Dakle, dragi moji sugrađani, ovde neko zarađuje na tome što vas laže, koristi nešto što je naše na način da nas medijski zagađuje i na tome zarađuje. To su sve razlozi da ovi članovi Saveta REM-a podnesu ostavke ili budu smenjeni.

Zahvaljujem.

Član 103. stav 4. Kada se reklamira povreda Poslovnika, dakle, poslanik može govoriti najduže do dva minuta, ali nigde ne piše da predsednik može prekidati govornika dok on nije završio, nije objasnio i obrazložio svoju povredu Poslovnika.

Vi uporno to radite… (Isključen mikrofon.)

Maločas smo imali situaciju kada je navodno reklamirana povreda Poslovnika 96. stav 2. ja stvarno ne znam kakve to veze ima sa onim što smo čuli, više je zvučalo kao neka replika. Vi niti ste opomenuli govornicu za tako nešto, niti smo mi čuli u čemu ste vi zapravo povredili Poslovnik, jer povreda Poslovnika uvek na vašu sramotu ili ne znam šta. Niste ni dali obrazloženje kako vi to niste povredili Poslovnik, nego ste jednostavno pitali da li se glasa.

(Aleksandar Marković: Koji član, koji stavovi?)

Član 103. svi stavovi. Dakle, da neko mora da kaže na šta se prvo poziva, da vi onda morate da date obrazloženje kako niste povredili Poslovnik, pa tek onda da pitate da li se neko izjašnjava. Vi to niste uradili.

Ja bih zaista volela da opomenete nekoga kada replicira i kada dolazi iz vladajuće koalicije, a ne samo sa ove druge strane. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Šta su poruke vladajuće većine i Vlade na ovoj sednici, do sada? Ne krivite sistem, krivite pojedinca, osim ako je taj pojedinca ministar ili šef BIA, sistem ne služi da vas zaštiti, sistem služi tome da mi njime upravljamo, a da vi nikada ne postavite pitanje kako to radimo, jer je zaboga sramota ako to činite, niko u svetu ne preispituje odgovornost i odgovor sistema nakon tragedija.

Pa nije baš tačno, 2018. godine u Vašingtonu i hiljadama drugih američkih gradova održan je marš „Za naše živote“. Dakle, to su bili neki od najmasovnijih protesta nakon antiratnih protesta protiv rata u Vijetnamu i desili su se nakon pucnjave u srednjoj školi na Floridi u kojoj je ubijeno 17 đaka i osoblje škole.

Zahtev je bio stroža kontrola oružja u zemlji koja ima najliberalniji zakon i stav prema oružju na svetu. Nosioci tog zahteva bili su mladi. To je bio politički zahtev i to je sasvim u redu. Neka je. Svaki zahtev koji zahteva od sistema, od institucija da promene kultura nasilja je politički zahtev i to je u redu. Mi svi na to imamo pravo.

Slično su vam rekli i đaci Prve beogradske gimnazije. Rekli su vam da nije policija stub društva i države nego prosveta, da uložite u nastavnike, da njih ojačate. Rekli su vam i da sprovodite zakone o minimalnoj udaljenosti kladionica od školskih ustanova, kao i zabranu prikazivanja rijaliti programa i sadržaja koji promoviše nasilje, vulgarnost i sve neprikladne sadržaje. Tražili su i kontrolu naslovnih strana tabloida i štampanih medija, zabranu nasilja i prikazivanja neprikladnog sadržaja.

Mladi su na protestima „Srbija protiv nasilja“ i vi to dobro znate, zato ste i zabrinuti. I treba da budete. Deca onih kojima pretite, koje zastrašujete da će ostati bez posla ako ne dođu na vaš skup u petak Srbija beznađa, e ta deca će vam doći u još većem broju 27. maja ispred Narodne skupštine u 18.00 časova i to takođe treba da znate, ako do sada niste znali.

Pre par dana ministar unutrašnjih poslova je čitao više od 15 minuta sva masovna ubistva u Srbiji. Nisam bila sigurna šta je tačno svrha toga, osim da se zapravo postavi pitanje – šta se uradilo za sve ovo vreme i dok ste vi, ministre, deo ovog bezbednosnog sistema da analizirate zašto se ta masovna ubistva dešavaju? Ovde je rečeno da se sve uradilo kada je reč o prevenciji, pa se spominje strateška procena javne bezbednosti za period 2022-2025. godine, koja je u ovom izveštaju o kome danas raspravljamo, ali ja mogu da vam kažem da u tom dokumentu od 98 strana nema ni procene nelegalnog oružja u Srbiji, niti je to uopšte istaknuto kao nekakva pretnja po javnu bezbednost u Srbiji.

Druga stvar, na brojna pitanja tokom ove sednice zašto policija nije sprečila ubistvo u Mladenovcu, bilo u smislu kontrole arsenala nelegalnog oružja, bilo u smislu kazneno-vaspitnih mera spram počinioca ubistva, za koje prosto smo imali prilike da čujemo detaljno da je bio na radaru sistema. Ovde se danima prebacuje odgovornost sa policije na tužilaštvo ili na Centar za socijalni rad. Istovremeno, vi ste svi deo jednog sistema i ovde u ovoj Narodnoj skupštini niste hteli da prihvatite amandmane za disciplinsku odgovornost tužilaca ili sudija za nepostupanje ili pogrešno postupanje u situacijama, bilo da dovedu do femicida ili kao sada do masovnih ubistava. Dakle, ne brojimo mi žrtve, mi ukazujemo na to kako sistem može da ih spreči kada prijavljuju nasilje, kao u Pirotu ili u Novom Sadu.

Od svih država Zapadnog Balkana, Srbija je najmanje učinila da iskoristi donacije Evropske unije i sprovede projekte kojima bi se smanjila količina oružja u našoj zemlji. Srbija je mogla da bude regionalni centar za odgajanje i obučavanje službenih pasa za otkrivanje vatrenog oružja. Mi nemamo nijednog takvog psa u Srbiji.

Srbija je jedna od vodećih zemalja po broju policajaca po glavi stanovnika, ali to nije dovelo do većeg osećaja lične bezbednosti građana. Da je dovelo do toga, verovatno ne bi imali oružje u tolikom broju.

Sva ta pitanja danas, pogotovo kada je reč o ličnoj bezbednosti, moraju ponovo da se preispitaju, jer se sigurno svi osećamo mnogo manje bezbednim, pogotovo nakon svakodnevnih pretnji po školama. A kako vi to rešavate? Sa još policajaca. Istraživanja drugih zemalja kažu da nema, da to neće rešiti uzroke vršnjačkog ili drugih oblika nasilja i da to neće povećati bezbednost, da se ljudi zapravo sa više policajaca osećaju kao da je stalno neka eminentna pretnja tu. Vi umesto toga nudite još policajaca i proširenje nadležnosti policije i ovlašćenih službi. Ministar Gašić se više puta žalio kako, eto, svi se žale, on ne može da upada u stanove i pronalazi nelegalno oružje, kao da nema nijedan drugi mehanizam. Pa neće biti da je tako.

Umesto kampanje „Predaj oružje“, Zeleno-levi front predlaže kampanju „Izgradimo zajednicu“, za svako predato oružje obećajte da ćete izgraditi vrtiće ili škole, nemojte to oružje davati za pravljenje novih pušaka, nego ih koristite za izgradnju dečjih igrališta. Umesto policajaca uložite u nastavnike, pedagoge i psihologe, kako bi se zaista naša zajednica transformisala u bezbednu i nenasilnu. Eto predloga i razmislite o tome. Zahvaljujem.

Dakle, ako stvarno nekome obećavate da ćete ga pažljivo slušati, ovo sigurno nije primer pažljivog slušanja.

Ja sam vama pročitala zahteve đaka beogradske gimnazije i rekla sam da su mladi na protestima, kao što su mladi protestovali širom sveta, i u Americi i na mnogim mestima kada su se ovakve stvari desile. Rekla sam da vas brine, i treba da vas brine što se mladi bore protiv nasilja jer vi očito sa tim ne znate da se nosite. Dakle, organizujete nekakav skup, kontra skup protiv nasilja gde su u velikom broju mladi i studenti.

Ako hoćete da saslušate onda uvažite ono što se govori i nemojte da izvrćete. Moja koleginica je na pitanje da prokomentariše govor vašeg ministra u ostavci rekla da u njenoj školi nema tog sistema zaštite o kome ministar govori. Nikada nije rekla – treba da imamo ne znam koliko prstena zaštite i samo da se opsadimo u policijama i da imamo nekakve različite vrste naoružavanja nastavnika i sve to, da idemo u tom smeru. Ne, dakle, niko nikada zvanično tako nešto nije rekao. Vi se držite nečega, dakle, da iskrivite, potpuno izignorišete ono što vam se zvanično govori.

Više puta sa ovog mesta, sa različitih drugih zvaničnih mesta smo jasno istakli, dakle, manje ulaganja u vojsku, policiju, više ulaganja u zdravstvo, obrazovanje, prosvetu, socijalnu zaštitu. Nije reč o tome da ne treba da postoji ni jedan policajac, ali dok vi imate nastavnike koji neće da rade svoj posao, sve će ih biti sve manje i manje, to vam ti đaci poručuju. Vi to nećete da čujete, na to nećete da odgovorite.

Dakle, ni na šta što sam vam ja rekla niste odgovorili. Imputirate ovde nešto, ne znate ko kome pripada. Danima vam je najveća pretnja univerzitetski profesor. To vam je najveća pretnja i da on kvari omladinu zato što sarađuje sa studentima.

Zahvaljujem.

Ja bih najpre podržala nekoliko prethodnih amandmana, pogotovo profesora Jovančićevića i ono o čemu sam takođe govorila i u uvodnom obraćanju kada smo kao predstavnici, kao zamenica šefa poslaničkih grupa govorila i o Zakonu o bezbednosti na radu i Zakonu o upravljanju otpadom, dakle da dobrim delom, konkretno, posebno ove izmene i dopune Zakona, i ne samo ovi pomenuti članovi, nego i neki drugi, kao da su pisani za nečiji interes. Naravno, vi ćete reći – to u zakonu ne piše. Ne pišu imena kompanija, ni ne mora da piše. Dakle, videćemo kako će se primenjivati.

Jadna od stvari o kojima ja sada u ovom trenutku želim da govorim jeste činjenica da se u ovim izmenama i dopunama Zakona između ostalog brišu neke odredbe koje su važne i koje dodatno unose sumnju.

Dakle, reč je o tome kako se procenjuju kapaciteti postrojenja za upravljanje otpadom? Da li se oni uzimaju u obzir kod konkretno količini i vrsti otpada, način skladištenja, tretmana, ponovnog iskorišćavanja, odlaganja otpada, planiranja, namene, prostora i mogućnosti izgradnje rada, postrojenja u skladu sa urbanističkim uslovima, uslovima životne sredine? Isto tako bih istakla i blizinu zaštićenih prirodnih dobara i odlike predela.

Dakle, mi smatramo da pored raznih drugih sumnji vezanih za ove izmene i dopune Zakona, dakle, ovo takođe unosi sumnju da kada Ministarstvo, recimo samo daje saglasnost na tehničke ili tehnološke uslove za izgradnju i rad postrojenja za upravljanje otpadom, neće voditi onda računa o ovim stvarima, o tome gde su prirodna dobra, kakvi su urbanistički uslovi, kakvi su uslovi zaštite životne sredine.

Na to posebno sad jedna kontekstualna stvar ukazuje i činjenica da smo javnu raspravu o ovom zakonu imali pre više od godinu i po dana. U isto to vreme, dakle možemo da kažemo sa načinom na koji vi vodite javne rasprave, nekada zapravo se one ni ne održavaju. Ovde ih je bilo, pa je onda bilo jedne pauze, pa ste onda menjali nešto sa tim zakonima, ja o tome neću detaljno, kolege već jako dugo o tome govore.

U to isto vreme, bila je javna rasprava o jednom drugom zakonu, ali njega pred nama nema. Dakle, reč je o zakonu kojim se, zapravo prenosi se SEVESO 3 direktiva u naš pravni poredak. Tog zakona pred nama nema, a u tom zakonu se zapravo strožije uređuje kako kada vi dajete saglasnost na izgradnju postrojenja, pogotovo za preradu opasnog otpada, morate da vodite računa o tome da li su vam u okolini neka naselja, vrtići, možda železnica, pogotovo ukoliko je reč o nekakvom zaštićenom području.

Dakle, reč je o toj bezbednosti, razdaljini koja se posebno u toj direktivi, Evropskoj direktivi ističe. Ja ne vidim razlog zašto, recimo, to niste uneli i u ovaj Predlog zakona, pogotovo ne da iz starog zakona, iz osnovnog teksta zakona izbrišete nešto što makar nalikuje na kakvu-takvu brigu o tome, o toj bezbednosnoj razdaljini u odnosu na nešto što bi kada se da dozvola za postrojenje moglo da ima opasne posledice.

Dakle, mi možemo da imamo različite vrste udesa. Imali smo različite incidente upravo i sa kompanijom „Eliksir“, od izlivanja amonijaka, fosforne kiseline itd.

Naravno, država je opet tu stala i zato je rekla nije kompanija ništa kriva, ali nije ni država često kriva. Nije se ni tragalo za tim ko je odgovoran. To dosta govori o tome kako se uopšte razume odgovornost za ove stvari. Vama će biti puna usta toga ako se nešto poboljšava, a zapravo ključne stvari se iz ovog zakona brišu i između ostalog maskira se jedna potpuna centralizacija korupcije.

Vi trenutno zaista kontrolišete većinu i lokalnih samouprava i tačno je da u tom smislu i kada, recimo, u ovom zakonu između ostalog predložite da Vlada donosi regionalne planove za upravljanje otpadom jednako i da ih donosi lokalna samouprava, vi ih kontrolišete. Tako kada ste dogovorili nešto to ćete uspeti da nametnete i svojim partijskim poslušnicima koje vode lokalne samouprave, ali neće to doveka trajati, neke će se stvari promeniti, ali čak i tako mi se zalažemo za decentralizaciju i za to da i vaši ljudi na lokalu imaju koliko toliko slobode da kažu kada nešto nije dobro za njihovu opštinu i kada možda mesto gde ste odlučili da smestite postrojenje možda zapravo šteti njihovoj životnoj sredini.

Kada promenite takve odredbe zakona, pritom se pravite ludi na spominjanje da su one vrlo, vrlo problematične. Jedino što možemo da vam kažemo jeste da ćemo insistirati na tome i tražiti da takve stvari budu razotkrivene onda kada zapravo se dokaže da su ove odredbe pisane konkretno za određene kompanije. Za sada toliko sa moje strane. Hvala.

Zahvaljujem.

Evo, kažu kolege da se ne hvalimo što nam je prihvaćen amandman, pa sad ću da vam se pohvalim.

Ovde je maločas bilo reči o tome da opozicija tako loše piše amandmane, to je sve nešto strašno traljavo. Sada ću da vam kažem šta je naš amandman.

Dakle, naš amandman je bio da se izbriše jedan stav u ovom članu koji je zapravo unet u ovim izmenama i dopunama, a zamislite, već je bio u zakonu. Tako da, ja ne znam ko je ovde traljav. Mislim da je malo i do tog zakonopisca, možda zato što, kažem, javna rasprava je bila pre godinu i po dana, pa posle toga ko je s tim petljao, više niko ne zna ko pije ko plaća, ali dakle, ima traljavosti i kampanjskog rada sa svih strana.

E, sada, naravno, znate Narodna skupština bi trebala i mi ovde u plenumu i narodni poslanici bi trebali isto da pomognemo tim ljudima koji pišu zakone i ta bi saradnja bila dobra. Ljudi, naravno, mogu da naprave greške i mi možemo da napravimo greške i da se nama dozvoljava da se ovim zakonodavnim poslom bavimo. Ali se nama to ne dozvoljava. I ovaj kampanjski rad se prenosi ina funkcionisanje Narodne skupštine.

Znam da se vi hvalite time da to što može da se sedi 14 sati, što se radi do tri noću, a nekom to ne odgovara, da je to zapravo iz vaše perspektive jedan dobro organizovan rad, ali ja kao nastavnica univerziteta moram da vam kažem, to je kampanjski rad, to je kampanjsko učenje. Vrlo često to bude traljavo nakon svega toga. Imamo prilike to ovde da vidimo.

Meni to više govori o tome ne samo da vi ne vidite funkciju Narodne skupštine i ovih rasprave i da obrazuje i građane da i oni čuju nešto o tome šta mi radimo sa otpadom i kako bi trebalo da ga recikliramo, a zapravo vaši poslanici se hvale kako ga spaljujemo i kako ozbiljne pare plaćamo što će se on spaljivati, što se obavezujemo da ćemo ga spaljivati i što će nam računi struje biti veći zbog toga, a što će zagađenje biti veće, koje nećemo ni da merimo, pa ćemo se praviti da je sve u redu.

Umesto da građani barem saznaju nešto o tome, vama do toga nije stalo. Ali, imamo i veći problem, to je problem organizacije rada. Ovakva organizacija rada nama poručuje ili da ne umete da organizujete rad Narodne skupštine i tu pre svega gledam u vas, predsedniče, jer to je vaša odgovornost. Druga mogućnost nije da ne umete, nego prosto da nećete i da namerno tlačite svoje zaposlene. Pod zaposlenima mislim i na konobare, tetkice, koji kad vi odete u tri, oni ostanu ovde još do pet da čiste, ali i na narodne poslanike koji su zaposleni u Narodnoj skupštini. Ja nisam, ja sam zaposlena na univerzitetu, tako da, u tom smislu, odabrala sam da mene ne tlačite.

Ali, koristim ovu priliku da čestitam Dan bezbednosti i zdravlja na radu. Mislim da bi bilo prigodno da smo zapravo danas raspravljali o tom zakonu, uz ministra, naravno, ali nije bilo spremnosti i razumevanja za to.

Želim nešto drugo još da kažem. Ovde je bilo reči o tome da je ovo gotovo nov zakon. Moje pitanje ministarki koja nije tu, a možda će joj neko preneti, je što onda nismo doneli novi zakon kad u nacionalnom programu za usvajanje pravnih tekovina EU zapravo piše, planiran je nov Zakon o otpadu, i to da se usvoji u decembru 2022. godine. Da li mi to spremamo za par meseci neki nov zakon? O čemu se tu radi?

Druga stvar, bilo je reči o tome kako to sad političke organizacije ili stranke koje se zalažu za EU imaju neke kritike na zakone koje se usklađuju sa evropskim direktivama? Moram malo da vam kažem ili da vas podučim, znate, direktive se ne prepisuju od reči do reči. Mislim, može i tako, ali neke direktive možda treba da samo prevedemo i prepišemo od reči do reči, ako su toliko specifične i tehničke da nemamo mi tu sad šta novo da izmislimo, ali direktive zahtevaju da vi njih uskladite sa rezultatima i ciljevima. Dakle, ne traži se, to su uredbe. Malo se podučite o evropskim integracijama. Ne morate da ih prepišete od a do š. Vi to ni ne radite, uzgred. Vi u svom obrazloženju za ovaj zakon kažete da se on usklađuje sa nekim trima direktivama, od toga delom sa jednom.

Dakle, niti prepisujete, a i kad prepisujete, za to vam treba osam godina, pa nikad zakon ne dođe na dnevni red, kao recimo … direktiva. Ali, čak to ni ne morate da radite. Prosto, mi smo ovde da prilagodimo direktive, težnje, ciljeve koje želimo, sa kojima želimo da se uskladimo, našim okolnostima i našim problemima.

Međutim, šta mi ovde kritikujemo? Mi ne kritikujemo činjenicu da se vi usaglašavate, da iznosite predloge sa kojima se usaglašavate, mi kritikujemo to što vi isključivo to obrazlažete kao da se usaglašavate apsolutno, to ne radite, i kritikujemo kako vi to upodobljavate i u čijim interesima. Kada imate neke odredbe tamo koje navodite, to nije baš zato što ste prepisali direktivu, jer niste i to i sami kažete, kažete delom, usaglašavamo se samo sa delom direktive o industrijskim emisijama, ne celom direktivom, vi to upodobljavate sa nečim što odgovara vama, vašim nekim interesima partijskim ili ekonomskim, kako god, to ćemo mi razotkrivati u vremenima koja su pred nama, ali nikada zapravo niste iskreni u tome.

U tom smislu, vi nekome da spočitavate da ne sme da kritikuje usaglašavanje sa direktivama znači potpuno nepoznavanje i procesa evropskih integracija i evropeizacije, šta ona znači za našu demokratizaciju i šta zapravo znači za ono što je navodno cilj oko koga bi trebalo da se složimo, a to je zaštita životne sredine.

Ja moram da kažem još nešto. Izvinjavam se, tu je ministarka Đedović, iako kažem ovaj zakon nije u njenoj nadležnosti, ali prosto moram da prokomentarišem. Ona je rekla nešto - da nema građana drugog reda. Ja se slažem. Trebalo bi da nema građana drugog reda, ali prema njoj izgleda ima rudara drugog reda, ima nekih legitimnih i nelegitimnih rudara, sa nekima se razgovara, sa drugima se ne razgovara.

Dakle, za razliku od moje koleginice Gorice Gajić ne mogu da vam kažem – želim da vam verujem, jer vam ne verujem, a imam puno razloga da vam ne verujem, jer jednog dana nema privatizacije, drugog dana privatizacija bi bila dobra da reši neke probleme.

Moram da vas pitam - što niste juče odgovarali na pitanja koja su vama postavljena, nego ste ćutali i premijerka je morala da odgovori umesto vas? Malo je bilo neprijatno, ni ona nije odgovarala na pitanja koja su postavljena, ali prosto trebalo je vi da se zauzmete za sebe i kažete jeste li za privatizaciju ili niste?

Glavni argument zapravo jeste da ništa ovo nije bolje. Sigurno može biti gore, možda može biti bolje, ali nije bolje od situacije koju smo prethodno imali.

Vi tvrdite da će se smanjiti politički uticaj. Od kad to neko u ovoj vlasti angažuje neke strance sa kojima sklapa tajne ugovore da bi smanjio politički uticaj? Nešto tu ne štima, mislim da u to niko, apsolutno niko ne veruje.

Glavni problem jeste transparentnost ovog procesa. Mi nemamo strategiju u energetici. Mi ne znamo zapravo šta je vaš plan. Na osnovu čega vi pravite nekakve sledeće korake? O tome ništa ne obaveštavate ni na transparentan, ni razumljiv način. Neki građani su za vas nelegitimni. Samo zamislite ako na njihov protest dođu neki narodni poslanici. To odmah čini nekakvu auru nelegitimiteta koje se preliva na vas samo ako stanete i nešto podržite. To baš ne ide tako, u to apsolutno niko ne veruje.

Dakle, ja bih volela da čujem vas oko pitanja, a ne da se skrivate iza premijerke Brnabić, i da nam kažete kako će tačno transparentniji biti proces sa manje političkih upliva, sa nadležnim odborom koji će kontrolisati ogromne svote novca, a njega će činiti ljudi koji nisu javni funkcioneri.

Kao nastavnica Beogradskog univerziteta, ja sam javna funkcionerka…

Zahvaljujem.

Zahvaljujem, ja ću kratko.

U ovom amandmanu mi smo predložili da se u stvari ne favorizuje grad Beograd, dakle, u tekstu Predloga zakona pisalo je da je izuzetno od stava 1, dozvolu za skladištenje, tretman, odnosno ponovno iskorišćenje opasnog otpada za postrojenje za koje dozvolu za izgradnju izdaje nadležni organ grada Beograda, mi smo predložili da se izmeni i da stoji: „nadležni organ jedinice lokalne samouprave“. Smatramo da nema razloga da se grad Beograd ističe u odnosu, recimo, na Niš ili Novi Sad.

Dobili smo obrazloženje da nam amandman nije prihvaćen iz razloga što je prihvaćen amandman kolege koji je prethodno govorio. Samo da se pohvalim da imamo još neke dobre amandmane, neću da trošim mnogo vremena. Hvala.

Mi smo u ovom članu 25. predložili da se kada se podnosi zahtev za izdavanje dozvole, doda, da se uz uverenje o neosuđivanosti za krivina dela dodaju i prekršajna.

Mišljenje Vlade, jako interesantno, želim da ga podelim sa vama, kaže se – amandman se ne prihvata iz razloga što je ova odredba novina u zakonu. Zamislite vi sad to, mi predlažemo novo pa se zbog toga nešto ne prihvata i što to nije uobičajeno da se traži uverenje o prekršajnoj neosuđivanosti. Sada, da, verovatno je to neobičajno, ali moram da vam objasnim zašto to tražimo. Postoji problem da kao kada je reč i o zapravo krivičnim prijavama za nebezbednost i zdravlje na radu, zato što veliki broj naših radnika zapravo ne radi u bezbednim uslovima, tako je slično i sa ovim ekološkim kriminalitetom, vrlo malo imamo krivičnih prijava kada je reč o ne preduzimanju mera zaštite životne sredine ili povrede prava na informisanja o stanju životne sredine.

Mi smo, kao Ne davimo Beograd i podnosili više krivičnih prijava i protiv nekadašnjih ministara, a i sadašnjih i uglavnom republička javna „ćutiteljka“ i na to ćuti, kao i na razne druge oblike kriminaliteta. Stoga je važno da se doda i u prekršajna dela kako bi kada se zapravo donose ove dozvole ocenili i ovi prekršajni postupci, oni se u praksi mnogo češće vode za dela protiv životne sredine, tako da bi njihovo izostavljanje otvorilo prostor da se dozvole dodele suboptimalnim privrednim delatnicima. Vlada je rekla da ne postoji način da se utvrdi koji sud je nadležan za izdavanje uverenja, ali ja moram da vas informišem, postoji registar sankcija, to piše u zakonima ove zemlje. Dakle, postoji centralna elektronska baza, a to nije baš jako teško.

Zahvaljujem.

Dakle, ja ću reći nešto o ovom članu 31, malo ću grupisati neke zamerke. Dakle, jedna od stvari koja je potencijalno zabrinjavajuća jeste ovo pitanje liste opasnog otpada koji se može uvoziti kao sekundarna sirovina. Dakle, ostavlja se Vlada da ona donosi tu listu. Mi Vladi ne verujemo. Postoji problem kako će, šta će sve biti na toj listi u budućnosti i šta je možda već sada.

Druga stvar u vezi sa tim jeste da će generalno, verovatno, biti uskoro i zabrane, potpune zabrane uvoza opasnog otpada u EU, a sa druge strane mi ostavljamo ovakve odredbe u našim zakonima.

Sa druge strane, takođe, u ovom dugačkom članu postoji isto potencijalno neobično rešenje koje je možda samo pitanje interpretacije, možda se nekad zloupotrebi. Dakle, govori se o tome da izvoznik otpada poseduje skladište iz kog će vršiti izvoz otpada itd. Kapacitet treba da odgovara količini otpada za koju se podnosi zahtev. Sad je opet upitno da li je to baš racionalan predlog, ali isto tako šta znači formulacija - da se poseduje skladište? Da li morate da imate skladište u vlasništvu? Da li je to napisano na način da u stvari izbaci iz konkurencije za nekakve poslove one koji nemaju u vlasništvu, nego imaju skladište u zakupu?

Ja sad stvarno ne znam da li je to opet pisano za nekoga, ali ne zvuči baš logično, moglo bi da se ispravi ukoliko biste prihvatili ovaj amandman i amandman koji sledi posle ovog. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, narodne poslanice i narodni poslanici, građanke i građani Republike Srbije, poštovani gosti iz izvršne vlasti, danas je na dnevnom redu nekoliko veoma važnih zakona, baš za život građana Srbije. Ja ću se fokusirati na dva – na bezbednost i zdravlje na radu u zemlji u kojoj godišnje prosečno 45 ljudi izgubi život na radu, i drugi zakon na koji ću se osvrnuti su izmene i dopune Zakona o upravljanju otpadom.

Mi se inače u otpadu gušimo, smeće je svuda oko nas, na našim ulicama, u našim rekama i jezerima, divljim deponijama, sa industrijskim otpadom ilegalno zakopavanim i skladištenim godinama.

Bilo je ovde reč i o nekom političkom otpadu. Ja nisam mislila to da spominjem, ali, kada je već kolega spominjao, mi kao Zeleno-levi klub, Zeleno-levi front, a pre toga i „Ne davimo Beograd“, uvek smo se zalagali pre svega za recikliranje otpada. Mislim da nije baš tačno hvaliti se time da vi reciklirate, vi više volite da spaljujete. Mi nećemo spaljivati čak ni politički otpad, borićemo se za adekvatan tretman i skladištenje, ima načina kako se to radi.

Šta je zajedničko za ova dva zakona? Dakle, jedno je svakako ta prevencija, sprečavanje s jedne strane da do povrede na radu i bolesti uopšte dođe, i to je delimično i fokus ovog zakona i to je pohvalno, ima nekih drugih problema sa Zakonom o bezbednosti na radu, a sa druge strane prevencija kada je reč o upravljanju otpadom jeste reciklaža. Dakle, svega onoga što je moguće da se reciklira, što smo mi utvrdili a vi ne radite, pogotovo ne u Beogradu.

Druga stvar je nadzor. Koliko je za primenu ovih zakona važna dobra, kontinuirana i fer kontrola privrednih društava, i to kako od radnih inspekcija, tako i ekoloških inspekcija, za ona privredna društva koja se, recimo, bavi preradom i skladištenjem otpada.

Treća stvar je vrednovanje, odnosno eksploatacija. Radnike najpre treba tretirati kao ljude koji imaju svoje dostojanstvo, vrednovati njihov rad, u njih ulagati, osigurati njihova radna prava, pa tako i pravo na slobodno vreme, odmor, nadoknadu za prekovremeni rad, između ostalog, bezbednost na radu.

Umesto toga, nažalost, mi u ovoj zemlji veoma često svedočimo radnoj eksploataciji, kako naših radnika, tako sve više i stranih radnika. O tome verovatno drugom prilikom, na nekoj od sledećih sednica.

Kada je reč o pitanju uređenja otpada, mi se zalažemo za to da otpad tretiramo kao jedan resurs. Međutim, otpad je svakako ekološki rizik. U ovoj zemlji, nažalost, otpad sve više postaje biznis, stvar profita, a ekološki rizik se svaljuje na građane. To što mi priznajemo da svakako postoji potreba za skladištenjem i tretmanom, kako opasnog tako i neopasnog otpada, ne znači da svako ko kaže da se bavi tretmanom ovog otpada to radi na ekološki prihvatljiv način, uz adekvatan nadzor i kontrolu nadležnih službi, kao i uključenje javnosti, jer je to jako važno prema Arhuskoj konvenciji. Dakle, mi moramo imati strožije zakone da se ovo adekvatno reguliše.

Ukoliko imate postrojenja koja planiraju da skladište ogromne količine otpada, 40 hiljada tona godišnje, kao što je recimo slučaj sa kompanijom „Junirisk“, to ima neke nužne rizike poslovanja i zahteva adekvatne odgovore na takve rizike. Svakome je jasno da takva postrojenja ne smeju biti u naseljenim mestima, da li Barajevo, Šabac ili neki drugi grad u Srbiji, jer se rizik po ljude i njihovu fizičku bezbednost, kao i zdravlje, drastično uvećava.

Šta u svemu tome radi država? Nažalost, to je još jedna stvar koja je zajednička za ove zakone. Država se ponaša kao sluškinja kapitala, domaćeg ili stranog, a u cilju bogaćenja i uvećanja bogatstva jedne privilegovane kaste. To bogaćenje ide na štetu eksploatisanih radnika, neretko njihove bezbednosti, pa i života, koje plaćaju na radnim mestima za koje retko ko snosi krivičnu odgovornost, ide u zatvor itd. Ponekad neka nanogica, tu i tamo, ali najčešće ništa. Ide i na štetu građana koji se bore za bezbednost i zdravlje svoje životne sredine.

Građani koji nisu deo te kaste mogu da se pozivaju na zakone i za njih će oni važiti onda kada se ne zameraju nikome, ali ako se sukobe sa nekim moćnijim od sebe, odjednom zakoni ne važe jednako. Institucije ćute ili se otvoreno stavljaju na stranu moćnih, pristup pravdi nije jednako dostupan, u pitanje se dovodi njihova bezbednost.

Država sa stanovišta građana koji su u ovom riziku, bilo na radnim mestima, bilo kada je reč o bezbednosti i zdravlja njihove životne sredine se često osećaju kao da je država za njih suprotstavljena strana, a ne u njihovoj službi kao strana koja direktno zastupa interese kompanija, umesto da bude zastupnik javnog interesa.

I, moram da kažem da ima razloga za takvu vrstu brige i takvu vrstu sumnje, da vladajućoj većini i ovde, ali i u Vladi jeste zaista stalo za stvari poput bezbednosti na radu ili zdravoj životnoj sredini. Jer, da vam je stalo, kolege iz vladajuće većine, dakle, zašto do sada ne bi bilo reči npr. o jednom prvom predlogu koji je predat ovom Sazivu još 1. avgusta. 2022. godine, a to je zahtev baš Zeleno – Levog kluba za formiranje anketnog Odbora za utvrđivanje činjenica i okolnosti u vezi sa pogibijom osam rudara u Rudniku “Soko“ 1. aprila. 2022. godine?

Jel to toliko strašno, da se neki poslanici ovde, svaki od naših poslaničkih grupa nađu u jednom anketnom odboru i potraže odgovore na pitanja šta su nadležni organi preduzeli? Da li je pre nesreće vršena kontrola ispravnosti sistema za detekciju metana i drugih opasnih gasova i da li o tome postoje dokazi koji su bili na raspolaganju nadležnim organima prilikom utvrđivanja odgovornosti za nesreću?

Da li su već sa tim preduzete sve mere za utvrđivanje odgovornosti rukovodstva rudnika, kako je reagovala Rudarska inspekcija, ministarstvo, kako su postupala nadležna tužilaštva? Ovde je poenta da vi izbegavate da se o takvim stvarima govori. Na svaki pomen nečega o čemu se vama ne govori obično kreću bestidne optužbe na račun onih koji bi da govore, buka je svrha da se niko ne čuje, da ništa ne shvati i da se prestane da se išta pita, ali prosto to ne prolazi. Ljudi se pitaju, ljudi traže pravdu i mi u njihovo ime govorimo.

Kako sa druge strane, takođe, ako vam je stalo da upravljate otpadom, možete objasniti da je u isto vreme kada je vođena Javna rasprava o Zakonu o upravljanju otpadom, vođena je javna rasprava i o jednom drugom zakonu koji je morao biti danas ovde pred nama, ako ne i ranije, a to je Zakon o kontroli opasnosti od velikih udesa koji uključuje opasne supstance. Njime bi se recimo evropske tri direktive implementirale u naš pravni poredak. Nekome bi se moglo učiniti da činjenica da se odlaže usvajanje ovog zakona koji je spreman više od godinu dana, dakle, da se s tim odugovlači, jer to odgovara nekim kompanijama koje će onda po mnogo lakšim uslovima dobiti integrisane dozvole, da li je to „Eliksir“, „Junirisk“ neka druga kompanija, ne znam, ali u svakom slučaju šta je problem u tome da imamo stroži je uslove, tiče se bezbednosti svih nas.

Dakle, važno je da preveniramo velike udese, da ograničavamo posledice tih udesa pri planiranju prostora. Već sam rekla, važno je da postoji bezbednosna distanca od naseljenih i drugih ranjivih mesta za ovakva mesta gde se skladišti i tretira opasan otpad. Važno je da se prepozna da kada se u njima nalazi jedna ili više opasnih materija, u jednakim ili većim količinama propisanim to jesu seveso postrojenja i takva treba da budu tretirana i važno je da se građani za to pitaju, da budu uključeni kao javnost u odlučivanju u postupku procena uticaja na životnu sredinu.

Umesto toga, dakle, tog zakona još uvek nema, pred nama su izmene i dopune Zakona o upravljanjem otpadom koje oduzimaju nadležnosti lokalnim samoupravama i daju Vladi nadležnost donošenja regionalnih planova otpada.

Mi kao Zeleno – Levi front se zalažemo za decentralizaciju, tako da principijelno smo protiv oduzimanja nadležnosti lokalnim samoupravama, ali isto tako moramo da ukažemo i na perfidne mehanizme pojeftinjenja korupcije. Sve centralizujete i direktno se dogovarate sa vašim omiljenim kompanijama. Toliko vam se žurilo sa ovim Zakonom, pa ste nešto menjali u poslednjem trenutku, sigurna sam da ni sami ne znate u kojem interesu, koji član koji ste ubacivali u poslednjem trenutku.

Dakle, postoji ogromno, zbog svega ovoga nepoverenje građana, da vam je stalo do bezbednosti na radu, da vam je stalo do zaštite životne sredine, ali isto tako, da u ovu zemlju uopšte vlada zakon, da su zakoni ne ono po čemu se upravlja u ovoj zemlji, već da su zakoni neki ljudi koji vedre i oblače od čijih odluka sve zavisi, bili oni lokalni šerifi ili Republički, bili oni poslodavci za koje su radnici samo faktor proizvodnje, a ne ljudska bića sa svojim radnim pravima ili direktori ili uopšte kompanije koje ne samo da izigravaju zakone, već ih i pišu ili sprečavaju usvajanje nekih, kao da je to u interesu ostvarivanja profita.

Jasno je zašto mnogi građani misle da u Srbiji ne vlada zakon, pa da nije ni važno šta u njima piše. Znate ono, vrlo često se kaže da je postalo ofucano – naši su zakoni dobri, ali se ne primenjuju. Nije to baš istina, nisu svi naši zakoni dobri, neki su i katastrofalni, ali istina je da se ne primenjuju jednako za sve. To da ljudi žele da se makar i loši zakoni jednako primenjuju i jednako poštuju govori o tome koliko su im očekivanja niska. Isto tako, da temeni zahtev koji kod ljudi nikada nećete izbrisati, poništiti jeste zahtev za ravnopravnošću.

Dakle, da zakoni ne važe jednako za sve, vidimo da na građevini umiru radnici u biznisu u kome su samo oni odabrani, koji retko ako ikada krivično odgovaraju, kao za nelegalnu gradnju, tako i za smrt radnika ili za teže povrede na radnom mestu. To vidimo i onda kada radnici fabrike namenske industrije poginu u eksploziji i kada lokalni gospodar i direktor fabrike „Milan Blagojević“ ne dočeka pravdu. Kakve, takve osuđuje presude koje smo nedavno u prvostepenom postupku imali prilike da vidimo za dvojicu rukovodioca fabrike, na po tri godine, makar priznaju odgovornost nadređenih za to, da ovaj objekat, gde se ova nesreća dogodila, nije imao ni upotrebno dozvolu niti je ispunjavao bezbednosne standarde.

Mi se pitamo – hoće li to sada biti poruka da se mogu nonšalantno ubijati radnici i da to prolazi nekažnjeno, da se mogu ponižavati porodice stradalih kada se bore na pravdu na sudu ili će to biti šansa da u buduće zapravo imamo nešto veći udeo sankcionisanih u odnosu na broj krivičnih prijava za krivična dela iz oblasti bezbednosti na radu koje su opet sramno male u odnosu na broj poginulih na radu.

Tu su i fabričke radnice koje su osim što padaju u nesvest na radnim mestima, na kojima rade prekovremeno bez klime, razvijaju posebne tipove profesionalnih bolesti, a vi u ovom zakonu ne predviđate registar profesionalnih bolesti. Dakle, poput radnica fabrike „Leoni“ u Kraljevu, fabrici „Aster“ u Nišu koje su poginule na radu iako poslodavci negiraju da je to bilo na radu ili profesionalnih bolesti radnica u „Aptiv“ u Leskovcu.

Dakle, to su žene i ljudi koji smrtno stradaju, poput takođe radnice Ministarstva odbrane koja je pala kroz prozor sa sedmog sprata i nismo kasnije više ništa čuli o tome. Dake, poslodavci kao što sam rekla, tvrde da to nisu vrlo često povrede koje su u vezi sa radom, koje su na radu, ali njihove koleginice i kolege pričaju drugačiju priču. Neretko ne smeju o tome da govore javno. Plaše se da će ostati bez posla. U drugim slučajevima, poslodavci pričaju da su za povrede na radu krivi sami radnici. Oni su neodgovorni, oni su pili, oni su sa nekim mentalnim problemima, poslodavci su uradili sve što je do njih.

Vi ćete pričati o poboljšanjima u Zakonu o bezbednosti i zdravlja na radu i kao što sam rekla, ima nekih poboljšanja, to je u redu, ali jednako svi sumnjamo u sprovođenju zakona ovog, kao što je postojao problem i sa prethodnim. Ne može da postoji jednakost pred zakonom, ako ne uložite resurse da se on adekvatno sprovodi.

Dakle, kako ćete obezbediti da se evidencija o povredama na radu zaista vodi, a ne da se prikrivaju. Kako ćete obezbediti kompletni nadzor nad primenom ovog zakona, ukoliko nemate značajno povećanje broja inspektora rada, njihovu tehničku opremljenost i bolja primanja kako bi uvećanja nadležnosti zaista pratila njihova veća odgovornost.

U Srbiji 400.000 privrednih subjekata kontroliše oko 250 inspektora za rad. Vi planirate da se taj broj uveća na 250. Apsolutno je jasno da je to nedovoljno. Takođe, nedostaje i poseban zakon o osiguranju od povrede na radu i profesionalnih bolesti. To bi takođe doprinelo preventivnom duhu ovog zakona, ali ništa vas nije sprečilo da se i taj zakon takođe danas ne nađe na dnevnom redu ovde pred nama.

Na kraju, još jedna stvar, koja je zajednička za ova dva zakona, a i za mnoge druge. U obrazloženjima se uvek pozivate na to da se samo radi o usklađivanjima sa direktivama EU, a ne da zapravo mi imamo neke interne probleme koje takođe treba da rešimo.

Kada bi to bio slučaj da vi priznate, morali biste da priznate da mi imamo neke probleme i da mi živimo u paralelnim realnostima, jer u vašem svetu Srbiji ide jako dobro, radnici nisu jeftini, pa zato odlaze investicije, to je svojevremeno govorila ministarka Brnabić, ili sasvim drugačiji argument, zato što nam tako dobro ide, nema više nezaposlenih, pa imamo deficit radnika i onda nam trebaju strani radnici za neke poslove koji naši neće da obavljaju, umesto, na primer, da povećate plate ili minimalne zarade.

Dakle, mi ćemo sada postati Zapad, dok istovremeno u sebi imamo nekoliko svetova i ogromne paralelne svetove nejednakosti. Ponešto ćemo uraditi da unapredimo zakonske okvire, ali ne i toliko da se oni stvarno sprovode. U toj paralelnoj realnosti u vašim će domovima raditi domaće radnice ili sve češće Filipinke kao kućna posluga, ali za njih neće važiti Zakon o bezbednosti na radu. Hvalićete se rodnom ravnopravnošću, a nećete prepoznati rodnu dimenziju bezbednosti i zdravlja na radu od seksualnog zlostavljanja i ucenjivanja na radnim mestima u ovom sistemskom zakonu.

Vi ćete svoje kuće praviti tamo gde neće raditi fabrike koje se bave tretmanom i skladištenjem opasnog otpada, poput beogradske ekološke opštine Barajevo, u kojoj posluje kompanija „Junirisk“. Hvalićete se najboljim dostupnim tehnikama za preradu otpada, a zapravo te kompanije kojima ćete davati dozvole niko u Evropi ne koristi za toliki broj količine supstanci koje se nalaze u otpadu. I naravno, vaše će službe mesecima donositi ove odluke o dozvolama, a na primedbe građana nećete odgovarati.

Pozivaćete se na evropske direktive 10 i 20 godina stare, umesto da gledate šta se danas debatuje u EU. Pitanje novih formi rada. Umesto da nove forme rada regulišete u Zakonu o radu, vi uvodite samozaposlene, a pod njima ne prepoznajete platformske radnike u Srbiji, radnike „Glova“, „Volta“, „Kargoa“, „Mister Dija“, koji su angažovani preko nestandardnih ugovora, često samozaposleni prinudno, jer platforme izbegavaju da se ponašaju kao zvanični poslodavci ili rade preko agencije koja retroaktivno odjavljuje radnike pre povreda, kako ne bi ostvarili pravo na osiguranje. Dakle, zapravo ne prepoznajete njih kao problem.

Dakle, kod vas takvih ambicija da zapravo rešavate probleme onih koji nisu deo kaste nema, da se bavite javnim interesom – nema, da zaista budete u procesu evropskih integracija, radi demokratizacije i zaštite ljudskih prava, a ne štikliranja kućica za pojedina poglavlja i ekonomske nagrade ili ozakonjenja svojih štetnih ekonomskih politika ili koruptivnih dilova. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Naš amandman predlaže da se termini koji se koriste u ovom zakonu i propisima, koji se na donose na osnovu njega, koje imaju rodno značenje, izraženi u gramatički muškom rodu kao što su svi vaši zakoni, podrazumevaju prirodni ženski, muški i pol lica na koji se odnose.

Već smo podneli ovakve amandmane i na prethodni zakon, u kome smo razmatrali, na neke koji će doći, nakon ovoga, prosto moram opet da se pozovem na to mišljenje Vlade da prema Zakonu o rodnoj ravnopravnosti i nema obaveze da se ovakav član uvede.

Međutim, ima obaveze da se prati da li se zapravo sprovodi korišćenje rodo osetljivog jezika kada je reč posebno u nazivima, položaja, zvanja i zanimanja i to je sad jedna kontradikcija, da imate obavezu da pratite nešto, nemate obavezu da zapravo to implementirate.

Mislim da je čak i tako, da je došlo do takvog propusta u tom zakona na koji ste tako ponosni, govorim o Zakonu o rodnoj ravnopravnosti, najmanje što bi mogli da uradite jeste da primenjujete nešto što posebno, kada je reč o pravosuđu i sudijama se tiče 75% možda i više zaposlenih, dakle to su žene, gotovo da ste mogli čitav zakon da napišete u ženskom rodu i ne biste pogrešili jer se on najčešće odnosi na ženi.

Meni je razumljivo zašto je ovde to neshvatljivo jer u ovom domu na žalost imamo narodne poslanike koji šire govor mržnje i to posebno prema ženama. U obraćanjima određenim kolegama, mogli smo da čujemo prethodnih dana i ta pitanja da li je neko muškarac, pa da li može da dokaže da je neko muškarac? Ako ne može da dokaže mora da je to nešto strašno biti nešto drugo do muškarac.

Dakle, ta vrsta širenja mržnje prema ženama i predstavljanje uopšte žena u nekom manjem vrednom ključu, perpetuiranje stereotipa koji postoje o ženama se ovde zapravo nastavlja, tako da ako ništa drugo mogli biste barem da se protiv toga institucionalno borite uvažavanjem ovakvih stvari u zakonima koje usvajamo.

Hvala.

Zahvaljujem.

Ja bih se takođe vratila na ovo pitanje hijerarhije izvora prava po osnovu kojih sudija sudi i posebno na pitanje prakse međunarodnih tela koji nadziru primenu međunarodnih standarda, ljudskih prava, zakona i drugih opštih akata. Dakle, Vlada je u svom mišljenju u vezi sa ovim pitanjem rekla da je praksa ovih međunarodnih tela koji nadziru primenu, recimo, Konvencije o ljudskim pravima neprecizan termin. Meni, moram da kažem, nije neprecizno. Ja pod praksom tih tela najčešće mislim na njihove opšte komentare, ali ako je bilo toliko ne precizno mogli ste vi da uvažite to i da precizirate, da kažete da bi trebalo da se sudije pozivaju na opšte komentare tih nadzornih tela, recimo komiteta za ljudska prava ili komiteta za socijalno-ekonomska i kulturna prava UN.

Malo je problem, znate, što mi kao Srbija nismo ratifikovali Opcioni protokol uz UN Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, pa baš naši sudovi onda ne mogu da obezbede građanima ta prava da se pozivaju na kršenje socio-ekonomskih prava koji se u ovoj zemlji ozbiljno krše, pa vas, prvo, sada molim da se poradi na tome da što pre ratifikujemo taj opcioni protokol. Imaćete podršku sa naše strane za tako nešto, ali takvi, recimo, opšti komentari, preporuke takvih nadzornih tela bi bila važna da budu spomenuta u ovom zakonu i bilo bi važno da se redovno obavljaju obuke sudija i da oni znaju da je njihova obaveza da sude po osnovu ove prakse.

Nažalost, koliko znamo, i dalje se za pravosudni ispit ne polaže predmet o ljudskim pravima, što je skandalozno u 21. veku. Dakle, ako se hvalite time da smo demokratija, da poštujemo sva ljudska prava, morali bi sudije malo više o tome da znaju da bi mogli da ih primenjuju. Implementacija nije tehnički postupak, već podrazumeva upoznavanje sa praksom koja je dosta živa. Zahvaljujem.