Dame i gospodo, usvajanje zakona, ma koliko oni bili dobri, samo po sebi nema puno smisla ako nema njihove efikasne primene u praksi.
Govoriću o dva konkretna primera. Prvi se odnosi na zakonski predlog da se rok za preuzimanje domova zdravlja od strane lokalnih samouprava produži za tri godine. Dobra strana ovog rešenja je to što lokalne samouprave, od kojih se većina nalazi u velikoj besparici, jedva preživljava, posebno posle umanjenja transfernih sredstava sa nivoa Republike, u sledeće tri godine neće imati nove finansijske namene.
Loša strana ovog rešenja je to što neke lokalne samouprave još tri godine verovatno neće moći da reše neke probleme u funkcionisanju lokalnih domova zdravlja, a za čije rešavanje nemaju dovoljno razumevanja od strane Ministarstva zdravlja.
Više puta sam govorio o problemima u opštini Velika Plana koji postoje zbog manjka lekara u Domu zdravlja "Bane Đorđević". Procene rukovodstva Doma zdravlja, stručne procene, sa tim procenama su se složili svi predstavnici Ministarstva zdravlja koji su poslednjih godina dolazili u Veliku Planu, jeste da je za normalno funkcionisanje tamošnjeg doma zdravlja neophodno izvršiti prijem najmanje tri lekara opšte prakse.
S ovom ocenom se složio i državni sekretar Periša Simonović kada je pre godinu dana dolazio u zvaničnu posetu u Veliku Planu i tom prilikom je obećao da će pomoći da se ovaj problem što urgentnije reši.
Opština i Dom zdravlja nemaju dovoljno sopstvenih sredstava da bi rešili ovaj problem. Možda bi ih i bilo da Vlada i ova skupština nisu doneli odluku o značajnom umanjenju transfernih sredstava od Republike prema opština, zbog čega je Velika Plana već uskraćena za više od 40 miliona dinara. Za posledicu tog manjka lekara ima činjenicu da su gužve u Domu zdravlja u Velikoj Plani bukvalno nesnošljive, a da tamošnji lekari dnevno ponekad pregledaju duplo više pacijenata nego što je propisano zakonom, nego što je predviđeno njihovim stručnim normativima.
Ako se uzme da je za plaćanje tri lekara na godišnjem nivou, mislim na plate i doprinose, potrebno oko 3,5 miliona dinara, bilo bi dovoljno da Republika prosledi Velikoj Plani ova transferna sredstva koja je uskratila. To bi bilo dovoljno za plaćanje ova tri lekara u narednih 12 godina.
Skrećem pažnju na jednu vrlo značajnu činjenicu, a to je da u opštini Velika Plana ima 50 službenika manje nego što je zakonom dozvoljeno i na taj način Velika Plana godišnje u ovoj državi uštedi više od 30 miliona dinara. Smatram da bi bilo korektno od države, od strane Ministarstva zdravlja da na ovu korektnost, da na ovo domaćinsko ponašanje opštine Velika Plana uzvrati bar taj način da bar deseti deo ovih sredstava vrati opštini Velika Plana kroz zapošljavanje ova tri neophodna lekara.
Sledeći konkretno slučaj o kojem hoću da govorim zbog prisustva ljudi iz Ministarstva zdravlja jeste slučaj Ilije Rajčevića iz Velike Plane, koji radi kao električar u "Goši" iz Smederevske Palanke.
On je 12. marta ove godine na Institutu za kardiohirurgiju u Beogradu operisao srce i tom prilikom su mu ugrađena tri bajpasa. Ilija ima 54 godine. Dijabetičar je 25 godina, a poslednjih 15 godina svakodnevno prima insulin.
Na preporuku lekara koji je izvršio operaciju u Kliničkom centru, nakon otpuštanja iz bolnice sa bolničkog lečenja, Rajčević je podneo zahtev za nastavak lečenja u Niškoj banji koja je specijalizovana banja za rehabilitaciju bolesnika, pacijenata koji su imali operacije na srcu.
Međutim, 9. aprila ove godine prvostepena komisija, filijala Fonda za zdravstveno osiguranje u Smederevskoj Palanci, donela je rešenje da se zahtev koji je podneo Ilija Rajčević odbija.
Na prvoj kontroli koja je izvršena u Kliničkom centru u Beogradu, nadležni doktor dr Mladen Kočica daje sledeći nalaz i sledeće mišljenje – iz potpuno nerazumljivih razloga nije upućen na rehabilitaciju, ponoviti zahtev komisiji jer je rehabilitacija operisanih srčanih bolesnika u odsustvu postoperativnih komplikacija, što je slučaj sa pacijentom Ilijom Rajčevićem, neophodan i sastavni deo lečenja bolesnika sa koronarno-ishemijskom bolesti srca.
U skladu sa ovim nalazom lekara Ilija Rajčević ponovo upućuje zahtev prvostepenoj lekarskoj komisiji, koja 6. maja ove godine ponovo donosi rešenje da njegov zahtev nije opravdan.
Rajčević se žali drugostepenoj komisiji. Drugostepena komisija u Smederevu 18. maja donosi rešenje kojim konstatuje da je prvostepena komisija u pravu.
Čitaću ukratko nalaz i mišljenje doktora Mladena Kočice od…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, ne sumnjam da ćete dovesti slučaj koji citirate u vezu sa dnevnim redom, ali vas molim, bez obzira da li imate pristanak pacijenta ili ne, da ne čitate o tuđem zdravstvenom stanju tokom sednice. To nije dozvoljeno.
Molim vas da dovedete u vezu slučaj o kojem govorite sa temom dnevnog reda.)
Uvažavam vašu intervenciju. U svakom slučaju, ona je dobronamerna. Konsultovao sam se sa pacijentom o kojem govorim i on je zamolio da se ovaj problem iznese da bi javnost u Srbiji i predstavnici Ministarstva zdravlja bili upoznati sa ovim. On je u prilično nezavidnom zdravstvenom stanju i očekuje pomoć.
Neću citirati mišljenje dr Kočice, osim rečenice da pacijent nije obavio rehabilitaciju ni na ponovljeno insistiranje, jer se komisija uporno pridržava nerazumnih u medicinskom smislu kriterijuma. Smatram da zbog toga komisija i lekari treba da snose odgovornost jer je uz oglušivanje medicinske norme onemogućila potpuno lečenje bolesnika.
Izneo sam ovaj problem pred predstavnicima Ministarstva zdravlja, zato što sam zaista želeo da postavim pitanje posebno državnom sekretaru Periši Simonoviću – šta zdravstveni osiguranik Ilija Rajčević treba da učini i koje korake treba da preduzme da bi ostvario ovo svoje zakonsko pravo koje mu u svakom slučaju pripada, a mislim da je ostvarivanje tog zakonskog prava deo seta mera koje Vlada i Skupština Srbije preduzimaju radi poboljšanja zdravstvene zaštite u RS.
Podsećam konkretno kada je u pitanju Zavod za zdravstvenu zaštitu u Smederevu da se već nekoliko godina vodi sudski postupak protiv više od 20 lekara pod optužbom da su u proteklih nekoliko godina davali lažna mišljenja o zdravstvenom stanju pacijenata i da su ih slali u prevremenu penziju.
Sada imamo dve krajnosti. Idemo iz jedne krajnosti upućivanja zdravih ljudi u penziju. U pitanju je negde između 800 i 3000 ljudi. Imamo drugu krajnost da jedan čovek, kome je zaista potrebno banjsko lečenje, da mu se uskraćuje rehabilitacija.
Gospodin Simonović zna da se godišnje u Srbiji u banjama leči nekoliko desetina hiljada ljudi. Među njima ima sigurno nekoliko hiljada ljudi koji su boljeg zdravstvenog stanja nego gospodin Rajčević. U tom smislu molim da čujem odgovor šta gospodin Rajčević treba da radi da bi ostvario svoje pravo? To je prva stvar.
Druga stvar, još jednom bih zamolio gospodina Perišu Simonovića da odgovori, podsećam ga na njegov dolazak u Veliku Planu, na njegovu konstataciju da Dom zdravlja u Velikoj Plani nema dovoljan broj lekara, šta Ministarstvo zdravlja namerava ili da li namerava da preduzme nešto u skorije vreme radi rešavanja ovog problema?
Takođe koristim priliku da apelujem na gospodina Perišu Simonovića, kojeg poznajem kao izuzetno časnog čoveka, da se kao član lekarske profesije i državni sekretar u Ministarstvu zdravlja založi da RS prekine ovo sramotno ćutanje, da spasi svoj obraz i svoju dušu i odmah od Saveta bezbednosti UN i Haškog tribunala zatraži detaljnu istragu o zdravstvenom stanju dr Vojislava Šešelja.
Ovih dana svetska javnost bruji o eksperimentima koje su šiptarski teroristi vršili nad Srbima sa KiM.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman se praktično naslanja na amandman gospodina Krasića i predlažem da Uprava za duvan učestvuje u izradi podzakonskih akata. Na ovaj način, prihvatanjem amandmana praktično bi se proširila nadležnost ovog državnog organa, što bi njegovom postojanju dalo jednu veću društvenu opravdanost, posebno sa stanovišta broja zaposlenih u ovoj upravi i sa stanovišta prilično velikih budžetskih sredstava koja se koriste za rad Uprave.
Dobro je što usvajamo zakone o duvanu, o duvanskim proizvodima, što usvajamo zakone kojima je cilj zaštita od pušenja, ali je loše što se uglavnom sva priča završava glasanjem u ovoj skupštini i što usvajanje ovih zakona ne prati i adekvatna društvena kampanja koja je dovela do smanjenja upotrebe duvana i do smanjenja pušenja. U pitanju je posao od velikog društvenog značaja, od dugoročnog značaja, posebno za zdravlje stanovništva, ali i za budžet svake porodice u kojoj postoje pušači.
Sa žaljenjem konstatujem da se u Srbiji, u kojoj puši više od polovine stanovništva, deset puta više sredstava društvene energije koristi za zaštitu prava pedera nego na zaštitu prava nepušača, nego na akcije društvene kampanje, čiji bi cilj bio da posebno mlade generacije upozori na štetnost duvana i štetnost pušenja.
Ovo svoje izlaganje završavam jednim pitanjem. Smatram da bi vladajuće stranke, posebno ove stranke iz DOS, na čelu sa DS, trebalo da građanima Srbije objasne - zašto ovaj ili slične zakone o duvanu, o pušenju, nismo usvajali pre sedam, osam ili devet godina, kada ste vi bili u velikoj ljubavi sa Stankom Subotićem Canetom i drugim bosovima duvanske mafije, nego ih usvajamo sada?

Želi, a pre toga želi da zna koliko imamo vremena na raspolaganju.

Hvala. Članom 47. Vlada je predvidela da priređivači igara na sreću imaju rok do kraja ove godine da svoje poslovanje usklade sa odredbama ovog zakona, posebno sa članom 35.
Mi iz SRS smatramo da je u pitanju prekratak, neostvariv rok. Iz tog razloga smo predložili da se taj rok produži do 30. juna sledeće godine.
Vlada je ovaj amandman odbila bez valjanog, racionalnog obrazloženja. Smatram da je to učinila po inerciji. Koristim priliku da podsetim da smo u zadnje dve godine više od deset puta predlagali amandmane kojima smo predlagali da se rokovi za primenu određenih zakona i određenih zakonskih rešenja produže za šest meseci, godinu i dve, da smo svaki put nailazili na nerazumevanje Vlade, Vlada nije htela da sasluša naše argumente. Onda smo nekoliko meseci kasnije od te iste Vlade dobijali predloge za produženje tih rokova, često upravo onako kako je to predlagala SRS.
Iz podataka koje je ovde izneo narodni poslanik Zoran Krasić o broju kockarnica, kladionica, broju aparata, evidentno je da se uporedo sa porastom bede u Srbiji događa jedna prava poplava kockanja, igraonica i kockarnica. U Srbiji danas uspevaju jedino igre na sreću i narodne kuhinje.
Ovi što su sada na vlasti su pre 10 godina svoju kampanju protiv Slobodana Miloševića bazirali na optužbama da on organizovanjem raznih igara na sreću, raznih zabavnih emisija, koje kako smo govorili, poseljačuju Srbiju, obmanjuje narod, stvara privid neke lepše nepostojeće stvarnosti.
Tvrdim da je sada, 10 godina nakon dolaska tzv. demokratskih stranaka na vlast, stanje u Srbiji 10 puta gore nego što je bilo pre 5. oktobra 2000. godine.
Navešću nekoliko podataka. Na državnoj televiziji pre 10 godina imali smo dve igre na sreću – Loto i Bingo. Danas ih ima više od 10. Bog živi više ne zna ko ih organizuje, kako se zovu i kada se emituju. Kad god upalite televiziju vidite neku igru na sreću. Što kaže gospodin Krasić, organizuje ih ko stigne i kako stigne.
U zaluđivanju naroda sadašnja vlast je otišla toliko daleko da sada umesto jednog izvlačenja ove srećne igre loto, jednog izvlačenja sedmično, imamo dva izvlačenja. Sa ekrana privatnih televizija svakodnevno u etar pršte milioni, milioneri, kuće, automobili, frižideri, mikrotalasne pećnice, mikseri, čuda živa. Sve vrvi od bogatstva.
Međutim, postoji još jedna razlika, nije samo u količini, nego u onome što kockari ulažu. Pre 10 godina u Srbiji su se ljudi kockali uglavnom samo novcem. U ovim sadašnjim igrama na sreću ljudi zalažu sopstvene supruge, porodice, budućnost sopstvene porodice, zalažu čast, dostojanstvo, da ne pominjem igre Menjam ženu, Trenutak istine itd.
Ranije se jednom u godinu dana događalo da neke dnevne novine organizuju neku veliku nagradnu igru. Najčešće su to radile i najuspešnije Večernje novosti. Sada u većini dnevnih novina imamo neprekidne nagradne igre. One više ne traju nedeljama, mesecima, nego traju godinama. Nema im kraja, ni početka.
Ljudi su ranije u Srbiji kupovali novine da bi ih čitali, radi čitanja. Stičem utisak kada čekam u redu da kupim novine, pa kad vidim reakcije ljudi da ljudi sada novine u Srbiji ne kupuju radi čitanja, nego ih kupuju radi grebanja, pa je neko procenio da je očigledno malo da ljudi grebu jednom, sada vidim da ima novina koje objavljuju nekakve nagradne igre sa kuponima gde piše – ogrebi jednom, ogrebi dva puta, ogrebi treći put.
Sada me zanima koja je to količina grebanja gde će neko reći – dosta je ljudi, nemojte više zaluđivati narod, dajte da se bavimo nekakvim ozbiljnijim poslom, da otvorimo bar 200 od onih 200 hiljada obećanih radnih mesta?
Do 5. oktobra 2000. godine u Srbiji je u Beogradu bilo desetak poznatih kockarnica i kladionica, a u većini mesta u unutrašnjosti Srbije jedna ili dve kockarnice, kladionice. Sada u Beogradu ima duplo više kockarnica nego što ima osnovnih škola i četiri puta više kockarnica nego što ima dečijih vrtića i obdaništa.
Stanje u Srbiji je identično stanju u Beogradu. Jednostavno, život u Srbiji pod vlašću DS se pretvorio u jednu veliku lutriju, u jednu igru na sreću. U toj igri građani Srbije uglavnom učestvuju. Nažalost, uglavnom bivaju prevareni zato što poveruju moru obećanja koja dobijaju, a na kraju redovno gube.

Dame i gospodo, dok mi vodimo ovu raspravu, deo ove države se nalazi pod okupacijom. Mislim na Kosovo i Metohiju. U Raškoj Muftija Zukorlić preti novim ratom, stvara novo Kosovo, drži mitinge na kojima se vijore turske zastave i kliče obnovi Osmanske imperije. Na severu Mađari traže teritorijalnu autonomiju. Na zapadu Republika Srpska Krajina je okupirana, a NATO pakt i sledbenici Alije Izetbegovića nastoje da unište Republiku Srpsku.
Svaka normalna država koja bi se našla pred ovim bezbednosnim izazovima, jačala bi svoju vojsku. Srbija radi suprotno. Ona slabi svoju vojsku, a umesto vojne parade organizuje parade pedera.
Od 5. oktobra 2000. godine traje plansko urušavanje Vojske Srbije kroz drastično, stihijsko, nekontrolisano, što je ovde priznao i ministar Šutanovac, smanjivanje broja vojnika i oficira, kroz nekontrolisano uništavanje vojne tehnike i kroz nerazumno prevremeno penzionisanje ratnih kadrova.
Najdrastičniji primer uništavanja vojne tehnike svakako predstavlja uništavanje 2.000 ručnih protivavionskih sistema Strela, koje su uništene po naređenju tadašnjeg ministra odbrane, a sadašnjeg predsednika Borisa Tadića.
U poslednjih deset godina izvršeno je prevremeno penzionisanje više od 1.000 oficira, koji su se uspešno sa svojom vojskom suprotstavili NATO paktu, najmoćnijoj alijansi vojnoj u istoriji civilizacije i koje bi poželela svaka armija na svetu. Svi oni su penzionisani upravo zbog toga što su uspešno ratovali protiv NATO pakta.
To uništavanje sopstvene vojske, aktuelno državno rukovodstvo naziva uspešnom vojnom reformom. Rezultat te reforme je sledeći – Vojsku Srbije, jednu izuzetno snažnu armiju koja se uspešno suprotstavila NATO paktu, koja je zadivila domaću i svetsku javnost, više niko ni u Srbiji ni izvan Srbije ne smatra za dovoljno jaku, realnu snagu i pretnju nekom novom agresoru.
Podsećam na činjenicu ponovo da smo mi država čiji se deo teritorije nalazi pod okupacijom. Kad-tad, za pet ili 50 godina, Srbija će, ako želi da bude normalna država, morati da oslobodi svoju teritoriju. Kada će to biti zavisi od međunarodnih okolnosti. Biće onog trenutka kada naši prijatelji u svetu postanu jači od naših neprijatelja.
Ali, čak i da se odrekne KiM, Srbija mora da ima snažnu vojsku zato što se neprijatelji nisu odrekli teritorije Republike Srbije. Da li ima nekog u ovoj sali ko veruje da NATO pakt i SAD neće nastaviti da vode specijalni rat protiv Srbije, sa namerom da izvrše dalje komadanje njene teritorije ili da Šiptari neće nastaviti da rade na ostvarivanju svoje ideje o stvaranju velike Albanije na teritoriji Srbije? Ima li nekog ko veruje da su Hrvatska i Mađarska i njihovi sponzori sa zapada odustali od ideje da Vojvodinu odvoje od Srbije i da granica ove republike bude 500 metara severno od Ade, na Brankovom mostu?
Dame i gospodo, slažemo se da je pri sadašnjem stepenu razvoja tehnike profesionalizacija vojske jedna neminovnost, jedna potreba i mi iz SRS to podržavamo. Međutim, ne slažemo se da profesionalnu vojsku stvaramo po standardima NATO pakta, a još manje se slažemo da Srbija u budućnosti postane član ove međunarodne terorističke organizacije.
Drugo, Srbija sebi ne sme da dozvoli taj luksuz da joj vojno sposobno stanovništvo ne poseduje onu najosnovniju elementarnu obuku iz vojnih znanja i veština, da mladići od 20 ili 30 godina uopšte ne znaju da rukuju naoružanjem, najobičnijom puškom.
Postavljam jedno pitanje – šta će se dogoditi ako Srbija u sledećih 20 ili 30 godina ipak bude ratovala? Moraće da mobiliše ovih 90.000 mladića koje je pominjao ministar Šutanovac, koji su služili zvanično vojni rok, a nikada nisu videli ni pušku, ni kasarnu. Postavljam pitanje – šta će ti mladi ljudi predstavljati na bojnom polju? Predstavljaće glinene golubove i smrtnu opasnost i po sebe i po svoje saborce.
Po ovome zakonu, mladići koji navrše 18 godina biće regrutovani, dobiće vojnu knjižicu i dobiće ratni raspored. Mislim da je to u zavadi sa zdravim razumom, najblaže rečeno. Kako je moguće mladiće koji imaju 18 godina, za koje niste planirali da prođu bilo kakvu vojnu obuku, određivati ratni raspored i ako zatreba sutra ih slati u rat, na isti način na koji je Josip Broz 1945. godine desetine hiljada srpskih mladića poslao da ginu na Sremski front?
Gospodin Ivanji se ovde žali da je 1991. godine u Paulin dvoru zadužio dve zolje, a nije znao da rukuje. Zamislite koji je tek apsurd da mi, ne daj bože, sutra mobilišemo 90.000 vojnika, a nijedan ne zna kako izgleda najobičnija puška.
Dame i gospodo, nema dobre vojske, bez obzira na naoružanje, bez snažne nacionalne svesti i patriotizma njenih pripadnika, bez spremnosti žrtvovanja za svoju otadžbinu. Vi ste svojom politikom, odbranu otadžbine, najveću dužnost svakog građana, doveli u ravan rabote, opasne rabote, pa čak i zločina. Evo kako.
Pod pritiskom moćne turske carevine, svojevremeno Miloš Obrenović je u Istanbul, Carigrad, izručio glavu mrtvog Karađorđa Petrovića. To se i dan-danas smatra jednom od najvećih sramota u srpskoj istoriji. Vi ste, podsećamo, ovim novim Osmanlijama od 1999. od 2000. godine do danas izručili 20 živih srpskih vođa, onih koji su komandovali odbranom srpskog naroda u ratovima od 1991. do 1999. godine.
Podsećam, pošto je na dnevnom redu vojna tematika, izručili ste kompletnu vrhovnu komandu Republike Srpske Krajine, Republike Srpske i Republike Srbije, uključujući vrhovnog komandanta odbrane od NATO agresije Slobodana Miloševića, da ga tamo odvedu i da ga tamo ubiju. Umesto da od Vladimira Lazarevića, Ratka Mladića i drugih dokazanih ratnih komandanata…

Dobro. Hvala vam na upozorenju, neću se više doticati ove teme. Znači, umesto da od Vladimira Lazarevića i drugih srpskih komandanata, koji su se dokazali u ratovima za odbranu Republike Srbije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, stvarate uzor i nacionalne mitove, vi njih kroz medijski linč pravite ratnim zločincima.

Gospođo Čomić, dugujem jedno objašnjenje. Govorio sam da nema snažne vojske bez snažne nacionalne svesti, a snažne nacionalne svesti ne može biti ako vi ljude koji su ratovali za odbranu otadžbine žigošete pre nego što su pravosnažno sudski osuđeni da su ratni zločinci, krivci, kriminalci itd. No, idemo dalje.
Postavljam još jedno pitanje – da li ste razmišljali koliko bi se danas vojnih obveznika, u slučaju da, ne daj bože, dođe do potrebe da se izvrši ratna mobilizacija, odazvalo na poziv da brani Republiku Srbiju? Mislim, nažalost, da bi broj dezertera bio mnogo veći nego broj vojnika. To je rezultat jedne politike koja se vodi od 5. oktobra 2000. godine do danas, politike koja srpske mladiće ubeđuje da je bolje biti dezerter nego vojnik koji brani svoju otadžbinu.
Na kraju, tražim od ministra da objasni, isto ono što je tražio gospodin Dragan Todorović, kako nije vojna u direktnom televizijskom prenosu saopštiti da Vojska Srbije ima 800 tenkova, od čega tenkova T55 - 500, tenkova M84 - 300, ima 4.000 Strela, a vojna je tajna koliko je Strela uništeno po naređenju tadašnjeg ministra odbrane?
Drugo, ko je i na osnovu čega odredio da je 4.000 Strela dovoljno za odbranu Republike Srbije? Odgovor glasi - NATO pakt. Mislim da je ovo još jedna stvar koja nije u dobrim odnosima sa zdravim razumom. Jedini koji može da izvrši vazdušnu agresiju na Republiku Srbiju je NATO pakt i taj isti NATO pakt nama određuje sa koliko sredstava ćemo se braniti od njegove agresije.
Podsećam, za vreme agresije NATO pakta na Republiku Srbiju događalo se da dnevno iznad Srbije, dnevne nalete vrši 700 aviona ove alijanse. Sad izvodim jednu prostu matematiku, ako imamo 700 aviona, neka je u pitanju samo jedan alat, ako na svaki avion ispalimo po jednu strelu, imamo 4.000 strela, mi ćemo sve ove zalihe istrošiti za pet dana. Ako gađamo tek svaki deseti avion, što je po meni ovako racionalnije, ove zalihe će nam trajati otprilike oko 40 dana.
Sad postavljam pitanje – čime ćemo posle gađati eventualnog agresora? Da li ćemo to uraditi puškama? Da li će to raditi ovih 90.000 vojnika koji nisu videli pušku ili ćemo to uraditi praćkom?

Gospodine ministre, vi ste ovde izvršili zamenu teza. Ponavljam pitanje, koliko je Strela uništeno po naređenju tadašnjeg ministra odbrane Borisa Tadića?
Drugo, na osnovu čega ste zaključili da je baš 4.000 Strela dovoljno za odbranu Republike Srbije, njenog ustavnog poretka i teritorije. Očekujem odgovor, jer danas odgovarate na sva pitanja.
Treće, ko je potencijalni agresor nad Srbijom, na osnovu čega ste pravili ovu procenu? Da li je to NATO pakt ili možda očekujete agresiju od strane Ruske Federacije ili Republike Kine? Učestvovao sam u ratu, na moju sreću, na moj ponos, jedinica kojom sam komandovao je gađala avione NATO pakta, znam da Strela ne može da pogodi avion koji se nalazi na velikim visinama, ali može da odvrati te avione, da izvrše poniranje, da se spuste na manje visine i da preciznije gađaju.
Znači, ako ništa drugo, ta raketa ima nekakav značaj u smislu odvraćanja neprijateljskih aviona. U svakom slučaju, nije bilo nijednog razumnog razloga da uništite 2.000 raketa.
Sledeće, mene stvarno zanima kako ćete davati ratni raspored mladićima koji nisu služili vojsku, koji nemaju pojma kako izgleda puška, a kamoli da znaju da pucaju iz nje.
Znači, morate naći neko rešenje. SRS jeste za profesionalnu vojsku, ali smatramo da nije normalno da imamo mladića od 20 godina koji ima ratni raspored, a da ne zna da opali metak iz puške. Jednostavno, to nije normalno.
Mi ne možemo te ljude slati u rat, niko ne priziva rat, ali zašto vojske postoje. Vojske postoje zbog toga da bi, ako zatreba sutra, branili svoju otadžbinu, da bi vodile ratove.
Što se tiče penzionisanja i ratnih kadrova, ti oficiri i njihovo ratno iskustvo koje steknu na KiM i u ratu protiv NATO pakta su jedino dobro ako se dobro može govoriti što je ova zemlja imala od te agresije. Umesto da iskoristite njihovo znanje i njihovo iskustvo, vi ste ih sve oterali u penziju, u prevremenu penziju, gospodine Šutanovac.
Zaista vas molim da mi odgovorite na ova pitanja.

Biću vrlo kratak, gospodine ministre. Mislim da nije korektno da govorite sa nipodaštavanjem. Ni u jednom trenutku nisam rekao da su oficiri koji trenutno komanduju Vojskom Srbije nesposobni. Rekao sam samo da se na nerazuman način ova država odrekla znanja i iskustva više od 1.000 oficira koji su učestvovali u odbrani Republike Srbije od agresije NATO pakta. To je prvo.
Drugo, uopšte nisam rekao da ste ih u penziju poslali vi. Oni su u penziju poslati posle 5. oktobra 2000. godine, a za mene su svi oni koji vladaju Srbijom posle 5. oktobra apsolutno isti. Znači, tu zaista ne vidim nikakve bitne razlike.
Sledeća stvar što se tiče ovih imena verujte mi, znači, u pitanju je egzaktan i proverljiv podatak, u pitanju je više od hiljadu oficira i podoficira. Zaista sad ne bih navodio njihova imena. Neki od njih se nalaze, nažalost, u Haškom tribunalu, penzionisani pre vremena zbog haških optužnica, a neki se nalazi i u ovim skupštinskim klupama.
Još jednom insistiram da mi još jednom odgovorite na pitanje, zašto je vojna tajna reći koliko je Strela uništeno, a nije vojna tajna u direktnom TV prenosu reći da raspolažemo sa 4000 Strela? Zašto je vojna tajna reći, Boris Tadić je naredio da se uništi 2000 Strela, a nije vojna tajna reći imamo 495 tenkova M 55, T 55 i imamo 300 tenkova M84.
Molim vas da građanima Srbije objasnite te stvari i da objasnite jednu svoju rečenicu ovde, mislim da bi bilo zanimljivo da građani čuju, rekli ste, nema više vojne tajne. Recite mi, da li postoji na svetu vojska u kojoj ne postoji vojna tajna? Mi smo prva država na svetu koja nema državnu tajnu, a sad ćemo biti prva država na svetu koja nema vojnu tajnu. Ne znam dokle će vaše reforme da nas dovedu.

Gospodine ministre, još jednom da razjasnim, SRS se zalaže za profesionalizaciju vojske, ali sumnjam u vaše motive zbog čega to radite. Smatramo da Vojsku Srbije prilagođavate NATO standardima da bi sutra lakše mogli da realizujete onaj svoj osnovni nalog da Srbija postane član NATO pakta.
Sledeće, SRS nije glasala za usvajanje tog zakona da ne postoji vojna tajna. Naprotiv, mi smo u svojim skupštinskim klupama….

Gospođo Čomić, ne sporim da zakon postoji i da ga treba poštovati, mi iz SRS ćemo to u svakom slučaju učiniti, kao što uvek činimo. Međutim, bio sam dužan da javnost obavestim da jednostavno nije tačna činjenica da smo mi podržali usvajanje takvog zakona. To je jedna stvar.
Druga stvar, nije mi jasno kako ministar Šutanovac može da nastupi po sistemu, ja sam ministar odbrane, ne postoji kontinuitet i nemam odgovornost za ono što su radili moji prethodnici, iako su i prethodnici bili iz istih političkih struktura.
Sledeća stvar, nije tačno da su Strele prodate. Znači, Strele su uništene, Strele su izgažene i bukvalno uništene. Znam da je postojao dogovor sa Amerikancima da svaku uništenu Strelu plate. Međutim, to nikad nije učinjeno i javnost Srbije o tome nije obaveštena, kao što nije obaveštena šta je sa onih pet miliona dolara za izručenje Slobodana Miloševića ili pet miliona dolara za izručenje Radovana Karadžića…

Dame i gospodo, u ime SRS podneo sam amandman kojim se reguliše da se odredba ovog zakona odnosi samo na transport opasnog tereta koji vrši Vojska Srbije ili policija Srbije.

U obrazloženju odbijanja amandmana Vlada kaže da se amandman odbija zato što je u suprotnosti sa obavezama koje je Republika Srbija preuzela na osnovu posebnih sporazuma sa drugim državama i međunarodnim organizacijama.

Jedine obaveze koje Republika Srbija ima po ovom osnovu jesu obaveze prema NATO paktu, vojnom savezu koji već 11 godina deo teritorije Republike Srbije drži pod okupacijom. Te obaveze su preuzete u julu 2005. godine, kada je tadašnja dosovska vlast, u nizu antidržavnih poteza koje je povukla nakon 5. oktobra 2000. godine, potpisala Sporazum sa NATO paktom kojim je pristala da ova međunarodna teroristička organizacija nesmetano i bez ikakvih ograničenja teritoriju Republike Srbije koristi– za transport ljudstva, tehnike, vojnog i ratnog materijala.

Nadam se da ne moram da objašnjavam da vojni ratni materijal uglavnom čini opasan teret, od municije, preko vojnih, transportnih oružja i oruđa, do onog najopasnijeg tereta, to su vojnici.

Po tom sporazumu vojnici NATO pakta u Srbiji imaju imunitet od hapšenja, mogu bukvalno da rade prilikom prolaska teritorijom Republike Srbije šta hoće. Mogu narodski rečeno, da žare i pale, mogu da ubijaju, mogu da siluju, oni po tom sporazumu iz jula 2000. godine i 2005. godine, ne mogu da odgovaraju pred pravosudnim sistemom Republike Srbije.

To znači da vojnici NATO pakta i NATO pakt kroz Srbiju mogu da vrše neograničeno transport svih vrsta opasnog tereta. Smatram da ovakav sporazum ne bi potpisala nijedna slobodna, suverena, međunarodno priznata država.

Podsećam da je Srbija pre 70 godina odbila da sprovodi jedan sporazum koji je potpisala tadašnja vlast u Beogradu, podsećam Srbija je čini mi se 1941. godine potpisala sporazum o pristupanju Trojnom paktu. Tim paktom je bilo predviđeno, i to je bila najspornija odredba Trojnog pakta, da se teritorija Srbije može nesmetano koristiti od strane trupa Nemačke za prebacivanje sredstava i ljudstva iz Evrope preko teritorije Republike Srbije u Grčku i na Bliski istok.

Narod Kraljevine Jugoslavije, narod Beograda, nije prihvatio te ponižavajuće uslove i nekoliko dana nakon toga došlo je do državnog prevrata u Beogradu. Postavlja se pitanje čime NATO pakt zaslužuje tu privilegiju da po putevima Srbije može da prevozi šta god hoće, kad hoće i kako hoće.

Vi ste dali dozvolu da bez ikakve kontrole opasan teret preko teritorije Republike Srbije prevozi neko ko se dokazao, ko se potvrdio kao ekspert za nekontrolisanu protivzakonitu upotrebu opasnog tereta.

Podsećam da je NATO pakt pre deset godina na Republiku Srbiju, na srpske gradove i sela istresao 20 hiljada tona najopasnijeg mogućeg tereta avionskih bombi i raketa, koje su razorile desetine srpskih gradova i sela, ubile oko tri hiljade i ranile više od 15 hiljada ljudi.

Pet godina pre toga NATO pakt je istresao deset hiljada tona opasnog tereta na Republiku Srpsku.

Podsećam da je utvrđeno i dokazano da se u smrtonosnom teretu kojim su gađana srpska naselja, srpske bolnice, obdaništa, škole, nalazio i osiromašeni uranijum, tako da će generacije srpske dece u narednih hiljada godina umirati zbog ove nekontrolisane i nezakonite upotrebe opasnog tereta od strane NATO pakta.

Podsećam da je utvrđeno da se u ovom opasnom teretu, ovim granatama i bombama, pored osiromašenog uranijuma u više navrata nalazio i mnogo otrovniji plutonijum.

Samo ću podsetiti na neke posledice nezakonite upotrebe opasnog tereta od strane NATO pakta, trista srušenih škola i mostova u Srbiji, deset razorenih gradova, razorena srpska industrija, nekoliko srušenih bolnica i obdaništa, 73 ubijene dece, desetine mrtvih albanskih civila u zbegu na KiM ubijeno, razorenih zgrada i ubijenih radnika RTS, bombardovani civili na niškoj pijaci, u Paraćinu, na mostu u Varvarinu.

Još jednom postavljam pitanje koje su to zasluge NATO pakta, da li je to tromesečno bombardovanje Srbije ili deset godina okupacije Republike Srbije.

Da li je to tri hiljade civila i srpskih vojnika ubijenih u vreme bombardovanja ili dve hiljade srpskih civila koji su ubijeni na KiM, od početka okupacije, kada je bezbednost na KiM navodno garantovao NATO pakt.

Kada se imaju u vidu sve ove činjenice, svi zločini koje je NATO pakt počinio nad Srbijom i srpskim narodom, smatram da ne postoji nijedan razuman razlog da Vlada Republike Srbije ne prihvati ovaj amandman SRS.

Može se dogoditi da, ukoliko sutra, NATO pakt bez ikakve kontrole, možda u trenutku dok mi držimo ovu sednicu, kroz Beograd proveze opasan teret sa osiromašenim uranijumom ili plutonijumom, odnosno da sa tim teretom ponovo ubija neku srpsku decu.

SRS smatra, i to je nesporna činjenica i to ne treba nikome dokazivati, da je NATO pakt u Srbiji okupator, da mu ne treba dozvoliti da prelazi preko teritorije RS, a kamoli da njenim putevima prevozi opasan teret.

Dame i gospodo, ravnopravnost je reč koja se često čuje u ovoj skupštini i u društvu uopšte, ali i jedna od tekovina koja se i na jednom i na drugom mestu malo poštuje. Sva priča o ravnopravnosti u Srbiji uglavnom se svodi na odbranu navodno ugroženih pedera i lezbijki i navodno ugroženih nacionalnih manjina u Srbiji.
Ne bi bilo ništa čudno da se to ne događa u zemlju u kojoj caruje bela kuga, u kojoj je mortalitet veći od nataliteta, u kojoj godišnje umre 33.000 ljudi više nego što ih se rodi, u kojoj se broj penzionera opasno približava broju radnika, u kojoj ima više od 60.000 napuštenih seoskih imanja, u kojoj ima više od 300 pustih, napuštenih, umrlih sela, u koja se razvodi svaki četvrti brak.
Umesto kampanje za zaštitu prava porodilja, prava dece, umesto kampanje za podsticaj rađanja ogromnu društvenu energiju, ogroman novac trošimo za odbranu, za afirmaciju prava pedera i lezbejki.
O ugroženosti nacionalnih manjina u Srbiji govori se u trenutku kada jedna nacionalna manjina drži okupirano 15% teritorije RS, u trenutku kada Srbi na KiM pod terorom jedne nacionalne manjine žive u getu bez osnovnih ljudskih prava, u trenutku kada Srbi u Novom Pazaru kada reprezentacija Turske, posebno u nekim sportovima kao što su košarka i fudbal, odnese neku značaju pobedu ne smeju da izađu na ulicu, ne smeju da skandiraju – ovo je Srbija, ali zato nekoliko hiljada pripadnika muslimanskog naroda slobodno bez ikakve reakcije države mogu da skandiraju sat vremena – ovo je Turska i da u rukama mašu sa desetinama turskih zastava.
To se događa u zemlji Srbiji gde imate desetine naselja na severu Vojvodine, na severu Srbije u kojima su natpisi mesa, nazivi ulica ispisani isključivo na mađarskom jeziku, što je potpuno suprotno Ustavu i zakonu.
Govoriću o nekim primerima neravnopravnosti kojima bi poverenik za ravnopravnost i njegove stručne službe trebalo da se bave. Počeću primerima narušavanja načela ravnopravnosti ovde u skupštini. Moja koleginica Vjerica Radeta je već govorila o neravnopravnosti parlamentarnih stranaka.
Vladajuće stranke ovde u skupštini mogu da menjaju sopstvene poslanike kad hoće i kako hoće, a opozicionim strankama je to dozvoljeno samo u slučaju kada to odgovara DS i strankama vladajuće većine. Još jednom ukazujem na tužnu neverovatnu činjenicu da je SRS otet 21 poslanički mandat, a da je nedavno i DSS otet jedan poslanički mandat, pa sada imamo jednu nenormalnu situaciju da u najvišem zakonodavnom telu RS sede predstavnici političke partije koja nije postojala u vreme kada su se održavali izbori za ovaj saziv skupštine RS.
Takođe smo svedoci neravnopravnosti narodni poslanika. Kaznene mere koje se primenjuju prema poslanicima opozicije su daleko rigoroznije nego mere koje se primenjuju prema poslanicima vladajuće većine.
Moram da istaknem i svoj lični primer. Na sednici koja je održana 12. oktobra meni je zamenik predsednika Skupštine Gordana Čomić izrekla meru kršenja reda na sednici u trenutku kada sam u skupštinskom restoranu gledao televizijski prenos sednice.
Treći primer iz Skupštine jeste narušavanje prava žrtava rata, odnosno neravnopravnost žrtava rata na osnovu nacionalne pripadnosti. Najteži primer diskriminacije svakako predstavlja usvajanje Rezolucije o osudi zločina nad Muslimanima u Srebrenici i to nekoliko meseci pre pošto je usvojena Deklaracija o osudi zločina nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije i pripadnicima nacionalnih manjina.
Da je vlast u Srbiji poštovala načelo ravnopravnost, ljudskosti i pravičnosti onda bi Skupština Srbije sve zločine osudila istovremeno jednom deklaracijom. Ako se htelo ići na usvajanje dve deklaracije onda je prvo moralo da bude donesena Deklaracija o osudi zločina koji su počinjeni nad srpskim narodom.
Evo zbog čega – prvo, zato što je ovo matična država srpskog naroda. Ako mi nećemo braniti sebe, ko drugi ima obavezu da nas brani? Drugo, Srbi su najveće žrtve poslednjih ratova koji su se od 1991. do 2000. godine vodili na prostoru Balkanskog poluostrva. Treće, vrlo indikativno činjenica je da su Hrvati i Muslimani u poslednjih 100 godina počinili dva zločina genocida nad srpskim narodom.
Međutim, parlamenti u Sarajevu i Zagrebu te zločine nikada nisu usudili, ni u vreme kada je postojala nezavisna država Hrvatska, ni u vreme kada je postojala SFRJ, ni u vreme kada su Hrvatska i BiH kako se sada po ovom novom govoru kaže demokratske evropske države.
Jednostavno, smatram da nije normalno da jedan narod nad kojim su počinjena dva zločina genocida, prvi osuđuje, prvi se izvinjava onima koji su nad njim počinili te zločine genocida.
Sledeći primer, jeste i ova deklaracija o osudi zločina nad Srbima i ostalim građanima Srbije koju je Skupština usvojila, čini mi se, 7. oktobra. U toj deklaraciji ima više primera diskriminacije i to ne samo diskriminacije prema Srbima, nego i diskriminacija nad Hrvatima i Muslimanima.
O čemu se radi. Prvo, ni jednom rečju se ne pominju zločini nad srpskim vojnicima u Sloveniji. Drugo, ako je u Deklaraciji o osudi zločina koji su počinili Srbi, naveden konkretan primer Srebrenice, onda je i u ovoj drugoj deklaraciji morao da bude naveden bar jedan konkretan primer masovnih zločina nad srpskim narodom.
Konkretno, mislim na zločin u Sarajevu, zločine u Posavini i zločine u Podrinju, iz razloga što su ti zločini, ako ne teži, onda po svom obimu, po svojoj brutalnosti ravni zločinu koji je počinjen u Srebrenici.
Samo podsećam na jednu činjenicu, da su većina žrtava u Srebrenici gde je očigledno počinjen zločin, bili pripadnici muslimanske vojske koja je pre toga počinila stravične zločina nad srpskim stanovništvom, a da su u Sarajevu ubijeni Srbi.
Prema zvaničnim podacima MUP Republike Srpske, u Sarajevu je ubijeno 9.300 Srba, otprilike polovina vojnika i polovina civila. Većina tih civila nije imala nikakve veze sa ratom, nikada nisu uzeli pušku u ruku, nikada nisu obukli uniformu, jednostavno su izvedeni iz svojih stanova, često i čitave porodice i brutalno ubijeni. Mislim da je naša obaveza bila da osudimo prvo te zločine.
Treće načelo je ravnopravnost je pogaženo i u kvalifikaciji zločina i osudi zločinaca. Mi smo ovde muslimanske i hrvatske zločine nazvali zločinom. Muslimane i Hrvate koji su počinili te zločine smo nazvali zločincima. A zločince iz NATO pakta, koji su izvršili agresiju nad Srbijom, koji su pobili tri hiljade i ranili 15 hiljada građana Srbije nismo nazvali zločincima. Njihovu intervenciju, njihovu agresiju na Srbiju u Jugoslaviju nismo nazvali zločinom nego intervencijom.
Ne opravdavam nijedan zločin, posebno nad pripadnicima sopstvenog naroda, ali imam više razumevanja za zločine koji su počinili Hrvati i Muslimani zato što nas vezuju nekakvi istorijski nesporazumi, krvne osvete, hiljadu neraščišćenih računa i njih nekako i mogu da razumem. Ali, ne mogu da razumem i opravdam da neko dođe iz SAD, iz Velike Britanije, iz Belgije, iz Holandije sa kraja sveta koji nemaju nikakve veze sa Srbijom, digne hiljadu aviona i tri meseca ubija srpsku decu.
Sledeći primer gaženja načela ravnopravnosti jeste kada predsednik Srbije Boris Tadić 11. jula ode u Srebrenicu, izrazi žaljenje zbog pogibije i stradanja muslimanskih vojnika, a onda sledećeg dana na Petrovdan, odbije da ode u Bratunac i da izrazi žaljenje zbog pogibije i ubistva 3.500 pripadnika sopstvenog naroda, od čega su većina civili – žene i deca.
Umesto da ode u Bratunac, on ode u Novi Pazar na druženje sa predsednikom Turske. U Bratunac pošalje jednog svog, neka mi oprosti, ipak manje značajnog drugorazrednog savetnika.
Sledeći primer neravnopravnosti jeste primer diskriminacija građanina Srbije, Ratka Mladića. Skrećem pažnju na činjenicu, da građanin Srbije Ratko Mladić nikada nije pravosnažno osuđen ni za jedan zločin. Nikada nije platio prekršajnu kaznu. Imate svakoga dana primere gde se Ratko Mladić od strane najviših državnih funkcionera naziva ratnim zločincem.
Od poverenika za zaštitu ravnopravnosti, od ovih stručnih službi, a vidim da je u pitanju brojna služba, hvala bogu ima ih dovoljno, imaju dosta para na raspolaganju, tražim da se malo posvete zaštiti prava, ljudskih prava članova porodice Ratka Mladića. Mislim da oni kao i svi građani Srbije, tim pre što nikada nisu pravosnažno osuđeni, imaju prava na normalan život i na svoju privatnost.
Podsećam građane Srbije da se supruga Ratka Mladiće, njen sin i njegova porodica nalaze pod 24-časovnom nadzorom, da se prisluškuju svi njihovi ne samo telefonski razgovori, nego razgovori koje vode u kući, koje vode čak i u spavaćoj sobi i bračnoj postelji.
Skrećem pažnju da je porodici Ratka Mladića uskraćeno pravo da uživa penziju koju je Ratko Mladić časno zaslužio. Skrećem pažnju i na činjenicu, država sprečava sina Ratka Mladića, Darka Mladića, da se normalno bavi poslom, da zarađuje pare i da tim parama prehranjuje svoju porodicu.
Istaći ću još samo dva primera. Po Ustavu RS svi građani Srbije su jednaki pred zakonom. Svi imaju pravo na pravnu pomoć i zaštitu sopstvene države, posebno ako im ta pravna pomoć i zaštita zatrebaju u inostranstvu, ako se nalaze uhapšeni negde u inostranom zatvoru.
Ističem činjenicu da se predsednik SRS već osam godina ni kriv ni dužan nalazi zatočen u haškoj tamnici. Sudi mu se na osnovu lažne optužnice. U toku postupka su mu prekršena sva moguća procesna i ljudska prava, uključujući i pravo na lečenje, država Srbija sramotno ćuti.
Postavljam pitanje, ljudsko pitanje, ne kao poslanik SRS, nego kao Srbin i pripadnik ovoga naroda, kao građanin Srbije –šta još treba da se dogodi Vojislavu Šešelju? Šta treba da se dogodi da predsednik parlamenta RS, da predsednik RS, da predsednik Vlade RS kaže dosta – aman, ljudi, on jeste naš politički protivnik, on jeste nepomirljivi protivnik i neprijatelj zapada zato što taj zapad vodi zločinačku politiku prema srpskom narodu, ali je on građanin Srbije.
On je čovek koji nije počinio nijedno krivično delo. On je otac četvoro dece i ima prava na osnovnu elementarnu zaštitu.
Imali smo sada slučaj da je Vojislav Šešelj bio operisan u nekoj bolnici "Š" kategorije, pod potpuno nerazjašnjenim okolnostima, pod lažnim identitetom. Za mene je neshvatljivo, verujte mi, neshvatljivo sa ljudske strane. Da se tamo nalazio Hašim Tači i da mu je to učinjeno, za mene je neshvatljivo da država Srbija kao matična država njegovog naroda ne reaguje, bar jednom jedinom kurtoaznom izjavom i osudom tog zločina koji se čini nad Vojislavom Šešeljem.
Zadnji primer, o njemu sam jednom govorio, očigledne jedne neravnopravnosti i očiglednih dvojnih aršina. Podsećam da su 5. oktobra 2000. godine članovi političkih partija, ali i članovi raznih mafijaških, navijačkih i ko zna kojih grupa zapalili Skupštinu Srbije, zapalili zgradu televizije, dobrano opljačkali i jedno i drugo.
Razbili su izloge na, čini mi se, oko tri stotine radnji u Beogradu, povredili su oko 70 policajaca. Svukli su 300 policajaca u donji veš, zauzeli stanicu policije "Stari grad", odneli 300 komada oružja, među njima snajpere, mitraljeze, a posle to delili po Beogradu.
Ti ljudi su tada kvalifikovani, citiram tadašnje izjave visokih funkcionera DOS – u pitanju su naša deca. To je jedna izjava. Druga izjava – to je savest našeg naroda. Treća kvalifikacija – oni su budućnost Srbije.
Ista priča, samo sa manjim razmerama i sa manjim posledicama se desila 10. oktobra 2010. godine. Razbijana jedna radnja, povređeno 50 policajaca …

Hvala, gospođo Čomić. Sve ovo što sam do sada govorio je bilo u vezi sa temom.
Sada ću konkretno na ovaj zakon o stručnoj službi poverenika za informacije, samo moram da završim prethodnu rečenicu. Znači, ovi koji su sada razbili jednu radnju…

Gospođo Čomić, hvala vam. Smatram da je ovom vašom intervencijom potvrđena moja tvrdnja na početku ove diskusije i tvrdnja gospođe Vjerice Radete da u ovoj skupštini, u ovome domu, ne postoji ravnopravnost narodnih poslanika. U znak protesta završavam svoju diskusiju, a građani Srbije vide šta se događa u ovoj Skupštini i u svakom slučaju će izvući zaključke.