Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, isključivo ću da govorim o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, da bih ostavila vreme kolegi Krasiću i moram da vam kažem da je današnji dan i sve vesti koje stižu putem elektronskih medija da je Vlada navodno prihvatila pojedine amandmane DS je posipanje pepelom i zapravo ništa ne znači, jer na sednici Vlade Republike Srbije za retrogradan zakon, za zakon koji u pravom smislu reči dovodi i novinare u logor, glasali ste svi jednoglasno.
Svaka sada izmena i pokušaj da popravite vašu nameru u stvari vas žigoše kao ljude koji u pravom smislu reči ne znate ni vi lično, ni Vlada Republike Srbije, a naročito Boris Tadić, šta je moderan koncept jednog političkog društva, kako se vlast svodi na određenu meru, a da se ne zabrani sloboda pojedincu da on, u ovom slučaju su to novinari štampanih medija, slobodno interpretiraju sve ono što je utisak, odnosno što se dešava u javnom životu.
Kao SRS smo pokretali za ovih 18 godina pitanje kriminala i korupcije u Srbiji na najplastičniji mogući način. Žigosali smo sve one koji su otimali, pljačkali od naroda. Prof. dr Vojislav Šešelj je desetine knjiga o tome napisao i to je u stvari bio osnov zbog čega je i 2002. godine napisana lažna optužnica protiv njega za neke navodne zločine, a posle sedam godina se vidi da čovek, sada je to poznato celoj svetskoj javnosti, nevin sedi tamo, što smo svi znali, čitava patriotska Srbija. Sve je krenulo od lavine pisanja pojedinih medija, koji su bili plaćenički. To moram da kažem, zbog činjenice da ih je plaćao onaj koji i danas najviše duguje u distributerskoj mreži štampanim medijima.
Ko je taj neko? Stanko Subotić, Cane Žabac, kralj duvanske mafije, koga je pominjala juče uvažena koleginica Marina Raguš, koji duguje medijima u Srbiji, odnosno novinama, više desetina hiljada ili stotine hiljada evra za ono što ne plati, a ima najveću distributersku mrežu.
Gde se nalazi najveći distributer štampanih medija danas koji je vlasnik Kompanije „Futura plus“? Kod Mila Đukanovića. S kim se on viđa? Koga posećuje? Koji je milje oko njega? Upravo oni koji pretenduju da vas zamene i da predstave kako je Srbiji potrebna neka drugačija demokratska Evropa. Podsećanja radi, i vas gospođo Čomić, i vas gospodine Bradić, jer ste vi tada bili upravnik Narodnog pozorišta Srbije, 1999. godine uoči NATO agresije, objavljena je lista nepoželjnih za Evropsku uniju, takozvana crna lista. Najpre je objavljeno 19 imena.
Na prvom mestu je bio ubijeni u Hagu, predsednik Slobodan Milošević, na drugom prof. Dr Vojislav Šešelj i tako redom, i onda sam se zaista, na moj veliki ponos tada i pojedinih drugih kolega, na 14. mestu te liste od 19 našla ja. Kada me je predsednik Šešelj obavestio, rekao mi je, to je za mene bila zaista ponosna i radosna vest da se nalazim na toj listi, pitala sam – šta stoji u obrazloženju, zbog čega tamo? Kaže – zbog toga što si zagovarala Zakon o javnom informisanju.
Istorijskih činjenica radi, moram da podsetim da je to Vučićev zakon i da se on upravo zbog toga našao takođe na toj listi od 19 odabranih, ali on danas na to nije ponosan, zato što pere ruke od ideologije za koju se zalagao, zato što kaže da taj zakon nije bio njegov i zato što je danas veliki Evropejac i predstavlja nam svoju viziju ulaska Srbije u EU i šta to nama EU može da ponudi.
Onaj ko hoće da se nudi Evropi mora da kaže da u Srbiji i dalje cvetaju kriminal i korupcija i da je upravo taj takav u direktnoj vezi sa onim koji duguje štampanim medijima ogroman novac, a to je pomenuti Cane Žabac. Kako niste naučili lekciju od Vojislava Šešelja, koji je zbog izgovorene reči i zbog verbalnog delikta, ma šta to da znači, sedam godina u tamnici haškog kazamata?
Kada ste čuli ili videli da je na njemu palo na pamet ili bilo kome od srpskih radikala, da zbog toga što nas je neko nazvao ovim ili onim imenima potežemo i tužimo štampane medije ili nekog od urednika i vlasnika tih novina. To su radili drugi, poput Čovića, taj proces mislim, gospođo Radeta, da još uvek nije završen, Caneta Žapca. U tom slučaju, gledajte čuda, kada je on bio vaš miljenik, a sada je onaj koji najviše duguje para štampanim medijima u Srbiji, Cane Žabac dobio tu presudu u slučaju Šešelj-Cane Žabac, kralj duvanske mafije, kada predsednik Šešelj nije bio prisutan. To je uradio žuti sudija Danko Laušević, koji je imao zeleno svetlo, signal, da to uradi zbog političkog obračuna.
SRS se nikada nije na takav način s bilo kim politički obračunavala, zato što je cilj našeg programa i našeg političkog delovanja da se borimo za slobodu javne reči i misli, da svako može da kaže ono što smatra da je ispravno sa političkog stanovišta ili koncepta onog programa i ideje za koju se neko zalaže. Jedino tako mi možemo da kažemo da imamo napredno i demokratsko društvo koje hoće da se razvija.
Ovako, da se smenjuju tajkuni Cane Žabac, Mišković, Beko i ostali, i da diktiraju medijima šta će da rade, da zabranjuju intervjue, da mi u Narodnoj skupštini Republike Srbije nedvosmisleno utvrdimo, kroz činjenice koje nedeljama iznosio gospodin Todorović, da je Bojan Krišto pokrao Beogradski aerodrom, da o tome mediji pišu samo zbog toga što je to kroz argumente i činjenice iznela SRS.
Vi nam sada kažete – kada sledeći put, koliko sutra ili prekosutra, govorimo o onima koji pljačkaju građane Srbije, koji zloupotrebljavaju zakon, koji ne plaćaju porez, koji otpuštaju radnike, koji zloupotrebljavaju ovakav Zakon o radu, koji je izmenjen na štetu radnika pre nekoliko dana, koji pljačkaju poljoprivrednike, koji uzimaju u posed ogromna zemljišta poljoprivredna, naročito u Vojvodini, i kažemo da su kriminalci, da su lopovi, to nisu zabranjene reči po našem Poslovniku, a to su zaista pravi izrazi za te koji to rade, a narod sve siromašnije živi, e onda novinari koji izveštavaju iz Narodne skupštine Republike Srbije ne mogu to da napišu. Zbog čega? Zbog toga što to nije dokazano, već su to rekli srpski radikali.
Kada su srpski radikali lagali? Kada smo govorili o nekom da je ukrao, da je uradio sve to što je uradio, a da za to nemamo dokaze? Izvinite, molim vas, ne samo te knjige, hiljade i desetine hiljada stranica koje štampao u svojim knjigama Vojislav Šešelj, nego knjige koje mi posedujemo, tzv. bele knjige kriminala koje je neko trebalo da objavi, kao taj pomenuti Vučić, knjigu od 10.000 strana za mafijaše Hamovića i Lazarevića, i, gle čuda, nije objavio.
Zato što je to sistem pravljenja biznisa sa tajkunima i sa onima koje smo mi prvo žigosali kao ljude koji uništavaju srpsko društvo, koji su u pravom smislu reči rak-rana srpskog društva, a to su oni koji se bave kriminalom i korupcijom, koji kupuju političare, koji čine sve da nevini ljudi trunu u tamnicama, kojima nije važno kako narod bira poslanike, da li su izabrani na ovoj ili onoj listi.
Sve za njih predstavlja novac i sve može da se kupi. E, ne može.
Ni čast, ni moral, ni dostojanstvo, ni činjenice da se odlučno borimo protiv svega onog što ovaj zakon predstavlja, a to je sputavanje slobode misli i slobode i normalnog političkog delovanja.
Jer u jednom političkom sistemu, kakav je u Srbiji, koja je veoma krhka sa demokratskim procesima, videli smo šta se desilo prošle godine, kako je prekrojena izborna volja. Ne možemo da očekujemo da će vlast, koja je bila spremna da krade izbornu volju građana, da donosi zakon koji će da promoviše evropske procese i koji će da unapređuje slobodu misli i javne reči.