Poštovani gospodine predsedniče Republike, poštovani gospodine predsedniče Skupštine, dame i gospodo poslanici, nije ovo danas, naravno, bio slučajan i tek tako nastao incident.
Atmosfera koja je danas kulminirala se pravi u medijima već danima. Isti ovi ljudi danima obmanjuju građane Srbije. Podižu političku atmosferu i bilo je potpuno jasno da ovako nešto sledi.
Imali su sastanak povodom skupa koji su održali pod prozorom predsednika Republike i na tom sastanku su se posvađali, ali ne o tome ko će prvi da ide na Kosovo i Metohiju, nego ko će prvi da govori.
Onda, ako govorim ja, neće da govori onaj drugi, a onaj ako govori, e on ne može jer je par puta podržao Vučića, onda neću ja da dođem. Tako je trajao sastanak i tako je izgledala odbrana Kosova.
Mi nismo čuli danas nikakvu ozbiljnu, razrađenu i konkretnu alternativu državnoj politici, ni u jednom segmentu. Ni kada je u pitanju Kosovo i Metohija i razgovori koji se vode, ni kada su u pitanju posledice odluke koja može biti i ovakva i onakva, ne o pitanju Kosova i Metohije, i to naglašavam, nego o pitanju da li da razgovaramo ili da ne razgovaramo. To je tema danas. Mi imamo ljude koji nas ubeđuju da je najbolje da zabijemo glavu u pesak kao noj ili da, ono, kao deca stavimo ruke preko ušiju i vičemo – la, la, la i sve će da prođe.
Isto tako su nas ubeđivali da će se promeniti geo-politička situacija, samo nisu nikad rekli kada, nema ni procene da daju kada konkretno će to da se desi, da će se promeniti okolnosti u našu korist, pa će mi onda ovo, pa ćemo mi onda ono. Onda pobedi Tramp na izbori i promeni se tačno šta? Ništa.
Onda su slavili pobedu Đorđa Meloni u Italiji za koju, evo, čujemo da je potpuno nebitna zemlja u Evropi i opet ništa.
(Srđan Milivojević: Prestanite više da gnjavite.)
Gospodin Milivojević upravo dobacuje – prestanite više da gnjavite o tom Kosovu. Ja ću nastaviti da govorim o Kosovu i Metohiji, a vi nastavite da dobacujete, slobodno. Bilo bi dobro da kamera i snimi koliko poslanika sedi u klupama opozicije trenutno u sali.
Dakle, tema je da li da razgovaramo ili da ne razgovaramo. Pa, i u prošlosti smo razgovarali. Razgovaralo se i u Rambujeu. Razgovaralo se i pre toga u Dejtonu. Razgovaralo se i posle 2000. godine u pomenutom Beču. E, a sad, Aleksandre Vučiću, ne možeš da razgovaraš, jer razgovor je izdaja. To je poruka. I možeš da ponoviš milion puta – neću Kosovo u UN, lažnu državu „Kosovo“ u UN, i neću potpisati nezavisnost Kosova. Ne, samim tim što razgovaraš ti si izdajnik.
Poruka naše poslaničke grupe, gospodine predsedniče, pored toga što vam dajemo apsolutnu podršku za politiku koju vodite, verujem da vam se neće dopasti ovo što ću vam reći, ali morate da razgovarate.
Verujem da vam se neće dopasti zato što znam kakav unutrašnji osećaj sama pomisao na te razgovore može da vam rodi, ali morate da razgovarate. Ako vi, gospodine predsedniče, odustanete od razgovora i odete od toga stola, ko za tim stolom ostaje? Ostaju predstavnici posrednika koji jesu posrednici, ali nisu neutralni i ostaje Priština. Šta, zaboga, iz takvog razgovora i za takvim stolom dobro za Srbiju može da proizađe?
Zato Srbija mora da bude prisutna, zato vi morate da budete prisutni i zato ćemo uvek podržati da razgovarate, a kada dođe momenat da odlučujemo o onome što je proizvod razgovora, onda ćemo jasno reći šta je stav.
Predviđaju, kažu – biće ovakvih posledica, neće biti onakvih posledica, neće biti sankcija, to je formalno nemoguće. A ko govori o formalnim sankcijama? Čemu formalne sankcije? Dovoljno je samo da kažu – nećemo više da kupujemo obveznice Republike Srbije i nastaje problem. To ne kažem ja, to na vašim medijama, na vašim podkastima kaže čovek koji nema veze sa ovom vlašću i uvek je kritikuje, Nebojša Katić. Vi olako kažete – e, neće to da se desi. Neće to.
Nije Aleksandar Vučić privatizovao bankarski sektor u Srbiji, pa su vam sve ili gotovo sve, ne računajući dve banke, strane. Jel nemoguće da neko kaže, ne samo da napravi nešto veće, nego samo da kaže – evo, danas više ne možete da podignete više od 10.000 dinara sa vaših računa? Jel to nemoguće?
Sada nas pozivaju na junački otpor i na strašno trpljenje, oni isti koji su protestvovali zato što nismo uključili grejanje na plus 20 i oni koji su kukali zato što u prodavnicama dva dana nije bilo, ne mleka, nego mleka sa 2,8% mlečne masti, jer ono sa 3,2% goji, a ovo ispod je previše mekano, pa valjda nije dovoljno, ali će da izdrže sve što treba, bar na rečima.
Mora da se posmatra celina kada se vodi država i mora da se posmatra svaki njen deo, kako Kosovo i Metohija, tako i sve druge oblasti naše zemlje, a, Boga mi, i sve druge oblasti u kojima srpski narod živi.
Ako oslabimo svoju zemlju, ako je ekonomski uništimo, postavlja se pitanje šta ta slaba zemlja može da vrati? Šta slaba zemlja može da odbrani? Odgovor je ništa. Ali, nema veze, važno je doći i ispaliti nekoliko junačkih parola, reći nekome da je izdajnik, reći konkretno predsedniku Vučiću da je izdajnik, jer to je, valjda, nešto što je najvažnije. Sada šta?
Mi po prvi put smo napravili prednost u ovim razgovorima zahvaljujući politici koja je vođena ovde i zahvaljujući tome što imamo nekoga ko se u Prištini ponaša onako kako se od nas traži da se ponašamo ovde.
U situaciji da imate Kurtija koji odbija da razgovara o zajednici srpskih opština i faktički neće da prihvati ovu platformu za razgovore i Srbije koja neće da prihvati platformu za razgovore, hajde razmislite ko bi bio kriv u očima Zapada? Znam, biće – baš nas briga za Zapad. Šta nas briga šta oni misle? To bi sve imalo smisla da se geografski ne nalazimo tu gde se nalazimo. Za politiku koju hoćete da vodite, mi se nalazimo u geopolitičkom ofsajdu. Ta priča izmišljena i pripisana Svetom Savi, Zapadu Istoku, Istok Zapadu, mi smo Zapad i Rumuniji i Bugarskoj koje su istočno od nas. I jedni i drugi su u EU i u NATO i u tom kontekstu smo još u goroj situaciji, gospodine predsedniče, nego što smo bili devedesetih. U slučaju nečega, sve će da bude hermetički zatvoreno ako tako neko odluči.
Tada su bar ove zemlje bile u nekom drugom statusu, pa je moglo nešto i da se provuče, da se prošvercuje i ovako i onako i da zemlja živi. A sada? Nema veze. Da li je pobeda, makar mala to što smo za deset godina došli dotle da nam se ne postavlja kao ključni uslov ono što je bilo 2012. godine, a to je samo da se dogovori ko će da izvrši međusobno priznanje, ko će da ga potpiše. Bar smo došli dotle da o tome niko ne govori. To nam više niko i ne traži. Kako smo došli dotle?
Spomenu neko malopre, kaže – eto, UNESKO. Pa ko je sprečio da lažna država „Kosovo“ uđe u UNESKO? Ko je sprečio? Ko se za to borio? Ko je lobirao? Koliko zemalja je povuklo priznanje? Ko se za to borio? Zar vam nije logično i zar vam nije nelogično da onaj ko to sve radi i onaj ko sve to vuče na svojim leđima neće da izda, kako kažete, Kosovo? Što bi sve to radio? Najjednostavnije bi mu bilo 2012. godine da slegne ramenima i kaže – to su ovi pre mene sve završili, nema potrebe da se bavim time. Najjednostavnije. Izvukao povlačenje priznanja, izvlačio šta može, izvlačio Srbe iz zatvora u Prištini, a ne Albance iz zatvora u Beogradu i gde već, Nišu.
Ali, ne jer sujeta je velika i sujetu ne mogu da progutaju, jer 10 godina kao dodole pevaju - izdaće, izdaće, evo sada će izdati, evo, sutra će izdati, evo, sledeće godine će izdati, evo, gotov je, moraće da izda, a izdaje nema, a izdaje nema i ne veruju svojim očima da izdaje nema i ne mogu da shvate da je neće ni biti, nego će i sutra da nastave tamo gde su danas stali.
Dva glasa su u jednom trenutku odlučila da ne uđu u UNESKO. Dva glasa. Neko se za to borio.
Propustili smo priliku i to mi je žao, i poslaničkoj grupi koju predstavljam, da pošaljemo ozbiljnu poruku kada je predsednik Vučić tražio jedinstvo nije tražio jedinstvo za sebe. Nije tražio da se okupimo oko njega, nego je tražio da jedinstveno nastupimo prema spolja. Vi ste svoj odgovor dali. Građani će o tome da sude. Neka kažu šta misle i o tome i o onome šta misle da radimo, pa da vidimo gde ćemo da budemo.
Žao mi je iskreno zbog toga. Žao mi je što nismo na konsultacijama obavili jedan deo, ako ništa drugo pripreme za ovakvu sednicu, ali nije se htela suština kao što nikada neće suštinu, nego predstavu, igrokaz.
Međutim, evo da završim onako kako je počeo jedan poslanik u prošloj raspravi o Kosovu i Metohiji citatom, ali ja neću citirati Maju Berović, nego Neleta Karajlića, koji kaže – ko igra za raju, a zanemaruje taktiku završiće karijeru u nižerazrednom vratniku. Nije Srbiji mesto u niže razrednom vratniku i ne treba da igramo za raju, nego strateški, mudro, pametno i racionalno.
Srbija i Srbi su izgubili 20. vek, izgubili nepovratno i kada je u pitanju demografija, i kada je u pitanju ekonomija i kada je u pitanju sve ostalo. Proveli smo ga u ratovima, u stradanjima, u izbeglištvu, u rasejavanjima, u proterivanjima, u Jasenovcu, u jamama.
Dajte da ovaj vek krenemo drugačije i zato vam je sveti zadatak, i izvinite što sam patetičan, ali zaista tako mislim, gospodine predsedniče, da kako god znamo i umemo izbegnemo da budemo deo bilo kakvog sukoba i da kako god znamo i umemo i kako god znate i umete sačuvate mir. Nema više ova zemlja koga ni da strada. Dovoljno se stradalo i dovoljno su nam preci stradali i za buduća pokoljenja.
Zato nema šta drugo, gospodine predsedniče. Mi ne znamo za Aleksandra Vučića koji se ne bori. Mi ne znamo za Aleksandra Vučića koji ne odustaje i zato nema ni odustajanja, nema predaje. Kada je Srbija u pitanju predaja nije opcija. Zato da razgovaramo i da se tamo gde se danas odlučuje o Srbiji borimo za Srbiju i tamo nam je mesto i tamo vam je mesto, a ne da uradite baš ono za šta vas prozivaju, jer neodlazak na razgovore bi bio ono što oni kažu da vi radite, to bi bila kapitulacija. E to bi bila kapitulacija.
Na samom kraju, pričali ste i o mitovima, hajde da uporedimo taj mit sa današnjicom. Srbija je tada imala glavu, ta glava se zvala Lazar. Danas ima glavu, zove se Aleksandar. Pred nevoljom koja se nadvila nad Srbijom Lazar je prozvao sve da mu se priključe da se odbrane. Šta je najviše zamerio narodni pesnik i kome je najviše zamerio? Onome koga je nepravedno, nije istorijski tačno, ali mit je u pitanju, optužio da je pustio Lazara da gine da bi on preuzeo vlast. Jel vam liči poznato? A vi sada razmislite i u tom mitu koje ime ste za sebe izabrali.
Predsedniče, da se borimo i živela Srbija.