Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/9670">Tatjana Macura</a>

Tatjana Macura

Srpska napredna stranka

Govori

Zahvaljujem predsedavajući.

Moje prvo pitanje upućujem ministru zdravlja, gospodinu Zlatiboru Lončaru. U pitanju je jedna situacija na koju sam sasvim slučajno ovih dana naišla na društvenim mrežama. U pitanju je prikupljanje novca za jednog dečaka, četvorogodišnjeg dečaka iz Zaječara, koji se zove Nemanja Jovanović i koji boluje od jedne od ekstremnih bolesti koja ne spada nažalost u retke bolesti, pa samim tim ovaj dečak ima problem. Inače, u pitanju je bolest kiposkolioza. Za njega se trenutno prikuplja novac kako bi bio operisan u zemlji, a ne u inostranstvu. Ovo je jedan od razloga zašto ga je Republički fond za zdravstveno osiguranje odbio da ovu operaciju plati.

U pitanju je iznos od 32 hiljade evra koji se trenutno prikuplja. Negde je prikupljeno oko 700 hiljada dinara do sada. Nažalost, jako sporo ide prikupljanje ovog novca, ali sada i to da stavimo sve po strani, ostaje nedoumica – zašto ukoliko imamo uslova da ovo dete operišemo ovde u Srbiji to ne možemo da uradimo, s obzirom da se ne radi o velikoj količini novca?

Roditelji ovog deteta su se obraćali Ortopedskom institutu Banjica, i tada su razgovarali sa lekom koji je prihvatio da ovo dete operiše. U međuvremenu su ušli u proceduru prikupljanja podataka, vršenja različitih analiza i nažalost lekar koji je prihvatio da radi tu operaciju u međuvremenu više ne radi na Institutu Banjica i prešao je da radi u jednu privatnu ortopedsku kliniku i i dalje se odriče svog honorara. Međutim, ta operacija sama po sebi ima cenu i ona iznosi 32 hiljade evra.

Pitanje za ministra zdravlja i za Republički fond za zdravstveno osiguranje – da li ima prostora u budžetu da se napravi ustupak s obzirom da se ne radi o velikoj količini novca da se ovo dete operiše s obzirom da čak ne mora ni da putuje van granica naše zemlje i da ima uslova da ovo dete bude operisano u zemlji?

Ova porodica živi jako teško, živi od invalidske penzije oca ovog deteta. Imaju i drugo dete koje je nažalost bolesno. Ima prostora ukoliko ima volje da se pomogne ne samo ovom detetu, nego i čitavoj porodici.

Drugo pitanje, dakle, mi smo od Ministarstva unutrašnjih poslova danas dobili odgovor u vezi sa postavljenim pitanjem na prethodnoj ili onoj tamo sednici i želimo da pohvalimo to što je odgovor stigao u veoma kratkom roku, međutim, odgovor nije zadovoljavajući, zaista u eri digitalizacije kojom se svi dičimo prosto iznenađuje.

Dakle upitanju je naš zahtev kada smo tražili da nam MUP pošalje podatak koliko ima registrovanih automobila koje koriste osobe sa invaliditetom. Danas smo dobili zaprepašćujuću informaciju da nema tog podatka i da oni nama ne mogu da pošalju tu informaciju i to nas sada čudi, obzirom da ne postoji mogućnost da se registruje takvo vozilo, a da se pri tome ne evidentira da je specijalna vrsta ručnih komandi koje se ugrađuju, da su za te komande potrebni atesti.

Dakle, kako je moguće da mi nemamo ove podatke dostupne u svakom momentu, obzirom da je morala da se ispoštuje neka procedura kako bi se uopšte ostvarilo pravo na registraciju po povoljnijim uslovima automobila koje će koristiti osobe sa invaliditetom? Molim MUP da uloži dodatne napore kako bi nam omogućilo ove podatke.

Treće pitanje upućujem ministarki Slavici Đukić Dejanović u vezi sa Zakonom o finansijskoj podršci porodicama sa decom. Ona, nažalost, u javnosti je nedavno imala izjavu i kazala je kako će pojedine majke biti oštećene za 1.000 dinara, i time praktično iskrivila sliku u javnosti o stvarnom stanju i problemima koji su u vezi sa primenom ovog zakona, a problem je sledeći – dakle, majke neće biti oštećene za 1.000 dinara u proseku, nego će primati oko 1.000 dinara, imaju čak rešenja koja su i na značajno manje iznose od ovoga i to na mesečnom nivou.

Dakle, u razgovoru u jednom od sastanaka koji smo imali sa predstavnicima ovog ministarstva, čuli smo da se značajna sredstva iz ovog ministarstva upućuju u lokalne samouprave i da će oni na taj način takođe da nadomeste te razlike koje postoje primenom ovog zakona.

Međutim, nedavno smo imali prilike da se upoznamo kako se u gradu Somboru raspolaže sa ovim sredstvima i videli smo da su sredstva koja su namenjena za pomoć i podršku porodicama usmerena na jednu pozorišnu predstavu.

Dakle, zaista bih volela da dobijemo od ovog ministarstva detaljni izveštaj kako se troše sredstva koja se upućuju lokalnim samoupravama i da li zaista oni završe na kraju kod porodica koje bi trebalo da koriste ovaj novac? Hvala.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Malo je sad neobična situacija.

Moje prvo pitanje je za ministra unutrašnjih poslova. Zanima me koliko je u 2017. godini registrovano vozila koja koriste osobe sa invaliditetom?

Naime, ovih dana u javnosti je izuzetno promovisan jedan tvit od strane jednog korisnika ove društvene mreže u kojem kaže da je on na jednoj benzinskoj pumpi doživeo neprijatnost kada je cenu po litri goriva platio 175 dinara, dok je korisnik koji pripada redu diplomata tu istu uslugu platio samo 75 dinara. Revoltirani ovim saznanjem, koje se nažalost nalazi u zakonima Republike Srbije, želimo da znamo koliko to osoba sa invaliditetom koristi vozila, upravo iz tog razloga što oni vozila ne koriste zato što im vozila predstavljaju luksuz, već neophodnost.

U Beogradu imamo situaciju kada im je gotovo nepristupačan sav javni prevoz, čak i ako bismo kupili autobuse koji su niskopodni, koji bi im omogućili lakše kretanje po gradu, pitanje je u kakvom su stanju stajališta. Ako je takva situacija u Beogradu, onda možete misliti kakva je situacija u nekim manjim gradovima, opštinama ili u selima. Tako da sa osobe sa invaliditetom automobili i vožda automobilom ne predstavlja luksuz, već predstavlja potrebu i s tim u vezi nam je potrebna analiza koliko to je registrovano automobila u Srbiji koje koriste osobe sa invaliditetom, da bismo predložili jednu izmenu koja kaže da će i oni imati pravo da koriste i kupuju gorivo po povlašćenim cenama.

Sada idem na jedan niz pitanja za ministra za rad. Dakle, jedno pitanja, odnosno prvo pitanje je – koliko je osoba u 2017. godini ostvarilo pravo na dodatak za neku i tuđu pomoć drugog lica? Molimo i za podatke za osnovni i za uvećan dodatak. Koliko ima osoba sa invaliditetom kojima je procenjeno telesno oštećenje od 100%?

Pitanje u vezi sa Zakonom o finansijskoj podršci porodici sa decom upućujem ministru za rad, Đorđeviću i ministarki bez portfelja, Slavici Đukić Dejanović. Tiče se konkretno dve situacije. Prva je vezana za jednu majku koja je iz Beograda i koja trpi loše efekte primene poslednje verzije ovog zakona, dakle, pre nego što je ovaj stupio na snagu u decembru, odnosno u junu mesecu.

U pitanju je gospođa koja je radila kao finansijski direktor u jednoj firmi i nakon što je otišla na porodiljsko odsustvo i odsustvo radi nege deteta, na njeno mesto je došla neka druga osoba da je zameni i pristala da radi za platu koja je u visini republičkog minimalca. Nažalost, primenom te verzije zakona ona danas prima nadoknadu u toj visini, jer se onaj ko primenjuje zakon i ko se izdaje rešenja pozvao na to da je nju zamenila osoba koja je pristala da radi za minimalac. Ali, sam zato sigurna, i mogu da pružim dokaze o tome, da je ova gospođa kao finansijski direktor te firme radila za mnogo veću nadoknadu.

Drugo pitanje je pitanje jedne majke iz Niša sa kojom sam imala prilike da se nedavno na protestu susretnem, koja ima sledeći problem, dakle, u pitanju je majka koja ima 16,5 godina radnog staža u kontinuitetu i koja zbog toga što želi da se ostvari kao majka mora da ide na vantelesnu oplodnju. Zbog čega je u obavezi, odnosno u prinudi da koristi odsustvo, bolovanje, odnosno odsustvo sa posla u trajanju od najmanje šest meseci ukoliko ova vantelesna oplodnja uspe i, Bože zdravlja, ona ostane u drugom stanju i ostvari se kao majka, ovih šest meseci, dakle, regularnog bolovanja neće ulaziti u računicu koja se tiče nadoknade za porodiljsko odsustvo ili odsustvo radi nege deteta. I, ona će, iako ima 16,5 godina, dakle, ponavljam još jednom 16,5 godina vezanog staža, primati nadoknadu koja je za 33% manja od onoga što bi trebala da primi.

Molim oba ministarstva da izvrše proveru zašto se ovaj zakon na ovaj način primenjuje i ko je to odredio da se na ovaj način tumače odredbe ovog Zakona i Pravilnika koji je usvojen 27. jula? Hvala.
Zahvaljujem vam, predsedavajući.

Motiv da podnesem Predlog izmene i dopune ovog zakona leži u činjenici da postoji veliki broj građana koji pokreću narodne, građanske inicijative, prikupljaju potpise u veoma ograničenom vremenskom roku, uspeju da prikupe veliku količinu potpisa i na kraju sa tim potpisima ne mogu da urade ništa.

Jedan od takvih predloga je i Predlog izmene i dopune Krivičnog zakonika za koji je prikupljeno oko 160.000 potpisa građana. Smatram da je apsolutno nelogično da jedan takav Predlog izmene i dopune zakona, s obzirom, da je to poželelo 160.000 građana u Srbiji, ne može da dođe na dnevni red Skupštine. To je, dakle, jedan od predloga zakona koji zbog ovog zakona, za koji ja tražim izmenu, nisu uspeli da se nađu na dnevnom redu Skupštine.

S tim u vezi, ja bih ovim zakonom predložila koliko je to optimalno vreme koliko narodni poslanici, odnosno predsednici Narodne skupštine imaju da neki predlog, koji dolazi od strane građana, stave ne dnevni red Skupštine. Smatram da je nedopustivo, odnosno moja poslanička grupa i poslanici Pokreta centra smatraju da je nedopustivo da moć građana u toj meri bude ispod moći jednog narodnog poslanika.

Dakle, ako ja kao narodna poslanica mogu upravo ovaj Predlog izmene i dopune zakona da predam tako samo što ću da poželim to da uradim, a da su me ti isti građani na ovom mestu birali, smatram da je nedopustivo da oni kada požele to isto da urade, a da se ne vezuju ni za jednu političku organizaciju, već da urade to upravo kao grupa pojedinaca koji ne želi da nosi politička obeležja, ne mogu da urade.

Nadam se, drage kolege, ja prvi put predstavljam ovaj zakon u Skupštini, da ću dobiti vašu podršku, a upravo zbog jednog, od možda najvećih i najtežih, predloga o kojima danas možemo da čujemo u javnosti, a to su predlozi za izmenu Krivičnog zakonika.

Dakle, 160.000 potpisa koje dolazi za izmenu ovog zakonika ne može da bude manje snažno u odnosu na 250 poslanika koji sede ovde. Opravdajmo to. Zašto ovde sedimo? Ti isti građani koji su podržali ovu inicijativu su svojim glasovima podržali nas da ovde sedimo. Hvala.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Za mene je danas i uopšte ovih dana ovo najvažniji zakon koji može naša Skupština da stavi na dnevni red. Bez obzira, drage kolege, da li se sa mojim predlogom zakona slažete ili se ne slažete, ne možete da negirate da postoji izuzetno veliki problem u Srbiji sa preko hiljadu majki, verovatno nekoliko hiljada majki koje danas trpe posledice lošeg zakona koji smo nedavno usvojili u Skupštini Srbije.

Ovaj zakon koji je predložen u Skupštini Srbije ne nosi stranačke boje. To je jako važno da zapamtite. Ovaj zakon pisale su majke u Srbiji, pisale su u četiri grada: Novom Sadu, Beogradu, Kragujevcu i Nišu. Sve one imaju problem sa primenom ovog zakona. Ono oko čega smo postigle konsenzus na tim razgovorima stavili smo u Predlog izmena i dopuna ovog zakona.

Danas vas molim da u ime vaših prijateljica, kuma, sestara, svih onih koji trpe posledice zbog zakona koje smo tako brzo i nepromišljeno usvojili u Skupštini pre samo nekoliko meseci svojim glasom podržite da ovaj zakon dođe na dnevni red Skupštine.

Nešto što predlažemo, imamo desetak odredbi na koje se pozivamo, ali ja ću samo izdvojiti neke. Tražimo da se 18 meseci, koliko ulazi u obračun nadoknade koju trebaju da prime porodilje, na osnovu porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta, smanji sa 18 na 12 meseci.

Žene danas u Srbiji jako teško dolaze do posla. Navešću vam samo jedan od primera. Žena iz Niša, koju sam upoznala na otvorenoj raspravi, od 2011. godine volontira u javnom preduzeću. Ona je za ovaj sistem nevidljiva radnica, za nju je misaona imenica da ostvari vezanih i ovih 12 meseci koje predlažemo, a kamoli 18. Zbog nje i zbog hiljade drugih žena predlažem da svaka majka u Srbiji koja se porodi ima pravo na mesečnu nadoknadu u visini republičkog minimalca. Mi imamo prostora u budžetu da ove nadoknade obezbedimo najosetljivijoj grupi žena koja danas živi u Srbiji.

Takođe, da se i preduzetnice, koje i te kako pune budžet Republike Srbije, prepoznaju, na pravi način da im se plaćaju porezi i doprinosi kako ne bi trpele zbog loše primene ovog zakona.

Zatim, da u obračun porodiljskog odsustva ulazi i trudničko odsustvo, jer to nije hir žena već neophodnost, da se dodatno ne marginalizuju poljoprivredne osiguranice, kao i majke dece sa invaliditetom, da se prepozna svako treće, četrvto i svako sledeće dete u porodici. Glasajte za, drage kolege. Hvala vam.
Zahvaljujem predsedavajući.

Ko o čemu u ovoj Skupštini, poslanica Macura o mamama. Ja ću danas ponovo da postavljam pitanje u vezi sa Zakonom o finansijskoj podršci porodici sa decom.

Naime, inicijativa kojoj i sama pripadam „Mame su zakon“ revoltirana je jučerašnjom izjavom ministra Đorđevića koji je kazao da bi našim predlogom zakona koji smo predali 25. septembra u skupštinsku proceduru, određena grupa žena bila diskriminisana.

Ja mogu da se donekle složim sa ministrom Đorđevićem i da ga podsetim na to da je naš zakonski predlog napisan tako da ugasi požar koji trenutno gori u Srbiji.

Juče smo imali putem društvenih mreža prilike da se informišemo o tome kako izgledaju rešenja koja dobijaju porodilje u Srbiji. Jedno takvo rešenje juče je preplavilo društvene mreže. Ono iznosi na 881 dinar za ceo mesec i to je bruto iznos.

Ukoliko ministar Đorđević misli da ovakvim rešenjima ne diskriminiše određene žene, zaista mislim da je onda sramna izjava koju je juče dao.

Još jednom ponavljamo, dakle, naše rešenje kratkoročno rešava problem. Mi nismo izričiti u tome da mora to rešenje biti prihvaćeno, zato smo i tražili sastanak, upravo zbog toga da bismo čuli kakve predloge ima ministarstvo i da iz naših desetak predloga i desetak grupacija žena koje su pogođene ovim zakonom ne izvlači samo onu koja je najmalobrojnija i praktično stvara razdor i jaz među ženama koje su ugrožene zbog primene ovog i ovakvog zakona.

Dugoročno rešenje, ono što bismo sigurno mogli da ponudimo, je to da jedno od onih rešenja koja mogu biti uzeta u obzir je da minimalni dohodak odnosno minimalac u Srbiji postane nešto što će biti fiksni iznos i samim tim ne bi bile diskriminisane one žene koje rade više od 18 meseci, zato što bi varijabilni deo u tom iznosu nadoknade bio takav da se odnosi na broj meseci koji su te žene bile u radnom odnosu.

Dakle, mi smo ponudile ne samo kratkoročno rešenje u Predlogu izmene i dopune zakona, već smo ponudile i dugoročno rešenje i smatramo da bi ministar trebao da odgovori na naš zahtev, ne samo ministar Đorđević, već i ministar finansija, ministarka pravde i predsednica Vlade, trebali bi da odgovore na naš zahtev i da nas pozovu na sastanak, da čuju šta mi to imamo da kažemo, a ne da koriste sredstva javnog informisanja kako bi se na jedan sraman način obračunavale sa ovom grupom žena.

Problem u Srbiji postoji, on je gorući i on treba da se reši. Mi smo ponudile naše rešenje i smatramo da bi bilo dobro da ministar sa svoje strane ponudi svoje rešenje i da nađemo kompromis, kako bi se egzistencijalno pitanje velikog broja porodica u Srbiji rešilo. To je bilo moje prvo pitanje.

Što se tiče drugog pitanja, želim da ga uputim ministru finansija i ministarki za saobraćaj. U pitanju je juče održan protest Poslovnog udruženja „Međunarodni transport“, odnosno PUMED, koji broji negde oko hiljadu članova i koji čini oko 60% domaćih prevoznika robe, u međunarodnom teretnom saobraćaju ostvaruje preko 80% prihoda u ovoj branši. Oni su juče blokirali granične prelaze iz nekoliko razloga. Jedan od njih je taj što su prinuđeni da to rade zbog velikog povećanja cene goriva. Ona je u nekoliko navrata u međuvremenu po jednoj litri porasla za 20-30 dinara, zatim, zbog višesatnih ili višednevnih čekanja na graničnim prelazima, zbog čega su prinuđeni da koriste privatna parkirališta i da imaju dodatne troškove i, između ostalog, zato što zbog takvih okolnosti u kojima rade, firme plaćaju kazne koje im upućuju carinski službenici.

Dakle, pitamo kakvo rešenje nudi ministar finansija, s obzirom da je tek 19. septembra, i to nakon tri meseca koliko su ovi ljudi čekali na zakazani sastanak, praktično održao taj sastanak pro forme i ova grupa ljudi, koja zaista nije mala, je u suštini dobila samo jedan pro forme sastanak i nisu dobili konkretna rešenja.

Zato mi danas ovde koristimo priliku da pitamo ministra finansija kako planira da reši problem na koji su ukazivali iz udruženja Poslovno udruženje „Međunarodni transport“? Hvala.
Zahvaljujem vam, predsedavajuća.

Postavljam prvo pitanje ministru za rad, ispred inicijative koja se zove „Mame su zakon“, a čiji sam i ja pokretač.

Mi smo nedavno u proceduru skupštinsku predali Predlog izmene i dopune zakona kojim želimo da se izvrše izmene u okviru Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Neke od ključnih izmena koje smo tražili u ovom zakonu je da se broj meseci koji ulaze, prosek meseci koji ulaze u obračun naknade za vreme porodiljskog odsustva ili odsustva radi nege deteta, smanji sa 18 na 12 meseci.

Prvo pitanje u okviru pitanja za Ministarstvo za rad je – da li ministar za rad može da nam uputi preciznu ekonomsku analizu kojom je Ministarstvo kada je pripremalo Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom, izračunalo da je ovo optimalan broj meseci koji moraju da uđu u obračun? Da li Ministarstvo za rad zna za diskriminaciju koju trpe žene kada traže posao u Srbiji?

Nema te žene ili je makar nisam srela koja na prvom razgovoru za posao u najreproduktivnijem periodu svoga života nije bila upitana – kada planirate porodicu, da li ste udati, koliko dece imate sada, da li planirate proširenje porodice i slično?

Ovo pitanje nije rezervisano i ova grupa pitanja nije rezervisana nažalost samo za privatni sektor o kome se najčešće u pogrdnom smislu govori, ova pitanja su najčešće rezervisana za javni sektor.

Na otvorenim raspravama koje smo organizovali kada smo zajedno sa ženama pisali predlog izmene i dopune ovog zakona dobili smo informaciju i daću vam jedan primer – jedna žena iz Niša volonterski je radila u javnom preduzeću od 2011. godine. Tek nekoliko meseci pre nego što će ostati u drugom stanju je dobila posao. Dakle, ona će ovim zakonom biti itekako uskraćena, itekako oštećena, primaće tek nekoliko hiljada dinara nakon što se porodi.

Nije tačna poruka koja dolazi iz Ministarstva zar rad da žene nisu htele da rade, da su lenje i da treba da dobijaju onoliko koliko su zaslužile, već je poruka takva da posla nema dovoljno i da one jesu voljne da rade, ali nemaju gde.

Drugo pitanje koje postavljamo Ministarstvu za rad je – kako su se odlučili, odnosno zašto nisu odredili minimalni iznos koji svaka trudnica i porodilja može da primi u Srbiji? Jasno su odredili koliko je maksimalno koliko trudnica može da primi i nažalost juče smo u javnosti bili ispunjeni informacijama, odnosno reakcijama ministarstva koji su rekli da će se upravo ženama koje maksimalne iznose primaju, a njih, moram da napomenem, ima tek nekoliko stotina i nema ih u onom broju kojem ima žena koje su oštećene ovim zakonom po drugom osnovu, odnosno da primaju mnogo manje iznose nego što su primale dok su radile ili nisu radile. Dakle, kako su došli do zaključka da se odredi maksimalan iznos koji jedna trudnica i porodilja može da primi u Srbiji, a nisu uspeli da nađu pravu meru koliko je minimalni iznos koji trudnice i porodilje u Srbiji mogu da prime.

Predlogom našeg zakona, koji smo, kažem još jednom, zajedno sa trudnicama i porodiljama u četiri grada u Srbiji, u Novom Sadu, u Beogradu, u Kragujevcu i u Nišu, napisali zajedno kaže da ne sme da bude nijedna trudnica, nijedna buduća majka u Srbiji koja će da primi iznos mesečne nadoknade manje od republičkog minimalca.

Jedna od mera koju tražimo da se izmeni ovom zakonu, a isto tako tražimo i analizu Ministarstva, je da nam kaže koji je to broj preduzetnica koje svojim poslovanjem u suštini i time što žele da se ostvari i kao majke, a ne samo kao preduzetnice, štete budžet Republike Srbije, pa su dovedene u mat poziciju da biraju između toga, da li će da stave svoje firme u status mirovanja i da time praktično stopiraju radni staž koji su do tada imale ili će da rade, a da se odreknu određenih nadoknada.

Takođe, juče je bilo jako zlonamernih poruka u Skupštini Srbije i u vrlo lošem kontekstu je komunicirano o protestu koji je bio 25. septembra koji su organizovale majke i porodilje. Na ovaj slici možete da vidite u prvom redu majke u poodmaklim trudnoćama, pred samim porođajem. To su žene koje su u osmom i devetom mesecu, da ne pokazujem i druge slike, dakle, preko 1.000 žena je izašlo i preko 1.000 ljudi, odnosno građana potpuno nezavisnih u odnosu na bilo koje stranačke aktivnosti je izašlo 25. septembra sa jednom jedinom porukom. Tražimo izmenu Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom.
Zahvaljujem predsedavajući.

Prvo pitanje upućujem predsednici Vlade, gospođici Ani Brnabić, zatim predsednici Narodne skupštine Maji Gojković i predsedniku države, Aleksandru Vučiću.

Juče smo dobili informaciju u javnosti da je predsednik države Aleksandar Vučić, učestvovao u još jednoj rundi pregovora u Briselu, s tim u vezi nas zanima da li postoji dokument kojim smo mi ovlastili Aleksandra Vučića, da u ime građana Srbije, predstavnika Narodne skupštine, pregovara i učestvuje u pregovorima u Briselu? Ako postoji takav dokument, molim vas da se on dostavi Narodnoj skupštini na uvid i isto tako da se pokaže građanima naše zemlje.

Sa druge strane, ne bi bilo loše, dakle, smatram jednom vrstom obaveze da predsednik države podnese izveštaj šta se tačno nalazi na pregovaračkom stolu, u kakvoj se poziciji nalazi naša država i praktično da podnese jednu vrstu detaljnijeg izveštaja, jer od poruke da je jako teško bilo juče na pregovorima, građani Republike Srbije, niti oni koji žive na teritoriji Kosova i Metohije, nemaju apsolutno nikakvu korist, niti iz toga mogu da imaju bilo kakva saznanja kako će izgledati njihova dalja budućnost.

Drugo pitanje upućujem ministarstvu vojnom, tačnije ministru Vulinu, dakle volela bih da Ministarstvo Vojske, meni prosledi dokument u kojem se jasno opisuje kako izgleda ministar vojni u protokolima tj. u javnim nekim obavljanjima protokola? Dakle, da li on ima mogućnost i pravo i kako to uopšte treba da izgleda kada ministar vojni, ispred građana Srbije, ispred svog ministarstva, učestvuje u nekim zvaničnim posetama? Da li on može da nosi neformalnu vojnu uniformu, koja najčešće podseća na paravojnu uniformu i na taj način se ruga predstavnicima Vojske? Da li može da nosi uniformu koja podseća na ljude koji obavljaju komunalne delatnosti u oblasti održavanja odžaka? Mene zanima protokol kojim je jednom ministru Vojske Republike Srbije, dozvoljeno da na ovaj način predstavlja jedno ovako važno ministarstvo?

Treće pitanje upućujem ministarki Zorani Mihajlović, koja je jedna od retkih ministara u Vladi Republike Srbije, koja makar na moja pitanja izuzetno brzo i pravovremeno odgovara, međutim, ostala je dužna odgovor na jedno pitanje. Ono možda naizgled danas izgleda malo, jer nije veliko kao neka druga državna pitanja, ali se ono tiče jednog manjeg broja učenika koji žive u zaseoku Lipik, u selu Tulari, u opštini Ub, koji imaju fizički problem da stignu do osnovne škole koju pohađaju. Ovaj put je dužine od dva kilometra, nije put koji je od velikog značaja i s tim u vezi pretpostavljam da nije prioritetan, ali ako uzmete u obzir da se radi o đacima koji pohađaju osnovnu školu i koji taj put moraju da pređu peške, a ja sam dobila informaciju kako taj put izgleda i ovo je slika iz juna, dakle nisu u pitanju poplave, ovo je najobičniji pljusak koji je pao ovih dana, ovo braon, sve što vidite, to je voda na tom putu i molim potpredsednicu Vlade i ministarku da u najkraćem mogućem roku pomogne ljudima, odnosno deci koja pohađaju osnovnu školu da bi mogli od septembra na pravi način da pohađaju nastavu.

Četvrto pitanje upućujem Ministarstvu pravde i Ministarstvu za rad, kao nadležnima po pitanju za Zakon o sprečavanju nasilja u porodici. Kao i uvek tražiću izveštaj o sprovođenju ovog zakona, ali postoji jedno pitanje, koje mi se čini da je ostalo nedorečeno, a da se može pojaviti veliki problem, a to je kada su u pitanju osobe sa invaliditetom, koje trpe nasilje u porodici, od nasilnika koji su najčešće u prilici da budu i njihovi lični asistenti, na koji način Centar za socijalni rad rešava ovo pitanje kada se izrekne mera udaljenja nasilniku iz ove porodice? Dakle, potrebno nam je jasno da li je nekim pravilnikom ovo odlučeno, da li postoji npr. odluka da se neka geronto domaćica uputi da pomogne osobama sa invaliditetom, koje su prijavile slučaj porodičnog nasilja?

I, poslednje, nadam se da će mi vreme dozvoliti, još jednom apelujem na predsednicu Skupštine i na vas potpredsedniče, ako možemo da održimo kolegijum u kom ćemo se dogovoriti da normalizujemo rad Narodne skupštine. S tim u vezi, apelujem da se prestane sa besmislenim amandmanima koji, navešću samo jedan primer, koji se bave oporavljanjem medicinske zaštite kada je u pitanju zakon o ćelijama i tkivima? Hvala.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Jedno vreme sam se dvoumila da li da se javim za povredu Poslovnika ili po amandmanu i onda sam se odlučila za ovo drugo, iz prostog razloga što ne znam gde bih se pre javila za povredu Poslovnika.

Ja bih želela građane Srbije koji prate ovaj prenos, moram samo da naglasim da ću koristiti vreme ovlašćenog predstavnika, da podsetim da mi trenutno raspravljamo o zakonu o ljudskim ćelijama i tkivima i trenutno se raspravlja o amandmanu na naslov ovog zakona. Dakle, ne samo da se sada vodi rasprava slobodnim stilom, ko o čemu hoće i na koji način to želi da radi, čini mi se da, pošto se dominantno razgovara o temi doniranja organa, nismo mogli da više unizimo ovu temu, osim što smo dozvolili ovu raspravu da ovako teče kako teče.

Iz poštovanja prema ljudima koji su se već do sada pisanim putem odlučili na to da doniraju svoje organe nakon smrti, iz poštovanja prema onima koji se dvoume, ova rasprava nikako nije smela da ode u ovom pravcu. Ako mi izražavamo sumnju i bojazan ovde kao narodni poslanici da ovaj zakon na neki način može da se zloupotrebi, onda moramo vrlo da vodimo računa na koji način to komuniciramo. Građani gledaju i mi nosimo jednu dozu velike odgovornosti u tome kako će se podizati svest u javnosti o tome da je neophodno da imamo što veći broj dobrovoljnih davalaca organa.

Ja nisam mogla da zamislim ni u najluđim snovima da će se jedan ovakav zakon zloupotrebiti za prikupljanje ne jeftinih, ovo su najjeftiniji mogući politički poeni. Pojedinci se pozivaju na struku kao lekari, pojedinci se pozivaju na struku kao pravnici i u tom smislu, ne znam ko je bio gori. Čast izuzecima, njih ima, na našu veliku sreću, u Skupštini Srbije, u većem broju koji razumeju o čemu se raspravlja i koji na adekvatan način raspravljaju o ovoj temi, ali je mali broj i užasno su glasni u tome da ovu temu na svaki mogući način degradiraju.

Kada je bila rasprava u načelu, apelovala sam na ministra ako može da utiče na to da se besmisleni amandmani ne podnose. Dakle, ne samo da utičete, ja razumem i slobodu Poslovnika, međutim, kada pogledate na koji način su podneti amandmani, šta se u ovim amandmanima traži i suštinski da postoji jako mali broj amandmana koji su zaista onakvi kakvi treba da budu i koji mogu uticati na ovaj zakon, da on iz ove Skupštine izađe kvalitetniji i bolji, u interesu naših građana, mi smo u stvari dozvolili da danas raspravljamo o tome šta piše u novinama NIN, o tome da li i kako je tekao razgovor sa Emanuelom Makronom, koji, ja sam sigurna, nema apsolutno nikakve veze sa ćelijama i tkivima, zatim, da se razgovara o tome ko je kakav uspeh ostvario na izborima i kakav će tek uspeh da ostvari, a tema je – ljudske ćelije i tkiva.

Čak i da skrenete sa ove teme, na zakon broj dva, koji je na dnevnom redu i koji verovatno neće doći na red u skupštinskoj raspravi u pojedinostima, vi ste čak i tu temu koja neće doći na raspravu uspeli svojim ponašanjem i nastupima da degradirate.

Dakle, ja vas molim narodni poslanici, kolege drage, da vodite računa o tome kako nastupate, narod vas gleda, narod nas gleda i od nas očekuje jednu dozu ozbiljnosti, a cilj nam svima da se podigne svest u javnosti. Svaka izgovorena reč ovde mora da utiče na to, ma kakvu teoriju zastupali, da li smo za to da bude pretpostavljena saglasnost ili pisana saglasnost, cilj je jedna, a to je podizanje svesti u javnosti da se podigne broj donora organa. Hvala.
Zahvaljujem predsedavajuća.

Ministar je izašao iz sale, tako da mi je žao što neće čuti uvodni deo.

Dakle, kada su došla ova tri medicinska zakona o kojima se dominantno danas govori u Narodnoj skupštini, ja sam iskreno očekivala da će to biti zakoni za 22. vek. Ispostavilo se da je najmanje jedan od njih zakon, u stvari, tehničke prirode, koji menja u suštini zakon koji je aktuelan. Radi se o prvom zakonu, to je Zakon o ljudskim ćelijama i tkivima. Moraću da ispričam jednu ličnu situaciju koju sam imala u korist ovog zakona. Jako mi je žao što ovaj zakon, nažalost, nije mnogo bolji, odnosno napredniji, nego što je došao ispred nas danas.

Dakle, ja sam negde u februaru 2017. godine, imala prvi put priliku da se upoznam sa ovim zakonom i to tako što sam se, nažalost, u inostranstvu povredila, povredila sam nogu i onda sam transportovana u Beograd i u Beogradu sam primljena u hitnu službu. Ortopedija koja je bila tog dana dežurna je Ortopedija na Banjici. Imala sam neverovatnu sreću, dakle sasvim slučajno se dogodilo da me je primio lekar koji se upravi bavi na Institutu na Banjici, upotrebom matičnih ćelija u terapijske svrhe.

Znatiželjna, kakva jesam, dakle, dok je trajao pregled, dok su mi snimili nogu, dok smo razgovarali o tome šta dalje i kako, doktor je sa mnom podelio informaciju da radi na ovom naučnom projektu i mogu da vam kažem da je bio izuzetno zanimljiva sadržina tog projekta, tako da me je i dalje zainteresovalo šta se sa tim projektom dešava.

Naime, u pitanju je saradnja između Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo u Srbiji, dakle sam projekat je bio pod pokroviteljstvom, i dan danas je pod pokroviteljstvom Ministarstva prosvete, a upravo je Ministarstvo zdravlja, zbog toga što je neminovna bila saradnja sa ortopedijom na Banjici, pružila podršku ovom projektu.

Imala sam prilike, dakle, kako ovaj IZIS već funkcioniše, da zakazujem pregled, nažalost on baš u praksi nije onakav kakvog smo ga očekivali, pa kada zakažete pregled npr. u osam, vi čekate ceo dan. Tako sam ja u nekom čekanju na kontroli, upoznala jednu od pacijentkinja na kojoj je primenjivana ova metoda. U pitanju je jedna starija gospođa, koja je na Institutu Banjica, čekala praktično transplantaciju ili kako se već terminološki i pravilno kaže, čekala je da joj se ugrade veštačka kolena. Nas dve smo sedele u čekaonici, ona mi je ispričala tok te procedure, kako je išla, na koji način je primenjena terapija matičnim ćelijama, zatim je ispričala koliko je to vrlo jednostavna procedura, da je vreme zadržavanja samo jedan dan i to je bila njena kontrola. Dakle, u pitanju je 2017. godina. Ona je pacijentkinja koja je tretirana 2015. godine. Nakon par sati našeg razgovora i razmene iskustava što se njenog slučaja tiče, ona je najnormalnije ustala sa stolice, dakle, to je pacijentkinja koja je čekala da joj se ugrade veštačka kolena, ustala sa stolice i otišla na kontrolu kod doktora, bez bilo kakvog medicinskog pomagala, u smislu štapa, štaka ili bilo čega sličnog.

Dakle, ja sam tada bila impresionirana rezultatima upotrebe matičnih ćelija u terapijske svrhe i bila sam, iskreno, očekivala da će kada dođe ovaj zakon na izmenu i dopunu, posle sam se i upoznala šta je sve potrebno izmeniti u ovom zakonu kako bi on bio primenjivan i u ovoj oblasti, bila sam iskreno razočarana time što nisam u maju, kada je stigao ovaj zakon u skupštinsku proceduru, dobila zakon za 22. vek, smatrajući da postoji potencijal da se ovo razvije u Srbiji, da mi praktično postanemo lider u regionu u oblasti primene matičnih ćelija.

Moram malo da opišem i ovaj projekat. Mislim da nije loše da se upoznaju i građani kako to može da funkcioniše, a u isto vreme i da vas podsetim da možemo ovo da uradimo zajedničkim snagama u smislu da, ako naiđemo na dobru volju narodnih poslanika, Ministarstva zdravlja, da mi možemo da radimo na tome da ovaj zakon u nekom momentu postane zakon za 22. vek.

Dakle, ovde se radi o umnožavanju matičnih ćelija koje se uzimaju iz masnog tkiva pacijenta, u pitanju su mezenhimske ćelije i zbog toga ovo u ovom zakonu nije između ostalog prepoznato, iz prostog razloga što se ne radi o intervenciji koja se obavlja u istom trenutku, kao što je na primer slučaj kada imate autologne transplantacije tkiva, pa onda u istoj proceduri menjate tetivu ili već šta je neophodno. Ovde je potrebno da prođe jedan vremenski period i onda se zbog toga ovaj proces naziva umnožavanje matičnih ćelija. Zato je bila potrebna, između ostalog, izmena Zakona o ćelijama i tkivima.

Koje su, da kažem, prednosti da smo izmenili, koje bi bile prednosti, a u pitanju je samo primena matičnih ćelija u ortopediji i to samo na kukovima i kolenima, jer se samo na tome i radio ovaj naučni projekat. Taj projekat bi koštao, odnosno intervencija bi koštala između 10% do 20% manje nego što je intervencija ugradnje veštačkih kukova ili veštačkih kolena tamo gde ima prostora za to.

Nisu sve situacije, dakle nisu svi pacijenti, drago mi je što se slažete, ja sam zaista bila impresionirana ovim što sam tada imala prilike da vidim, pa mi je drago što je prilika da se upoznaju i građani sa tim, dakle nisu svi pacijenti nužno da moraju da imaju ugrađena kolena ili kukove. Dakle, to može da se uradi na drugačiji, manje invazivan i mnogo lakši za pacijenta način, protom je jednostavniji i za sam zdravstveni sistem u Srbiji u smislu da pacijenti ne zauzimaju krevet nepotrebno i mogu da ga oslobode za nekog pacijenta koji je teži, za koga je, da kažem, krevet potrebniji.

Druga stvar, već sam navela, da je on nešto povoljniji nego što je sam rad na recimo ugradnji veštačkih kukova ili kolena, ubrzava se i sam protok ljudi na onim listama čekanja. Znam da se čeka i po dve, tri godine, a nekad se to i produži jer imaju hitniji pacijenti i slično. Dakle, niz nekih okolnosti zbog kojih se te liste čekanja često i produže. Ušteda je i u samom procesu rehabilitacije. Praktično su pacijenti odmah pripremljeni i mogu da se vrate u svoje, da kažem, normalne okolnosti, da vode kvalitetniji život nego što su vodili. Samim tim i ona procedura nakon svih tih intervencija, u smislu da moraju da odlaze na različite fizikalne terapije kod fizioterapeuta i slično ili u procesima rehabilitacije po banjama i slično, dakle oslobađa se nekakva prostor za pacijente kojima to može više da znači zato što pacijenti koji imaju prilike da se na ovaj način leče, mogu biti tako sanirani.

Još jedna stvar koja nije mala prednost ako bi se ovo uvelo, to je da bi na ostale i značajne količine krvi sa kojima smo u nestašici, koje bismo mogli da upotrebimo za neke druge intervencije. Prednost je, između ostalog, što ovo može da se koristi i na onim pacijentima kod kojih, odnosno tamo gde nemamo ortopedska pomagala u smislu nekih drugih zglobova, kao što je lakat, kao što su, ja čak i ne znam tačno svi, lakat, skočni zglob, šaka, stopalo, ručni zglob.

Dakle, tu nema mogućnosti ugradnje veštačkih zglobova i samim tim bi primena terapije matičnim ćelijama na ovim mestima bila mnogo prihvatljivija i bila bi svrsishodnija i, između ostalog, i na onim pacijentima gde iz tehničkih okolnosti, dakle, iz nekih drugih objektivnih okolnosti nije moguće izvršiti transplantaciju, ukoliko su oni srčani bolesnici, bubrežni bolesnici, ako su na insulinu i slično.

Prednost je takođe što svaki hirurg može da uradi ovu intervenciju, nije potrebna nikakva posebna specijalizacija. Za ministra zdravlja, informišući se o ovoj temi, znam da ste obavljali intervencije transplantacije jetre, ako sam dobro ispratila, i da vam je to jedna od specijalnosti. Sigurno onda znate koliko je manje potrebno znanja da bi se ubrizgalo ili uzelo masno tkivo iz kojeg bi se mogle izvući matične ćelije. Dakle, niz nekih prednosti smo imali i pri tom to radimo u Srbiji. Od 2015. godine ovaj projekat je uspešan i ja, odlazeći na kontrole, redovno viđam pacijente koji takođe kod tog istog lekara dolaze na kontrole. NJih nema mnogo, to je mali uzorak, 15-ak pacijenata čini mi se da ima i svi se oni osećaju dobro. Očigledno je da terapija radi. Imamo prostora, imamo stručnjake, imamo mogućnosti da se ovom temom daleko više i ozbiljnije bavimo nego što to radimo danas.

Kada sam se bavila ovim zakonom, između ostalog, morala sam i da se informišem šta je sve potrebno menjati da bi, ja sam, kada sam se informisala, želela da to bude moj predlog ispred Pokreta centra, međutim, problem je u tom što je potrebno menjati najmanje dva zakona. Jedan je ovaj koji danas menjamo i mi ga, nažalost, menjamo u onim okolnostima u kojima je najpotrebnije, a to su te tehničke okolnosti, dakle, menjamo nešto što je bilo neminovno da se menja, jer se u praksi pokazalo da nije dobro, i bilo je neophodno da se menja i Zakon o zdravstvenoj zaštiti, da bi se jedna druga grupa naučnika i profesionalaca u našoj zemlji prepoznala kao zdravstveni radnici, a to su genetičari, odnosno mikrobiolozi, koji bi mogli da ostanu u ovoj zemlji i da se bave upravo ovom temom. Dakle, široka lepeza prednosti uzimanja i proizvodnje matičnih ćelija iz masnog tkiva čoveka. Nisam lekar, ali mogu da kažem da bi ovo za mene bio jedan strahovit biznis plan i mislim da bi mogli Srbiju da stavimo na centralno mesto u Evropi po pitanju primene terapije matičnim ćelijama.

Dakle, može da se napravi izmena u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti takva da mogu da se prepoznaju genetičke laboratorije koje bi mogle da rade na teritoriji čitave zemlje, jer je tu problematično, između ostalog, i vreme transporta matičnih ćelija od pacijenta odnosno od laboratorije do mesta gde će one biti primenjene, jako veliki procenat se gubi iz sata u sat pa je pitanje, na primer, da li bi transport uopšte bio izvodljiv od, na primer, Beograda do Vranja. Ja bih volela da vidim da li će to možda u nekoj bližoj budućnosti moći da se reši, čak i da država podrži mlade genetičare, u tom smislu da nam ostane pamet u državi i da razvijemo jednu granu i da od te grane možemo da na adekvatan način lečimo naše pacijente, da je proširimo čak i na zemlje u okruženju, i u tom smislu mislim da možemo postati lideri u regionu.

Nadaleko je poznata Srbija po povoljnim i kvalitetnim uslugama u oblasti medicine. Nije tajna da ovde dolaze poznati sportisti da se operišu, nije tajna da dolaze najčešće pripadnice lepšeg pola na kozmetičke tretmane i slično, dakle, to nije tajna i to može da se razradi. Ako su te grane uspele, ne vidim razlog da država ne bi mogla čak da pomogne mladim genetičarima da otvaraju ovakve laboratorije jer, očigledno, stručnjake u medicini u smislu lekara imamo. Na taj način možemo da ih dodatno motivišemo da ostaju u ovoj zemlji. Dakle, to je jedan od načina kako možemo da ih motivišemo ovde.

Ovo je isto tako novina u svetu, nije ovo novina samo kod nas. Međutim, to je prepoznala Evropska unija pa je raspisala nekakvu regulativu u 2007. godini – hospital expansion i upravo se govori o ovoj situaciji koju sam ja opisala, da to nije analogna transplantacija u okviru jednog medicinskog zahvata već da mora da se radi na umnožavanju, pa da to budu dva odvojena procesa. Ali, pošto nije invanzivni proces i pošto se ne radi o dva različita donora, odnosno o jednom donoru i primaocu već je i donor i primalac u isto vreme, mislim da ne bi bilo zgoreg i da nema bojazni da se može ova klauzula u nekom trenutku zloupotrebiti. Godine 2012. je samo šest zemalja koristilo ovo. U ovom trenutku to je 11 zemalja. Dakle, ovo se prilično širi. Čuju ljudi da se to primenjuje, radi i koristi i da nema velike bojazni od zloupotreba.

Neću se osvrtati na detalje o zakonu. Apelujem na vas, ministre, da se stopira trošnja amandmanskog vremena na besmislene amandmane. Ja nisam govorila o tehničkim problemima u okviru ovog zakona, smatrajući da je načelna rasprava upravo za ovo, ali bih volela da nekako dođemo u jednu situaciju u kojoj možemo da se zdravorazumski dogovorimo da poboljšamo i tehnički ovaj zakon. To znači da u onom vremenu koje je namenjeno za amandmane, dogovorimo se i da raspravljamo o tehničkim stvarima, odnosno zamerkama koje smo mi usput našli, bez obzira o kojoj se poslaničkoj grupi radi.

Što se tiče Zakona o transplantaciji organa, najpoznatiji stručnjak je Dušan Šćepanović, profesor doktor iz klinike u Tiršovoj. Ja ću na početku da citiram i mi ćemo podržati ovaj zakon. On ima jedan sjajan citat izvučen iz Helsinške deklaracije i često ga koristi koji kaže – civilizacijski i kulturološki nivo razvijenosti jedne evropske zemlje i njenog zdravstvenog sistema se meri brojem transplantacija koje su urađene sa preminulog.

Godine 2017. u januaru vi ste, ministre, izašli u javnost sa informacijom da smo mi potpisali sporazum sa evropskom organizacijom koja se zove Eurotransplant. Međutim, posle nekog vremena, već do kraja godine, otkrilo se da mi nismo uspeli, u stvari, da uđemo u tu organizaciju, jedna od zamerki je upravo to što nemamo dovoljan broj donora da bismo uopšte stekli uslov da se pridružimo ovoj sjajnoj i plemenitoj zajednici. Poražavajuć je i podatak da smo mi 2013. godine imali nešto malo manje od šest donora na milion stanovnika, a da danas imamo negde ispod dva donora na milion stanovnika i da je potrebno podići svest u javnosti da se motivišu ljudi da bez bojazni doniraju svoje organe.

Ne slažem se sa kolegama koje su ovde govorile o teorijama zavere. Ovo uspešno radi u mnogim zemljama u svetu, u okruženju imamo u Hrvatskoj gde to funkcioniše sasvim u redu. Dakle, ja ne vidim bojazan u tome, niti moja poslanička grupa. Mi ćemo podržati ovaj zakon, sa željom da i u javnosti poruke koje idu vezano za ovaj zakon ne budu korišćene s vremena na vreme za tabloidna prepucavanja šta sve može ne daj bože da se desi i da ne nabrajam kakvi su sve naslovi vezano za ovu temu. Zaista bih volela da se nastavi sa promocijom ovoga. Mislim da je dobro što će se ići na pretpostavljanje saglasnosti, u odnosu na to da su morali do sada da daju saglasnost pisanim putem, zato što je prvo spor proces, moj brat je napisao zahtev, odnosno tada kada je ispromovisano, proces zaista dugo traje, morate da pošaljete zahtev, pa vam onda neko taj zahtev vrati, ili već obrnuto, i onda dobijete karticu i to je zaista bilo prekomplikovano i demotivišuće za ljude koji žele zaista to da urade.

Mislim da pretpostavljena saglasnost u ovom smislu će imati smisla, ukoliko Ministarstvo zdravlja, na čijem ste vi čelu, uloži sve napore da se prestane sa manipulacijom informacijama na ovaj način na koji se to danas radi. LJudi se opravdano plaše jer nemaju ništa da im odagna taj strah. Znači, nemaju reč Ministarstva zdravlja, nemaju reč stručnjaka i jednostavno jedinu informaciju koju imaju je zloupotreba. Dakle, mora Ministarstvo zdravlja da radi na tome da se građani blagovremeno, pravovremeno i istinito informišu o tome koje su prednosti da se podigne svest javnosti o tome da je neophodno da imamo veći broj donora organa.

Svakako će ovo, čini mi se, biti bolje od prethodnog rešenja jer do sada imamo samo nešto manje od 150.000 registrovanih donora. Ja se iskreno nadam da će usvajanje ovog zakona podići broj donora i da ćemo u nekom trenutku konačno ući u mrežu Eurotransplant. Hvala.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Većina kolega je već postavila pitanja koja smo mi želeli da postavimo, tako da ih ja ne bih ovom prilikom ponavljala.

Postavila bih pitanje ministru Đorđeviću i Ministarstvu za rad, a tiče se Zakona o radu, odnosno odredbe 53. koja reguliše prekovremeni rad. U odredbi, odnosno u članu 53. se kaže da je na zahtev poslodavca zaposleni dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile. Ova viša sila, nažalost, podrazumeva da se, na primer lekari, policajci, pa čak i zaposleni u ovoj Skupštini, vrlo često izlažu tom problemu u kojem moraju da rade više nego što je to zakonom propisano.

Između ostalog, zakonom je propisano da prekovremeni rad ne može da traje duže od osam časova nedeljno i da zaposleni ne može da radi duže od 12 časova dnevno, uključujući i prekovremeni rad. Uzmite u obzir da jedan policijski službenik koji, recimo, radi kao inspektor u nekoj policijskoj stanici nije lako zamenjiv i s tim u vezi on svoje prekovremene sate može i te kako da premaši već tokom samo jednog vikenda, tako da mu svaki naredi prekovremeni sat u stvari nije plaćen.

Ono kako zakon, odnosno podzakonski akti ovo regulišu je tako da zaposleni dobijaju slobodne dane. Opet uzmite u obzir da su te osobe nezamenjive i u tom smislu oni ne mogu na kvalitetan način da iskoriste svoje slobodne dane na koje bi imali pravo.

Molim ministra Đorđevića da ozbiljno shvati ovaj problem i da shvati da postoji jedna velika grupa ljudi koja je osuđena da radi prekovremeno i da za taj prekovremeni rad ne dobija novac i da ne može nikako drugačije da ga nadomesti, da razmisli o izmenama Zakona o radu ili o nekakvom podzakonskom aktu koji bi regulisao ovo pitanje, jer naši građani žele da rade za novac, a ne za slobodne dane koje ne mogu da iskoriste.

Drugo pitanje, odnosno drugi zahtev bih uputila predsednici Narodne skupštine. Zamolila bih je da u najkraćem mogućem periodu održimo jedan kolegijum. Predsednici poslaničkih grupa bi morali da se sastanu, kako bi se ova situacija u Skupštini koju, evo, iz nedelje u nedelju živimo, prekinula. Narodna skupština trenutno zaseda u vanrednim okolnostima, ovo su vanredna zasedanja Skupštine, a mi imamo češća zasedanja nego što je to u redovnom sazivu, tj. u prolećnom ili u jesenjem sazivu. Predsednica Skupštine je dužna da održi kolegijum i ja predlažem da se to dogodi u najkraćem mogućem roku, s obzirom da je najavljeno da ćemo imati još neka zasedanja u ovom periodu.

Sve je veći broj amandmana koji se podnosi a koji nemaju apsolutno nikakav smisao. Juče smo gledali to prilikom usvajanja zakona, da se nijedan od besmislenih amandmana koji se masovno podnose ne usvaja. Ovaj problem mora da se reši. Ja razumem da je to teranje inata jednoj strani ove Skupštine i da će se u redovnom zasedanju nastaviti teranje inata, međutim, šta je cilj nas kao narodnih poslanika? Naš cilj je da donosimo zakone koji će biti u najboljem interesu građana Republike Srbije. Niti je jedna praksa dobra, niti je druga praksa dobra. I sa jednom i sa drugom mora da se prestane.

Apelujem na predsednicu Skupštine da održimo kolegijum, da se predsednici poslaničkih grupa zajedno sa njom dogovore kako ćemo u ovom, pa i u jesenjem i prolećnom narednom zasedanju nastaviti rad onako kako su nas građani za to i birali. Hvala.
Zahvaljujem predsedavajući.

Prvo ću da izrazim jedan protest na način na koji je ova sednica zakazana. Ponovo se ponavlja praksa, ona je zakazana juče tokom pre podneva dok je bio dan za glasanje po tačkama na dnevnom redu koje su bila na prethodnoj sednici, tako da poslanici zaista nisu imali dovoljno vremena da se pripreme za svih 14 tačaka koliko ih je danas na dnevnom redu. Na žalost, i čini mi se da fokus rasprave će ostati najviše na jednom zakonu, eventualno dva, ali će ostalih, recimo 12 zakona ostati praktično nezavršeno.

Izražavam proteste što je ova rasprava objedinjena ponovo s obzirom da imamo jedan od zakona koji je bio u objedinjenoj raspravi, kada je bila rasprava o budžetu u decembru mesecu i kada se sticajem čudnih okolnosti pored tih tridesetak tačaka koje su tada bile u objedinjenoj raspravi, uspeli smo nekako da otvorimo temu i da se i o tom zakonu razgovara u plenumu. To je Zakon o finansijskoj podršci porodica sa decom i s tim u vezi ja sam i tada uputila neke amandmane, uputila sam ih i sada ponovo, a u međuvremenu sam podnela predlog izmena i dopune tog zakona kako bismo neke stvari pokušali da promenimo.

Želim da napomenem da zaista mislim da ovaj zakon jeste afirmativan, pozitivan i da će doneti nešto dobro i da svaku kritiku sa moje strane bilo ona u decembru mesecu u raspravi sa budžetom objedinjena ili danas, shvatite kao dobronamernu i jedini cilj jeste da zakon iz ove Skupštine izađe takav da bude bolji za građane naše zemlje.

U tom smislu tada sam stavila zamerku jednu, a to je da žene koje imaju radni odnos 12 meseci, tada je promenjeno sa 12 na 18 meseci i ja sam zahtevala da se ta mera vrati, jer je prosto situacija takva u državi, da žene htele to ili ne, su vrlo diskriminisane kada dolaze na razgovor za posao u najreproduktivnijem periodu svog života. Tako da nije problem da možda žena ostvari ovo da ima 18 meseci negde zaposlenje za četvrto dece, ali je veliki problem da ona ostvari to kada je u pitanju prvo dete.

Dakle, prilično su žene na razgovorima za posao vrlo često pitane kada planiraju da zasnuju porodicu, koliko imaju dece, da li su u bračnom statusu ili nisu. Vidimo da se i ovde vrlo često takva pitanja postavljaju, pa smo malopre i dobili sugestiju, šta je to izgled poželjne porodice, a šta ne, da li ona treba da ima psa ili ne ili troje ili četvoro dece, ne ostavljajući to kao mogućnost porodicama da same izaberu. Prosto da li će ih neka reklama motivisati da imaju decu ili ne, mislim da to nije predmet rasprave.

Zašto sam o ovome govorila? Zato što su porodilje u tom periodu bile okarakterisane kao jedan vrsta porodiljske mafije, stavljeno im je na teret da oni imaju nekakve planove kojima žele da oštete državu i da te planove sprovode u delo i da su zbog toga morali da povećaju tih 12 meseci na 18 meseci, što čini mi se da nije bilo tačno. Moram i danas ponovo da objasnim situaciju iz tog perioda i zato što je to bio razlog zašto su te žene stavljene u nepovoljan položaj. Tada se poslodavcima uplaćivao novac za porodiljsko odsustvo, a onda su oni bili u obavezi da uplate taj novac porodiljama. Morate da budete svesni, s obzirom da dolazim iz privatnog sektora, da je taj novac više nego često, a imam situaciju, ženski je kolektiv u pitanju, dakle, ja imam situaciju u kojoj sam državu redovno za svaku porodilju ili trudnicu imala priliku da čekam najmanje tri meseca. To vam je beskamatni kredit ka državi. Koji to danas poslodavac, posebno preduzetnik koji dolazi iz reda malih, srednjih i mikro preduzeća može sebi da priušti?

Dakle, nije bilo to porodiljska mafija niti namera žena da to pravo iskoriste, već jedna zloupotreba praktično države koja je poslodavca stavljala u jedan neprijatan položaj. To se u međuvremenu izmenilo i dobra je izmena koja je nastupila, ali se promena u društvu nije dogodila. Ta očekivana promena za ovih šest meseci jer i dalje imaju situaciju u kojima poslodavci vrlo često otvoreno diskriminišu žene na razgovorima za posao i pitaju ova pitanja koja sam ja na početku napomenula.

I dalje mislim da moramo da vratimo tu meru na 12 meseci i to vam kažem kao poslodavac i kao majka. Dakle, zaista, čini mi se da stavljamo majke u jedan nezgodan položaj ako ovu meru ne vratimo na 18 meseci.

Druga mera koja je isto bila problematična tada, ponovo nije rešena u ovom zakonu, a pominje se, to je da najveća isplata može da iznosi tri mesečne zarade. To je problem i diskriminiše one žene koje zarađuju više. Dakle, nekada je ta mera glasila i značila da mogu žene da prime pet mesečnih zarada, a sada to ne mogu nego moraju da se praktično uklope u te tri mesečne zarade bez obzira da li su one zarađivale mnogo više pre nego što su došle u poziciju da primaju nekakve nadoknade.

Druga stvar koja, znači, to su dve diskriminatorske mere koje na žalost nisu otklonjene u ovim izmenama i dopunama nakon samo šest meseci, druga mera koja nije izmenjena i koja je mogla da bude predupređena zato, hajde da razumem pošto u ovom predlogu zakona nema finansijske analize u smislu koliko će da nas košta mera koju uvodimo, odnosno nadoknade koje dodeljujemo roditeljima za treće i četvrto dete, ali ono što je moglo da se predvidi je koliko mi imamo dece u ovom trenutku koja nemaju deset godina, koliko je takve dece, evo, gospođa Čomić je malopre pomenula da je majka četvoro dece, ali njena deca su velika, tako da ona zna tačan broj koliko ima majki koje imaju troje ili četvoro dece. Znači, mislim da smo kao država, kao npr. Zavod za statistiku je mogao da uradi analizu koliko ima trenutno u Srbiji porodica koje imaju troje ili četvoro dece i koje će odredbom ovog zakona zato što će se one odnositi na decu koja su rođena od 1. jula 2018. godine, praktično diskriminisati svu decu i porodice koje imaju decu, a još uvek nemaju deset godina.

Dakle, meni se čini da je, ako smo imali prostora u budžetu da ovo predvidimo i da ovu meru donesemo, čini mi se, dakle, ovo mogu sad samo da predviđam, ne mogu da kažem pošto nemam tačne podatke u obrazloženju, bilo prostora da se ovaj ustupak napravi i za porodice koje u ovom trenutku imaju treće i četvrto dete, a čija deca nemaju više od deset godina, ako ćemo to staviti kao neku granicu.

Predložila sam i amandmanom da se ovo ukine, prosto da se ne bi diskriminisala deca. Sama odredba koja kaže da će isplata biti u jednakim mesečnim ratama, praktično u narednih 120 meseci, to bih pravilo ograničila, pa sam pokušala na taj način da ovaj čitav zakon opišem.

Ima jedan deo koji, samo sekund da ga pronađem, koji je prilično ostao nejasan, a to je ovaj član 7. koji je u stvari bliže objašnjava član 24. u Zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom, a kaže da ukoliko u toku isplate prava na roditeljski dodatak, koji se vrši u mesečnim ratama, korisnik prava napusti dete ili umre, prekida se dalje isplata prava do odluke ministarstva nadležna za socijalna pitanja.

Dakle, šta mene brine? Ostalo mi je nejasno, pošto ova nadoknada praktično ide u korist deteta, dakle, zašto bi se uskratila pomoć deci ukoliko se dođe do ovakvih nekih, da kažem, neprijatnih okolnosti zbog svega ovoga? Ukoliko će ovo biti rešeno u smislu da znate sada već da ste planirali podzakonske akte koji će ovo bliže da odrede, pa će biti rešeno, pozdravljam, ali me vrlo brine zato što je sama odredba, sam zakon, čini mi se, duh zakona bi trebalo da se tumači tako da ide u korist te dece, da bi oni imali uspešnije, lepše i blagodetnije detinjstvo.

U istom ovu članu, nažalost, imamo jedan obavezujući stav koji kaže da ukoliko se u toku isplate prava na roditeljski dodatak koji se vrši u mesečnim ratama utvrdi da deca nisu vakcinisana u skladu sa propisima u oblasti bla, bla, bla i sad imamo mogućnost da stopiramo isplatu. Želim, prvo, da se ogradim od ovog stava da me neko pogrešno ne shvati da sam protiv vakcinacije. Moja deca su vakcinisana i vrlo se zalažem za to. Ostaje problem jedan u društvu, a to je vrlo veliki strah od vakcinacije iz prostog razloga što građani Srbije, moramo da pretpostavimo, žive u jednom velikom neznanju, što se vakcina samih tiče.

Dakle, niti imate nekog edukativnog sadržaja na televiziji u smislu da možete da edukujete mlade roditelje šta znači i koja je blagodet toga što imaju priliku da vakcinišu svoju decu, niti imate ozbiljnije sučeljavanje u javnosti ljudi koji su protiv vakcinacije, koji se zalažu za vakcinaciju, a da bi prosto odagnali svaku sumnju kod roditelja koji uopšte dovode u pitanje da li treba dete vakcinisati ili ne.

S tim u vezi, s obzirom da i sam Ustav kaže u članu 21. da ne možemo nekoga uslovimo da svoje dete vakciniše, da bi to bilo prosto diskriminacija u tom smislu. Dakle, ja bih ovo ostavila kao izbor roditeljima, a u međuvremenu Vlada Republike Srbije da uradi sve da edukuje mlade roditelje da kada dođu u situaciju da biraju, mogu da naprave dobar izbor.

Malo mi se čini sad, dok sam slušala ovu raspravu, posebno ovih poslednjih par izlaganja i poređenja sa reklamama i slično, da se nekako stiče utisak da se promoviše materinstvo kao posao. Praktično se promoviše koliko novca će zaraditi majke koja će roditi treće i četvrto dete, umesto to da bude podstrek za rađanje i u tom smislu ne mislim isto tako, kao što ne mislim da mora biti vakcinacija stvari izbora, bez obzira šta ja lično mislim o tome, tako mislim da i stvar izbora mora biti da ljudi ne dolaze u situaciju da kao izlaz iz neke ekonomske krize vide u tome što mogu da rode treće i četvrto dete i da od države dobiju neki novac.

Plašim se da to ne dovodi žene u jedan nezgodan položaj. Mi treba da stvorimo uslove takve da te žene koje žele da rade i da se ostvare kao majke imaju mogućnost da to žele zato što će im dete imati mesto sigurno u vrtiću, zato što će sigurno dobiti svoje nadoknade na koje imaju pravo po zakonima koji su ovde izglasani, da će imati besplatno školovanje, ali pravo besplatno školovanje, u smislu besplatnih udžbenika, besplatnih nekih drugih sadržaja u okviru škole. Dakle, one moraju ovu meru u sklopu svih drugih mera da shvate kao podstrek i da požele onda od sreće da imaju treće i četvrto dete, a da ne shvate to kao neku obavezu da bi se ekonomski situirale.

Neću dalje dužiti, ostaviću prostora i kolegama iz moje poslaničke grupe. Osvrnuću se samo na kratko na Zakon o regulisanju statusa sezonskih radnika. Ovo je jedan od onih zakona zbog čega sam protiv da današnja rasprava bude objedinjena i zašto je ovaj zakon po hitnom postupku, s obzirom da stupa na snagu za šest meseci. Dakle, nije bilo potrebe za tim. Javna rasprava je završena u aprilu. Sažetak je izašao negde u maju. Danas je jun i mi izglasavamo taj zakon. Mogli smo da odložimo prihvatanje ovog zakona, izglasavanje ovog zakona za nekih par meseci i da imamo dovoljno prostora da napravimo javnu raspravu u koju ćemo uključiti veći broj manjih poljoprivrednih gazdinstava, gde bi nam ljudi iz prve ruke dali informacije o tome kako bi njima bilo lakše da prijave sezonske radnike, a u njihovom interesu, interesu radnika i u interesu države.

Što se tiče Zakona o ratnim memorijalima, tu ću samo kratko da se osvrnem. Podržaću. Dosta kvalitetne rasprave je bilo, razloga za i protiv. Mene jedino brine sastav ovog saveta koji će se baviti ratnim memorijalima. Moram da izrazim jednu zabrinutost. Od sedam članova koji će se nalaziti u ovom savetu, četiri člana dolazi iz organa državne uprave i samo jedan istoričar. Volela bih da je obrnuta situacija i da imamo četiri istoričara i jednog člana koji će da dolazi iz državne uprave, a mislim da ćemo oko ovakvih pitanja morati da sučeljavamo različita mišljenja različitih istoričara. Toliko od mene. Hvala.
Zahvaljujem predsedavajući.

Dakle, ja se slažem sa vama da su postojale zloupotrebe i sama sam upoznata sa tim. Međutim, to je jako mali broj porodilja koje su tome bile sklone. Ove je moglo da se izbegne tako što bi Ministarstvo za rad poslalo inspekciju nakon završetka porodiljskog odsustva i utvrdilo da li su se primanja, odnosno zarada vratile na pređašnje. Ni jedan poslodavac, posebno u privatnom sektoru, ne može da izdrži taj teret.

Dakle, ako je povećao plate sa nekih prosečnih 30.000 – 40.000 hiljada na 250.000, kako kažete, ili na 100.000, a očekivao je nadoknadu države da to vrati i deli novac ili u kakvom god bude odnosu sa zaposlenom, to nije moglo dugoročno da bude rešenje i sigurno bi se otkrilo ukoliko biste poslali inspekciju. Posao je inspekcije da upravo radi te stvari.

Zbog malog broja žena koje su bile raspoložene da, kažem, izvrše zloupotrebu ovog tipa, trpe sada sve porodilje. Dakle, razumem da ste imali potrebu za tim, razumem i da se to dešava, ne mogu ni da negiram zato što to stvarno postoji, ali je problem u tome što je postojalo rešenje koje je bilo mnogo elegantnije, nego da sve porodilje trpe. Postoji prostor i dalje, ovaj zakon je došao za šest meseci da se ponovo menja i može ponovo za šest meseci da dođe da se menja i da izvršimo jednu korekciju u interesu svih budućih porodilja.

Što se tiče javne rasprave, ja sam rekla da je ona bila, održala se u aprilu, pa smo zaključke negde čitali u maju. Ono što sam ja vama predložila je da se odloži usvajanje ovog zakona, da se proširi javna rasprava na manja poljoprivredna gazdinstva u kojima biste imali direktnu situaciju, u kojima biste razgovarali sa poljoprivrednicima da li imaju mogućnost da izvrše evidenciju na način koji je propisana u ovom zakonu, a to je elektronskim putem.

Dakle, zamišljam nekog poljoprivrednika na pograničnoj zoni koji možda nema ni domet interneta koji to mora da izvrši. Između ostalog u evidenciji ste naveli da mora za sebe i za radnika prijavi elektronsku adresu.

Dakle, ima nekih stvari koje ste mogli da dobijete na licu mesta od manjih gazdinstava iz prve ruke koji bi proces zapošljavanja sezonskih radnika olakšao. Na to sam mislila. Hvala.
Zahvaljujem predsedavajući.

Ja ću prvo da izrazim nezadovoljstvo što se i ova sednica potpuno nepotrebno zakazala u veoma kratkom vremenskom roku, dakle, po mojoj jednoj evidenciji, manje od 24 sata, ali pošto je u pitanju samo pola sata, neću praviti veliki problem. Veći je problem što je i ova sednica tako zakazana.

Nadam se da to neće postati praksa, posebno što smo sada u radu parlamenta koji se zove i kada se zakazuju sednice naziva – zakazivanje vanrednih sednica, u kojima nema dopuna dnevnog reda, čega se vladajuća većina očigledno najviše plaši. S tim u vezi mi nije jasno da se vanredne sednice zakazuju u roku koji je 24 sata, ili nekad i manje.

Ono što hoću da pohvalim, a to je ovaj pamflet koji sam zatekla u poslaničkom klubu, kada sam se pojavila na poslu i mislim da je ovo jedna lepa praksa koju bi trebalo da primenjuju sva ministarstva, a ne samo Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Ne mogu da se sa sadržajem u potpunosti složim, zato što imam neke zamerke, ali mislim da je jedna dobra praksa i da osim narodnim poslanicima, koji nisu prioritet, zato što mi po prirodi stvari se pripremamo za sednice i čitamo materijale, mislim da je značajnije da ovako nešto izađe u javnost i da bude dostupno građanima. Pošto sam vas pohvalila javno, dobila sam informaciju putem vašeg naloga na društvenim mrežama, da će ovo biti dostupno putem vašeg sajta, a ja mislim, gde god ima prilike za ovo, trebalo bi da se objavljuje i da se prikazuje građanima. Građani moraju da znaju kakvi se zakoni usvajaju u Narodnoj skupštini i to se ne tiče samo ovog seta zakona, nego uopšte.

Krenuću onako kako ste i vi napisali ovaj vaš pamflet. Dakle, vi ste se prvo osvrnuli na Zakon o lokalnoj samoupravi i državnoj samoupravi i osvrnuli ste se na jedno načelo koje je meni izuzetno blisko i jako mi je drago što se nalazi u ovom zakonu, ali se ne nalazi na način na koji zadovoljava kriterijume modernog uređenja, kako bi ja očekivala. Dakle, osvrnuli ste se na načelo neposredne demokratije i većeg uključivanja javnosti.

Ja sam pre nekoliko meseci i sama to pokušala da radim, ne znajući da će Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu to raditi. Možete i da pogledate, sajt se zove: „Ti se pitaš.rs“, s tim što sam tu napravila jedan presek, dakle, sa svojim saradnicima i analizirala sam budžet jedne opštine, opština Zemun je u pitanju i napravila sam paralelu između opštinskog budžeta, koji je usvojen po programima i projektima koji su bili predloženi, sa onim šta bi bila volja građana da se uradi za njihov novac koji je u opštinskom budžetu.

Naravno, programi su nepromenjivi, oni su fiksni, takvi kakvi jesu, međutim, tu ćete naići, kada pogledate taj sajt, videćete da su rešenja građana daleko zanimljivija nego što je bilo rešenje na nivou opštine. I videćete da oni svakako znaju da upravljaju novcem, samo ako znaju koliki je taj novac u pitanju.

Ovo načelo neposredne demokratije ne može da bude bez načela transparentnosti. Dakle, javno vršenje javne vlasti mora biti u skladu sa vršenjem neposredne demokratije, samo zbog toga što je to jedna celina koja jedna bez druge ne može. Vi da biste planirali neke buduće projekte, da bi građane pozvali da vam ne iskazuju samo spisak lepih želja, da vam ne govore o tome šta bi oni voleli da vide, vi morate njima da kažete sa kojim novcem oni raspolažu. Onda će oni znati – aha, meni za obrazovanje je malo milion dinara u opštinskom budžetu, smatram da, ne znam sad, šišanje trave u opštini Zemun nije trebalo da košta šest miliona i da je za obrazovanje trebalo preusmeriti razliku koja nedostaje. Tako ćete u suštini uključiti građane da vam na pravi i adekvatan način odgovore na ove zahteve.

Dakle, sviđa mi se načelo i mislim da treba biti značajnije dopunjeno. Pominjao je ministar u svojim replikama narodnim poslanicima da će se rešavati to različitim podzakonskim aktima. Ja bih volela to da vidim i lično bih podržala. Nastaviću da radim ovo što sam započela i nadam se da ću uspeti da to proširim na teritoriju čitave zemlje. Dakle, meni nije potpuno načelo neposredne demokratije ukoliko nema načela transparentnosti.

Ja sam uspela ovo da uradim za budžet iz 2017. godine. I tu isto postoji problem što vi na sajtovima lokalnih samouprava nemate izvršenje budžeta, nemate tačno stavke, do poslednjeg korisnika, kako je taj novac potrošen i onda je bilo pomalo i teško napraviti sve to, ali može da se napravi. Dakle, ja sam probala i sigurno može da se napravi.

Što se tiče Zakona o lokalnoj samoupravi, vi ste, između ostalog, isto u ovom pamfletu naveli da će i na lokalnom nivou postojati mogućnost da se zakazuju sednice u roku od 24 sata. Evo, i malo pre, najavljujući da se žalim na to kako imamo problem sa zakazivanjem sednica u roku koji je 24 sata, nekad i manji, plašim se da to pravo predsednicima skupština, u stvari da oni mogu da iskoriste to pravo da zakazuju sednice u kraćem roku nego što je to predviđeno.

Imajte u vidu da narodni poslanici imaju stručne saradnike u okviru svojih poslaničkih klubova i bez obzira što je tako kratko vreme, mi na silu boga uspemo da se pripremimo za sednice. Odbornici u lokalnim skupštinama nemaju tu privilegiju. Kada odbornicima u lokalnoj skupštini zakažete sednicu u roku od 24 časa, a na primer tiče se rasprave o budžetu, oni jednostavno to ne mogu da urade.

Videćemo u decembru, hajde da kažem da ćemo staviti Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave uskoro na test, pa ćemo videti da li je bilo zloupotreba od strane predsednika skupština. Ja se iskreno nadam da do toga neće doći.

Na jednu stvar bih se osvrnula, a isto se tiče Zakona o lokalnoj samoupravi, a to je – broj lokalnih funkcionera zavisiće od broja stanovnika opštine ili grada. Vrlo pohvalno. Osvrnuću se opet na opštinu Zemun, to je moja opština i tu imam sjajan primer. Dakle, vi u opštini Zemun, koja ima 168 hiljada stanovnika prema popisu iz 2011. godine, imate predsednika opštine koji je izabran kako je izabran, na teret mu ide njegova biografija koja nije sjajna, prilično je romansirana u javnosti, on je za svoj kabinet imao ekskluzivno pravo da izabere pet pomoćnika, među kojima imate: Milorada Radulovića, koji je ugostiteljski tehničar, koji bi trebao da se u ovom zakonu, samo da tačno pročitam kako stoji stavka, evo, piše da bi pomoćnici trebali da predlažu projekte i sačinjavaju mišljenja u vezi sa pitanjima koja su od značaja za razvoj u oblastima za koje su postavljeni i vrše druge poslove po nalogu predsednika opštine.

Dakle, on jednostavno nije kvalifikovan, dajem vam samo jedan primer jedne opštine u Srbiji, jednostavno nije kvalifikovan da obavlja ono što je u njegovoj nadležnosti. I nije on jedini, jer od pet pomoćnika imamo najmanje još jednog takvog, drugi koji je bio, čini mi se da je prezime Topalović, vozač nekadašnjeg predsednika države. Dakle, ja ne znam da li oni imaju potrebne kvalifikacije da se bave nadležnostima koje su im opisane u zakonu? Plašim se da ćemo im samo ograničiti broj pomoćnika, ali da ih nismo obavezali da te pomoćnike biraju po stručnosti. Dakle, imaju to pravo, stoji da mogu da ga iskoriste, ali bi onda trebali i da ga, ako ništa drugo, iz moralnih razloga i poštuju.

Govoreći sada o lokalnim skupštinama, moja koleginica je govorila i o tome, dakle, mi ćemo danas, tj. ovih dana izglasati zakon koji kaže da će nacionalne manjine, ukoliko su u opštoj populaciji zastupljene sa 2%, moći da se obrate na jeziku nacionalne manjine kojoj pripada. Značajnije je mnogo da tu privilegiju imaju nacionalne manjine u lokalnim skupštinama i da onda odredba ovog člana glasi da je važno da pripada nacionalnoj manjini čiji broj u jedinici lokalne samouprave prelazi 2% prema poslednjem popisu. Tako ćete moći, neko je pomenuo ovde od kolega, u opštini Stara Pazova da imate nacionalnu manjinu, jer ona prirodno postoji tu, koja može da se obrati na svom jeziku, jednako kao i u skupštini u Pančevu i u mnogim drugim opštinama gde za ovim realna potreba postoji.

Vraćam se sada na Zakon o matičnim knjigama. Mogu da pohvalim ono što je takođe moja koleginica LJupka Mihajlovska govorila o izmeni matičnog broja, u slučaju kada se osobe koje menjaju pol, kada promene pol, da imaju potrebu za menjanje matičnog broja. I, zaista tu postoji jedan jaz, pošto promena pola nije kratak proces, on jednostavno traje najmanje dve godine i postoji jedan ozbiljan jaz, kada osobe koje su u transferu, praktično ne mogu da regulišu svoj status. Ovde postoji druga zamka, a to nisu samo osobe koje su medicinskim zahvatima, hirurškim zahvatima promenile svoj pol, postoje osobe koje se prirodno osećaju kao pripadnici drugog pola, a nikada nisu izvršili hirurški zahvat i u tom smislu će isto oni imati problem sa matičnim brojem.

Mi smo ovde u Skupštini organizovali tj. Ženska parlamentarna mreža je organizovala, jedan na jedan, dan sa narodnom poslanicom kada su nam dolazile predstavnice različitih nevladinih organizacija, tada sam imala priliku da razgovaram sa profesorkom, dr Zoricom Mrščević, koja je o ovom problemu govorila da se tom tematikom bavi već dugi niz godina, i zaista postoji, dakle, osobe koje su u nekom transferu, pod hormonskom su terapijom na primer, a ne žele da izvrše hirurški zahvat, osećaju se kao osobe drugog pola i imaju karakteristike drugog pola, a u isto vreme ne mogu da to imaju u matičnom broju.

Ovo dugoročno gledano može da se reši, tako što nećemo imati, na primer, matični broj građana, nego neki drugi identifikacioni broj, kao što je, recimo u Americi to rešeno sa „Social Security Number“ ili na neki drugi način da bude rešeno kako bi se ova problematika izbegla. Do tada, mislim da trebamo napraviti podzakonskim aktima neko bolje rešenje za ovakav period koji nastaje.

Što se tiče zapošljavanja, dakle, zakoni koji se tiču javnog konkursa u javnim agencijama, tu bih, da zaista treba da postoje javni konkursi i provera znanja. Imali smo situaciju i dan danas i pitanje šta nas sve čeka, s obzirom na najezdu lažnih diploma kojima smo, nažalost, izloženi. Pitanje je kakvi nas sve kadrovi očekuju danas-sutra u javnim agencijama?

Međutim, tu postoji jedna, da se ne bavimo sada tom temom, jer nije tema rasprave. Dakle, tu opstoji jedna druga zamka, a to je da ljudi koji bi želeli, koji su kvalifikovani da se bave nekim poslovima u javnim agencijama, konkurs je previše komplikovan. Dakle, on može biti mnogo jednostavniji nego što je sada na sajtu. Dakle, ti ljudi ne lete na Mars, oni treba da rade ovde u Srbiji i njihov proces konkurisanja za posao može značajno da se pojednostavi.

Druga stvar, oglašavanje samo u „Službenom glasniku“ ili na sajtovima ministarstva, ili gde se već do sada oglašavaju konkursi, bi mogao da se proširi na mnogo komercijalnije, da kažem sajtove, kao što je, recimo, Infostud i onda biste imali bolji priliv kadrova koji su kvalifikovani da se prijave.

Dakle, ja ne verujem da je to u budžetu Ministarstva, na primer, državne uprave i lokalne samouprave, velika stavka, da ne može kada ima potrebe za zapošljavanjem novih ljudi, da plati prosto oglas, recimo Infostudu i onda zaista očekuje veći broj kandidata, jer je sam „Službeni glasnik“ i sajt ministarstva nedovoljan.

Što se tiče Zakona o teritorijalnoj organizaciji, vratiću se ponovo na Zemun. Prvo ću da pohvalim kolege koji su predložili ovaj zakon, zaista treba raditi na decentralizaciji, ali ne samo tako što ćemo rešavati statuse lokalnih samouprava, pa ih preimenovati iz opštine u grad ili im dati status opštine, već ta decentralizacija mora da počiva prvo na povećanju finansija na nivou lokalnih samouprava.

Volela bih, dakle, ja sam sada trenutno u fazi u kojoj pišem predlog izmene i dopune ovog zakona, sačekaću da se ovaj usvoji, pa da mogu, da bude kompletan, dakle predložiću to isto i za Zemun. Zemun je 1934. godine administrativno preko Savskog mosta praktično pripojen Beogradu, do tada je bio grad i zaista je postao deo Beograda nakon Drugog svetskog rata. Dakle, pre toga je bio grad, sada ima status opštine, a velika naselja kao što su Zemun Polje, Ugrinovci, Batajnica, koji imaju veliki broj stanovnika, imaju potrebu da budu opštine, to na žalost nisu.

Ja se nadam, pošto očekujem da će vladajuća većina podržati ovaj zakon i sama ću ga i ja podržati, očekujem da će i danas-sutra moj predlog zakona naići na dobru volju sa druge strane i da ćemo uspeti od Zemuna da dobijemo jedan grad, ono što je nekada i bio.

Što se tiče izbora guvernerke Narodne banke Srbije, mislim da su apsolutno svi predstavnici opozicije rekli sve što imaju. Mogu samo da ponovim da se njoj na teret stavljaju različite afere, kao što je kupovina stana od strane „Telekoma Srbije“, tj. firme u kojoj je ona nekada radila, da je koristila i zloupotrebljavala službeni automobil za potrebe članova svoje porodice, da ima sumnjiv doktorat i izostanak zaštite korisnika bankarskih usluga. Jednu stvar koju sam dobila iz spoljnog sveta da je pozitivno, a to je stabilan kurs. S obzirom da jedna pozitivna stvar ne može da nadjača afere koje ona ima, nažalost, na svom teretu, mi u tom smislu nećemo podržati njen izbor.

Što se tiče Predloga odluke o izboru predsednika sudova, ne ulazeći u predložene kandidate, moja koleginica je započela tu temu, nedostatak vremena je imala pa je prekinuta, mi se brinemo kakva je u stvari efikasnost sudija u Srbiji, imajući u vidu da u izveštaju o napretku Srbije postoji jedan podatak koji kaže da izveštaj Evropske komisije o efikasnosti pravosuđa i da je evropski prosek 21 sudija na 100 hiljada stanovnika, a prema godišnjem izveštaju o radu sudova, Visoki kasacioni sud je izneo podatak da mi imamo čak 37 sudija na 100 hiljada stanovnika, što je 43% više nego što je evropski prosek. Pitamo se, da li ima potrebe da imamo toliki broj sudija s obzirom da nismo 43% efikasniji od evropskog proseka praktično.

Dakle, neki zakoni su nam korektni, neki nisu, tako ćemo i glasati u danu za glasanje. Još jednom ću da ponovim, ovo treba da se nastavi i da ide ka građanima, ne ka narodnim poslanicima i nadam se da će načelo neposredne demokratije biti upotpunjeno načelom transparentnosti. Hvala.
Zahvaljujem, predsedavajuća.

Prvo pitanje upućujem gradonačelniku i ministarki Zorani Mihajlović. Imajući u vidu da je gotovo čitava kampanja za beogradske izbore bila usmerena na obećanja koja su više nego ambiciozna, zanima me kada će se realizovati obećanje koje je predsednik dao građanima Batajnice u toku kampanje, a koji godinama unazad muku muče sa kanalizacijom koje u najvećem delu naselja uopšte nema? Problem predstavlja ne samo fekalna kanalizacija koja nedostaje, već i nedostatak kišne kanalizacije, a koja građanima Batajnice stvara izuzetno velike probleme.

Nema te obilnije kiše, kao što smo unazad par dana imali situaciju sa padavinama, koja praktično ne parališe delove Batajnice. Među najkritičnijim delovima izdvojila bih deo koji od Batajnice vodi ka Novoj Pazovi, a zatim i deo koji vodi od Batajnice ka naselju Banovci i deo koji se naziva Šangaj, a naslanja se na još jedno zemunsko naselje, a to su Busije. Sva ova naselja imaju problem sa kišnom kanalizacijom.

Potpuno sam svesna da investicija nije mala, ali sam sigurna u to da je mnogo manja od saniranja eventualne štete. Nisam maštovita kao što je, recimo, Zoran Radmilović u predstavi „Radovan treći“ predložio da se o istom trošku napravi kanalizacija i metro, ali sam sigurna da postoji neko smisleno rešenje.

Šalu na stranu, na slikama koje ću vam sada pokazati možete videti da su poplavljene ulice u Batajnici, među njima je majora Zorana Radosavljevića, koja je inače i glavna ulica, zatim ulica Marka Peričina Kamenjara i Dalmatinskih brigada. Sve ove kuće izgledaju kao da plivaju po rekama, a u stvari se nalaze na zemljištima. Vreme je da se postave rokovi za sva obećanja koja su data u predizbornoj kampanji i odrede se prioriteti. Prioriteti za naselje na 22 kilometra od centra Beograda nisu fontane i jarboli, već najobičnija fekalna i kišna kanalizacija.

Još jedno pitanje za ministarku Mihajlović tiče se istog naselja. Obilaznica koja se gradi oko Batajnice, čini mi se, je započeta sa izgradnjom negde pre 10 godina. Batajnica je pre izgradnje bila povezana direktnim izlazom na auto-put. Međutim, kada su krenuli radovi Batajnica je praktično odsečena od auto-puta. Postoji jedan deo industrijske zone koji se nalazi između Batajnice i Zemuna, koja je praktično, manje-više, nekim putevima koje su sami privrednici otvarali spojena sa auto-putem, ali to nije ozbiljno rešenje. Sama Batajnica se praktično nalazi u jednoj izolaciji. Ne zna se kada je haos veći, kada đaci, studenti, radnici gravitiraju ka Beogradu u prepodnevnim satima ili onda kada se sa svojih obaveza vraćaju kućama.

Ako malo bolje analizirate najave izvođenja radova, videćete da se oni intenziviraju tokom predizbornih kampanja, što je slučaj sa 2012, 2014, pa i ovom poslednjom kampanjom i da odmah nakon toga utihnu.

Prema popisu iz 2011. godine, Batajnica ima 48.000 stanovnika. Danas sigurno mnogo više i veliki broj građana je zbog toga što nema izlaz na auto-put praktično paralisan. Kada će biti otvoren izlaz na auto-put?

Pitanje, takođe, za ministarku Zoranu Mihajlović. Iz zaseoka Lipik, selo Tulari, u opštini Ub, ima mnogo dece koja idu pešice do škole, odnosno taj put je negde oko dva kilometra. Put je ne asfaltiran i loš. Dok je lepo vreme i nekako deca tuda prolaze do škole, ali čim padne kiša bez dubokih čizmica ne mogu da se pojave u školi. Pisali su mi roditelji ove dece da postavim pitanje u Skupštini, ja to danas činim, da li je u planu da se i ovoj deci obezbedi normalan prilaz do škole koju pohađaju, da li mogu očekivati ovaj put saniran do početka naredne školske godine, što je u septembru?

Pitanje za novoizabranog ministra finansija. Mi smo predlog o tome kako može da se reši kriza sa povećanjem cene goriva u Srbiji poslali neposredno pre nego što su krenule blokade u Srbiji. One su krenule od 8. juna i do danas su prilično intenzivirane. Pitamo vas – kada ćete nam poslati odgovor da li vam je predlog prihvatljiv, s obzirom da nam se čini da nema adekvatnijeg rešenja od smanjenja akciza i obračuna PDV na same akcize? Dakle, mi imamo kratkoročno i srednjoročno rešenje, poslali smo ga novoizabranom ministru finansija, očekujemo odgovor. Jako je važno da građani Srbije znaju da je iz Skupštine Srbije poslat predlog rešenja. Pokret centra i poslanička grupa Slobodni poslanici su ovo rešenje poslali pre nego što su barikade krenule.

Imajući u vidu da se preti saobraćajnom policijom, savetujem svima da obuku svoje prsluke i da obeleže propisno automobile. Hvala.
Zahvaljujem.

Poštovana predsednice Vlade, na kraju ove rasprave neću komentarisati to da li gospodin Siniša Mali kao kandidat za ministra finansija ima pravi ili lažni doktorat, neću komentarisati ni da li je on vlasnik 24 stana na bugarskom primorju, niti da li je odgovoran za rušenje objekata u Hercegovačkoj, niti da li je odgovoran za lošu privatizaciju Beopetrola, kao ni da li je on odgovoran za loš sporazum između Er Srbije i Etihada, niti za bezobrazno skupu novogodišnju jelku, niti da li je on odgovoran za aferu vezanu za sporan ugovor u vezi sa „Beogradom na vodi“, fontane na Slaviji itd, neću jer on je isključivo i samo vaš teret i vladajuće većine koja će ga, sve je izvesno, danas izglasati.

Mene i građane ove zemlje može jedino da interesuje samo ono što je u domenu budućeg ministra finansija, a to je ono bez čega je on danas, odnosno juče i danas došao u ovu Skupštinu, a to je plan rada. Da li će da nastavi da radi ono isto što su radili njegovi prethodnici u nekoliko prethodnih vlada? Koje konkretne mere planira da preduzme kako bi se boljitak građana video ne samo na televiziji, već i u njihovim novčanicima?

U Srbiji se jako loše i teško živi. Od brojeva koji se tiču suficita i GDP i svih ostalih tuđica, generalno građanima nepoznatim, građanima se svakako vrti u glavi. Predstavljanje tih brojeva u javnosti izgleda tako da se svaki pojedinac zapita – da li samo sa mnom nešto nije u redu kada su svi tako uspešni? Kako je moguće da je prosečna plata tih imaginarnih 450 evra, a meni je frižider prazan, prazan mi je pasoš, prazan mi je rezervoar, na pijacu retko kada odem i prazan mi je novčanik? Da li to znači da sa mnom nešto nije u redu kada i na televiziji lepo kažu – pogledaj u kakvo blagostanje nezaustavljivo srljamo?

Ovo je najvažnije ministarstvo. Ni jedno ministarstvo nije važno koliko je važno Ministarstvo finansija. Stoji da ovo ministarstvo mora da sarađuje sa svim drugim ministarstvima, ali bez dobrog rukovođenja ovim ministarstvom, o kulturi, recimo, možemo samo da razgovaramo, o dobroj zdravstvenoj zaštiti i kvalitetnom obrazovanju, možemo samo tome da se nadamo. Da ne nabrajam dalje.

Kada najranjiviji pojedinac u Srbiji od svog rada bude mogao da živi dobro i dostojanstveno, tada za ovu državu i za ovo društvo možemo reći da je prosperitetno. Sve dok se samo pune džepovi pojedinaca, a zakoni u ovom domu usvajaju u njihovu korist, od bajki da se u Srbiji živi dobro imamo samo to – bajku.

Onaj ko vodi ovo ministarstvo, tj. onaj ko treba da vodi ovo ministarstvo, ne sme biti ni kumovski, ni prijateljskim, ni bratskim, niti bilo kakvim drugim vezama povezan sa ovim pojedincima i svoje odluke ne bi smeo da prilagođava njima.

Filozofija ove Vlade, a nažalost i mnogih vlada pre ove, uopšteno govoreći nam se ne dopada. Posle svakog lošeg kandidata dolazi još gori i ovo nije samo slučaj sa ministrima, ovo je slučaj na svim nivoima. Takva je situacija sa gradonačelnicima, predsednicima opština, direktorima javnih preduzeća, predstavnicima nezavisnih institucija i da ne nabrajam dalje. Jedan opšti trend degradiranja je prisutan.

LJudi možda u Srbiji nisu gladni, ali su svakako zbog velikih apetita pojedinaca uskraćeni da vode jedan dostojanstven život. Sa oko 200 do 250 evra mesečnih primanja, što jeste realnost, građani, kao što rekoh, možda nisu gladni ali sigurno ne putuju, ne odlaze u pozorišta, ne druže se, povlače se u sebe i jednostavno se bave pukim preživljavanjem.

Od predsednice Vlade, ministra finansija neću da slušam u ovom domu kako se ovde brani od afera. Hoću da čujem plan. Građani Srbije hoće da čuju plan - kako planira da im pomogne da vode dostojanstven i ispunjen život u skladu sa vremenom u kojem žive? Nažalost, ostali smo uskraćeni za mnoga pitanja među kojima kao glavna izdvajamo. Kako budući ministar finansija planira da smanji javni dug i o kakvim bi možda eventualno boljim aranžmanima za vraćanje kredita mogao da nam govori? Šta planira u vezi sa smanjenjem poreza i doprinosa posebno na najniže zarade čime bi se značajno povećala zaposlenost i olakšalo delovanje u okviru malih i srednjih preduzeća? Šta planira, odnosno da li teži ka tome da se smanje i ukinu neki parafiskalni nameti koji takođe opterećuju mikro, mala i srednja preduzeća? Šta misli o povraćaju PDV i zašto kasni u izdavanju rešenja paušalcima u razumnim rokovima, da građani koji uredno bi hteli da plaćaju svoj porez rešenja dobijaju u razumnim rokovima, a to znači ne više od godinu dana kakva je situacija danas. Šta misli o ukidanju subvencija strancima i nelojalnoj konkurenciji? Kakav plan nudi za javna preduzeća, a da se on ne svodi na puko uposlenje partijskih poslušnika?

Hteli smo da čujemo nešto više o konkretnijim rešenjima za najranjivije društvene grupe?

Naša poslanička grupa neće podržati izbor Siniše Malog za ministra finansija zbog nedostatka plana… (Isključen mikrofon.)