Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/9670">Tatjana Macura</a>

Tatjana Macura

Srpska napredna stranka

Govori

Znam i osećam se kao u onoj reklami za lekove. Izostaviću onaj deo sa poštovani, ne zamerite mi.

Stranka moderne Srbije se oštro protivi povećanju takse za javni medijski servis, kako RTS, tako i RTV. Mislimo da oni ne odgovaraju potrebama građana, prosto ne rade ono što je u opisu njihovog posla. Mislimo da, bez obzira što jeste malo povećanje i što možda neće mnogo opteretiti budžet građana, jednostavno nije opravdano.

S tim u vezi, dakle, molimo na komentar ministra Malog u vezi sa ovom taksom i povećanjem. Da li misli da ovo povećanje opravdava delovanje javnog medijskog servisa? Hvala.
Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.

Poštovane kolege, ja ću vas i danas zamoliti da moj predlog za izmenu i dopunu Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom podržimo svij zajedno kako bi se u skupštinskoj raspravi konačno našle one izmene koje sa nestrpljenjem očekuju majke koje su se porodile u periodu od jula 2018. godine pa na ovamo.

Mi smo danas, kao što svi znate, usvojili budžet za narednu kalendarsku godinu. U tom budžetu se udvaja negde oko 1,9 milijardi dinara više nego što je to ranije bilo za podršku Ministarstvu za rad. Iskreno se nadam da ovaj novac koji je usmeren za rad Ministarstva za rad može biti upotrebljen za podršku roditeljstvu u Srbiji i sa tim u vezi ja bih volela da me podržite u nameri da se konačno izmene i dopune Zakona o finansijskog podršci porodici sa decom, koje je određeni broj majki ostavljaju sa nadoknadama koje su neke čak i ispod hiljadu dinara mesečno, da one postanu dostojanstvenije kako bi mogle zaista da uživaju u roditeljstvu i u Srbiji. Hvala.
Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.

Poštovane kolege, mi smo u toku prošle godine uspeli da usvojimo izmene Zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije. Predlog je došao od koleginice sa druge strane ove sali i, čini mi se, od jednog kolege i tada sam se ohrabrila da napišem i ja Predlog izmene i dopune Zakona o teritorijalnoj organizaciji, da zatražim vašu podršku.

Naime, jedna beogradska opština, Gradska opština Zemun sa svojim predispozicijama odgovara tome da ona iz jedne gradske opštine konačno postane samostalna jedna celina, odnosno grad.

U korist ove ideje da Zemun konačno postane grad govori i podatak da prema popisu iz 2011. godine na teritoriji ove opštine živi skoro 160 hiljada stanovnika, što je daleko veći broj građana nego što u stvari živi i u pojedinim gradovima Republike Srbije. Zatim da imamo jako veliki broj zaposlenih građana čiji porezi i doprinosi, koji se uredno uplaćuju u budžet Republike Srbije, u stvari odlaze usmereno na grad, pa se odatle preusmeravaju na građane koji žive na teritoriji Zemuna. Onda imamo jako veliki broj poljoprivrednih gazdinstava je takođe nešto što jeste zanimljivo s obzirom da se Zemun nalazi tako blisko povezano sa centrom grada.

U Zemunu imamo 19 osnovnih škola i devet srednjih škola. To je ono što imamo prema popisu iz 2017. godine i prema nekim najavama čelnika lokalne samouprave u Zemunu ima čak indicije da će doći do možda proširenja broja, odnosno povećanja broja osnovnih škola i ovo su samo neki od podataka koji idu u korist toga da Zemun konačno postane grad.

U Zemunu postoje naselja koja prema svojim predispozicijama odgovaraju tome da postanu konačno opštine, da se osamostale, da mogu samostalno i nevezano za Gradsku opštinu Zemun sadašnju, odnosno za Grad Beograd da funkcionišu zajedno. Konkretno govorim o naselju Batajnica koje je izuzetno veliko. Mi imamo jednu veliku industrijsku zonu. Imamo takođe tri osnovne škole i ova sredina u kojoj živi verovatno i najveći broj građana sa teritorije sadašnje Gradske opštine Zemun, ima potrebe da ova sredina bude dodatno urbanizovana tako što će konačno dobiti dom zdravlja, a ne jednu zdravstvenu stanicu, tako što će konačno dobiti srednju školu i sve ono što u stvari bi samom prekvalifikacijom ovog mesta iz jednog običnog naselja u opštinu, odnosno gradske opštine Zemun u grad, to je sve ono što bi moglo u budućnosti da značajno olakša život građana na ovoj teritoriji. Hvala.
Zahvaljujem.

Poštovane kolege, građani Srbije, poštovani ministre finansija, drago mi je što smo posle tri godine došli u situaciju da raspravljamo o budžetu za narednu godinu tako što smo ovu raspravu učinili u najvećoj mogućoj meri, u okolnostima koje su zadate, dostojanstvenijom nego što je to bio slučaj ranije. U poslednje dve godine imali smo situaciju da smo bili pretrpani amandmanima na Zakon o budžetu za narednu kalendarsku godinu i s tim u vezi smo dolazili u situaciju da raspravama o najvažnijem zakonu u jednoj kalendarskoj godini padne u senku nečega što nije trebalo da se dogodi.

Ove godine to, na našu veliku sreću i zadovoljstvo, nije slučaj. Dobili smo duplo vreme za raspravu. I, ako ste primetili, poslanički klub SMS nije čak tražio ni dopune dnevnog reda, smatrajući ovu raspravu u tom smislu jedinstvenom i nismo hteli da joj narušimo integritet.

Moje kolege su u načelnoj raspravi na konferenciji za medije govorili o Predlogu budžeta u načelu i mi se, nažalost, ne možemo složiti sa ministrom finansija da je ovaj zakon i predloženi budžet za 2020. godinu razvojni. Mi, nažalost, mislimo da je činjenica takva da je ovaj budžet za narednu kalendarsku godinu u stvari predizborni.

Ovo se može pogledati i iz toga što je došlo do značajnog povećanja plata u javnom sektoru. Ja neću da koristim podatke koje pojedine kolege iz opozicije često izgovaraju javnosti, ne vodeći računa o tome da li su ti podaci tačni ili ne, dakle, u javnom sektoru radi nešto manje od 60 hiljada građana koji su zaposleni na privremenim i povremenim poslovima. Ono što smo u poslednje vreme mogli da čujemo u javnosti, to je da, ja moram iskoristiti taj izraz, dakle, da se moje kolege iz opozicije često frljaju sa ovim podacima i onda iznose u javnosti podatak da na privremenim i povremenim poslovima radi 250 hiljada građana i u tom kontekstu onda govore o, uslovno rečeno, uzurpaciji budžeta i finansijskih sredstava koja su određena u budžetu, za to da se sa tim građanima manipuliše.

Manipulacija u javnom sektoru je daleko dublja nego što je odnos prema građanima koji u javnom sektoru rade na privremenim i povremenim poslovima, a kojih prema zvaničnim podacima nezavisnog tela Fiskalnog saveta i savetodavnog tela Vlade Republike Srbije, dakle, radi tek 60 hiljada građana.

Zašto je ovo dubinski problem, a ne tako laički predstavljen, kako ponekad kolege to znaju da, i oni u cilju propagande, iskoriste na sebi svojstven način? Zato što ovo povećanje dolazi već drugi put. Prvo povećanje imali smo kada smo raspravljali ovde o rebalansu budžeta za ovu kalendarsku godinu. Tada smo imali jedno povećanje budžeta od nešto malo manje od 10%. Sada se ponovo suočavamo sa gotovo identičnim iznosom, odnosno plate onim ljudima koji su zaposleni u javnom sektoru su praktično povećane za negde petinu u odnosu na to kako su ranije izgledale.

Ovo povećanje se u suštini dogodilo na uštrb čitave privrede i na uštrb svih ljudi koji se vode kao zaposleni u Republici Srbiji. Među njima nema samo onih koji su zaposleni u javnom sektoru, ima ih jako mnogo koji rade i funkcionišu u privatnom sektoru i oni, nažalost, ne mogu da osete benefite koji proizilaze iz ovako uređenog i ovako planiranog budžeta za narednu kalendarsku godinu. O tome su više govorile moje kolege.

Ja ću vas samo podsetiti da Stranka moderne Srbije jako vodi računa o tome da se i privatni sektor konačno izjednači, ako ne i stavi u prioritetniji položaj sa javnim sektorom, odnosno da se izvrši jedno sveobuhvatno smanjenje poreza i doprinosa koje bi praktično rasteretilo privredu Republike Srbije, što bi, naravno, proizvelo kao jednu nužnu reakciju i povećanje plata, ne samo u javnom sektoru, već bi se to dogodilo i u privatnom sektoru. Ljudi bi se oslobodili, mogli bi da troše više i ono što u stvari mi nadomešćujemo kroz ove, odnosno na čemu insistiramo kroz visoke poreze i doprinose, mogli bismo na isti način i u tome da uživamo, ako bismo ljudima dozvolili da oni troše više, pa taj porez nadomestili kroz porez na dodatnu vrednost.

Meni je žao što ovde sedi samo ministar finansija i to je u suštini jedna velika sramota. Dakle, nakon ovih pohvala koje sam imala na početku, u smislu da imamo dovoljno vremena da raspravljamo o budžetu i da ovo vreme koristimo pametno i argumentovano, kako bi se građani upoznali na koji način Vlada Republike Srbije raspolaže njihovim novcem, strašno je i sramotno je da danas niko osim ministra finansija ovde ne sedi. Malo pre je sedeo samo ministar za rad. Ja se iskreno nadam da će se on vratiti, pošto jedan deo moje rasprave se odnosi i na njegov resor. Još jednom ponavljam - nadam se da će se ostali ministri pojaviti i u raspravi o pojedinostima.

Upravo ovaj deo rasprave tiče se rada Ministarstva za rad. Ja ću vas podsetiti da smo nedavno usvojenim rebalansom budžeta odredili osam milijardi povećanje za ovo ministarstvo. Nekako sam se obradovala kada sam videla taj rebalans budžeta, da će to biti usmereno na finansijsku podršku porodici sa decom. Na sve je to i ličilo nakon što sam pročitala obrazloženje u tom rebalansu. Međutim, ono što se dogodilo je u stvari samo ispravka ranije napravljene greške, a to je da je zakon imao određene žene koje su koristile porodiljsko odsustvo na koje se odnosi prethodna verzija zakona i samim tim je ispravljena ta greška u planiranju budžeta za 2019. godinu.

Povećanje koje se ove godine vidi od 1,9 milijardi, nažalost, govori o tome da uopšte nisu planirane suštinske izmene u Zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom i ja kao narodna poslanica ispred Stranke moderne Srbije i neko ko je pokrenuo inicijativu "Mame su zakon", jako često u javnosti govorim o tome da ministar finansija i ministar Đorđević moraju da odgovore na pitanja majki u Srbiji - kada se planiraju suštinske izmene Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom?

Podsetiću vas da sam negde grubom računicom izračunala da je potrebno oko 20 milijardi dinara da bi se svakoj majci obezbedila nadoknada najmanje u visini republičkog minimalca. Ovaj iznos, nažalost, vidimo, na primer, da država plaća u vidu kazni i penala po pitanju sudskih troškova koje država ima prema građanima Srbije, dakle, da mi možemo da napravimo seče na raznim nekim nivoima, u raznim nekim oblastima i mogli bismo da obezbedimo da nam mame žive dostojanstvenije nego što su do sada imale priliku da žive. Međutim, u ovom budžetu za 2020. godinu mi o tome ne možemo ništa da vidimo.

U javnosti smo u dva navrata imali prilike da slušamo o tome kako će se značajna sredstva izdvojiti. Nedavno smo čuli izjavu predsednice Skupštine, gospođe Maje Gojković, da će se izdvojiti oko 200 miliona podrške porodicama sa decom. Moje slutnje idu u tom pravcu da će ovo biti određeno za podršku projektima koje vodi ministarka bez portfelja, gospođa Slavica Đukić Dejanović. Ja bih volela da mi ministar finansija, ukoliko je u mogućnosti i upoznat sa ovim detaljem, a trebao bi da bude upoznat, kao predlagač budžeta za narednu godinu, da mi odgovori na šta će biti uslovno rečeno potrošen ovaj novac? Da li će se taj novac trošiti na projekte u lokalnoj samoupravi, među kojima smo i u prošloj i u pretprošloj godini imali prilike da vidimo da postoje neki projekti koji, nažalost, ne opravdavaju svrhu.

Jedan od takvih projekata jeste osmišljena predstava u Somboru koja, nažalost, ne znam na koji način može da doprinese podršci roditeljstvu u toj lokalnoj samoupravi, odnosno u gradu Somboru.

Imali smo situaciju da Slavica Đukić Dejanović, kao ministarka bez portfelja, zadužena za demografiju i populacionu politiku, govori o podrškama koje se tiču podrške u smislu kućnog rada i pomoći mladim roditeljima, da banalizujem, čak do nivoa da im se pegla veša. Dakle, podrška mladim porodicama u Srbiji ne treba da bude tako banalizovana. Ljudi su dovoljno sposobni da sami odrede svoje prioritete. Ukoliko ova država ima sredstava, a mi mislimo da ima, samo da su pogrešno prioriteti određeni, treba dopustiti mladim bračnim parovima i onima koji su se odlučili da rađaju decu ovde u Srbiji, da sami odrede za šta žele da potroše novac koji bi im eventualno bio opredeljen. Takođe smo od ministarke Slavice Đukić Dejanović, koja nažalost nije uopšte pozvana da govori o ovom pitanju na način na koji joj se uporno to nameće u javnosti…

Dakle, na ova pitanja mora da odgovara ministar Đorđević i ministar Siniša Mali, ona je nedavno govorila o tome da će podrška za prvo dete iznositi negde oko 300 hiljada do 350 hiljada dinara. Iz ovog Predloga budžeta to ne mogu da vidim. Nisam sigurna da bi 1,9 milijardi povećanje, koje je planirano u okviru Ministarstva za rad i socijalna pitanja, mogla da pokrije ove najave o kojima je bilo u javnosti reči.

Takođe, s obzirom da je ovaj zakona na snazi već punih 17 meseci, a da sam ja na ovaj problem ukazivala više od dve godine, postavlja se pitanje – na koji način ćemo mi, kao država, odgovoriti na to što su pojedine majke u Srbiji, već sada, strahovito oštećene primenom ovog lošeg zakona i da li je u planu da Skupština Republike Srbije u dogledno vreme usvoji nešto što bismo mogli da nazovemo leks specijalisom u smislu da se obeštete one porodilje koje su pretrpele loše efekte zbog primene ovako lošeg zakona?

Neću da se ponavljam, pošto znam da su neke kolege pre mene o tome govorile. Dakle, na isti način bi trebalo odgovoriti na obeštećenje penzionera koji su trpeli posledice loše primene Zakona o privremenom umanjenju penzija koje je trajalo pune četiri godine.

Kako ministar za rad nije danas u sali, tako očigledno nisu ni ostali ministri i želela bih zaista da ih pitam danas ili bar da mi neko odgovori, ako može da odgovori na to pitanje, a tiče se konkretno podrške osobama sa invaliditetom.

U Srbiji je jako problematično to pitanje pristupačnosti različitih javnih ustanova, počevši od škola, fakulteta, domova zdravlja, banja, različitih drugih lečilišta. Dakle, čak ni one javne ustanove koje su primarno namenjene u svrhu lečenja nisu pristupačne osobama sa invaliditetom i to je jedno od velikih i gorućih pitanja.

Takođe, jedna zamerka Vlade Republike Srbije što se na ova pitanja i na mnoga druga pitanja, na ova konkretno ne odgovara multiresorno, već se prosto radi na tome da samo jedan ministar odgovara na postavljena pitanja, a ovo konkretno pitanje pristupačnosti tiče se i ministarke Zorane Mihajlović, odnosno Ministarstva za građevinarstvo i saobraćaj, tiče se ministra trgovine, tiče se ministra za rad, tiče se ministra finansija, itd.

Dakle, ovi pitanjem konačno Vlada Republike Srbije bi trebala da sedne za isti sto za kojim verujem da sede svakodnevno i da se pozabave rešenjem problema pristupačnosti javnih ustanova u Srbiji.

Među njima ističem posebno problem banja. Moja koleginica Ljupka Mihajlovska o ovome je govorila i isticala koliki je to problem. Dakle, ona kao osoba sa invaliditetom, sa zdravstvenim problemima koje ima ne može da pristupi banji koja je namenjena lečenju problema sa kojim se ona susrela. To nije problem samo njen, kao narodne poslanice, ona ima samo mogućnost da se glasnije, nego drugi građani koji se sa ovim problemom decenijama unazad susreću, u odnosu na ostale obrati javnosti.

Potrebno je uskladiti aktuelne pravilnike i zakonska rešenja i konačno početi sa njihovom primenom. U tom smislu je potrebno i obezbediti određena sredstva i pomoći javnim ustanovama da obezbede pristupačnost svojim objekata.

Takođe, ministar zdravlja danas nije ovde. Juče smo čuli njegovu najavu i snažno je pozdravljamo, koja kaže da će Republički fond za zdravstveno osiguranje odvojiti sredstva za lečenje određenih pacijenata. U našoj državi posebno je istakao, obolele od multiple skleroze i obolele od određenih vrsta kancera. Pitanjem obolelih, pacijenata kojima je dijagnostikovana multiple skleroza ja sam se ovde u nekoliko navrata bavila i zaista bih sad želela da mu postavim neka pitanja. Evo, molim vas, ministre finansija, da mu ih prenesete.

Dakle, pitanje je – koji tačno su najnoviji lekovi planirani naredne godine da će biti dostupni na teret Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje? Za lečenje ovih pacijenata ima registrovanih 14 lekova, od čega samo četiri leka su dostupna pacijentima obolelim od multiple skleroze. Dakle, zanima nas koji su to tačno, za koliko pacijenata će ti najnoviji lekovi visoke efikasnosti biti dostupni, koliko će se ukupno obolelih od multiple skleroze lečiti u Srbiji na teret RFZO-a, itd? Nažalost, ministar nije ovde.

Samo na kratko ja ću se osvrnuti i na poslednju aferu koja potresa javnost, neću dugo. Dakle, ne želim da učestvujem u linčovanju koje se danas dešava u javnom prostoru, ali svakako osuđujem ono što se dogodilo i ono što je Beogradski univerzitet utvrdio.

Meni, poštovani ministre, zaista nije jasno, s obzirom da mi iz Stranke moderne Srbije znamo odlično kakvim znanjem vi raspolažete i da ste sigurno jedan od najpripremljenijih ministara u Vladi Republike Srbije i prosto se pitamo šta vam je, u stvari, sve ovo trebalo. Mi se iskreno nadamo da ćete i vi u skladu sa tim podneti ostavku iz moralnih razloga.

Ovo akademsko pitanje je pitanje koje traje već decenijama. Najbolje je opisano u filmu „Falsifikator“ režisera Gorana Markovića. Nažalost, ovim pitanjem moramo već jednom da se pozabavimo. Ono što mene plaši je što će se na ovome, nažalost, stati i što nećemo doći u situaciju da preispitamo sve slučajeve akademske nečestitosti koje izjedaju društvo u nazad nekoliko decenija. Hvala.
Statistika je jedna jako zanimljiva nauka, s kojom može jako lepo da se manipuliše.

Kada u javnosti čujete podatak da se rodilo 615 beba više, nego u prethodnoj kalendarskoj godini, to zaista zvuči impozantno, međutim, zaboravlja se onaj drugi podatak koji je čini mi se, mnogo teži i ozbiljniji za našu državu, a to je da se svake godine rađa 1.000 prvih beba manje. To ne znači da su se porodice koje su se odlučile za decu, da šire svoju porodicu odustale od tog zahteva, već su se one odlučile za to da svoju porodicu šire na nekom drugom mestu van Srbije.

Mi imamo ozbiljan jedan problem, a to je veliki broj ljudi koji napušta ovu državu i širi svoje porodice na nekom drugom mestu na planeti, a ne u Srbiji. Dakle, manipulacije sa statističkim podacima, moguće je da vi i ne znate sve u vezi sa ovom temom, jer nije ovo samo pitanje Ministarstva za finansije, ali vrlo lako može da se izigra javnost iznošenjem samo pojedinačnih cifara i nekih statističkih podataka i zanemarivanje onih drugih. Zbog toga mi se čini da postoji problem sa sveobuhvatnim pristupom ovim temama.

Ono što ste vi naveli u smislu da Ministarstvo za rad više brine u poslednjih nekoliko godina u odnosu na neke vlade u periodu 2018. godine i ranije, to jeste tačno, međutim, uvek može bolje. To je u stvari poenta ove čitave priče i ova država koja trpi posledice što nam veliki broj građana odlazi, treba da nađe što je moguće više načina i prostora da zadrži ljude da ostanu ovde.

To što kažete da su neke žene prepoznate ovim zakonom, a da ranije nisu bile prepoznate, to je istina ministre, međutim, nisu prepoznate na onaj način na koji bi se suštinski odgovorilo problemima sa kojima se one susreću. U tom smislu to znači da jesu prepoznate žene koje rade na privremenim i povremenim poslovima, poljoprivredne osiguranice itd. međutim, problem je u tome što one i dalje primaju jako male iznose na svojim računima. Radi se o ženama koje primaju par stotina dinara, ili par hiljada dinara i zato je potrebno sve statističke podatke posmatrati kao celinu, a ne izdvojeno. Hvala.
Zahvaljujem.

Povređen je član 103. stav 1. Naime, vi ste malopre dali reč gospodinu koji je zatražio povredu Poslovnika, na povredu Poslovnika, što nije moguće da se učini Poslovnikom o radu Narodne skupštine, što vam ne zameram, obzirom na to kakva je rasprava pre toga vođena.

Još jednom apelujem na kolege u Narodnoj skupštini da prostor koji dobijaju, koji se direktno prenosi na javnom servisu RTS na drugom kanalu ne koriste, ne zloupotrebljavaju, da smicalicama podmeću razne epitete vrlo uglednih članova našeg društva, kakav je gospodin Jovo Bakić, bez obzira da li se mi sa njegovim stavovima slažemo ili ne, bez obzira da li se mi slažemo sa svim onim ljudima koji danas javno koriste priliku da govore o narušenoj političkoj atmosferi i o međuljudskim odnosima na političkoj sceni.

Dakle, jedan tipičan primer koji se iz sednice u sednicu ponavlja jesu zloupotrebe, kako vi kažete uglednog, ali ne mogu da kažem uglednog, jer ne znam po čemu je ugledan profesor koji je pre mene govorio. Dakle, ne znamo zbog čega on zloupotrebljava skupštinsku govornicu, osim da bude taj koji će da bude glasnogovornik onoga što u stvari Vlada Republike Srbije misli i svim ljudima koji nemaju identično razmišljanje kao i oni.

Još jednom apelujem, nadam se da će se sa ovim završiti, da se dalje po povredi Poslovnika neću javljati, ali zaista želim da skrenem pažnju javnosti da niko nije ni blesav, niti da ne može da razume poruke koje se šalju iz Doma Narodne skupštine i da to nikome, posebno nama kolege, ovde ne služi na čast. Ogledalo ove Skupštine nije profesor koji se na takav način obraća političkim neistomišljenicima. Sve što se izgovori u Domu Narodne skupštine pripisuje se svima nama. Iskreno se nadam da svi mi
Zahvaljujem.

Nedavno smo raspravljali i Skupština je usvojila rebalans budžeta. To je, moram da priznam, jedinstveno iskustvo nakon tri i po godine mog boravka u Skupštini, prvi i jedini rebalans budžeta o kojem je ova Skupština raspravljala. Nažalost, nismo imali prilike ni ranijih godina da slušamo raspravu o rebalansu budžeta, iako je tu i tamo bilo potrebe za istom.

Ono o čemu je govorila SMS i moje kolege, pre svega, Aleksandar Stevanović i Vladimir Đurić, tokom rasprave, oni su ukazivali na to da se ne slažu sa tim na koji način Vlada Republike Srbije čak i taj višak novca koji se pojavi s vremena na vreme raspoređuje. I mi mislimo da nisu dobro određeni prioriteti u koje praktično Vlada Republike Srbije iz budžeta svih građana investira novac.

Na ovo smo ukazivali ne samo kada je bila rasprava o rebalansu budžeta nedavno. O ovome smo govorili i kada je bila rasprava o budžetu koji se usvajao za 2019. godinu.

U svom uvodnom izlaganju kolega iz poslaničkog kluba SPDS, čini mi se, prof. Mijatović, nagovestio je da u Srbiji, odnosno kazao je da u Srbiji postoji 1.700.000 penzionera koji će ostvariti pravo na nadoknadu u visini od 5.000 dinara, odnosno pravo na jednokratnu pomoć.

Ono na šta bih ja htela da ukažem danas kao problem u Srbiji jeste to što, čini mi se, da Vlada Republike Srbije itekako obraća pažnju najviše na ove najmnogobrojnije grupe koje su ugrožene, ali isto tako, vrlo zapostavlja druge ugrožene grupe koje su ugrožene praktično nemarom Vlade Republike Srbije.

Govorim o 200 hiljada studenata u Srbiji kojima apsolutno nije niko posvetio nijedan jedini red u rebalansu budžeta, ni jednu jedinu rečenicu. Niko se nije potrudio da kaže da studenti u Srbiji zaslužuju neku podršku Vlade Republike Srbije kako ne bismo dolazili u situaciju da nam mladi ljudi neposredno posle završenog fakulteta odlaze odavde.

Ne postoje reči koje su usmerene na podršku 60 hiljada onih porodilja koje se svake godine praktično pojavljuju u državi Srbiji. Dakle, mi nemamo nijednu jedinu reč koja se pojavljuje u rebalansu ovog budžeta, iz koga proizilaze ovakve odluke na kraju krajeva, u kojima se skreće pažnja da će neko obratiti pažnju na toliki broj porodilja.

Zašto govorim o ovim podacima, a ne govorim o 1,7 miliona penzionera? Zato što negde prema istraživanjima u koje sam imala uvid, a datiraju negde iz, recimo, aprila, marta ove godine, kažu da je više od 2/3 građana najviše zabrinuto zbog toga i najveću bojazan ima zbog toga što ljudi napuštaju ovu zemlju, među njima prvenstveno napuštaju mladi, napuštaju porodice, napuštaju svi oni koji imaju prilike da odu. Mi smo pre samo nekoliko dana, čak i od ministarke Slavice Đukić Dejanović, čuli kako je ona jako zadovoljna što se u Srbiji rodilo nešto više od 600 beba, nego što je to bio prosek na nivou prethodne godine.

Moram da ukažem još jednom na jednu manipulaciju koja se sa ovim podacima dešava. Nadam se da ministar Đorđević ovo pažljivo sluša, jer mi od njega, nažalost, o primeni Zakona o finansijskoj podršci sa decom slušamo malo. Najviše slušamo od ministarke koja nije pozvana da o ovom pitanju govori. Dakle, u Srbiji se godišnje rađa 1.000 prvih beba manje, a to znači da nisu te porodice odlučile da ne rađaju decu više nikada i da su odustale od toga da šire svoje porodice, već da se ta deca rađaju na nekom drugom mestu na planeti. Da, moguće je da se u Srbiji prošle godine rodilo preko 600 beba više u Srbiji, nego prethodne godine, ali to ne znači da Srbiju ne napuštaju mlade porodice i da svoje potomstvo ne zasnivaju i ne šire svoje porodice na nekom drugom mestu na planeti.

Kao predstavnica Stranke moderne Srbije, ipak bih ukazala na to da bi Vlada Republike Srbije trebala da povede računa o onome o čemu uopšte u ovom trenutku ne vodi računa, a to je odliv mladih ljudi i odlazak iz zemlje.

Što se tiče odvajanja novca na nivou Republike Srbije, mi nemamo ništa protiv što je Vlada Republike Srbije donela ovu odluku koju je nedavno usvojila i uputila u skupštinsku proceduru, nemamo ništa protiv što će penzioneri u Srbiji dobiti podršku od 5.000 dinara i zaista smatramo da im je ta podrška neophodna. Međutim, da je bilo političke volje, pre svega, penzioneri u Srbiji, tih 1,7 miliona, među kojima nisu baš svi bili oštećeni primenom lošeg zakona koji je ukinut 2018. godine, ne bi ni dolazili u situaciju da primaju nešto što mi, slobodno danas možemo nazvati, milostinjom.

Daću vam samo jedan primer kako se država rasipa i kako pogrešno usmerava novac. Dakle, u budžetu Republike Srbije najveće povećanje u okviru budžeta bilo je na rad MUP i na rad Ministarstva odbrane. Dakle, najveće povećanje je bilo usmereno na rad ova dva ministarstva, i to upravo na teret najugroženijih socijalnih kategorija. To je sve, naravno, bilo podržano nekom retorikom koja je bila prisutna u javnosti, tabloidnim naslovima i izjavama naših predstavnika Vlade Republike Srbije, pa i samog predsednika države.

Ohrabrena time što se i dan danas može slušati isključivo i samo o tome kako mi jačamo i pojačavamo snage u oblasti naoružanja, sada vas pitam – da li onaj penzioner koji dođe na kasu sa svojim umanjenim primanjima, potpuno degradiran, kada razmišlja da kupi jogurt ili pavlaku, mora da vrati, recimo, jogurt na kasi i da sav ushićen kaže – da, ovo radim zato što je država nabavila S-400, ili kako se već nazivaju ti modeli ili panciri. Dakle, ratno-huškačka atmosfera i podgrevanje loše atmosfere u regionalnim odnosima Republike Srbije sa svim drugim državama koje su naše komšije, pre svega, utiču na to da najugroženije kategorije našeg stanovništva na kraju dobijaju milostinju.

Takođe ću vas podsetiti, a mislim da su kolege pre mene u svojim raspravama podsećale na to da je čak i Fiskalni savet, kao nezavisna institucija, čini mi se, vrlo, vrlo poštovana institucija i savetodavno telo Vlade Republike Srbije, ukazao još jednom, prilikom usvajanja rebalansa budžeta, da ovo nije baš najbolja mera i da su oni, kao prvu rečenicu u svom izveštaju, tada rekli da novčana pomoć penzionerima od 5.000 dinara nije dobra mera socijalne politike.

Naveden je i niz primera zašto ovo nije dobro. Jedan od njih je, čini mi se, možda najkritičniji, čini mi se da bi ovde trebalo da pročitam. Procenjuje se da oko 100 hiljada starih ljudi u Srbiji nema nikakvu penzijsku nadoknadu i oni spadaju u grupu socijalno najugroženijih stanovnika, a sada se ne kvalifikuju za predviđenu socijalnu pomoć. Dakle, mi i dalje u ovoj grupi penzionera, onima kojima su najugroženiji, ne pomažemo.

Takođe, kaže se - loša praksa populističkog vođenja socijalne politike preko isplate penzija u Srbiji traje duži niz godina. Dakle, ne stavljamo mi ovo na teret samo vama, ministre Đorđeviću. Bilo je tu i drugih ministara koji su na isti ovaj način rukovodili budžetom. Dakle, mi mislimo da su ove kratkoročne mere koje, s vremena na vreme, preduzima Vlada Republike Srbije, i to ne samo u ovih poslednjih sedam godina, nego kako se kome, jel, prohte, jer nisu spremni za ozbiljnu reviziju stanja u državi. Ovo traje već duži niz godina i mi mislimo da sa ovom praksom jednostavno treba da se prekine.

Postoji nejasnoća u tome kako smo uopšte došli do toga da svi penzioneri u Srbiji trebaju baš da prime 5.000 dinara ove pomoći. Postoje neki penzioneri koji primaju jako male iznose svojih penzija i možda njima 5.000 dinara nije dovoljna da, recimo, izađu iz neke aktuelne porodične krize. Postoje i oni penzioneri koji možda imaju više primanja i kojima ovih 5.000 dinara nije apsolutno potrebno. Mi ulazimo u jednu, slobodno mogu da citiram, populističku praksu vođenja budžeta. Citirala sam Fiskalni savet.

Stranka moderne Srbije nema ništa protiv toga da se pomogne, ako ima prostora u budžetu, ugroženim kategorijama, ali mi mislimo da ovo sve može mnogo bolje, nego kako se to danas čini.

Na prvom mestu, zašto, na primer, Ministarstvo za rad, socijalna pitanja, sigurna sam da vi niste dobili sada tu informaciju da mi imamo višak u budžetu i da ste se iznenadili tom informacijom, moglo je da se predvidi da će do ovoga doći… Mogli smo da pitamo naše penzionera - šta vi mislite gde bi ovaj višak novca mogao da se usmeri?

Znate, ja sam jako dugo vodila kampanju protiv lošeg zakona koji je bio na snazi od 2014. do 2018. godine sa ciljem da se obeštete penzioneri koji su istrpeli najveći teret u periodu kada je njima bilo objašnjeno da je neophodno da pomognu svojoj državi, praktično na tom nekom, izazivajući kod njih neka patriotska osećanja. Sigurna sam u to da bi bilo kog penzionera danas u Srbiji da anketirate, da ga pitate - da li biste vi odvojili novac koji se pojavio kao višak u budžetu i uložili u mlade ljude u Srbiji, da odavde ne odu, ili biste ipak pristali na to da primite ovih 5.000 dinara kao jednokratnu pomoć, nedvosmisleno mislim da bi njihov odgovor, upravo iz patriotskih razloga, bio takav da bi oni ovu podršku želeli da usmere na mlade i na one koji se odlučuju da napuste našu zemlju.

Dakle, kratkoročno gledano ovo jeste dobra mera. Dugoročno gledano, ovo ne rešava pitanje penzionera.

Stranka moderne Srbije i moj kolega Vladimir Đurić podneo je u skupštinsku proceduru prošle godine predlog zakona kako da se obeštete penzioneri. Mi mislimo da je to jedna dugoročna mera koja može da se primeni, kako bi naši penzioneri u Srbiji živeli dostojanstvenije, nego što danas žive. Hvala.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani građani Srbije, ja ću danas od svojih kolega narodnih poslanika zatražiti podršku da se na dnevni red Skupštine stavi moj predlog da Skupština Srbije obrazuje anketni odbor kako bi se ispitale donacije u predsedničkoj kampanji koja se dogodila 2017. godine, kada je nešto manje od 7.000 građana uplatilo gotovo identične iznose od 40.000 dinara na račun SNS.

Građani Srbije treba da znaju da ovo nije bila neka nova pojava tokom izbora predsedničkih 2017. godine, da se ovakva situacija dešavala i ranije, da imamo zabeležene situacije i reakcije Agencije za borbu protiv korupcije kako u 2012. godini, tako i u 2014. godini.

U jeku onoga što je možda danas najinteresantnije građanima Srbije, a to je da li će se deo opozicije odlučiti za to da li će da učestvuje na izborima ili ne, i u jeku ovoga što se dešava trenutno u Srbiji, a to su razgovori koji se dešavaju između vlasti i opozicije. Ponekad je to bilo uz posredstvo nevladinih organizacija kada su ti razgovori tekli na Fakultetu političkih nauka, a nekada se oni dešavaju još uvek ti razgovori traju uz posredstvo predstavnika evropskog parlamenta.

Što se tiče stranke moderne Srbije i mene lično, nama se čini da finansiranje političkih subjekata u Srbiji jeste jedan od gorućih problema koje bismo trebali da rešimo kako bismo unapredili izborne okolnosti. Jedan od takvih tipičnih primera jeste to, kako se na račune političkih organizacija, u okvirima političkih kampanja, dakle u okviru nekih izbornih ciklusa, bez obzira da li se radi o periodima pre 2017. godine i konkretno u ovom slučaju o kojem ja govorim, koji sam analizirala.

Dakle, ovo jeste jedan od gorućih problema, s obzirom na to da mi ne znamo na koji način se ovaj novac našao na računima građana i kako su oni bili u prilici da uopšte izdvoje po 40.000 dinara i da uplate kao podršku vladajućoj stranci, s obzirom da dobar deo ovih uplata potiče od ljudi koji su korisnici socijalne pomoći ove države, i da jednom prostom analizom mi možemo videti da čak i pet mesečnih primanja ovih građana ne bi moglo da pokrije jednu pojedinačnu donaciju.

Dakle, postavlja se pitanje, odakle vodi poreklo novca koji je upumpan u jednu kampanju. Ovaj problem bi trebao da se reši ne samo zbog kampanje koja je za nama, već i zbog toga što idemo u susret izborima koji trebaju da se dogode na svim nivoima u 2020. godini, na proleće. Hvala.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovane kolege, poštovani predsedavajući, poštovani građani naše zemlje, prošlo je više od godinu dana od kada je usvojen Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom i prošlo je, eto, nešto malo više od godinu dana od kako sam Narodnoj skupštini Republike Srbije uputila predlog izmene i dopune tog zakona, sa ciljem da se Narodna skupština, u pravom smislu te reči, zabrine i pozabavi problemima majki koje su imale priliku da se susretnu sa jednim i te kako nepovoljnim zakonom.

Dobili smo za ovih godinu dana u nekoliko navrata uveravanja Vlade Republike Srbije i resornog ministra, ministra Đorđevića, da će se ovaj predlog zakona izmene i dopune zakona naći na dnevnom sredu Skupštine i evo poslednja najava je bila upravo u vezi sa jesenjim zasedanjem.

Kao što smo imali prilike juče da čujemo na Odboru za rad i socijalna pitanja, pomoćnik ministra za rad je, nažalost, nas sve obavestio da tokom ovog jesenjeg zasedanja od strane Vlade Republike Srbije i resornog ministarstva neće biti upućen predlog izmene i dopune ovog, slobodno mogu reći katastrofalnog zakona.

Dakle, ja vas danas molim da podržite moju inicijativu ili inicijativu bilo kog drugog narodnog poslanika koji će da predloži da se o ovom zakonu Narodna skupština ponovo izjasni i da ponovo razgovaramo o problemima koji se tiču porodilja u Srbiji.

Koga najviše šteti ovaj zakon? Dakle, ovaj zakon najviše šteti one žene koje su se ostvarile kao majke, a unazad nemaju 18 meseci vezanog radnog staža, najviše šteti one majke koje imaju tek nekoliko meseci radnog staža, pa sa tim u vezi primaju nadoknade koje su nekoliko stotina dinara, nekoliko hiljada dinara i tako dalje, dakle, nadoknade koje su ispod svakog ljudskog dostojanstva.

Ovaj zakon pogađa i one majke koje su se ohrabrile da se u Srbiji bave preduzetništvom. Ovaj zakon šteti i onim majkama koje su se u Srbiji odlučile da se bave poljoprivredom. Ovaj zakon, na žalost, šteti i čini mi se da je to nešto što nismo smeli da dozvolimo, uz dužno poštovanje prema svim ostalim ženama, dakle i one majke koje su u Srbiji rodile decu sa invaliditetom.

Dakle, poštovane kolege, ja vas molim da kao odgovorni, pre svega, građani i predstavnici građana, danas podržite moju inicijativu da se ovaj predlog izmene i dopune zakona nađe na dnevnom redu Skupštine. I ja ću vas, kao i svaki put, zamoliti na ovaj način da pružite podršku porodiljama u Srbiji i da im kažete da mame nisu same. Hvala.
Još jednom zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovane kolege, Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi usvojen je davne 1994. godine i od tada nije pretrpeo nikakve izmene.

Šta je problem sa ovim zakonom? Dakle, procedura po kojoj građani imaju mogućnost da podnose narodne inicijative i da uopšte pitaju Narodnu skupštinu i skupštine u Srbiji šta o njihovim inicijativama misle.

U međuvremenu, mi smo svedoci da je došlo do modernizacije Srbije, ma koliko se neki možda među nama tome protivili i da je ono što je bilo karakteristično za vreme kada je ovaj zakon usvajan, a to je jedna velika država, ona značajno smanjena.

Procedure u okviru ovog zakona ostale su identične. I dalje je potrebno 30.000 potpisa građana u periodu od sedam dana da se prikupi kako bi se pokrenula rasprava u Skupštini, ali i dalje o aktuelnom zakonu nemamo tačno rešenje koliko je vremena ostavljeno Narodnoj skupštini da se o predlozima koji dolaze od strane građana izjasni.

Često sam kada sam najavljivala ovaj predlog izmene i dopune zakona koristila inicijativu koju je pokrenula Fondacija Tijane Jurić, u vezi sa izmenama Krivičnog zakonika, jer je to u tom trenutku bilo aktuelno. To jeste jedan primer inicijative građanske, bez obzira šta mi o takvom predlogu zakona mislili. Ta inicijativa je prikupila 160.000 potpisa građana i dugo je dugo čekala u skupštinskoj proceduri dok nije došla na dnevni red Skupštine.

Takvih inicijativa u Srbiji ima jako mnogo. Poslednja među inicijativama jeste inicijativa za praktično zabranu ili uskraćivanje rijaliti sadržaja u periodu kada to ne bi trebalo da bude dostupno deci i mladima u Srbiji.

Dakle, bez obzira kakva su naša razmišljanja o tom predlogu izmene i dopune zakona, prosto je nepoštovanje prema građanima, preko 40.000 građana je potpisalo ovu inicijativu i traži od nas da se mi o toj inicijativi izjasnimo. To nužno ne znači da ćemo se mi pozitivno odrediti prema takvoj inicijativi ili negativno, ali jeste sramota i izraz velikog nepoštovanja prema građanima da Narodna skupština odćuti na jednu takvu inicijativu.

Između ostalog, u predlogu koji ja predlažem Narodnoj skupštini stoji i to da Narodna skupština ima obavezu da se u narednih 60 dana od trenutka kada primi narodnu inicijativu u skupštinsku proceduru izjasni o predlogu koji je primljen.

Dakle, ja vas molim, kolege, da podržite moj predlog izmene i dopune zakona u skladu sa modernim vremenom u kojem živimo.
Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovana Poverice, dobrodošli u dom Narodne skupštine. Za ove tri i po godine mog mandata nismo imali prilike da se susretnemo u plenarnom delu zasedanja. Jako mi je drago što se danas predstavili vaš izveštaj. Neću se toliko baviti tehničkim detaljima ovog izveštaja zato što su sve kolege pre mene jako dobro to ponovo iznele nakon vašeg izlaganja pa ne bih da trošim ni vaše vreme, niti da dodatno umaramo npr. građane Srbije koji prate ovo zasedanje.

Volela bih da se osvrnemo zajedno na nekoliko pitanja za koja smatram da jesu važna i koja se naslanjaju na probleme koje imamo iz 2018. godine, a imamo ih i u 2017. godini, 2016. godini i sve su prilike da se sa tim problemima susrećemo i danas u 2019. godini i da ćemo ih teškom mukom rešavati u nekom budućem periodu.

Krenuću polako po nekim grupama za koje mislim da su u ovom trenutku u Srbiji najugroženije. Pre svega bih se osvrnula na položaj osoba sa invaliditetom u Srbiji. Tu bih se u najvećoj meri osvrnula na problem pristupačnosti institucije i zgrada, fizičke pristupačnosti što se njihovog problema tiče.

Nisam imala prilike da se ranije upoznam sa tim misleći da postoje neke institucije i neke ustanove u ovoj zemlji koje su apsolutno pristupačne svim osobama sa invaliditetom. Međutim, silom prilika nedavno sam se susrela sa tom situacijom da čak i naše bolnice nisu u dovoljnoj meri pristupačne i čini mi se da bismo trebali da na ovaj problem i te kako stavimo akcenat i kada kažem da nisu pristupačne, one nisu pristupačne do najbanalnijeg nivoa, počevši od toaleta, prilaza ordinacijama, posete pacijentima, pružanja usluge osobama sa invaliditetom u oblasti zdravstvene zaštite.

Ovaj problem je nešto što zaista nosimo iz prošlosti i ovim problem bismo trebali svi zajedno da se pozabavimo i vi kao neko ko vodi nezavisnu instituciju sa vaše strane, mi sa ove strane kao narodni poslanici i najveća odgovornost najviše leži na onome ko je u ovom trenutku na poziciji izvršne vlasti.

Druga stvar, što se tiče pristupačnosti, tiče se jednog, sada da kažem jedne okolnosti koja nas očekuje na proleće 2020. godine, a to je prilika da osobe sa invaliditetom glasaju u Srbiji. Dakle, birački spisak nije uređen na taj način da se u njemu može videti da li su osobe sa invaliditetom, ukoliko ih neko od najbližih ne prijavi za glasanje. Akcenat je na pristupačnosti samih prostorija gde se vrši glasanje, da li se one fizički nalaze na nekom spratu zgrade itd, gde se osobe koje se kreću pomoću kolica ili ortopedskih pomagala teže dolaze do svog mesta gde mogu da biraju i drugi problem sa kojim se sreću, to su osobe koje su slepe i slabovide za koje ipak u ovom trenutku mora još uvek da glasa neka druga osoba tj. da izrazi njihovu biračku volju.

Dakle, ovaj problem postoji i može da se reši. Ja se nadam da će i vaša kancelarija razumeti problem i koliko smo i mogli da pročitamo iz izveštaja, vi i o tome govori. Dakle, da nekako izvršimo pritisak, s obzirom da je sada takva situacija u državi i vreme političke krize u kojoj se najviše govori o izbornim okolnostima, dakle, to jeste tema broj jedan, trenutno u državi, pa kroz tu temu bi bilo dobro da se pozabavimo i problemom osoba sa invaliditetom koji bi želele da ostvare svoje Ustavom garantovano pravo.

Što se tiče osoba sa invaliditetom tu ste najviše, čini mi se vi govorili. Rekli ste da ima najviše pritužbi i da one u najvećoj meri dolaze upravo zbog loše primene Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom u kojem su, naravno, pogođene majke dece, koje su rodile decu sa invaliditetom. Jako često o tome govorim, gotovo da 90% svojih izlaganja u stvari posvećujem temi izmeni Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom i zaista želim da izrazim jednu zahvalnost i u svoje lično ime i u ime inicijative koju vodim i u ime Stranke moderne Srbije, što ste i vi predložili Ustavnom sudu da razmotri ovaj zakon, odnosno da ga proglasimo u određenim odredbama neustavnim i konkretno o ovoj meri, dakle, jedan ozbiljniji akcenat.

Mi smo kao inicijativa, dakle, inicijativa „Mame su zakon“ i Stranka moderne Srbije zajedno sa 30 kolega ovde koji sede sa nama u parlamentu, predložili takođe Ustavnom sudu stavi na razmatranje ovaj zakon. Ustavni sud nije toliko agilan koliko smo mi, slobodno mogu da kažem, dakle, još uvek nije došao na razmatranje. Ja sam tokom leta tražila uvid u ovaj predmet i da vidim dokle se stiglo, nije se mnogo postiglo u vezi izmena ovog zakona. Ustavni sud je uputio zahtev Skupštini Srbije, a onda Skupština Srbije, Vladi Republike Srbije da se izjasni o tome i čini mi se da je taj put suviše dug, da bi mogao da bude mnogo brži, posebno kada se konkretno o ovoj odredbi ovog zakona tiče.

Dakle, radi se o jako malom broju dece koja su pogođena primenom ovog zakona i zaista je samo pitanje volje, dobre volje Ministarstva za rad i Vlade Republike Srbije da se ovo pitanje reši. Niti to u nekoj velikoj meri opterećuje budžet Republike Srbije, niti će bilo koji građanin da ima bilo šta protiv ukoliko se porodicama koje imaju decu sa invaliditetom na ovaj način izađe u susret.

Osvrnuću se, naravno i dalje na Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom, on je u većoj meri diskriminatorski nego što je samo ova jedna odredba. Vi ste pomenuli i u izveštaju i u vašem izlaganju problem koji imaju poljoprivrednice, problem imaju i preduzetnice. To je nešto sa čime se, čak neka mnoga pitanja se tek primenom zakonom možemo videti u stvari kako se otvaraju, koji su to problemi.

Dakle, na primer, jedna od stavki koja se u međuvremenu otvorila, za koju i ja kada smo usvajali taj zakon nisam znala, iako sam u velikoj meri upućena u taj zakon, dakle, da preduzetnice ne mogu da prebace porodiljsko odsustvo na svog supružnika, za razliku od drugih žena. Eto i to se na kraju pokazalo kao jedna diskriminatorska odredba sa kojom bi trebalo da se svi zajedno pozabavimo.

Pozdravljam jedan od ciljeva koji je naveden u vašem izveštaju, a to je ekonomsko osnaživanje žena. Nadoknade koje dolaze po osnovu primene ovog zakona idu i u tom pravcu, za ekonomsko osnaživanje žena, posebno u državi kakva je naša, gde na sva usta govorimo o demografskim problemima i populacionoj politici, a u suštini ne bavimo se tim bazičnim stvarima, kako će ta žena kada poželi da se ostvari kao majka i kada želi da koristi sve ono što je u međuvremenu stekla u ovoj državi, da se uopšte motiviše da to do kraja i učini, ako zna da država pravi prepreke na svakom koraku.

Na kratko bih se osvrnula, mada je o tome bilo danas ovde reči, o situaciji i poziciji u kojoj se nalazi pripadnici različitih seksualnih orijentacija u Srbiji. Jako sam zabrinuta zbog govora koji se plasira u javnosti i načina na koji se različite policijske organizacije ovim pitanjima bave.

Konkretizovaću šta pod ovim mislim. Dakle, svake jeseni imamo prilike da vidimo da se paralelno sa "Paradom ponosa" u Beogradu, a sada i u nekoliko gradova širom Srbije, održavaju i neke druge parade koje nose naziv "Parada ponosa", roditeljstva itd. Da ne dođemo u situaciju da se pogrešno razumemo, Ustavom je garantovano pravo svima da se okupljaju i da iskažu svoje stavove. Razlika između organizovane "Parade ponosa" koja se održava u Beogradu i kažem širom Srbije, je da ona sa sobom nosi i spisak određenih zahteva koju ova grupa ljudi ima. Između ostalog, da se zakonski reši pitanje njihovih bračnih i vanbračnih zajednica, pravno imovinska pitanja itd.

Dok sa druge strane, s obzirom da se dešava istovremeno kao nekakav pandan ili revolt grupe građana koji ne podržavaju osobe drugačije seksualne orijentacije, organizuju se neka druga okupljanja bez jasnog cilja zašto se oni okupljaju. Dakle, nema zahteva ispred takvog organizovanja na ulicama Srbije, a sa željom da se istakne da su oni samo protiv LGBT populacije.

Dakle, mislim da je na svima nama jako velika odgovornost da se objasni, da se doedukuju građani Srbije, da razumeju da "Parada ponosa" nije provokacija, već legitimno pravo korišćeno po Ustavu Republike Srbije da se ljudi okupe i da traže neke izmene zakonskih propisa kojima su njihovi životni izbori praktično ugroženi. Dakle, nemam neku posebnu zamerku, obzirom da se vi aktivni po pitanju ljudskih prava koja se tiču osoba drugačijih seksualnih orijentacija, ali bih iskoristila priliku da apelujem na građane da se o ovim temama mnogo bolje informišu i na javnost i medije koji imaju priliku da informišu građane, da iskoriste tu mogućnost da edukuju građane da između sebe ne stvaramo veću mržnju nego što je možda ima, već da prosto jedni druge razumemo u zahtevima koje ispostavljamo.

Jako sam zabrinuta u 2019. godini što se prava određenih nacionalnih manjina i te kako ugrožavaju. Pre svega mislim na Romsku populaciju i u 2019. godini, pre možda samo par nedelja imali smo situaciju kada su dva udruženja građana desničarski orijentisani, vrlo jasno desničarski orijentisani, uzeli pravdu u svoje ruke i pokušali da rade ono sve što bi trebala jedna država da radi. Ja ću da ih imenujem i mislim da bi trebalo njima da se pozabavimo, dakle, apelujem na njih da više to ne rade. Radi se o Udruženju "Levijatan" koje zvanično u svojim ciljevima ima proklamovanu brigu o životinjama i o Udruženju "Srbska čast" za koje zaista ne znam ni da li je formalna organizacija. Oni su pre nekoliko nedelja, pod pritiskom, da kažem na svoju ličnu inicijativu, pod pritiskom iznudili priznanje od jednog maloletnog Roma koji je tukao na nekim snimcima koji su mogli da se vide u javnosti, tukao je svog konja i umesto da su se obratili institucijama koje se na nivou države bave brigom o životinjama, oni su tu pravdu uzeli u svoje ruke. Praktično su zastrašili tog mladića, iznudili njegovo nekakvo priznanje i obećanje da on to više neće raditi, a onda su nakon nekog vremena sveli tu svoju aktivnost na izvinite, šalili smo se.

Dakle, apsolutno je neprihvatljivo da se pripadnici jedne nacionalne manjine za koju znamo da jeste značajno ugrožena u odnosu na sve druge građane u Srbiji, još stvara ovakav dodatni pritisak, jer mi imamo institucije u ovoj zemlji. Kao što je potrebno osnažiti instituciju vašu koju vi danas predstavljate, tako je isto potrebno da se osnaže i neke druge institucije na nivou zemlje koje se bave nekim drugim pitanjima, kao i samo sudstvo kao takvo koje bi trebalo u ovom slučaju da reaguje.

Jako sam zabrinuta takođe i zbog strahovitog govora mržnje koje može da se čuje i u medijima i na žalost ovde u parlamentu. Nešto je bolja situacija u poslednjih nekoliko meseci, ali za ovih tri i po godine mandata ja bih sigurno mogla da kažem da jedno tri godine smo bili izloženi strašnim govorima mržnje i netrpeljivosti i da se to prosto moglo i videti kako se širi među građanima Srbije, prihvata kao jedan model ponašanja koji je svima prihvatljiv.

Pre svega ću zaista da apelujem na kolege, posebno kolege, ne koleginice nego kolege, koji koriste svaku priliku da ovde tokom plenarnog zasedanja napadaju svoje druge koleginice koje nemaju iste političke stavove, nazivajući ih najprostačkijim mogućim imenima.

Među napadnutim koleginicama nalazile su i koleginica Marinika Tepić, i koleginica Aleksandra Jerkov i gospođa Sanda Rašković Ivić, i ja između ostalog. To su sve žene koje su u ovom parlamentu, ima ih još nažalost, koje su izložene strahovitim napadima i pritiscima koji se sa ovog prostora, dakle, iz plenarnog zasedanja, jako lako širi u javni prostor putem medija, na koje mi ne možemo da utičemo. Zaista apelujem na sve kolege i na koleginice da vodimo računa da poštujemo neistomišljenike, da ne koristimo priliku da se u javnom prostoru jedni drugima na takav način obraćamo.

Ne mogu da kažem da li sam imala prilike da vidim da ste u javnom prostoru nešto govorili o diskriminaciji po osnovu zdravlja.

Ono što je u ovoj godini specifično jeste da na primer ja nisam imala prilike da se susretnem sa tim informacijama, i tako sam saznala da postoji grupa ljudi koji su oboleli od određenih bolesti, koje su teške, neizlečive, itd, i koje se nalaze i inferiornom položaju u odnosu na neke druge pacijente koji su oboleli od nekih drugih bolesti zbog toga što im nije dostupna terapija na onaj način na koji bi to trebalo da bude.

Ja želim da informišem javnost da u Srbiji mi imamo jedan od takvih primera, jesu oboleli od multipleskleroze. Dakle, u Srbiji postoji, prema onim informacijama koje su nama dostupne, nema ih naravno Ministarstvo zdravlja još uvek, nadam se da će ih dostaviti, u Srbiji postoji negde oko 9.000 obolelih od multipleskleroze i samo 12% pacijenata ima pravo na terapiju i pritom to nisu najefikasnije terapije koje oni mogu da koriste.

Dakle, postoji ozbiljna diskriminacija i na ovom nivou i mislim da bismo trebali da apelujemo na Ministarstvo zdravlja, a dolazi nam i rasprava o budžetu. Ja razumem da su neke terapije i skupe i da nije lako doći do njih, ali dolazi rasprava o budžetu i čini mi se da bi smo svi mogli da damo svoj doprinos u tome da svi pacijenti koji su u prilici da mogu da se leče ovde u Srbiji to zaista mogu i da ostvare. Dakle, nabavka tih lekova nije nešto što je nemoguća misija za našu državu ili za Ministarstvo zdravlja, meni se čini da bismo mi mogli da uložimo i dodatne napore da se ovo pitanje reši.

Na kratko ću se osvrnuti na položaj starijih sugrađana. Dakle, u prošloj godini mi smo izglasali prestanak važenja Zakona o privremenom oduzimanju penzija. Tu jeste postojala jedna ozbiljna grupa, velika grupa naših sugrađana, koji su se odrekli jednog dela svoje imovine u korist prosperiteta naše države.

Dakle, s obzirom da ovih dana zaista slušamo sve najlepše o ekonomskom razvoju naše zemlje, bilo to utemeljeno ili ne, postavlja se pitanje – da li postoji namera da se ispravi greška koja je napravljena prema penzionerima koji su izdržali taj teret odluke da se donese takav zakon?

Dakle, ne znam na koji način bi mogla vaša nezavisna institucija da pomogne, ali meni se čini da bismo mogli i to pitanje da rešimo. Država ako želi ovo pitanje da reši, moj kolega jeste radio jednu ozbiljniju ekonomsku analizu povodom ovog problema, i postoji mogućnost da se ovo pitanje reši. Opet je pitanje samo političke volje, a ne pitanje toliko da li ova država to može da podnese ili ne.

Ja ću kao predsednica SMS jasno proevropski orjentisane stranke da podržim vaš rad i dalje. Vaš izveštaj u svakom smislu je dobar i kvalitetan. To je poslednji u nizu izveštaja nezavisnih institucija koje ovaj parlament treba da usvoji. Zalagaću se svim silama da se osnaži vaša nezavisnost u radu, jer čini mi se da kada sarađujemo mnogo bolje funkcioniše država i čini mi se da ćemo na jedan pitkiji i bolji način da ukažemo na neke probleme za koje možda po difoltu da su neki drugačiji odnosi, ne bismo mogli da objasnimo kolika je važnost nekih pitanja. Hvala.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Moje današnje pitanje upućujem ministru za rad Zoranu Đorđeviću, i ministru finansija Siniši Malom.

Pitanje može da se sumira u jednu rečenicu - kada će se ova dva ministra umilostiviti da odgovore na zahteve majki i budućih majki koje apeluju na izmene Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom?

Podsećanja radi, ovaj zakon je stupio na snagu 1. jula prošle godine. Od tada je prošlo skoro 15 meseci i mi u skupštinsku proceduru nismo dobili ni jedan predlog izmene i dopune Zakona, iako su one bile u nekoliko navrata od strane resornog ministra, dakle ministra Đorđevića, i od strane Vlade i drugih nekih ministara, najavljivane.

Prva najava bila je u septembru prošle godine, kada je održan veliki skup sa oko hiljadu žena koje su izašle na ulicu nezadovoljne zbog loše primene Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Tada smo dobili prvu najavu ministra da će doći do određenih izmena u ovom zakonu. Naravno, te izmene se nisu našle u skupštinskoj proceduri, pa smo mi, kada je bila rasprava o budžetu, bili prinuđeni da amandmanima pokušamo da rešimo ovaj problem. To se, nažalost, nije dogodilo. Dakle, Vlada Republike Srbije nije usvojila amandmane koje je poslanička grupa Stranke moderne Srbije tada predlagala, a tiču se izdvajanja određene količine novca iz budžeta Republike Srbije, kako bi se opravdali apeli majke iz Srbije koje žele da se izvrše izmene Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Dakle, to je bila druga najava iz Vlade koja nije, nažalost, ispunjena.

U sledećem trenutku to se dogodilo u februaru mesecu, kada smo ja i mojih 30-ak kolega predložili Ustavnom sudu da razmotri naš predlog za ocenu ustavnosti. Vlada je tada takođe nas, posebno ministar Đorđević, u nekoliko navrata i gotovo u svim javnim pojavljivanjima uveravao da će doći do izmena Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Nažalost, niti smo dobili odgovor Ustavnog suda, niti smo dobili predlog izmene i dopune Zakona u skupštinskoj proceduri.

Zatim su drugi neki ministri, među njima najčešće Slavica Đukić Dejanović, kao ministarka koja je zadužena za populacionu politiku i demografiju, govorila o tome da će se do kraja prolećnog zasedanja ovaj predlog izmene i dopune zakona naći u skupštinskoj proceduri. Završeno je prolećno zasedanje, zakon se nije našao u skupštinskoj proceduri.

Tokom čitavog leta dobili smo uveravanja. Između ostalog, održan je jedan sastanak sa različitim udruženjima koja se bave pitanjima roditeljstva, pravima majke i dece, u junu mesecu, sa resornim ministrima, ministrom Zoranom Đorđevićem i ministrom Slavicom Đukić Dejanović, kao i sa predsednicom Vlade. Bio je obećan i naredni sastanak do kraja jula ovog leta, međutim, taj sastanak do danas nije održan. Kako se bliži vreme i početak jesenjeg zasedanja, mi iz Vlade svakodnevno dobijamo uveravanja da će se ovaj predlog izmene i dopune Zakona naći u skupštinskoj proceduri.

Danas je 12. septembar, predloga izmene i dopune Zakona u skupštinskoj proceduri nema. Ministar Đorđević se ne oglašava, još manje se, gotovo mogu da tvrdim da se ministar finansija Siniša Mali uopšte ne izjašnjava po ovom pitanju, osim što smo pre neki dan imali prilike da čujemo od njega kako će se dogoditi najveće povećanje zarada u istoriji. Dakle, meni se čini da će se ovo najveće povećanje zarada, istorijsko, dogoditi tako što ćemo uskratiti sva socijalna davanja na nivou države.

Ponoviću pitanje. Dakle, pitanje upućujem ministru Zoranu Đorđeviću i ministri Siniši Malom i od njih očekujemo odgovore u najskorijem mogućem periodu - kada će se umilostiviti zahtevima majki i budućih majki i poslati predlog izmene i dopune Zakona u skupštinsku proceduru? Hvala.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Molim vas da me izvinite što neću ustati dok govorim, jer to obično činim, ali sam ukočena i nadam se da mi ne zamerate.

Današnja rasprava bi trebalo da se vodi o izveštaju Poverenika o sprovođenju Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Međutim, nekoliko sati u toku rasprave mi smo imali prosto utisak sa ove strane plenuma da se radi o izveštaju službi bezbednosti. S tim u vezi ja apelujem na kolege koji sede prekoputa da u budućem radu Narodne skupštine prosto ne zloupotrebljavamo plenarna zasedanja za obračun sa političkim neistomišljenicima, bez obzira da li su oni delovi političkih organizacija ili nezavisnih institucija, kao što je slučaj sa gospodinom Rodoljubom Šabićem, o kojem je najviše bilo reči, iako se nije raspravljalo konkretno o radu i o liku i delu gospodina Rodoljuba Šabića, već je trebalo da se raspravlja o Godišnjem izveštaju o radu čitave jedne kancelarije u čijem radu učestvuje gotovo 80 ljudi. Prosto, imali smo takav jedan fin izveštaj ispred nas, mogli smo da se držimo više nego dovoljno teme koja je na dnevnom redu.

Pohvalila bih, u isto vreme, i namere Narodne skupštine da se u poslednjih, pa gotovo mesec dana, raspravlja o izveštajima nezavisnih institucija. Poslednjih mesec dana raspravljali smo o Izveštaju Državne revizorske institucije, Izveštaju Fiskalnog saveta, Komisiji za zaštitu konkurencije. U toku ovog zasedanja raspravljaćemo o godišnjem Izveštaju Poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, o godišnjem Izveštaju Zaštitnika građana i o Izveštaju Agencije za borbu protiv korupcije.

S tim u vezi, s obzirom da se jako dugo ovo nije nalazilo na plenarnom zasedanju, ja bih pohvalila nameru predsednice Skupštine da se ovo nađe na dnevnom redu Skupštine.

Kao što već rekoh, drago mi je što posle četiri godine imamo na dnevnom redu Skupštine Izveštaj Poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja. Imali smo nekoliko puta u toku ovog mandata prilike da o ovim izveštajima raspravljamo na odborima, ali ja i dalje mislim da jeste važno da se o ovim izveštajima raspravlja i u plenumu, kako bi građani dobili u potpunosti informacije o tome šta jeste posao jedne nezavisne institucije kakva je ova i uopšte šta jeste posao svih drugih nezavisnih institucija, jer, prosto, suženost rada u okviru odbora i nedovoljna pažnja javnosti, čini mi se da, s tim u vezi, prosto onda javnost nema konkretne informacije čime se ove institucije bave.

Godinu 2018. obeležiće, nažalost, to što je bio otežan rad, na neki način, Poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, s tim u vezi što se, evo, kao što smo mogli i da vidimo, u toku ovog plenarnog zasedanja mnogo više bavilo javno mnjenje likom i delom nekoga ko je prvi među jednakima u okviru ove institucije, nego što se bavilo konkretno poslom koji obavlja sama institucija i nadležnostima koje ona ima.

S tim u vezi, izostala je i nekako saradnja između Narodne skupštine i Kancelarije Poverenika, i to ne samo u onom delu koji se tiče rasprave o godišnjem Izveštaju Poverenika, već je prosto izostala saradnja i kada su u pitanju mišljenja na određene zakone koje treba Skupština da usvaja, a na čije smo se mišljenje, makar mi, poslanici sa ove strane sale, jako često pozivali.

Obeležilo je 2018. godinu i ćutanje uprave u nekom manjem procentu nego što je to bio slučaj u 2017. godini, ali ja bih opet sada zastupala stav Stranke moderne Srbije i stav moje poslaničke grupe, čini nam se da je to u neku ruku nedopustivo, ne u neku ruku, nego da prosto jeste skandalozno i negde bih pronašla da je uzrok svega toga upravo izostanak lične odgovornosti vršioca javnih funkcija, bez obzira da li se oni nalaze na funkcijama na nivou države, lokalne samouprave ili javnih preduzeća.

S tim u vezi, onda se prosto stiče jedan utisak da oni ne osećaju dozu odgovornosti koju bi trebalo da osećaju vršeći ove funkcije u interesu građana i onda olako pristupaju tome da javnost ne upoznaju dovoljno sa informacijama koje jesu u interesu njihovom, pre svega mislim na sam rad države, lokalnih samouprava ili javnih preduzeća, pa onda, na kraju krajeva, i ono što, čini nam se, najviše pogađa građane, a to je upotreba budžeta, način na koji se raspoređuju sredstva unutar budžeta.

Neću nabrajati, da kažem, pojedinosti iz vašeg izveštaja. Imali smo dovoljno prilike da se upoznamo tokom današnjeg dana. Ja bih samo izvukla neke, odnosno pokušala sam da izvučem tokom ove rasprave nešto na šta bih volela da skrenem pažnju i što mislim da jeste važno da javnost zna čime ste se vi bavili. To su karakteristični slučajevi koji se tiču izigravanja prava na pristup informacijama od javnog značaja. Pomenuću neke od slučajeva koji jesu i u vašem izveštaju pomenuti.

To je slučaj javnog preduzeća novinske agencije „Tanjug“, slučaj projektnog finansiranja medijskih sadržaja na nivou grada Beograda i slučaj Radiodifuznog preduzeća „RTV Pančeva“. Neću ulaziti u pojedinosti, kažem, već su kolege iz pojedinih poslaničkih grupa o ovome govorili.

Zatim, slučajevi koji se odnose na trošenje javnog novca koji nam se čine da su možda i najzanimljiviji. Čini mi se i da niko nije upoznat sa slučajem kupovine novogodišnje jelke u Beogradu. Zatim, rekonstrukcijom sedam malih hidroelektrana, slučaja izbornog jemstva.

Zatim, vi ste u vašem Izveštaju napomenuli slučajeve koji su karakteristični za privatizaciju, a od kojih se posebno izdvaja slučaj privatizacije PKB i slučaj 24 sporne privatizacije, koje nas već decenijama unazad prate.

Zatim, uskraćivanje i otežan pristup informacijama koje se odnose na zakonitosti rada organa javne vlasti. Među njima, najpoznatiji, čini nam se, slučaj iz izborne noći 2016. godine. To je slučaj „Savamale“. Zatim, slučaj izgradnje nelegalnog objekta na Pančićevom vrhu. To je slučaj koji je i danas itekako aktuelan i slučaj nekadašnjeg gradonačelnika Beograda, danas ministra finansija, Siniše Malog.

Jedna stvar jeste zanimljiva u ovom izveštaju pored mora statističkih podataka koje ste vi izneli i koji u velikoj meri jesu zabrinjavajući u odnosu na to kojim kapacitetima vi raspolažete, a sa kolikim brojem slučajeva se u praksi susrećete, jeste nešto što se nalazi na samom kraju ovog izveštaja i nalazi se jako lepo raspoređeno u dokumentima na sajtu Poverenika, a to je broj neizvršenih rešenja po organima vlasti, kojih ukupno u ovom trenutku, odnosno zaključno sa Izveštajem za 2018. godinu, ima 382.

Ono što je posebno zabrinjavajuće jeste što u tome prednjači gotovo polovina ovih neizvršenih rešenja na strani ministarstva. Odmah za njima su i organi i organizacije u lokalnoj samoupravi, zatim drugi republički organi i organizacije, lokalna javna preduzeća, organi u oblasti pravosuđa i republička javna preduzeća. Dakle, jako veliki broj neizvršenih rešenja je ovde u pitanju i čini nam se da prosto, kad pogledamo koja je struktura ne reagovanja, jeste alarm za koji treba da se zabrinemo mi, pre svega, kao narodni poslanici koji vrše kontrolu izvršne vlasti.

O ovome svemu bilo je i reči u Izveštaju o napretku Srbije od strane Evropske komisije. Nekoliko stvari jeste stavljeno, da kažem, na račun Kancelarije Poverenika, a to jeste kašnjenje sa izborom Poverenika i upravo ovi primeri koje jesam navela, a to je ne odazivanje na poziv javnosti da imaju uvid u informacije koje jesu za njih značajne, kao i ne transparentnost u radu državne, lokalne samouprave i javnih preduzeća.

Što se stranke Moderne Srbije i moje poslaničke grupe tiče, to jeste pitanje za koje treba da se, takođe, upali alarm.

Neko od kolega dobacuje, ali ne znam da li ima nekih pitanja sporednih.

Dakle, gospođo Mandić, vi ste imali kratko izlaganje povodom godišnjeg izveštaja i rekli ste da vam se ne dopada to što su zaključci Odbora u neku ruku manjeg obima nego što su zaključci koji se nalaze, odnosno preporuke koje imamo od strane Poverenika. Neke od ovih preporuka se iz godine u godinu ponavljaju i vi ste ih na kraju ovog izveštaja, s obzirom da ste i vi potpisnica ovog izveštaja, svrstali u dve grupe: preporuke koje idu na račun Narodne skupštine i preporuke koje idu na račun Vlade Republike Srbije.

Prva preporuka tiče se, ja ću ih ponoviti zarad javnosti, a možemo ih zajedno prokomentarisati ukoliko vi imate želju, Narodne skupštine i kaže da blagovremeno do stupanja na snagu ovog zakona, što je uskoro, Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, on bi trebalo, s obzirom da smo ga nedavno i usvojili, da stupi na snagu 21. avgusta 2019. godine, da se usvoje i predlozi koje ste vi uputili do samog stupanja na snagu. Dakle, predlozi izmena i dopuna ovog zakona da se usvoje do samog stupanja na snagu ovog zakona, kako bi on prosto bio primenljiv i u praksi.

Zatim, da se bez odlaganja usvoji Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, koji je pripremljen u saradnji i u skladu sa sugestijama Poverenika u tekstu koji bi doprineo unapređenju prava koje zakon uređuje.

O trećoj i četvrtoj stavki danas u stvari mi raspravljamo. To su da nadležni odbori razmatraju Izveštaj Poverenika za 2018. godinu i upravo imamo raspravu danas što se tiče plenarnog zasedanja. Zatim, da se obezbedi stalni nadzor nad sprovođenjem svojih zaključaka raspoloživim mehanizmima kontrole nad radom Vlade Republike Srbije, odnosno izvršne vlasti, insistirajući na odgovornosti za propuste u radu organa vlasti. To je upravo ona statistika koju sam napomenula od 382 neizvršena rešenja.

Dakle, meni se čini da smo mi tu malo kao narodni poslanici zakazali i da smo mogli mnogo bolje da vršimo kontrolu nad radom, kako državne, lokalne samouprave i javnih preduzeća.

Zatim, da nadležni odbori i stručne službe Narodne skupštine prilikom usvajanja zakona s dužnom pažnjom razmotre stavove Poverenika u pogledu usklađenosti, kao i mogućih efekata tih zakona na ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaj i prava na zaštitu podataka o ličnosti.

Moram da kažem da se bar poslanici, što se tiče opozicije, jako često rukovode vašim mišljenjima i jako često sugerišu na to na šta vi ukazujete. Žao mi je što se te odredbe ne usvajaju, pa ćemo onda biti prinuđeni da u neko dogledno vreme ponovo vršimo izmene zakona, iako smo to mogli da uradimo u prvom momentu.

Kao poslednju preporuku Narodnoj skupštini, vi ste rekli da blagovremeno i adekvatno pruži punu podršku Povereniku kao samostalnom državnom organu koji je nezavistan u vršenju svoje nadležnosti. Moj utisak kao poslanice je da ovo jeste tako.

Što se tiče predloga upućenih Vladi Republike Srbije, prve dve odredbe, čini mi se, da jesu, da ih ne ponavljam sada, u vezi sa preporukama koje ste uputili Narodnoj skupštini.

Zatim, treća preporuka mi se čini da je jako zanimljiva za javnost. Kaže da u skladu sa sopstvenim obavezama propisanim Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja uspostavi adekvatan mehanizam obezbeđenja i izvršenja konačnih izvršnih i obavezujućih rešenja Poverenika, kao i efikasniji nadzor nad sprovođenjem ovog zakona. Ova komplikovana rečenica u suštini sugeriše Vladi da poštuje zakon. Dakle, vrlo je jednostavna preporuka koju vi upućujete i meni se čini da bi to trebalo da bude nešto što je prihvatljivo.

Zatim ova četvrta preporuka je da u skladu sa sopstvenim obavezama, propisanim Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti, utvrdi strateški plan procesa usaglašavanja sektorskih zakona u odnosu na zaštitu podataka o ličnosti. Da ne nabrajam sve, da ne odlazim toliko u širinu sa ovim preporukama.

Čini mi se da je sedma preporuka jako važna, a to je da Vlada Republike Srbije i nadležno ministarstvo obezbede adekvatne uslove i finansijska sredstva za nesmetan rad Poverenika kao nezavisnost i samostalnog organa, naročito u odnosu na proširenje nadležnosti ovog organa utvrđenim novim Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti i zbog rastućeg obima postojećeg posla, čije neblagovremeno izvršenje proizvodi troškove sudskog spora na teret budžeta.

Stranka moderne Srbije nedvosmisleno se zalaže za osnaživanje nezavisnih institucija među kojima prednjači institucija Poverenika. Dakle, mi mislimo da nije tek tako neprimereno izdvajanje veće količine sredstava u budžetu za narednu kalendarsku godinu, s obzirom na obim poslova koje ste vi opisali u godišnjem izveštaju, koje ste u vašem kratkom izlaganju naveli. Dakle, posla je sve više, ljudi je sve manje i prosto moramo, ukoliko želimo da imamo transparentan rad državne uprave, javne uprave, da ulažemo u isti.

Za kraj je nešto što sam u suštini htela da kažem na početku. Međutim, ova rasprava je otišla u nekom neprimernom toku, pa sam to ostavila za kraj. Dakle, Zakon o pristupu informacijama od javnog značaja Skupština je usvoji u novembru 2004. godine. Na svoju dužnost je 22. decembra 2005. godine stupio gospodin Rodoljub Šabić. Reizbor je bio negde u 2011. godini i bio je na toj dužnosti do 2018. godine. Vi ste mu se, čini mi se, pridružili negde u aprilu 2005. godine, ako me sećanje ne vara. Ja bih rekla da je to jedan tim koji svih ovih 15-ak godina, uz neka adekvatna proširenja, kako su uslovi dozvoljavali, radi na osnaživanju i na jačanju praktično institucije Poverenika.

Šta mi je zanimljivo? Tragom ovog godišnjeg izveštaja malo sam zavirila i u neke prethodne izveštaje o kojima, nažalost, Skupština nije raspravljala. Kad kažem zavirila, mislim na one mnogo ranije izveštaje i našla sam jednu zanimljivost, a to je prvi izveštaj koji se nalazi na vašem sajtu, a okačen je 3. novembra 2005. godine. Zarad javnosti ću reći koji je problem ima institucija Poverenika i koja nema veze sa ovom vlašću, već ima veze sa svim vlastima pre toga, sa kojim se sve problemima susreće, nekad je to izraženije, nekad je manje izraženo, ali ova institucija svakako trpi jako velike pritisak.

Prva rečenica, znači obraća se gospodin Šabić tadašnjem predsedniku Odbora za kulturu i informisanje gospodinu Aleksandru Lazareviću, kaže ovako: „Po mojoj oceni u primeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja evidentne su pojave koje ukazuju na ozbiljne probleme i koje samim tim zaslužuju pažnju Narodne skupštine. Izveštaj koji vam predstavljam u prilogu posledica je navedene ocene“.

Zašto je ovo važno? Zato što je ovo bio izveštaj koji se tiče rada navedene institucije Poverenika tek nekoliko meseci, i to kaže da smo mi imali otpor prema ovoj instituciji 2005. godine kada je ona uspostavljena, a da je nažalost, i makar iz ove rasprave možemo da zaključimo ako nismo imali dovoljno primera u javnom prostoru u toku 2018. godine, dakle, da vidimo da zaista institucija Poverenika trpi izuzetno velike pritiske, političke, javne, svakakve i da jeste pravi izazov odoleti takvoj vrsti pritisaka.

Zaključiću da u našem društvu jeste neophodno prosto podigne na neki način podigne kultura poštovanja javnosti na pravo da ima pristup informacijama od javnog značaja i da na adekvatan način zagovaramo poštovanje podataka o ličnostima i da to jednostavno, mora da bude nekako naš zadatak, posebno nas u Narodnoj skupštini koji o ovome imamo priliku da razgovaramo i sa građanima, makar ovako u direktnom prenosu, s obzirom da jako mali broj građana prati rad odbora, ali je i vaš zadatak da odolevate pritiscima raznih vrsta i u budućnosti. Ja sam kao jedna od predlagača, odnosno moja poslanička grupa je imala tu sreću da ispred naše poslaničke grupe predložimo kandidatkinju Nevenu Ružić, koja dolazi iz Kancelarije Poverenika, i tada sam upoznajući se sa njenom radnom biografijom upoznala se ko u stvari čini kancelariju Poverenika, i zaista mi je velika čast i zadovoljstvo da li ću se nekoj budućnosti naći kao članica Narodne skupštine ili ne, da takav imate izbor stručnjaka na nivou jedne nezavisne institucije. Ono što će biti izazov u stvari ispred vas u budućnosti jeste da zadržite kontinuitet u radu. O tome smo jako mnogo razgovarali na Odboru na kom smo raspravljali o potencijalnim kandidatima za naslednika nekadašnjeg Poverenika. Da, biće izazov i za vas i sve dosadašnje zaposlene, i za onog kandidata kojeg će verovatno Narodna skupština izabrati.

Dakle, ja vam želim puno sreće u radu. Što se mene tiče unazad tri godine čitam vaše izveštaje, svi su vrlo precizni, vrlo detaljni i drago mi je što odolevate svim pritiscima.
Zahvaljujem predsedavajući.

Ja sam svoje izlaganje ispred Stranke Moderne Srbije, sasvim slučajno ostavila za kraj današnjeg dana, te sam imala priliku da čujem uvodno izlaganje kolega i poslanika vladajuće većine.

Zaista mi se čini da Zakon o komunalnoj policiji koji treba da prestane da važi usvajanjem ovog zakona o komunalnoj miliciji, bio je sve ono što je, u stvari Srbiji donelo prosperitet i uspeh, a da nas blagostanje ček kada usvojimo ovaj zakon o komunalnoj miliciji.

S tim u vezi, dakle, zaista ne mogu da verujem da kolege preko puta imaju apsolutno svako odsustvo kritike čak i na zakone koje predlaže Vlada Republike Srbije i smatram da to nije dopustivo, posebno iz ugla da su oni narodni poslanici koji štite interese građana Srbije, bez obzira da li se u ovom trenutku nalaze na strani pozicije ili opozicije. Ovolika količina hvalospeva je, prosto, nesvariva.

Ovaj Predlog zakona u skupštinsku proceduru upućen je početkom juna. Pre toga je, čini mi se, jedan dan ranije usvojen na sednici Vlade Republike Srbije. Ovaj podatak možda i ne bio toliko značajan da o ovom zakonu toga dana u javnosti jedini komentar nije došao od gospodina zamenika gradonačelnika Grada Beograda Gorana Vesića, a ne od predstavnika Ministarstva ili od samog ministra Ružića.

Dakle, to mi je nekako upalo u oči, jer ako je zakon usvojen na sednici Vlade tako što ga je pre toga uputio nadležni ministar, ne znam po kojoj osnovi je u javnosti pozvan da o ovom zakonu najveći broj komentara daje neko ko nije zakonopisac ovog zakona?

Komunalna policija formirana je krajem 2010. godine sa ciljem da na gradskim ulicama zavede komunalni red zbog rešavanja svakodnevnih problema građana, poput vandalizma, buke, oštećenja javne i privatne imovine. Tada su najavljeni policajci bili predstavljeni kao zeleni redari koji će menjati Srbiju na bolje, što znači da se Zakon o komunalnoj policiji primenjuje u Srbiji otprilike deceniju za nama. Međutim, u obrazloženju zakona koji je upućen narodnim poslanicima, nažalost, Izveštaj o radu komunalne policije obuhvata samo period od 2013. do 2015. godine. Nažalost, nemamo podatke o čitavom desetogodišnjem radu ove službe. Možda ovi podaci postoje, ali, jednostavno, nisu dostupni na uvid narodnim poslanicima, niti građanima Srbije.

Ono što sa sigurnošću mogu reći jeste da zbog brojnih incidenata komunalni policajci su za ovih 10 godina tekli imidž bahatih komunalaca. U najvećem broju slučajeva dokazana su i prekoračenja ovlašćenja i, kao što već rekoh, evo već gotovo deceniju od formiranja ove službe mi ne znamo kakvi su efekti njihovog rada i delovanja, odnosno kakvi su efekti primene Zakona o komunalnoj policiji.

U 2017. godini pokušano je nešto da se uradi sa ovim narušenim imidžom. Tada je načelu ovog ministarstva bila sadašnja predsednica Vlade, gospođa Ana Brnabić. Iz budžeta je planirano da se izdvoji oko 2,5 miliona dinara na ime analize koja bi uticala na to da se popravi ugled ove službe. Dolaskom vašim na čelo ovog ministarstva ovaj tender je stopiran, što mogu da pozdravim, ali ako uzmemo u obzir da se radi tek od 20.000 hiljada evra, ja i ne mislim da je to neka investicija koja nema smisao, nego, jednostavno, to nije suština.

Dakle, poboljšanje imidža ove službe ne može da se reši tako što ćemo mi razmišljati o tome kako ona kozmetički treba da se promeni u odnosu na ono kako treba suštinski da izmeni.

Svoj ugled komunalna policija u međuvremenu za ovih 10 godina sama je urušila prekoračenjem ovlašćenja i nepoštovanjem zakona, od fizičkih obračuna sa građanima prilikom kontrole nelegalne ulične preprodaje, posedovanje bus-plus, kartica kod građana, pa i do privođenja aktivista nevladinih organizacija i udruženja i sprečavanje novinarskih ekipa da obavljaju svoje posao. O ovim incidentima postoje čak i video snimci. Dostupni su na internetu.

Podsetiću vas samo na jedan slučaj koji mi se čini da je zanimljiv za građane Srbije i da je svima poznat. Radi se o jednom, slobodno mogu reći, sadističkom iživljavanju predstavnika komunalne policije, koji su u nekoliko navrata vršili, praktično, teror nad uličnim prodavcem lubenica, koji je u jednom od tih incidenata na kraju doživeo i fatalni srčani udar.

Da se ne vraćam detaljno ni na ovaj, ni na neke druge slučajeve, još jednom zaključujem da za loš imidž komunalne policije u Srbiji isključivo i samo je zaslužna komunalna policija.

Bilo je pokušaja da se 2016. godine ovaj zakon stavi u skupštinsku proceduru, međutim, niz ovakvih incidenata verovatno su odložili to da se ovaj zakon nađe u skupštinskoj proceduri.

U međuvremenu smo usvojili izmene Zakona o policiji, čini mi se u martu 2018. godine, i u tom zakonu smo nekako ograničili upotrebu termina policije, pa smo sada došli u situaciju da koristimo izraz milicija, odnosno da komunalne policajce zamenimo sa komunalnim milicionarima.

Jedan od uvodničara iz vladajuće većine, čini mi se da sada nije u sali, mislim da je kolega iz poslaničkog kluba PUPS, da li je slučajno ili namerno, rekao je da se radi o komunalnom uređenju i da se radi o sistemu unutrašnje bezbednosti i dok sam se pripremala za ovu raspravu i dok sam čitala predlog izmene zakona u odnosu na one nadležnosti koje su uvećane i ovlašćenja koja su uvećana komunalnoj policiji, odnosno budućoj miliciji, meni se čini da ovaj kolega nije ni napravio neku veliku i značajnu omašku koju je imao u toku svog uvodnog izlaganja.

U svom uvodnom izlaganju ministar kada je govorio o ovom zakonu, govorio je o terminu "komunalni redari" i meni se čini da je u ovoj atmosferi, u kojoj jeste poljuljan imidž komunalne policije, taj izraz "komunalni redari" u ovom trenutku mogao nekako da bude pitkiji, nekako prijamčiviji za građane, da, prosto, izbegnemo upotrebu i ovog izraza "milicija", koji opet nosi neku ružnu konotaciju u vezi sa prošlošću, koja nam je, nažalost, bliska i unazad 20 godina.

Zakon unosi jednu značajnu novinu i predviđa da će komunalnu miliciju obrazovati jedinice lokalne samouprave, odnosno opštine, gradovi i sam grad Beograd, dok se ranije zakonsko rešenje odnosilo samo na gradove i otvorena je mogućnost obrazovanja zajedničke komunalne milicije koju, na osnovu sporazuma o saradnji, obrazuju jedinice lokalne samouprave u skladu sa ovim i zakonom koji uređuje lokalnu samoupravu.

Ono što mene brine jeste ko će vršiti kontrolu nad radom komunalne policije, s obzirom da ovaj zakon kaže da će kontrola rada biti u rukama načelnika službe i koristim još jednom priliku da ukažem i ministru Ružiću i svim drugim ministrima u Vladi Republike Srbije, neverovatno je da imamo potrebu da svaki zakon koji dolazi u skupštinsku proceduru ima za cilj neverovatnu centralizaciju moći. To je i sa ovim zakonom slučaj i sa zakonom koji je bio, čini mi se, prva ili druga tačka na dnevnom redu, kada je bio ministar obrazovanja ovde u sali. Dakle, nema zakona koji ulazi u skupštinsku proceduru koji ne govori o tome da ćemo u nekom trenutku imati centralizaciju moći pod izgovorom da ćemo neka rešenja brže i lakše sprovoditi. Međutim, meni se čini i Stranka moderne Srbije, koju ja predstavljam, misli da to jeste pogrešno i da, jednostavno, moramo da izađemo iz tog modusa centralizacije moći, koja je pri tome i nepotrebna.

Za građane će biti zanimljiva izmena koja ne predviđa ograničenje u broju pripadnika komunalne policije. Dosadašnje rešenje je predviđalo da na svakih pet hiljada stanovnika ne može biti više od jednog komunalnog policajca. Usvajanjem ovog zakona, unutrašnja organizaciona jedinica ne može imati manje od tri milicionara, ali se ne govori o maksimalnom broju uposlenika. To je nešto što je, čini mi se, zanimljivo.

Kao što sam na početku navela, dakle, negde pred kraj obrazloženja ovog zakona koji je upućen narodnim poslanicima, postoji Izveštaj o radu Komunalne policije za period od 2013. do 2015. godine. Kada pogledate tu tabelu, dakle, s obzirom da se radi samo o gradovima, čini mi se da tri grada nisu navela koliki je broj uposlenih komunalnih policajaca, dakle, radi se o Smederevu, Loznici i Kruševcu, u njoj ukupno ima 649 zaposlenih komunalnih policajaca, od čega je u Beogradu 333 zaposlenih. Ako računamo da, recimo, ova tri grada koja nisu poslala izveštaje, da je to još nekih 50-ak policajaca, znači, mi govorimo o ukupnoj cifri od nekih 700 komunalnih policajaca za čitavu teritoriju Srbije, a u izjavi Gorana Vesića, koji je najavljivao ovaj zakon, ja opet apelujem da on nije bio pozvan uopšte da govori o ovom zakonu u javnosti, da je to trebao da uradi ministar Ružić ili neko od njegovih saradnika, dakle, on je najavio da će u Beogradu biti zaposleno 1.000 komunalnih milicionara. Dakle, to je, jednostavno, iz stanovišta SMS nedopustivo.

Mi i dalje mislimo da treba nam jedan jednostavniji državni aparat, jednostavnije državne službe sa manjim brojem uposlenika, ali da budu sve te službe u interesu građana i da budu efikasnije. Samo povećanje broja uposlenih komunalnih milicionara ne rešava problem komunalnog reda u Srbiji, već meni se čini da će ovaj zakon poslužiti kao odličan izgovor za upošljavanje stranačkih aktivista za koje u međuvremenu nije bilo dovoljno prostora da se na nekom drugom mestu uposle.

Novina u zakonu predstavlja i odredba da komunalni milicajci po pravilu obavljaju posao uniformisani, ali po pisanom nalogu načelnika to mogu činiti i bez službene uniforme, tj. mogu postupati i u civilu. Zašto? Zašto bi bilo koji komunalni milicionar bio u prilici da postupa bez uniforme, ako to ne može da uradi policajac u ovom trenutku?

Dakle, njihove nadležnosti se gotovo preklapaju sa nadležnostima policije a onda oni imaju mogućnost pod izgovorom, ne mogu ni da domislim kakve sve malverzacije to mogu da budu, da li će biti ti nalozi antidatirani i slično, a nije da ne možemo dovesti u pitanje ovakvu jednu vrstu zloupotrebe.

Dakle, mene samo zanima zašto milicionar komunalni može da postupa bez uniforme? Mislim da za tim uopšte nema nikakve potrebe.

Poslovi komunalne milicije su u ranijem zakonu bili na papiru ograničeni, ali su u praksi ipak bili ozbiljniji, bilo je ozbiljnijih prekoračenja pa i upotrebe sile preko svake mere. Pretpostavljam da je zbog primene u praksi predloženo ovo rešenje koje proširuje nadležnosti i na druge poslove u skladu sa zakonom. Možete da zamislite taj strah građana koji kažu da oni mogu da obavljaju druge poslove u skladu sa zakonom i to u civilu.

Jedna od zanimljivijih odredbi je, čuli smo ovde u nekoliko navrata, opravdanje od strane vladajuće većine jeste i to da komunalni milicajci će moći da zaustavljaju vozila, što inače radi saobraćajna policija i u tom smislu naslov člana 23. u ovom zakonu jeste u suprotnosti sa Zakonom o bezbednosti saobraćaja, jer navodi da je još jedno od ovlašćenja komunalne policije zaustavljanje, pregledanje lica, predmeta i vozila.

Zakon uvodi mogućnost da komunalni milicajac zaustavi vozilo zatečeno u kršenju propisa koji spada u njegov delokrug, dok je ranije bio ovlašten samo za pregled vozila koja su u neposrednoj blizini i pod nadzorom lica koje pregleda.

Zakon o komunalnoj miliciji značajno proširuje ovlašćenje u pogledu nadzora, dajući mogućnost komunalnoj miliciji da vrši audio i video snimanje javnog mesta radi obavljanja poslova, korišćenjem odgovarajuće opreme i to kako javnih mesta, tako i svoje postupanje. Predviđeno je da se na ovaj način prikupljeni podaci koji se ne mogu koristiti u postupku što jeste, čini mi se, značajno uništavaju u roku od godinu dana od zastarelosti odnosno pokretanja ili vođenja prekršajnog postupka.

Šta će im onda podaci koje će da prikupljaju i da čuvaju godinu dana? Za koje potrebe će oni uopšte da čuvaju ove podatke i zašto im onda omogućiti da uopšte vrše snimanje ako nigde dalje ne mogu da koriste ove materijale koje budu prikupili?

Jedna od mogućnosti koju ovaj zakon otvara jeste da će komunalni milicioneri moći da koriste raspršivač sa nadražujućim dejstvom i ovo kad sam pročitala nekako u skladu sa ovim iskustvima od ranije, ja se zaista pitam kako će da izgleda rad komunalnog milicionara na ulici i kakav će uopšte utisak građani da stvore o radu komunalne milicije, a već se stvorila jedna bojazan, jedna strepnja s obzirom da je nedavno usvojen pravilnik o radu policije u kojem se isto ovo navodi i omogućava primena čak i na nekim licima nad kojima ne bi trebalo da se primenjuje, kao što su trudnice, osobe sa invaliditetom itd.

Reći ću da za ovim nema potrebe ako komunalni milicionar ne nastupa kao lokalni šerif, što smo imali prilike da vidimo u nekoliko navrata i da uz neke primere bolje prakse i neke saradnje između građana i komunalne milicije, mi možemo da izbegnemo sve neprijatne situacije i čini mi se da je potpuno nepotrebno davati im dodatna ovlašćenja i sredstva kojima mogu da vrše svoj posao.

Komunalni milicajac moći će da prikuplja obaveštenja, podatke, informacije od lica za koja se pretpostavlja da njima raspolaže u svrhu obavljanja poslova komunalne milicije. Ova obaveštenja mogu biti usmena ili pismena. Dostava ovakvih obaveštenja na zahtev je obavezna. Mi govorimo o komunalnoj miliciji, ne o policiji, čuvarima osnovnog komunalnog reda u ovoj državi. Zašto bi se ovim službenicima dostavljale ovakve informacije na zahtev?

Zaista imamo veliki broj, nedopustivo veliki broj preklapanja nadležnosti između komunalne milicije buduće i policije koja ima svoje nadležnosti. U tom smislu zaista se svodi, radi na tome da se formira jedna ili se bar stiče utisak da se radi na tome da se stvori jedna parapolicijska formacija.

Što se tiče finansija, navedeno je da u obuci stručnih lica neće biti potrebno izdvajanje dodatnih sredstava, da im neće biti plaćena ta obuka pre nego što je polože. To će biti uslov za zasnivanje radnog odnosa i to je sasvim u redu.

Ono što me, čini mi se brine, to je da troškove formiranja i finansiranja rada komunalne milicije snosiće isključivo jedinice lokalne samouprave. Podsetiću ovaj saziv je, čini mi se, među prvim zakonima usvojio upravo Zakon o lokalnoj samoupravi, gde su dodatno smanjena sredstva koja idu u pravcu lokalne samouprave, pa me sad zanima o onih 1000 novih zaposlenih lica i ostalim najavama koje smo mogli da čujemo, kako ćemo to uopšte izvesti? Kako će to biti moguće izvesti, osim ako ne planiramo neke nove izmene ili ovog zakona ili izdvajanja nekih novih sredstava u budžetu?

I dodatno se naravno brinem za one opštine koje su u nemilosti aktuelne vladajuće većine, a koje su kolokvijalno nazvane opozicione opštine. Hvala.
Zahvaljujem predsedavajući.

Moje pitanje danas upućujem Ministarstvu zdravlja, odnosno ministru Zlatiboru Lončaru. Ovo pitanje mi je stiglo od građana putem društvenih mreža i tiče se pacijenata koji su oboleli multiple skleroze.

Radi uvoda, za drage kolege ovde i za građane, morala sam da pripremim i jednu kratku informaciju o ovoj bolesti.

Dakle, multiple skleroza je autoimuna bolest kod koje naš imuni sistem prepoznaje delove centralnog nervnog sistema koji ima omotač oko nerava kao strane organizme.

S toga se stvaraju antitela protiv sopstvenog centralnog nervnog sistema čime se oštećuje mijelinski omotač i dolazi do trajnog oštećenja, odnosno do neuroloških ispada.

Multiple skleroza najčešće nastaje kod mlađih osoba i to u periodu između 20 i 40 godine, odnosno u najreproduktivnijem periodu naših života i to mnogo češće kod žena nego kod muškaraca. Čini mi se da sam negde pronašla podatak da čak dve trećine obolelih u stvari čine žene i veoma retko se može otkriti i kod dece. U suštini pogađa sve građane bez izuzetka, s tim što kažem, najčešće pogađa one koji su u periodu između 20 i 40 godine života.

Postoje četiri tipa multiple skleroze, od kojih se neki karakterišu fazama pogoršanja i stabilizacije, a drugi mogu biti agresivni i brzo dovesti do pojave invalidnosti.

Tretman multiple skleroze čine terapija relapsa, odnosno primena lekova koji modifikuju njen prirodni tok i simptomatska terapija. Prva ova terapija je primenjena u lečenju multiple skleroze, prva terapija koja je primenjivana bio je interferon beta 1B, a danas postoji 14 ovakvih lekova koji se primenjuju u svetu i njihov broj se stalno uvećava.

Važno je reći da terapija multiple skleroze individualizovana lekovi nisu jednako efektivni i bezbedni kod različitih osoba sa ovom bolešću, pa otuda i potreba za novim lekovima.

Lekovi koji se danas primenjuju u svetu mogu se najgrublje podeliti na umereno efektivne i visoko efektivne.

Lečenje se promenilo u poslednjih 20 godina od bolesti za koju nije ni postojao ni jedan jedini lek danas postoji, kao što sam već rekla, 14 registrovanih originalnih lekova.

Pacijenti koji primenjuju terapiju od samog početka bolesti imaju sasvim drugačiji tok i dostižu značajno manji neurološki deficit koji se ne odražava na njihovu funkcionalnost, završavaju škole, ostaju zaposleni, osnivaju porodice, ostaju aktivni članovi društva uz ličnu, porodičnu i profesionalnu afirmaciju.

Čini mi se da je važno reći da danas u Srbiji od multipleks skleroze boluje negde oko 8.000 naših sugrađana.

Ako je prvi postulat lečenja što ranije započinjanje terapije, a drugi postulat je individualni pristup lečenju i to znači da se terapija bira prema pacijentu, karakteristikama njegove boleti i aktivnostima multiple skleroze.

Odluku o izboru terapije treba da donese neurolog, poštujući ove principe i konsultujući se sa pacijentom. Vrlo je bitno da pacijent razume šta se kojom terapijom može postići, tj. kolika je njena efikasnost, kao i da li postoji i koji su rizici lečenja.

U Srbiji je terapija dostupna tek negde za 10% obolelih i to samo četiri leka koja su namenjena blažim i početnim formama bolesti.

Na sajtu RFZO nisu istaknuti kriterijumi za uvođenje terapije, a ne postoji ni lista čekanja.

Ovih dana je, ne znam čime izazvan predsednik države je jako često govorio o proneverenim novcima u oblasti zdravstva i čini mi se da ovo jeste pravi trenutak da se zapitamo, pitamo ministra Lončara da li postoje izgledi da svih 14 lekova koji jesu registrovani, koji jesu originalni, koji mogu da spreče dalju progresiju ove bolesti, budu dostupni svim pacijentima u Srbiji? Hvala.