Dame i gospodo, poštovani građani Srbije, predložio sam brisanje ovog člana Predloga zakona koji predviđa da zdravstveni inspektor ima uniformu, posebnu uniformu, posebnu službenu garderobu, a da izgled te uniforme propisuje ministar.
Brisanje sam predložio zato što smatram da nije presudno kako će zdravstveni inspektor biti obučen, nego kako će raditi svoj posao. Lično smatram da će poslove nadzora obavljati uspešnije ukoliko nema uniformu, ukoliko bude manje uočljiv.
Drugi razlog zašto sam predložio brisanje ovog člana jeste taj što za nabavku novih službenih odela trebaju nove pare, a mi pare za i mnogo važnije stvari nemamo. Ovo sirotinje što imamo možemo potrošiti i mnogo pametnije i za zdravstvo korisniji način.
Smatram, to sam rekao i u načelnoj raspravi, da će odlaganje roka u kojem će domovi zdravlja preći u nadležnost lokalnih samouprava u mnogim domovima zdravlja odložiti rešavanje problema koji postoje i koji znatno otežavaju njihov rad, a za čije rešavanje Ministarstvo zdravlja nije imalo dovoljno sluha ili nije imalo dovoljno novca. Ovde nije bilo rasprave u oblasti zdravstva da nisam pominjao problem funkcionisanja doma zdravlja u Velikoj plani i zdravstvenih stanica u Lozoviku i Miloševcu, pa i u Starom Selu, Markovcu i Krnjevu, ako je posledica činjenice da dom zdravlja kuburi sa manjkom lekara.
Za normalno funkcionisanje doma zdravlja neophodna su tri lekara opšte prakse i jedan lekar pedijatar, koji bi vodio brigu o zdravstvenoj zaštiti dece u Miloševcu i Lozoviku. Ukupno je u pitanju oko 600 dece. Za njihovo angažovanje Vlada Srbije bi trebala da izdvoji oko pet miliona dinara.
U Vladi, kada razgovaramo sa nadležnim predstavnicima Vlade, uglavnom tvrde da smo u pravu, međutim, objašnjavaju da oni za rešavanje ovog problema nemaju potrebnih para.
Mislim, bez obzira na ekonomsku krizu, da novca za rešavanje ovakvih problema mora biti. Smatram da ga ima, ali da je problem u tome što se on često nedomaćinski troši. Sada ću navesti jedan primer, napraviću jednu paralelu. Prilikom nedavne posete Svilajncu, potpredsednik Vlade Republike Srbije, Božidar Đelić, obećao je, citiram, da će Republika finansirati izgradnju prirodnjačkog centra u Svilajncu, svojevrsnog muzeja istorije evolucije.
Kako je slikovito objasnio ministar, u tom centru deca će istovremeno moći da se igraju uz makete majmuna, dinosaurusa, mamuta i drugih vrsta iz životinjskog carstva i da uče istoriju evolucije. Ministar je izjavio da će izgradnja ovog prirodnjačkog centra koštati oko 500 miliona i da će sav novac dati Vlada Srbije.
Sad postavljam pitanje – kako je moguće da Vlada Srbije ima 500 miliona dinara budžetskih sredstava, 500 miliona dinara građana Srbije za izgradnju nekakvog prirodnjačkog muzeja, za evociranje uspomene na dinosauruse i mamute, a nema pet miliona dinara za zapošljavanje neophodnih lekara.
Ima 500 miliona dinara za mamute i dinosauruse, a nema pet miliona dinara, 100 puta manje, za lečenje dece.
Šalje se jedna vrlo ružna poruka, da je vlasti u Beogradu važnija zabava dece u Svilajncu, koji se nalazi 20 kilometara daleko od Velike Plane, od zdravlja dece u Velikoj Plani, Lozoviku i Miloševcu.
Pre pola godine u Domu zdravlja u Velikoj Plani smo imali još jedan problem zbog dotrajalosti, zbog godina starosti, pokvario se biohemijski analizator. On košta između 2,5 i 3,5 miliona dinara, otprilike 170 puta manje nego što će Vlada, kako je najavio potpredsednik Đelić, dati za ovaj prirodnjački muzej, muzej gluposti u Svilajncu, ali za njegovu kupovinu Vlada nije imala novca.
Rekli su nam da nema i iz tog razloga su bolesni ljudi iz Velike Plane, među njima i deca, to je trajalo nekoliko meseci, svakodnevno morali zbog najobičnijih laboratorijskih analiza da idu u susednu Smederevsku Palanku i objektivno se izlažu i materijalnim troškovima i dodatno ugrožavaju svoje narušeno zdravlje. Sve dok opštine i dom zdravlja od svoje sirotinje nisu uspeli da skrpe ta tri miliona i kupe ovaj preko potrebni aparat.
Samo pravim jednu računicu, kada bi se ovih 500 miliona za ovaj Đelićev muzej gluposti u Svilajncu iskoristilo za ovu svrhu, za kupovinu ovih biohemijskih analizatora, moglo bi da se kupi 170 aparata, što bi bilo dovoljno da se bukvalno pokriju svi domovi zdravlja u Srbiji.
Na kraju se postavlja jedno suštinsko pitanje – šta je društveni interes, da li je društveni interes da jedan grad u Srbiji, pa taman da je u tom gradu pre mesec dana održana sednica glavnog odbora DS dobije jedan spomenik gluposti, da deca u tom gradu dobiju makete dinosaurusa, mamuta, majmuna itd. ili je važnije da svi gradovi u Srbiji, svi domovi zdravlja u Srbiji dobiju jedan medicinski aparat koji svakodnevno koristi na desetine hiljada ljudi?
Mene na kraju zanima – da li je ova genijalna ideja rođena u nekoj ekspertskoj glavi ovde u Srbiji ili je u pitanju opet neko nakaradno naređenje iz EU, sa porukom da će Srbija u EU biti primljena zajedno sa mamutima i dinosaurusima? Hvala.

Prihvatam ovo objašnjenje. Prihvatam da je u pitanju muzej dinosaurusa, a ne muzej majmuna. Izvinjavam se majmunima.

Još jednom podsećam na ono što sam rekao. Smatram da je necelishodno, da nije društveno opravdano predvideti uvođenje novih uniformisanih lica u vidu zdravstvenog inspektora, trošiti na to novac, trošiti novac na otvaranje raznoraznih muzeja, prirodnjačkih ili bilo kakvih drugih, a istovremeno ne imati pet miliona dinara za zapošljavanje tri lekara koji su neophodni za normalno funkcionisanje Doma zdravlja u Velikoj Plani.
Postavio sam jedno razumno pitanje na koje očekujem odgovor. Insistiram da na to pitanje odgovori ministar Milosavljević. Kako je moguće da Vlada Srbije u kojoj je on ministar ima 500 miliona dinara za izgradnju muzeja dinosaurusa, a nema pet miliona dinara za zapošljavanje tri lekara u Domu zdravlja u Velikoj Plani i jednog pedijatra koji bi bio zadužen za lečenje 600 dece u Miloševcu i Lozoviku? Molim vas da odgovorite.

Mi iz SRS podržavamo amandman kolega iz DSS. Želim da ukažem na jednu vrlo bitnu činjenicu koje se dotakao i gospodin Paja Momčilov. Mi sada raspravljamo o izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti koji je usvojen 2005. godine. Po tom zakonu zdravstveni centri u Srbiji su do 10. decembra 2010. godine potpadali pod nadležnost Ministarstva zdravlja Republike Srbije i Republike Srbije. Po tom zakonu, koji je još uvek na snazi, 11. decembra nadležnost su trebale i morale da preuzmu lokalne samouprave.
Mi ćemo ovu obavezu staviti izvan snage najranije u sredu. U sredu je, kao što znate, 22. decembar. Sada se postavlja jedno, verujte mi, izuzetno značajno pitanje – šta je sa ovih 12 dana? Dvanaest dana pravnog vakuuma. Šta je sa pravnim položajem zdravstvenih centara i domova zdravlja od 10. decembra do 22. decembra? Domovi zdravlja po zakonu danas, juče i sutra rade poluilegalno, izvan bilo kakvog zakonskog okvira.
Ovo pitanje sam dotakao iz razloga što želim da postavim pitanje ministru, a ministar nažalost nije ovde, kako se to moglo dogoditi? Zašto se to dogodilo? Zašto se ovaj predlog zakona nije u skupštinskoj proceduri našao pre mesec ili dva dana, odnosno koji su to poslovi kojima se Ministarstvo zdravlja bavilo u prethodna dva meseca, a koji su važniji od toga da se obezbedi da zdravstveni centri u Srbiji rade po zakonu, u zakonskim okvirima?
Šalje se jedna poruka da Ministarstvu zdravlja i Vladi Srbije nije stalo do poštovanja zakona koje je sama predložila. Postavlja se na kraju jedno suštinsko pitanje – ako Vlada i Ministarstvo zdravlja ne poštuju sopstvene zakone, kako se može očekivati da ih poštuju građani Srbije?

Dame i gospodo narodni poslanici, da ne bi bilo zabune u javnosti, posebno među ljudima u Velikoj Plani pri zapošljavanju ova tri lekara, moram da istaknem ove dve činjenice.
Dom zdravlja u Velikoj Plani, u skladu sa zakonom i u skladu sa predviđenom procedurom, uputio je zahtev za zapošljavanje tri lekara i za zapošljavanje jednog pedijatra u zdravstvenoj stanici u Lozoviku. Svi predstavnici Vlade s kojima smo po tom pitanju i o tom pitanju razgovarali složili su se da je u pitanju jedan ozbiljan zahtev i da ga treba urgentno rešiti. Međutim, problem je što se to ne rešava.
Jednostavno, kada nema dobre volje, onda se uvek može naći neki proceduralni, administrativni izgovor da se rešavanje takvog pitanja odloži. Nadam se da će ministar uvažiti činjenice i da će kadrovskim planom za 2011. godinu odrediti rešavanje ovog problema.
Moram da se osvrnem na još jednu činjenicu. U polemici sa gospodinom Pajom Momčilovim o ovom predlogu zakona, ministar je govorio o mašinama za zračenje. To me je povuklo da se osvrnem na jednu sinoćnu emisiju na televiziji o alarmantnom stanju u oblasti dijagnostike uz pomoć radioloških aparata.

Ako može samo još jedna rečenica. Gospodin ministar je propustio da odgovori na jedno suštinsko pitanje u vezi ovog zakona – zašto o ovom predlogu zakona raspravljamo danas izvan zakonskog roka? Zašto su domovi zdravlja u Srbiji i zdravstveni centri u pravnom vakuumu? Ovaj predlog zakona je u Skupštinu trebalo da dođe pre 10. decembra.

Dame i gospodo, ukoliko Srbija ima nameru da poštuje ovaj sporazum o izručenju sa Hrvatskom, Srbija će narednih godina morati Republici Hrvatskoj da izruči najmanje nekoliko stotina svojih građana, Srba iz Republike…

Dobro. Zaista volim da čujem objašnjenje od mojih prethodnika, koji su govorili više od sat vremena na ovu temu, nije opomenut. Tek sam počeo svoju diskusiju, ali izgleda sam preplaćen na to da budem opominjan.

Hvala. Suština je da će pravosudni sistem Republike Srbije usvajanjem ovog zakona biti upućen na saradnju sa pravosudnim sistemom Republike Hrvatske. Vreme koje mi je na raspolaganju ću iskoristiti da pravosudne organe naše države upozorim, da im skrenem pažnju s kakvim pravosudnim sistemom imaju posla.
To ću učiniti na sledećim primerima. Željko Knežević iz Oćuna kod Knina, osuđen u Hrvatskoj na 20 godina zatvora, u odsustvu…

Gospođo Čomić, koliko poznajem ćirilično pismo i srpski jezik, ovde se govori o izručenju državljana Republike Srbije Republici Hrvatskoj, državljana koji su počinili krivična dela i obrnuto, izručenje državljana Hrvatske pravosudnim državnim organima Republike Srbije, koji su počinili krivična dela.
Mislim da imam pravo, nakon sat i po vremena izlaganja mojih prethodnika, da govorim o pravnom sistemu Republike Hrvatske, da govorim o primerima kako je hrvatsko pravosuđe postupalo prema ljudima koji su državljani Republike Srbije…

Gospođo Čomić, jednostavno želim da upozorim kako će se usvajanje ovog zakona, tj. kako može da se odrazi na pravnu sigurnost državljana Republike Srbije, posebno na pravnu sigurnost državljana Republike Srbije koji su poreklom sa prostora Republike Hrvatske. Ako mi dozvolite.

Znači, govoriću samo o već presuđenim slučajevima, znači, neću spekulisati.

Meni nije jasno, kako jedna država može sa drugom državom da potpiše sporazum o saradnji u oblasti prava, a da se u parlamentu te države ne može raspravljati o tome kako radi pravosudni sistem te države i šta može da očekuje građane Republike Srbije ukoliko se sprovede član 1. ovog ugovora, koji glasi: "Obaveza izručenja – države ugovornice se obavezuju da će u skladu sa odredbama ovog ugovora, na molbu, jedna drugoj izručivati lica, koja se u državi koja traži izručenje (u daljem tekstu: država molilja) gone zbog krivičnog dela ili se traže radi izvršenja kazne zatvora ili druge mere koja uključuje oduzimanje slobode, u skladu sa pravom država ugovornica".
Ne sporimo, kao što je gospođa Nataša Jovanović rekla, potrebu da se u borbi protiv kriminala potpisuju ovakvi sporazumi, da se zločinci bez obzira na veru i naciju procesuiraju, da li u Hrvatskoj ili Srbiji, ali kao poslanik Narodne skupštine Republike Srbije smatram da imam pravo da govorim i da upozorim pravosudni sistem Republike Srbije, javnost Republike Srbije i narodne poslanike koji treba da glasaju o ovom zakonu, šta se može dogoditi i kakve se sve zloupotrebe događaju u pravnom sistemu Republike Hrvatske, a sve s ciljem da obrate pažnju prilikom donošenja odluka o izručenju naših ili hrvatskih državljana hrvatskim pravosudnim organima.
Molim da mi to dozvolite. Znači, neću spekulisati, niti ću navoditi imena, a i da hoću, ne mogu da ih navedem, zato što se na hrvatskim optužnicama nalazi, prema njihovim podacima, 1.300 imena. Ta imena ne znam. Hvala vam.
Sada bih nastavio svoju diskusiju. Podsećam narodne poslanike i građane Srbije na jedan slučaj procesuiranja Svetozara Karana, koji je živeo na Novom Beogradu, izbeglica je iz Republike Hrvatske, radio je u ćevabdžinici "Indeks 10" na Novom Beogradu. On je prilikom povratka u Hrvatsku osuđen na 13 godina zatvora, zbog zločina koji su on i njegovi preci počinili u poslednjih 500 godina u jednom, kako je rečeno, zločinačkom poduhvatu koji su počinili zajedno sa Turcima Osmanlijama. Moram da pročitam obrazloženje presude koju je potpisao sudija Branko Milanović…

Ne moram, ali želim i smatram da imam pravo.

Gospođo Čomić, iz Hrvatske je proterano, prema različitim procenama, između 600 i 800 hiljada Srba. Većini njih, upravo zbog ponašanja pravosudnih organa Republike Hrvatske, o čemu sam hteo da govorim, a vi mi ne dozvoljavate, nije dozvoljen povratak u Republiku Hrvatsku. Na papiru se vratilo njih stotine hiljada, a stvarno se vratilo njih 40 hiljada...