Kapacitet je izuzetan zaista, ja sam fasciniran, potpuno, možda sam ja neobrazovan a to ne pokazuje, ali u svakom slučaju džaba i onima neobrazovanima da se trude da pokažu kako jesu obrazovani. Onaj ko počne svoj govor time što napadne poslanike što predlažu zakon, a sede u Narodnoj skupštini, bi u najmanju ruku trebalo odmah da ode na pisarnicu i kod notara i da podnese ostavku i ode kući, najblaže.

Taj ne zna da Ustav Srbije u svom članu 107. kaže – pravo predlaganja zakona, drugih propisa i opštih akata, imaju ne 110, svaki narodni poslanik na prvom mestu, svaki narodni poslanik obrazovana koleginice. Dakle, svaki narodni poslanik, Vlada, Skupština AP Vojvodine ili najmanje 30 hiljada birača. To znači da šumu propisa može da napravi svako od nas i ne jedan zakon, možete da predložite hiljadu zakona ako imate znanje i kapaciteta, a verujem da ste vi kapacitet pokazali u punoj raskoši, predložite, dakle, hiljadu zakona. I to niko ne može da vam zabrani i to niko ne može da ograniči i svako ko kaže da se ovim pravi neki presedan, lupeta i priča gluposti.

Takođe, pravo predlaganja zakona imaju Zaštitnik građana i NBS, ali pazite, samo iz svoje nadležnosti, njima se ograničava pravo predlaganja zakona. Vidite, kako mi neobrazovani možemo da vam tumačimo svašta, mi koji prikrivamo obrazovanje, vama koji raskošno imate gejzir obrazovanja, čim zinete da nam pokažete. Poplavu znanja ste ovde i obrazovanja ste pokazali, prvom rečenicom koju ste ovde izgovorili i sada bi zaista bilo uputno da podnesete ostavku, da se ne brukate više i da ne delite više ove pametne lekcije, nama ćacijima.

Što se tiče „ćacilenda“, niko u „ćacilendu“ nije izgovorio ono što izgovaraju vaši blokaderi ovih dana, poslednji primerak koji se našao nešto za shodno pametno da kaže, napisao je – Kosovo nije srce Srbije, više je falus u anusu Srbije, već više od 30 godina bez vađenja. To kaže Nemanja Milošević, vaš blokader, predvodnik blokada u Petoj beogradskoj.

To ste vi napravili od ove zemlje, to ste vi napravili od ovih koji stoje na ogradi i svađaju se sa zvučnicima i zvižde na himnu države Srbije, pljuju zastavu države Srbije, to ste napravili. Napravili ste da seijrite, skakućete i veselite se, zato što gori „ćacilend“. Jadni, jadni, da se radujete što je čovek pogođen u butinu, što nije poginuo, što nije ubijen i vi nekome pričate nešto smrdi.

Smrdi vaše licemerje i vaš bezobrazluk, smrdi toliko da je pitanje da li će ga i narod oprati na izborima, a ja sam siguran da vas ovde više neće biti, ni u kakvom obliku, nikome više ne trebate, nikome. I ova na koju se pozivate, Dijana Hrka, neće više da vas gleda, otčetkala vas je čim ste joj prišli. Vi nikome ne trebate tako raskošno, pametni, divni i obrazovani, i niko vaše obrazovanje izgleda ne ceni osim vas samih, niko.

Drugo, kako vam ne smeta brlog na svakom od fakulteta koji ste blokirali , to vam miriše, to vam je divno. Ušao na fakultet momak, kaže – zabranjeno za ćacije, ušao unutra, uličar neki spava na dušeku i dvoje unutra dežuraju, a unutra, što kaže onaj u „Lepa sela, lepo gore“, samo mrtvih četnika nema.

Ali, to vam je super, to miriše. To je dah Nove Srbije, to nije dah, to je zadah, to je trulež koju ste uneli na političku scenu, vi i vama slični, tako prepotentni, tako arogantni, tako puni sebe, a tako prazni. Taština praznine, to ste vi.

Da vam kaže baba iz Kikinde nešto. Babu iz Kikinde su svojevremeno učili ovako, to je kod nas pravilo: „Nikada se ne valjaj sa svinjom u blato. Ti ćeš se ukaljati, a svinje to vole“. Zato tu stajem.

U svakom slučaju, pošto sam ja bio ministar u Vladi 2005. godine i glasao sam za ovo i pošto sam ja izglasao ovo, nema nikog pozvanijeg od mene onda da poništi tu odluku, tako da je sve savršeno. Dakle, kuma donela, kuma pojela. Ja doneo odluku, ja promenio odluku. Sve smo vam rešili.

Znači on je rekao ono što sam ja rekao, samo sada kaže da je zgrada Generalštaba sjajna i da treba da sačuvamo ruševinu. Šta da radimo?

U svakom slučaju ja sam predlagač, odnosno ovlašćeni predstavnik predlagača za zakon. To što vi pokazujete to su neke slike, ja nemam pojma, ja nisam predložio nikakve slike, da vam ja tumačim šta je na kojoj slici.

Pod dva, pročitajte u zakonu tačno šta piše pa me pitajte ako vas nešto zanima vezano za zakon. Da vam ja tumačim sličice sa interneta to stvarno ne mogu i ne umem, probajte sa chat GBT.

Ono što je ovde suština, to je da Savezni sekretarijat za narodnu odbranu je srušen 1999. godine tokom NATO agresije. Posle toga ama baš niko, ama baš ništa u vezi sa njim nije uradio do 2016. godine kada je predsednik Vučić tražio, a onda komisija izvršila uvid i utvrdila da je zgrada sklona rušenju, da je situacija sa zgradom vrlo teška i da će teško biti da se očuva u ovakvom stanju.

Ono gde mi danas zapravo imamo težište ove rasprave je sledeće. Ovo su alternative koje su vam postavljene u ovoj raspravi u prethodna tri dana. Ili da se tu izgradi nešto novo ili da ostane ruševina. Oni kažu da ostane ruševina. Legitiman stav. Mi kažemo da se izgradi nešto novo. Šta je samo problem? Problem je u tome što će ruševina da nastavi da se urušava i što će ruševina jednog dana da padne i od te ruševine i od tog remek dela više neće ostati ni taj bački kamen na kamenu ili brački kamen na bračkom kamenu. Neće ostati ništa. Baš ih briga, jer nije tema to, nije tema čak ni to njihovo remek delo od ruševine. Tema je da se bude protiv predloga koji je napravila ova vlast, koji je učinila ova vlast.

Šta god da smo rekli oni bi bili protiv. Da smo rekli restauriraćemo. Oni bi bili protiv, rekli bi trošite pare, previše je to para. Da smo rekli nema bračkog kamena iskoristićemo neki drugi. Rekli bi, ne može, mora da se radi tako, nema veze što ga nema izmislite ga, pronađite ga. Da smo bilo šta uradili, oni bi bili protiv.

Dokazi. Pa jesu bili protiv toga da se ruši Sava mala. Jesu li pravili halabuku i haos od toga da ne sme da se napravi ništa u „Beogradu na vodi“, da je to najvrednije zemljište ovog grada koje se poklanja arapskom investitoru, da će tamo da se pravi džamija, da ne sme Stefan Nemanja da drži krst u ruci zato što će to da smeta ovima iz Emirata, itd. Jesu li sve to pričali? Jesu. Jesu li pričali da će da potone? Jesu. Jesu li se borili protiv toga? Jesu.

Posle toga je došlo na red pitanje mosta koji su nacisti premeštali pa ga na kraju premestili na Savu. Jeste. Jesu li za taj most rekli da je maltene remek delo koje mora da ostane u Beogradu? Jesu. Jesu li rekli da ne sme da se dira? Jesu. Jesu li izmislili priču kako je neki čovek spasao? Jesu. Sve vreme lagali. I sad ista priča. Isto sve, ljudi, samo više nije most, nego je Generalštab, samo više nije onaj učitelj koji je spasao most, nego je sad Nikola Dobrović. Isto sve, samo uloge različite, različiti neki subjekti i neki objekti, sve isto. Ali, identična priča.

Dakle, 26 godina niko od njih nije znao da je to simbol, 26 godina niko od njih nije znao da je to jako važna zgrada, jer da jesu, pa valjda bi nešto uradili povodom toga, valjda bi nešto uradili da se bar stanje konzervira. Nisu uradili ništa, baš ih bilo briga. Neka propada, neka propadne. A kada bi zgrada sutra pala, ne daj Bože, ko bi bio kriv? Pa, mi, nama su ruke krvave, naravno, vlast je kriva za sve. Oni će da nas sprečavaju, a mi ćemo da budemo krivi. I to je tako. To je stalno tako.

Postavio sam pitanje, nema odgovora, a šta ste radili sa Spomenikom Milice Rakić? Oštećen, uništen, 15 godina zapušten, dok ga Aleksandar Vučić nije popravio, njegova Vlada. Ništa, nema veze, sve je to super, sve je idealno, ali ovo je simbol. Do juče nismo znali da je simbol, kako je počela rasprava, e tako smo saznali da je simbol, ne sme simbol da se dira.

Ja nisam živeo u ovoj zemlji? Pa, gde sam živeo. Ko to sad viče? Sad čujem glas, ali ne vidim lik. Nema lika, bezlični ljudi viču. Dobro. Pričinjava mi se? Dobro. Haluciniram. Odavno haluciniram? Dobro.

Na isti ovaj način ili bar na sličan…

(Đorđe Pavićević: A ovo?)

Pa, rekao sam čoveče da pitaš ChatGPT, nisam ja ChatGPT da ti objašnjavam slike sa interneta. Ja obrazlažem zakon, bre.

Nemojte, molim vas, to posle ide kod mene na Administrativni odbor. Meni žao da im dajem opomene posle. S druge strane, unose dinamiku ovako u raspravu, zanimljivije je.

Znači, rekao sam već, petnaesti put moram isto da ponavljam, nisam nadležan za slike sa interneta. To morate da vidite sa ChatGPT. Ja nisam ChatGPT. Odete tamo, prebacite sliku i kažete šta je ovo i onda vam on objasni, mada pogreši vrlo često.

Kako se oni razumeju u zaštitu spomenika kulture? Tako što su „Beogradski sajam“ prodavali 2009. godine za 40 miliona evra. Došao kupac iz Riminija u Italiji i na jednoj sednici Vlade, pošto su sednice Vlade održavali telefonski, valjda nisu znali šta rade, greškom na predlog beogradskog zavoda po proceduri koja je pokrenuta ranije stavili ceo sajam pod zaštitu, ceo sajam pod zaštitu i onda kad se kupac iz Riminija pobunio, kad je kupac iz Riminija rekao – čekajte, šta vi ovo radite, za sedam dana skinuli zaštitu, ne sedam godina, ne 17 godina, sedam dana trajala zaštita na sajmu, za koga će isto tako da kukaju da je zaštićeno dobro. Sedam dana je trajala zaštita i za sedam dana do naredne sednice Vlade poništili odluku i stavili pod zaštitu samo Halu 1, koja je danas pod zaštitom i biće restaurirana. E, tako je izgledala zaštita spomenika kulture i važnih objekata u ovom gradu za njihovo vreme. Sedam dana trajala zaštita dok nije došao investitor i rekao – ovo ne dolazi u obzir. Tako je to izgledalo. Sad nam oni drže predavanje.

Meni nije problem, i ja mislim, nije u sali, pa da ga ne spominjem, rekao da je ovo sve jedan igrokaz, ja se slažem sa tim, ja sam u potpunosti saglasan, i ja mislim da je igrokaz, jer oni sve vreme glume da su protiv nečega i da traže neke razloge zašto su protiv, a da sve vreme nisu našli nijedan ozbiljan razlog za to, ponavljaju neke stvari u nedogled i sa druge strane, bili bi protiv i da smo bilo šta drugo, kao što rekoh, predložili. Da su ikada za bilo šta rekli – e, pa ljudi, ovo je dobro, mogao bi čovek da pomisli da je njihovo protivljenje zapravo posledica nekog ozbiljnog promišljanja, ozbiljne želje da se nešto unapredi, uradi, ovako ili onako. Međutim, oni su bili protiv izgradnje svega u ovoj zemlji, ali bukvalno svega i svaki put su pravili halabuku i pravili cirkus.

Dakle, isti ljudi koji su vodili kampanju „Most ostaje“ sada prete da će da vode kampanju „Generalštab ostaje“. Apsolutno isti ljudi. Mi smo imali pretnje ovih dana, nekoliko puta u različitim diskusijama, da će ulica da odluči da li Generalštab ostaje ili ne ostaje. Dakle, oni su potpuno na ulicu u nameri da prebace sve, da ulica odlučuje ko je za šta kriv, da ulica presuđuje, da ulica izriče opomene, odnosno sankcije. Sve će ulica da radi. Nema Skupštine, nema Vlade, nema ničega, samo ulica. Taj film u Srbiji gledati nećete i te pretnje da će ulica da reši ovo, pa rešiće baš kao što je rešila i Savski most. Sad kada taj most koji se izgradi bude lepši i funkcionalniji, onda će da ćute, kao što ćute i o Beogradu na vodi iz koga ne izbijaju svakog dana i za koji su sami rekli kako su ga prihvatili i kako je to sada njima prihvatljivo.

Oni govore o zaštiti kulturnih dobara. Dakle, ni jednu kulturno-istorijsku celinu u Beogradu nisu proglasili. Ni jednu. Od 2012. godine proglašeno je 15 kulturno-istorijskih celina u Beogradu. Samo na Beogradskoj tvrđavi ova vlast je obnovila Malo stepenište Jelisavete Načić, prve žene arhitekte u Srbiji, Velike stepenice restaurirali, Pobednika koji je bio pred padom, a taj simbol Beograda ih nije interesovao, ma nek padne Pobednik, optužićemo vlast, baš nas briga.

(Đorđe Pavićević: Rušićete.)

Šta rušimo, Pobednika? Kad ćemo da rušimo Pobednika, gde to piše, ko to kaže? Gde ste to pronašli? Kad smo rekli da rušimo spomenik Pobedniku u Beogradu? Dakle, bio pred padom, popravljen je.

Damat ali pašino turbe, česmu Mehmed paše Sokolovića, obnovili Zindan kapiju, obnovili Sahat kulu i kapiju, otvoren Rimski bunar za posetioce, osvetlili tvrđavu, postavili statuu Filipa Višnjića koji je jedini deo spomenika Karađorđu vajara Paška Vučetića 1913. godine koji su Austrijanci uništili. Šta ste vi radili na tvrđavi sve to vreme? Šetali. Prošetali ponekad, opalili neki selfi i to je bio njihov doprinos kulturi Beograda. Ništa više od toga.

Koliko ste saopštenja napisali zato što je zapušteno nešto od ovoga? Nikad ni jedno. Gde ste se to bunili? Nikada nigde. Zašto? Zato što verovatno nije bilo rasprave u Skupštini da se kaže da se to sredi, pa ste se onda setili da to postoji, kao što se setite svega da postoji tek onda kad mi rešimo nešto da uradimo sa tim.

(Biljana Đorđević dobacuje sa mesta.)

Šta je bilo sad? Šta sad, kakvo sad delo? Dokle smo sad stigli, do čijeg dela? Nisam ja zaboravio, ja znam gde treba da nastavim, nego sad ne znam šta me pitate.

(Ana Jakovljević: Samo nastavi.)

Šta? Da nastavim?

Dakle, ni za jedan od ovih simbola Beograda niste napisali ni red, niste pitali, niti vas je interesovalo. Ni za ovo ne biste se pitali, niti bi vas interesovalo da nije pokrenut ovaj razgovor u Skupštini na ovu temu.

Opet kažem – da smo predložili zakon kojim tražimo da se izdvoje dodatna budžetska sredstva da se taj objekat, ne znam ni ja šta uradi sa njim, pošto ne može da se restaurira, vi biste rekli – vi niste normalni, gledajte na šta bacate pare, to će opet da radi „Milenijum tim“, to su vaše firme, nameštate posao vašem tajkunu, onu ruševinu hoćete da popravljate itd.

Kako to kod njih funkcioniše? Evo, sad ću da vam kažem. Napadnu nas u medijima kako ćemo da prodamo halu 2. i 3. Beogradskog sajma i kažu – evo ih, sad će oni to da prodaju, to je za Beograd na vodi, to će dalje da bude nova afera itd. Mi kažemo – u redu, izdvajaju se hale 2. i 3. Beogradskog sajma, neće biti predmet nikakve prodaje, neće biti predmet ničega, idemo da spasemo te dve hale pošto su u takvom stanju u kakvom su, ajde da to rešimo. Šta onda sledi - jeste li vi normalni, pa jel vidite vi koliko košta spasavanje te dve hale? E, to bi vam bilo, ljudi, i sa Generalštabom. Spasavajte Generalštab. Kad bismo rekli to košta 700, 800 miliona evra ili milijardu, koliko bi verovatno i koštalo, oni bi rekli – pa, vi niste normalni na šta vi bacate pare. To vam je cela priča. Sve je tako.

Što ne uradite, a kada uradite – što ste uradili. Kad uradite, zašto radite. Kad ne uradite, zašto niste uradili. I to je sve i tu dolazimo do onoga što sam pričao danas zašto su nepotrebni više i zašto više niko na njih ne obraća pažnju sem mene sirotog koji to moram da radim po službenoj dužnosti, ali šta ćete za to me narod plaća i ja se trudim da svoj posao radim krvavo. Što bi rekao ovaj i najpišljiviji lični dohodak mora da se zaradi krvavim radom, tako i ja moram da se bavim njima, ali šta ću.

(Narodni poslanici opozicije dobacuju.)

Jesam siroče, kako nisam siroče. Ja jedini se bavim vama u celoj zemlji. Jedini vam ja ukazujem pažnju. Jedini ja pokušavam na svako vaše pitanje da odgovorim. Gde god se pojavite vas oteraju. Možda sam ja beskoristan, ali ja bar smem da vodim na miting sopstvene stranke. Ja kada moja stranka organizuje miting, ja se pojavim, pa se ljudi rukuju, pa se slikaju, pa me pozdrave, neki i kritikuju, svašta ima, kažu da sam previše blag prema vama. Vi kada se pojavite na mitingu koji vi organizujete vas oteraju. Vas oteraju, bre, ljudi! Što vičete na mene, vičite na one što vas teraju sa mitinga.

(Ana Jakovljević: Ti kao da ne živiš u ovoj zemlji. Niko se ne bavi.)

Ja moram. Ne bih ja, ali moram. Moram, takav mi posao, šta da radim, neće niko drugi i meni su ovo dali, nisam ja želeo da se bavim vama. Verujte mi.

Ja mislim da vi treba da budete srećni zbog toga što loše radim svoj posao. Vi ste srećni…

(Ana Jakovljević dobacuje sa mesta.)

Šta je sad bilo? Jeste li zadovoljni? Vi ste onda zadovoljni mnome. Eto, vidite kako… Zadovoljni su. Što mi dobacujete kada ste zadovoljni.

Da, vaša inteligencija je zaista fascinantna. Ja vam najiskrenije… Nisam ni malo sarkastičan. Ja sam zaista fasciniran vašom inteligencijom, kao i vašim nastupom koji je zaista ovako vrlo prodoran, vrlo jasan i zaista… samo mi nije jasna logika. Ako vam odgovara to što ja ništa ne znam i to što ja loše branim predloge koje zastupam, zašto me prekidate, aman, ljudi? I ja kažem da ide vama u prilog. Ne treba da me prekidate. Napoleon je rekao: „Kad vidiš protivnika da pravi greške, nemoj da ga ometaš“. Oni mene ometaju da grešim, bre.

Ja ne mogu ni da grešim kako treba.

U svakom slučaju, za ova tri dana, evo i danas kroz amandmane, uglavnom su poslaničke grupe potrošile i ono vreme koje je predloženo za raspravu, mi u principu nismo još dobili… Ima još amandmana, naravno. O poslaničkim grupama govorim, aman. Dajte, slušajte me, pobogu.

(______________: Nećemo da slušamo gluposti.)

Ne slušate gluposti? Pa dobro. Onda slušate samo unutrašnje glasove. To su vrlo pametne stvari.

Ne znam kako ćete s tim da se izborite, sa mnom ćete lako.

(Dobacivanje narodnog poslanika opozicije.)

Još jedno kopiranje, još jedan izraz divljenja, još jednom hvala na kopiranju. Meni to imponuje da me kopirate, ali šta ćete.

Što bi rekao Tesla, nije meni žao što kradu moje ideje, nego što nemaju svoje. Šta da vam radim?

Uglavnom, nismo čuli jake kontra argumente, nismo čuli ništa zbog čega bismo trebali da odustanemo od ovog zakona, osim horskog protivljenja istih onih koji se protive bilo čemu što se u Srbiji radi, ali smo na to navikli, pa ćemo se isto ponašati i u ovom slučaju.

Hvala.

Ni u jednom trenutku nisam rekao da treba da prkosimo bilo kome i to može da se vidi u stenogramima. Prosto, ne smatram da je to infantilno ponašanje potrebno u politici generalno, a posebno ne u vođenju države.

Što se tiče odgovornosti, poziva se na odgovornost onaj ko je garantovao radove u Novom Sadu na objektu železničke stanice. To i Uglješa Mrdić traži. Bojović i Milošević koje niko nije saslušao. Direktor Infrastrukture železnice i predsednik Skupštine akcionara Infrastrukture železnice, odnosno Železnice, kako već ide formalno, nije ni važno, koji su u medijima tvrdili da je sve u redu i da oni garantuju da će biti sve uredu su potpuno izuzeti. Zašto? Od bilo kakve istrage. Tajno su davali iskaze. Zastupnici drugih okrivljenih u tom slučaju nisu mogli da prisustvuju njihovom davanju iskaza, niti su mogli da postavljaju pitanja. Zašto? Zato što je Bojović intimus rektora. Da li je zbog toga ceo univerzitet uništen da bi rektor sačuvao svoj prijatelja? Da li je to uzrok cele priče? Nego šta je nego to.

Mi se zalažemo za odgovornost onih koji su morali da budu odgovorni i morali da odgovaraju za ono što su radili, takođe, ali to se izuzima. Vi konstruišete političku odgovornost za nešto što je neko svojim, a ne tražite odgovornost onih koji su svojim potpisom garantovali da je sve uredu. To radi Uglješa Mrdić ovde ispred zgrade.

Što se tiče simbola otpora, nije ruševina ova simbol otpora. Simbol otpora je Prištinski korpus koji je rasformiran da se ne bi prkosilo, ajde da taj termin iskoristim, NATO. Pet brigada Prištinskog korpusa je rasformirano. Svi koji su se borili i rukovodili tim brigadama, Prištinskim korpusom, Vojskom Jugoslavije tada, završili su u Hagu. Da li su oni neki simboli? Da li je Nebojša Pavković neki simbol otpora? Gde je završio, kako je završio? Tako što je poslušao poslednji nalog svoje države i predao se Haškom tribunalu. Ko mu je taj nalog preneo? Tada nisu bili simboli otpora, nego je ruševina simbol otpora, a ljudi nisu simbol otpora. Hajde malo manje licemerja u tome.

Da se ovo poredi sa Hramom Hrista Spasa. Možda je ovo nekome hram, možda je zgrada Saveznog sekretarijata narodne odbrane nekome hram. Meni nije. Niti je ova vlast ikada rušila hramove. Nasuprot tome, upravo zahvaljujući Aleksandru Vučiću i ovoj vlasti, je završen konačno Hram Svetog Save. Sve ono što su radili i oni pre nas i oni pre nas i od kada je započeto, dakle, završeno je ovde najvećim ulaganjima koja su mogla da budu. I dalje se ulaže u hramove Srpske pravoslavne crkve. Dakle, ni taj argument apsolutno ne stoji.

Ono što mene ovde sada brine to su dve stvari. Prvo, nastavak, pa bogami ovde već ne da provejava, nego već veje dobro rasizam u ovoj sali. Mi smo juče imali sprdnju sa nekim zemljama koje su bile na strani Srbije kada nije bilo lako biti na strani Srbije u međunarodnoj areni, a danas imamo situaciju da Kinezima se ne vrše kontrole, ali se drugima vrše kontrole. Pa nema Kineza i nekineza. To su privredni subjekti koji rade u ovoj zemlji.

Ali, ovde očigledno taj nacionalni ili rasni predznak mora da se stavi i molim vas na to mora da se reaguje, kao što mora da se reaguje na pitanje i to je pitanje na koje bi valjalo dati odgovor – kakav to drugi oblik obojene revolucije možemo da očekujemo? Ja mislim da smo videli sve oblike, još samo pucanje sa barikada nismo videli. Barikade smo videli.

Da se podsetimo šta smo sve videli. Pokušaj potpunog kolapsa obrazovnog sistema u Srbiji, kontejner revoluciju, prevrtanje kontejnera, pravljenje barikada po ulicama, da je Beograd izgledao noćima kao Bejrut, a ne kao Beograd, pucanje u čovek ovde ispred Narodne skupštine. Šta je sledeće, koji to još oblik možemo da vidimo? Juče su se međusobno za guše hvatali. Juče su išutirali profesora koji ih inače podržava zato što je prošao kroz „ćacilend“ pa im je bio sumnjiv zbog toga, kako oni kažu, pa ga je policija spasavala od njih samih, a viče – ljudi, ja sam vaš, išao sam na koncert u Dom sindikata. To se sinoć desilo.

Sada pogledajte dokle su oni doveli atmosferu, da oni svoje biju zato što dolaze sa ove strane. Šta bi radili nekome od nas? Oni su juče izašli ispred i stajali tamo i rekli kako im je neko pretio. Nikome dlaka sa glave nije falila.

Pogledajte šta se desilo čoveku koji je prošao kroz ovaj deo i prošao kroz onu masu koju oni podržavaju. Nije se dovoljno dobro legitimisao da je njihov. Šutirali ga kao kuče, profesora Mašinskog fakulteta, a onda ovi pišu sa Mašinskog fakulteta – ljudi, ali on je potpisao svaku peticiju za nas, on je nas svaki put podržavao.

Očigledno je, sad neki poslanici kažu da je prošao onako kao je sejao tako je i požnjeo. To vam je to.

Juče onaj sa beretkom hvata za gušu Nobelovca, valjda nije znao da Nobelovac i da se Nobelovci ne hvataju za gušu, pa se svađaju, pa se tuku međusobno. Studenti sa Biološkog fakulteta mole ove sa druge strane da ne koriste i ne zloupotrebljavaju gospođu koja štrajkuje glađu. Ona sama kaže – bežite od mene, nigde vas nije bilo godinu dana. Evo to su najnoviji oblici obojene revolucije, ali sada kažu da imamo i novih. Kojih?

Nož za pojasom, prekidi skupštinskog kolegijuma kao najvažnijeg tela koji može da se održi na vajber grupi inače, ali neko je dovoljno neinteligentan da misli da je to jako važno pa da to treba da prekida nasiljem, bacanje dimnih bombi ovde, pokušaj ubistva poslanika. To ste sve probali. Šta je sledeće? Da pucate u narod? Da pucate u prolaznike? Je li to? Da li su zato došli ovi snajperisti koje BIA juri po Srbiji?

Dobro, vi se smejte. Ja se na vašem mestu ne bih smejao. Ne bih, zato što na Majdanu nisu pucali na vlast, nego na opoziciju. Vi razmislite o tome. Vas čuvaju mnogo više nego nas.

Prema tome, sve su to pitanja koja stoje u vazduhu. Koji je to novi oblik obojene revolucije? Šta još, osim građanskog rata, koji prizivaju, uzgred, već godinu dana? I oni i njihov mentor Tonino Picula i svi ostali. To rade i sada ovde, samo ne onako direktno, nego uvijeno u oblande, da se vlasti ne dosete. Dakle, šta je to obojena revolucija u drugom obliku?

Drugo, molba da se ubuduće reaguje na sve izlive rasizma u Narodnoj skupštini, bilo da se odnosi prema ljudima koji žive unutar države Srbije, bilo da se odnose na one države širom sveta koje su podržale Srbiju kada nije bilo lako da se Srbija podrži u borbi za sopstvene interese. Što se tiče svega ostalog, jasno je šta jesu, a šta nisu simboli otpora.

Što se tiče samog zakona, naravno da nećemo da ga povučemo iz procedure. Sa druge strane, Bogu hvala, postoje i Ustani sud i drugi organi pred kojima mogu…

Inače, još jedna stvar, to sam propustio. Pošto se ovde kaže – eto, opet neki sudski postupak je u toku, pa se ovim prejudicira sudski postupak itd, evo danas u vašim novinama imate ove advokate koji vam objašnjavaju da to nije tačno. Hajde dogovorite se međusobno više. Hajde dogovorite sa da li to može ili ne može. Ako može, onda napadajte. Ako ne može, onda nemojte da nas zamlaćujete. Ali, ne može istovremeno i da može i da ne može. Nije normalno da istovremeno zastupate obe opcije, i da je moguće i da nije moguće. Upadljivo suv i debeo, što bi rekao Radovan treći.

Prema tome, nadam se da će spomen obeležje i spomen soba i memorijalna soba, kako god već bude bilo, memorijal NATO agresiji i žrtvama NATO agresije biti mnogo veći simbol otpora i nečega što će i neke buduće generacije da gledaju, vide i uče iz toga, nego što je to ruševina u centru Beograda pored koje svi živi prolaze kao da je ono što jeste, na kraju krajeva, ruševina najobičnija.

Opet kažem, da nije ova vlast postavila one cirade i one slike tamo, ni toga ne bi bilo, nego bi zjapilo onako nikako. Umesto toga memorijal žrtvama NATO agresije. Umesto toga neke nove zgrade, neke nove investicije. Umesto toga korak Srbije unapred. A to, i o tome sam juče govorio, da se ne ponavljam, da ćemo u zemlji Srbiji uvek i za svaku temu imati milion onih koji su protiv i koji znaju zašto ne treba da se radi, to nije ništa novo. Kada jednog dana budemo imali takmičenje u idejama šta bi moglo da se radi, tada će nam verovatno i svima biti bolje. Hvala.

Ja sam pažljivo pročitao apele koje smo dobili od beogradskog i Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, raznih udruženja arhitekata, kao i međunarodnih organizacija „Europa Nostra“, ICOMOS, „Do.co.mo.mo“ i Savet arhitekata Evrope. Zaista sam podrobno i pažljivo pročitao sve te dopise. Juče sam ostao posle sednice i dosta sam vremena posvetio analizi svega što su poslali i, nažalost, ja zaista ne mogu da prihvatim taj njihov apel, tako da neću povući predloženi zakon. Nadam se da će oni imati razumevanja.

Što se tiče Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, to je jedna organizacija društvenih parazita koja ne radi ništa pod milim bogom. Od 1960. pa do 1990. godine zaštićeno je devet prostorno kulturno-istorijske celine. U Beogradu od 1990. do 2017. godine, 27 godina, nije proglašena nijedna prostorna, kulturno-istorijska celina. Toliko su ih interesovale, i vlast i njih.

Onda, nakon pauze od tri decenije, dakle, od 2017. godine, za vreme ove rušilačke vlasti, zaštićeno je 11 celina i to na predlog Vlade Republike Srbije, na predlog grada Beograda proglasilo devet prostorno kulturno-istorijskih celina u našem gradu i to: Istorijsko jezgro Beograda, Terazije, Profesorska kolonija, područje uz ulicu Kneza Miloša, Smiljanićevu ulicu, Cerak, Novi Beograd, Krunski venac, Svetosavski plato, Tašmajdan sa univerzitetskim centrom, centralna zona Novog Beograda itd. E to su vam ti.

I šta predstavljaju zavodi tog tipa? Apsolutno ništa. Samo prave probleme i lokalnim samoupravama i ljudima koji žive u zgradama. Ne mogu ništa živo da rade. Ne mogu da poprave najobičnije… Šta god ih pitaš, ne može. Za svaki papir moraš da čekaš mesecima. Svaki papir moraš da čekaš ne znam ni ja koliko da im dune da ti pošalju odgovor da li nešto može ili ne može. Zgrade nam propadaju, krovovi prokišnjavaju, ali dok se zavod seti da da svoje mišljenje, sve ode do vraga. I oni su se setili nekome da nešto kažu, neradnici za visoke plate?

Apsolutno me ne zanima šta će oni da kažu. Da su nešto hteli da kažu, smislili bi na vreme, pa bi nešto smislili godinama unazad šta da se radi sa tim objektom.

Najzad, kada kažu da je to simbol otpora NATO agresiji, ne simbol otpora NATO agresiji će biti onaj memorijal koji ćemo tamo da napravimo, a ja sada pitam a šta je simbol otpora, koja ruševina je simbol otpora u Drugom svetskom ratu, zakonom zaštićena da ne sme da se popravlja? Kako se zove? Gde se nalazi? Pa nije valjda da nismo učestvovali u Drugom svetskom ratu? Doduše, na „Netfliksu“ nismo. Pusti Tjentište, to je napravljeno posle. Znači, koja uništena zgrada u Drugom svetskom ratu je simbol otpora Drugom svetskom ratu? Kako se zove? Koja je zgrada uništena u Prvom svetskom ratu ostala kao simbol otpora u Prvom svetskom ratu? Koja zgrada je uništena ne znam ni ja više kada, jer je simbol otpora u svim ratovima o kojima smo učili? Pa, nema. Ne postoji. Zašto? Pa, zato što je simbol pobede da nastaviš dalje, a ne da ostaneš zarobljen u prošlosti, da živiš u ruševinama, ali to neko ne razume.

To što imaju podršku ovih neradnika iz raznoraznih zavoda, to me uopšte ne čudi, jer oni ljudi služe da sve zaustave. Oni ljudi služe da se ništa ne rade. Oni se boje da ako oni krenu da daju te dozvole, da će njihovo postojanje biti bespredmetno, pa se onda niko neće setiti da postoje. Koliko god puta je traženo od Zavoda u Subotici svašta, znači, govorim za grad Kikindu zato što znam za neke stvari koje su rađene, crkva, da se malteriše, da se sredi, ma ne, ne možete to tako, mora ovako, ali nema veze, neka propadne dok se reši.

Čekajte, bre, ljudi. Da li je ovde poenta da se nešto radi ili da se ništa ne radi, to je ključno pitanje. Očigledno ovo drugo za neke, a za nas nije i apsolutno me ne zanima mišljenje ovih sa visokim platama koji se obraćaju ne kao zvanično, nego kao peticija. Pazite, oni su napisali peticiju i potpisao deo njih i sada to ima nekakvu pravnu težinu ili ne znam ni ja šta. Pa, to je kao da uzmete 20 poslanika iz Skupštine Srbije, napiše peticiju, njih 20 potpiše, a 230 ne potpiše i onda kažu – evo, to je mišljenje poslanika. Pa, nije mišljenje poslanika, to je mišljenje tih 20. Tako i ovo nije mišljenje zavoda, nego je mišljenje tih koji su potpisali. Dosta više sa tim obmanama.

Dakle, žao mi je, stvarno sam se potrudio, tražio sam dovoljan razlog da povučem zakon, nisam ga našao u njihovim dopisima. Moraće da se potrude više. A to što nas nazivaju izdajnicima, sram ih bilo i sramota njihova, jer ne može da bude izdajnik onaj ko će da napravi memorijal tom NATO bombardovanju i NATO žrtvama, a nisu im izdajnici oni koji su one koji su se borili protiv tog NATO-a na komad isporučivali van zemlje da odgovaraju u Hag i sve ostalo. Smenjivali ih, izbacivali iz vojske. To su patriote, a mi smo izdajnice? Time će valjda da utiču na nekoga da promeni odluku, oni, jer do njih valjda neko drži, do neradnika sa visokim platama? Apsolutno ne.

Dakle, simbol će biti memorijal koji bude tamo napravljen, a ne razrušena zgrada.

Hvala.

Mudrost je kad čovek zna o čemu ne treba da priča, a glupost je verovatno ono drugo.

Dakle, o vanrednim unapređenjima bolje da ćute i o tome kako se od ćate postane načelnik Generalštaba, to možemo nekom drugom prilikom. Ja samo znam da svi oni generali i one generalčine koje su ratovale i okusile i barut i krv i blato, koji su svi penzionisani, i dalje zovu neke koji su kasnije bili načelnici Generalštaba mlađim referentima, a zašto, to neka oni rasprave međusobno.

Što si tiče „Dana ludaje“, prvo, nisu ludaje nego su ludaje. To je velika razlika. Ludaje su tikve, a ludaje su nešto drugo, to ste imali takođe prilike da vidite.

Dakle, „Dani ludaje“ su završeni i u Kikindi je počeo „Sovembar“, pošto pita šta je u Kikindi trenutno, eto i to da vam kažem. Počeo je „Sovembar“, mesec posvećen sovama ušarama koje se nasele na kikindski trg i tamo budu neko vreme dok se ne presele posle na neko drugo mesto. Eto, to se dešava trenutno u Kikindi što se tiče manifestacija i kulturnih događaja. Eto, da obavestim.

Što se tiče ove genijalne transakcije da objekat procenjen za 28 miliona prodaju za 15 i valjda im 13 ostane ovako, to ja stvarno ne mogu da komentarišem. Ja tu matematiku ne mogu da razumem. Jedino bi još bilo dobro da objasne kako su naterali vojsku da čisti taj maršalat i kako su naterali vojsku da ga raščisti do kraja, jer je to vojska radila i ko je dao naređenje da vojska to radi? E, to bi bilo dobro da nam objasne. Znači, minus 13 miliona u odnosu na procenjenu vrednost i još besplatan rad vojske, koja je to valjda po naređenju onoga ko je naređenje izdao, a verovatno je to načelnik Generalštaba, čistila to tamo da bi mogla da se pravi američka ambasada. E, tako vam je ta blokaderska politika, tako vam je ta njihova ideja kako treba voditi državu. Dakle, ono što je za 28, prodaš za 13 i daš radnu snagu da radi za džabe. Ja stvarno ne bih mogao o njima više da kažem nego što su sami rekli i hvala im na tome.

Ovo je stvarno da se čovek nasmeje, da oni spominju Hilandar na bilo koji način, a da im je poređenje Hilandara i ovoga stvarno u istoj ravni, ali dobro. Ako nisu zgrada SSNO i Hilandar baš isto, onda su verovatno vrlo slično, jel tako? To je jedno te isto i potpuno je normalno dovodeći u ravan.

Ali, hajdemo redom. Pošto kaže - čuveni arhitekta Dobrović, da vidimo po čemu je čuven arhitekta Dobrović. Ko je Dobrović? Posle Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu, nije izveo više ni jedan jedini projekat u Beogradu. Zašto kada je napravio takvo savršenstvo?

(Peđa Mitrović: Ovo je skandal!)

Šta je skandal? Skandal je da vam se kaže istina? Pa, dobro, pošto vi najverovatnije Dobrovićevu sliku držite na zidu umesto ikone, šta da vam radim, ovo je za vas bogohuljenje.

Dakle, Nikola Dobrović, posle Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu, više nije izveo ni jedan jedini projekat u Beogradu. Zašto? Zašto je Nikola Dobrović potpisao projekte urbanizacije prvih novobeogradskih blokova koje je izradio Dragiša Brašovan, koji je od komunističke vlasti bio zabranjen 1945. godine i nije mu dozvoljeno da bilo šta projektuje? To je ta moralna gromada koja je tuđe projekte prikazivala kao svoje, zato što je bio politički podoban.

Što se tiče same zgrade SSNO, da vidimo kolika je to vrednost. To je uvećana kompilacija dva njegova predratna dela, jednog izvedenog hotel Grand u Dubrovniku, koji je beli deo SSNO, i drugi nerealizovani njegov predlog za Palatu PRIZAD, današnji TANjUG na Obilićevom vencu, to je crveni deo SSNO. Dakle, to vam je vrednost objekta.

Šta je Dobrović pisao o beogradskim modernistima, najboljim arhitektama koje je Srbija imala? Kaže njihov junak Dobrović, citat: „Ilegalni, crni, regulacioni plan beogradske čaršije sprovodio se nesmetano, po volji bogataša, građevinarstvo Kraljevine Jugoslavije bilo je provincijski odraz previranju u arhitekturi koja su se događala u Evropi, kao i svemoćnog vršljanja privatnog sektora zavisnog od inostranstva“. Kraj citata. To kaže ovaj, kako oni kažu, čuveni veliki arhitekta Dobrović.

Da li znaju da je isti taj Dobrović naredio uništavanje zgrade Maršalata, čiji je arhitekta čuveni Momir Kurunović i sa čijim se delima ova nova revoluciona vlast posebno obračunavala? Ne znaju, baš ih briga, jer čim je Dobrović, on je savršen.

Da li su čuli kritiku prof. Aleksandra Kadijevića, koji navodi Nikolu Dobrovića kao autora megalomanskog projekta na Tašmajdanu iz 1948. godine, koji je predvideo izgradnju bloka brutalističkih betonskih zgrada sa očiglednim ciljem da se uništi park Tašmajdan kao simbol istorijskog kontinuiteta Beograda, a da novoizgrađeni mastodonti preuzmu potpunu dominaciju prostorom u odnosu na crkvu Svetog Marka?

To je taj čuveni Dobrović. Toliko o Dobroviću i o njegovim delima. Ali, šta oni znaju? Šta ih briga za bilo šta, nego lupetaj, šamaraj, šeketaj, pričaj da je to tako i ljudi će da poveruju. E, pa nije.

Što se tiče partizana i Partizanskog pokreta, partizani i Partizanski pokret bi streljali ove koji dobijaju pare iz inostranstva da rade protiv sopstvene zemlje. Oni su takve streljali. Nekad su im doduše sudili, nekada nisu, ali su ih streljali. I sad se on poziva na Partizanski pokret! On koji je finansiran parama Hakija Abazija da vodi politiku u Srbiji se poziva na partizane! Pa, niko od njih partizane preživeo ne bi. Zato najbolje o partizanima da ćute, da nađu neke druge na koje će da se pozivaju.

Najzad, što se tiče hotela i ko će da radi u hotelu, radiće građani Srbije u hotelu. Za ove blokadere kada propadnu na izborima, ko što će da propadnu, biće posla, trebaće im i lift-boj, trebaće im i babasere, trebaće čistači. Sve za šta su kvalifikovani imaće prilike da rade upravo u tom hotelu. Hvala.

Ne smeta im, lažu da im smeta. Imali su priliku da pokažu da im smeta tako što su na Administrativnom odboru mogli da glasaju za opomenu Milošu Parandiloviću i nikad nisu glasali. Kad nas je nazivao štakorima nisu glasali za to, glasali su protiv ili nisu glasali uopšte. Tako da, lažu da im smeta.

Što se rečnika tiče, „Prema svecu i tropar“.

E, sad, da vidimo Dobrovića, da vidimo kako je to izgledalo. U julu 1947. godine Maršalu Titu i članovima Savezne i Srpske vlade predstavljen je urbanistički plan Beograda, koji je glavni grad trebalo da transformiše u komunističku prestonicu Balkana, u skladu sa Brozovim ambicijama da ujedini Jugoslaviju sa Bugarskom, Albanijom i Grčkom, posle pobede Markosovih partizana koje je pomagao i zbog toga je ušao u sukob sa Staljinom. Planove je predstavio arhitekta koji je u novouspostavljenom režimu dobio ulogu vrhovnog partijskog komesara za građevinarstvo, Nikola Dobrović.

(Narodni poslanik iz opozicije dobacuje s mesta.)

Ti bi kanda voleo da ti Nemci nastave da finansiraju? Nemačke pare ti ne smrde, je li, da ih dobijaš kroz nevladine organizacije? Tebi su se Nemci već vratili. Ne znam samo onu marihuanu što ti doturaju na fakultet, jel ti dostavlja Haki Abazi ili Nemci? Ali, to valjda studenti znaju, jer ti ceo kabinet smrdi na marihuanu.

Dakle, Nikola Dobrović je najvažnijim drugovima predstavio čak 180 idejnih nacrta kao kolektivni rad Urbanističkog instituta. To su bile ideje planirane da se ostvare u narednih 25 do 30 godina, uz projekciju da bi glavni grad imao 750.000 do milion stanovnika, a prema popisu iz 1948. godine imao je 367.816 stanovnika.

To su bile ideje planirane da se ostvare u narednih 25 do 30 godina, uz projekciju da bi glavni grad imao 750.000 do milion stanovnika, prema popisu iz 1948. godine su imali 367.816 stanovnika. Neke od tih ideja danas bi digle kompletnu javnost na noge, ali da vidimo kako je to bilo 1947. godine. Javnost tada niti je participirala u bilo kakvim odlukama, niti je ko koga smeo šta da pita i da predlaže, znalo se ko odlučuje i to je bilo to.

(Narodni poslanik opozicije dobacuje: Kao ni sad.)

Evo, vidim kako ne smete.

Dobrović je predvideo izmeštanje Glavne železničke stanice sa Savskog amfiteatra, tog novog velikog Beograda, na Bežaniju. Opsluživale bi je dve tehničke stanice, jedna u topčiderskoj dolini, a druga u proseku u Zemunu, i sav teretni saobraćaj bi se odvijao mimo nje i ona bi, kako je pisalo u obrazloženjima nacrta, bila čista i moderno uređena.

Narodna skupština kakva danas postoji, ova gde sada sedimo, građena je 1936. godine, ona više ne bi bila tu, odnosno 1936. je bila prva sednica, ona više ne bi bila ovde, jer bi ovo zdanje ostalo i bilo kako nekakav muzej ili šta već. Narodni poslanici bi se sastajali na Kalemegdanu, gde je trebalo da se gradi nova Skupština. To je bila ideja Nikole Dobrovića.

U njenoj blizini, takođe na Kalemegdanu, trebalo je da bude sagrađen muzej NOB, panteon, sportski stadion, spomenik narodnom heroju. Naravno, sve uz uklanjanje starih sadržaja, jer je to sve prošlost koja ne treba da postoji, kao i delova tvrđave na kojoj bi ostalo tek nekoliko kula. Tako je izgledao taj projekat velikog Nikole Dobrovića.

Međutim, nije se on tu previše obazirao na istoriju, s tim da je hteo da postavi stadion na mesto gde i čuveni, kad već pričaju o Nemcima, Verner Marh, čuveni nacistički arhitekta, koga je jugoslovenska kraljeva Vlada pre rata angažovala da uradi projekat olimpijskog stadiona na Donjem gradu i koji je projekat predstavio u proleće 1941. godine.

Prema Dobrovićevoj zamisli, Trg republike trebalo je da postane pločnik koji može da primi 120.000 ljudi, a protezao bi se od Narodnog pozorišta i Doma JNA, ispod bloka zgrada, pa spajao Albaniju sa Palatom Rijunion, a danas Narodni muzej, i dalje kroz Knez Mihailovu ka Topličinom vencu. Sve ostale zgrade koje danas ukrašavaju početak Knez Mihailove trebalo je da budu porušene. To je genijalni arhitekta Dobrović.

Nešto slično iscrtao je i za Terazije, posebno za Terazijsku terasu, koja bi se stepenasto spuštala ka Savi, dok bi je ukrašavale nove kuće, gde bi mogle biti izgrađene, a postojeće renovirane, dok bi neke bile uklonjene, da ne ruže prostor. Takođe Dobrovićeva ideja.

Da je ostvario svoje zamisli, danas ne bilo ni Malog ni Velikog Tašmajdana, jer je Dobrović od Crkve Svetog Marka pa sve do parka, do Studentskog doma, tada „Lola“, a pre rata Dom kralja Aleksandra, trebalo da osim zgrade Pravnog fakulteta bude izgrađen niz monumentalnih zgrada u kojima je trebalo da budu smeštena rukovodstva jugoslovenskih sindikata, komunističke omladine, antifašističkog fronta i drugih komunističkih organizacija.

Tako otprilike je trebalo to sve da izgleda, međutim, na sreću, došlo je do sukoba između Tita i Staljina 1948. godine, pa je nestalo para i ništa od Dobrovićevih ideja nije realizovano.

Zato još jednom pitam – od tog genijalnog arhitekte, čuvenog, kako kažu, osim ove zgrade, šta još imamo, osim ovih ideja kako je trebalo da izgleda Beograd, koji danas ne bi ličio na ovu današnjicu? Evo, to oni brane, a nemaju pojma ni o čemu, nego samo da bi pokazali da su protiv, samo da bi izmislili razlog da su protiv, vežu se za nekoga o kome ne znaju ništa, niti ih briga kako je to nekada izgledalo. Evo vam konkretno.

Pošto kažu da hoće argumentovanu raspravu, da čujemo kontra argumente, da čujemo šta to nije tačno ovde što je rečeno, šta to je drugačije planirano, šta je to u drugim projektima bilo i šta od tih 180 projekata Nikole Dobrovića je bilo genijalno, osim ovoga koji je sproveo, i zašto, kad je već ovaj projekat tako genijalan, onaj ko ga je naručio, a to je bio maršal Jugoslavije i vrhovni komandant Josif Broz Tito, nikada svojom nogom u taj mastodont nije ušao? Hvala.

Hvala.

Ja se prvo zahvaljujem na ovom nadahnutom govoru i na argumentima koji samo učvršćuju sve što sam rekao, a kao što rekoh i u jednoj drugoj situaciji, nije baš pametno davati kontraagrumente strani sa kojom ste u polemici.

Dakle, ako je napisano i ako je zapisano kao nešto što je rečeno u prilog toj zgradi, da ona odražava državnu ideologiju, pa te ideologije, koliko ja znam, više nema. Čak se onda ponavlja i pitanje zašto bi ova država i da može, a ne može, restaurirala nešto što predstavlja, što kaže sam, predstavlja ideologiju koje više nema? Te ideologije nema već 30 godina, ni te države, ni te nacije. Te nacije, nažalost, nikad nije ni bilo, nažalost, na sreću, ne znam ni sam. Kralj Aleksandar je pokušao da stvori Jugoslovene, na kraju je ispalo da su samo Srbi bili Jugosloveni i poneko iz ovih drugih naroda, svi su uglavnom ostali ono što su i bili. Ja se nadam da se više na tu priču vraćati nećemo, iskreno rečeno. Ne vidim potrebu da Beograd u bilo kom kontekstu vraćamo onome što je nekad neko zamislio da bude jugoslovenski glavni grad. Beograd jeste i treba da bude srpski glavni grad, i to je to.

Drugo, drago mi je to što se pozivaju očigledno, hajde, nije to bilo u tom kontekstu rečeno, kao što je bilo u jednom prethodnom - evo vidite šta vam stranci kažu, ali izgleda ti stranci nisu znali šta bombarduju, ili nisu javili ovi sa njihovih univerziteta da je to tako vredna zgrada i tako važna zgrada, pa je razrušili. I treće, sve to što su oni pisali, kako je ta zgrada ovakva, onakva, za izučavanje, to je važilo dok je ta zgrada bila cela, ovo sad više nije ta zgrada, ovo sad su ruševine.

Ja se slažem da vi poredite Koloseum iz antičkog vremena i ovo, vama je to sve isto. Ovaj je rekao Hilandar, ovome Koloseum, sve je super, samo što nije, nije isto, nije prosto isto. Pa, kulturno dobro su, znate, dobro niste rekli piramide u Egiptu, pa zar da poredimo ovo Dobrovićevo remek delo sa piramidama u Egiptu?

Samo ja nisam dobio samo odgovor na ono što sam pitao, to je - šta je još taj Dobrović, pošto je toliko bio istaknut, šta je još radio osim ovoga? Napravio je nešto u šta onaj ko mu je poručio nikad nije ušao. Pa, valjda je bilo logično da se „ljubičica bela“ pohvali onim što je napravio. To je bilo nešto najlogičnije, ali nije. Nije prišao toj zgradi. Zašto? Prolazio je tuda, video je, zna da postoji. Zašto, kad već onome ko je napravio tako nešto sjajno nije data prilika da nastavi da gradi?

Drugo pitanje ili treće pitanje, ako je već tako kao što kažete i ako smo mi neke stvari koje smatramo da bi mogle da se urade, a tiče se toga spuštanja na tom terazijskom platou, ne znam, nisam iz Beograda i odmah možete da me, kako se to kaže, streljate ili šta ćete već da radite zbog toga što ne poznajem dovoljno Beograd. Studirao sam ovde, znam Novi Beograd i taj deo oko Pravnog fakulteta, ovo ostalo nisam nešto naročito upoznao. Ne znam kako se zove koji deo grada u potpunosti, ne znam kako se zovu posebno neki delovi. Znam gde su Terazije, ali ne znam ovo ostalo. Tako da, streljajte me slobodno, počinio sam strašan zločin, nisam rođen u Beogradu.

U svakom slučaju, ako smo prihvatili nešto, pa to radimo, a to je predvideo i Dobrović, pa što napadate onda to? Koja je logika sad tu? Ja to ništa ne razumem više. Znači, ako Dobrović napravi Generalštab, onda oni kažu – to mora da se čuva. Ako mi kažemo – ovo bi moglo da se izvede, ovo ne bi narušilo celinu tu koju predstavljaju Terazije, onda oni kažu – e to ne valja da radite, ali Dobrović je dobar. I sad nam pominju opet taj kontekst, a vi to kao hoćete da sprovedete, a napadate Dobrovića. Dobro, ako je nešto uradio dobro, to je okej. Pri tom, ja o Dobroviću nisam ni ulazio u polemiku dok ga nije jedan od poslanika spomenuo, niti me zanima on kao on, niti je to tema.

Tema je da mi imamo ruševinu koju treba ukloniti da bi se tamo nešto izgradilo i da bi se napravio memorijalni centar za žrtve NATO agresije, tačka, ništa više i ništa manje od toga. Sve ovo ostalo, ova histerija zbog Dobrovića itd, valjda da je vredeo više, više bi i gradio, više bi njegovih projekata prošlo. Na sreću nije sproveo sve ono što sam čitao da je planirao. Očigledno da ni oni kojima je govorio nisu hteli da prihvate ono što je hteo da uradi. I njima je to bilo preterano, i njima je to bilo previše. Očigledno je uzimao projekte Dragiše Brašovana, očigledno je i to. Kako bih vam rekao, ličnost kao i svaka druga istorijska, može da se nađe i pluseva i minuseva, kao i za svakog čoveka, uostalom.

S druge strane, mi imamo konkretnu situaciju da nešto što je nekad nešto bilo, više nije. I to što su izučavali, izučavali su kad je bilo celo, kad je moglo da se koristi, ne ovo. Ne piše ni u jednom udžbeniku pogledajte kako odlično izgleda ruševina Generalštaba. To ne piše. Piše ta zgrada nekad kako je izgledala. O tome piše, ne piše o ruševini. A mi donosimo zakon koji se tiče ruševine, a ne zgrade koja je u upotrebi. Potpuna zamena teza.

Prema tome, uklanjanje ruševina, izgradnja, izgradnja memorijalnog centra, to je ono što hoćemo i to je ono što će, nadam se, poslanici usvojiti i biće i urađeno. Hvala.

Samo ne vidim, ajde, na kraju krajeva i rečeno je sve što je trebalo da bude rečeno, ja samo ne vidim kako ruševina može da bude nekakvo obeležje zbog koga će svi ti ljudi koji su spomenuti, itd., a memorijal koji će tamo biti izgrađen neće.

Vi sada gledajte jednu drugu stvar, i obratite na to pažnju, gospođo predsedavajuća i drage poštovane kolege i poštovani predstavnici Vlade Republike Srbije – kolika je borba nekih opozicionih stranaka da se ne izgradi memorijal NATO žrtvama, koliko ne daju da se izgradi memorijal NATO žrtvama. Ni po razno da se izgradi memorijal NATO žrtvama.

Dakle, neka ostane ruševina, neka ostane bilo šta, ali memorijal NATO žrtvama ne može da se radi. Zašto? Šta ima to toliko smeta?

Što vam smeta taj memorijal? Zašto ste protiv tog memorijala? Zašto ste protiv toga da se na dostojanstven način obeleži stradanje ovog naroda u NATO agresiji? Što se toliko borite protiv toga?

(Miroslav Aleksić: Protiv smo krađe, uništavanja simbola Srbije, a ne protiv memorijala.)

Drugo, ne može biti simbol Srbije nešto što Srbija nije izgradila, ne može biti simbol Srbije nešto što je, kao što smo čuli u citatu, doživljeno i izučava se kao simbol jednog vremena, jedne epohe i jedne ideologije.

Prema tome, to je…

(Dušan Nikezić: Hoćete da srušite Novi Beograd.)

Što ne srušimo Novi Beograd?

(Dušan Nikezić: Isto je simbol jednog vremena.)

Znate šta, u nekoj perspektivi možda će neko graditi nešto drugo. O tome sam vam govorio pre neki dan.

Ne znam ja, ljudi, gde vi živite? Šta je sa vama? Ne znam ja stvarno šta je sa vama. Ja iskreno ne znam šta je sa vama.

Dakle, u celom svetu kompletne gradske četvrti se ruše da bi se gradile nove, u celom svetu. Ja ne znam jeste li vi čuli za to.

(Dušan Nikezić: To su zaštićena kulturna dobra.)

Ovo konkretno ne može da bude, ovo niti je kulturno, niti je dobro.

(Dušan Nikezić: Jeste.)

Nije i zato što nije zato ovo i donosimo.

Dakle, neka stara epoha, neko staro vreme, neka stara ideologija i u tom kontekstu ne može da bude ni simbol Srbije, ni simbol stradanja Srbije.

Prema tome, vaša borba protiv obeležavanja NATO agresije neće proći.

To kakva je vaša borba…

(Dušan Nikezić: Poklanjate najvrednije zemljište strancima.)

Ne poklanjamo ništa, a da se vi razumete u poklanjanje to znamo, kako ste radili sa „Ces Mekon“ i šta ste radili i kako ste poklanjali kompletnu srpsku privredu. To znamo i nemojte na to da idemo, a možemo i o tome i o ciframa, koliko je koštala i koliko su koštale konsultantske usluge i kako se uzme 3,5 miliona evra na tome da se poklanja srpska privreda. Ne državi, nego vama lično. Pustite to, od „Azotare“ pa na dalje.

Dakle, neće biti uspešna borba protiv memorijala posvećena NATO žrtvama i NATO agresiji koliko god se opozicija za to borila i tu će biti iskazan pijetet baš prema ovim ljudima koji su stradali i prema svima drugima koji su stradali u toj NATO agresiji.

Ono što stvarno jeste sramota, i drago mi je da ste reagovali, to je da mi iznova i iznova slušamo da smo mi sami krivi što smo bombardovani, da je kriva vlast, da je kriv Slobodan Milošević, da je kriv ne znam ni ja ko. Ne, krivi su oni koji su nas bombardovali, krivi su oni koji su kreirali Račak, krivi su oni koji su kreirali Rambuje i koji su bukvalno ucrtali mapu puta kako da ova zemlja bude bombardovana i to je to.

A, vi im poklonili celu privredu.

Jeste li im vi poklonili „Ušće“? Ko im je poklonio „Ju-Es Stil“?

Došli, okupirali, jel? A, kupili? Aha.

Znači, to može, a ovako ne može.

Dakle, ajde samo da ne budemo licemeri.

Prema tome, i kao što rekoh, i ima neke pravde da onda oni koji su bombardovali tu zgradu izgrade memorijal i poklone se tim žrtvama.

Hvala.

Da, ovo je deo na koji je ukazao i njegov kolega iz poslaničke grupe, a na koji nisam odgovorio prethodno, pa ću iskoristiti priliku da u oba slučaja dam odgovor.

Dakle, prvo, jako je zanimljivo da oni već znaju i kako bi se sudski postupak koji kažu da se vodi završio. Znači, oni su već presudili, kao što i inače presude, to njima nije problem, kriv je, streljaj i kraj priče. Preki sud, ulica presudi i kraj. Dakle, on ne govori ni o osumnjičenima, ni o optuženima, nego to su već krivci, to je već korupcija i ta korupcija kao da je već dokazana, kao da već postoji pravosnažna presuda, a pritom su obojica advokati, što je najluđe od svega i najstrašnije od svega. Obojica advokati i vrlo dobro poznaju pravnu terminologiju i znaju šta je razlika između toga kada je neko pravosnažno osuđen i kada je neko osumnjičen. Ali nema veze, oni su presudili. Kakav sud, kakvo tužilaštvo, kakve gluposti, to je samo izlišno.

E sad, šta je tu meni interesantno? Čućemo kada dođe REM, a slušali smo i godinama unazad, kako postoje profesionalni mediji, jel tako, i postoje režimski mediji. To je podela.

E sad, profesionalni mediji su ovi u vlasništvu Dragana Šolaka. Ja se, naravno, sa tim ne slažem, ali oni to tako kažu. Profesionalni mediji, oni kažu, objavljuju istinu, govore istinu, mediji koji su režimski oni lažu, oni rade ovo, oni rade ono. Znači, sve obrnuto u odnosu na ove profesionalne.

Profesionalni medij danas koji se zove „Nova“ na strani 5. objavi naslov „Izmena zakona ne može da abolira falsifikatore“. Naravno, i oni rade istu stvar, oni su već presudili ko je falsifikovao i da li je falsifikovao, itd., ali ostavimo to po strani, tu njihovu potrebu da presuđuju ljudima bez presude, nego je sada potpuno ludilo šta je u stvari tačno – da li lažu ovi u profesionalnim, kako oni kažu, medijima, gde su takođe neki advokati davali izjave, ili ovi koji tvrde u Skupštini da mi ovo radimo iz ovog razloga. Dakle, šta je sad ovde istina, to je sad ključna stvar.

Dakle, oni potpuno jednu priču kontradiktornu tvrde istovremeno, i da može i da ne može ista stvar, i da jeste i da nije, i da su krivi iako nisu presuđeni, itd.

To treba sa sobom da se dogovore i treba da obaveste svoje medije onda ili oni ili predstavnici tih medija, da upute izvinjenje bar onima koji ih prate, čitaju i podržavaju, jer neko je ovde slagao. Jedni ili drugi, ja sad ne znam ko, nek se oni dogovore ko je, mene baš briga.

Dakle, sad smo došli u potpuno, onako krešendo cele priče nakon priče o tome da uništavamo kulturno nasleđe, da se borimo protiv sećanja na NATO agresiju, da se borimo protiv ovog, protiv onog, da ćemo da uništimo ovo i ono, e sad smo došli do toga da sakrivamo i mi na neki način usmeravamo sudske postupke. Sad još ostaje samo još da nam kažu, i to je sad već počelo, to je sad naredni valjda korak, kako ćemo siromašnom Trampu i toj sirotinji oko njega u njegovoj porodici mi zapravo da omogućimo da oni konačno se obogate jer im je trebalo da u Srbiji podignu ovo i da konačno reše sve svoje probleme u životu.

Dajte, ljudi, da se ne zavitlavamo i ne zamlaćujemo, ipak je ovo Narodna skupština, takvim glupostima.

Dakle, ako to doprinese nekom poboljšanju odnosu Srbije i SAD biće mi drago.

Opet kažem – zalažem se za najbolje odnose Srbije sa SAD, sa Kinom, sa EU, sa Ruskom Federacijom, sa Indijom, sa afričkim zemljama i svima onima koje oni potcenjuju, ali to ne znači apsolutno da Srbija treba da izgubi svoju politiku, pod jedan, a pod dva to ne znači da u ovoj zemlji neko treba da nas svađa sa svima u nadi da će to da donese njima neko dobro. Neće. Mi smo svi u istom čamcu, u istoj zemlji koja se zove Srbija i svi ćemo trpeti posledice ili koristi politike koja se vodi. Zato treba da prestanu da priželjkuju što gore za Srbiju da bi mislili da će dobiti nešto dobro za sebe.

U svakom slučaju, evo razmislio sam – neću ni ovaj apel da prihvatim i neću da povučem predloženi zakon.

Hvala.