Hvala.

Na član 6. mi smo podneli ovaj amandman da bi se u stvari ukinula ili izbrisala ova ministarstva koja smatramo da su bila nepotrebna.

Znači, nepotrebno, mi smatramo da je nepotrebno odvajanje nauke i obrazovanja, odnosno kao što je 1998. godine to obrazlagano, neprirodni savez znanja i obrazovanja. Prosto, smatramo da prve rezultate tog razdvajanja mi već danas vidimo.

Ja bih molio predsedavajućeg da umiri ljude sa druge strane, postoji zvono koje radi očigledno.

Takve rezultate već vidimo donekle. Vidimo i po tome što nama već sistem obrazovanja više uređuju crkva i Privredna komora nego Ministarstvo obrazovanja. Vidimo i po tome što diplome koje se izdaju u stvari jesu diplome koje ne nose onaj stepen naučnog znanja koji je potreban za takve diplome.

Takođe, smatramo da ovaj neprirodni savez između turizma i omladine, u stvari treba raskinuti, ali raskinuti tako da se ove nadležnosti vrate u stara ministarstva. Znači, ne da se stvara nekakvi novi „Frankenštajni“ od ministarstva i da u stvari imamo nešto što ne funkcioniše kao koherentno ministarstvo.

Konačno, na kraju nešto što liči na ministarstvo, koje liči na pleonazam, Ministarstvo za javna ulaganja, kao da su druga ministarstva, ministarstva za nejavna ulaganja, za nešto što u stvari, nema veze sa javnošću, nema veze sa interesima svih ljudi.

Hvala, predsedavajući.

Teško je govoriti posle ovakvog vizionarskog govora u kome smo saznali da je kravama bolje u Srbiji od kako je Srpska napredna stranka na vlasti, ali prosto, ja ću reći nekoliko stvari o Vladi.

Na početku je rečeno da ćemo dobiti jednu ratnu Vladu, znači u situaciji u kojoj smo, trećeg svetskog rata, ali smo dobili jednu bezidejnu Vladu i jednu glomaznu Vladu.

Poslušao sam poslanike vladajuće većine da proverim kako je to u drugim državama ukoliko imate manju Vladu da li morate da imate baš onoliko državnih sekretara koliko oni pominju. U Nemačkoj, na primer, Ministarstvo unutrašnjih poslova ima tri državna sekretara, za privredu i klimu ima četiri državna sekretara, imaju po tri parlamentarna sekretara, ali to je nešto drugo, to služi za kontrolu Vlade, a ne za postavljanje na različita mesta.

Tako da to ubeđivanje, prosto nije nešto što je uspelo, ali to da je velika Vlada, jeste i najveća je.

(Predsednik: Samo da vas podsetim, vreme poslaničke grupe je isteklo. Završite misao.)

Samo da završim rečenicu.

I to smo proverili. Najveće Vlade u Srbiji do sada su bile druga Vlada Mirka Marjanovića, vlada Mirka Cvetkovića i ova, pa vi izvedite zaključak sami.

Hvala.

Znači, ja bih samo da reklamiram član 106. tačka 3.

Ne, nije.

Stav 3.

Ovde se radi o tome da …

Da, ali ovde se radi o drugoj stvari.

(Isključen mikrofon.)

Da, ja bih za ovo što ste mi malopre oduzeli reč. Član 103. Tamo piše da narodni poslanik ne može da ukaže na povredu na koju je već ukazano, bez obzira koji je član.

Ja sam želeo da ukažem na drugi deo člana i na drugu povredu, a ne onu koju ste mi vi učitali i zbog koje ste me prekinuli.

Ne, ne piše to.

Poštovani predsedavajući, poštovani poslanici i uvaženi gosti, ja bih ovde rekao nekoliko reči protiv ovog Izveštaja, objasnio bih zašto poslanička grupa Zeleno - leve koalicije neće glasati za ovaj Izveštaj, ali pre toga rekao i nekoliko reči o onome što smo čuli tokom ovog zasedanja juče. Naravno, nije se sve odnosilo na Izveštaj, tako da će možda i neke od mojih opservacija ići u tom pravcu da ne govore samo o onome što bi trebalo da bude tema.

Najpre, nekoliko reči o jučerašnjem danu, gde smo čuli mnogo velikih reči, mnogo mudrih i zapaljivih reči, čuli smo čak i neka vrednovanja zakletve, pokliče dijagnoze, ali čuli smo i nešto što bi bile optužbe čak i lične diskvalifikacije. U tom smislu se ovde, recimo, mahalo sa nekim fotografijama i papirima koje nismo doduše mogli da vidimo, ali zvuče vrlo uverljivo kada se gleda na ekranima u tom pogledu.

Mimo toga čovek bih skoro pomislio da smo unapredili onaj devetnaestovekovni deo parlamentarizma o kome su maštali, recimo, ljudi poput Benta Majgilizoa, da u stvari parlament predstavlja jedno mesto gde se sakupljaju, ono što oni kažu, urušeni ulomci društvene racionalnosti i onda u stvari ono što društvo misli na najbolji način izlazi iz parlamenta, kao odluka parlamenta. Ja ne bih rekao da smo samo to ostvarili nego da smo i unapredili takav parlamentarizam zato što se u našem parlamentarizmu sve to skuplja u jednoj glavi. Znači, sve to u jednoj glavi koja konstruiše i sabira tu realnost i hrabro se onda suočava sa njom.

Ta politika koju smo juče ovde čuli, koja se promovisala, ja ću je zvati politikom borbenog uvažavanja realnosti jeste nešto što bi svi mi trebalo da podržimo. U tom pogledu oni koji ne podržavaju to su označeni kao ekstremisti, jedni su sa desne strane, drugi su sa leve. Nama ovde u Zeleno-levom klubu je namenjena uloga ekstremista koji hoće da priznaju Kosovo i koji hoće da u stvari predaju se pred tom surovom realnošću sa kojom se drugi tako hrabro bore.

Ono što hoću da kažem jeste u stvari da nijednom jedinom rečju koja je ovde izgovorena, a i van ovog mesta, Ne davimo Beograd i Zeleno-levi klub nije dao povoda takvoj konstrukciji, ali svejedno, takva konstrukcija je morala da bude iskonstruisana. Šef poslaničkog kluba većinske partije je nazvao poput pravljenja drvenog šporeta, a ja bih podržao takvu konstrukciju, s tim što bih je možda malo i uporedio sa nekakvim pravljenjem ili slaganjem kockica u kojima više uvek ostane nekih delova sa kojima ne znate šta ćete, po ih onda proglašavate za ekstremiste, nenormalne i tako dalje.

Bez obzira ono što je govoreno i o ono što je i ranije govoreno, ne da nije nekompatibilno nego je saglasno sa onim što smo čuli i od vladajući koalicije u onom delu koji se odnosi na politike prema Kosovu, ali je važno da u stvari oni koji su zastupnici, oni koji su promoteri te ideje, budu jedini koji su u pravu, jedini koji su konstruktori i jedini koji sude o tome. Za ovu politiku koju danas zastupaju mi smo već prethodnih 30 godina slušali kada su se ljudi usudili da govore na takav način, da su izdajnici, da prodaju Kosovo i tako dalje. Sada se stvar obrnula, sada je stvar u stvari u tome da to nije više izdaja, nego hrabro suočavanje sa realnošću i to hrabro suočavanje sa realnošću jeste nešto što u stvari mi podržavamo, ali ne na način na koji većinska stranka ili većinska strana u ovom parlamentu to radi, koja pokušava da u stvari iskonstruiše jednu realnost u kojoj bi oni bili ti koji čine centar, zauzimaju centar, a svi drugi ili treba da se pridruže ili da ćute i gledaju.

Gospodo, Ne davimo Beograd i Zeleno-levi klub neće ni da se pridruži, ali neće ni da ćuti, ni da gleda, neće da se pridruži zato što ne veruje u to da ova vlast zaista iskreno radi ono što ovde govori i što piše u tom izveštaju.

Da ne bude da nismo govorili o izveštaju, ja ću kratko samo navesti tri razloga zašto mi nećemo glasati za taj izveštaj. Jedan je zato što je taj izveštaj jednostran, nedorečen i na trenutke čak i mutan tekst. Ja, gospodina Petkovića poznajem sa doktorskih studija i on je dosta jasno pisao svoje radove, tako da ne verujem da je baš on autor toga. Recimo, na mnogim mestima se toliko zamućuje da recimo nije jasno ko donosi odluke, ko je odgovoran za uspeh ili neuspeh pregovora, šta su to merila koja u stvari na neki način utvrđuju šta znači uspeh ili šta znači neuspeh pregovora.

Imenuju se neka fantomska tela koja ne postoje ni u Ustavu, ne postoje ni u drugim dokumentima ove države. Mislim, ako pogledate recimo, strane 11. do 13. videćete da se tamo kaže – imenuje državni vrh koji je javno izneo šta su to granice ili okviri unutar kojih se vode pregovori.

Ja ne znam šta znači državni vrh, koje je to telo ko ga čini, ko ga je sastavio, a da rešenja recimo predlaže nešto što se zove političko rukovodstvo. Ne znam da ova država ima političko rukovodstvo kao nekakvo telo.

Shvatam da u realnosti postoji i nekakvi vrhovi, nekakva rukovodstva, ali njima svakako nije mesto u tekstu izveštaja. Tekst izveštaja u tom smislu bi trebalo da bude precizniji.

Druga stvar jeste, i to je nešto što isto nije karakteristično za tekstove izveštaja, taj tekst sadrži puno prideva i puno samohvale, puno odricanja od odgovornosti, gde smo uvek mi super, a niko drugi ne valja. Tu imate puno tog samovrednovanja ko je hrabro, ko je odgovorno, ko je uspešno nešto odradi. Skupština ili ova rasprava bi trebala da oceni to, a ne sam tekst izveštaj.

Treći razlog je zato što sam taj tekst više nas ubeđuje nego što izveštava ili objašnjava ono što se zaista događa. Tamo imamo zaista neke statistike koje su vredne pohvale, ali kada se ulazi u nekakve detalje, onda vidite recimo, nisam siguran na kojoj strani, kaže se – naša strana, imenujemo se kao strana, uvek polazi od vladavine prava kao ideala, a čuli smo ovde, da u stvari i to pomalo licemerno zvuči, kada se ta vladavina prava nameće samo drugima kao ideal.

Taj deo podržavamo, mi bi zaista bili srećni da naša Vlada poštuje i da postavlja vladavinu prava kao ideal koji će poštovati, ali čak i u izlaganju predsednika juče smo videli, možda vas tera da to nije moguće uvek, ali smo i čuli da u stvari tu vladavinu prava, koja treba da važi za sve druge strane, naša Vlada često ne poštuje kada su u pitanju prava građana na Kosovu, ali i građana u Srbiji i tu bih se zaista složio sa onima koji su govorili na pitanje Kosova ili pitanje vladavine prava na Kosovu jeste pitanje u stvari vladavine prava u Srbiji. Hvala vam.

Hvala.

Razumem gospodina predsednika. On prosto ima svo vreme ovde da objašnjava svoje stavove, ali nama se meri svaka sekunda – tako da nemamo baš toliku priliku da to radimo, ali prosto kada se radi o tome jasno mi je takođe da se on više obraća kamerama i javnosti izvan ove Skupštine nego nama, ali prosto mislim da nije fer, a reč fer smo slušali toliko puta ovih dana, da kada kritikuje nekoga njemu pripisuje stavove koje je izrekao bilo ko iz opozicije bilo kad ili čak na nekim medijima koje on smatra opozicionim, a legitimnu kritiku, sebe smatra samo u odnosu na ono što je izgovorio i u odnosu na ovo zasedanje. Znači, ne čak ni ranije.

U tom pogledu bi možda bilo dobro da onda vodimo raspravu i tom nivou da znamo o čemu se zaista radi, a da onda vidimo i kako stoje stvari sa onim što je rečeno, a to je recimo da, ne znam, ako je to jedina kritika, nisam rekao da je jedina kritika. To je pod jedan.

Pod dva, da li je to banalno, ja ću vam samo pročitati taj deo iskaza koji kaže – u tom okviru srpska strana će u granicama koje je javnosti predočio najviši državni vrh nastaviti da odgovorno i dosledno učestvuje u procesu normalizacije odnosa.

Znam puno izjava koje su baš najviši predstavnici državnog vrha do sada izgovorili o tome šta su okviri. Poslednja je premijerke Brnabić.

Hvala za merenje sekundi.