Dame i gospodo, pre usvajanja ovog sporazuma sa Albanijom o readmisiji treba rešiti nekoliko pitanja, bolje rečeno predpitanja, bez čijeg rešavanja ovaj sporazum nema smisla i vrlo lako umesto sporazuma može da postane nesporazum u odnosima između dve države.
Prvo pitanje jeste na koju teritoriju se ovaj sporazum odnosi? Da li se odnosi na celovitu Republiku Srbiju ili na Srbiju bez Kosova i Metohije? Konkretnije, da li Albanija potpisuje sporazum sa celovitom Srbijom u njenim ustavnim granicama ili sa delom Srbije? Da li će se odredbe ovog sporazuma primenjivati u Prištini, Podujevu i Đakovici ili samo u Nišu i Beogradu? To se mora znati. Ovakva pitanja, izuzetno značajna u međunarodnim odnosima, ne smeju da ostanu bez odgovora, posebno u tako osetljivoj oblasti kao što je diplomatija, gde se mora voditi računa o svakom detalju.
Naravno, Albanija je priznala Kosovo kao nezavisnu republiku i ona ima stav da potpisuje sporazum sa Srbijom bez Kosova i Metohije. Srbija, kao što ste vi rekli, ima stav da potpisuje sporazum sa Kosovom i Metohijom. Albanija tumači da se ovaj sporazum neće primenjivati, i vi i mi znamo da se neće primenjivati na teritoriji Kosova i Metohije, a Srbija tumači i vi ovde tvrdite da će se primenjivati na teritoriji Kosova i Metohije. Sve to ovaj sporazum u stvari čini potpuno besmislenim. Kako je moguće da dve strane, dve države potpisuju jedan međunarodni sporazum, potpisuju sporazum o nečemu, a nisu se usaglasile čak ni o tome na šta se taj sporazum odnosi? Praktično se nisu dogovorile oko najvažnijih pitanja. Tako nešto nije normalno i nije praksa čak i među pojedincima, a kamoli među državama.
Da bi građanima koji prate ovaj prenos ovo bilo malo jasnije, navešću jedan naizgled banalan, ali vrlo slikovit primer jednog poređenja. Da li je moguće da dva lica potpisuju ugovor o kupoprodaji kuće, a da prethodno nisu razjasnila čak ni to da li se prodaje cela kuća ili deo kuće? Onaj što kupuje kuću misli da kupuje celu kuću, a onaj što je prodaje smatra da prodaje dva od tri sprata. Postavljam pitanje da li je to moguće? Jeste, moguće je u teoriji, ali u praksi je nerazumno i teško ostvarljivo, malo verovatno.
Postavljam jedno hipotetičko pitanje – da li bi Republika Albanija pristala da potpiše ovakav sporazuma sa Republikom Srbijom da je srpski narod u Albaniji okupirao područje Skadra?
Znate, da je Skadar stara srpska prestonica, da je to stanovništvo tamo proglasilo nezavisnu republiku Skadar i da je Republika Srbija priznala tu državu, da li bi Albanija potpisala ovaj sporazum? Naravno da ne bi. Kao što znate, Srbi polažu mnogo veća istorijska prava na Skadar nego Albanci na Prištinu ili Peć.
Podsećam još jednom da je Skadar bio prestonica srpske države duži vremenski period nego što je Beograd. Kao što nam sada otimaju Peć i Prištinu, tako su nam pre sedam, osam vekova oteli Skadar.
Isto jedno hipotetičko pitanje – da li bi sutra Republika Nemačka pristala da potpiše bilo kakav međunarodni bilateralni sporazum sa nekom državom koja Bavarsku ne priznaje kao deo nemačke države? Pre bi se moglo dogoditi da Osama Bin Laden vaskrsne i prihvati hrišćanstvo nego što bi Nemačka prihvatila da potpiše ovakav sporazum. Isto to važi i za Kanadu kada je u pitanju Kvebek ili za Španiju kada je u pitanju Baskija itd.
Zbog čega onda Srbija čini ovaj presedan? Verovatno mnogi pretpostavljaju da ćemo mi od ovog sporazuma imati neku korist. Tvrdim da nećemo nikakvu. Ovaj sporazum neće biti primenjiv u praksi. Nema baš nikakvu praktičnu vrednost. Mi ćemo od njega imati samo štete.
Podsećam da je nakon okupacije KiM od strane NATO pakta u južnu srpsku pokrajinu doselilo između 250.000 i 300.000 Albanaca iz Albanije, koji su dodatno promenili i onako nepovoljnu etničku sliku u južnoj srpskoj pokrajini. Praktično, oni su na taj način zacementirali etničko čišćenje koje će izvršiti proterivanjem srpskog naroda sa KiM. Najviše njih je doselilo u Prištinu, zauzeli su tamo napuštene srpske stanove, ali nekoliko hiljada njih je uzurpiralo srpske kuće i imanja po KiM i ta uzurpacija traje 11 godina posle završetka rata.
Po ovom sporazumu svi oni bi trebalo da budu vraćeni u Albaniju, jer ne ispunjavaju uslove koje propisuje ovaj sporazum, koje propisuje ovaj protokol, za dalji boravak na teritoriji Republike Srbije. Da li će se to dogoditi, da li će oni biti proterani? Naravno da neće. Da li će Srbija zbog toga praviti problem, da li će protestvovati u Prištini, u Tirani, Euleksu, u međunarodnoj zajednici? Ubeđen sam da neće. Mi ćemo priznati faktičko stanje, kao i svaki put do sada, priznaćemo rezultate etničkog čišćenja u sopstvenoj državi, nad sopstvenim narodom.
Takođe, nameće se pitanje da li će na osnovu ovog sporazuma iz Srbije biti proterano nekoliko stotina hiljada Albanaca koji su ovu državu doselili još u vreme SFRJ, nisu po međunarodnim standardima regulisali svoj status, pritiskom su podstakli iseljavanje srpskog stanovništva sa KiM, od srpskog naroda tamo napravili manjinu i stvorili uslove i preduslove da se sa KiM dogodi sve ovo što se dogodilo od 1998. godine do danas? Znači, postavljam pitanje da li će Srbija uopšte postaviti to pitanje? Po ovom sporazumu bi trebalo da postavi, ali ga neće postaviti, jednostavno, da ne bi kvarili dobrosusedske odnose ne samo sa Republikom Albanijom, nego i sa Alijom Berišom, nego, bojim se i sa ovom samoproglašenom republikom Kosovo, jer vidim da im dopuštamo neke stvari koje ni jedna druga država, koja drži malo do sebe, do svog samopoštovanja i obraza, ne bi dopuštala, posebno sada uoči izbora, kada se DS grčeviti bori za naklonost zapada i NATO pakta u utakmici sa SNS oko toga ko će, eventualno, da formira buduću prozapadnu vladu u Beogradu.
Da li će Srbija imati neku materijalnu korist od ovog sporazuma? Neće apsolutno nikakvu. Već sam rekao da je on neprimenjiv, što znači da neće biti primenjivan u praksi. Onda se postavlja pitanje zbog čega mi uopšte treba da potvrdimo ovaj sporazum, zbog čega mi danas uopšte raspravljamo o ovom pitanju, zbog čega trošimo vreme, novac i živce građana Srbije? Zbog toga što Srbija i na ovaj način posredno priznaje nezavisnost KiM, priznaje da KiM nije u sastavu Republike Srbije.
Jednostavno, smatram da je u pitanju realizacija dogovora vlasti u Beogradu sa Briselom i Vašingtonom, jedan u nizu poteza kojim vlast u Beogradu sprovodi svoju politiku puzećeg priznanja republike Kosova kao nezavisne države. S druge strane, za razliku od Srbije, Albanija će od ovog sporazuma imati veliku političku korist. Ovim sporazumom Albanija pere svoj obraz, pere se od svoje zločinačke politike koju je vodila prema Srbiji i prema srpskom narodu.
Podsećam na nekoliko činjenica. Prvo, Albanija je imala presudnu ulogu u podsticanju separatizma na KiM. Druga činjenica, Albanija je imala značajnu ulogu u stvaranju OVK. Treće, Albanija je imala presudnu ulogu u naoružavanju OVK. Sledeće, sa teritorije Albanije izvršena je agresija na Republiku Srbiju. Kao što ste čuli i od generala Delića, jedinice albanske armije su učestvovale u pokušaju kopnene invazije na teritoriju KiM i Republike Srbije. Sledeće, Albanija je država u koju je odvedeno nekoliko stotina srpskih vojnika i civila, muškaraca u najboljem životnom dobu, da bi tamo bukvalno bili iskasapljeni, a njihovi vitalni organi prodati na pijaci svetske medicinske mafije.
Albanija, kao što znate, nije odgovarala ni za jedan od ovih zločina. Iz Tirane nije stigla ni jedna jedinica reč izvinjenja, čak ni reč žaljenja. Naprotiv, oni tvrde da je njihova zločinačka politika bila ispravna, da su oni i da su Albanci na Kosovu bili u pravu. Tvrdim vam, gledano sa stanovišta nekoga sa strane, ko će tumačiti ovaj sporazum, da ovim sporazumom Srbija praktično priznaje da su Albanci bili u pravu.
Mislim da, umesto što potpisujemo ovaj sporazum, mi iz principijelnog razloga čak treba u ovom domu da usvojimo jednu deklaraciju i da od međunarodne zajednice tražimo da rasvetli ulogu Albanije u zločinima koji su proteklih 15 godina počinjeni nad srpskom državom i srpskim narodom.
Reći ću još nekoliko reči o Konvenciji o zaštiti lica koja su izložena torturi. Pošto će ovim pitanjem da se bavi Zaštitnik građana, trenutno gospodin Janković, predlažemo da svoj posao počne da obavlja sa zaštitom prava Vojislava Šešelja, koji se već osam godina nalazi u Haškom tribunalu i nesporno je izložen nesvakidašnjoj torturi. Podsećam, Vojislav Šešelj se u pritvoru Haškog tribunala nalazi osam godina, na osnovu lažne optužnice. To je, bez sumnje, svetski rekord u dužini pritvora. Za tih osam godina sudovanja Vojislava Šešelju su prekršena bukvalna sva ljudska i procesna prava.
Svaka ozbiljna država koji drži do sebe, do svog dostojanstva, do međunarodnog kredibiliteta, ustala bi u zaštitu svog građana, tim pre što nije u pitanju, da kažem običan građanin, nego bivši potpredsednik Vlade ove države i predsednik najveće opozicione stranke u Srbiji. Postavlja se pitanje zbog čega Srbija ćuti? Ćuti zbog toga što je Vojislav Šešelj najveći politički protivnik sadašnjoj vlasti u Beogradu i najveći protivnik NATO pakta i zato što ni sadašnja vlast, ni NATO pakt ne žele da se Vojislav Šešelj vrati u Srbiju bar do okončanja sledećih izbora.
Zbog toga još jednom koristim ovu priliku da pozovem gospodina Jankovića da pokaže da je zaštitnik svih građana Srbije, da svoj posao ne radi selektivno i da pozove na prekid torture Haškog tribunala nad predsednikom SRS dr Vojislavom Šešeljem. Hvala.