Hvala potpredsedniče.

Poštovani ministre, koleginice i kolege, mi često u parlamentu raspravljamo o zakonima, o izmenama i dopunama zakona koji se tiču usaglašavanja našeg pravnog okvira sa standardima koji važe u EU, ali danas kada govorimo o Zakonu o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda, on ima posebno mesto.

Uz Zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju i u Zakonu o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju ovaj zakon čini jaku osnovu za razvoj poljoprivredne delatnosti u Srbiji. Usvajanjem ovog zakona mi ćemo stvoriti jedan okvir, stvorićemo jedan povoljan ambijent da unapredimo tržište poljoprivrednih proizvoda. Standardi kvaliteta, intervencija na tržištu, informacije koje dobijamo sa tržišta i usaglašavanje sa standardima drugih država su samo neki od segmenata koje tretira ovaj zakon.

Kada govorimo o trgovini već na početku smo govorili o tome da je ovu oblast regulisao samo Zakon o trgovini, moramo da konstatujemo da principi tržišne ekonomije ne mogu jednostavno da se preslikaju na oblast poljoprivrede. Jednostavno, svaka država na svetu koja se ozbiljno bavi poljoprivrednom i unapređenjem poljoprivredne proizvodnje subvencioniše u ovu oblast i to je jedna uobičajena praksa svuda u svetu.

Mi jedino na taj način možemo da obezbedimo stabilno i snabdeveno tržište. Zamislite kakve bi turbulencije na tržištu nastale kada bi se u poljoprivredi primenjivali surovi zakoni tržišne ekonomije, surovi zakoni, slobodno mogu da kažem, ponude i potražnje bez bilo kakvih intervencija i bez bilo kakvih subvencija.

Ovaj zakon omogućava da imamo na raspolaganju nove mehanizme, da država reaguje na tržištu i podrazumeva četiri vrste intervencije. Pored posebnih i hitnih intervencija izdvojiću još dve. To su javne intervencije i podrška privatnom skladištenju.

Javne intervencije podrazumevaju da će se znati šta će biti referentna cena, kako se određuje i u kom periodu se ona određuje. Na taj način sa druge strane proizvođačima se šalje još jedna jasna poruka da će se uzimati u obzir i kvalitet njihovih proizvoda i na osnovu toga će se određivati cena proizvoda.

Što se tiče podrške privatnom skladištenju već smo dovoljno i rekli o tome i važno je da se na taj način otvara jedan novi mehanizam, da se izbalansira cena na tržištu poljoprivrednih proizvoda u situaciji kada dođe do određenih poremećaja. Navedeni su primeri i maline i mesa gde će skladištarima biti upućene određene subvencije da uskladište određenu robu dok ne dođe do stabilizacije cena na tržištu.

Takođe, važno je da kontrolno telo, posebno stručno telo izgradi kredibilitet, da proizvođači steknu puno poverenje u jedan takav sistem i da te procene budu objektivne da bi sa jedne strane stimulisali i proizvođače da budu fokusirani na kvalitet, ali i da otkupljivači ne ostanu kratkih rukava.

Važno je da izbegnemo neke situacije kao što su bile ranije da kvalitet procenjuju isključivo otkupljivači i na osnovu toga oni određuju cenu proizvoda, a proizvođači da nemaju nikakve mehanizme da dokažu kvalitet svojih proizvoda.

Ono što je potrebno poljoprivrednicima jeste izvesnost, da imaju neku vrstu garantovane cene. Mi smo taj koncept garantovanih cena u bukvalnom smislu napustili pre 20 godina, ali je zato važno da država nađe mehanizme da pomogne poljoprivrednim proizvođačima da nikada ne budu ne budu na gubitku. Postoje mehanizmi koji su prihvatljivi i takav sistem postoji već u Evropskoj uniji. Proizvođači imaju puno pravo da očekuju neku vrstu garantovanih cena, jer jedino tako mogu obezbediti dohodak sebi, ali i budućnost što se tiče poljoprivredne proizvodnje.

Usvajanje ovog zakona će omogućiti da se ugovorom reguliše odnos između otkupljivača i proizvođača i da se na ovaj način izbegnu bilo kakve zloupotrebe prema proizvođačima, ali i da se zaštite otkupljivači.

Cilj je da novi zakonski predlozi unaprede razvoj poljoprivrede, da sami poljoprivrednici mogu da računaju na sigurnost kada govorimo o otkupu i otkupnim cenama, a da se usvajanjem standarda postigne takav kvalitet proizvoda da naši proizvodi budu konkurentni na svetskom tržištu. I to će, naravno, pozitivno uticati na izvoz poljoprivrednih proizvoda.

To su samo neki od razloga zašto će Socijaldemokratska partija Srbije podržati ovaj predlog zakona. Hvala.

Hvala, potpredsedniče Skupštine.

Poštovani predsedniče Republike, poštovani ministri, poštovani direktore Kancelarije za KiM, poštovani predstavnici Srba sa KiM, mi smo i pre dve godine vodili jednu sličnu raspravu u parlamentu kada govorimo o KiM. Danas kada govorimo o Izveštaju koji se odnosi na pregovore i o Izveštaju Odbora za KiM, možemo slobodno da kažemo da se posle nekog vremena nalazimo u toj situaciji, kao da ponovo stanemo ispred ogledala, da pogledamo sebe i da vidimo realnost i dužni smo da se iznova suočavamo sa istinom, ma koliko ona bila bolna ili ohrabrujuća.

Upravo naša današnja spremnost da u plenumu čujemo različita mišljenja, različite stavove, političke ideje, pokazuje koliko smo zreli kao društvo.

Kada govorimo o kosovskom pitanju, moramo prvo da se zapitamo i kada sa istorijske jedne distance pogledamo, da li smo oduvek znali ono šta želimo? Ako napravimo jednu istorijsku paralelu, još od Prizrenske lige, odgovor je jasan - Albanci su uvek imali jasan cilj. Mi još od tih vremena nismo bili sigurni šta želimo. Znali smo šta nećemo. Za to vreme, mogu reći stotinu godina i više, Albanci su pravili strategiju, crtali svoje ciljeve, tražili u međunarodnoj zajednici podršku.

Čini mi se da je sada naša politika drugačija. Ne da mi se čini, nego sam siguran. Sada imamo jednu jasniju sliku, jasniju politiku. I upravo zbog toga nam je potrebno jedinstvo. Zato Socijaldemokratska partija Srbije pruža punu podršku i predsedniku Republike i Vladi Republike Srbije da zajedno dođemo do najboljih rešenja. I to nije samo deklarativna podrška, to je iskrena podrška.

Retko gde se na svetu istorijski i etnički principi tako sukobljavaju, tako izoštreno i direktno kao na KiM. Kada kažemo reč - Kosovo, kod nas Srba ona izaziva osećaj da je to srž i izvor našeg nacionalnog identiteta, kod Albanaca ona je sinonim za njihovu kuću, jer su svesni da na KiM je uglavnom većinsko albansko stanovništvo. U pregovorima se koriste različiti argumenti. Nekada istorijski nemaju tako jaku snagu. Etnički principi znaju često da budu opasni, jer ostavljaju mogućnost tinjajućeg konflikta.

Zbog toga se u traženju rešenja moraju uzeti svi ostali činioci, i teritorijalno-politički, kulturno-istorijski i spoljno-politički. Uostalom, za kosovsko pitanje se već više desetina godina govori da je to problem "sui generis". I ako se tako govori, onda na tom tragu moramo da tražimo rešenje.

Nije sve tako crno i belo, pa tako i rešenje za KiM mora da bude posebno, mora da bude specifično. Od početka krize u SFRJ, od raspada te države mnoga rešenja su bila da se reši kosovski čvor i čini se da je svako sledeće bilo nepovoljnije po Srbiju, od onog prethodnog. Tako smo od predloga za autonomijama, u okviru Republike Srbije došli do Rambujea, preživeli bombardovanje, imali plan Martija Ahtisarija i došli do samoproglašene nezavisnosti.

Sa druge strane svaki novi pregovarač sa albanske strane je bio rigidniji, radikalniji. Na početku je to bio Azem Vlasi, kasnije Ibrahim Rugova. Nezaboravimo da je jedno vreme potpuna kontrola došla u ruke nekadašnjih komandanata OVK, Hašima Tačija, Ramuša Haradinaja. Sada te pregovore vodi Albin Kurti. Dobro znate i sami ste rekli da je on u ovom trenutku čini se, najrigidniji od svih prethodnih, ali moramo i mi nekada da se zapitamo kako smo se ponašali u prošlosti. Čini se da smo žmurili pred realnošću, izgubili smo nekada i vreme, izgubili i potencijal koji smo imali da sami pokrenemo inicijativu, da sami sebi napravimo bolju poziciju.

Zato je važno što sada pravimo iskorak. Sada radimo drugačije, sada radimo razumnije. Suočavamo se sa istinom, uvažavamo realnost. Hvatamo se u koštac sa problemima i siguran sam da ćemo naći zadovoljavajuće rešenje.

Kada govorimo o svemu tome moramo da uzmemo sve okolnosti iz moderne srpske istorije počevši od Kumanovske bitke oktobra 1912. godine kada je simbolično oslobođena stara Srbija, pa sve do Kumanovskog sporazuma 1999. godine kada su međunarodne snage iz mirovne misije ušle na Kosovo i Metohiju.

Povratak na staro je nerealan. Jednostavno možemo da postavimo pitanje – da li bi bila održiva ona zemlja u kojoj sigurno 1,5 miliona Albanaca bojkotuje svoje institucije i prezire državu u kojoj živi? Odgovor je da ne može.

Sa druge strane, da li može tzv. Kosovo da postane kredibilan međunarodni subjektivitet bez dogovora sa Srbijom, bez Rusije, bez Kine kao stalnih članica Saveta bezbednosti? Isti je odgovor – ne može.

Očigledno je da postoje velike razlike u pregovorima između Beograda i Prištine i one nisu od juče. Postoji jedan nepremostivi jaz između našeg minimuma na koji pristajemo i njihovog maksimuma koji oni traže. Prištinski Albanci ne pristaju na ništa manje od nezavisnosti. Mi sa druge strane možemo da razgovaramo i otvoreni smo da razgovaramo o svemu osim o nezavisnosti. Čini se da se te polazne pozicije nisu promenile ni za pedalj već dve decenije.

Sigurno je da stanje zamrznutog konflikta ne odgovara ni jednima, ni drugima u ovoj situaciji. To koči i jedne i druge. Koči i ekonomski razvoj, koči evropski put, koči modernizaciju. Pitanje je ko dobija odugovlačenjem? Čiji je saveznik vreme?

Ako se pregovori odugovlače u nedogled bez konkretnih rešenja, po principu – kreni, stani, mi ćemo možda gledati neku vrstu puzajuće nezavisnosti pred našim očima, a da smo bespomoćni da bilo šta uradimo i da se za nešto konkretno izborimo.

Vi ste, predsedniče, malopre govorili i izneli podatke o strukturi stanovništva na Kosovu i Metohiji. Ti podaci su zabrinjavajući. Još više zabrinjava činjenica da ako uzmemo digitron u ruke i pogledamo parametre, pogledamo procene nataliteta, migracije, ne moramo da gledamo 50 godina unapred, dovoljno je da pogledamo 20 godina i videćemo kakav će odnos biti stanovništva na Kosovu.

Zamrznut konflikt usporava i naše evropske integracije. Svedoci smo da se naš proces pridruživanja EU godinama unazad vezuje za napredak u pregovorima sa Prištinom.

Sa druge strane sve države u okruženju članstvo u EU vide kao jedini način da izađemo svi zajedno iz jednog začaranog kruga prošlosti koji su obeležili sukobi i konflikti.

Ne smemo ni da smetnemo sa uma da je svaki nerešeni konflikt, svako nerešeno pitanje potencijalna opasnost. Nama u ovom trenutku ne odgovara bilo kakva naznaka nestabilnosti. Najmanje odgovara nama. Ako pogledamo investicije u regionu videćemo da je najveći broj usmeren u Srbiju. Ne odgovara to ni drugima. Svaka vrsta nestabilnosti, odnosno narušavanje pravno-političke stabilnosti moglo bi da ugrozi dalji ekonomski razvoj, da pokoleba ozbiljne strane kompanije da posluju na našem tržištu.

Ne zaboravimo ni to da je Albin Kurti nakon što je pobedio na prošlim izborima odmah rekao da pregovori sa Beogradom nisu u vrhu liste prioriteta za njega. To je možda bilo iznenađenje za sve, ali očigledno da postoji razlog za takvu vrstu nezainteresovanosti.

Nažalost, možemo čuti kod nas da se većina, odnosno dobar deo javnosti zalaže za zamrznut konflikt i to je sigurno još jedna otežavajuća okolnost kada se vode pregovori o Kosovu i Metohiji.

Uvek možemo, i to opravdano, da se zapitamo da li se međunarodna zajednica postavila na najbolji način prema ovom problemu? Očigledno je da kosovsko pitanje više nije centralno pitanje kojim se bavi Brisel. Imaju oni svojih problema, ima drugih problema u Evropi i briselska administracija je zaokupljena i tim problemima.

Čini se da se više bave tehničkim stvarima nego što su fokusirani na postizanje celovitog i sveobuhvatnog rešenja.

Mi smo u Socijaldemokratskoj partiji Srbije pre nekoliko godina predstavili neku našu ideju kako bi trebalo da se odvija rešenje kosovskog problema. Predsednik naše stranke, Rasim Ljajić, je taj predlog i izneo u javnost. On podrazumeva rešavanje problema u tri faze i to baš po fazama gde jedna sledi drugu.

Smatramo da u prvoj fazi bi trebalo otkloniti sve barijere koje se odnose na ekonomiju, na trgovinu, da se omogući slobodan protok robe, ljudi, kapitala, bez ikakvih administrativnih ograničenja. Tada smo predložili i formiranje neke vrste slobodne ekonomske zone koja bi bila na severnom delu Kosova i Metohije gde bi se slobodno ulagalo bez ikakvih barijera i od strane centralne Srbije i sa teritorije južno od Ibra.

Cilj je da ovakva ekonomska saradnja stvori povoljnu klimu za rešavanje drugih problema, drugih političkih pitanja. Neće ekonomska pitanja rešiti sve probleme, neće ona dovesti do sveobuhvatnog sporazuma. Ne zanosimo se time i svesni smo toga, ali smatramo da je napraviti bar jedan početan korak, da je važno napraviti početni uspeh, jer onda ohrabruje, on stvara pozitivnu klimu da uđemo u dalje razgovore.

Druga faza pregovora bi podrazumevala rešavanje statusa imovine Srbije na Kosovu i Metohiji, zaštitu kulturne baštine crkava i manastira i formiranje zajednice srpskih opština. Podaci Republičkog geodetskog zavoda govore da zemljište u vlasništvu Republike Srbije iznosi 29%, to je skoro trećina od ukupnog zemljišta na Kosovu i Metohiji. Vrednost nepokretnosti je veća i procenjuje se na desetine miliona evra.

Ne smemo da zaboravimo ni činjenicu da je posredstvom Fonda federacije za kreditiranje nedovoljno razvijenih područja i nedovoljno razvijenih pokrajina od 1966. do 1990. godine na Kosovo i Metohiju uloženo preko 4,37 milijardi dolara, od čega je učešće Srbije bilo više od trećine.

Svakako da postoji značajan obim privatne svojine koju treba vratiti vlasnicima ili ih obeštetiti putem novčane nadoknade i na nama je da obezbedimo validnu dokumentaciju za svaki objekat, za svaku parcelu da bi to koristili kao argument u pregovorima.

Ništa manje važno, možda i važnije, zaštita kulturne baštine, zaštita crkava, zaštita manastira na teritoriji Kosova i Metohije. Kada govorimo o našoj kulturnoj baštini možemo reći da ona nije samo naša, ona ima toliku vrednost da se smatra evropskom kulturnom baštinom, ali nažalost u poslednje vreme vidimo tendenciju da institucije u Prištini teže da prisvoje našu kulturnu baštinu i nameću jedan novi termin – kosovska baština. Svetska praska i sve međunarodne organizacije potvrđuju da baština pripada narodu i državi, a nikako teritoriji. To je jasno pokazano i u izveštajima UNESKO-a.

Zato je važno da obezbedimo posebnu zaštitu manastira, crkava, odnosno svih objekata koji pripadaju Srpskoj pravoslavnoj crkvi, da garantujemo bezbednost sveštenstvu, da nađemo mehanizam koji će biti dugoročan, da se prestane sa gradnjom industrijskih postrojenja i da se zaustavi urbanizacija zemljišta oko crkava i manastira.

Na teritoriji Kosova i Metohije je karakteristično postojanje jednog duboko podeljenog društva. Srpsko i drugo nealbansko stanovništvo nestaje, žive uglavnom u enklavama kada govorim o teritoriji južno od Ibra. Moraju se tražiti modeli koji obezbeđuju i individualna i kolektivna prava da ljudi sami odlučuju o pitanjima koja se tiču njih samih.

Zato je važno da nastavimo da insistiramo na formiranju zajednice srpskih opština. Uostalom, to je i deo Briselskog sporazuma i sigurno da međunarodna zajednica snosi odgovornost zašto još uvek osam godina nakon potpisivanja Briselskog sporazuma nije formirana zajednica opština. Na nama je da insistiramo na tome, jer utisak je da sada četiri opštine na severu Kosova i Metohije stoje negde kao čardak ni na nebu, ni na zemlji.

Konačno, treća faza o kojoj sam govorio tiče se članstva prištinskih institucija u međunarodnim organizacijama. Mi smo za sada postigli više uspeha, sprečili smo članstvo mnogih njihovih institucija u međunarodne organizacije, ali i činjenica da su oni svojom upornošću probili određene barijere, da su uspeli da se učlane u određene kulturne, sportske i političke organizacije.

Tu možda treba da se zapitamo da li treba da imamo drugačiji pristup, da vidimo koji je naš interes, pa tamo gde nismo ugroženi da razgovaramo o tome, da bismo imali konkretne benefite od toga.

Na kraju, potrebno je, kada se reše ta konkretna pitanja u praksi, potpisati i sporazum o normalizaciji, treba uzeti i razmatranje o određenom prelaznom periodu da se ta rešenja realizuju, da se implementiraju u praksi, jer nas iskustvo Briselskog sporazuma tome uči. Svesni smo i da je nemoguće napraviti jedan sveobuhvatan dogovor bez prisustva velikih sila, bez SAD, bez EU, bez Rusije.

Kada govorimo o svemu ovome, ne mislimo da je ovo idealno rešenje, idealno rešenje ne postoji. Nije ovo ni pravedno rešenje. Hajde da probamo da nađemo najmanje nepravedno rešenje. Potrebno je da pomerimo stvari sa mrtve tačke, da napravimo konkretan uspeh, svaki konkretan uspeh je bolja motivacija da nastavimo da se dogovaramo i svaki konkretan uspeh, kao što je i Briselski sporazum, kao što je i Vašingtonski sporazum, ohrabruje dalji tok razgovora.

Poštovani narodni poslanici, kada govorimo o Kosovu i Metohiji, mi moramo da gledamo u budućnost. Iznad nas uvek lebdi kosovski mit. Taj mit je duboko ukorenjen u kolektivnoj svesti našeg naroda. Nisam želeo da govorim o njemu. Taj mit je večan. Kao što je bio nekada zvezda vodilja i kao što je taj mit sačuvao naš nacionalni identitet i doprineo obnavljanju državnosti, ne smemo da dozvolimo da nas mit sputava da dalje koračamo u budućnost, on je uvek tu da nas opominje i da nas podseća, to je sigurno. Nema trajnog niti dugoročnog mira bez dogovora obe strane. Ne mogu svi da dobiju sve. Nije pobeda da mi dobijemo sve, a da Priština izgubi sve. I obrnuto. Pobeda je mir, pobeda su zadovoljni ljudi koji žive na Kosovu i Metohiji. Hvala.

Hvala potpredsednice.

Poštovani predstavnici nadležnih komisija, koleginice i kolege narodni poslanici, najpre moram da pohvalim praksu koju smo ustalili u ovom sazivu da redovno raspravljamo o izveštaju nadležnih komisija, nezavisnih regulatornih tela i posebno mi je drago što su danas ovde predstavnici komisija koje baš vode računa o regulaciji finansijskog tržišta u jednom vremenu koje je jako izazovno za sve nas, naročito i za njih u nekim nepredviđenim okolnostima na koje smo naišli pre godinu dana i koje moramo onako u hodu da svi zajedno savladamo.

Dobro je što na taj način i mi kao parlament obavljamo još jednu od uloga koje imamo, pored predstavničke uloge, pored zakonodavne uloge naravno mi na ovaj način ostvarujemo i kontrolnu ulogu jer smo na neki način nadležni da vršimo kontrolu nad radom ovih komisija.

Rasprave su dobra prilika da svaka poslaničke grupa, odnosno njeni predstavnici iskažu svoje stavove, da ukažemo eventualno na neke nedostatke koji postoje u radu komisija na osnovu njihovih izveštaja, ali i da ukažemo na određena rešenja da bismo zajedno prevazilazili probleme.

Danas je pred nama Izveštaj o radu Komisije za kontrolu države pomoći i ovaj sistem kontrole uspostavljen je na osnovu Zakona o kontroli države pomoći 2009. godine. Dakle, Komisija je negde 2010. godine, ukoliko se ne varam, počela da radi početnim kapacitetom i ne možemo reći da je u povoju, ali u svakom slučaju ima još uvek prostora za njeno usavršavanje, za modernizaciju u njenom radu.

Ona ima istu onu ulogu na našem tržištu koju ima evropska komisija kada govorimo o tržištu EU. Važno je što rad Komisije doprinosi najpre povećanju transparentnosti, odnosno javnosti ima uvid na koji način se troši novac iz budžeta. Konkretno u ovom slučaju na koji se način troši novac koji ide na ime državne pomoći i mi iz SDPS uvek ističemo da je važno da svaki građanin zna tokove novca iz budžeta od onog trenutka kada na osnovu poreske naplate ili administrativne takve ili na bilo koji način novac uđe u budžet do onog trenutka kada se isplati krajnjem korisniku, u ovom konkretnom slučaju kada govorimo o državnoj pomoći.

Na taj način mi otklanjamo svaku sumnju da postoji neka vrsta zloupotrebe, da može doći do bilo kakvog oblika korupcije. Potrebno je i da u kontinuitetu radimo, kao što sam već naveo, kao i prethodnih godina, da ojačamo mehanizme koji su na raspolaganju Komisiji za kontrolu državne pomoći. Jednostavno, gospodin Antonijević je malopre govorio o tome, potrebno je da radimo harmonizaciju sa pravnim okvirom koji važi u EU, ali mi kao Skupština moramo da radimo na tome i svi drugi organi u državi da se ojačaju mehanizmi Komisije da bi ona mogla da radi svoj posao kako treba.

Potrebno je da Komisija ima odrešene ruke u nekim situacijama kada govorimo o kontroli, o odgovornosti, o kažnjavanju, u situacijama da dođe do propusta u dodeli državne pomoći, jer napominjem Komisija ne dodeljuje pomoć, ona ne raspolože budžetskim sredstvima, Komisija ne radi selekciju, niti odlučuje koji učesnik na tržištu treba da dobije državnu pomoć i zato je važno da ona ima adekvatne mehanizme, da bi mogla da bude jedan uspešan regulator na tržištu.

Unapređenje kontrole državne pomoći koja prati transparentnost podele onemogućava se stavljanje pojedinih privredih subjekata u povlašćeni položaj. To je veoma važno da bismo sačuvali zdravu konkurenciju na tržištu mi moramo da stvorimo jednake uslove poslovanja za sve učesnike na tržištu i na taj način jačamo slobodnu konkurenciju i stvaramo jednu zdravu klimu za poslovanje.

Takvi uslovi podstiču i dolazak novih investitora i podstiču investicije na domaćem tržištu. Podsetiću da od svih investicija koje dolaze u regionu više od polovine završi u Srbiji. To je posledica jednog dobrog rada u prethodnom periodu.

Da bismo zadržali taj trend, naravno, neophodno je da se stalno i preispitujemo, da vidimo koji su to motivi koji na neki način stimulišu investitore da dolaze u Srbiju. Nekada to bude dobra infrastruktura koja opet ima veze sa državnom pomoći, nekada to bude kvalitetna radna snaga, može da bude adekvatan, odnosno dobar pravni okvir koji investitorima pruža sigurnost, ali često to budu i podsticaji koji država daje investitorima i to najčešće u poslednje vreme bude i opredeljujući faktor da se otvori nova fabrika u Srbiji, posebno kada govorimo o investicijama koje dolaze iz inostranstva.

Tu je važna uloga Komisije za kontrolu državne pomoći jer treba da ukaže na poštovanje uslova za dodelu subvencija. Postoje jasno propisani kriterijumi na osnovu kojih se dodeljuje subvencija. Oni su uspostavljeni još ranije i treba ih se pridržavati.

Svaka ozbiljna kompanija koja dolazi na novo tržište želi da posluje u stabilnim uslovima i u predvidim uslovima. One ozbiljne kompanije koje žele da rade duži vremenski period uglavnom gledaju da rade u stabilnim uslovima, kao što sam već rekao, možda da imaju manju zaradu na početku, ali dugoročno da rade na duži vremenski period i ta zarada se onda vremenom i uvećava. Zato je važno da nastavimo da gradimo stabilne institucije, da unapređujemo naše zakone, da jačamo nezavisna tela. To je jedina garancija da će se poštovati ekonomski ugovori i da će se sačuvati principi zdrave konkurencije u tržišnim uslovima privređivanja,

Još jedan cilj državne pomoći jeste da podstakne ekonomski razvoj nerazvijenih područja. Realnost je da u Srbiji nisu svi delovi ravnomerno razvijeni, zato je potrebno preusmeravati državnu pomoć, odnosno pomoć iz republičkog budžeta u one regione koji su manje razvijeni. Posebno se to odnosi na infrastrukturu. Namera treba da bude u svakom delu Srbije postepeno unapređujemo standard stanovnika da se on jednači, da ne bi postojale drastične razlike i kada govorimo o jugu, zapadu ili krajnjem severu zemlje.

Jedna vrsta pomoći koju želim da istaknem, a koja potiče od države, je tzv. horizontalna pomoć. Ona se odnosi na određen broj nepoznatih korisnika unapred. Ovde preti manja opasnost da se naruši tržišna konkurencija jer ona nije vrsta sektorske pomoći. Pozitivni efekti su višestruki i može da bude usmerena i na male i srednje preduzetnike, za sanaciju, restrukturiranje preduzeća koje je zapalo u probleme, za zapošljavanje novih ljudi, za usavršavanje postojećih kadrova, može da bude usmerena i na oblast kulture, što je veoma značajno.

U svom izlaganju gospodin Antonijević malopre je istakao pandemiju koja je nastala zbog korona virusa pre godinu dana i nove uslove u kojima smo morali da radimo. Lako je kritikovati. I prethodnih godinu dana mnogi su kritikovali poteze Vlade. Sada možemo na neki način da napravimo presek, da podvučemo crtu i da vidimo da li su mere Vlade bile dobre. Ja smatram da su mere Vlade bile odlične. Drago mi je da smo već u tom trenutku pristupili prema preporukama EU, uradili određenu vrstu harmonizacije, tako da ništa nije rađeno ad hok.

Značaj državne pomoći privredi i stanovništvu je tada bio dobro došao. Sada je jasno da paket mera koji je primenjen u ovom vremenskom periodu je bio odličan i mnogo je činjenica koje potkrepljuju ovaj stav. Izgledalo je na početku krize da će privreda posrnuti, ne samo kod nas nego svuda u svetu, izgledalo je da će doći do otpuštanja radnika, ali kod nas se to nije desilo. Mi smo odreagovali na vreme. Državna pomoć je bila preusmerena na pravi način.

Ako pogledamo i vidimo da je na kraju prošle godine stopa nezaposlenosti bila jednocifrena, to je dovoljan dokaz da su mere bile pravovremene i da su bile usmerene na pravi način da bi privreda mogla da funkcioniše.

Nama iz Socijaldemokratske partije Srbije je veoma važno i posebnu pažnju pridajemo kada govorimo o položaju radnika, o njihovim uslovima na radu i zato podržavamo jedan ovakav pristup. Mi smo na ovaj način pomogli privredi da ne dođe do otpuštanja radnika, da zaposleni budu zadovoljni, da poslodavci budu zadovoljni jer su dobili određena sredstva iz budžeta, ostali su konkurentni na tržištu i privredne aktivnosti su bile na istom nivou, recimo, kao i pre izbijanja korone.

Državna pomoć nekada može da naruši konkurentnost na tržištu, ali u ovoj situaciji se pokazalo da je državna pomoć pomogla da određena preduzeća ostanu konkurentna i da ne dođe do njihovog zatvaranja tokom krize. Dovoljno je nekada samo da postavimo pitanje – šta bi se desilo da takva pomoć nije došla na vreme? Sigurno da bismo se vratili nekoliko koraka unazad. To bi onda bio mnogo teži put da se vratimo na prvobitno stanje, a kamo li da unapređujemo dalje naše privredne aktivnosti.

Predmet izveštaja Komisije je bio i sredstva koja su usmerena iz Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacije, posebno se odnosi na onaj deo koji se odnosi na turizam, ta sredstva su bila opravdano usmerena kao što je i Komisija to negde konstatovala. Jednostavno to je jedan od sektora koji je bio najviše pogođen na svetskom nivou za vreme pandemije korona virusa. Samo ću navesti neke cifre koje su bile u Srbiji krajem 2019. godine pre same pandemije, gde smo u toj godini zabeležili boravak 3.689.000 turista, to je jedna rekordna cifra, da je zabeležen porast stranih turista za 8%.

Dogodilo se tada da smo imali više stranih nego domaćih turista i devizni priliv je bio od 1.436.000.000 evra. To je samo pokazalo da svaka državna pomoć koja je usmerena na pravi način i sektoru koji je najviše pogođen, je uvek dobrodošla.

Moram da naglasim da je u izveštaju EK konstatovano da je Srbija umereno pripremljena na području politike u oblasti konkurencije i da su preporuke uglavnom usvojene od naše strane.

Da li može da se unapredi rad Komisije? Naravno da može. Važno je da postoje stabilni uslovi, važno je da postoji zdrava konkurencija. Uvek treba imati na umu, kao što sam na početku i rekao da je uvek tanka ona linija, tanka je granica kada državna pomoć može da ugrozi zdravu konkurenciju, odnosno kada državna pomoć ostavlja određene privredne subjekte u životu i ostavlja ih konkurentnim na tržištu. Hvala.

Hvala, potpredsednice.

Poštovana predsednice Vlade, poštovani ministri, koleginice i kolege, imajući u vidu ozbiljnost današnje diskusije i značaj i težinu odluke koju treba da donesemo nakon rasprave, smatram da je neophodno i ja ću napraviti jednu retrospektivu, odnosno podsetiću na istorijat donošenja Ustava u Republici Srbiji. To govorim jer je dobro da se podsetimo kako su društvene, odnosno istorijske okolnosti ukazivale na potrebu da se u određenom trenutku promeni Ustav, kao što i sada imamo određene okolnosti koje nas, prosto, teraju da promenimo Ustav u jednom našem delu.

Države sa stabilnijom prošlošću, države sa stabilnijim ustavnim uređenjem imaju stabilniji ustavni kontinuitet. Srbija je tokom svoje burne istorije više puta menjala svoj Ustav, nekada delimično, nekada u potpunosti, ali moram da napomenem da je još tokom Srednjeg veka Srbija imala elemente pravne države. Prvi takav akt je nastao početkom 13. veka i to je Zakonopravilo.

Mnoge odredbe Dušanovog zakonika kao skupa zakona feudalne Srbije u svom materijalnom smislu, po materijalnoj sadržini, takođe, imaju ustavne odredbe i najčešće navođene takve odredbe su upravo one o nepreistrasnosti i nezavisnosti sudija čak i od mišljenja samog cara. To samo govori o značaju koje sudstvo, odnosno pravosuđe zauzima u svakom Ustavu.

Vratiću se i na jedan izdanak Francuske revolucije, na Deklaraciju prava čoveka i građanina iz 1789. godine i citiraću. U Deklaraciji se kaže: „Svako društvo u kome nije obezbeđena garancija prava, u kome nije utvrđena podela vlasti nema svoj ustav“. Upravo to govori koliko je taj pravni okvir, koliko je pravosuđe važno za svaki ustav. Ovakva jedna konstatacija u deklaraciji nastala je kao potreba da se ograniči vlast svakog vladara, potreba da se iskaže narodna suverenost i isti takav motiv bio je prisutan i te kako u kreiranju prvog srpskog ustava, Sretenjskog ustava 1835. godine, gde je postajala potreba da se ograniči aposlutna vlast tadašnjeg vladara kneza Miloša.

Ovaj ustav je u tom trenutku je bio jedan od najmodernijih ustava u Evropi, ali je, nažalost, zbog neslaganja velikih sila potrajao svega 58 dana. Kasniji ustavi, koliko god su neki od njih išli korak u nazad, ipak su ostvarili značajan uticaj na razvoj demokratskog društva u Srbiji.

Čak i Ustav iz 1869. godine, kojim je uveden jedan novi oblik državnog uređenja, to su oblici koji važe i danas u svetu, i mi smo poprimili obrise takvog oblika državnog uređenja i dan danas naravno usklađen sa svetskim trendovima.

Podsetiću i da je Ustav Kraljevine Srbije iz 1888. godine bio jedan od najmodernijih ustava tada u Evropi. I on je zapravo uveo na vrata, praktično, parlamentarizam u Srbiji.

Svako vreme i istorijski događaji reflektuju se kroz ustav kao najviši zakonodavni akt. Ustav je garancija svakog prava. To pokazuje i Vidovdanski ustav iz 1921. godine, kada je zakonodavna vlast podeljena između kralja i Narodne skupštine.

Kroz istoriju svaka promena ustava, odnosno svaka promena društvenog sistema morala je da bude potvrđena ustavom.

Nakon Drugog svetskog rata smo prešli sa monarhije na republički oblik uređenja i to je potvrđeno Ustavom iz 1946. godine, gde su promovisane neke druge vrednosti, vrednosti kao što su ravnopravnosti svih naroda koji su činili Federaciju Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, ali je promovisan i jedan nov ekonomski koncept kroz Ustav.

Ustavni zakoni su doneti 1953. godine, podjednako važni kao Ustav, koji su upravo promovisali jedan koncept samoupravljanja koji je ostao na snazi dugo godina nakon toga.

Da ustav nekada može da bude dobra osnova za novi koncept razvoja države, ali može da bude i osnova za urušavanje države, pokazuje i Ustav iz 1974. godine, koji je dao veća ovlašćenja republikama, naročito pokrajinama u sastavu Republike Srbije, Vojvodini i Kosovu i Metohiji, i mnogi smatraju da je upravo taj Ustav bio osnova za urušavanje SFRJ.

Mi danas kada razgovaramo o promeni Ustava, govorimo o Ustavu koji je donet pre nešto manje od 15 godina. Tada politički sistem defakto nije promenjen, Srbija je samo postala samostalna država, nije više bila član federacije, ali su se od samog donošenja ovog Ustava mogle čuti kritike na njegov račun.

Ciljano sam izložio kratak pregled razvoja ustavnosti naše zemlje kroz proteklih 200 godina, jer su to argumenti koji govore u prilog neophodnosti da se menjaju i prilagođavaju ustavne norme, usled burnih istorijskih i društvenih promena na našem prostoru.

Zato smatram da je pitanje koje se ovih dana može čuti - da li su nam potrebne ustavne promene, izlišno pitanje. Ustavne promene su nam potrebne. Predstavnici tih teorija koji tvrde da nije potrebno menjati Ustav, često navode primere drugih zemalja gde se ustav ne menja decenijama, navode primer SAD ili možemo navesti i primer Velike Britanije, koja čak i nema Ustav. Ali, sve su to specifičnosti jednog naroda, kao što i naše specifičnosti ukazuju na potrebu promene Ustava. I naši ustavi do sada su bili jedni od najboljih i najdemokratskijih u Evropi, a to smo mogli da postignemo jedino što smo pratili razvoj društvenih odnosa.

Ustavne promene koje pokrećemo ovom današnjom raspravom odnose se na oblast pravosuđa, odnosno na onaj deo koji se tiče izbora nosioca pravosudnih funkcija. To je jedna oblast koja je oduvek bila i biće pod lupom javnosti, zato što onaj koji prosuđuje je takav da se od njega očekuje da radi svoj posao bez greške.

Reforma pravosudnog sistema je u funkciji ostvarivanja načela vladavine prava kao osnovnog principa jednog demokratskog društva. Još je Platon govorio o tome, pokušavajući da pronađe najbolji poredak za državu, na kraju je došao do zaključka da je jedini pravi poredak onaj gde se poštuju, kako je on nazvao, zlatni akordi zakona.

U obrazloženju i koje smo dobili od Vlade Republike Srbije, što smo mogli čuti na nizu javnih slušanja, navodi se da su potrebne promene Ustava da bismo imali cilj, unapređivanje kvaliteta pravde, kao i nezavisnosti, nepristrasnosti, stručnosti, odgovornosti i efikasnosti pravosuđa.

Takođe, cilj je da se promenama ulazak u pravosuđe omoguće po objektivnim kriterijumima, na osnovu pravičnih procedura izbora i otvorenosti za sve kandidate koji ispunjavaju uslove propisane zakonom i, naravno, stručne uslove. Neophodno je, takođe, da VSS i Državno veće tužilaštva budu dodatno ojačani i smatram da smo to sposobni da učinimo, ali to će na neki način povećati i njihovu odgovornost kasnije prilikom donošenja odluka.

Ustavne promene jesu neophodne zbog pristupanja EU, ali smatram da to nije primarni motiv i ne treba da bude glavni razlog zašto pristupamo ustavnim promenama. Mi, pre svega, moramo da vodimo računa o našem pravnom okviru, da stvorimo takav pravni okvir, da imamo takav Ustav pred kojim će svi građani biti tretirani jednako. I cilj treba da bude ujednačavanje sudske prakse, što je garancija jednakosti građana pred zakonom, koju treba da obezbede upravo pravosudni organi. Na tom putu moramo da vodimo računa, pre svega, da zadovoljimo potrebe građana Srbije, zatim, da zadovoljimo potrebe ljudi koji rade u sudstvu i, naravno, da usaglasimo naš pravni sistem sa standardima koji važe u EU.

Dakle, osnovni cilj je depolitizacija pravosuđa, jačanje nezavisnosti sudstva i samostalnosti tužilaštva. Sve je to u skladu sa Akcionim planom, koji je, naravno, usklađen sa pregovaračkim Poglavljem 23.

Parcijalna revizija Ustava je skoro podjednako teška, kao i promena celog Ustava, odnosno donošenje novog Ustava i podjednaka je odgovornost na Skupštini, kao zakonodavnom organu koji učestvuje u proceduri promene Ustava.

Pokrećemo postupak po predlogu Vlade i ne može biti promene Ustava u nijednom njegovom drugom delu. Ovo naročito ističem zbog toga što se prethodnih meseci u javnosti pojavilo mišljenje, odnosno stavovi, koji nisu tačni, da ćemo menjati Ustav u nekim drugim delovima.

Dakle, podsećam još jednom, Ustav se menja samo u onom delu koji je predložila Vlada i ni u jednom drugom delu.

Tačno je da ustavotvorna vlast pripada Narodnoj skupštini, ali pripada i biračima. Još Karl Marks je govorio da Ustav ne stvara narod, već narod stvara Ustav. I Ustav je prema tome shvatan kao izraz narodne suverenosti. I pravni izraz ovako stvorenih društvenih uslova i odnosa koji nastaju jeste zapravo Ustav Republike Srbije.

Poštujući te principe, mi u postupku odlučivanja o promeni Ustava učestvujemo, naravno, sa građanima Srbije podjednako odgovorno, koji će svoj stav iskazati na referendumu. Referendum može da bude fakultativan, može da bude obavezujući, u našem slučaju je obavezujući. I tek onda kada građani Srbije potvrde ustavne odluke, odnosno ustavna rešenja, Narodna skupština će izglasati takve promene.

Naš Ustav moramo da menjamo, kao što sam već i naglasio, jer su to učinile i mnoge druge države koje su se nalazile u našoj situaciji, koje su bile na evropskom putu. I te države su i po nekoliko puta modifikovale svoj najviši zakonodavni akt. Srbija se našla pred ovim izazovom usklađivanja Ustava sa pravnim okvirom EU.

Imajući u vidu da postojeći Ustav Republike Srbije definiše Srbiju kao državu zasnovanu na vladavini prava i socijalnoj pravdi, na načelima građanske demokratije, na načelima ljudskih i manjinskih prava i sloboda i principima i vrednostima koji važe u državama EU, mi ćemo kao socijaldemokratska Srbija itekako podržati inicijativu za promenu Ustava, jer su prosto to principi na kojima se baštini i naš program, odnosno naša programska načela.

Konkretno, o Predlogu Vlade za promenu ustavnih normi koje se odnose na pravosuđe, sa ciljem jačanja sudske nezavisnosti, samostalnosti tužilaštva, kao jednim od osnovnih načela vladavine prava, smatramo da je ovaj predlog opravdan.

Dobili smo, takođe, u međuvremenu i sugestije od Venecijanske komisije. Sugestije se odnose na to da u podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku postoji prostor da postoji jedan politički uticaj, zapravo, da može da postoji politički uticaj zakonodavne i izvršne vlasti na sudsku vlast. Posebno se to odnosi na sastave pravosudnih saveta, odnosno izbore njihovih članova, VSS i Državno veće tužilaštva. Mišljenje Venecijanske komisije za nas nije obavezujuće, ali može da posluži kao jedna korisna instrukcija, kao koristan savet u kom smeru treba da se krećemo i na taj način da pronađemo ravnotežu između standarda koji važe u EU i našeg pravnog okvira, u ovom slučaju konkretno ustavnih rešenja.

Kada govorimo o uticaju zakonodavne i izvršne vlasti na sudsku vlast, neophodno je da, pre svega, definišemo jasan odnos između tri grane vlasti, da ne bismo došli u situaciju, odnosno da bismo na vreme otklonili eventualnu sumnju u način njihove povezanosti i međusobne kontrole.

Ovim ustavnim promenama moramo da pronađemo balans. Stav SDPS je jasan, uticaj politike mora da se ograniči na stručnost, kada govorimo o pravosuđu. Ali, s druge strane, ni struka ne može da ostane bez ikakvih mehanizama kontrole, ne može da postane sistem za sebe, ne može da bude sistem koji nikome neće polagati račune. Ne sme ni u jednoj grani vlasti da se stvori esnafski princip rada, već moramo da budemo svesni da svaka grana vlasti, i zakonodavna i izvršna i sudska crpi svoj legitimitet iz naroda. Naravno, ove ustavne promene daće određena rešenja koja će upravo otkloniti, nadam se, ove nedoumice, da li taj stručni deo crpi određeni stručni legitimitet ili legitimitet svih građana Srbije.

U svakom slučaju, kada govorimo o podeli vlasti i uticaju jedne vlasti na drugu, moramo da shvatimo da moramo da nađemo takve mehanizme gde neće biti zloupotreba, gde svaka grana vlasti može da donosi određene odredbe, određene akte iz svoje nadležnosti, ali da svaka grana vlasti mora da kontroliše odredbe neke druge grane vlasti, odnosno ostale dve grane vlasti, kako bismo uspostavili određeni balans.

Ustav je od velike važnosti za sudsku granu vlasti, ali ipak nezavisnost, nepristrasnost i integritet sudija ne može da garantuje ono što je samo napisano u Ustavu. To se postiže tako što se u sudskoj vlasti uspostavlja jedan princip. To je princip pravičnosti. Dakle, sudije moraju da primenjuju pravo jednako prema jednakima, ne jednako prema nejednakim slučajevima. I osnovni preduslov da sudija primenjuje jedan ovakav princip u svom radu, odnosno odlučivanju jeste da se sačuva njegova nezavisnost i objektivnost.

Sa druge strane, potrebno je obezbediti uslove da se sačuva dostojanstvo i autoritet suda, i to je ono što mi sada radimo. Demokratija nije sama po sebi dovoljna da se sačuva nezavisnost sudstva, kao što ni to što ćemo Ustavom proglasiti da smo pravna država nije dokaz da to jesmo u praksi. To moramo da realizujemo u stvarnosti.

Predsednica Vlade malopre je navela dobre primere, neću da ih ponavljam, koji pokazuju da mi sada i te kako u praksi ostvarujemo načela vladavine prava i da u praksi niko nije politički zaštićen.

Shodno navedenim promenama koje se odnose na pravosuđe, moram da podsetim da je neophodno da prihvatimo i neke ustavne norme koje se odnose na promene nadležnosti Narodne skupštine, baš u oblasti pravosuđa, odnosno o izboru sudija i članova grane koja se odnosi na tužilaštvo.

Promena Ustava koji je predložila Vlada svakako je uslov za dalju reformu pravosudnog sistema. Rezultat ovog procesa treba da budu čvrsti ustavni stubovi oko kojih će se dalje graditi zakoni koji su, mogu reći, pojedini na čekanju, ali i podzakonski akti.

Ovom prilikom želim da pohvalim sve aktivnosti koje preduzima Narodna skupština, koju preduzima Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo, Vlada Republike Srbije, konkretno Ministarstvo pravde, a koji se odnose na organizovanje javnih slušanja. I upravo su ta javna slušanja dobra mesta gde možemo da čujemo različita mišljenja, gde su uključeni i stručnjaci iz ove oblasti i predstavnici civilnog sektora, ali i narodni poslanici, kao predstavnici građana.

Na taj način daje se mogućnost da se kroz dijalog i jednu argumentovanu raspravu dođe do najboljih rešenja. Svako može da ukaže na određene sugestije, svako može da da komentare i nadam se da ćemo imati dobar rezultat na kraju ovog procesa.

Moram i da napomenem da postoje različita mišljenja da li je vreme da se krene u ustavne promene, kao što postoje ona mišljenja gde se govori da smo zakasnili sa postupkom. Predstavnici Društva sudija Srbije su na jednom javnom slušanju iskazali svoj stav da nije povoljan trenutak da se pokrene postupak procedure promene Ustava i taj stav je obrazložen time da ni jedan rok ne može i ne treba da ima prioritet na sadržinu.

Smatram da imamo dovoljno vremena i da rok neće biti ograničavajući faktor i da je moguće pronaći najbolja rešenja koja će biti dugoročna. Nije suština da uđemo u ovaj procese da bismo promenili Ustav samo radi njegove promene. Suština je da dobijemo najbolja pravna rešenja, da taj Ustav kada se izglasa na neki način mi budemo i odgovorni, da taj Ustav uvedemo u život.

Ustav je simbol nacionalnog jedinstva, kao što je to i zastava. U nekim državama Ustav poprima i mitska svojstva. I upravo sam želeo da ukažem na značaj Ustava, na značaj njegove primene za jedan narod. Zbog svega navedenog i zbog značaja koji Ustav ima, odnosno ove ustavne promene, SDPS će podržati inicijativu za promenu Ustava Srbije. Hvala.

Hvala, predsedniče.

Poštovana predsednice Vlade, poštovani ministri, postaviću dva pitanja i oba će biti upućena premijerki Ani Brnabić. Zapravo, prvo pitanje sam planirao da postavim ministru Tomislavu Momiroviću, ali pošto je on odsutan, postaviću vama.

Nekoliko taksi udruženja iz unutrašnjosti Srbije me je kontaktiralo i oni imaju jedan konkretan problem, a to je da ne mogu da nađu adekvatne vozače za svoja taksi vozila. Naime, zakon je takav da je 2018. godine u novembru mesecu podvučena crta, pa su svi oni taksisti koji su do tada radili dobili licencu da mogu i dalje da obavljaju tu delatnost, odnosno da voze za taksi udruženja.

Oni koji se posle toga zapošljavaju moraju da ispune neke od uslova, odnosno tri uslova. Prvi uslov je da da imaju adekvatnu stručnu spremu, konkretno završenu saobraćajnu školu i pet godina radnog iskustva ili, drugi uslov, da imaju određene standarde koji važe za vozače koji rade u inostranstvu i, treći, da imaju sertifikat o stručnoj osposobljenosti, a taj sertifikat izdaje Agencija za bezbednost saobraćaja, ali ga ne izdaje za B kategoriju, nego za C, D i E kategorije.

Oni imaju taj problem što jednostavno ljudi odlaze u penziju i tek vide da će to biti problem. Odlaze u penziju, menjaju posao, nedostaju im vozači. On je naročito izražen u unutrašnjosti Srbije, po gradovima i opštinama koje imaju manji broj stanovnika, jer tamo važi drugačije pravilo – na jedno taksi vozilo idu obično dva vozača. U Beogradu je drugačije – na jedno taksi vozilo dođe jedan vozač i sad i oni kažu da nisu bili dovoljno uključeni u izradu zakona i potrebno je da pronađemo rešenje što pre. Ako ne iznađemo rešenje, oni će tek imati veći problem kako bude prolazilo vreme.

Drugo pitanje je u vezi sa krizom oko korona virusa i odnosi se na posledice koje svakodnevno vidimo. Mi vidimo zapravo da je situacija kod nas iz dana u dan sve bolja. Čini mi se da je danas 326 registrovanih pozitivnih od korone. Ohrabruju rezultati, naravno, da se zatvaraju kovid bolnice, da se one vraćaju u jedan uobičajeni režim i mislim da smo odlično sproveli i taj proces imunizacije.

Međutim, svuda u svetu je izražen jedan drugi problem, a biće sigurno i u Srbiji, a to je da se pogoršala demografska slika. Ono što me konkretno interesuje, znam da smo pre dve i po, tri godine usvojili mere koje podrazumevaju da podstičemo natalitet u Srbiji, ali s obzirom da se u svetu promenila situacija, da je promenjena slika realnosti zbog Kovida.

Šta će država kod nas konkretno učiniti da popravi eventualno tu demografsku sliku? Tu ne mislim samo na natalitet, nego mislim i na migracije stanovništva. Hvala.

Hvala vam na odgovorima. Veoma je važno što i vi kao predsednik Vlade pokazujete jednu otvorenost da razgovaramo o svim pitanjima i da rešavamo sve i što ste pozvali na razgovor da rešavamo te probleme koje imaju taksisti u unutrašnjosti. Nadam se da će i oni biti uključeni u narednom periodu u okviru radnih grupa na izmenama i dopunama zakona. Siguran sam da ćemo i mi ovde u Skupštini podržati sve one dobre predloge.
Takođe, veoma je važno i pravi je način što radimo da očuvamo radna mesta što se vidi po povećanju životnog standarda i po povećanju plata iz meseca u mesec, tako da neću postaviti dalja pitanja. Ovo će biti moj zaključak, naravno i zbog toga što po Poslovniku, najveće poslaničke grupe nekako uvek dobiju najmanje vremena da postave pitanja, tako da ću se odreći trećeg kruga postavljanja, odnosno zaključka. Hvala.

Hvala, potpredsednice.

Poštovani ministre, poštovani predstavnici ministarstava, koleginice i kolege, mi smo prošle sednice, zapravo pre nekoliko dana usvojili izmene i dopune Zakona o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju. Danas kada raspravljamo o izmenama i dopunama Zakona o ličnoj karti, mi samo na taj način usaglašavamo odredbe ova dva zakona.

Član 8. važećeg Zakona o ličnoj karti će se promeniti i na osnovu izmena biće moguće upisivanje u mikro-kontroler ili, kako ga mi zovemo "čip" sertifikata za elektronsku identifikaciju. Na taj način lična karta biće kvalifikovano sredstvo za identifikaciju na daljinu i pristup šemama elektronske identifikacije.

Takođe, svaki građanin ili onaj koji se bavi određenim privrednim aktivnostima, ko poželi moći će i na ovaj način da mu bude upisani kvalifikovani sertifikat za elektronski potpis čime se obezbeđuje viši nivo bezbednosti kada govorimo o ovom vidu poslovanja.

Šta to znači konkretno u praksi? Svako ko je bio do sada zainteresovan da se bavi nekim vidom elektronskog poslovanja i ko je bio zainteresovan za elektronski potpis, elektronski pečat i bilo kakav drugi oblik koji se odnosi na elektronsko poslovanje mogao je postati korisnik usluga samo uz lično prisustvo ili uz javnu ispravu na daljinu. Sada, usvajanjem izmena i dopunama zakona i usaglašavanjem za Zakonom o elektronskom dokumentu, elektronskoj dokumentaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju nudimo jedno novo rešenje, mnogo jednostavnije rešenje. Naime, naši građani koji žive i rade u inostranstvu, ali i strani državljani mogu na ovaj način da izvade sertifikat od strane srpskog pružaoca usluge i koriste ga za pristup uslugama e-Uprave, ali i za sve druge delatnosti koje se tiču elektronskog poslovanja.

Takođe, naši građani u inostranstvu mogu da koriste šeme elektronske identifikacije sa liste koju objavljuje Evropska komisija i na taj način oni imaju pristup elektronskim uslugama u Srbiji. Naravno, sve je to moguće. Naš pravni okvir je usaglašen sa zakonodavstvom država koje su članice EU i omogućeno je priznavanje šeme elektronske identifikacije sa liste Evropske komisije, kao što sam malopre napomenuo. Takođe, stvoreni su uslovi da se uspostavi tzv. čvor i on će omogućiti da sistemi iz različitih država budu kompatibilni i da usaglašeno rade i to nam daje jednu odličnu osnovu za dalji napredak kada govorimo o prekograničnoj saradnji.

Sve ovo posmatram u kontekstu modernizacije javne uprave i to podrazumeva jednostavnije procedure, lakši pristup i bezbedniji pristup građana uslugama iz oblasti javne uprave. Takođe, svaki napred u ovoj oblasti u skladu je, kao što je ministar malopre rekao, sa Projektom Vlade "Stop birokratiji". Zašto ovo govorim? Zato što danas u svetu je uvreženo mišljenje da je birokratija bolest modernog društva i čini mi se još kada je skovana ova reč da je ona bila u nekom negativnom kontekstu. Nažalost, često se javna uprava koristi kao sinonim za birokratiju i dovodi se u jedan negativan kontekst i izazov za sve države sveta jeste kako da pojednostave procedure.

Jedno istraživanje u SAD pokazalo koliko obimna birokratija može negativno da utiče na privredu. Konkretno, studija je obuhvatila smol biznis administracije i prilikom istraživanja je procenjeno da u Americi su godišnji troškovi od 1,75 milijardi dolara na birokratske stvari, da kažemo. To je novac koji se sliva na jednu birokratsku proceduru, a opet sa druge strane, prema izveštaju Svetske banke ako uzmemo kriteriju lakoće poslovanja, SAD se nalaze među 10 država najrazvijenijih u svetu. Onda možemo da zamislimo kako je u drugim državama sveta gde vlada jedan neefikasan ili gde je jedan glomazan birokratski aparat i koji troškovi su tu u pitanju.

Zbog toga je važno da imamo ozbiljan pristup reformi javne u prave i to je jedan složen, kontinuiran i dugotrajan proces. Potrebo je da se elektronska uprava primenjuje u punom kapacitetu, odnosno da zaživi u potpunosti, a to će svakako doneti konkretne promene jer elektronski servisi menjaju način rada javne uprave i samim tim i građani uvek budu zadovoljniji sa svakom novom inovacijom.

Javne službe su i osnovane radi zadovoljenja određenih potreba od opšteg interesa, bilo da govorimo o pojedincu, bilo da govorimo o privrednim subjektima. Zato je važno da reformišemo javnu upravu da bi funkcionisale sve prioritetne delatnosti. Tu mislim i na zdravstvo, i na prosvetu, i na kulturu, ali i na one delatnosti koje imaju za cilj da se unaprede određene privredne grane.

Kada govorimo o efikasnim javnim upravama na svetu moramo da znamo da su one svoj sistem gradile vekovima, nisu ga izgradile tek tako, odjednom. Nekada je taj proces išao sporije, nekada je išao brže, ali navešću nekoliko primera gde zaista javne uprave u svim državama sveta koje uspešno funkcionišu postavljaju određene kvalitetne standarde i ne zaustavljaju se na njima, već kontinuirano rade da te standarde unapređuju i nastavljaju u tom smeru iz dana u dan.

U istočno evropskim zemljama je bilo takvih primera da su pojedine države dve decenije se bavile reformom javne uprave da bi došle do onih standarda koji važe za razvijene evropske demokratije. Kada su upeli u tom procesu koji nije bio ni malo lak i koji nije kratko trajao stali su rame uz rame sa jednim razvijenim sistemima, kao što su u Nemačkoj, u Italiji, u Holandiji, da ne nabrajam dalje. Mi smo isto na tom jednom putu i mi smo postavili pred nama jedan jasan cilj, a to je da javni servis mora da bude u funkciji svih građana.

Navešću primere i Novog Zelanda. Zanimljiv pristup za reformu javne uprave je bio taj kada su krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina sprovedili jedno istraživanje. Rezultat tog istraživanja je pokazao da građani žele pravičnu javnu upravu koja pruža usluge svim građanima. Upravo na ovim pretpostavkama je reformisan sistem javne uprave na jedan brz i efikasan način.

U Francuskoj, na primer, poslednja velika reforma javne uprave dogodila se pre nešto više od tri decenije. Oni su pošli od jedne druge pretpostavke. Naime, oni su za reper uzeli rad privatnih kompanija. Kao što je u privatnim kompanijama potrebno da se one prilagođavaju tržištu, da se prilagođavaju okruženju, da se transformišu, kao što je za njih bilo veoma važno da izlaze u susret potrebama građana, tako su stavili koncept i na reformu javne uprave. Sada mi u Francuskoj imamo jednu javnu upravu, jednu administraciju koja svakodnevno osluškuje glas građana, koja brine o kvalitetu usluga i stvorena je upravo kao jedan javni servis. Naravno, kadar, odnosno ljudi koji su zaposleni u tom državnom sistemu podvrgnuti su procesu stalnog obrazovanja radi sticanja novih znanja i veština.

Mi ne smemo da dozvolimo da javni službenici budu na jednom radom mestu, da ravnodušno obavljaju svoj posao do penzije. Svako ko radi odgovorno i ko je vredan treba da bude adekvatno nagrađen, u skladu sa svojim mogućnostima, u skladu sa svojim rezultatima i potrebno je da se konstantno ocenjuje rad državne uprave i da se u hodu otklanjaju nedostaci.

Reforma javne uprave je na neki način i reforma države, jer se na taj način menja njeno organizovanje i funkcionisanje. Javna uprava je jedan od stubova, odnosno najznačajnijih stubova države kada govorimo o uspostavljanju vladavine prava i kao takva znatno doprinosi suzbijanju korupcije. Samo jaka, osposobljenja i efikasna državna uprava može građanima i privrednim subjektima da obezbedi kvalitetne usluge uz razumne troškove. Javna uprava mora da bude ekonomična, a građani moraju da imaju uvid kako se troši novac, jer jednostavno građani plaćanjem poreza i na neki način finansiraju, kroz budžet, rad javne uprave.

Srbija je u prethodnom periodu uložila mnogo napora u modernizaciju rada javne uprave. O razvoju digitalizacije u Republici Srbiji i njenom značaju najbolje svedoči proces masovne imunizacije. To smo mogli da vidimo u mesecima koji su iza nas i građani su korišćenjem usluge e-uprave na najlakši mogući način mogli da se opredele koju vakcinu žele da izaberu, odnosno birali su željenu vakcinu, lako su dobijali obaveštenja gde će biti izvršena imunizacija, o vremenu kada će biti izvršena imunizacija i mnogi svetski mediji su izveštavali o ovakvoj jednoj dobroj organizaciji.

S tim u vezi, važno je istaći da je Srbija u ovoj fazi napretka javne uprave građanima omogućila da od 12. maja preko nacionalnog portala e-uprave preuzmu digitalni zeleni sertifikat, odnosno potvrdu o vakcinaciji protiv virusa Kovida 19.

Ova potvrda sadrži kvalifikovani elektronski pečat o čemu sam malopre i govorio i to je jedan najveći stepen zaštite, da se ne može faslifikovati, da se ne može zloupotrebiti. Sertifikat će olakšati putovanja našim građanima, službena lica će jednostavnim skeniranjem kuar-koda imati uvid u potrebne informacije.

Naravno, SDPS uvek podržava ovakve reformske procese, podržava svaku modernizaciju javne uprave koja će ići na korist građanima Srbije i nadamo se da će se u istom pravcu i dalje razvijati javni sektor.

Opet da se vratim unazad i da kažem da je epidemija Korone donela ozbiljnu krizu na globalnom nivou, ali je bila i podstrek mnogim administracijama u svetu i izazov, pa tako i Srbiji da organizuju rad. Rad od kuće na koji smo kao društvo bili primorani, bio je jedan od zaista najvećih izazova u Srbiji, upravo zahvaljujući inovacijama koje smo uveli u naš sistem, je uspešno organizovan.

Važno je naglasiti da je Republike Srbije i pre epidemije ostvarila zavidne rezultate modernizacije javne uprave. Uspostavljeni registri evidencije u elektronskom obliku, pojednostavljeni i digitalizovani mnogi administrativni postupci i uveden je jednošalterski sistem. Uspeh u ovoj oblasti ostvaren je naročito zahvaljujući efikasnoj razmeni podataka između javnih službenika.

Kada govorim o tome, moram da istaknem da će se u junu mesecu navršiti četiri godine od kada je uveden elektronski sistem za razmenu podataka iz službenih evidencija, poznato kao eZUP sistem koji predstavlja svojevrsnu prekretnicu u razvoju javne uprave, odnosno javne administracije.

Mi smo na taj način prešli sa birokratskog na jedan korisnički orijentisan model koji je u funkciji svih građana Srbije. Organi javne uprave su za nepune četiri godine postojanja ovog elektronskog sistema za razmenu podataka više od 20 miliona puta iskoristili prednosti ovog sistema. Takođe, sektor javne uprave za samo pola godine korišćenja aplikacije eZUP-a je uštedeo na hiljade sati čekanja građanima u redovima, a država preko 20 miliona dinara, koji bi bili potrošeni na štampanje papira.

Moram da istaknem još jedan rezultat koji je ostvaren u prethodnom periodu, a to je uvođenje Centralnog registra stanovništva i to predstavlja jednu jedinstvenu bazu podataka. Nekada je neko ko je rođen npr. u Novom Bečeju, a živi u Pirotu, morao ili da ima prijatelje u Novom Bečeju ili da ode lično tamo da izvadi uverenje o državljanstvu. Sada je to znatno jednostavnije i upravo to omogućava Centralni registar stanovništva koji objedinjuje na jednom mestu podatke o građanima iz 13 različitih službenih evidencija, koje vode različite institucije. Dakle, registar matičnih knjiga, evidencija o državljanstvu, evidencija o matičnim brojevima građana itd.

Cilj i prednosti uspostavljanja ovog registra su efikasno vođenje upravnih i drugih postupaka i službenici tih organa samo jednim klikom mogu brzo i besplatno da pristupe podacima koji se nalaze u ovoj bazi. Nema troškova naravno ni za stranke u postupku, jer više ne moraju da gube ni vreme, ni novac radi pribavljanja različitih dokaza. Naravno potrebno je da su i podaci iz ove baze tačni, pa tako je omogućeno i građanima da preko e-uprave pristupe svojim podacima i ukoliko nešto nije tačno, da sugerišu i da se ti podaci isprave na vreme.

Na dnevnom redu je i zakon koji se odnosi na akcize. Naravno, kao što su prethodnici pre mene rekli, to je usaglašavanje sa propisima iz zakonodavstva EU, SDPS će podržati i ovaj predlog, jer smo i mi kao stranka, a i Srbija kao država posvećena pristupanju EU u narednom periodu. Hvala.

Hvala potpredsedniče.

Poštovani ministre, poštovani pomoćnici, saradnici ministra, poštovani predstavnici Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija, ja ću najpre govoriti o izmenama i dopunama Zakona o elektronskom dokumentu, elektronskom identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju, jer smatram da je ovaj zakon veoma bitan.

Namera mi je, ne samo da kroz ove izmene i dopune zakona obrazložim zašto treba da podržimo te izmene i dopune, već i da ukažem na ono sve što je dobro urađeno u prethodnom periodu.

Mi smo ovaj zakon usvojili pre nešto više od tri i po godine i to je bio jedan odličan zakon u tom trenutku koji je na jedan sveobuhvatan način regulisao ovu oblast koja nije bila tako dobro regulisana kao sada. Podsetiću, tada je ministar bio gospodin Rasim Ljajić i zaista je to jedan veliki uspeh kada govorimo na polju elektronskom poslovanja jednog neuobičajenog oblika poslovanja.

Već sada možemo da konstatujemo da smo za prethodne tri i po godine postigli konkretan napredak. Ostvaren je zaista napredak u praksi i to se vidi po podacima.

Naime, pre 2017. godine, odnosno u trenutku kada smo doneli taj zakon svega 5% stanovništva, negde oko 360 hiljada građana Srbije koristilo je usluge elektronskog potpisa, odnosno imali su sertifikat za elektronski potpis. Sada je taj broj uvećan za više nego duplo. U ovom trenutku je izdato preko 850 hiljada sertifikata za elektronski potpis, a aktivno je 614.422 sertifikata.

To nam pokazuje da smo stvorili dobre uslove i da postepeno prelazimo sa klasičnog na elektronsko poslovanje, odnosno da sve više koristimo, građani Srbije zapravo sve više koriste usluge koje im se pružaju da bi ostvarili benefite na ovom polju.

Mi na ovaj način, usvajanjem ovih izmena i dopuna zakona otklanjamo u praksi određene prepreke koje su postojale do sada i postižemo jednu višestruku korist. Mi ćemo sada brže, efikasnije i jeftinije da obavljamo određene aktivnosti. Ovo je korist sa jedne strane na prvom mestu za građane, na drugom mestu naravno za privrednike i naravno korist je i za javnu upravu.

Potrebno je raditi da se uveća stepen korišćenja kvalifikovanih usluga od poverenja i u tom smislu i posmatram predložene izmene i dopune Zakona o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju.

Veoma je bitna jednostavna upotreba kvalifikovanih sertifikata i zbog toga je važno što mi govorimo o tome da se pojednostave određene aplikacije koje će omogućiti upotrebu sertifikata, da pružaoci omoguće potpisivanje na daljinu, o tome ću govoriti nešto kasnije, i u tom smislu je važno da prepoznamo značaj savremenih tehnologija, konkretno značaj mobilnih telefona. Mislim da kada to predstavimo na dobar način i kada to građani, konkretno privrednici usvoje, da ćemo omasoviti korišćenje kvalifikovanih elektronskih potpisa.

Naš pravni okvir je usaglašen u ovoj oblasti sa pravnim okvirom koji važi u zemljama EU i pri tome se vodilo računa i kada je donošen ovaj zakon. Sada mi ovim izmenama i dopunama zakona zapravo podrazumevaju priznavanje šema elektronske identifikacije sa liste koju objavljuje Evropska komisija.

Povezano sa tim je i uspostavljanje tzv. „čvora“, kako smo ga mi preveli. To zapravo omogućava prekogranična interoperabilnost registrovanih šema elektronske identifikacije. Šta to konkretno znači? Znači da je na polju telekomunikacije neophodno da stvorimo takve uslove da heterogeni sistemi funkcionišu kompatibilno, da su usklađeni među sobom i da mogu da funkcionišu u okviru standarda koji su propisani na jednom višem nivou.

Uspostavljanje ovog „čvora“ omogućiće adekvatno korišćenje šema elektronske identifikacije. Kada tome dodamo mogućnost provere identiteta korisnika putem identifikacije na daljinu, izgradiće se kvalitetna osnova za jednu prekograničnu saradnju.

Do sada je neko mogao postati korisnik usluga samo uz lično prisustvo ili uz javnu ispravu na daljinu. Sada ove izmene zakona daju nova rešenja. Novo rešenje omogućava da naši, ali i strani državljani, mogu da izvade sertifikat od pružaoca usluge koji je u Srbiji i koriste ga za pristup uslugama e-uprave, ali i za uopšte sve aktivnosti koje se odnose na elektronsko poslovanje. Ovo je naročito važno za naše građane, odnosno državljane Srbije koji su na radu ili koji žive u inostranstvu, jer na taj način mogu da koriste šeme elektronske identifikacije sa liste koju objavljuje Evropska komisija i na taj način mogu da imaju pristup elektronskim uslugama u Srbiji.

Kada govorimo o izmenama i dopunama ovog zakona, koji je veoma kompleksan i veoma apstraktan, apstraktan u smislu kada čitamo njegove odredbe, ali moram da naglasim da je primena u praksi veoma konkretna i veoma korisna. Koliko je korisna, mogli smo da vidimo prošle godine, kada je nastala kriza zbog pandemije korona virusa. Tada smo tačno mogli da vidimo ko je bio u prednosti, ko je već koristio određene benefite iz ove oblasti, a kome je bilo potrebno više vremena da se prebaci na jedan ovakav oblik poslovanja.

Ljudi su tada bili prinuđeni da sa klasičnog pređu na elektronsko poslovanje u svim oblastima društva. Jednostavno, situacija je bila takva da su i građani i privrednici morali da se snalaze da iz te krize izađu sa što manje štete, da što bolje prebrode krizu i svi oni koji su koristili ovu vrstu usluga su na najbolji mogući način prebrodili krizu, jer su bili sami upućeni na neku vrstu elektronskog poslovanja.

Kod nas se, nažalost, pokazalo da su mnogi nepripremljeno dočekali tu krizu i da je došlo do izražaja nedovoljno korišćenje elektronskog sertifikata. Na novi oblik poslovanja su lakše tada prešli svi oni koji su već koristili kvalifikovan elektronski sertifikat.

Moram da istaknem da je prethodnih godina, upravo zbog primene zakona, vidljivo unapređena ova oblast, da je nastavljen proces modernizacije javne uprave, da su građanima postale dostupne i sigurnije usluge koje im pruža javna uprava. Napraviću određeno poređenje i analizu na situaciju od pre tri-četiri godine i situaciju koja je sada, da bih pokazao zapravo gde smo ostvarili konkretan napredak.

Nekada je bila komplikovana procedura da se aktivira elektronski potpis. Naime, onaj ko je želeo to da uradi, morao je da ima posebnu karticu, morao je da ima poseban čitač za tu karticu, morao je da ima instaliran softver. Onda je dolazilo do problema prilikom instaliranja softvera i to je moglo da potraje satima. Takođe, moglo je da bude problema u toku korišćenja softvera i to je nešto što su ljudi govorili, što im se zaista dešavalo, imali su takve probleme, pa je procedura bila komplikovana. Ovaj zakon je omogućio jednostavniju proceduru i efikasnije korišćenje.

Takođe, kvalifikovan elektronski potpis dao je mogućnost korisnicima da preko svog mobilnog telefona mogu da elektronski potpišu neki dokument. Dovoljno je bilo da neko ima korisničko ime, da ima lozinku i na osnovu toga dobije PIN koji je potrebno da ukuca u mobilni telefon i tako može da aktivira i da koristi elektronski potpis. Na taj način je kvalifikovani elektronski potpis postao ekvivalent svojeručnom potpisu u realnom životu.

Ovo sam morao da naglasim, jer imam utisak da mnogi još uvek ne shvataju važnost ovakve vrste poslovanja, da još uvek postoji određena zadrška kada govorimo o elektronskom poslovanju, a i te kako možemo da iskoristimo sve benefite koje ono pruža.

Dobro je rešeno i u praksi je zaživelo priznanje punovažnosti i dokazne snage elektronskog potpisa, odnosno svakog elektronskog dokumenta. Pored toga što je podjednaka dokazna snaga kao i uobičajenog dokumenta, moguća je i konverzija. Na primer, mi sada možemo jedan papirni dokument da skeniramo, pretvorimo ga u jedan elektronski oblik i on će imati istu dokaznu snagu kao i taj dokument koji je u papirnom obliku a koji je skeniran.

Možemo da konstatujemo da je sam proces digitalizacije koji je uspešno sproveden u Srbiji doprineo da se smanji upotreba dokumenata u papirnoj formi i to u velikoj meri olakšava pre svega poslovnim ljudima da mogu da pretražuju, ali i da publikuju određena dokumenta.

Još jednom moram da se osvrnem na pitanje poverenja koje građani Srbije, odnosno privrednici imaju u elektronsko poslovanje. Mislim da to pitanje sada, u ovoj situaciji, sa ovakvim jednim zakonskim rešenjima, ne treba dovoditi u pitanje. Ima otprilike tri nivoa sigurnosti – osnovni, srednji i visoki nivo. Svaki nivo zaštite je predviđen za određene aktivnosti. Na primer, ako želimo da dobijemo izvod iz matične knjige rođenih, za takav jedan dokument potrebno nam je korisničko ime i lozinka. Ako želimo da pređemo na jedan viši nivo, poverljiviji dokument, potrebno je korisničko ime, lozinka i dodajemo ili otisak prsta preko mobilnog telefona ili SMS poruku kojom možemo da potvrdimo to, ili, recimo, da potvrdimo putem mejla.

Opet naglašavam – najsigurnija je zaštita. Najsigurniji stepen zaštite jeste preko elektronskog potpisa i u tome je zapravo njegova najveća snaga. Time ostvarujemo najviši nivo pouzdanosti i dovoljan je argument da građani mogu da koriste ovu mogućnost u obavljanju svojih aktivnosti.

U vremenu u kome živimo postalo je normalno da naučno-tehnološka dostignuća, odnosno inovacije, idu ukorak ispred zakonskih rešenja. Zato moramo da predviđamo šta će se događati u budućnosti, da to na neki način regulišemo ili izmenama i dopunama zakona ili podzakonskim aktima, da bismo normalno funkcionisali, na jedan efikasan način.

Baš sam jutros pročitao jednu vest, recimo, dokle to ide. Evo, „Gugl“ želi da se reši pasforda do kraja ove godine. Oni žele da se reše logovanja putem šifre i da se usredsrede na biometričke alternative. Cilj je da se ljudi od 2022. godine, nakon njihovih aplikacija, uloguju preko otiska prstiju i na taj način smatraju da će pojačati sistem zaštite, sprečiti hakovanje profila i rešiti određene probleme sa šiframa.

Ovo sam naveo samo kao jedan pokazatelj kako se razmišlja u svetu i kojim korakom idemo kada govorimo o naučno-tehnološkim dostignućima.

Takođe, kada god postoje sumnje u ovakav vid poslovanja, moram da naglasim da ćemo mi sve više biti okrenuti ovakvom poslovanju, da moramo da vodimo u kontinuitetu jednu vrstu medijske kampanje, da moramo da radimo na podizanju svesti građana o svemu ovome, na ukazivanju na značaj elektronskog poslovanja i svih pogodnosti koje se pružaju u ovoj oblasti. To smo mogli da vidimo, dakle, sav onaj napredak na polju telekomunikacija koji je ostvaren u prethodnom periodu bio je i te kako dobar kada je počela prošle godine kriza zbog pandemije korona virusa i videli smo koliko su važne bile sve te platforme koje smo imali na raspolaganju, pre svega na polju obrazovanja jer je organizovana onlajn nastava i na taj način je privedena uspešno kraju školska godina.

Druge izmene i dopune zakona o kojima ću govoriti jesu izmene i dopune Zakona o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti. Ovo je drugi put da raspravljamo o izmenama i dopunama zakona i oba puta opravdano. Zato će poslanici Socijaldemokratske partije Srbije podržati izmene i dopune ovog zakona, kao i ostale koji se nalaze na dnevnom redu.

Prvi put smo izmenama i dopunama ovog zakona omogućili borcima, porodicama palih boraca i vojnim invalidima da mogu da konkurišu za stanove koji se grade za iste ove namene.

Tada smo dodatno precizirali uslove konkursa i smatram da smo na taj način, u tom trenutku, ispravili jednu nepravdu, oplemenili taj zakon i da smo uneli jednu socijalnu dimenziju u to. Realizacija ovog projekta je važna sa jedne strane, jer svi oni koji mogu da konkurišu za ove stanove, oni će po povoljnim uslovima rešiti svoje stambeno pitanje, dobiće krov nad glavom. Sa druge strane, ovo je važno za jačanje celokupnog sistema nacionalne bezbednosti, jer mi na ovaj način sistemski rešavamo jedno pitanje, stambeni kompleksi se u isto vreme izgrađuju u različitim delovima Srbije, u različitim gradovima i opštinama i smatram da će u doglednom periodu sve više biti stanova, u koje će moći da se usele ljudi koji konkurišu za ova mesta.

Kada govorimo o tome, moram da pohvalim i odgovoran pristup ljudi koji vode gradove i opštine, koji su u lokalnim samoupravama, jer su oni učinili sve ono što je do njih, da realizacija teče nesmetano. Oni su bili dužni da obezbede planski dokument ili druge urbanističko-tehnički dokumente na osnovu kojih se izdaju lokacijski uslovi i rešenje o građevinskoj dozvoli. Oni su to svi uradili na vreme, pribavili su svu neophodnu dokumentaciju, tako da je izgradnja počela po planu.

Izgradnja stanova imaće pozitivne efekte i na celokupnu privredu. Ova investicija je zamajac za jednu granu, kao što je građevinarstvo. To je jedna privreda grana koja je pre dve decenije, sigurno doživela poseban udara i ona poslednjih godina u Srbiji je prosto preporođena.

Ovo će dodatno pozitivno uticati, jer će biti uposlena domaća građevinska operativa, jer zakonom je predviđeno da domaće firme učestvuju u izgradnji stanova za pripadnike snaga bezbednosti. Korist će imati i trgovci, odnosno prodavci građevinskog materijala i time je predviđeno šta se sve mora kupiti u skladu sa specifikacijom.

Mislim da je kvota nekih 80% specifikacija. Korist će imati gradovi i opštine, na čijim teritorijama se grade ovi stanovi, jer će svi oni u budućnosti, na osnovu toga ubirati prihode od poreza na imovinu. Logično je da se u blizini ovih stambenih kompleksa grade vrtići, škole i da se izgradi saobraćajna infrastruktura, da bi zadovoljila potrebe ljudi koji žive tamo.

Ovim izmenama i dopunama zakona, precizirano je i to ko ima prioritet da konkuriše za kupovinu stanova, na teritoriji Beograda i Novog Sada. Sasvim je razumljivo što se izmene i dopune zakona odnose na to. Prosto znali smo i na početku da će biti najveća potražnja za stanovima koji se grade u Beogradu i Novom Sadu, kao velikim gradovima, to su atraktivne lokacije. Možda smo mogli na početku da definišemo te kriterijume, ali ni sada nije kasno. Dobro je što u hodu rešavamo ova pitanja, jer je dobro da na vreme reagujemo, da kasnije ne bi bilo nejasnoća.

Verovatno ministar Momirović ima informacije sa terena, o dinamici izgradnje, s obzirom da je bilo zastoja zbog pandemije, znate kako kažu – čovek planira, Bog mu se smeje, realno su bile takve okolnosti da je prošle godine moralo da dođe do zastoja. Očekujemo da sve protekne po planu, da će sadašnji rokovi koji su postavljeni, biti ispoštovani, ali da će biti ispoštovani i oni standardi koji se tiču kvaliteta izgradnje stanova. Ako zadržimo ovaj tempo, oko sedam hiljada porodica će za dve godine rešiti stambeno pitanje, što smatram da je jedan veliki uspeh. Hvala.

Hvala predsedavajuća.

Poštovane koleginice, poštovane kolege, poslanici SDPS uvek se temeljno pripremaju za rasprave u plenumu i znamo vrlo dobro šta je na dnevnom redu.

Da podsetim još jednom i pokušaću da ovu raspravu vratim u dnevni red, na one tačke koje su na dnevnom redu, a to je prestanak funkcije sudije Prekršajnoj suda u Lazarevcu i zamena člana Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja.

Tokom ovog skupštinskog saziva često su na dnevnom redu bili predlozi koji se odnose ili na izbor sudija ili na prestanak funkcije sudija. I uvek je to dobra prilika da mi kao predstavnici naših stranaka iznesemo svoj stav o radu sudstva, da ocenimo taj rad, da ukažemo koliko je važno da sudije postupaju profesionalno i pravedno.

Još je Aristotel govorio – ići sudiji znači ići pravdi i ove reči su aktuelne i 24 veka nakon što su izgovorene jer sudija treba da bude oličenje pravednosti. Svaki sudija mora da neguje i princip pravičnosti, a to znači da pravno postupa jednako prema jednakima, a nejednako prema nejednakim situacijama.

Osnovni preduslov da sudija primenjuje ovakav princip u svom radu, odnosno u odlučivanju jeste da se sačuva njegova nezavisnost i objektivnost. Sa druge strane, potrebno je obezbediti uslove da se sačuva dostojanstvo i autoritet suda. Demokratija nije sama po sebi dovoljna i demokratija sama po sebi ne garantuje da će osigurati nezavisnost sudstva, odnosno nezavisnost sudija. Nezavisnost u radu sudstva se mora osigurati konkretno u praksi. To znači da se u skladu sa načelima ustavnosti i zakonitosti obezbeđuje legalitet i legitimitet i u skladu sa tim moram da pomenem da je u toku procedura za ustavne promene, koje se odnose pre svega na izbor sudija i nadam se da ćemo uspešno završiti ovaj započeti proces.

Nezavisno sudstvo podrazumeva samoproklamovanje nezavisnosti i uvođenje stalnosti i nepromenjivosti sudija. Ono podrazumeva konstantne promene u društvenim odnosima i obezbeđivanje garancije za potpunu nezavisnost sudstva, a neki od uslova koje treba obezbediti su i socijalno-ekonomski status sudija, njihova ekonomska nezavisnost i treba obezbediti adekvatne uslove za njihov rad.

Upravo na tom polju treba da radimo kada govorimo sudijama prekršajnog suda. Naime, sudije prekršajnog suda nisu u istom rangu kada govorimo o platnim grupama sa svojim kolegama. Oni su svrstani u platni rang, odnosno u platnu grupu koja je niža od ostalih sudija koji postupaju na istom nivou, samo u određenim drugačijim oblastima. To je ono na čemu treba da radimo u narednom periodu.

Trenutno u Srbiji postoji 44 prekršajna suda i u njima radi preko 650 sudija. Podsetiću da su prekršajni sudovi uvedeni u naš pravosudni sistem pre 10 godina i njihova nadležnost je veoma složena, veoma kompleksna. Oni u svakodnevnom radu primenjuju oko 270 zakona i preko 800 podzakonskih propisa. Navešću samo neke oblasti u kojima oni deluju. Pored saobraćajnih prekršaja i prestupa iz Zakona o javnom redu i miru oni sude i za carinske prekršaje, predmete iz oblasti borbe protiv korupcije, budžetskog sistema, deviznog poslovanja, pristupa informacijama od javnog značaja, predmeta iz oblasti radnih i vojnih propisa, zaštitite od požara. I to su samo neke od oblasti po kojima postupaju sudije prekršajnog suda.

Ovo sam namerno naveo da bi pokazao da je ova oblast veoma složena i da je potrebno da motivišemo sudije da rade svoj posao na najbolji mogući način i krajnje profesionalno.

Motivacija podrazumeva i upoređivanje sopstvenog rada i naknade za taj rad sa radom drugih kolega i platama koje dobijaju druge kolege. Naravno da onaj ko radi u bilo kojoj oblasti društvenog života, pa tako i u sudovima, gleda kvalitet svog rada i gleda kvalitet rada svog kolege, isto tako gleda koliko je on plaćen, a koliko je plaćen njegov kolega i u skladu sa tim je i motivisan da profesionalno obavlja svoj posao.

Ovo govorim zbog toga, da se vratim na tezu od malopre, da treba da radimo na tome da prekršajne sudije budu u višem rangu platnog razreda da ne bi došli u iskušenje da ne podležu pritiscima, jer je sudstvo poslednja oblast gde treba da pomislimo, gde treba da postoji sumnja da može doći do korupcije.

Nikada ne možemo reći da smo usvajanjem i implementacijom konkretnih rešenja, usvajanjem zakona zaokružili proces stvaranja pravne države. Moramo biti svesni da je neophodno da se iznova preispitujemo, da unapređujemo i poboljšavamo pravni okvir, da konstantno insistiramo na primeni zakona, da bude zakon jednak prema svakom građaninu gde god on živeo u Srbiji i zbog toga i radimo sve ovo, zbog toga sprovodimo reforme u pravosuđu i važno je da podignemo ovu oblast na jedan viši nivo.

Druga tema o kojoj danas razgovaramo jeste više formalne prirode i odnosi se na zamenu člana odbora. Praksa je da konsenzusom postižemo dogovor zastupljenosti poslaničkih grupa u skupštinskim odborima i to obično radimo na početku mandata, dogovorom svih političkih stranaka, tako da sam siguran da ćemo potvrditi ovakav jedan predlog.

Svedoci smo da se godinama u javnosti prenosi često loša slika iz parlamenta. To je donekle i razumljivo zato što smo mi uvek ovde u plenumu u direktnom prenosu, pod lupom smo javnosti i ne treba bežati od odgovornosti, tako i treba da bude, i treba da budemo na radaru, ali nažalost često pažnju javnosti zaokupljuju neke vesti koje su neuobičajene, neke incidentne situacije, takvih situacija je bilo u prethodnim nekim mandatima prethodnih godina, bilo je čak i nekih fizičkih obračuna ovde u plenumu, ispred Skupštine. To su neke situacije koje ne idu u prilog dobrom imidžu parlamenta i na nama je da istaknemo i one pozitivne stvari, sve ono dobro što radimo u Skupštini Republike Srbije.

Često građani, odnosno šira javnost misli da se naš rad u Skupštini svodi samo na rad u plenumu na konkretne rasprave po tačkama dnevnog reda. Međutim, mi u Skupštini imamo po Poslovniku stalna radna tela i u tim stalnim radnim telima zatupljeni su i predstavnici vlast i opozicije i treba reći da svaki zakon pre nego što dođe na raspravu ovde u plenumu, da se pre toga razmatra na odborima i često na tim odborima rasprava bude žustrija nego na raspravi u plenumu.

Takođe, svaki zakonski predlog je dobra prilika da se na odborima daju konkretne sugestije, da se ukaže na nedostatak ukoliko ima da se unapredi ta oblast u svakom smislu.

Sa druge strane, na sednicama odbora često prisustvuju i ministri. Oni tu brane zakone, oni obrazlažu zašto je nešto potrebno da se donese i daju odgovore na sva pitanja i zajedno sa poslanicima prave jedan okvir koji dolazi kasnije na dnevni red kod nas u plenumu. Takođe na odborima često ministri dolaze podnose izveštaje o svom radu i na taj način kroz rad odbora se ostvaruje kontrolna uloga Narodne skupštine Republike Srbije.

Treba da pohvalim, i nikako ne smemo da zanemarimo značaj odbora kada govorimo o organizaciji javnih slušanja i mislim da smo u poslednje vreme zaista postigli napredak u toj oblasti i to je veoma vidljivo.

Naveo sam samo neke od aktivnosti skupštinskog odbora, jer nisu svi upoznati da je rad u plenumu po tačkama dnevnog reda kao danas samo jedan od segmenata rada iz nadležnosti parlamenta.

Pozitivno je i to što u sadašnjem skupštinskom sazivu, to je moj utisak, a i utisak javnosti je prikladniji rečnik izražavanja, što smo uveli jednu novu kulturu u političkom životu i nadam se da će tako biti i u budućnosti. Hvala.

Hvala, predsedavajuća.

Poštovani ministri, poštovani predstavnici ministarstva, koleginice i kolege, mi smo i prošle sednice u plenumu raspravljali o sporazumima koji su veoma bili važni, sporazum sa SAD, sa Kinom i sa Francuskom. Ali, sporazumi o kojima danas raspravljamo su podjednako važni, posebno sa razvoj nauke i tehnologije, samim tim za razvoj naše privrede. Važni su i sa aspekta socijalne sigurnosti naših državljana koji rade u inostranstvu, a važni su i na planu spoljno-trgovinske razmene poljoprivrednih proizvoda, tačnije oblasti koja se tiče fitosanitarnih pitanja.

Najpre bih nešto rekao i izdvojio Protokol koji se oslanja na Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade SAD o tehnološkoj saradnji. Ovo je još jedan u nizu sporazuma koji govori o tome da se naši odnosi sa SAD poboljšavaju, da idu u jednom pozitivnom smeru i gradimo sve bolje odnose sa SAD, što je rezultat jedne dobre spoljne politike. Definitivno su svi ovi sporazumi signal za investitore koji dolaze iz SAD da mogu da investiraju u Srbiju, da mi imamo jedan stabilan pravni sistem, da smo stabilno političko podneblje za sve one koji žele da dođu da investiraju u Srbiju, da se bave naukom i da ulažu u istraživanje.

Razvoj svakog savremenog društva zasniva se na razvoju nauke i tehnologije. Naučno-tehnološka dostignuća čine temelj ekonomski razvijenih država, prožimaju sve aspekte ljudskih života, naročito u vreme gde je jako izražena globalizacija, u vreme gde je sve brži naučno-tehnološki napredak. Upravo to potvrđuje sve one koji zastupaju teoriju da nauka, tehnološki razvoj i inovacije su najvažniji generator privrednog razvoja svake države.

Navešću dva primera koji dokazuju da je veoma bitno da država konstantno ulaže u istraživanje i razvoj. To su primeri Izraela i Južne Koreje. Izrael je lider u ovoj oblasti. Izrael ulaže na godišnjem nivou 4% svog BDP-a u istraživanje i razvoj i kada vidimo koliko vredi ekonomija Izraela i vidimo ta ulaganja u nauku, u istraživanje, u razvoj, dolazimo do godišnje cifre od čak 14 milijardi dolara, što je impozantno za jednu državu koja ima devet miliona stanovnika. Slično je i u Južnoj Koreji. I ova država se opredelila za sličan iznos BDP-a, kada govorimo u procentima, da ulaže u istraživanje i razvoj, s tim što je ovo mnogoljudnija zemlja, zemlja koja ima veću teritoriju, razvijeniju privredu i ta suma dostiže do 63 milijarde dolara na godišnjem nivou. Tako da, ako pogledamo samo ove dve zemlje, lako ćemo naći uspešnu formulu za ekonomski razvitak i one su dokaz da ulaganje u nauku, u tehnologiju, u istraživanje je pravi recept za privredni zamajac svake zemlje.

Nije lako u ovoj oblasti održati korak sa najrazvijenijim zemljama. U prilog tome ide i teza da je EU postavila sebi zadatak da do 2020. godine ulaganje u nauku, istraživanje i razvoj bude 3% BDP-a i samo su dve države članice EU prešle ovaj prag, to su Austrija i Švedska. To samo pokazuje koliko je teško pratiti najrazvijenije države sveta.

Kada vidimo gde se Srbija nalazi na ovoj mapi, možemo reći da smo i uspešni. Mi se nalazimo u rangu sa nekim članicama EU kao što su Slovačka, Hrvatska i Bugarska, kada govorimo o ulaganju u nauku i razvoj. Mislim da imamo osnovan razlog za optimizam, jer zaista poslednjih godina je na polju naučno-tehnološkog istraživanja i u oblasti nauke uopšte postignut značajan napredak. Mi smo postavili prioritet da uspešno zaokružimo proces digitalizacije, i to odlično radimo, i dobro radimo posao koji se tiče prekvalifikacije za IT sektor.

Podsetiću da je Vlada pre tri meseca usvojila Strategiju naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije za period od 2021. do 2025. godine pod nazivom „Moć znanja“ i naravno da je Ministarstvo prosvete odigralo veoma važnu ulogu u ovoj strategiji. Kada govorimo o nazivu „Moć znanja“, mislim da je to najprikladniji naziv i da taj naziv zapravo pokazuje da smo mi opredeljeni da uvek u prvi plan istaknemo i znanje i nauku, kao osnovu za naše dalje napredovanje, kao osnovu za naše obrazovanje i dobro je što pridajemo posebnu pažnju ovoj oblasti.

Strategijom je predviđeno osnaživanje, odnosno jačanje naučno-istraživačkih institucija, ulaganje u infrastrukturu i na ovaj način će se ove institucije bolje pozicionirati na jednoj regionalnoj ali i na evropskoj mapi kada govorimo o istraživanju i nauci.

Ove institucije biće osposobljene da rešavaju mnogo kompleksnija pitanja, nego što to sada čine, ali sa druge strane, dobro je što strategija podrazumeva i ulaganje u pojedinca, u mlade naučnike.

Mislim da će pojedinci na ovaj način ubuduće biti sposobni da učestvuju u nekim složenijim projektima koji su pred njima i da će oni na taj način stvarati novo znanje, nove tehnologije, što donosi i nova radna mesta našoj zemlji.

Kada govorimo o unapređivanju ove oblasti moramo istaći da važnu ulogu ima i sistem zaštite intelektualne svojine. Upravo zaštita intelektualne svojine je ključan deo ovog protokola koji se oslanja na Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade SAD i važno je da mi obezbedimo takav jedan pravni okvir da će te pravne norme efikasno uređivati ovu oblast, a bez toga ni zainteresovani inovatori ne bi širili i unapređivali svoje znanje, niti bi primenjivali to znanje u praksi.

Čuo sam i ranije tu priču i uvek je vredi pomenuti, da kada kažemo za nekoga kada ukrade nešto iz prodavnice on izaziva naše podozrenje i opravdano ga deklarišemo kao lopova, ali kada neko iskopira neki kompjuterski softver, kada neko iskopira neovlašćeno knjigu u kopirnici, imam utisak da smo na ravnodušni na to.

Moramo zbog toga da povedemo računa, jer i onaj ko je napisao knjigu, ko je objavio naučni rad i on treba da živi od svog rada, treba da ga stavimo u isti rang sa onim ko napravi veknu hleba i prodaje u pekari. To je njegov proizvod.

Zato moramo da budemo svesni značaja zaštite intelektualne svojine, jer se trećina svetske trgovine upravo oslanja na nematerijalna dobra i na usluge koje štiti intelektualna svojina.

LJudi često dele muziku, filmove, knjige na internetu. Nisu ni svesni da krše prava intelektualne svojine, čak je to postalo toliko uobičajeno da ljudi ne razmišljaju, uopšte da prave prekršaj.

U Srbiji je prema nekim podacima preko 100.000 ljudi zaposleno u tim kreativnim industrijama. To su IT sektor, muzička industrija, film, radio difuzija i upravo piraterija nanosi veliku štetu i konkretno tim industrijama, ali i nanosi veliku štetu i čitavoj privredi.

Zbog toga je važno da podržimo ovakav Sporazum, jer i on na neki način reguliše ovu oblast zaštite intelektualne svojine posebno u vremenu kao što sam rekao izražene globalizacije, gde je internet omogućio da čitav svet bude zaista jedno veliko selo i da je sve svima dostupno gde god da žive na zemaljskoj kugli. Zakon, zapravo treba da bude efikasno sredstvo koje omogućava kreativnim ljudima da žive od svog rada.

Mi smo kao društvo dužni da podržavamo kreativnost, dužni smo da podržavamo kreativnu industriju. Podsetiću da broj prijavljenih patenata na svetskom nivou se tokom godine meri u milionima, kao i broj prijavljenih žigova i broj industrijskog dizajna.

Dobar pravni okvir, poštovanje bilateralnih sporazuma i međunarodnih konvencija, o čemu mi danas i govorimo zapravo je prava osnova za jednu pravnu sigurnost, da se unapredi ambijent za spoljnotrgovinsku razmenu, da se ulaže u nove ekonomije, odnosno industrije koje se oslanjaju upravo na zaštitu prava i intelektualne svojine.

Korist od toga imaju svi oni koji zarađuju od naučnog istraživačkog ili umetničkog rada, ali korist posredno treba da imaju svi građani, jer na taj način mi dobijemo jednu predvidljivost jednog poslovnog ambijenta u kojem se posluje i na taj način povećavamo šanse za povećanje i domaćih i stranih investicija.

Za pohvalu je i što je naše zakonodavstvo usaglašeno sa zakonodavstvom koje važi u razvijenim državama Evropske unije i usklađeno je sa međunarodnim standardima.

Podjednako je važan i Ugovor o socijalnoj sigurnosti između Vlade Republike Srbije i Vlade Kvebeka, zapravo samo treba da reguliše jedno pitanje koje nije regulisano Sporazumom između Vlade Republike Srbije i Kanade i o tome je gospođa ministarka malo pre i govorila. Sprovođenje ovog Ugovora obezbeđuje ostvarivanje prava iz PIO, prava na osnovu povrede na radu, profesionalne bolesti i Zdravstvenog osiguranja.

Podsetiću da je Srbija potpisala sporazume sa 29 država koji se upravo odnose na socijalnu sigurnost. Upravo ti sporazumi omogućavaju ljudima koji su radili u tim državama da lakše ostvare pravo na penziju, ne računajući bivše jugoslovenske republike, naša država isplaćuje penzije koje su ostvarene u Srbiji u 27 zemalja sveta i to je, otprilike 13.000 korisnika, nešto malo više. LJudi koji su radili u inostranstvu i deo staža koji su ostvarili u nekoj drugoj zemlji često su u nedoumici kako da ostvare pravo na penziju.

Strana penzija, isto kao i naša, ne dobija se po automatizmu i postoje dva načina da se ona ostvari. Ako smo potpisali ugovor o socijalnom osiguranju sa tom zemljom lakše će neko ostvariti pravo na penziju, ako nemamo potpisan taj ugovor onda će svako pojedinačno morati da podnese zahtev konkretnom fondu u određenoj stranoj zemlji.

Upravo, kada uporedimo ove dve procedure dolazimo do zaključka i vidimo zašto su ovakvi sporazumi važni za građane koji kada dođu do tog perioda da ostvare pravo na penziju da mogu da ostvare to pravo na mnogo lakši način nego kada nema ovakve vrste sporazuma.

Nama iz Socijaldemokratske partije Srbije je veoma važno što vodimo računa i što već godinama sa našim koalicionim partnerima radimo na tome da se na svakom polju poboljša položaj penzionera.

Važno je i ističemo da penzijski fond ne sme da se posmatra kao socijalna ustanova, da to mora da bude jedan funkcionalan fond koji će obezbediti svakome dostojanstvenu starost. Mi sada imamo jedan stabilan fond, imamo stabilne finansije i ono što je najvažnije, redovnu isplatu penzija iz realnih izvora.

Za kraj, na dnevnom redu i Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti biljnog karantina i zaštite bilja.

Usvajanjem i realizacijom ovog sporazuma mi sprečavamo unošenje i širenje karantinskih i drugih opasnih štetnih organizama i na taj način sprečava moguće gubitke koje mogu da uzrokuju.

Kolege pre mene su govorile o značaju ruskog tržišta i potencijalima koje ono ima, odnosno šta sve mi možemo da ostvarimo nastupom na to tržište. Zato je važno da imamo ovakve sporazume, važno je da poštujemo standarde, da poštujemo procedure i samopoštovanjem tih standarda mi ćemo obezbediti jednu sigurnu ulaznicu na velika tržišta, kao što je rusko.

Hvala.

Hvala, predsedniče,

Dakle, na prvom mestu želim da istaknem to je da ovaj rebalans budžeta stavlja zdravstvo i ulaganje u zdravstvenu infrastrukturu na visoko mesto i to je veoma bitno, jer je zdravlje građana na prvom mestu.

Mi smo i prošle godine usvojili neophodne mere. Zdravstveni sistem je funkcionisao veoma dobro, zdravstveni sistem je odgovorio svim izazovima koji su se našli pred njim, pre svega zbog ulaganja države u zdravstvenu infrastrukturu, ali i zbog posvećenosti zdravstvenih radnika.

Želim da naglasim da mi nastavljamo istim tempom. Budžet će zahvaljujući rebalansu za zdravstvo biti uvećan milijardu evra, u odnosu na periode iz 2019. godine.

Mi smo i pre godinu dana usvojili paket mera koji se odnosi na pomoć privredi. Kada neko postovi pitanje da li je taj paket mera bio dobar, postoji mnogo načina da odgovorimo potvrdno. Taj paket mera je bio izvanredan.

Kada se očekivalo da će zbog pandemije korona virusa otpuštanja radnika, da će privreda stati, to se nije desilo. Mislim da je taj paket mera doprineo mnogo tome. Sama činjenica da je nezaposlenost na kraju prošle godine bila jednocifrena odgovara svim onim kritičarima da su te mere bile i te kako opravdane.

Nama kao socijaldemokratama veoma je važno, i uvek iskazujemo naročitu posvećenost prema radnicima i zbog toga podržavamo ovakav pristup Vlade, pre svega što Vlada ovim merama predlaže, mi naravno usvajamo te predloge, da pomogne privredi, da ne bude otpuštanja radnika i da budu zaposleni zadovoljni, jer ne ostaju bez posla, da budu zadovoljni i poslodavci, jer dobijaju sredstva iz budžeti, ali da se privredne aktivnosti nastave nesmetanim temom.

Podsetiću da je zabeležen rast plata i u prošloj godini, doduše, zadovoljniji bi bio da je bio veći rast plata u privatnom nego u javnom sektoru, ali i taj jaz nije veliki, tako da, privatni i javni sektor prate jedan drugog u rastu zarade.

Ovim rebalansom predviđeno je da deficit bude 6,9% i smatram da ovo vreme, ova teška vremena su takva da nemamo taj luksuz da radimo na smanjenju javnog duga. Sada je prioritet da održimo nivo privrednih aktivnosti i veoma je važno što se ukupan javni dug kreće u granicama tri petine BDP. To je taj nivo koji neće preći na jedan rizičan teren i gde ćemo moći da sačuvamo privredne aktivnosti da budu na istom nivou kao i ranije.

Samo da postavimo pitanje šta bi se desili da nismo ulagali u privredu. Vratili bismo se nekoliko koraka unazad. Morali bi da uložimo još više napora da kasnije vratimo ekonomiju na zdrave noge.

Važno je i što je Vlada opredelila ovim rebalansom budžeta još više novca za infrastrukturne projekte, za investicije u ovoj oblasti, važno je što je u tome zastupljen ravnomeran regionalni razvoj.

Posebno mi je bitno što će ovim rebalansom budžeta da se obezbede sredstva za sektore gde su pretrpljeni najveći gubici. To su turizam, odnosno ugostiteljstvo. Samim ovim rebalansom sredstva koja su opredeljena za podsticaje odnose se i na turističke vodiče i na rent a kar agencije, i to je od posebnog značaja.

Koliko je to važno, reći ću samo da u godini pre izbijanja pandemije, u 2019. godini, da smo postigli rekorde u oblasti turizma na svim nivoima. Tada je u Srbiji boravilo 3.689.000 turista. Zabeležen je porast stranih turista za 8%, i po prvi put se na taj način desilo da smo imali više stranih, nego domaćih gostiju na našoj teritoriji, a ostvaren je rekordni devizni priliv od milijardu i 436 miliona evra.

To samo pokazuje da su i te kako opravdane mere koje se odnose na sektor turizma. Jednostavno, u ovaj oblasti je takva bila situacija u celom svetu, da je ova oblast doživela najveći udarac zbog krize.

Dobro je što Srbija nije stala u ovim teškim vremenima i što se promoviše i priprema za normalizaciju međunarodnog turističkog prometa. U ovakvim okolnostima promocije su uglavnom usmerene na region, iz koga nam stiže najveći broj turista, pre svega, jer su nam teritorijalno najbliži. Siguran sam da će turizam ponovo pokazati jednu svoju elastičnost, da će se nakon krize najbrže oporaviti brže od ostalih privrednih grana. To nije prvi put slučaj da se tako nešto desi. Srbija, naravno, treba da bude atraktivna i autentična turistička destinacija, prepoznatljiva i dobro pozicionirana na turističkom tržištu.

Želim još samo da istaknem i to, da pozdravim odluku da se izdvoje veća sredstva za sport i za kulturu, naročito što će biti 50% viće povećanje u oblasti ekologije.

Mi smo juče usvojili zakon iz oblasti energetike i zakon iz oblasti obnovljivih izvora energije, koji se i te kako oslanjaju na ekologiju. Sa ovim izdvajanjem mi ćemo biti na jednom dobrom putu da rešavamo ekološka pitanja.

Hvala.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege, ja ću govoriti o temi koja je na dnevnom redu, a to je izbor članova Komisije za kontrolu izvršenja krivičnih sankcija.

Zaista, ovo je jedna osetljiva oblast, jedna osetljiva tema. Svi kandidati koji su predloženi smatram da su dovoljno kvalifikovani da obavljaju ovaj posao. Uvek možemo da kažemo da je jadan onaj koji pokušava omalovažavanjem drugih da uzdigne sebe. Zato ne smemo dozvoliti da se povredi dostojanstvo nikoga, pa ni osuđenika. To su građani Srbije i siguran sam da će članovi Komisije, koji budu izabrani, s obzirom da imamo nesumnjivo većinu, sa jedne strane kontrolisati izvršenje kazne koje se sprovode u skladu sa zakonom i u skladu sa procedurom, ali isto tako kao što sam malopre rekao, voditi računa da se ne povredi dostojanstvo osuđenih lica, voditi računa da se poštuju standardi iz oblasti zaštite ljudskih prava i da proces resocijalizacije bude uspešan.

Kada govorim o kandidatima, oni su danas tema dnevnog reda, oni nisu delegirani kao predstavnici pojedinih političkih partija. To su predstavnici nadležnih odbora. Mogao bih da govorim o svima i o svima imam dobro mišljenje, da su to profesionalci.

Reći ću samo nekoliko reči o predsedniku Odbora za ljudska i manjinska prva. To je jedan častan, pošten čovek, pravdoljubiv, ostvaren u svojoj struci, lekar. Siguran sam da će kao takav, kao pravdoljubiv voditi računa o svima. Voditi računa da se poštuju zakoni ove zemlje i da se ne ugrozi ničije pravo, a samim tim ni pravo osoba koje su lišene slobode.

Zadatak Komisije za kontrolu izvršenja krivičnih sankcija jasno je propisan. On podrazumeva sagledavanje stanja u oblasti izvršenja krivičnih sankcija. Takođe, zadatak ove Komisije je da predlaže mere za unapređivanje uslova života, tretmana i zaštite prava lica lišenih slobode.

Ova Komisija ima pravo, i to joj po zakonu pravo pripada, da traži podatke, obaveštenja, izveštaje od nadležnih organa, od Uprave za izvršenje krivičnih sankcija i od zavoda. Ali, Komisija podnosi upravo Narodnoj skupštini izveštaj o svom radu, obaveštava Narodnu skupštinu o svim radu i ima zadatak da upravo Narodnoj skupštini ukaže na potrebu da li je u jednom trenutku potrebno da se promene određeni zakonski okviri radi zaštite prava lica prema kojima se izvršavaju krivične sankcije i mere pritvora.

Upravo zbog toga što parlament ima nadzornu ulogu u radu Komisije, želim budućim članovima da ukažem na određena pitanja. Za mene su dva pitanja važna kada govorimo o ovoj oblasti. Prvo, i najvažnije, to je proces resocijalizacije. Jasno je da država ima obavezu da sankcioniše svakoga ko krši zakon, u skladu sa zakonom da svakoga i liši slobode ko je prekršio te odredbe zakona. Ali, isto tako, država ima i obavezu da omogući adekvatne uslove da onaj ko odsluži kaznu da se vrati u društvo i da živi normalan život.

Jedino je uspešna resocijalizacija najbolji način da se osuđenici osposobe da žive društveno usklađenim životom, da na slobodi izvršavaju svoje obaveze, da izvršavaju svoje poslove u skladu sa zakonom i na najbolji mogući način. Uspešna resocijalizacija se postiže primenom programa i tretmana koji treba da postignu da se u određenoj meri na bolje menjaju osobine ličnosti, da se menja vrednosni sistem, da se menja ponašanje i da se pozitivno ponašanje promoviše u društvu.

Potrebno je da se licima koja su lišena slobode omogući da se u vremenu koje provode u zatvoru obuče za određena zanimanja koja su tražena na tržištu rada, pa da onda kada se vrate na slobodu oni vrate radnim obavezama, a ne da se vrate kriminalu. Važno je da iz tog procesa izađu kao uzorni građani koji će doprinositi unapređenju celog društva.

Posebno treba obratiti pažnju na one zatvorenike koji se ne mogu uspešno i ne mogu lako uključiti u procese određenih tretmana. To su stare, bolesne osobe, to su zavisnici od alkohola, narkotika, kao i osobe kojima je potrebno opšte i stručno obrazovanje. Prema njima je neophodno preduzimati posebne zdravstvene, obrazovne i stimulativne mere radi njihovog uključivanja u opšti tretman i da bi se na taj način postigao jedan kvalitetan cilj sveukupne resocijalizacije.

Prema podacima iz izveštaja Savete Evrope, koji i nisu toliko stari, obuhvataju period od 2008. do 2018. godine, stopa zatvaranja u Srbiji je porasla za 19,5%. Naravno, to ne znači da je porasla stopa kriminaliteta, jer je ista ova stopa porasla i u regionu. U Makedoniji nešto više 33,6%, u Portugalu 27,5%, a u San Marinu čak 186,6%. To zapravo znači nešto drugo, da sve ove zemlje, među kojima je i Srbija, možda češće pribegavaju kaznenoj politici koja podrazumeva zatvaranje, a sve manje koriste neka alternativna rešenja kao kaznu.

U nekim drugim državama se češće odlučuju za alternativne kazne kada je reč o lakšim krivičnim delima. Možda treba da i mi primenimo sličnu praksu, naravno, gde je to moguće, da bi se na taj način sistem rasteretio, da ga ne opteretimo određenom kategorijom zatvorenika gde za to nema potrebe.

Na primer, u Holandiji su alternativne kazne preuzele primat u odnosu na oštre kazne, u odnosu na oštre mere, ali taj proces nije završen preko noći. To je proces koji je dugo trajao u ovoj zemlji, tome se ozbiljno pristupilo, sprovedeni su i određena istraživanja. Čak su na dve grupe osuđenika sa sličnim karakteristikama sprovedene određene mere. Jedni su podlegali oštrim zatvorskim sankcijama, drugi alternativnim kaznama. Istraživanje je na kraju pokazalo da ona grupa zatvorenika koja je bila pod nekom vrstom alternativne kazne, nekom vrstom društveno korisnog rada da obavlja, da je ta grupa zatvorenika na kraju učestvovala u nižoj stopi, u povratku, u kriminalnim radnjama.

Naravno, nisam ni za to da se pošto-poto insistira za alternativnim sankcijama, ali treba i ovu vrstu kazne razmatrati kao delotvornu u onim delovima gde je to moguće.

Zatvorski sistem Srbiju godišnje košta preko 60 miliona evra. Toliko se potroši na održavanje zgrada, na plate za zaposlene, za ishranu, za prevoz, za grejanje. To je ta suma koja je neophodna da bi funkcionisao jedan sistem koji ima preko 10.000 zatvorenika i 4.000 zaposlenih. Jedan zatvorenik košta državu 15 do 20 evra dnevno. Na ovaj način bi se uštedelo u znatnoj meri. Naravno, govorim samo u slučajevima gde ima lakših povreda zakona. Otvorila bi se korist na osnovu rada u javnom interesu. Zašto nekome ne pružiti šansu da se oduži društvu, da možda sa radnicima određenih javnih komunalnih preduzeća učestvuje u pranju ulica, u uređivanju parkova i sličnih poslova?

Ukazao sam samo na neka pitanja iz ove oblasti, za koja smatram da članovi Komisije za kontrolu izvršenja krivičnih sankcija treba da obrate pažnju. Siguran sam da će predloženi kandidati svoj posao obaviti savesno, profesionalno i zato će SDPS podržati izbor članova Komisije. Hvala.

Poštovani predsedniče, poštovana ministarko, poštovani predstavnici ministarstva, koleginice i kolege, mi raspravljamo danas o reformskim zakonima iz oblasti energetike, koji će promeniti energetsku i ekološku sliku Srbije. To su zakoni koji u budućnosti treba da obezbede stabilno snabdevanje pre svega električnom energijom, da omoguće da se spreči rasipanje energije i da značajno doprinesu smanjenju prisustva štetnih gasova u atmosferi, odnosno da pomognu ozdravljenju životne sredine, a da sa druge strane ne ugroze privredne aktivnosti u našoj zemlji.

Tu moramo naći balans. Moramo se okrenuti održivom razvoju, jer ekonomski razvoj gubi smisao ako ugrožavamo prirodu, ako ugrožavamo životnu sredinu, odnosno ako na taj način ugrožavamo zdravlje građana.

Mislim da ne postoji niko u ovoj zemlji ko ne bi želeo da već sutra pređemo na isključivo zelenu ekonomiju. Ali, to je proces koji traje. To ne možemo da odradimo preko noći i upravo zahvaljujući odredbama predloga zakona koji se nalaze na dnevnom redu, mi postavljamo jedan cilj, a to je da se postepeno smanji proizvodnja električne energije iz uglja. Drugi cilj je sprovođenje jednog investicionog plana za hidroelektrane, gasne elektrane, solarne i elektrane na vetar. Na taj način će se Srbija transformisati iz jednog niskougljeničnog ekološkog društva u jedno zdravo društvo kada govorimo o ekološkim pitanjima.

Moramo imati u vidu i da je naš ugalj osnovni energent iz koga dobijamo električnu energiju, 70% električne energije se dobija upravo iz uglja, ali, sa druge strane, moramo da vodimo računa i kao država koja je u pregovorima za pristupanje EU da je jedan od ciljeva EU da se do 2050. godine postigne klimatska neutralnost.

Upravo novi zakon o obnovljivim izvorima energije treba da tu sliku promeni i cilj je da se do 2040. godine 40% energije dobije iz obnovljivih izvora, a zapravo taj proces nije ni malo brz i nije ni malo jeftin. Dok ne postignemo ovaj cilj, uporedo moramo raditi i na gašenju onih postrojenja koja su dotrajala, onih dotrajalih blokova u postrojenjima i na modernizaciji postojećih postrojenja u termoelektranama.

Proces energetske tranzicije Srbije je pod budnim okom EU, ali i sve ovo što radimo, opet ponavljam, radimo zbog nas, želimo jednu zdravu životnu sredinu, a samim tim da ostavimo jednu zdravu prirodu budućim generacijama. Upravo zbog toga i donosimo ove zakone, među kojima je i Zakon o obnovljivim izvorima energije, koji treba da obezbedi prelazak na čiste tehnologije, odnosno koji treba da nam omogući dobijanje tzv. zelenih kilovata.

Zahvaljujući svom geografskom položaju, Srbija može da računa da koristi energiju pre svega vetra i energiju sunca. Mislim da bismo, kada bismo koristili sve ono što imamo na raspolaganju, stali u red onih razvijenih država koje i te kako crpe ove izvore energije, a tu pre svega mislim na Nemačku i Veliku Britaniju. Navešću primer da ove dve zemlje oko 30% energije za proizvodnju električne struje koriste na osnovu obnovljivih izvora energije.

Ovaj zakon zabranjuje izgradnju svih hidroelektrana, mini hidroelektrana u zaštićenim područjima, i to je jedan pozitivan iskorak. Opet ću se vratiti na sunčevu energiju i energiju vetra i smatram kada bismo iskoristili sve te potencijale, da možda ne bi bilo potrebe da gradimo mini hidroelektrane i da bi upravo ta energija mogla da nadomesti taj višak energije koji dobijamo na ovaj način.

Dobra novina zakona o obnovljivim izvorima energije je i to što će građani koji struju proizvode na ovaj način moći da tu struju, odnosno tu energiju, kilovate, osim što koriste za sopstvene potrebe, da taj višak isporuče u mrežu ili da kasnije to koriste, odnosno da ostvare pravo na umanjenje računa u nekom narednom periodu.

Još jedan odličan predlog zakona je pred nama, a to je Zakon o energetskoj efikasnosti i racionalnoj upotrebi energije, gde će građani dobijati podsticaje za štednju energije u vidu subvencija. To se pre svega odnosi na zamenu stolarije za izolaciju stambenih objekata, zamenu kotlova na mazut i ugalj. Moram da naglasim da do 40% energije u domaćinstvima mi izgubimo upravo zbog toga što su stambene zgrade i kuće loše izolovane, imamo stare i dotrajale prozore i koristimo često neefikasne uređaje u domaćinstvima.

Na kraju želim samo još da istaknem da bez ulaganja u energetiku nema ni zdrave životne sredine i da samo čiste ekologije i održiv razvoj mogu sačuvati i našu zemlju i našu planetu. Zbog svega toga, Socijaldemokratska partija Srbije podržaće ove zakone. Hvala.

Hvala, predsedniče.

Poštovane koleginice, poštovane kolege, sastav delegacije Skupštine, kao i sastav skupštinskih odbora je u stvari rezultat jednog međustranačkog dogovora, dogovora stranaka koje su zastupljene u parlamentu i siguran sam da svaka stranka pažljivo bira kandidate koje će predložiti za članove sastava određenih delegacija i određenih odbora.

Ali, iako je ovo možda danas za nas rutinska stvar, ovo je ipak dobra prilika da razgovaramo o samom radu i značaju delegacija, o postignutim rezultatima i o ulozi parlamenta u spoljnoj politici.

Na dnevnom redu je izbor članova stalnih delegacija Narodne skupštine Republike Srbije u međunarodnim parlamentarnim institucijama, pre svega u Parlamentarnoj skupštini NATO i biramo člana parlamentarnog Odbora za stabilizaciju i pridruživanje. I kada govorimo o ovom odboru, parlamentarnom Odboru za stabilizaciju i pridruživanje, on ima veoma važnu ulogu, posebno sada kada smo u vremenu gde vodimo pristupne pregovore sa EU i siguran sam da naše kolege koje su u ovom odboru na dobar način rade svoj posao, da u razgovoru sa kolegama iz evropskog parlamenta razmenjuju iskustva, usvajaju dobru praksu, da predstavljaju rezultate našeg rada, oblasti gde smo napravili pomake, naše planove za budućnost, ali da sa druge strane i prihvate na neki način mišljenje kolega iz evropskog parlamenta i da vidimo koje su to oblasti gde je potrebno ostvariti napredak.

Ranije sam govorio da mi u parlamentu često raspravljamo o zakonima i usaglašavamo na taj način zakonodavstvo naše sa zakonodavstvom koje je važeće u EU. Važno je da ubrzamo proces pristupanja EU. Sigurno da brzina procesa pristupanja EU u velikoj meri zavisi od nas samih, ali ne smemo da zanemarimo činjenicu i da se same institucije u EU reformišu s vremena na vreme. Postoji mnogo pitanja na koja treba odgovoriti, da li će EU funkcionisati po istom principu kao i do sada, da li će ostati isti kriterijumi na snazi kada se govori o proširenju EU, da li će se odluke u EU ubuduće donositi istom većinom, odnosno konsenzusom kao i do sada ili će biti potrebna nekakva kvalifikovana većina koja je drugačija od ove koja je sada. To su samo neka od pitanja na koja mi ne možemo da damo odgovor, za to su zadužene evropske institucije, ali u svakom slučaju na nama je da radimo najbolje što možemo da taj proces približavanja EU bude brži i da mi kao društvo na taj način idemo na bolje.

Govorimo danas i o članu delegacije u parlamentarnoj skupštini NATO. Moramo da uzmemo u obzir činjenicu da kada govorimo o ovom pitanju, odnosno o saradnji sa NATO alijansom, da je ovo za nas jedno veoma osetljivo pitanja, osetljivo pre svega zbog uloge ovog vojnog saveza u dešavanjima u našoj zemlji od pre dve decenije i sa posebnom pažnjom treba da pristupamo ovom pitanju. Ne sumnjam naravno u sposobnost naših članova delegacije i da će oni na najbolji način zastupati interese naše zemlje, ali veoma je važno da istaknemo, kada govorimo o ovoj temi da smo se mi odlučili za vojnu neutralnost, a još je važnije da tu našu odluku poštuju najveće svetske sile, odnosno najveće vojne sile. Vojna neutralnost ne podrazumeva da nemamo nikakvu saradnju sa drugim vojnim organizacijama, odnosno sa drugim državama, ona podrazumeva da upravo imamo što bolju saradnju. Saradnju koja će biti pre svega u našem interesu, ali i u interesu druge strane.

To je jedna politika koja daje rezultate u praksi. Mislim da mi na taj način, pre svega jačamo sopstvenu bezbednost, ali i čuvamo stabilnost našeg regiona. Kada govorimo o toj stabilnosti, ona je važna, ne samo zbog vojne bezbednosti, i ne samo sa tog aspekta, važna je i za mnoge druge stvari. Kada imamo stabilan političko pravni okvir, to nam donosi stabilnost i na privrednom planu.

Upravo se aktivnosti skupštinskih delegacija, određenih odbora, to su zapravo aktivnosti koje su deo parlamentarne diplomatije. Normalno je da naša parlamentarna diplomatija bude usaglašena sa aktivnostima Vlade Republike Srbije, odnosno sa Ministarstvom spoljnih poslova, i upravo je na ovom polju veoma važna dobra, intenzivna saradnja predstavnika parlamenta i predstavnika Ministarstva spoljnih poslova.

Na planu međunarodnih odnosa, upravo je parlamentarna diplomatija ta koja zauzima jedno posebno, istaknuto mesto, gde se kroz kontakte predstavnika parlamenta održavaju i unapređuju međudržavni odnosi. S obzirom da parlamentarna diplomatija podrazumeva rad u velikom broju institucija, organizacija i inicijativa, to je u stvari prilika da se kroz niz dinamičnih spoljnopolitičkih aktivnosti, radi na unapređivanju globalne i regionalne saradnje.

Moram da istaknem i da je naša zemlja, član Interparlamentarne unije, kao najstarije parlamentarne organizacije. Mi smo punopravni član još od 1891. godine, tačnije dve godine od osnivanja Interparlamentarne unije, a isto tako pre dve godine smo, upravo ovde, u ovom domu, uspešno organizovali 141. zasedanje Interparlamentarne unije, gde je učestvovalo 150 delegacija, iz celog sveta, među kojima je bilo 77 predsednika i 60 potpredsednika parlamenata.

Svesni smo značaja spoljne politike, kao što sam već rekao, naročito u vremenu kada vodimo pristupne pregovore, sa EU, u vremenu jednih kompleksnih međunarodnih okolnosti i zbog toga ne treba zapostaviti ulogu parlamentarne diplomatije. Više ne živimo u svetu bipolarne međunarodne političke scene i moramo da uvažimo politički uticaj i SAD, i Rusije, i Kine, i država Briksa i naravno moramo da uvažimo i uticaj spoljne politike EU. Svedoci smo da u poslednje vreme, sve glasniji zahtevi da se naša spoljna politika usaglasi sa spoljnom politikom EU, i mislim da u svemu tome moramo da vodimo računa, pre svega o sopstvenom interesu, da pažljivo pristupamo ovom pitanju i najvažnije, da zaštitimo interese Republike Srbije, naravno naše delegacije, delegacije Narodne skupštine Republike Srbije imaju i te kako važnu ulogu, tu je pre svega delegacija u Parlamentarnoj skupštini OEBS-a, delegacija u Savetu Evrope i oni naravno kroz svoj rad i te kako mogu da iskažu naše interese.

Takođe, raduje i intenzivnija saradnja sa SAD, zbog događaja iz bliske prošlosti i ovo je jedno osetljivo pitanje, ali ne smemo da zaboravimo, da ti odnosi između Srbije i SAD datiraju mnogo duže, i da smo dugo bili u dobrim odnosima, da smo i u Prvom i u Drugom svetskom ratu bili saveznici, i svakako da je u poslednje vreme načinjen jedan iskorak i da je intenzivnija saradnja sa SAD.

Posebno moramo da budemo obazrivi, posebno treba da budemo mudri, kada govorimo o pitanju KiM, tu nam je naravno potrebna međunarodna podrška. Zalažemo se za to da rešimo sve probleme na jedan civilizovan način, da budemo usmereni na rešavanje svakodnevnih životnih pitanja, pitanja koja se tiču života građana i onih u Zvečanu, u Prištini i u Beogradu i da dođemo do jednog rešenja koje će biti prihvatljivo za sve, a naravno to ne možemo bez podrške međunarodne zajednice.

Upravo je parlamentarna diplomatija polje koje daje više prostora onim državama koje su manje, državama sa manjim brojem stanovnika, da kroz taj rad iskažu neke svoje interese, da ukažu na neke konkretne probleme, da kroz razmenu iskustava sa drugim predstavnicima parlamenata, usvojimo neke dobre prakse, koje se mogu primeniti kod nas. Naravno, u parlamentarnim delegacijama, kao što sam već rekao, pošto je to dogovor svih stranaka koje su zastupljene u parlamentu, ima i predstavnika i vlasti i opozicije. Tu se uglavnom iskazuju interesi na tri nivoa, sigurno svaki poslanik iskazuje svoj lični interes i neku svoju ambiciju u nastupu u međunarodnim delegacijama. Na drugom nivou iskazuju interes svoje političke partije, ali ono što je najvažnije, treba da se iskaže interes države i veoma je važno koordinirati rad članova delegacija.

Nažalost, često se o parlamentarnim delegacijama, u medijima, stvara predstava da one nisu korisne, da samo troše novac, ali ja ne mogu da se složim sa ovakvim stavom, sa ovakvom vrstom kritike, jednostavno mislim da rad delegacija daje konkretne rezultate. Često je taj rad ispod radara medija, zbog nekih drugih teme, koje zaokupljuju pažnju.

Naša je obaveza i da kroz tu spoljnu politiku, koju vodi Narodna skupština, sačuvamo kredibilitet institucije i da doprinesemo tome da se parlament u javnosti, sve više pominje u jednom pozitivnom kontekstu. Hvala.

Hvala, poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, koleginice i kolege, popis nije samo prost skup podataka o broju stanovnika, kako često doživljavamo popis stanovništva, to je zapravo jedan skup informacija, koje nam daju uvid, na osnovu kojih možemo da radimo analize, na osnovu kojih možemo da radimo projekcije za ubuduće.

Popis nije samo po sebi cilj, on nam daje jednu sveobuhvatnu sliku socijalnih i životnih uslova, u kojima žive naši građani. Upravo su rezultati popisa osnovni alat za efikasnu politiku, za planiranje i donošenje odluka. Na osnovu tako dobijenih statističkih podataka, mi možemo planirati kako da se unapredi, na primer sistem zdravstvene zaštite, kako da se ide u smeru reforme obrazovanja, koje su mere neophodne kako bi smo smanjili nezaposlenost itd.

Navešću samo neke podatke sa poslednjeg popisa, iz 2011. godine, i oni govore da Srbija je tada imala sedam miliona 186 hiljada 862 stanovnika, prosek godina je bio 42,2 godine, oko 17% stanovnika bilo je starije od 65 godina. To je ukratko nešto, kada govorimo o demografskoj strukturi, što nam mnogo ukazuje o strukturi stanovništva u Srbiji.

Sada ćemo, na osnovu onih podataka moći da uporedimo situaciju sa onom od pre 10 godina, da vidimo koliko smo u proseku stariji, ili mlađi, da li nas ima više ili manje, da vidimo kakva nam je sveukupno demografska slika, a podsetiću da smo već, kada govorimo o jednoj bolnoj temi, kao što je demografija, već doneli određene mere, kako bi smo poboljšali situaciju u ovoj oblasti.

Kada govorimo o popisu, moram samo da naglasim da je 2019. godine, sproveden probni popis stanovništva, bio je to jedan dobar teren da se testiraju metodološka organizaciona i aplikativna rešenja, koja su prvi put primenjena, kao i svi instrumenti i novi obrasci.

U tri velika grada, Beogradu, Novom Sadu i Nišu, primenjen je jedan novi oblik popisa, to je samopopisivanje, i građani su mogli sami da popune upitnike i da ih proslede putem internet aplikacije. Naravno ne dočekujem da smo mi još uvek u situaciji da, kao u Estoniji građani sami popunjavaju podatke i na osnovu toga se izvrši popis stanovništva, jednostavno na ovaj način mi smo napravili jedan pozitivan iskorak u tom smeru, a pozitivan iskorak je i to što će popisivači, u buduće na terenu, sa laptopovima, upisivati podatke direktno u elektronske obrasce i na taj način će rezultati moći da se obrađuju i objavljuju daleko brže, nego što je to ranije bio slučaj.

Kada govorimo o ovim izmenama zakona, naravno potrebno je da pratimo zdravstvenu situaciju, zdravstveni bilans i u skladu sa tim da popis se obavi na jedan najbolji mogući način u skladu sa epidemiološkom situacijom. Hvala.