Ja ću koristiti vreme ovlašćenog predstavnika i hteo bih prosto da kažem nekoliko reči o ovome što smo ovde čuli sada. Ne znam gde su recimo, ministarka ili šef poslaničke grupe SNS čuli ove informacije o tome šta se dešava u Šapcu ili Aranđelovcu, pošto sam ja sada gledao i sajt RTS gde nema nikakvih informacija o tome.

Tako da, očigledno ne gledaju baš RTS da bi saznali o onome šta se zaista zbiva. Nema ni informacija o dokumentu o kome ministarka govori, a to je ovo saopštenje rudarskih institucija koje se bave rudarstvom, ali ih ima na nekim drugim mestima i zanimljivo je da se tamo ništa ne kaže o stvarima koje se tiču Rio Tinta, nego se u stvari apeluju da se zaustavi uticaj političkih borbi na struku.

Političke borbe na struku u tom smislu nisi samo političke borbe koje vodi opozicija. Uticaj koji ima na institucije nema opozicija, već u stvari preko ljudi koji tu rade, uglavnom oni koji su predstavnici vlasti.

Tako da bi onda bilo dobro da poslušate preporuku i saopštenje i da zaštite rudarsku struku na način na koji oni savetuju, ali i da zaštitite rudarstvo recimo kao što ovde svesrdno govorite.

Podsetiću vas, naša prva inicijativa u ovom Skupštini kada smo se pojavili bila je komisija koja bi ispitala pogibiju rudara u rudniku Soko. To se nikada nije dogodilo. Dogodilo se to da je tužilaštvo reklo da niko nije kriv za smrt tih rudara. Ti sporovi će sada, verovatno, završiti pred Evropskim sudom za ljudska prava, ali i dalje vam to ne smeta da se busate u prsa da ste vi ti koji štitite rudarstvo, struku, rudarenje, samo zato da bi u stvari doveli jednu kompaniju koja ovde treba da eksploatiše litijum.

Nemojte mešati borbu protiv projekata „Jadar“ sa nečim što je rudarenje uopšte.

Sada kada govorimo o tome, a to bi valjda trebalo da pričamo i na RTS-u, ali vidimo da od svega toga tu nema, zaista bi trebalo da pričamo kvalifikovano, kako nam ova udruženja govore, ali očigledno tamo ne možemo čuti neke stvari, niti možemo saznati uopšte o tome koliki su zaista rizici, da li se sve to isplati, kakve su garancije da se ti rizici neće ostvariti i ono što je još važnije, ko daje garancije.

Znači, u tom pogledu zaista svi akteri koji su upleteni u to i koji se busaju da su oni garanti iza toga nemaju baš nekakav veliki kredibilitet, i kao što je ovde već rečeno, ne mogu ljudi verovati, ne mogu ljudi imati poverenja, ako su već pre tri godine čuli da ovog projekta neće biti i da će on biti zaustavljen, a sada imamo situaciju da se on nastavlja i to da se nastavlja uz nekakve potpise i uz nejasnu dokumentaciju.

Ovde se mnogo govorilo recimo o tome šta je govorio profesor Ristić i govorilo se veoma ružno o tome, ali i mnogo akademika.

Da li je recimo ono što govori akademik Šolaja isto tako nešto u šta ne treba da verujemo ili recimo Aleksandar Popović nešto što govore nestručni ljudi i nešto što ne zahteva kvalifikovan odgovor, a ne ovakav kakav nam daje ovde ministarka recimo za zaštitu životne sredine koja kaže – pa mi sada nemamo činjenice?

Siniša Mali je otvorio…

Ne.

Hvala predsedavajuća. Poštovani građani i građanke, ja ću govoriti o deklaraciji jer smo ovde puno puta čuli da ustvari malo se govorilo o samoj deklaraciji, čuli smo to i u medijima od strane predstavnika vlasti, pa čak i predsednica Skupštine je govorila o tome da ovde niko nije pročitao deklaraciju, da ne zna o čemu se tu radi i šta tu piše. Ja ću vam objasniti zašto naša poslanička grupa Zeleno levi front neće glasati za ovu deklaraciju i za to imam mnogo razloga. Najpre da je ovaj tekst ovog dokumenta loš za republiku Srbiju, a čuli smo da se za njega glasalo na Vladi i da se jednoglasno glasalo, da su svi predstavnici Vlade glasali za to, ali ću pokazati da taj tekst ustvari ne dotiče one najvažnije probleme koje opterećuju našu državu.

Drugo, smatramo da je ovaj tekst donet u lošoj nameri, donet je da se učvrsti vladavina Aleksandara Vučića i posredno Milorada Dodika, kao što smo već pomenuli ovo jeste jedna prorežimska deklaracija u tom pogledu.

Ono što je, ne najmanje važno možete vikati koliko hoćete, nastavite, možete da građani čuju, šta se dešava sa te druge strane, ono što nije najmanje važno za mene, ili za nas, da je ovo jako loš napisan dokument, to je dokument koji vrvi od prideva atruizama, nekih praznih fraza. Recimo pridev – srpski, sa varijacijom svesrpski, ponavlja se više od 200 puta u tekstu. Reč nacionalni se pojavljuje u oko 40 slučajeva, recimo pojam pravo se pojavljuje u skoro 50 slučajeva, ali se osim u imenima raznih dokumenata, uvek se i gotovo isključivo odnosi na kolektivna prava.

I moj najlepši deo ovde jeste ustvari to pozivanje na negovanje srpskog jezika i ćirilice, a to znači da u istom delu teksta i sličnom delu deklaracije gde se poziva na zaštitu srpskog jezika, na čistom srpskom jeziku i ćirilici piše da ćemo, da ćete formirati set mera. To formiranje seta mera jeste jedna divna srpska fraza koja je preuzeta verovatno iz onih međunarodnih dokumenata i direktno prevedena, tj. neprevedena sa engleskog jezika.

Šta je ova deklaracija i šta ona predstavlja u ovom pogledu? Ona je dokument u kome je, kako nam je predsednica parlamenta rekla, na RTS nešto slično i danas, šta mi treba da radimo za nas. I da vidimo šta mi u stvari treba da radimo za nas po tekstu ove deklaracije, ona je doduše dodala da shvata zašto neke leve partije neće glasati za njega, ali i da poziva da pokažemo jedinstvo i da glasamo za ovaj dokument, a možda bi i glasali kada bi znali u stvari šta on jeste.

Predsednica Skupštine je takođe pomenula da su opozicione partije pozvane na koktele, jedan u zgradi Skupštine, drugi na krovu TC „Galerija“, i kao na sam događaj na Trgu Republike. Ipak, predsednica Skupštine izgleda nije palo na pamet da pozove opoziciju na zajedničku sednicu Vlade Republike Srbije i Republike Srpske, na kojoj je usvojen tekst ove Deklaracije, niti ustvari da učestvuje u sastavljanju, glasanju ovog dokumenta, i tako se valjda u vladajućoj koalicije, vladajućoj stranci zamišlja sabornost, jedinstvo srpskog naroda na krovu tržnog centra u Beogradu na vodi, koji je simbol kraja vladavine prava u Srbiji, ali je isto tako i simbol nasilja i korupcije.

Valjda u opoziciji ne sede dovoljno dobri Srbi da bi, ma kako to bilo teško saznati ko je to bio organizator, pozvao na sve ove događaje, nego samo na neke izdvojene.

Deklaracija o zaštiti nacionalnih i političkih prava, naglašavam ovo -političkih prava, je dokument u kome se piše o tome šta mi treba da znamo, šta smo, ko smo, u šta treba da verujemo, čega treba da se sećamo ili, što je još važnije, šta treba da zaboravimo, kako treba da vaspitavamo decu, šta ona treba da uče u školi, kampovima, u crkvi ili, što bi u kratkoj opasci, a u podužem izlaganju, valjda ovlašćeni politički istoričar SNS ministar Martinović objasnio, da je reč o tome da mi Srbi mislimo svojom glavom.

Ova fraza je dostojna Monti Pajtonovaca, jer kako neki kolektivni subjekt misli svojom glavom to je teško shvatiti, osim ako se ne uzme u obzir ono što smo ovde danas čuli i to, pre svega, od osobe koja najviše više sa one tamo strane, a to je da valjda imao nekakvog pastira koji će nas, u biblijskom smislu pastira, voditi kroz ove nedaće kroz koje se nalazimo.

Nabrajao nam je ministar, na primer, Martinović čega sve treba da se sećamo i šta sve treba da zaboravimo, kao i ministar policije koji je govorio iz slične perspektive, ali mnogo toga nisu pomenuli. Mnogo toga su sami zaboravili. Recimo, ja ću pomenuti da je srpska deklaracija potpisana 8. juna, dan pre 25. godišnjice potpisivanja Kumanovskog sporazuma koji je prihvatila jedna slična Vlada i pominjanjem je zato što je i tada bilo govora o nacionalnom jedinstvu, a Vlada se i zvala nacionalnom jedinstvu. Pominjem je i zato što i danas u ime tog jedinstva isti akter i slične koalicije čerupaju Srbiju.

Ono što smo ovde čuli od predstavnika Vlade najviše, ali i od drugih jeste galimatijas o tome šta jeste ova deklaracija. Ona je nacionalni program, stub politike, platforma, kišobran, nacionalna podloga, vraćanje sebi i suštini zaštita kolektivnih prava, zaštita nacionalnih i državnih interesa i ima nekoliko opasnih formulacija koje podsećaju na neka loša vremena, a to je osnov borbe za opstanak ili odgovor na ugroženost u regionu.

Čini mi se da ova rasprava o deklaraciji pokazuje jednu stvar, a to je da ni vi sami nemate saglasnost o tome šta deklaracija jeste, a jedino u čemu ste saglasni jeste šta sa njom može da se čini. Znači, može se tako saborno i složno udarati po izdajničkoj opoziciji levo ili desno, može se guslati o patriotizmu dok se rasprodaju državni resursi ili, recimo, dok sklapate različite sporazume vezane za eksploataciju rude Jadra. Znači, pre svega memorandum o projektu Jadar. Može se istovremeno govoriti o ugroženosti i opstanku Srba i o tome da Srbi žive bolje ikad i da će živeti još bolje. Možete govoriti o tome da sprečavate, kao što je predsednica parlamenta…

Da, samo poslednja rečenica.

Da sprečavate da se srpski narod naziva genocidni, ali vam je valjda u redu da bude ratno-zločinački ili strašno-zločinački, kako u stvari predsednik države kvalifikuje masovne zločine u Srebrenici.

Hvala.

Mogu samo kratko, pošto kratko i moram, s obzirom da je 20 i nešto minuta govorio o onome što sam ja rekao. Samo nekoliko stvari, niti sam pominjao memorandum, niti veliku Srbiju i ne znam zašto niste opomenuli govornika da prosto ne interpretira moje stavove na takav način. Ali ono što jesam pomenuo jeste da vi sami interpretirate ovaj tekst onako kako vam odgovara, a najčešće da bi udarali po opoziciji i da bi govorili ovo što smo sada čuli, da smo mi ovde nekakvi loši Srbi. Mada, hvala ministru što mi je priznao moju nacionalnost, valjda se to tako radi ili tako se broje krvna zrnca u SNS. Ali, isto tako, nije priznao punokrvni politički status u tom smislu. Kada se govori o svesrpskim, onda se kaže – sa vama ili bez vas, mi ćemo usvojiti to. To se zove svesrpska deklaracija, pa onda bez nekih valjda i ne može da se usvoji. Ima toga još, ali nemam vremena.

Da kažem samo još jednu stvar, niti sam ja uveo ovde, Srebrenica se pominje dva puta u tekstu deklaracije. Predsednica Skupštine je govorila o genocidnosti. Jedina moja poenta jeste u tome da ne možete zločine nacionalizovati, ne možete zločine podruštviti na takav način da nazivate ceo narod prema nekakvim zločinima, pa bilo to genocid, ali bio i ratni zločin ili strašan zločin, kako se često tu govori. Tako da, prosto, poenta je da nemate pravo da na takav način delite odgovornost za zločine koje su počinili neki ljudi sa imenima i prezimenima. Hvala vam.

Ja se izvinjavam, jer ja već10/15 minuta pokušavam ovde da reklamiram Poslovnik, a ono što jeste problem, evo članove 27, ali u vezi sa 104. i 107. Znači, prosto očekujem da se mi i ovde ponašamo prema ovoj knjizi, prema pravilima kako ovde pišu, a konstantno se interpretiraju neki članovi na način koji je prilično samovoljan u tom smislu. Malopre koleginici niste dali repliku, recimo mada lepo član 104. kaže i stalno se interpretira da mora da se pomene ime, mora da se pomene ime samo u vezi sa uvredom, ukoliko je došlo do pogrešne interpretacije stavova takođe morate da date repliku.

Ministar Vesić je u prvoj rečenici rekao nešto što je bilo izvrtanje njenih stavova. Čuli smo nešto, znači čuli smo sada govor protiv gradnje puteve, što je koleginica eksplicitno rekla da nije bio slučaj.

Takođe, ovde imamo i direktna obraćanja koja su po članu 107. direktno zabranjena, a vrlo selektivno primenjujete tu odredbu i recimo, imamo slučaj poslanika koji bi trebalo da bude sankcionisan po zakonu o buci, a ne samo po sprečavanju buke, ne samo po ovom Poslovniku, koji non-stop govori – ti ovo, ti ono, ti radiš ovo. Prosto mislim da bi predsednica parlamenta trebalo da reaguje na takve stvari iako smo se na početku ovog mandata nekako bili složili da je ona Orlićeva era bila verovatno jedna od najcrnjih u istoriji parlamentarizma i da ćemo sada raditi drugačije, ja bih molio prosto da to primenjujemo.

Hvala.

Samo bih nekoliko stvari ovde rekao. Prosto, mi ćemo glasali za ovaj Predlog zakona, ali on nije dovoljan da bi obezbedili ono što se zovu pošteni izbori.

Motivisalo me je ovo što je govorio prethodni govornik, a to je da mi nigde, ni u onim odgovorima na preporuke ODIHR-a, niti na drugim mestima, nismo adresirali pitanje pritiska na birače.

Pritisak na birače jeste nešto što u stvari održava dobar deo ove naprednjačke hobotnice o kojoj ovde često govorimo. Ne znam zašto ovde neke vređa kada naši poslanici porede vlast SNS sa okupacijom i borbu za izborne uslove sa borbom protiv okupacije. Razlog za to jeste zato što vi zaista i jeste okupirali institucije i sve druge organizacije koje ne bi trebalo da budu pod kontrolom političke stranke. Tako da, onda i na radnim mestima i u udruženjima i u kajakaškim klubovima, studentskim parlamentima vi u stvari kontrolišete ono što se zbiva, birate ljude na mesta i tako utičete na njihova izborna opredeljenja.

Prosto, danas ni jedna institucija nije oslobođena toga, ni jedna institucija ne može na miru da radi svoj posao. Recimo, u instituciji na kojoj ja radim postoji Savet fakulteta u kome sede predstavnici Vlade koji nikako nisu kvalifikovani da sede tu i mimo zakona su imenovani tu. Postoje studentske organizacije koje, onda, ne deluju zajedno sa članovima fakulteta, članovima kolektiva, nego zajedno sa predstavnicima Vlade glasaju. Tako da, recimo, imamo situaciju da je čak i rektor Beogradskog univerziteta, što se prvi put dogodilo u istoriji Beogradskog univerziteta, izglasan na Savetu mimo volje Senata univerziteta.

To su oni pipci o kojima mi govorimo i to su oni pipci koje u stvari treba odseći i treba razvlastiti partiju da upravlja na mestima na kojima ne bi trebalo da upravlja i da tako obezbeđuje svoju izbornu podršku, a da onda one nepoželjne ljude diskvalifikuje na različite načine.

Ja ne bih uzimao svoj primer, ali mogao bih da uzmem nedavni primer u Novom Sadu, recimo, gde možete da upotrebite predsednika studentskog parlamenta kako bi napali jednog nastavnika i to mimo svakog zakonskog osnova i to na osnovu snimka koji je montiran. Čak nikoga to nije dalje interesovalo, niti se o tome govorilo.

To je ono zašto je ovde borba potrebna, zašto se treba boriti na svim mestima, na svim frontovima i pokušati da se razvlasti partija tamo gde partiji nije mesto. Nije joj mesto ni u obrazovnom sistemu, a nije joj mesto ni u sportskim klubovima. Nije joj mesto ni u udruženjima ili organizacijama koje se bave ili trebalo bi da se bave nekim profesionalnim aktivnostima i to je razlog zašto ćemo se boriti svuda i na svakom mestu, uključujući i sve vrste izbora koji se organizuju u Srbiji.

Hvala.

Hvala.

Poštovani građani i poštovane građanke, ja bih hteo da kažem nekoliko stvari i iznesem nekoliko razloga zašto mi nećemo glasati za izbor Ane Brnabić.

To je iz dosadašnje diskusije dosta očigledno, ali pre toga morao bih da se osvrnem na jednu od diskusija koju smo čuli danas popodne, kada nažalost, ja nisam bio u sali. Bio sam na predavanju kada je jedan od poslanika sa 20 i nešto godina staža u ovoj Skupštini i jahanja na plati naroda ovde kritikovao moj i koleginice Biljane Đorđević profesorski rad, da mi poklanjamo nekakve ocene tamo, da dajemo ocene iz političkih razloga ili nekome ne dajemo iz političkih razloa.

Poštovani kolega, možete ovde u sali, ima više studenata kojima sam ja predavao, pa možete se malo bolje raspitati o tome da li je iko dobio poklonjenu ocenu ili da li je neko bio uskraćen za ocenu u tom smislu.

A to što želite da pljunete našu mladu koleginicu onog trenutka kada je ušla u ovu Skupštinu prosto vam nije na čast. Koleginica je završila fakultet 2018. godine, mnogo pre nego što smo i jedno i drugo bili uopšte politički angažovani na ovaj način. Završila ga je na vreme sa veoma visokim prosekom i radi svoj posao onako kako treba i ispravno, tako da smo videli od Srpske napredne stranke još jednom primer onoga što oni ovde demonstriraju sve ovo vreme, ovih dana, ali i u prošlom sazivu. Znači, s jedne strane na pozivanje, da citiram, da umirimo diskurs, da uvedemo dijalog, a onda u sledećoj rečenici kreću različite uvrede, kreće to da smo mi ološ, uličari i posebno bih istakao, recimo, neke analne ili fekalne kategorije koje koriste kandidatkinja za predsednicu Skupštine. Čuli smo od nje ovde u ovoj sali sa govornice da smo svi mi ovde govnari sa ove strane, citiram, i to je više puta ponovljeno, da smo podguzne muve. Znači, to je više puta izgovorila.

Prosto, i stari Grci su imali nešto u šta su verovali, a to je da ne treba verovati Danajcima onda i kada poklone novce, tako da onda kada vi govorite o tome da hoćete dijalog ili da hoćete da mi nešto ovde zajedno i konstruktivno radimo, ja sam siguran da se radi o prevari ili makar o pokušaju prevare u tom pogledu.

Slično važi i za ono što govorimo ovde o izborima. Vi navodite vrlo često ovaj ODIR-ov izveštaj, da ne pričamo i o drugima koji postoje, ali da uzmemo da je i on relevantan i da je to jedan tehnički dokument bez kvalifikacija. Nećete u ODIR-ovom izveštaju naći kvalifikacije da su to pokradeni izbori, nećete naći ni da si neslobodni izbori ili nepošteni izbori zato što nećete naći nikakve kvalifikacije, ali ćete naći puno tehničkih detalja na osnovu kojih možete zaključiti da to jeste tako.

Recimo, ovde stalno slušamo o tome da niko nikada nije dokazao da su izbori pokradeni, pored mnogih dokaza da postoje mnoge neregularnosti. Pomenuću samo da postoje nadzorna tela koja bi trebalo da prate u stvari regularnost izbora i podsetiću šta piše u oba prethodna izveštaja u Srbiji, a to je da su nadzorna tela propustila da obezbede zloupotrebu javnih službi i državnih resursa, propustila da uspostave efektivne mehanizme koji bi sprečili, pazite sad, "zastrašivanje i pritisak na birače, uključujući kupovinu glasova". U dva izveštaja to imate. Sve to ne ukazuje po našim predstavnicima Srpske napredne stranke da se ne radi o najčistijim izborima ikad, nego o tome da su izbori bili potpuno regularni.

Sada ono što je posebno ružno i što posebno iritira jesu ta vaša stalna prebacivanja o tome ko ovde radi za platu, ko je tu zbog novca, ko je tu zbog putnih troškova. Ja bih molio građane Srbije da saberu koliko SNS mesečno dobija od toga što vi sedite tu, a sedite tu zahvaljujući izborima koji su sumnjivi, koji su pokradeni, ukratko. U tom pogledu taj novac u stvari nije onaj koji pripada vama. Niko nikada nije postavio pitanje načina na koji su naši poslanici izabrani.

Na kraju, još samo jednu stvar, a to je da nas ovde uvaženi šef poslaničke grupe SNS vrlo često plaši nekakvim građanskim ratovima, govori o nacifikaciji i neonacistima, a mogao bi malo više da pogleda oko sebe, da u stvari to jeste nešto što je… (Isključen mikrofon.)

Hvala.

Poštovana gospodo, mi smo predložili amandman da se Vladi pomogne u vezi sa borbom protiv korupcije, s obzirom da imamo mnogo slučajeva koji su ostali nerazjašnjeni, a da je Vlada, Savet za borbu protiv korupcije predvidela jedva 26 miliona dinara, nešto malo preko 26 miliona dinara i mislim da bi bilo dobro da to uradi, makar iz sentimentalnosti, zahvalnosti.

Setimo se koliko su 2011. ili 2012. godine koristili njihove izveštaje vezane posebno, one o privatizaciji, a sada da neće da daju novac, nego neće ni da čitaju izveštaje ovog tela. Možda bi recimo mogli da pročitaju onaj izveštaj o privatizaciji Instituta „Jaroslava Černi“ ili banja, o poljoprivrednom zemljištu, o stečajnim postupcima ili o gondoli npr. pa bi onda da budem konstruktivan, pošto nama pomažete, razumemo prirodu naše koalicije, možda bi mogli vi da se zovete, recimo milenijalci po firmama koje se tu pominju. Možete recimo, inkopaši ili nešto slično.

Takođe bi možda to moglo da pomogne recimo i ministru Gašiću da pomene nekada ime Nenada Vučkovića i da odgovori na pitanje koleginice Jerinić – šta on danas radi, kakav mu je status u policiji? Možda, takođe, da odgovori i na pitanje da li je Veselin Milić, u stvari prekršio nekakva pravila koja se tiču privatnosti u postupku, a možda, recimo, može da pomogne i ministru Malom.

Sada ću vam pokazati ovaj grafikon, evo ovaj grafikon koji je pravio profesor Karapandža, pa od stranice do stranice stoji koliko je prepisano u doktoratu Siniše Malog. Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Poštovani, ja bih imao mnogo toga da kažem, ali zbog ove torture koju imamo sa dnevnim redom od 60 tačaka prosto je nemoguće govoriti o svim temama, pogotovo što mnoge od tih tema zaslužuju mnogo više čak i od jedne tačke dnevnog reda, zaslužuju ozbiljniju raspravu i zaslužuju da mi o njima promišljamo na način kako bi dugoročno, u stvari, se Srbija razvijala.

Meni je samo žao što su se, u stvari, u ovom kontekstu našli i ovi zakoni ili ovaj set zakona o obrazovanju. Tako da, kažem, ispada da niko ili gotovo niko neće govoriti o njima, pa ću iskoristiti svoje vreme da kažem nekoliko reči o tome.

Žao mi je što ministarka nije više tu, ali ja bih zaista pohvalio neke elemente njenog jutrošnjeg izlaganja, parafrizirajući možda ne od reči do reči, ali skoro da je tako rekla, kada je rekla – tragedije koje su se u maju mesecu dogodile, probudile su svakom od nas potrebu da se svako od nas zapita gde je zakazao.

Zaista to jeste slučaj, ali na žalost mi znamo i neke ljude koji se nisu zapitali gde su zakazali i ono što je još više žalosno jeste da ti ljudi sede u Vladi, na čelu te Vlade, i da ministar prethodni ministar obrazovanja je to shvatio pa je dao ostavku, a vidimo da i sadašnja ministarka obrazovanja to isto radi.

Ono što jeste problem, jeste da smo i na prošloj sednici i na ovoj imali jednu dosta obuhvatnu reformu ovih zakona a to je sedam zakona koji bi u stvari trebalo da odgovore na neke probleme obrazovanja, ali pokazaću vam da ne odgovaraju ni na jedan ozbiljno, a posebno uzimaju u obzir ono što se dogodilo ove godine.

U dokumentu koji je napravio SANU, koji su vodili naši najugledniji stručnjaci, Aleksandar Kostić, Ana Pešikan i Ivan Ivić, oni su markirali neke probleme koje ima naše obrazovanje.

Recimo, ako pogledamo šta su ti problemi, jedan od prvih jesu loši rezultati na skoro svim nivoima, možda od prvog do četvrtog razreda, to je nešto još koliko toliko tolerabilno , ali sve drugo je katastrofa.

Znači, na Pisa testiranja mi imamo 37 ili 38 posto funkcionalno nepismenih ljudi, ljudi koji na testovima čitanja i razumevanja tekstova, nisu mogli da dobiju zadovoljavajuće ocene i kada se tome dodaju oni petnaestogodišnjaci koji nisu testirani, a njih ima između 8 i 10 posto, to znači da je negde oko 45 posto ljudi u Srbiji, u doba od 15 godina, funkcionalno nepismeno.

Naravno, ja pretpostavljam da je SNS srećna sa takvim rezultatom i da je srećna vidi se i po tome i po načinu na koji hoće da dalje nastavi sa ovakvim sistemom obrazovanja, i ne samo da nastavi, nego rekao bih i da je još više zacementira u tom pogledu.

Ono što je tragedija urušavanja ovakvog sistema jeste da ovakvi rezultati odgovaraju i socijalnom klasnom statusu polaznika, učenika, a odgovaraju i stepenu ulaganja koje ima država u odnosu na obrazovanje, ali umesto da rešavaju ove probleme, naša Vlada, pretpostavljam i ova Skupština, a sigurno i Odbor za obrazovanje, su se odlučili za drugačiju strategiju, a ta je strategija ispunjavanja želja predsednika Republike.

Predsednik Republike je rekao - hoćemo dualno obrazovanje i mi uvodimo dualno obrazovanje, iako podaci pokazuju, recimo, da postoji smanjen interes za tako nešto, ali ćemo mi dodatno to da finansiramo kako bi podstakli decu da idu u dualno obrazovanje.

Predsednik je, takođe, u svom nastupu inspiracije na konferenciji za štampu rekao da nam trebaju identitetski predmeti, kasnije se to promenilo u identitetske udžbenike i sada imamo nacionalne čitanke, za koje nije jasno čemu će služiti, s obzirom na programe koje već imamo i koji pokrivaju sadržaje koje pokrivaju i te nacionalne čitanke.

Važno je da se mi ovde bavimo dualnim obrazovanjem i da se bavimo nacionalnim čitankama, a da na one probleme koje imamo ne odgovaramo adekvatno ili odgovaramo na način koji podrazumeva usvajanje samo nekih represivnih mera.

Znači, vaspitanje kod nas jednako represija. To je poprilično zastareo pristup i vraća se u prošlost.

Ono što bih na kraju rekao jeste da …

Evo, da završim rečenicu.

Stepen ulaganja i struktura ulaganja u obrazovanje i dalje reprodukuju takvo stanje što je nacionalna katastrofa.

Hvala.

Hvala.

Poštovane građani i poštovane građanke, ja bih tražio obaveštenje u vezi sa nekoliko slučajeva gradskih sekretara u Beogradu, jer se ispostavilo da to jeste veoma lukrativno zanimanje i prati ga velika količina keša, posebno u evrima. Problem je što su bivši ovi gradski sekretari skloni carinskim prekršajima.

Naime, pomenuo bih Nemanju Stajića, bivšeg gradskog sekretara za ozakonjenje, koji je zadržan na granici sa Crnom Gorom sa prijateljima u automobilu u kome je bilo više od 26 hiljada evra, više laptop računara i, što se posebno naglašava, srpska zastava. Valjda je to pokušaj da se pokrije sva ta imovina na isti način na koji je recimo TV „Pink“ pokrivao svoju zgradu, ali nećemo o braći Stajić. To bi zahtevalo posebnu sednicu i mislim da se makar protiv jednog od njih vodi nekakav postupak.

Pitanje imam za jednu zaboravljenu zvezdu i za jednu zvezdu u usponu. Naime, Nikola Kovačević, bivši sekretar za komunalne i stambene poslove, uhvaćen je u carinskom prekršaju kada je u torbi nosio sliku „Stražar“ Paje Jovanovića, koju je uplatio 140 hiljada evra i 115 hiljada evra u gotovini.

Ono što je bilo obrazloženje jeste da je bivši državni sekretar uložio novac koji je na poklon dobio od sestre, a kasnije oplodio tako što je ulagao u trgovinu kripto valutama.

Ono što je tu problem jeste što ne samo to što se pojavljuje još jedan brat, sestra, tetka koji poklanjaju novac, nego način na koji se vadio je bio samo kriminalizujući u tom pogledu. Ja tražim obaveštenje od Agencije za sprečavanje korupcije da li je, u stvari, Nikola Kovačević prijavio bilo kakvu promenu imovinskog stanja od trenutka kada je postao državni sekretar i dve godine u periodu nakon što je prestao da bude državni sekretar, jer to je period kada smo svi mi obavezni u stvari da obaveštavamo Agenciju za sprečavanje korupcije o promeni imovinskog stanja.

Drugo pitanje se tiče Višeg državnog tužilaštva. Da li je pokrenut bilo kakav postupak s obzirom da je oslobođen za ovaj postupak o poreklu imovinu, bilo kakav postupak po tome što je koristio neprijavljen i neoporezovan novac?

Takođe, pitanje za Ministarstvo kulture - u čijem vlasništvu je sada slika Paje Jovanovića, gde se ona nalazi i da li će biti predata Muzeju grada Beograda, kao što je ministar Vesić u to vreme najavljivao i da li je saslušan ministar Vesić u vezi sa ovim slučajem, s obzirom da je javno iznosio saznanja o tome?

Drugo pitanje - da li će biti saslušana Bojana Radaković, gradska sekretarka za urbanizam i bivša gradska sekretarka za urbanizam i građevinske poslove i direktorka Fondacije za srpski narod i državu, koja je, prema pisanju medija, takođe načinila carinski prekršaj jer je na odmor krenula sa 50.000 evra i 12.000 evra vrednim nakitom?

Znači, ova bivša gradska funkcionerka i direktorka fondacije najmoćnije i najprofitabilnije fondacije u Srbiji posvećena je ostvarenju vizije predsednika Srbije Aleksandra Vučića koja, između ostalog, obučava i poslanike vladajuće stranke kako da se bave politikom i kako da pišu sve one tvitove o političkim protivnicima u Akademiji mladih lidera.

Ona je postala poznata i po svojoj kritici zakona o kome danas raspravljamo, Zakona o planiranju i izgradnji jer je na inovativan način, ali opravdano tvrdila da taj zakon uvodi tzv. duplu korupciju.

Problem sa ovim razumevanjem jeste što je valjda prema ovoj direktorki Fondacije mesto korupcije samo na jednom mestu i opravdano je da postoji jedna korupcija, ali ova dupla nije u redu i nije u redu kao zakonsko rešenje.

Hvala.

Hvala.

Mi imamo sličnu primedbu da se ovim pravim jedno super telo sa super direktorom, a i nadam se da opet neću dobiti neku lekciju od prof. Vesića u vezi sa tim da li smo čitali ili nismo čitali zakon ili ove ispravke iz istorije o Magna karti. Ako već ispravljamo Magna kartu, pomenuo bih, recimo, tu je bila pobuna protiv barona, onih koji su, hajde da kažemo, tiranisali narod. Ta vrsta ograničenja onoga što može da radi vlast, i to jeste jedan od prvih dokumenata tog tipa.

Ovde ovo što imamo jeste nešto, ne bih rekao, slično, ali ima istu logiku tog uređivanja odozgo gde bi ovo telo moglo sve da diktira. Znači, ono priprema, koordinira, prati izradu dokumenata prostornog i urbanističkog planiranja. Znači, u množini, urbanističkog planiranja, tako da svako dalje učešće bilo koga drugog u ovome jeste nešto što je suvišno.

Iskoristiću priliku, ali ne sada, da još nekoliko reči kažem o nekim argumentima koje smo ovde čuli u prilog ovog zakona, a koji u stvari liče na ono što se dešava ponekad na ulici, a to je ono da ukoliko hoćete da dobijete neku dobru stvar, u ovom slučaju, na primer, energetske sertifikate ili da dobijete punjače za električne automobile na pumpama ili obavezu da to pumpe imaju, morate da kupite ciglu, morate da uvažite i konverziju, odnosno ideju da neki privilegovani ljudi će od države dobiti nešto besplatno i postati vlasnici nečega što im prethodno nije pripadalo. Hvala.

Ja bih samo ovde nešto o amandmanu i nešto o ideologiji rekao.

Amandman se opet odnosi na e-prostor i to je neki čudan manir pisanja zakona, da na početku date veliku definiciju nekog termina a da se onda on pojavi samo u jednom članu, i to u zagradi.

Zašto je to važno? Verovatno je važno zato da bi se pre donošenja onog konceptualnog dokumenta o politikama e-prostora, u stvari urbanizma i planiranja, koji treba da se donese zajedno sa NALED-om, sa bivšom firmom premijerke, na neki način prejudicirale neke stvari. Ono što nas posebno brine jeste da se u okviru sistema e-prostor odvijaju i druge aktivnosti u pogledu učešća javnosti i stručne kontrole dokumenata.

Znači, to je nešto što je prosto ovde nejasno definisano. Nejasno je šta će značiti i omogućiće ove interpretacije ministru koje on sada ovde nama nudi u pogledu, recimo, toga šta je naša ideologija. Neke stvari nisu ideologija. Nije ideologija da je u Zakonu iz 2015. godine predmet konverzije državno vlasništvo, vlasništvo autonomne pokrajine, vlasništvo lokalnih samouprava. To što vi hoćete da kažete da to nije državno vlasništvo u punom smislu reči, mogu da vas citiram, nego je to bilo u kapitalu preduzeća koja su privatizovana, da kao pravo na korišćenje a ne kao vlasništvo i da je za vas državno vlasništvo samo zemljište kojim raspolaže republička Direkcija za imovinu. Znači, svo ono koje je dato na korišćenje, nije faktički državno vlasništvo. Da li ćete onda poklanjati i sve drugo?

Što se tiče ideologije, mi zaista mislimo da ono što je javno vlasništvo ili državno vlasništvo u ovom smislu treba da bude više zastupljeno u strukturi vlasništva, ali onda nam recite šta je vaša ideologija? Da li je vaša ideologija u stvari ono što ovde govorite, znači, vaša velika ljubav prema investicijama i prema ljudima koji imaju novac i da li naše zakonodavstvo u tom smislu jeste nešto što pogoduje investitorima i što treba da bude u prilog onih ljudi koji imaju novac? Ne bi bili jedina država koja to radi, ali u nekim drugim državama se to i kritikuje. Hvala.

Hvala.

Ovde bih predložio da se tačka 19. briše, a odnosi se na e-prostor. Ne, mi nismo protiv digitalizacije, ne radi se o tome. Razlog je sasvim drugačiji. Radi se o tome da je ovde u ovaj zakon unet ovaj pojam i on se pominje na još nekoliko mesta, a da nije završena ona javna rasprava o konceptu politike urbanističkog i prostornog planiranja.

U Republici Srbiji to je javna rasprava koja je vođena prošle godine od 28. februara do 21. marta i koja je iznenada prekinuta 17. marta, kako se ovde u obrazloženju kaže, iz tehničkih razloga.

Ono što je ovde neobično jeste u stvari da vi sada uvodite pojmove, a da u stvari niste osmislili koncept politike koje ti pojmovi treba da regulišu i u tom pogledu je ovaj pojam u ovom zakonu, u ovom trenutku suvišan dok se, kako se i u ovom obrazloženju kaže, ponovo ne pokrene javna rasprava o konceptu politike, pa dok se ne završi ta javna rasprava i dok Vlada ne usvoji ovakav koncept politike.

To je prosto naopak način, ali i opasan način da se u zakon uvode neki instituti i neke norme, jer na ovakav način se prejudicira ono što može biti ishod javne rasprave o konceptu politike, a da se odozdo polako, stihijski i postepeno započinje reforma prostornog i urbanističkog planiranja, a da to nije deo nekakve obuhvatnije politike koju bi trebalo usvojiti. Hvala.