazujemo da smo spremni da idemo ka tom putu da ceo proces plaćanja poreza bude transparentan, da su javne finansije svima na uvidu i da svi možemo da posmatramo tokove novca od trenutka kada se on naplati, do trenutka konače realizacije, kada se konačno isplati iz budžeta.

Mi smo prethodnih godina prošli kroz jedan težak period, kroz jedan težak put, kada su primenjene određene mere, mogu reći slobodno nepopularne, u cilju finansijske konsolidacije, ali smo definitivno ostvarili cilj i to se najbolje videlo pre godinu i po dana, kada je došlo do ekonomske krize svuda u svetu, pa naravno odrazilo se to i na nas, usled pandemije izazvane korona virusom.

Država je i tada stala iza privrede i sveobuhvatnim paketom mera zaštitila privrednike od mogućih negativnih posledica. Mi već godinu i po dana pokušavamo da pod naletom ekonomske krize, koja je izazvana zbog pandemije, sačuvamo našu privredu i da zadržimo tempo razvoja koji je bio karakterističan za period pre izbijanja pandemije.

Nije pandemija pogodila samo našu privredu, definitivno se odrazila mnogo više na vodeće svetske ekonomije i logično je da je u svim tim državama bilo potrebno da država stane negde iza privrednika i da bude njima oslonac da bi se sačuvao tok privrednih aktivnosti koji je bio i do tada.

Možemo na osnovu dosadašnjih iskustva reći da smo mi i kao Skupština koja je podržala mere Vlade i Vlada donela prave poteze i uvek možemo da postavimo pitanje da li su ti potezi bili pravi, ali iskustvo je pokazalo da su potezi bili ne samo pravi, već su došli u pravom trenutku, što je najvažnije i za privredu i za građane Republike Srbije.

Smatram da ne treba da imamo dilemu ni da li treba da podržimo izmene Predloga zakona o privremenom registru punoletnih državljana Republike Srbije kojima se uplaćuje novčana pomoć za ublažavanje posledica pandemije. Normalno je da ćemo podržati ovakve izmene iako su one više tehničke prirode i omogućiće onim građanima koji su u međuvremenu postali punoletni da mogu da računaju na novčanu pomoć koja se isplaćuje iz republičkog budžeta ili onim građanima koji su u međuvremenu stekli neki drugi uslov koji se tiče pre svega prebivališta.

Opet moram da naglasim da na početku izbijanja pandemije nisu bile nimalo optimistične prognoze kada govorimo o šteti koju trpe sve svetske ekonomije i kada se očekivalo da će negde i te male ekonomije, među kojima je i naša, kapitulirati pred naletom krize, da će doći do otpuštanja radnika, ipak to se nije desilo i sigurno da je paket mera koji je došao u pravom trenutku pomogao tome i sprečio da dođe do jednog takvog scenarija.

Mi ćemo i ove godine na kraju podvući crtu, videćemo gde smo, videćemo kakvi su nam ekonomski parametri, a u prilog mojih tvrdnji da smo na pravom putu, govori podatak kada smo na kraju prošle godine podvukli crtu i videli smo da je u možda u najtežoj godini kada je izbila pandemija, da smo smanjili nezaposlenost i da je ona u tom trenutku bila jednocifrena.

Nama iz SDPS je najvažnije, kada govorimo o pomoći koja ide i prema građanima i prema privredi, da se pre svega zaštite radnici, da se teret krize ne prelije na radnike. Veoma je važno da zaposleni imaju redovne isplate, da ne dođe do otpuštanja radnika, da otvaramo nova radna mesta i da imamo što bolje uslove za rad.

Sa druge strane, podržavamo i taj koncept da se pomogne privredi i da privreda ostvari sve moguće benefite, ne samo u novčanoj isplati koja dolazi iz republičkog budžeta, nego i u drugim vrstama olakšica koje nudi republička vlada. Mislim da je to jedan pravi recept da se privredne aktivnosti održe na istom onom nivou koje su bile godinama iza nas.

Svaka država, naravno, osluškuje potrebe svog tržišta, osluškuje potrebe svoje privrede i u skladu sa tim preduzima određene mere i ovakva slična formula primenjuje se i u drugim državama u svetu. Ja ću reći da je u aprilu ove godine ili u martu, ne mogu sad tačno da preciziram, u SAD Senat odobrio paket finansijskih mera u okviru borbe protiv pandemije u iznosu od 1,9 hiljada milijardi dolara. Dakle, jedna mera koja je popularna svuda u svetu. Slično je bilo i u Nemačkoj, slično su primenili u Francuskoj, tako da, nismo mi jedini koji na ovaj način pokušavamo da stimulišemo privredu i da pomognemo građanima.

Nad nama uvek i lebdi pitanje šta bi se dogodilo da paket mera, prvi koji je došao, nije došao tada i da je izostao, da država ne pomaže privredi, da ne pomaže preduzetnicima. Naravno, odgovor je vrlo jasan, mislim da bismo se vratili nekoliko koraka u nazad, a onda bi nas čekao još teži posao da obnovimo nivo privrednih aktivnosti kao što je to bilo ranije.

Pred nama je sada da se fokusiramo na budući period, da nastavimo sa reformama, da bismo bili još atraktivniji za strane i za domaće investitore. Činjenica je da je Srbija po broju stranih investicija prva u regionu, da većina od stranih investicija, dakle, više od pola završi u Srbiji.

Ono što uvek ističem i što je važno da smo opredelili, ne samo određenu količinu novca za pomoć privredi, već da je ta količina novca usmerena baš tamo gde treba, odnosno na najugroženije privredne grane, kao što je slučaj sa turizmom, ugostiteljstvom. Pre šest meseci smo izvojevali pomoć za rent a kar agencije, dakle, za one slabe tačke i veoma je važno da oni prežive ovaj težak period.

Takođe, ulaže se i u zdravstveni sistem. Bez kvalitetnog zdravstvenog sistema teško je prevazići bilo kakvu krizu koja se tiče pandemije i moramo opet i mi kao građani da budemo svesni, da budemo odgovorni, da ne opteretimo funkcionisanje zdravstvenog sistema i do sada je sve uspešno funkcionisalo delom i zahvaljujući tome što su i zdravstveni radnici zaista bili posvećeni i što su poneli najveći teret u prethodnih godinu i po dana, ali moramo da budemo odgovorni u smislu da iskoristimo mogućnost i da shvatimo važnost vakcinacije.

Mi smo i kao poslanička grupa u prethodnom periodu i kao stranka, kao Socijaldemokratska partija Srbije apelovali na građane da iskoriste šansu koju je država pružila da se svi vakcinišemo, da na taj način smanjimo rizik od daljeg zaražavanja zbog pandemije korona virusom. Jednostavno, moramo da shvatimo da živimo u 21. veku, da moramo da damo prednost medicini, da moramo da damo prednost nauci, a ne kojekakvim teorijama zavere.

Možda smo se i umorili svi, ceo svet, od ovakvog načina funkcionisanja, ali još jednom apelujem da su solidarnost, odgovornost i disciplina ključni u prevazilaženju krize. Zdravlje je na prvom mestu, ali moramo da nađemo način da u ovakvim uslovima pomognemo i privredi, pomognemo i prosveti. Teško je tu naći balans ali mislim da nam za sada to ide od ruke.

Kada govorimo o izgradnji železnice, Socijaldemokratska partija Srbije će i to naravno podržati. Smatramo da je važno da ulažemo pre svega u infrastrukturu, u puteve, železnice, telekomunikacije, dakle, sve što je građanima svakodnevno od koristi i na taj način mi podstičemo i ravnomeran razvoj svih krajeva Srbije. Hvala.

Hvala, potpredsednice.

Poštovana potpredsednice Vlade, poštovani narodni poslanici, kada govorimo o ovim temama kao što je danas na dnevnom redu tema koja se tiče očuvanja ćirilice, ja ću početi citatom Isidore Sekulić koja kaže: „Jezik čuva narode, a ne nauka. Nauka je sluškinja, jezik je gospodar.“

Da bismo stekli potpunu sliku o značaju ćirilice, odnosno o njenoj upotrebi moramo je sagledati sa nekoliko aspekta. Prvo, to je jedan istorijski kontinuitet i njeno prisustvo na teritorijama gde se ćirilica uvek upotrebljavala. Drugo, o čemu mi danas i raspravljamo, a to je odnos državnih institucija prema ćirilici i to ne samo u prošlosti, već treba sagledati taj status danas, kakav je taj status ćirilice danas.

Dalje, treba videti šta ćirilica predstavlja i šta ćirilica nosi. Naravno, ono nezaobilazno, to je kulturno-istorijski, tradicionalni i pre svega emotivno simbolički odnos prema ćirilici na našim prostorima. Kada sve to sagledamo videćemo koliki je značaj očuvanja ćirilice kao pisma i kao dela jednog jezika.

Prošlo je tačno 1158 godina od početka misije Ćirila i Metodija. Koliko je značajan taj događaj govori podatak da je 2013. godine UNESKO tu godinu proglasio kao godinu misionara solunskih Ćirila i Metodija. Zaista je to događaj koji je važan za sve slovenske narode.

Zahvaljujući Ćirilu i Metodiju i njihovoj posvećenosti, Sloveni su kao najrasprostranjeniji indoevropski narod dobili svoj književni jezik koji je i dan danas u kontinuitetu prisutan u različitim književnim jezicima slovenskih naroda.

Sa istorijskog aspekta takođe je važno reći da misijom Ćirila i Metodija je slovenski jezik postao uz hebrejski, grčki i latinski, četvrti sakralni jezik. Možemo reći da se ta njihova misija odnosila pre svega na jednu borbu da slovenski jezik se koristi da dobije pravo da se koristi u bogosluženju i to je ta borba, kako su je zvali, sa trojezičnicima.

Upravo je slovenski jezik, odnosno kako ga mi danas nazivamo staroslovenski, služio kao književni i crkveni jezik i to na velikoj teritoriji na kojoj su živeli Sloveni. Humačka ploča i Temljički natpis su najstariji ćirilični spomenici, koji su svedoci tragova ćiriličke pismenosti na našim prostorima.

Ćirilica je, kao staroslovensko nasleđe, ostala vezivna nit našeg jezika kroz vekove, a srpska ćirilica, kako je mi danas nazivamo, dovršena je i uobličena zahvaljujući Vuku Karadžiću, i to na tradicijama jedne hiljadugodišnje kulture. Prošla su dva veka od početka te borbe, nešto malo više, dva veka za uvođenje narodnog jezika u književni jezik ili, kako mi to danas volimo da kažemo, za uvođenje narodnog jezika u standardni jezik. Retko koji jezik na svetu ima tako buran dvovekovni hod.

Ćirilica je bila stotinama godina utkana u nacionalni identitet našeg naroda. O tome svedoči pismo Petra Preradovića Vuku Karadžiću iz 1846. godine, koje govori o tome kako su Srbi koji su bili naseljeni na prostoru Austrougarske doživljavali ćirilicu i šta im je ona značila u njihovom nacionalnom identitetu. U pismu se doslovce kaže: „Srbi nisu hteli da čitaju knjige latinicom štampane, a kamoli da pišu tim alfabetom. Austrija i Ugarska su svoje zakone objavljivale ćirilicom.“ Takođe, ćirilica je bila i diplomatsko pismo na dvoru u Rumuniji, Turskoj i Ugarskoj, što samo svedoči o njenom velikom ugledu koji je ćirilica tada imala na Balkanskom poluostrvu.

Podsetiću da je naša najstarija knjiga štampana ćirilicom „Oktoih Prvoglasnik“ krajem 15. veka samo nekoliko godina mlađa od prve ćirilične knjige koja je štampana u Krakovu.

Međutim, 19. vek predstavlja početak vremena nepovoljnog za ćirilicu, odnosno nepovoljnog za njen status i njenu upotrebu. Ćirilica je nosilac i kolevka istorije, tradicije, kulture, našeg kulturnog i pisanog nasleđa i kao takvo bogatstvo se prenosila u 20. vek, ali se u 20. veku, što je karakteristično, polako to bogatstvo bacalo u zapećak. U tom periodu se čak promovisalo mišljenje da je ćirilica zastarelo pismo, neki su zvali seljačko ili prosto pismo, i davala se prednost latinici. Dolazilo je do povlačenja ćirilice, iako je važila formula o ravnopravnosti dva pisma.

Šta je ćirilica značila za nacionalni identitet i šta treba da znači danas, najbolje pokazuju dve činjenice. Prva je da kada je god Srbija bila pod okupacijom okupator je zabranjivao upotrebu ćirilice, i u Prvom svetskom ratu i u Drugom svetskom ratu. Druga činjenica je ta što je veliki broj kulturno vrednih dela ispisan ćirilicom, a ne predstaviti svoju kulturu to znači i odricanje od prošlosti, ali i od sadašnjosti i budućnosti.

Među našim lingvistima vladaju različita mišljenja u vezi sa statusom, u vezi sa prisustvom, odnosno nedovoljnim prisustvom ćirilice u javnom životu i u vezi sa zaštitom ćirilice. Neki zastupaju stav o ravnopravnosti dva pisma, što naš zakon i garantuje. Dakle, da se zadrže oba pisma kao izraz bogatstva jednog jezika, i to je ste pokazatelj tolerancije, ali često jedna grupa lingvista daje prednost latinici.

Na primer, Ivan Klajn kao argumente navodi i govorio je o tome zašto je latinica potiskivala ćirilicu u 20. veku, o čemu sam već govorio. Kaže da je to zbog toga, ne zbog komunizma, ne zbog mondijalizma ili bilo kakve druge zavere, već što latinica i ćirilica nisu simetrične i zato ne mogu biti u istom položaju.

Argument je da nam je latinica neophodno za latinski jezik, pre svega zbog medicine, za engleski jezik i za druge strane jezike. Takođe, neophodna nam je i za, ako idemo dalje, apotekarske recepte, za registarske tablice na automobilima, za matematičke, hemijske formule. Ali, mislim da fokus problema nije u tome, već je problem u nečem sasvim drugom. Iako je u 20. veku, prošlom veku, zakon uvek i garantovao

ravnopravnost ćirilice i latinice, mnogi nisu pisali ćirilicom iako su to mogli. Mi ni ne treba da pomislimo da ukinemo dvoazbučnost, već naše namere moraju da budu takve da cilj bude da se sačuva ćirilica i da ne ispari postepeno iz upotrebe.

Uvek možemo da iznosimo različite stavove i različita mišljenja, neko će čak da tvrdi da mi treba da postanemo i ćirilična zemlja, ali nesporno je, i to je jedan minimum koji moramo da uvažimo, da je ćirilica kultno dobro koje moramo da sačuvamo. U tom kontekstu i smatram da treba da ide današnja rasprava.

Sa druge strane, postoji grupa lingvista koji zastupa stav da je ćirilica stožerna vertikala našeg kulturnog istorijskog identiteta, da je ona naše prvo pismo, što i jeste, ali da latinica treba da ima podjednaku upotrebu u praksi. Ljudi na našim prostorima i te kako se služe latinicom i na latinici je napisan veliki broj dela. Isto tako važi pravilo kao i kod ćirilice, ako bismo se odrekli toga mi bismo se odrekli i svih tih književnih dela nastalih na drugom pismu, što naravno nije naš nacionalni interes.

Dakle, niti želimo niti smemo da dozvolimo hajku na latinicu, a još manje ono što smemo to je da dozvolimo da ćirilica padne u zaborav, već moramo da učinimo sve da je sačuvamo.

Podsetiću da je Džordž Bernard Šo za ćirilicu rekao da je to najsavršenije i najjednostavnije pismo, da je još 1937. godine u Lajpcigu doktor Veber u svom doktoratu azbuke sveta na osnovu istraživanja tvrdio da je srpska ćirilica najbolja i da najmanje zamara oči.

Dužni smo da negujemo ćirilicu, kao što smo dužni da negujemo naš jezik. Jezik je živa kategorija i normalno je da se on vremenom menja, normalno je da strane reči dospevaju u naš jezik, ali je pitanje u kojoj meri će one zameniti domaće reči. Inovacije i nauka svakako diktiraju upotrebu stranih reči u našem jeziku, ali nažalost ide se i u drugu krajnost i čini mi se da je postalo pomodarstvo da ljudi namerno koriste varvarizme, da se na taj način veliki broj tuđica ustalio u naš svakodnevni govor.

Takođe, deca gledaju strane filmove, gledaju Jutjub kanale, gledaju i igraju video igrice i nesvesno inkorporiraju strane reči u svoj rečnik. To je neki rečnim kojim oni komuniciraju među svojom generacijom. Međutim, dešava se danas da roditelji ne razumeju ono što im deca nekada govore, upotrebili su neke reči kao što su prenkovanje, demidž, kao što su još neke druge reči koje su uzeli i prihvatili sa Jutjuba i video igrica. Ali, opet, to je problem neki koji ide iz kuće.

Ono što mi kao društvo moramo da uradimo, to je da više cenimo svoj jezik, da više cenimo svoje pismo. To je onaj deo gde moramo mi da se pozabavimo, a naročito prosveta.

Evo, ja sam juče sa svojim sinom, koji je pošao u prvi razred, učio prvu pesmicu. Nažalost, njegova prva pesmica je bila na engleskom jeziku. Nemam ništa protiv engleskog jezika, jedan sam od onih koji zagovara da deca uče što više jezika. Međutim, prva pesmica u školi je bila na engleskom jeziku, na CD disku su deca slušala, imali su za domaći zadatak da nauče. Mislim da je simbolično trebalo da nauče prvo pesmicu na srpskom jeziku, pa da nastave dalje.

Ima i onih koji namerno ubacuju u svoj govor varvarizme, jer misle da će tako predstaviti sebe u boljem svetlu, da će izgledati modernije, da će izgledati pametnije. Sećam se, još profesor na fakultetu nam je pričao o tom trendu koji je vladao negde u 20. veku, pa je jedna šaljiva anegdota bila da je jedan funkcioner držao govor, pa se trudio u svom govoru da upotrebi što više varvarizama jer mu je to delovalo da će biti školovaniji. Onda kada je završio govor došao je, seo je pored činovnika koji je nižeg ranga od njega i pitao ga kakav je bio, a činovnik je rekao – bili ste odlični, ništa vas nisam razumeo. Nažalost, to se dešava, čini mi se, i dan danas i na taj način se gubi lepota jezika.

Ipak, moramo da budemo i svesni da živimo u vremenu izražene globalizacije, gde velike kulture, velike države nameću svoje vrednosti manjima i očito je da neke zapadne vrednosti kao plima se polako prelivaju na ostatak sveta. Te vrednosti nisu u duhu naroda, ne samo u Srbiji, već i čini mi se svih naroda na Balkanskom poluostrvu, ali je utisak da nesvesno preuzimamo tu zapadnjačku kulturu, da preuzimamo taj vokabular. Zaista, postoji bojazan da preuzimajući tu jednu kulturnu matricu mi dođemo u situaciju, kada ne bismo radili ovo što danas radimo, kada ne bismo usvajali ovakve zakone, da i ćirilica ostane jedno bledo sećanje na pismo kojim su ispisana značajna dela naše književnosti.

Podsetiću i da je nakon ulaska Bugarske u Evropsku uniju ćirilica postala treće službeno pismo u Evropskoj uniji, pored latinskog i grčkog pisma. I možda je Grčka tu najbolji primer, koja je zadržala osobenosti svog pisma i kada putujemo kroz Grčku često možemo videti na putokazu samo gradove ispisane na grčkom jeziku, ne čak ni na latiničnom jeziku, a opet Grčka ide korak uporedo sa ostatkom Evrope što se tiče svog razvoja.

Kada sam malopre govorio o problemima ćirilice na našim prostorima u 20. veku, mislim da smo opet ušli u 21. vek na bolji način, konkretno u nekim ustavnim rešenjima, gde Ustav iz 2006. godine vraća jedan bolji status ćirilici kao nacionalnom pismu, ali ne zanemarujući ulogu i upotrebu latinice.

Član 10. našeg Ustava glasi – U Republici Srbiji u službenoj upotrebi je srpski jezik i ćirilično pismo. Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom na osnovu Ustava, a Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma dodatno uređuje ovu oblast. Čini mi se da smo mi zaista dali garanciju da će oba pisma živeti podjednako i da će se koristiti u stvaranju daljih književnih, naučnih i drugih radova u našoj zemlji.

Smatram da je nesporno da ćirilici treba vratiti dostojanstvo i adekvatno mesto u našem društvu, uz angažovanje svih društvenih autoriteta, kao što je nesporno da takvo angažovanje ne sme da izostane ni kada je u pitanju zaštita kulturnog i pisanog nasleđa na bilo kom drugom jeziku na našim prostorima, a koje čine deo našeg kulturnog opusa.

Za kraj samo da kažem, kao što se to i pretpostavlja, poslanici SDPS podržaće ovaj zakon o kome danas raspravljamo. Hvala.

Hvala, potpredsedniče.

Poštovana ministarko, poštovani predstavnici ministarstva, koleginice i kolege, ja ću danas samo u skladu sa vremenom koje imam na raspolaganju govoriti o Sporazumu između Banke za razvoj Saveta Evrope i Republike Srbije, jer on omogućava povećanje kapaciteta za još 1.400 mesta u studentskim domovima u Srbiji. On je u svakom slučaju opravdan zbog samog podatka da godišnje u Srbiji konkuriše oko 19.500 studenata za studentski smeštaj, a da je kapacitet trenutni oko 17.000 mesta.

Studentski domovi obezbeđuju i predstavljaju jednu bitnu stavku i uštedu u budžetu svakog studenta, odnosno njegove porodice. Kada student nije u mogućnosti da sebi priušti iznajmljivanje stana u gradu gde studira predstavlja i te kako dobro rešenje sa tog finansijskog aspekta. Svi znamo da su univerzitetski centri skoncentrisani u velikim gradovima i samim tim su troškovi života u tim gradovima veći, tako da studentski dom može uvek da predstavlja jedno dobro alternativno rešenje.

Kao student sam živeo u studenskom domu i završio sam fakultet živeći u studenskom domu i mogu da kažem da pored tog finansijskog aspekta studentski dom pruža mnogo više pogodnosti za studente. Pre svega, oni tu mogu da računaju na restoran, na biblioteku, čitaonicu, sportske terene i na jedan veoma bogat društveni život. Tako da, život u studentskom domu studentima pruža jedno dobro iskustvo, pruža bogat društveni život i jednu korisnu životnu školu.

Iako je tokom godina ulagano u renoviranje i unapređivanje smeštaja zbog broja studenata potreba za novim domovima je i dalje izražena i stoga su ulaganja u proširivanje postojećih kapaciteta značajna i uvek su dobrodošla. Jasno nam je da je potrebno više visokoobrazovanih ljudi i činjenica je da u jednoj generaciji oko 40% mladih upisuje fakultete. Zato je opravdana izgradnja, odnosno povećanje studentskog smeštaja.

Važno je i što se sredstava opredeljuju ne samo za smeštaj studenata u Beogradu već i 400 mesta je opredeljeno za Niš. To samo pokazuje rešenost države da ravnomerno ulaže u sve delove Srbije, ne samo u Beograd, već i u druge univerzitetske centre.

Takođe, izgradnja novih domova sa sobom ima i značajne benefite jer se radi u skladu sa savremenim potrebama, sa savremenim standardima, od modernih instalacija do moderne opreme, tako da će kvalitet života u novim studentskim domovima biti na visokom nivou. Posebno bih napomenuo da će domovi imati 10% od svog kapaciteta, mesta koja su prilagođena studentima sa posebnim potrebama. Tu smo pokazali još jednom da mislimo na socijalnu dimenziju kada govorimo i o studentskom životu.

Izgradnja studentskih domova podrazumeva ispunjavanje naših obaveza prema mladima da univerzitetsko obrazovanje bude dostupno svima. Mi iz SDPS često kažemo i insistiramo na tome da moramo da budemo društvo koje će svima dati podjednake šanse da se obrazuju, bez obzira na njihov materijalni status.

Ovakve investicije su od najvišeg značaja za budućnost našeg obrazovanja, ali i za budućnost naše države. Ne treba da bude suština toga da kada se mladi obrazuju, odnosno da im mi obezbedimo odlične uslove za obrazovanje, pa kada se obrazuju da odu u inostranstvo, suština je da oni ostanu ovde. Nakon toga mi treba da stvorimo takve uslove da mladi nakon završenih fakulteta dobiju dobro plaćene poslove, da budu motor razvoja našeg društva, kako ekonomskog, tako i kulturnog. Samo na taj način mi ćemo postići ovaj koncept koji sada u delu sprovodimo, a jedan od koraka, jedan od preduslova je upravo ovo što danas radimo, a to je da radimo na poboljšanju studentskog sadržaja. Hvala.

Hvala, potpredsednice.

Poštovana ministarko, poštovani predstavnici Vlade, koleginice i kolege, danas kada razgovaramo o novom Zakonu o zaštiti potrošača moramo da imamo na umu da važeći zakon, koji je još uvek na snazi, je donete 2014. godine, da se za ovih sedam godina promenilo mnogo toga na tržištu. Jednostavno, ovakva jedna oblast je veoma osetljiva, tržište je dinamično. Mi, inače, živimo u jednom društvu koje i nosi negde naziv potrošačko društvo i potrebno je stalno da radimo na unapređivanju zakonskih normi, na unapređivanju pravne regulative da bismo bili u toku sa tržišnim kretanjima. Nadam se da ćemo i ovim izmenama zakona unaprediti pravnu regulativu i otkloniti nedostatke koji sada postoje u praksi.

Pored Zakona o trgovini, koji zauzima centralno mesto kada govorimo o uređivanju prometa roba i usluga i ponašanju učesnika na tržištu, podjednako je važan i Zakon o zaštiti potrošača, jer se on direktno odnosi na krajnje korisnike, odnosno odnosi se na kupce roba i usluga.

Mi često ovde u parlamentu raspravljamo o merama koje su dobre za privredu, koje su dobre za privrednike, naročito za razvoj privatnog sektora. Ovo je dan kada razgovaramo o jednim drugim merama, merama koje se odnose na korisnike usluga. Mogu slobodno da kažem da su dva veoma važna zadatka države kada govorimo o ovoj oblasti, a to je, prvi, da se obezbede uslovi za stabilno i snabdeveno tržište, a drugi je da se obezbede efikasni mehanizmi da se zaštite potrošači. Da građani budu sigurni da će za svoj novac dobiti proizvode gde se garantuje propisani kvalitet, da na taj način steknu poverenje u pravni okvir i, naravno, da koriste sve mehanizme koji su im na raspolaganju da bi mogli da ostvare svoja prava.

Ovaj predlog zakona unosi nekoliko novina u odnosu na prethodni zakon. Jedna od najznačajnijih, po mom mišljenju, je ona koja se odnosi na nov postupak vansudskog rešavanja spora. I do sada je postojala ovakva praksa, do sada je postojao postupak vansudskog rešavanja sporova, ali na jedan drugačiji način.

Sada se uvode, pre svega, dve važne izmene. Prva je da su trgovci obavezni da učestvuju u vansudskom rešavanju sporova, a druga je da se finansijski obezbeđuje novac iz budžeta za funkcionisanje tela koji vodi vansudsko rešavanje spora.

Ako uporedimo sadašnju praksu, odnosno praksu koja važi po ovom zakonu i ono što sledi, što očekujemo da će biti nakon usvajanja zakona, možemo videti značajan napredak. Na primer, sada se dešavalo da kada kupac reklamira određeni proizvod, može prodavac da odbije reklamaciju uz odgovarajuće obrazloženje. Ne mora da ide na vansudsko rešavanje spora, čak i ako kupac to želi. Onda kupcu, ako je nezadovoljan, jedini način da dođe do pravde jeste da ide na sud.

Novi Zakon o zaštiti potrošača predviđa drugačije mere. Samim tim što će se obezbediti sredstva za funkcionisanje tela za vansudsko rešavanje potrošačkog spora je značajan iskorak. Na primer, dešavalo se da roditelj kupi detetu sportske patike i nakon tri, četiri treninga, nakon nekoliko šutiranja lopti i nekoliko trčanja odlepi se đon. Kupac dođe u sportsku radnju, reklamira, dešava se, ja znam takve slučajeve, da trgovac odbije reklamaciju, uz obrazloženje da obuća nije nošena na adekvatan način. Kupcu to nije logično, naravno, želi dalje da potraži pravdu. Ako želi da ide u vansudsko rešavanje spora, on mora da uplati naknadu telu koje je zaduženo za to, koja ja mislim da iznosi 7.500 dinara. Patike, na primer, koje koštaju pet, šest hiljada dinara manje su vredne od tog iznosa novca.

Onda se kupcu po sadašnjem zakonu ne isplati da ulazi u takvu vrstu spora, osim ako roba nije neke veće vrednosti. U tom slučaju, čak i ako prodavac želi da uđe u vansudsko rešavanje spora, kupac će biti demotivisan upravo zbog ove naknade. Ovim novim predlogom zakona mi otklanjamo ove nedostatke.

Takođe, dešavalo se i da prodavac odbije reklamaciju, kupac je ubeđen da su razlozi za odbijanje reklamacije neopravdani i čak kada želi da plati naknadu za vansudsko rešavanje spora, opet prodavac nema obavezu da uđe u takav postupak. U tom slučaju, kupac mora da pokrene sudsku parnicu.

Sama pomisao da se ulazi u sudski postupak, postupak dokazivanja, eventualnog veštačenja u startu demotiviše kupca da nastavi dalje, da pokuša da ostvari svoje pravo. Uvođenjem instrumenta da su prodavci obavezni da učestvuju u ovakvoj vrsti rešavanja spora ohrabriće i kupce i prodavce da reše spor pre samog odlaska na sud.

Sama činjenica što će po novom zakonu trgovci biti obavezni da učestvuju u vansudskom rešavanju potrošačkih sporova trebalo bi da ih i motiviše na neki način, da ih privoli da posluju, odnosno da poštuju poslovnu etiku. Uvek treba da važi ona izreka da je kupac uvek u pravu. Dobar trgovac će poštedeti i sebe i kupca da se iscrpljuje u određenim sudskim postupcima i na vreme će uvažiti opravdane reklamacije. Siguran sam, i to je uvek i preporuka trgovcima, da će na taj način dobiti poverenje kupaca i njihovu lojalnost na duži period.

Takođe, novi zakonski predlog briše gornju vrednost robe, odnosno usluge koja je predmet spora. Sada je ta gornja vrednost po zakonu 500 hiljada dinara. Dakle, ako je po sadašnjem važećem zakonu vrednost robe koja je predmet spora veća od 500 hiljada dinara ne može se ići u vansudsko rešavanje spora. Ovaj zakon briše tu gornju granicu i mislim da ta gornja granica i ne treba da postoji, jer se na taj način diskriminišu određene kategorije kupaca, recimo, kupci automobila ili poljoprivredne mehanizacije, sve one robe koja ima veću vrednost.

Dobro je što će ubuduće vansudsko rešavanje sporova rešavati lica koja su posrednici u skladu sa Zakonom o posredovanju, diplomirani pravnici sa dve godine iskustva u građansko pravnoj materiji i koji su upisani u listu tela koje vodi nadležno ministarstvo.

Dakle, alternativno rešavanje sporova je mehanizam koji potrošačima i trgovcima omogućava da sporove rešavaju na brz i efikasan način i pri tome štede novac i jedni i drugi. Tako će i lakše i brže i jeftinije rešiti problem u odnosu na sudske postupke.

Da bi potrošači bili upoznati sa svojim pravima predviđeno je da trgovci u prodajnim objektima imaju obavezu da istaknu obaveštenje da su dužni da učestvuju u vansudskom rešavanju spora. Ko ne bude istakao takvo jedno obaveštenje na vidljivom mestu u prodajnom objektu on će morati da plati kaznu od 50 hiljada dinara, što je ista kazna kao i da ne učestvuje o ovakvom jednom postupku.

Uvođenjem obavezne medijacije u nekoj meri biće rasterećeni sudovi i novim zakonom je propisano da sudovi imaju obavezu da evidentiraju svaku tužbu potrošača i da jednom godišnje dostavljaju podatke o broju potrošačkih sporova, broju donetih odluka i prosečnoj družini trajanja sudskih sporova. Na ovaj način mi ćemo formirati jednu preciznu evidenciju podataka na osnovu koje ćemo moći da pratimo koliko je potrošačima dostupna sudska zaštita i u kojoj meri je oni ostvaruju. Takođe, ovi podaci će biti dobra osnova da se predlažu dalja sistemska rešenja za ovu oblast.

Informacije o broju potrošačkih sporova je i predmet interesovanja Evropske komisije i Evropska komisija koristi ove podatke kada sačinjava izveštaj o napretku Srbije u napredovanju ka EU, a zbog ne postojanja ove evidencije mi do sada nismo mogli da pružimo tačne i adekvatne podatke.

Kada govorimo o pravosuđu, moram da istaknem da su prekršajni sudovi u velikoj meri preopterećeni, da su rokovi zastarelosti prekršajnih postupaka kratki i to utiče na svrsishodnost i efikasnost kažnjavanja. Siguran sam da će još jedna novina u Zakonu o zaštiti potrošača uticati da se rastereti rad prekršajnih sudova. Naime, predlogom zakona je predviđeno da tržišni inspektor može da izrekne prekršajni nalog trgovcu. To je predviđeno samo u određenim situacijama, naravno, ne u svim, kao što su situacije kada nije istaknuta cena, kada nije izvršena obaveza predugovornog obaveštavanja kupaca, kada se ne vodi ili se ne čuva evidencija primljenih reklamacija itd.

Dakle, u tim slučajevima inspektor može na licu mesta da izrekne novčanu kaznu i ako je kazna plaćena u roku od osam dana postupak je takav, ona se umanjuje za 50%. Uprava za trezor kada proknjiži tu uplatu, vraća povratnu informaciju ministarstvu i time se sav taj postupak vrlo efikasno završava i na ovaj način obezbeđuje se efikasnija naplata sredstava koja pripadaju budžetu.

Inače, ovakve mere nisu nepoznate tržišnoj inspekciji i sada tržišna inspekcija koristi ovakve mere, ali po dva druga zakona – Zakon o trgovini i Zakon o oglašavanju. Sada je samo efikasnija procedura, kada govorimo o Zakonu o zaštiti potrošača, jer je sadašnja praksa kada postupaju po ovom zakonu bila da kada se uoči neka nepravilnost inspektor donosi rešenje i dalje se prosleđuje prekršajnom sudu, a onda prekršajni sud izriče konačnu kaznu i samim tim je ceo postupak sporiji. Očekujem da će u budućnosti biti mnogo efikasniji.

Kada sam malopre govorio o rešavanju sporova, propustio sam da istaknem ulogu organizacija koje se bave pravima potrošača. Ove organizacije su i do sada imale aktivnu ulogu u rešavanju konkretnih problema prilikom reklamacije. Imale su aktivnu ulogu i u sprovođenju politiku, odnosno u kreiranju politike koja se odnosi na zaštitu potrošača, bilo da učestvuju u savetodavnim telima ili u radu komisija za rešavanje reklamacija, bilo da zastupaju potrošače u parničnim postupcima.

Podaci za prethodne četiri godine ukazuju da se građani obraćaju često ovakvim organizacijama, ali da je 82% pomoći koju dobijaju savetodavna pomoć, a samo 10% je pomoć koja su udruženja pružila potrošačima, a koja se odnosi na direktne pregovore sa trgovcima u cilju pružanja, odnosno rešavanja određenog spora.

Očigledno je da je neophodan veći fokus na rad udruženja, da se ojačaju njihovi kapaciteti, da budu osposobljeni za rešavanje sporova i veoma je važno, a mislim da to imamo i sada, da svaki region bude dobro pokriven kada govorimo o regionalnim udruženjima koja se bave zaštitom potrošačkih prava.

Neophodno je, takođe, da rad ovih udruženja bude transparentan, da građani u većoj meri budu upoznati sa radom udruženja, jer se dešava da oni za njihov rad saznaju tek onda kada se obrate tržišnoj inspekciji, pa tržišna inspekcija iscrpi sve moguće mehanizma, pa ih onda uputi na udruženja za eventualnu pomoć u ostvarivanju prava.

Još jedna novina koja možda nije najvažnija, ali vidim da je izazvala dosta pažnje u javnosti, a to je uvođenje registra pod nazivom „Ne zovi“. Siguran sam da je svako od nas bar jednom primio telefonski poziv od neke kompanije da dobije neku ponudu za neki proizvod, da dođe na neku besplatnu promociju i često ti pozivi znaju da iziritiraju ljude, a ne znaju kako da spreče i zaustave dalje pozive.

Sada će ovaj registar na jedan dobar način, na sistemski način rešiti ovaj problem. Pokazalo se, a ja sam to čuo, u praksi da su ti pozivi usmereni na one potrošače, obično penzionere i zdravstveno ugrožene potrošače. Proizvodi koji se njima nude uglavnom nisu srazmerni njihovoj finansijskoj moći i kada vrše promociju i prodaju te proizvode, promoteri namerno izbegavaju da ispune svoju zakonsku obavezu i ne obaveste unapred kupca da može da odustane u roku od 14 dana. Kada se onda sve sabere, slegnu utisci, potrošaču bude kasno da vrati određeni proizvod i onda se obraća za pomoć ministarstvu, konkretno tržišnoj inspekciji, a gde je onda teško da se pomogne u takvim slučajevima.

Ovo uvođenje registra nije neka novina u zapadnim zemljama. Postoji u zemljama EU, postoji u SAD, Velikoj Britaniji i Australiji.

Još jedan problem koji se dešavao u praksi, a smatram da će novi zakon rešiti taj problem jeste kada pružalac usluge pre izvršenja posla klijentu kaže da će ta usluga koštati određeni iznos novca, a kada završi posao ta cena bude znatno veća. Tom prilikom, pre otpočinjanja posla, dovodi u zabludu potrošača. Iz tog razloga zakon predviđa da za pružanje usluge čija je vrednost veća od 5.000 dinara prodavac je dužan da napravi proračun na trajnom nosaču zapisa sa specifikacijom usluge i da dobije saglasnost potrošača i tek onda može da pristupi poslu.

Dešavalo se da neko pozove majstora za popravku klime, veš mašine, nema veze i pre nego što krene u posao majstor kaže da će to koštati 3.000 dinara, a kada završi posao kaže da je imao neke neplanirane troškove, da su delovi bili skuplji, pa taj račun izađe do 10.000 dinara i, naravno, potrošač mora da plati to.

Ovom zakonskom normom mi ćemo preduprediti da dođe do takvih situacija. Jednostavno, majstor prvo mora da napravi specifikaciju, ponudi je kupcu, kupac prihvati i tek onda pristupa poslu. Ako kasnije budu troškovi uvećani, kupac čak po zakonu nije ni dužan da plati za takve radove.

Za pohvalu su i propisi koji regulišu prava potrošača iz oblasti turizma, odnosno rada turističkih organizacija. Veoma je važno, pogotovo u vremenu u kojem živimo, da potrošači budu zaštićeni u ovoj oblasti, da mogu da računaju na adekvatna putovanja, na smeštaj koji je, zapravo, i reklamiran, da ih niko nigde ne ostavi na cedilu.

Uz sve ovo mogu da kažem da je ovaj zakon obuhvatio jedan kvalitetan paket mera, koji pre svega ojačavaju mehanizme za zaštitu potrošača, koji otklanjaju slabosti koje postoje u praksi, omogućavaju trgovcima da lakše rešavaju sporove i jača se uloga organizacija za zaštitu potrošača.

Mislim da su i to dovoljni razlozi da svi podržimo novi Zakon o zaštiti potrošača. Svakako, poslanici SDPS glasaće za ovaj zakon. Hvala.

Hvala, potpredsednice.

Poštovana ministarko, koleginice i kolege, činjenica je da su najvažniji partneri Srbije u spoljnotrgovinskoj razmeni države članice Evropske unije, a na drugom mestu države potpisnice Sporazuma o slobodnoj trgovini u centralnoj Evropi.

Srbija tu ima dominantan položaj, zahvaljujući najrazvijenijoj i najvećoj privredi u regionu. Podaci iz 2020. godine potkrepljuju ove tvrdnje. Naime, Srbija je procentualno najviše trgovala sa državama članicama Evropske unije 61,4%, a na drugom mestu su države članice CEFTA. Ono što je važno u toj trgovini sa zemljama iz regiona jeste što smo ostvarili suficit i suficit je nešto veći od dve milijarde dolara. Najviše je suficit rezultat toga što smo izvozili poljoprivredne proizvode, elektronske mašine i aparate, naftne derivate, automobile i pića.

Mi danas raspravljamo o izmenama Aneksa 4, koji se odnosi na pravila o poreklu proizvoda, o poreklu robe. Sama činjenica da govorimo o ovako jednoj temi i da usvajamo ovakav jedan sporazum jeste da na taj način povećavamo konkurentnost naših roba, konkurentnost naših usluga na stranim tržištima, bolje se pozicioniraju naše kompanije u tom slučaju i bolje pozicioniraju svoje brendove. U uslovima sve izraženije globalizacije, kada govorimo o toj regionalnoj i subregionalnoj saradnji, upravo je takav vid saradnje neophodan i dolazi sve više do izražaja u ovakvim tržišnim uslovima, odnosno u ovakvoj tržišnoj utakmici.

Logično je i da će države koje su na sličnom nivou razvoja i koje imaju slične ekonomske probleme da se udružuju, da udružuju svoja sredstva, da pre svega odgovore na neke svoje reformske procese ali, naravno, i da odgovore na izazove koje nameće globalizacija na nivou svetske ekonomije.

Jedan od osnovnih ekonomskih, ali i političkih ciljeva ove regionalne saradnje jeste i to da države koje su članice CEFTA se na ovaj način najbolje pripremaju da pristupe tržištu i da postanu punopravne članice Evropske unije. Pokazalo se u prošlosti da je CEFTA ispunila svoju ulogu i da je dobro pripremila članice koje su nekada bile deo ovog sporazuma i koje su sada deo jedinstvenog evropskog tržišta. Naravno, i zemlje Zapadnog Balkana su kao svoj prioritet i strateški interes postavile da postanu punopravne članice Evropske unije. Srbija je jedna od tih zemalja i Socijaldemokratska partija Srbije uvek će podržavati takav put. Ovakav oblik ekonomske saradnje doprinosi razvoju regionalne ekonomije u celini. Na taj način države potpisnice postižu bolje rezultate i koriste pritom prednosti zajedničkih projekata i prednosti zajedničkog nastupa na trećim tržištima.

CEFTA, kao Sporazum o slobodnoj trgovini, omogućio je bolju saradnju posebno među tradicionalnim partnerima, ali u svakom slučaju potrebno je i dalje da se radi na unapređivanju te saradnje, na pronalaženju novih načina da se unapredi trgovina, posebno kada govorimo u odnosu sa državama članicama Evropske unije. I to će se, naravno, postići tako što koristimo sinergetski efekat država članica koje su potpisnice CEFTA.

Logično je da se države povezuju po geografskim principima, jer na taj način su niži troškovi transporta, na taj način oni iskazuju slične karakteristike tržišta, kao i potrebe potrošača. Nama je važno da naše kompanije razviju svoje kapacitete u pravom smislu, da kvalitet roba i usluga bude na zavidnom nivou i na kraju će potrošači imati najveću korist od toga jer će dobijati po najpovoljnijim cenama najbolji kvalitet proizvoda.

Važno je da i dalje razvijamo ovakvu vrstu saradnje sa državama iz regiona i to je jedan put kojim treba da nastavi Srbija i to je put od koga ekonomsku korist imamo ne samo mi, nego i sve ostale članice potpisnice CEFTA. Hvala.

Hvala, potpredsednice.

Koleginice i kolege, mi kroz izmene Zakona o kulturi i kroz podzakonske akte stvaramo preduslove za donošenje drugih zakona i ti zakoni kasnije uvek i budu detaljno regulisani i detaljno regulišu pojedine oblasti kulture i oni moraju biti u skladu sa načelima utvrđenim u Zakonu o kulturi, čime se stvaraju zakonski preduslovi za ujednačenu sistemsku, a samim tim efikasnu regulaciju celokupne oblasti kulture.

Izmene ovog zakona, samim tim, imaju dalekosežne posledice po kulturnu politiku u Srbiji, način na koji funkcionišu ustanove kojima je bavljenje kulturom primarna misija i samim tim izmene ovog zakona imaju opsežan uticaj na razvoj same kulture u našoj državi.

Izmene koje su pred nama usaglasiće Zakon o kulturi sa Zakonom o rodnoj ravnopravnosti i to će omogućiti ravnomernu zastupljenost manje zastupljenog pola u Nacionalnom savetu za kulturu, upravnim odborima i nadzornim odborima, tako što će propisati da u nadzornim odborima i u upravnim odborima mora biti najmanje 40% pripadnika manje zastupljenog pola i utvrđuje se na predlog ministra za izbor Nacionalnog saveta za kulturu da treba da se obezbedi ovaj procenat u nadzornim odborima.

Kada je malopre ministarka Čomić obrazlagala ovo, ona je dala jednu lepu konstataciju da nije ovo zakon o ženama, zapravo ovo je zakon i o muškarcima i o ženama, naročito kada govorimo u oblasti kulture i naročito se to vidi u oblasti kulture, zaista gde imamo veliki broj žena koje su na radnim mestima i na određenim pozicijama u oblasti kulture i mogu čak reći da ovaj zakon ide u prilog muškarcima, kao manje zastupljenom polu u ovoj oblasti.

Načelo rodne ravnopravnosti jedno je od temeljnih vrednosti modernih demokratskih društava. Zasnovano je na ideji o jednakosti ljudskih bića, kao pripadnika ljudske zajednice.

Šta to znači u praksi, šta to znači u politici? To znači da su žene i muškarci jednako prisutni u svim područjima javnog života, da imaju jednak status, jednake mogućnosti za ostvarivanje svojih prava, ali i da imaju pravo na jednaku korist od svojih rezultata.

Načelo ravnopravnosti polazi od toga da sva ljudska bića imaju pravo da razvijaju svoje sposobnosti, usavršavaju i realizuju lične kapacitete i da niko nema pravo da ih u tome onemogućava, gurajući ih u unapred zadate rodne uloge, kao što je to bio slučaj kroz istoriju ljudskog društva, a nažalost ni dan-danas to nije u potpunosti iskorenjeno kao obrazac života. Put ka ravnopravnosti je društveno prihvatanje jednakih šansi i muškaraca i žena da učestvuju i da kontrolišu dobra i resurse zajednice čiji su članovi.

Kada pogledamo opet sa druge strane kakva je realnost, realnost je takva i najbolje je opisana u Nacionalnoj strategiji za rodnu ravnopravnost, da što je viša pozicija u instituciji, odnosno organu odlučivanja, to je učešće žena manje i da su žene još uvek retko na pozicijama izvršne vlasti.

Mi smo pred kraj mandata prošlog saziva promenili izborne zakone koji se tiču procenata zastupljenosti manje zastupljenog pola na izbornim listama i povećali smo tu kvotu na 40% i to je već sada dalo rezultate. Moram da istaknem i dobar primer moje poslaničke grupe Socijaldemokratske partije Srbije, gde je kod nas u poslaničkoj grupi manje zastupljen muški pol, i to u odnosu 40 prema 60.

Činjenica je i da su do skoro žene bile znatno manje zastupljene u zakonodavnoj vlasti, konkretno u parlamentu Republike Srbije. U mnogim izvršnim organima vlasti, opština i gradova nema nijedne žene, to je činjenica. Svega 5% žena je na položaju predsednika, odnosno predsednica opština, odnosno gradonačelnika, a retko se nađu i na pozicijama rukovođenja u javnim preduzećima i pravnim subjektima sa velikom finansijskom moći i u profitabilnim delatnostima. Dakle, njihova prisutnost raste na nižim mestima odlučivanja, a naročito na izvršilačkim pozicijama bez uticaja na donošenje odluka.

Iskustvo iz prethodnih godina i decenija, možemo slobodno reći, je pokazalo da posledice bilo kakve diskriminacije, pa i polne diskriminacije, mogu biti toliko teške i dovode do marginalizacije najčešće žena, a naročito pripadnica ranjivih grupa i njihove isključenosti iz javnog i političkog života. Diskriminacija predstavlja prepreku ravnopravnom učešću u političkom, ekonomskom i kulturnom životu, sputava dalji napredak društva, negativno utiče na ekonomiju i otežava pun razvoj sposobnosti i kreativnog potencijala svakog pojedinca.

Ovakvi podaci govore posebno koliko je neophodno da zakonski uredimo i osnažimo učešće žena na svim nivoima na kojima se donose odluke. Zakon o rodnoj ravnopravnosti sa kojim danas usaglašavamo Zakon o kulturi predstavlja taj jedan korak unapred koji je preduzet i koji Socijaldemokratska partija Srbije podržava od početka i principijelno delimo ovakve vrednosti.

Ne zaboravimo, načelo ravnopravnosti je proklamovano i Ustavom Republike Srbije. Podsetiću da Ustav Republike Srbije u svom članu 15. propisuje da država jemči ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti, a odredbama člana 21. Ustava Republike Srbije zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu pola, rase, drugih karakteristika, poput nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja.

Oblast kulture i kulturne ustanove u Srbiji se mogu pohvaliti da su to ustanove u kojima postoji visoka zastupljenost žena po broju zaposlenih, a posebno je to slučaj u bibliotekama. U ovim ustanovama u kojima postoji značajno učešće žena u njihovom radu i koje svojim delovanjem oblikuju te ustanove i njihov rad, važno je da i žene budu na rukovodećim mestima, da bi bila ta zastupljenost u skladu sa standardima koje mi ovde i zastupamo.

Kada govorimo o izmenama Zakona o bibliotečkoj delatnosti, u suštini, to je usaglašavanje sa Zakonom o kulturi koje se tiče izbora na mesto direktora. Zakon o kulturi je propisivao da kandidati za mesto direktora imaju visoku stručnu spremu i pet godina iskustva. Sa druge strane, Zakon o bibliotečkoj delatnosti propisuje tri godine iskustva i visoku stručnu spremu i važno je da usaglasimo ove kriterijume, da ne bi dolazilo do mimoilaženja u praksi, da konkursi koji se raspisuju budu sprovedeni na najbolji mogući način i da ne ostavimo nijednu mrlju na bilo koji konkurs koji je raspisan.

Takođe, Ministarstvo kulture mora da ima uvid i važno je da ima uvid u svaku saglasnost za direktora biblioteka. Ujednačeni standardi moraju da postoje u svim gradovima Srbije, bilo da je to u pokrajini, u Vojvodini, da li je to Novi Sad, Beograd, Čačak, mislim da standardi treba da budu svuda isti kada se govori o konkursima za direktora biblioteka. Negde je to tumačenje gde se traži saglasnost koje je to iskustvo u oblasti kulture, možda treba precizirati bolje tu oblast, da li to podrazumeva samo oblast da li je neko radio u ustanovama kulture ili može podrazumevati rad u nekim drugim ustanovama, a da se neko opet bavio kulturom, šta je sa onima koji se deklarišu kao slobodni umetnici, da li se tu podrazumeva volonterski rad itd.

Iskoristiću i današnju raspravu da se osvrnem na neke događaje sa prethodne sednice. Prosto, bili smo svedoci u medijima da su bili prisutni napadi na najviše državne funkcionere. Socijaldemokratska partija Srbije pruža punu podršku svim državnim organima. Za nas su nedopustivi napadi i na predsednika, pre svega, i na premijera i na ministre, kada govorimo o borbi protiv organizovanog kriminala i mafije. Država mora da pokaže da je jača od bilo koje kriminalne i mafijaške grupe. Na taj način šaljemo jasnu poruku da se nikome ne isplati da se bavi kriminalom, da se na taj način može samo naneti nemerljiva šteta stabilnosti, budućnosti i razvoju čitave zemlje. Samo sam na ovaj način želeo da javno iskažem stav Socijaldemokratske partije Srbije po tom pitanju i da uputim podršku najvišem državnom rukovodstvu, kada govorimo o oblasti borbe protiv kriminala i korupcije.

Naravno, kao što podržavamo ovo, podržaćemo i predloge izmena i dopuna zakona koji se danas nalaze na dnevnom redu. Hvala.

Hvala.

Poštovani potpredsedniče, koleginice i kolege, živimo u vremenu gde je zaista rad medija uvek pod lupom javnosti, pre svega što je očigledno da je profit osnovni postulat pre svega komercijalnih medija kojim se oni rukovode u ovom vremenu. Zato je veoma važno da posvetimo posebnu pažnju sadržaju koji emituju elektronski mediji.

To je uvek prilika da se govori onda kada i govorimo o temama kao što je današnja, koje su na dnevnom redu, kao što je izbor članova Saveta REM-a. Govoriću nešto više o ulozi koju oni treba da ispune.

Pre svega, podsetiću da je zadatak Regulatornog tela za elektronske medije da unapredi kvalitet i raznovrsnost usluga elektronskih medija, da radi na očuvanju, zaštiti i razvoju slobode mišljenja i izražavanja, da radi u interesu javnosti u oblasti elektronskih medija, kao i u interesu korisnika elektronskih medija, a sve u skladu sa principima jednog demokratskog društva. To je ono što stoji u zakonu i to je ono čega treba da se pridržavaju članovi Saveta REM-a kada obavljaju svoju ulogu.

U tom kontekstu važno je da se obezbedi finansijska nezavisnost REM-a. Takođe, važno je i da mi kao parlament obavljamo na najbolji mogući način našu nadzornu ulogu i da raspravljamo o temama, odnosno da raspravljamo o izveštaju rada REM-a u nekom prethodnom periodu.

Potrebno je da se uspostavi standard i potrebno je motivisati medije da plasiraju one proizvode koji su najvišeg kvaliteta, koji su namenjeni svim građanima, bez obzira na bilo kakvo političko, kulturno ili drugo etničko obeležje, da to bude jedan oblik komunikacije, jedno polje u kome će komunicirati svi građani Srbije.

Naravno, teško je uspostaviti sistem koji će garantovati takav kvalitet programa u sadašnjim tržišnim uslovima, gde komercijalni mediji zaista čine sve da privuku što više gledaoca i da se to pozitivno odrazi na njihov profit.

Opšti je utisak da je komercijalnim medijima na prvom mestu profit, pa nekoliko praznih mesta, pa tek onda briga o određenom edukativnom ili kulturnom sadržaju.

Svuda oko nas u svetu su dokazi o opštem padu etičkih standarda i više je nego ikad potrebno današnjem društvu da vodimo računa o etičkom obrazovanju. Neki često kažu da etika i novinarstvo ne mogu da budu u istoj rečenici. Mi moramo da insistiramo da etika i novinarstvo uvek idu ruku pod ruku, jer bez toga nećemo imati ni kvalitetne programe, nećemo imati ni objektivno izveštavanje.

Kada govorimo o manjkavostima određenih medija, najlakše je reći da možemo da uzmemo daljinski upravljač i da jednom komandom promenimo program, ali sve više zabrinjava činjenica da i u našem društvu se razvija taj neki svetski trend da se prikazuje neprimeren sadržaj, vulgarne reči su na programu u terminima kada to ne bi trebalo da bude, tu pre svega mislim na rijaliti programe i kada o tome govorim mislim pre svega na poruku koju šaljemo mladima.

Mladi su jedna veoma osetljiva publika. Često se takav neprimeren jezik koristi da bi se publika šokirala, da bi ostala uz program, da bi se povećala gledanost, a moramo da razmišljamo o mladima u jednom sasvim drugom kontekstu, moramo da razmišljamo i da na brižljiv način biramo poruke koje će do njih doći, jer svakako da su mediji veoma važan faktor danas u formiranju stavova mladih ljudi, u formiranju vrednosti, u formiranju verovanja, a čini se da one poruke koje pojedini mediji šalju ne doprinose tome. Jednostavno, šalju iskrivljenu sliku o tome da se bogatstvo brzo stiče, da se popularnost brzo stiče. Sve to nije u skladu ni sa našom tradicijom, niti ima utemeljenje sa nekim vrednostima koji važe u našem društvu.

Iskustvo iz prethodnih godina je pokazalo da se veliki broj mera koje je izrekao REM upravo odnosio na nepoštovanje propisa koji se tiču zaštite maloletnika. Mi kao publika uvek moramo kritički da se odnosimo prema porukama koje dobijamo, da ne bismo upali u zamku da usvojimo neke poruke koje onaj koji nam plasira namerno, na jedan perfidan način, želi da nam stavi do znanja.

U javnosti se o radu REM-a često govori i u političkom kontekstu, odnosno o kontroli medijskog sadržaja za vreme izborne kampanje. To je, naravno, i razumljivo, ali mi uvek ističemo iz Socijaldemokratske partije Srbije da je REM taj koji u vreme izborne kampanje treba da radi svoj posao u skladu sa zakonom, profesionalno, da njegova uloga bude u tome da mu izveštavanje bude pravično, uravnoteženo, nepristrasno. Ali, sa druge strane, mora da se sačuva nezavisnost u radu ovog tela. Jednostavno, neprihvatljiv je bilo kakav pritisak na rad REM-a, jer on samo može biti kontraproduktivan.

Za sada je važno da sačuvamo nezavisnost ove institucije, da insistiramo da ona radi u skladu sa zakonom i siguran sam da će rezultat tog rada biti da se u domove ljudi putem medija unese najkvalitetniji sadržaj, najkvalitetniji program, jedan edukativan sadržaj i da ćemo postaviti na taj način standarde dobrog ukusa kada govorimo o medijima.

Naši zakoni koji regulišu rad medija su dobri. Procedura koja se odnosi na izbor članova Saveta REM-a je dobra. Oni pre svega moraju da ispunjavaju određene kriterijume da bi uopšte bili u proceduri za izbor, zatim dolaze kao takvi pred Odbor za kulturu Narodne skupštine Republike Srbije i onda ih poslanici biraju, tako da smatram da je dovoljno samo da se pridržavamo zakona i da članovi Saveta REM-a rade profesionalno svoj posao. Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Poštovana ministarko, poštovani narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o potvrđivanju Odluke Mešovitog komiteta između država EFTA i Republike Srbije kojim se menja i dopunjuje Protokol B u Sporazumu o slobodnoj trgovini. Na taj način se preciznije određuje definicija pojma proizvoda sa poreklom. Isto tako, u vezi sa ovim su i dva sporazuma koji se odnose na poljoprivredne proizvode, odnosno na trgovinu poljoprivrednim proizvodima, Sporazum Republike Srbije sa Islandom i Sporazum Republike Srbije sa Švajcarskom. U tom kontekstu će biti i moje današnje izlaganje.

Tržište EFTA je, naravno, veoma značajno. Nije zanemarljivo, posebno u segmentu visokokvalitetnih proizvoda. Iako EFTA-u čine samo četiri države, to su Island, Lihtenštajn, Norveška i Švajcarska, i ne čini je veliki broj stanovnika, moramo da uzmemo u obzir da je bruto domaći proizvod po glavi stanovnika u ovim državama u proseku oko 80.000 dolara. Kao takva tržišta, ona predstavljaju veoma jedan značajan izazov za naše poljoprivredne proizvođače, za specijalizovane proizvođače, pre svega, i to je dokaz kada govorimo o poreklu proizvoda na osnovu koga oni mogu da grade svoju reputaciju i na osnovu koga oni mogu da dokazuju kvalitet na ovim tržištima.

Promene o kojima danas raspravljamo mogu da omoguće lakše dokazivanje porekla robe našim proizvođačima i to je od posebnog značaja za proizvođače specijalizovanih visokokvalitetnih i visokocenjenih poljoprivrednih proizvoda.

Kada govorimo, inače, o međunarodnoj trgovini, odnosno o samim poljoprivrednim proizvodima u ovom segmentu, treba imati na umu da je poljoprivreda u Srbiji onaj sektor privrede koji ostvaruje značajan spoljnotrgovinski suficit. Taj spoljnotrgovinski suficit se kreće u rasponu od 1,6 do 1,8 milijardi dolara i pokrivenost uvoza poljoprivrednih proizvoda izvozom jeste oko 180%, što znači da naši poljoprivredni proizvođači skoro duplo više izvezu nego što mi uvezemo poljoprivrednih proizvoda. Čak i u 2020. godini, koju je obeležila pandemija zbog korona virusa, zabeležen je suficit, poljoprivreda je zabeležila rast izvoza od čak 14,4% i taj izvoz je dostigao tada vrednost od 4,14 milijardi dolara.

Stručnjaci procenjuju da i pored ovako ohrabrujućih brojki još ima prostora za napredak u ovoj oblasti. Potrebno je, naravno, da pažljivo rukovodimo ovom vrstom privrede, ovom privrednom granom, da donosimo jednu stratešku politiku koja će, uz podršku poljoprivrednicima, istovremeno i otvarati nova tržišta za njih. Procenjuje se da u narednih deset godina izvoz poljoprivrednih proizvoda iz Srbije može da dostigne vrednost od osam do deset milijardi dolara i to je, naravno, šansa koju treba mi da iskoristimo.

Primer pažljivog rukovođenja poljoprivredom i odgovora na potrebe kako malih proizvođača, tako i onih velikih vidi se u tome što je nedavno, i raspravljali smo o tome ovde u Skupštini, donet Zakon o trgovini poljoprivrednih proizvoda i to je jedan centralni zakon koji se tiče trgovine u ovoj oblasti. Ranije su poljoprivrednici bili oslonjeni na Zakon o trgovini, sada imamo Zakon o trgovini poljoprivrednih proizvoda i na taj način mi možemo da utičemo na formiranje cena na poljoprivrednom tržištu, da pomažemo poljoprivrednicima prilikom pokretanja proizvođačkih organizacija.

I ono što je značajno, što mogu da izdvojim, to je da se država u značajnoj meri opredelila da subvencioniše skladištare i na taj način da izbalansiramo cenu poljoprivrednih proizvoda na tržištu na najbolji mogući način. Jednostavno, u nekim situacijama kada je cena određenih poljoprivrednih proizvoda na osnovu zakona ponude i potražnje ispod svih očekivanja, država će subvencionisati skladištare, a onda kada cena dostigne određeni nivo, ti poljoprivredni proizvodi će biti prodavani po znatno višoj ceni.

Što se tiče pomoći malim gazdinstvima, ne smemo da zaboravimo da Ministarstvo sprovodi sa Svetskom bankom program u vrednosti od 38 miliona dolara i on je namenjen za nabavku traktora, za nabavku mehanizacije za izgradnju svih onih objekata koji su potrebni poljoprivrednicima, a koju oni sami ne mogu da finansiraju. Polovinu sredstava je obezbedila država, 40% je iz kredita, a 10% je učešće poljoprivrednika koji su deo ovakvih programa. To je samo jedan u nizu projekata koji ima za cilj povećanje konkurentnosti naših poljoprivrednih proizvođača, ne samo na domaćem, već i na inostranim tržištima.

Kada govorimo o potencijalu za izvoz poljoprivrednih proizvoda, možemo da se i osvrnemo, sa pravom, i da pozitivno posmatramo nedavno potpisan Sporazum o slobodnoj trgovini sa Evroazijskom unijom. Na taj način će nam biti dostupno jedno novo tržište za naše poljoprivredne proizvođače od skoro 180 miliona stanovnika.

Možda je Sporazum sa Ruskom Federacijom koji već imamo najbolji pokazatelj, i možemo tu napraviti jednu paralelu, koliko će ovaj sporazum sa Evroazijskom unijom značiti našim poljoprivrednicima. Recimo, kada uporedimo podatke od pre potpisivanja Sporazuma sa Ruskom Federacijom i nakon potpisivanja jednog takvog sporazuma, izvoz agrarnih proizvoda, odnosno razmena na ovom polju jeste pet puta veća. Bila je 100 miliona dolara, sada je došla na 500 miliona dolara u 2021. godini.

Prošle sedmice, 10. jula, novih sedam srpskih kompanija je dobilo pristup tržištu Rusije zbog proširene liste proizvoda. To su kompanije koje se bave voćarskom delatnošću, kompanije koje proizvode stočnu hranu i određene mlekare koje se bave proizvodnjom mlečnih proizvoda.

Moram da naglasim i to da jedan broj srpskih voćarskih kompanija upravo radi u saradnji sa Ministarstvom poljoprivrede na tome da se reše određeni problemi, da se od 2022. godine, potpišu višegodišnji dugoročni ugovori kojima će biti rešeni ti problemi, a tiču se prevoza robe preko trećih zemalja kada govorimo o tom azijskom tržištu i kada govorim o ruskom tržištu, da se izvrši integracija u ruski informacioni sistem koji prati trgovinu voćem i povrćem u toj zemlji i namerno sam ovo spomenuo da bih ukazao na jedan veliki potencijal tog istočnog tržišta za naše poljoprivrednike.

Naravno, najveći spoljno-trgovinski partner Srbije jeste EU, to ne smemo da zanemarimo, najveći procenat izvoza poljoprivrednih proizvoda je usmeren na zemlje EU i skoro polovina od ukupnog agrarnog izvoza je usmerena na tržište EU.

U decembru 2020. godine doneta je odluka da se produže trgovinske povlastice za srpske poljoprivrednike za narednih pet godina, i šta će to konkretno značiti u praksi to će značiti našim poljoprivrednim proizvođačima uštede od nekoliko desetina miliona evra. Jednostavno imaće povlašćen položaj kada govorimo o carinama na taj način biće konkurentniji na tržištu EU i moći će što bolje da se pozicioniraju na jednom zahtevnom tržištu.

Da na pomenem da Srbija u EU izvozi poljoprivredne proizvode u vrednosti od preko 1,6 milijardi evra i uz to ostvaruje suficit od 400 miliona evra. Evropska unija je tržište kako za naše žitarice tako i za neke od naših najpoznatijih brendova, tu pre svega mislim na malinu, na smrznutu malinu, i ako uporedimo te podatke videćemo da izvoz iz 2019. godine smrznute maline, koji je bio u vrednosti od 225 miliona dolara, u EU je ta vrednost iznosila čak 190 miliona dolara.

Takođe, eksperti tvrde da je moguće da izvoz svežeg i smrznutog voća, prvenstveno tržište EU, bude značajan adut našeg agrara i da bi Srbija mogla da ostvaruje izvoz od oko 800 miliona dolara samo od ovih proizvoda u doglednoj budućnosti.

Takođe, poljoprivrednici imaju pristup već 20 godina IPARD programima, na osnovu kojih su do sada na osnovu motiva da se razvije konkurentnost naše poljoprivrede mogli da računaju na preko 200 miliona evra. Ono što nikako ne smemo da zaboravimo kada govorimo o potencijalu i značaju širenja tržišta jeste da su nam na raspolaganju i određena tržišta na bliskom i na dalekom istoku i tokom posete naše delegacije, odnosno Ministarstva poljoprivrede Bahreinu i Ujedinjeni Arapskim Emiratima, domaćini su iskazali veliko interesovanje za određen broj naših poljoprivrednih proizvoda.

Otvaranje novih tržišta kroz ovakve sporazume posebno može biti od značaja za naše stočarstvo koje i te kako ima prostora za napredak.

Naravno, jedan od sporazuma koji potpisujemo je Sporazum sa Švajcarskom i o tome posebno vredi govoriti, jer je reč o jednom specifičnom tržištu sa posebnim zahtevima. Akcenat oni stavljaju na visok kvalitet i na organsku proizvodnju i upravo je organska proizvodnja još jedan od šansi koja se pruža našim poljoprivrednicima. Država je spremna da ulaže i da subvencioniše prelazak za konvencionalne proizvodnje na organsku proizvodnju i mi smo u ovoj oblasti zabeležili rast što se tiče izvoza 10 puta u proteklih godinama sa 3,4 na 37 miliona dolara i to je posebno možemo da istaknemo kao jedna razvojna šansa za mala gazdinstva.

Ovakve izmene postojećih sporazuma ugovora na prvi pogled možda ne deluju preterano značajno, ali one su ipak značajan deo jedne kompleksne mreže međunarodne trgovine kada govorimo o poljoprivrednim proizvodima i važno je da obezbedimo ulazak na tržište našim poljoprivrednim proizvođačima.

Uspeh naših poljoprivrednih proizvođača zavisi od toga kako se država odnosi prema njima i tu treba da uvek bude na snazi jedna proaktivna poljoprivredna politika koja treba da omogući institucionalnu sigurnost svakom našem poljoprivredniku, sigurnost tokom planiranja od celog puta proizvodnje, od žetve do setve, do branja, do skladištenja i na kraju izvoza i zbog toga naravno je važno da podržavao i da radimo na ovakvim sporazumima o kojima danas raspravljamo.

Naravno, SDPS podržaće sve sporazume koji se nalaze na dnevnom redu.

Hvala, predsedavajući.

Poštovani ministre, poštovana saradnice ministra, koleginice i kolege, najpre bih nešto rekao o važnosti sporazuma koji je Srbija potpisala sa Velikom Britanijom. Bilo je jasno kada je Velika Britanija posle 47 godina napustila evropsku porodicu naroda u tom nekom ekonomskom smislu, da kažem, bilo je jasno da će ovaj potez ostaviti posledice na dalje privredne aktivnosti ne samo između Velike Britanije i država članica Evropske unije, već i između Velike Britanije i onih država koje su u postupku pridruživanja EU.

Očigledno je da je to jedan kompleksan posao, ne samo administrativne prirode, već i redefinisanja ekonomskih odnosa. Sama činjenica da taj proces traje od 2016. godine kada je narod Velike Britanije na referendumu izglasao odluku da izađu iz EU, pa da je završen do kraja 2020. godine, govori o kompleksnosti postupka izlaska Britanije iz EU. To je naravno veliki udarac za jedinstveno tržište EU, kada tako jedna moćna ekonomija istupi iz njega.

Sporazum o trgovinskoj saradnji između Srbije i Velike Britanije je potpisan pre dva i po meseca i mi smo na taj način predupredili ozbiljne poremećaje koji su mogli da se dogode da nije bilo ovog sporazuma.

Najpre, šta ovaj sporazum konkretno znači u praksi? Mi smo na ovaj način vratili carinsku stopu na onaj nivo, kada govorimo o odnosu prema Velikoj Britaniji, na onaj nivo, kada je Velika Britanija bila u okviru Evropske unije i to je važilo do 1. januara 2021. godine. Takođe, druga važna stvar je što sporazum podrazumeva da se zadržavaju kvote za poljoprivredne proizvode i svi dobro znamo da određen broj poljoprivrednih proizvođača plasira deo svog asortimana na tržište Velike Britanije.

Na ovaj način očuvaćemo veze koje su uspostavljene još potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju 2008. godine. Sačuvaćemo preferencijalne uslove u trgovini i to su sve dobre osnove za razvoj daljih privrednih aktivnosti između Srbije i Velike Britanije. Važno je da kompanije iz Srbije, ali iz Velike Britanije, da ostvare svoje interese, da na kraju krajeva građani i jedne i druge zemlje budu zadovoljni, kao krajnji potrošači, kao krajnji korisnici usluga i roba.

Naše kompanije će zadržati položaj respektabilnog dobavljača, a podsetiću da je Velika Britanija na 21. mestu kada govorimo o našim izvoznim destinacijama. U prošloj godini je izvoz naših usluga u Velikoj Britaniji bio u vrednosti od 518 miliona evra i u toj razmeni mi smo ostvarili i određeni spoljnotrgovinski suficit.

Interes kompanije iz obe zemlje je da se što pre nastavi saradnja na nivou onom koji je važio pre izlaska Velike Britanije iz Evropske unije, ne samo da se dinamika spoljno-trgovinskih odnosa vrati na taj nivo, već naravno interes svih je da se ta saradnja i unapredi.

Ovaj sporazum će preduprediti mnoge probleme koji bi postojali u relanosti da nemamo ovakvu vrstu sporazuma, da nemamo njega mnoge kompanije bi stopirale svoje poslove, pre svega zbog promene spoljno-trgovinskog režima, carine i uvoz bi bili u značajnom procentu veće nego što je to bilo do kraja 2020. godine, u to smo mogli da se uverimo u prvih nekoliko meseci ove godine.

Izbegavamo na ovaj komplikacije sa carinskom procedurom. Privrednici dobro znaju kakav problem može da nastane kada se roba zadržava na granici, kada na carini roba čeka po nekoliko dana i to mi ovim sporazumom uklanjamo ovakvu vrstu problema.

Na ovaj način sačuvana je i pozicija naših izvoznika koju su oni dugo gradili na britanskom tržištu. Moram reći da je to jedno veoma zahtevno tržište, liberalno tržište i sačuvana je njihova konkurentnost pre svega. Privrednice obe zemlje sada znaju jasna pravila na osnovu kojih će moći da planiraju poslovanje u budućnosti na osnovu kojih će moći da kreiraju neke svoje dugoročne strategije. Ovim smo onemogućili bilo kakav zastoj u trgovini i opasnost da se usled potencijalnog zastoja tržište Velike Britanije okrene drugim dobavljačima, a ne dobavljačima iz Srbije.

Podsetiću da mi na britansko tržište najviše izvozimo automobilske gume i zamrznuto voće i to je zapravo ono što sam na početku i rekao, zašto je važno da smo zadržali kvote kada govorimo o izvozu poljoprivrednih proizvoda.

Nismo jedini koji su potpisali ovakav sporazum koji treba da potpišu ovakav sporazum sa Velikom Britanijom, to čeka i određene države iz regiona. Isto to su uradile i države koje su članice EU i Evropski parlament je morao takođe da ratifikuje jedan ovakav sporazum i to je bio poslednji korak u tom dugogodišnjem procesu definisanja trgovinskih uslova između Velike Britanije i preostalih 27 članica EU.

Sam Bregzit je poremetio funkcionisanje sistema i u Velikoj Britaniji i procenjuje se da će biti potrebno nekoliko godina da se tržište Velike Britanije adaptira na nove uslove.

Država mora uvek da bude spremna da pomogne svoje preduzetnike i važno je što ovakva vrsta sporazuma ide upravo u tom smeru. Pomažemo sve one naše kompanije koje su usmerene ka izvozu. Smatramo je veoma važno da radimo na tome da stvorimo jedan stabilan pravni okvir, pravni okvir koji će odgovarati razvoju malih i srednjih preduzeća. Mi iz SDPS smo nedavno u javnosti promovisali naš plan i strategiju za pomoć malim i srednji preduzećima, jer smatramo da su oni kičma razvoja svakog društva, jer mala i srednja preduzeća su upravo specifičan po svojoj fleksibilnosti, po svojoj vitalnosti, po inovacijama koje uvek unose u poslovanje.

Neću sada govoriti konkretno o tim merama, već sam samo želeo da ukažem da je važno da država osluškuje potrebe preduzeća na svom tržištu, a koliko je to važno govori i sporazum, odnosno ugovor koji ćemo potpisati, a odnosi se na izgradnju auto-puta na deonici Preljina-Pojate.

Kada govorimo o saobraćajnoj infrastrukturi uvek pomislimo da izgradnja autoputa je magnet za velike kompanije, za strane investitore koji dolaze u Srbiju. To je tačno, ali sa druge strane izgradnja autoputa pomaže razvoj malog i srednjeg preduzetništva u regionu gde se autoput i gradi, pa tao i u ovom delu centralne Srbije.

Ne moram da ističem da se Moravski koridor gradi u skladu sa najsavremenijim standardima. Želim da kažem ono što je važno za ljude na terenu, nešto o konkretnim prednostima koje donosi izgradnja ovog autoputa. Najpre ću napraviti jedno poređenje.

Ako sada krenemo automobilom od Preljine do Pojata za to će nam biti potrebno oko dva sata vožnje. Izgradnjom autoputa tih 110, 112 km, istu tu deonicu ćemo prelaziti za nekih 50 minuta, što je za duplo manje i više od duplo manje vremena koje ćemo uštedeti.

Drugo, izgradnja Moravskog koridora podrazumeva i veću bezbednost u saobraćaju jer će biti kvalitetniji kolovoz, šire trake kojim vozači voze. Moravski koridor će povezati tri okruga Moravički, Raški i Rasinski. Takođe, veliki broj preduzeća ima sedište u ovom delu Srbije i svakako će unapređenje saobraćajne infrastrukture pozitivno uticati na poslovanje ovih preduzeća, uticaće na povećanje njihove konkurentnosti, ali ovaj deo zemlje, kao što sam već rekao biće atraktivniji za dolazak stranih investitora.

Možemo lako da uočimo u kojoj meri je saobraćajna infrastruktura važna za centralnu Srbiju. Samo ću da napomenem da je zbog loše privatizacije u ovom delu Srbije veliki broj fabrika ugašen, na hiljade radnika je ostalo bez posla. Sama izgradnja autoputa Miloš Veliki je bila podsticaj za investicije u ovom delu Srbije.

U mom gradu Kraljevu je otvoreno preko 4.500 radnih mesta samo u dve fabrike. I taj broj će u narednom periodu rasti i biće preko 7.000 radnika zaposleno, a slična situacija je i u Čačku i u Kruševcu, dakle u ovim delovima Srbije gde se gradi novi autoput.

Pored toga u toku je izvođenje radova na Moravskom koridoru. U dobrom delu biće angažovan deo domaće građevinske operative i to je jadan dobar vetar u leđa za naše građevinare. Pozitivni efekti će se odraziti i na proizvođače i prodavce građevinskog materijala. U ovom delu Srbije baš kuda prolazi trasa Moravskog koridora nalazi se i značajan broj turističkih destinacija, tu je i Mataruška banja, gde beležimo najveći broj posetilaca u Srbiji, najveći broj prenoćišta je zabeležen upravo u Vrnjačkoj banji. Svi dobro znamo da kada govorimo o saobraćajnoj infrastrukturi i njenom odnosu prema turizmu da svaki dinar koji se uloži u infrastrukturu u turizmu se višestruko vrati.

Strateški, Moravski koridor je važan iz još jednog razloga. On će povezati Koridor 10 i Koridor 11. Na taj način zaokružujemo jednu celinu na uspešan način, kompletira se saobraćajna infrastruktura u ovom delu Srbije. Već sada je u funkciji deonica od Beograda do Preljine, nešto više od 100 km, gradi se deonica prema Požegi. To je jedan veoma važan put zato što se od Požege dalje autoput račva na dva dela, jedan prema Boljarima, prema Crnoj Gori gde ćemo dobiti jednu novu trasu Beograd-južni Jadran, drugi deo ide prema Kotromanu i to će biti deo budućeg autoputa Beograd-Sarajevo.

Moravski koridor dobija na značaju s obzirom da je pre dve godine u Lađevcima kod Kraljeva i u blizini Čačka otvoren aerodrom „Morava“. Na taj način mi dobijamo jednu kvalitetnu i drumsku i železničku i vazdušnu infrastrukturu u ovom delu Srbije. To su odlični uslovi za razvoj ovog regiona, a samim tim doprinosima i ravnomernom regionalnom razvoju.

Za kraju, nešto ću reći o ugovoru o kreditu između francuske Agencije za razvoj Republike Srbije koji se odnosi na realizaciju programa urbane sredine otporne na klimatske promene. Jednostavno, mi živimo u vremenu gde je veoma važna tema klimatske promene. Učestale suše, požari, toplotni talasi, ali i poplave upozoravaju nas da ne smemo da zanemarimo uticaj klimatskih promena na živi svet. Ekologija, odnosno unapređenje životne sredine, kvalitet vazduha i zdravlje građana u tom kontekstu moraju da budu prioriteti naše politike.

Mislim da mi sada, kada govorimo o tome, nije više pitanje da li hoćemo ili nećemo, da li želimo, da li ne želimo, već smo prinuđeni da naš ekonomski razvoj baziramo na konceptu tako da se oslanjamo na zelenu energiju, na obnovljive izvore energije i na inovacije u toj oblasti, jer samo na taj način možemo otvoriti što više tzv. zelenih radnih mesta.

Takođe, sa finansijskog aspekta više dobijamo na ovaj način kada ulažemo u obnovljive izvore energije, kada vodimo računa o posledicama klimatskih promena, jer su štete od potencijalnih poplava, odnosno od drugih prirodnih nepogoda tolike da se mere u milijardama evra i prevazilaze sva ulaganja u ovoj oblasti na koje se mi sada baziramo.

Naravno, na prvom mestu mora da bude zdravlje ljudi kada govorimo o ekologiji. Samo sam usput pomenuo ovaj finansijski aspekt svega toga. Vodimo računa o zdravlju svih građana Srbije. To je jedan od razloga zašto će poslanice SDPS pored ovog ugovora podržati ostale sporazume koji se nalaze na dnevnom redu.