Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/9670">Tatjana Macura</a>

Tatjana Macura

Srpska napredna stranka

Govori

Ja sam svojim predlogom objasnila da je predlagač u formulaciji stava 3. člana 3. propustio, pre svega, da definiše šta predstavlja porodično nasilje, na koji način je umesto identifikovanja pojma prešao na opisivanje radnje nasilja, što je uvelo konfuziju u članu 3, iako je u samom nazivu člana određeno da isti određuje pojam nasilja u porodici.
Ova izmena je nužna kako bi se napravila distinkcija između pojma i radnje nasilja u porodici. Nejasno je zbog čega je predlagač uže definisao odnos između učinioca i žrtve. Porodični zakon u članu 197. šire definiše pojam odnosa između učinioca i žrtve, a sa ciljem obuhvatanja šireg kruga lica koja mogu biti žrtve. Ovaj deo izmene stava 3. u članu 3. je neophodan da ne bi iz zakonske definicije ispala lica koja su bila ili jesu u emotivnoj ili seksualnoj vezi, bez obzira na postojanje zajednice domaćinstva, kao i zbog lica koja imaju zajedničko dete, ili je dete na putu, bez obzira na postojanje zajednice života.
Predlagač je poslao sledeće obrazloženje kojim se odbija ovaj član. Kaže – Vlada ne prihvata amandman zato što je definicija nasilja koju sadrži Predlog zakona jasnija, lapidarnija i ima veći stepen logičke kohezije.
Moj komentar na to je – predlagač referiše na stepen logičke kohezije pri definisanju nasilja, a da pri tom ne primećuje da su amandmanom predložene dopune inspirisane porodičnim zakonom, a ne krivičnim, kako to predlagač pogrešno navodi.
Ja sam predložila da se u članu 4. u stavu 1. posle tačke 18) dodaju nove tačke koje se odnose na sakaćenje ženskog polnog organa, prinudno zaključenje braka, oduzimanje maloletnog deteta, neprijavljivanje pripremanje krivičnog dela.
Predlogom zakona predviđa se saradnja u sprečavanju nasilja u porodici u krivičnim postupcima za pojedina krivična dela taksativno, a za ostala krivična dela predviđa se saradnja generalnom odredbom tačke 18) istog stava i člana Predloga zakona.
Obzirom da je predlagač zakona predvideo saradnju samo za jedno krivično delo koje je predloženo u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona i to za delo propisano odredbom člana 138a Predloga zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona, nejasno je zašto je predlagač Zakona o sprečavanju nasilja u porodici nije posebno predvideo saradnji i za krivična dela iz čl. 121a 187a.
Obzirom da predmetna krivična dela imaju kao objekt zaštite upravo ona dobra koja mogu biti ugrožena radnjama porodičnog nasilja koja predlagač upravo predlaže da neutrališe odredbom predloženog Predloga zakona.
Takođe iz istih razloga nejasno je zašto predlagač nije predložio posebnu saradnju i za krivično delo iz člana 191. Krivičnog zakonika posebno sa razloga što oduzimanjem maloletnog deteta može biti posledica radnje porodičnog nasilja. Posebno imajući u vidu odredbu člana 12. Predloga zakona o sprečavanju nasilja u porodici koja predviđa obavezu prijavljivanja i prepoznavanja nasilja u porodici moralo bi se posebno predvideti saradnja u vezi sa neprijavljivanjem pripremljena krivična dela i to upravo oni koje predlagač i predlaže kao delo u vezi sa kojim se uspostavlja saradnja.
Na obrazloženje koje smo dobili od Vlade pitam – ako je tako, zašto je predlagač neka krivična dela posebno izdvojio? Zašto su dela izdvojena predlogom važnije od onih koje sam predložila amandmanom kada su iz iste Glave Krivičnog zakonika na čemu predlagač u drugim primerima uporno insistira.
Naime, nepreciznim terminom – prepoznaju, koji je predvideo predlagač odstupa se kako od duha Predloga zakona koji u prvom članu
predloga afirmiše sprečavanje nasilja u porodici, tako i precizniji pravnih standarda koji su poznati u zakonodavnoj praksi, te bi ovaj stav trebalo primeniti institutom postupanja sa posebnom pažnjom koja je predviđena sistemskim zakonima i koja neće unositi zabunu u tumačenju, kao standard prepoznaju, posebno što je prepoznavanje stvar kapaciteta psihičkog aparata, a posebna pažnja je pravni standard koji je poznat i u sudskoj praksi.
Obrazloženje predlagača koje smo dobili kaže sledeće – da se amandman ne prihvata, svrha odredbe jeste u tome da predvidi obavezu da se i u rutinskim redovnim poslovima uoči postojanje nasilja, pa onda je dat primer – lekar pruža prvu pomoć rutinski, ali je uz to dodatno dužan da utvrdi da li je do povrede došlo zbog nasilja, što je po prirodi stvari nemoguće bez potrebne pažnje.
Naime, ovde predlagač uopšte nije objasnio zašto je odustao od pravnog instituta posebne pažnje i opredelio se za nespretnije rešenje – prepoznaju. Primer koji je predlagač dao kod lekara koji pruža prvu pomoć rutinski, naime, uopšte ne opravdava odustajanje od predloga u amandmanu, šta više i opravdava ga.
I dalje smatram da osam časova nije dovoljna mera da se otklone posledice nasilja ili da se spreči ponavljanje nasilničkog postupanja, posebno iz razloga što to nije dovoljno vremena da se obezbede žrtve nasilja. Policijski službenik je u drugim slučajevima gde postoji opravdana sumnja da postoji verovatnoća od ugrožavanja osnovnih vrednosti čoveka snabdeven mnogo širim ovlašćenjima, te se stoga ne vidi razlog da to i ovde ne bude slučaj. Policijski službenik mora imati obavezu da obavesti javnog tužioca i da uzme u obzir i stanje učinioca i potrebe žrtve prilikom vršenja svojih ovlašćenja. Ograničavanje svih ovlašćenja samo na policijsko zadržavanje nije ni u kvalitativnom, ni u kvantitativnom smislu adekvatna zaštita žrtve nasilja koje moraju da budu glavno težište zakona.
U obrazloženju stoji da se amandman ne prihvata zato što se ovim zakonom ne uređuju finese krivičnog postupka i tzv. javnotužilačke istrage. Predlagač u stvari potvrđuje da ne poznaje celokupan zakonodavni sistem. Jasno je definisano postupanje službenog lica u slučaju da je neko pod dejstvom psihoaktivnih supstanci ili alkohola, tako da opravdanje da se amandman odbija zato da vidi koliko dugo bi zadržavanje trajalo, zapravo potvrđuje da predlagač ne vidi tu zakonsku odredbu, ali mi moramo verovati da oni koji primenjuju zakon to bolje vide od predlagača.
Što se tiče zamerke da amandman odbija zato što uređuje finese krivičnog postupka i da se taj postupak bez sumnje sprovodi ne stoji, jer amandmanom nismo išli izvan okvira Krivičnog zakona, samo sam predložila posebnu dužnost policije da primenjuje svoja ovlašćenja iz Krivičnog zakona, a to što predlagač nema sumnje, ne ubeđuje građane koji apsolutno imaju osnova da sumnjaju u tu nameru.
Moj predlog amandmana glasi, to je u članu 14, da se izmeni stav 3, pre okončanja procene rizika nadležni policijski službenik mora zatražiti mišljenje Centra za socijalni rad, a ukoliko nije u mogućnosti da u roku od osam časova zatraži mišljenje Centra za socijalni rad, dužan je da postupi shodno odredbi člana 13.
Na šta sam u obrazloženju dobila sledeći odgovor – da se amandman ne prihvata jer ovlašćuje da procenu rizika sačinjava posebno obučen policijski službenik, a svrha te obuke je da se po izvesnim posebnim znanjima i veštinama koje su bitne za brzo donošenje odluke, nadležni policijski službenik osposobi da deluje bez centra za socijalni rad. Predlagač jednostavno nije razumeo smisao amandmana.
Smisao amandmana jeste da se ne ostavi diskreciono policiji da ne zatraži mišljenje centra u slučajevima kada se pojavljuju slučajevi nasilja koji su udaljeni od prvog sedišta centra za socijalni rad i da se pojača pažnja i uključenost svih organa koje predlagač inače uključuje u predlogu zakona u drugim postupcima.
Mi smo imali neke druge amandmane koji su govorili o centru za socijalni rad. Dakle, ponovo se isključuje mogućnost da se u ovoj fazi zatraži drugo mišljenje. Malopre sam opisala mogućnost zloupotrebe policijskog službenika. Mi smo predložili da to bude mišljenje službenika iz centra za socijalni rad i to ne bilo kakvo mišljenje bilo kog službenika, već službenika koji je prethodno prošao obuku a za koju vi ponovo smatrate da nije potrebna.
Dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, predstavnici ministarstva i saradnici gospođe ministarke, ja sam zaista iznenađena …
Član 107. stav 1. Zaista sam iznenađena da je koleginica malopre zaista zloupotrebila pojam nasilja. Još jednom se to čini u Narodnoj skupštini, pre neki dan smo imali scenu koja je bila nedopustiva.
Smatram lično da žene nisu smele sebi da dozvole da opravdaju takvo ponašanje jednog narodnog poslanika, ali one su to ipak ignorisale i opravdale su njegovo ponašanje.
Samo momenat da završim, nemojte me molim vas prekidati.
Gospodine predsedavajući, poštovana ministarko, predstavnici Ministarstva pravde, narodne poslanice i narodni poslanici, prvo bih da se osvrnem u jednom momentu na jučerašnje uvodno izlaganje gospođe ministarke.
Izražavam veliko žaljenje što ste nam juče u vašem uvodnom obraćanju u stvari pročitali delove obrazloženja koje smo mi i sami imali prilike da pročitamo.
Žao mi je što niste, možda niste primili tu poruku od predstavnika Ministarstva koji su bili na našim odborima. Pored vas vidim gospodina Ilića i znam sigurno da smo diskutovali o tome šta fali i šta sve nedostaje Predlogu zakona o sprečavanju nasilja u porodici, i s tim u vezi žao mi je što nam juče niste dostavili i neke preko potrebne podatke, a to su statistički podaci, podaci iz prakse na osnovu i kojih su pisana ova četiri predloga zakona.
Danas smo ovde upravo zbog toga da zastupamo, prvenstveno ću govoriti o Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, jer zastupamo najmanje trećinu žena koje su žrtve porodičnog nasilja i to ne samo od strane partnera kako bivših ili sadašnjih partnera, već i od nekih drugih članova porodice i da sprečimo uopšte da se borimo protiv toga, odnosno da dobijemo jedan kvalitetan zakon koji će rešavati problem nasilja u porodici.
Zbog njih i zbog svih drugih žrtava koje su žrtve nasilja u porodici takođe izražavam jedno veliko žaljenje što danas u objedinjenoj raspravi govorimo o ovom zakonu koji nema gotovo nikakve veza sa zakonima koji će govoriti o krivičnim delima u privredi. Jedina njihova veza je Predlog izmena i dopuna zakona koji se tiče Krivičnog zakonika.
Žao mi je i to što je Narodna skupština još 2013. godine ratifikovala Evropsku konvenciju, Konvenciju Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, koja nam je poznatija kao Istambulska konvencija i da smo imali priliku da o zakonu koji se tiče nasilja u porodici govorimo od 2013. godine do danas, a da to nije učinjeno i da se danas po hitnom postupku, na ovako jedan skandalozan način govori o jednom veoma važnom zakonu. Daleko od toga da i drugi zakoni o kojima će se govoriti nisu jednako važni, ali prosto šaljemo jednu jako lošu poruku građanima.
Jedna od osnovnih zamerki na Predlog zakona koji smo dobili je upravo to što sam rekla, da nemamo statističke podatke, niti nikakve podatke uopšte iz prakse koji su korišćeni, niti smo ih dobili juče tokom izlaganja, što sam iskreno očekivala da će se dogoditi. Toga nema ni u obrazloženju. Obrazloženja su napisana, moram da kažem, kao literarni sastavi, pa sam tu našla jedan izraz koji kaže – svrha zadržavanja je vođenje postupaka, ali i da žrtva predahne. Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici ovo je rešeno članom 13. Mene sada zanima, pošto taj predah za žrtvu traje samo osam časova, šta uopšte za vas izraz predah, koji će trajati osam časova, uopšte znači? Na šta ste tačno mislili kada ste obrazlagali ovaj član?
Danas je na stani Porodični zakon, čija je praksa pokazala da je bio loš. Slažem se da je trebalo da se menja. Međutim, postoje neki delovi tog Porodičnog zakona koji su bili, da kažem, dobri, ali opet nemamo statističke podatke ili podatke iz prakse sa kojima bismo poredili takav Porodični zakon sa onim što sada treba da usvojimo.
Mi smo podneli, čini mi se, oko 45 amandmana koji su najviše u vezi sa Zakonom o sprečavanju porodičnog nasilja. Ja se nadam da ćete, ne samo vi, već i narodni poslanici ovde, biti dovoljno svesni i, da kažem, dovoljno politički neostrašćeni da dobro razmislimo o našim predlozima i da će oni na kraju biti usvojeni.
Jedna od boljih novina koje se uvode Predlogom zakona o sprečavanju nasilja u porodici je opšta dužnost da se nasilje prijavi policiji ili javnom tužiocu. Ta se uopšte dužnost odnosi ne samo na građane, već i na sve državne organe i veoma je važno, čini mi se, da su državni službenici dužni da prijavljuju nasilje i uz ostale postupke koje trenutno vode.
Pozdravljamo opisane hitne mere koje predstavljaju normativni izraz principa tzv. nulte tolerancije na nasilje. Međutim, hitne mere izriče policijski službenik i na osnovu njih će biti određeno da li će se učinilac udaljiti iz stana privremenom zabranom i da li će biti zabranjeno da kontaktira žrtvu u narednih 48 sati.
Ono što brine je da li će se osnovni javni tužilac u onih 24 sata u kojima ima prostora da reaguje, da li je dovoljna samo lična procena rizika policijskog službenika za njegovu reakciju, koliko će to biti efikasno i koliko će on na osnovu toga moći da reaguje.
Druga ozbiljnija zamerka u ovom zakonu je šta ako se desi da učinilac prekrši jednu ili obe hitne mere koje mu mogu biti date? Kaže se da učinilac može biti kažnjen kaznom zatvora u trajanju od 60 dana. Sada u ovom delu dolazimo do onoga o čemu sam govorila u početku.
Mi smo imali jedan postignuti nivo pravne zaštite žrtve koji je bio rešen prethodnim nekim zakonima i mi sada tu odredbu menjamo. Mi sada ne znamo zašto, jer nemamo ni statističke podatke, ponovo kažem, niti podatke iz prakse sa kojima ćemo potvrditi to da moramo da usklađujemo sa Istambulskom konvencijom ovaj jedan deo, a na šta mislim?
Članom 22. Predloga zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika predloženo je brisanje stava 5. u članu 194. postojećeg Zakonika i kaže - ko prekrši mere zaštite od nasilja u porodici koje mu je sud odredio na osnovu zakona, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine i novčanom kaznom. Pa, vas ja pitam - zašto menjamo nešto što se kroz 11 godina prakse pokazalo kao dobra kaznena mera?
Kada je reč o organizaciji grupe za koordinaciju i saradnju, ispunjen je jedan važan zahtev koji je takođe usklađen sa Istambulskom konvencijom, osim kompetentnosti članovi ove grupe moraju biti dobro upoznati i sa okolnostima konkretnog slučaja.
Međutim, primetili smo jedan nedostatak, a o tome sam takođe govorila i na Odboru za ljudska i manjinska prava, a to je kada je u pitanju individualni plan zaštite. Zašto žrtva, tu joj je dozvoljeno da bira da li hoće ili neće da se uključi u kreiranju tog individualnog plana zaštite i podrške žrtvi, ne može, u slučaju da neće, odredi osobu od poverenja koja bi zastupala njene interese i pomogla u rešavanju čitavog procesa? U suštini, ako je dovodimo u situaciju da ona bira da li hoće ili neće, a želi da sebe zaštiti u nekom momentu, prolazi ponovo kroz proces koji je iza nje, ponovo prolazi kroz viktimizaciju.
Ovaj Predlog zakona uvodi jedan novi pojam, i to je pojam ekonomskog nasilja koji kaže da žrtvi nasilja su uskraćena ekonomska sredstva za život i delatnost. Ja vas sada pitam, jedna takva žrtva kada dođe u situaciju da se identifikuje kao žrtva, na koji način država se nađe tu da joj pomogne u trenutku kada ona ostane bez osnovnih sredstava za život? To uopšte nije rešeno ovim Zakonom, ni u jednom momentu. Mi takođe imamo jedan odličan amandman na tu temu. Nadam se da ćemo u trenutku, kada budemo raspravljali u pojedinostima, razgovarati i o ovom amandmanu.
Jedan veliki deo, ako ne i najveći deo Predloga zakona, tiče se evidencije i kaže da će evidenciju u stvari voditi policijski službenici, a ja vas pitam - zašto samo policijski službenici, ukoliko žrtva ima mogućnost da se javi i nekim drugim državnim organima? Zašto se paralelno evidencija ne vodi, ne samo kroz policijsku upravu, već se ne vodi ni kroz, bar to nije naznačeno ni u obrazloženju, niti članovima zakona?
Jedna, možda i najgora stvar, što se tiče evidencije, koja nas brine i to što se evidencija vodi samo pet godina. Zašto se evidencija vodi samo pet godina? zašto se ta evidencija ne vodi trajno? Da li mislite da, ukoliko se radi o supružnicima i oni zbog porodičnog nasilja dođu u situaciju da se razvedu, suprug ponovo, pošto je najčešće situacija da su žene žrtve nasilja, stupi u neku bračnu zajednicu, na primer, za 10 godina, kako će se znati, ponovo počini, na primer, neku vrstu porodičnog nasilja, na koji način će prva sledeća žrtva biti zaštićena?
Obrazloženje koje sam dobila od gospodina Ilića, državnog sekretara, i njegovih saradnika koji su bili tog dana na sednici Odbora za ljudska i manjinska prava je to da bismo morali da promenimo neki set zakona, odnosno niz nekih drugih zakonskih rešenja koji su u ovom trenutku validni. Ja vas pitam – zašto da ne? Mi smo ovde da menjamo zakone i da ono što je loša praksa promenimo.
Ne znam zašto me gledate, ali jeste, vaš kolega, sad sam se setila, koji sedi pored vas je o tome govorio.
(Zoran Krasić, s mesta: Zašto je gledate?)
Mislim, smeje se, a na Odboru je prevrtao očima. Ne biste verovali, ali kamera to nije mogla da zabeleži.
Ja bih se na kraju osvrnula i na specijalizovanu obuku koja je namenjena pravnom i policijskom timu. Moram da izrazim žaljenje što u Zakonu, a ni u obrazloženju to nije navedeno da će obuku raditi samo Pravosudna akademija i Kriminalističko-policijska akademija. Nigde nije navedeno eksplicitno da će se u ovu obuku uključiti i nevladin sektor koji je dao veliki doprinos u tome da se ova tema, na ovaj način obrazlaže, da kažem, i koji je dao veliki doprinos u pisanju samog zakona. Oni su, ne samo kreatori, da kažem, institucije, kao što su prvi SOS telefoni, sigurne kuće. Mislim da bi njihov značaj i veliko iskustvo doprinelo budućoj obuci policijskih i sudskih službenika.
Još jedan je zakon danas pred nama, predlog zakona, a to je Zakon o organizaciji i nadležnostima državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije, a koji bi trebao da zameni onaj koji je usvojen 2002. godine i koji je nekoliko puta menjan. Slažem se da to treba da se dogodi. Međutim, nikako se ne slažem da to bude danas, ovako, u objedinjenoj raspravi zajedno sa zakonom koji se bavi sprečavanjem nasilja u porodici. Ova dva predloga zakona nikakve veze međusobno nemaju i ne znam na uštrb kojeg je danas zakona ovo izvedeno, jer su oba podjednako važna.
Ono na šta imam vremena da se osvrnem, a kasnije će se u daljoj raspravi moje kolege uključiti, je da se ovim zakonom uvodi jedan novi pojam, a to je pojam finansijske forenzike i on je opisan u ovom predlogu zakona, član 19, koji kaže – u Tužilaštvu za organizovani kriminal i posebnim odeljenjima Viših javnih tužilaštava iz ovog zakona može se obrazovati služba finansijske forenzike. Dakle, može, ali i ne mora. Mi nigde ne vidimo ni u članovima zakona, niti u obrazloženju da ovaj član zakona ima bilo kakav obavezujući karakter.
Takođe, nije precizno objašnjeno ko će, kada i na koji način sertifikovati buduće finansijske forenzičare. Ne znamo da li će ta sertifikacija biti međunarodno priznata i šta će nam značiti ukoliko nije međunarodno priznata. Volela bih da čujem nešto više i preciznije od predstavnika Ministarstva pravde, bez obzira ko bi o tome mogao da nam kaže nešto više. Plašim se da, ako ovo ne preciziramo dovoljno dobro, ćemo forenzičare praktično dobiti samo na papiru.
Meni omiljeni deo, kada sam čitala ove zakone, a to su finansijska sredstva koja su potrebna za donošenje ovih zakona. Naime, kada ste pisali obrazloženje, kada ste nam uopšte poslali Predlog zakona koji se tiče sprečavanja nasilja u porodici, jedna stavka kaže da nisu potrebna nikakva sredstva za usvajanja, odnosno za primenu ovog zakona. Međutim, za primenu ovog drugog zakona o kojem sam govorila, a to je Predlog zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa koji će se baviti suzbijanjem organizovanog kriminala, korupcije, terorizma, navedeno je da će 2018. godine biti potrebno da se iz budžeta Republike Srbije izdvoji nešto malo manje od 613 miliona dinara.
Pitam vas sada - ukoliko se i jedan i drugi zakon oslanjaju na to da se vrši u stvari reorganizacija u okviru državnih službi, kako je moguće da jedan zakon ne košta ništa, a da za drugi smo predvideli da nam treba nešto malo manje od 613 miliona dinara? Zbog čega to pitam? Najveće stavke u planiranom budžetu za ovaj drugi zakon odnose se na zapošljavanje novih ljudi i na iznajmljivanje prostorija. Kako je moguće, ako nam praksa kaže ili barem ono što dobijamo kao poruku iz medija, kada čujemo na koji način žrtve porodičnog nasilja ponovo prolaze kroz proces, je da nemamo dovoljno ljudi koji će se baviti ovim problemom, da nemamo predviđenu stavku da zaposlimo nove ljude i da obezbedimo nove prostorije, ako ništa drugo, za sigurne kuće?
Nije sporno što će jedan zakon da košta 613 miliona dinara. Meni je sporno što bilo koji zakon, kada stavite stavku da ne trebaju sredstva iz budžeta, da je to istina. Meni je to sporno. Kako je moguće da za donošenje potpuno novih zakona, koji će se ticati obezbeđenja, u ovom trenutku, žena, dece, bilo kojih članova porodice ne košta ništa? Toliko od mene za sada. Hvala.
Dame i gospodo narodne poslanice i narodni poslanici, predstavnici Ministarstva, poštovana ministarko, predsedavajući, danas smo prisustvovali onome čemu se verovatno nismo mogli ni u najluđim snovima nadati, a sve je posledica toga što smo objedinili rasprave o nečemu što nije smelo ni po kom osnovu da bude objedinjeno danas u raspravi.
Ja ću se i dalje držati teme, bez obzira na situaciju koja se danas dogodila u Skupštini, i zamoliću ministarku ili predstavnike Ministarstva da, ukoliko imaju snage i volje, pošto nisam primetila da su to imali u poslednjih nekoliko sati, ipak odgovore na neka postavljena pitanja, jer mi smo ovde došli i naša je obaveza da kontrolišemo rad ministarstva. Između ostalog, mi danas kontrolišemo i kakvi su to predlozi zakona došli pred nas.
Još jednom ću se osvrnuti na to da nismo dobili preko potrebne podatke na osnovu kojih su pisani određeni članovi zakona. Nismo dobili to ni u uvodnom izlaganju, nismo dobili ni tokom ove rasprave. Gospođa ministarka je u jednom momentu pomenula da ćemo dobiti te podatke i da ćete nam ih blagovremeno dostaviti. Verovatno nije bilo prostora tokom današnjeg dana. Nadam se da ćete nam ih ipak dostaviti. Sve podatke koje sam ja lično koristila, a verujem da su ih koristili i ostali poslanici, na žalost, dolaze isključivo i samo iz nevladinih organizacija.
Da ne bude da je zaista, ono što nisam stigla u uvodnom izlaganju da kažem, a mislim da je važno, pozdravljam i odluku da se u predlog zakona napravi jedna takva izmena kojom će se čin silovanja, odnosno obljube nemoćnog lica biti izjednačena sa činom silovanja. Mislimo da je to jako važno i da je dobro što je to ovim zakonom urađeno.
Nisam dobila odgovor šta znači u obrazloženju da žrtva predahne. Malo pre kada sam vas pitala, to nisam dobila kao odgovor. Najčešći uzročnici porodičnog nasilja, onoliko koliko ja imam podatke, su situacije iz bračnih nekih atmosfera u kojima su supružnici pod dejstvom alkohola ili psihoaktivnih supstanci. Pa, da li taj predah u stvari znači da oni mogu da se vrate ili da ponove svoj zločin, da tako kažem, kada dejstvo alkohola ili psihoaktivnih supstanci u stvari prestane? Ja sam to tako doživela. Ne znam šta to u stvari znači, pa bih volela da mi to ipak pojasnite.
Zanima me i zašto centri za socijalni rad nemaju preko potrebnu obuku? Zašto su oni izostavljeni? Ako svi drugi državni organi imaju, zašto centri za socijalni rad, na primer, nemaju?
Što se tiče brisanja podataka, pošto ste i to pomenuli, rekli ste da ste na osnovu primedbe Poverenika odlučili da se ovi podaci brišu. Moja konstatacija vezana za brisanje podataka je bila upravo na informaciju koju sam dobila na Odboru za ljudska i manjinska prava, gde je bio državni sekretar, koji je upravo otišao, i koji je dao tu informaciju da mi ne možemo da brišemo podatke, odnosno da smo dogovorili se da brišemo podatke samo zbog toga što, ako ne bude došlo do toga, do brisanja podataka, onda ćemo morati da menjamo niz nekih drugih zakona i da je to sad u ovom trenutku komplikovano.
Zato je moja reakcija bila da naša uloga ovde u Narodnoj skupštini jeste da menjamo postojeće zakone da bi oni bili bolji. Slobodno pogledajte snimak sa sednice, pa ćete videti kakav sam odgovor dobila tamo.
Još jednom ću se osvrnuti na finansijska sredstva koja su potrebna za izradu jednog, odnosno stupanja na snagu jednog i drugog zakona. Potpuno mi je neshvatljivo da jedan ovako važan zakon kakav je sprečavanje nasilja u porodici…
… nema nikakvu potrebu za dodatnim uloženim finansijskim sredstvima.
Mogu li još jednu rečenicu?
Oduzeto nam je toliko vremena, ja zaista mislim da bi bilo korektno da dobijem jednu rečenicu.
Dame i gospodo narodni poslanici, gosti, predsedavajuća, želim da vas podsetim i da se složim sa tim, da Srbija jeste regionalni lider u učešću multinacionalnim operacijama u misijama UN i EU.
Danas smo čuli podatak da je 650 pripadnika i pripadnica vojske, kao i drugih snaga odbrane tokom 2015. godine, kroz razne rotacije učestvovalo u multinacionalnim mirovnim operacijama. Danas znamo da 332 naša člana učestvuju u različitim tim multinacionalnim mirovnim operacijama od čega su, čuli smo podatke 11% i 12% žene, tako da možemo zaključiti da imamo čak 39 pripadnica tzv. nežnijeg pola, što je vrlo pohvalno.
Jedna od ovih misija o kojima smo danas govorili i nekoliko puta je bila pomenuta, za mene je prilično interesantno i volela bih da se ovaj put osvrnem samo na nju bez umanjenja značaja svih ostalih misija.
Naime, reči o misiji koju smo danas opet nekoliko puta pominjali i samo učešće naših misionara je pohvaljeno ne samo u matičnoj državi, odnosno u Srbiji, već i u državi gde oni službuju, ali je isto tako pohvaljeno njihovo učešće i od strane profesionalaca sa kojima oni sarađuju. Reč je o mirovnoj operaciji UN u Centralnoafričkoj Republici. U njoj se nalazi vojna bolnica nivoa dva, a koju između ostalog čini naših 13 lekara specijalista i subspecijalista i 31 medicinski tehničar i tri bolničara.
Prema podacima koji su i sada dostupni na sajtu Ministarstva odbrane od kraja juna do početka novembra, znači za neki period od pet, šest meseci, ova bolnica je zbrinula čak 3800 pacijenata, što je impresivan rezultat za bilo koju bolnicu čak i u mirnodopskim uslovima, a kamoli u nekim vanrednim okolnostima.
Među ovim slučajevima je navedeno da je bilo 313 slučajeva malarije od čega je 90 bilo u teškom obliku, ali ni jedan nije bio sa smrtnim ishodom. S tim u vezi, zaista bih čestitala našim mirovnjacima koji se nalaze širom sveta na zaista impresivnim rezultatima i na tome kako oni nas u suštini predstavljaju kao neke ozbiljne profesionalce.
Kada smo kod ove teme koja se tiče zdravstvene zaštite naših mirovnjaka, ja bih se nadovezala na ono što su moje koleginice govorile pre toga i pitam vas, odnosno da se prvo podsetimo da u Zakonu o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama u članovima 35. i 36. se govori da po ovom pitanju nema dileme, da je rešeno ne samo našim zakonima, nego i u različitim međunarodnim sporazumima. Opet, nema i u samom izveštaju, odnosno ovom godišnjem planu i uopšte ne mogu da nađem podatak, kakva su vaša dosadašnja iskustva i imate li neke podatke po tom pitanju? Odnosno, pitam vas koliko je ranjenih i da li uopšte ima ranjenih, koliko ih je i na koji način su zbrinuti? Koliko je preminulih i kako su i na koji način zbrinute njihove porodice, ako uopšte ove podatke u ovom trenutku imate?
Da se vratim na godišnji plan. Od kada je usvojen Zakon o upotrebi Vojske Republike Srbije od 2009. godine, usvajanje godišnjeg plana je praktično jedna stalna i predvidljiva aktivnost ne samo za vas, odnosno Ministarstvo odbrane. S tim u vezi mi je jako žao što danas nije ovde i ministar unutrašnjih poslova, to je i njegova stalna i predvidljiva aktivnost, ali je i predvidljiva aktivnost Narodne skupštine.
Sada je početak novembra 2016. godine i mi tek danas razmatramo i usvajamo godišnji plan upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga odbrane za učešće u mirovnim misijama. Šta mislite ko je odgovoran što godišnji plan nije došao pred narodne poslanike recimo, krajem 2015. godine, ili početkom 2016. godine? Ako znamo da je prethodni ministar razrešen dužnosti 5. februara tekuće godine, da li je ovaj propust njegova odgovornost? Pošto nije usamljen u ovim obavezama, da li je ovo odgovornost ministra unutrašnjih poslova ili je na kraju odgovornost predsednice Skupštine koja ovo pitanje nije blagovremeno postavila kao temu na dnevnom redu? Hvala.
Javila sam se za povredu Poslovnika, član 106. stav 1. i član 108. stav 1. Malopređašnje izlaganje koje smo slušali, a trajalo je negde više od 15 minuta govornik nije govorio ni o jednoj od tačaka, odnosno objedinjenih tačaka koje su bile stavljene na dnevni red.
Da vas podsetim, 25. oktobra nam je dostavljen dnevni red u kojem smo jednom veštom manipulacijom došli do toga da se raspravlja od tačke 3. do tačke 8. objedinjeno, iako te tačke međusobno nisu dovoljno dobro povezane. Međutim, prethodni govornik je uspeo da proširi čak i to široko viđenje objedinjenih tačaka dnevnog reda i da zloupotrebi vreme koje pripada njegovoj poslaničkoj grupi.
Govorio je sve vreme o prethodnom režimu, ali ja sada ne znam da li misli o prethodnom režimu u kom je i njegova poslanička grupa učestvovala, ili misli o prethodnom, prethodnom režimu, tako da ni iz te rasprave koja je trajala više od 15 minuta, iz njegovog izlaganja, opet nisam mogla da zaključim o kom je režimu tačno govorio.
Na član 108. stav 1. sam se osvrnula iz prostog razloga što kaže da o redu na sednici Narodne skupštine se stara predsednica Narodne skupštine. Ja sada ne znam da li vi niste slušali ovih 15 minuta izlaganje, ali sam sigurna da ste slušali, da biste primetili da se ovde uopšte nije govorilo onome što je tema dnevnog reda.
Postoje obe stvari koje su upotrebljene. Znači, osim što nije govornik govorio …(Isključen mikrofon.)