Zahvaljujem predsedavajući.
Poštovani ministre, meni je jako žao što je u vezi sa ovim zakonom, koji je danas na dnevnom redu Skupštine izostala u potpunosti javna rasprava. Dakle, negde još prema podacima, pokušala sam u ova dva dana da pronađem podatke kada je uopšte bila u mogućnosti da se otvori javna rasprava u vezi sa predlogom izmene ovog zakona, i našla sam da je zamenik gradonačelnika Goran Vesić 2015. godine najavio da će se ovaj zakon naći konačno u skupštinskoj proceduri, što znači da je bilo prostora da se od 2015. godine do danas, jer je prošlo četiri godine, bilo je prostora da se otvori široka javna rasprava o predlogu ovog zakona.
Dakle, osim što odbornici Skupštine grada Beograda nisu imali prilike da se upoznaju sa Predlogom izmene i dopune zakona, kojim se konkretno oni bave, nisu imali prilike ni građani Beograda, pre svega, da se takođe upoznaju sa tim šta će biti predmet današnje rasprave u Skupštini.
Manje-više ovaj Predlog zakona koji je danas na dnevnom redu služi, konkretno za usklađivanje sa nekim drugim zakonima i to su konkretno zakoni o izmenama i dopunama Zakona o lokalnoj samoupravi, Zakona o planiranju i izgradnji, Zakona o javnoj svojini, Zakona o stanovanju i održavanju zgrada, Zakonom o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama, Zakonom o visokom obrazovanju i Zakonom o zaposlenima u AP i jedinicama lokalne samouprave.
S tim u vezi, dakle, ne čudi nas što je ovaj zakon u nekom manjem obimu nego što je bilo za očekivati. Međutim, tu postoje neke odredbe koje, nažalost, čini mi se da su trebale biti ili malo bolje uređene, odnosno malo bolje pojašnjene u samom Predlogu ovog zakona ili prosto su posledice toga što je izostala javna rasprava, pa onda nemamo ta detaljnija objašnjenja.
Krenuću negde od početka.
Dakle, u ovom prvom članu izmene koji se odnosi na član 5. i stavove 2. i članove od 5. do 8, dakle govori se o tome šta je sve u javnoj svojini grada Beograda, pa tu nege s početka imam i pitanje za vas – da li postoji mogućnost da se privatizuje komunalna mreža na teritoriji grada Beograda u nekom momentu, s obzirom, da nama, mi smo analizirali način na koji će javna svojina praktično doći u vlasništvo javno-komunalnih preduzeća, da li je to put da se u nekom trenutku izvrši privatizacija ovih javnih komunalnih preduzeća?
Možda grešim, a možda i ne grešim, volela bih da mi vi to pojasnite, da li se ovaj stav koji kaže – u javnoj svojini grada Beograda, pa onda odnosi se na komunalnu mrežu na teritoriji grada Beograda, da proverimo da li je on u suprotnosti sa Zakonom o javnoj svojini, odnosno članovima 10. i 11? To bih volela da dobijem kao odgovor na ovu nedoumicu.
Ono čime smo se verovatno najviše bavili u ovom Predlogu izmene i dopune zakona, i ono što jeste ostalo kao najveća nedoumica, jesu ove nadležnosti grada Beograda i tu bih se pre svega osvrnula, neki deluju onako kozmetički na prvi pogled, odnosno izmene koje se tiču, deluju onako na prvi pogled kozmetičke, međutim neka praksa iz prethodnih nekoliko meseci nam ukazuje da baš i nisu kozmetičke i da bi zaista trebalo malo bolje se pozabaviti ovim pitanjima.
Recimo, ova tačka 5) kada kaže da je u nadležnosti grada Beograda, da odlučuje o nazivima ulica, trgova, zaseoka i drugih delova naseljenih mesta na svom području.
Podsetiću vas, u decembru mesecu 2018. godine, Skupština grada Beograda usvojila je odluku da se jedna ulica gradske opštine Grocka, preimenuje u ulicu Braće Simonović. Dakle, na lično insistiranje tadašnjeg predsednika opštine Grocka, koji je da vas podsetim u međuvremenu optužen za to da je bio nalogodavac da se napadne novinar Milan Jovanović i to tako što mu je zapaljena kuća, onda je zatim i pucano na njega u prag da bi se osiguralo to da on ne može da izađe iz te kuće.
Dakle, skandal je da grad Beograd usvoji ovakvu odluku zato što je to bila lična želja. Ni po čemu braća Simonović ne zaslužuju da dobiju naziv ulice u bilo kojoj opštini u Beogradu, a posebno u onoj opštini u kojoj se dogodio ovaj, blago rečeno incident.
Šesta tačka je takođe diskutabilna. Dakle, u nadležnosti grada Beograda po ovom zakonu biće da grad Beograd imam mogućnost da uređuje uslove, postupak i način pribavljanja i raspolaganja građevinskim zemljištem i drugim nepokretnostima u javnoj svojini grada Beograda, u skladu sa zakonom kojim se uređuje javna svojina.
Dakle, mi nemamo trenutno na teritoriji grada Beograda jasan popis koje je to građevinsko zemljište i koje su to nepokretnosti koje jesu u vlasništvu grada Beograda. Dakle, to bi moralo najhitnije da se reši. U eri digitalizacije, kojom se tako hvalimo i toliko hvalimo na sva usta, ovo pitanje ne može da ostane nerešeno. Da bismo mi mogli da damo nadležnost gradu Beogradu da upravlja ovom imovinom, mi moramo pre svega da znamo šta je to na raspolaganju.
Podsetiću vas na jedan slučaj, ja znam da je ministar ili bar iz biografije podatke koje imam, da je i on sa teritorije gradske opštine Zemun sa koje sam i ja, zato ću se prilikom analize ovog predloga zakona malo više baviti opštinom Zemun. Dakle, podsetiću vas, 2017. godine na zemunskom keju je prodat deo obaloutvrde, odnosno nekadašnja vojna hidrobaza. Put kako je prodat taj deo obaloutvrde je prilično diskutabilan. Dakle, 2006. godine je doneta uredba od strane Ministarstva odbrane tzv. master plan kojim je, to je bio dakle početak kako je uopšte jedno javno dobro, jedan deo naše javne svojine u stvari postao predmet kupovine koji je na kraju postao privatna svojina.
Zatim je 2014. godine tadašnji zamenik gradonačelnika, Andrija Mladenović, u maju, doneo odluku da može da se otuđi ova parcela, da bi ona u julu 2017. godine, to je čitavih 600 metara kvadratnih najlepšeg dela zemunskog keja, koji je i verovatno na jednom od najširih delova zemunske obale, prodat privatnom licu za iznos od 300 hiljada evra, ako se ne varam, odnosno prevedeno u evre, a to je otprilike negde 36 miliona dinara. Prodato je privatnom licu, koje je sticajem čudnih životnih okolnosti sin nekadašnjeg sekretara za sport i omladinu.
Dakle, pitanje je samo kako se baš potrefilo da je sin nekadašnjeg sekretara za sport i omladinu, koji je nekad i bio, slagaću vas, pomoćnik ministra za sport i omladinu, došao u priliku da uopšte otuđi ovo zemljište, da bi nakon nekoliko meseci od Fonda za razvoj potraživao novac u istoj toj vrednosti, navodno za opremanje budućeg sportskog objekta za koji je dobio dozvolu i uopšte način na koji je uspeo da dođe u posed tog zemljišta bio je baš zbog toga što je želeo da napravi, zvanično da napravi sportski objekat.
Ja vam sada odgovorno tvrdim, a sigurna sam da ste i vi u toku, niti taj sportski objekat postoji, niti je ikad započeta gradnja. Vlasnik, privatni vlasnik ovog objekta od Fonda za razvoj nije dobio 36 miliona dinara, dobio je 30 miliona dinara. Dakle, skandal je kako smo došli do toga da ono što je bilo javno dobro postane privatno dobro, da mi to platimo novcem iz budžeta praktično i da se izgubi svaki dalji trag. Mene plaši da će ova odredba upravo u budućnosti isto ovo da znači na nekim različitim lokacijama na teritoriji grada Beograda.
Tačka 11. takođe je, volela bi da me ohrabri kada kažete da to nije tako, pa ako može komentar i na to. Dakle, 11. tačka, što se tiče nadležnosti grada Beograda, kaže – vrši kontrolu realizacije namenskog korišćenja sredstava koje se iz budžeta grada Beograda prenose reprezentativnim udruženjima u kulturi kod kojih su stekli status samostalni umetnici, za koje grad Beograd obezbeđuje sredstva iz budžeta grada Beograda za učešće u plaćanju doprinosa za penzijsko invalidsko osiguranje i doprinosa za zdravstveno osiguranje u skladu sa zakonom kojim se uređuje kultura.
Prilično naivno deluje kada se pogleda ova tačka, da grad treba da vrši kontrolu da li je neko uplatio poreze i doprinose. Ono što nas zanima je kako znamo koje su to reprezentativna udruženja u kulturi s obzirom da imamo i jednu, da kažem, poslednju situaciju u vezi sa Festivalom „Igre“ i odbornicom Ajom Jung, gde je ona došla praktično u jednu nesuglasicu sa Ministarstvom kulture. Dakle, i ova odredba može biti vrlo zloupotrebljena.
Tačka 18. kaže – izdaje građevinske dozvole za izgradnju objekata i ostale akte u postupku objedinjene procedure, kao i druga akta u skladu sa zakonom kojim se uređuje planiranje i izgradnja.
Dakle, ova tačka je vrlo podložan korupciji, svi smo toga svesni, posebno su na udaru neke određene opštine. Jedna od onih koje su na većem udaru jeste gradska opština Zemun, jedan od kolega je o tome i govorio da bi to pitanje trebalo da se uredi. Ja bih volela da znam kako će to u praksi da izgleda.
Tačka 21, mislim da je ovih dana prilično aktuelna, isto u vezi sa Zemunom, određuje delove obale i vodnog prostora na kojima se mogu graditi hidro-tehnički objekti, postavljati plutajući objekti i privezišta za čamce, odnosno mesta za raspremu brodova, uslove i način postavljanja plutajućih objekata i privezišta za čamce, uključujući izdavanje odobrenja za njihovo postavljanje, itd.
Dakle, sigurna sam u to da ste upoznati da ukinut nedavno parking Javno- komunalnog preduzeća u Zemunu, jedan deo parkinga, i da se tu prema planu deljane regulacije starog dela Zemun iz 2003. godine planira izgradnja pristaništa za brodove. To sada ne bi bilo sporno zato što u tom planu stoji da se predviđa da će to biti brodovi dužine 21 metar, za šta ima i tehničkih uslova da to tako bude. Međutim, građani sa kojima sam ja u kontaktu imaju bojazan da to neće biti baš tako. Postavljam pitanje u vezi sa tim – da li postoji mogućnost da tu pristaju i brodovi koji su duži od 21 metra, za šta onda nemamo tehničkih uslova da se u Zemunu izda dozvola i da se uopšte nastavi sa izradom pristaništa? Ako se radi o brodovima koji su reda veličine 120 metara dužine, onda oni nemaju mogućnost da tu uopšte pristanu, s obzirom na dubinu reke Dunav u tom momentu, a ko poznaje Zemun znaće da je i to stari deo Zemuna i da tu opšte nema nikakvih uslova da uopšte pristane bilo kakav čak i drumski saobraćaj koji bi omogućio dalji transport, s obzirom da su ulice jako uske i nepristupačne. Dakle, to mi objašnjenje isto sada treba.
Ovde imamo u članu 6. koji se odnosi na član 20, a takvih članova još imamo, jedan je, čini mi se, da ne nabrajam, uglavnom imamo još takvih članova koji se tiču konkursa za određene pozicije gde se sada usklađuje ovaj zakon sa Zakonom o visokom obrazovanju. Nama se tu postavlja pitanje da li ćemo ponovo doći u situaciju da se konkursi u stvari raspisuju za određene ljude, s obzirom da se sada otvara mogućnost da nije uslov da oni koji konkurišu na ta mesta imaju završen pravni fakultet, već da imaju obrazovanje iz naučne oblasti pravnih nauka itd. Dakle, prilično je široka ta definicija i meni se čini da to može da bude prilično zloupotrebljeno što se tiče primene ovog zakona.
Postoji i ovaj član 9. koji se odnosi na član 28, koji govori o podnošenju izveštaja gradskoj skupštini od strane gradonačelnika gradskog veća. Kaže da se podnošenje izveštaja može vršiti bilo kada, odnosno ono što je nekada bilo najmanje dva puta godišnje sada se više ne odnosi. Samo ću vas podsetiti na jedan zakon koji je prošao kroz skupštinsku proceduru, koji je isto imao jednu sličnu odredbu, a koji je posle značajno uticao loše na kvalitet života naših građana, to je bio Zakon o umanjenju penzija, kada je jedna od narodnih poslanica podnela amandman i omogućila da ne postoji rok do kada važi taj zakon, čime je on praktično trajao duže nego što je to u nacrtu zakona, odnosno onom zakonu koji je ušao u skupštinsku proceduru bilo omogućeno. Dakle, kada mi postavimo ovakvu odredbu i kažemo da može da podnosi izveštaj, ali da nema obavezu ili tačan broj koliko izveštaja u toku godine, to znači oni mogu i da ne podnose taj izveštaj nikada.
To bi bilo sve što imam za komentar na ovaj zakon za sada.