Samo hoću da izreknem svoj stav, kada je konkretno ovaj slučaj u pitanju, da je apsolutno nemoralno, da je suprotno domaćem zakonodavstvu, da je suprotno Ustavu, da je suprotno međunarodnom pravu, da je suprotno statutu Haškog tribunala bilo koga protiv koga nije izrečena pravnosnažna sudska presuda nazivati ratnim zločincem.
Vratio bih se ovoj temi, kada su u pitanju odlikovanja i uopšte društvena atmosfera u kojoj raspravljamo o ovom zakonu. Podsećam građane Srbije da se nalazimo u situaciji kada je vladajuća većina (kada govorimo o tome ne mislim samo na Vladu Borisa Tadića, mislim i na one prethodne, od petog oktobra 2000. godine pa do danas) stvorila jednu atmosferu u društvu po kojoj je odbrana Kosova i Metohije bila pogrešna stvar. Od junačke odbrane Kosova i Metohije napravljena je sprdnja.
Zahvaljujući tome, već dve-tri godine glavna tema među nekadašnjim braniocima Kosova i Metohije, među nekadašnjim braniocima Srbije od agresije NATO pakta nije sudbina Kosova i Metohije, nisu junaštva i podvizi koje su pojedinci i vojne jedinice činile u odbrani zemlje, nego naplata ratnih dnevnica. Ratni veterani u Kruševcu, Valjevu i Nišu ne demonstriraju zato što im je otadžbina, zato što im je deo državne teritorije za koji su oni ratovali, deo državne teritorije na kojem su ginula njihova braća okupiran, zato što srpski narod na Kosovu i Metohiji živi u rezervatima poput Indijanaca, u stalnom strahu, već zbog naplaćivanja ratnih dnevnica. Podsećam građane Srbije da su ih naplatili jednom, a sada bi hteli da ih naplate i drugi put.
Postavljam jedno pitanje, nadam se da ima veze sa temom – da li postoji veće moralno posrnuće od toga da potomci Miloša Obilića i kneza Lazara i savremenici majora Milana Tepića zahtevaju da im se plati to što su u trenutku kada je Srbija bila napadnuta branili Srbiju, što su branili Kosovo, Gazimestan, Gračanicu, Lazaricu, što su branili svoju kuću i svoju porodicu? Postoji li veće moralno posrnuće od toga da srpski vojnik tuži svoju državu zato što ga je ona u trenutku kada je bila napadnuta pozvala da je brani, da brani nju i svoju porodicu? Smatram da ne postoji.
Smatram da je ta sramotna politika, sramotna naplata patriotizma rezultat politike vlasti u Beogradu. Ne mislim samo na sadašnju vlast, mislim na sve…

Hvala. Izlaganje ću očigledno morati uskoro privesti kraju.
Jednostavno hoću da kažem na kraju da samo onaj narod koji je branio svoje nacionalne interese ima pravo da očekuje da oni budu odbranjeni. Samo onaj narod koji je branio te interese uspeo je da ih odbrani. Samo onaj narod koji brani svoju državu može očekivati da je odbrani. Bez takvog pristupa, bez takve nacionalne državne politike smatram da Srbiji neće biti potreban ni Zakon o odlikovanjima, ni odlikovanja. Srbija neće imati kome da ih dodeljuje, neće biti kandidata. Hvala vam.

Dame i gospodo, niko normalan u Srbiji, niko normalan u ovom domu ne može poželeti da srpski mladići bilo kada odlikovanja zaslužuju na bojnom polju. To ne može poželeti niko normalan, ne samo u srpskom, nego i u bilo kojem narodu na svetu, i ne verujem da to želi. Međutim, nadam se da se svi slažemo da mlade srpske naraštaje treba vaspitavati, ako se nađu u situaciji da im otadžbina bude napadnuta, da je neophodno da ta odlikovanja zasluže sa puškom u ruci, na bojnom polju, braneći svoju otadžbinu, braneći kućni prag, braneći svoju porodicu, ako želimo da postoji Srbija, ako želimo da postoji parlament, da usvaja zakone, između ostalog i zakon o odlikovanjima.
Hoću samo da kažem da se slažem da odlikovanja prethodne generacije srpskog naroda nisu zasluživale samo na bojnom polju; činjenica je da postoji hiljadu Srba koji su ta odlikovanja zaslužili na drugi način. Međutim, nesporna je činjenica – da nije bilo onih sa puškom u ruci, koji su odlikovanja zaradili na bojnom polju, koji su odlikovanja zaradili braneći Srbiju, braneći otadžbinu, ne bi bilo ni odlikovanja onih koji su ih zaslužili na drugi način, velikim dostignućem u oblasti nauke, sporta i na drugi način. Hvala.

Dame i gospodo, moji prethodnici su uglavnom govorili o ekonomiji, a ja ću govoriti o politici. Povod će mi biti sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Hrvatske o plovidbi rečnim putevima i održavanju tih puteva. Ovo je od 1995. godine ko zna koji po redu zakon o sporazumu između Republike Srbije i Republike Hrvatske. Samo po sebi, tu nema ničeg lošeg, uvek je dobro kada se međuljudski i međudržavni sukobi završavaju sporazumima i pomirenjem. Sporno je to što se ovi sporazumi o kojima mi raspravljamo odnose na sporedna, često drugorazredna i nebitna pitanja za položaj i standard građana Srbije i položaj i standard građana Hrvatske, a posebno za položaj srpskog naroda u Hrvatskoj.
Građane zanima kada će se na dnevnom redu Vlade Republike Srbije i ovog doma naći najvažnije pitanje srpsko-hrvatskih odnosa, a to je povratak srpskog naroda u Hrvatsku.
Podsećam vas da je u cilju stvaranja etnički čiste hrvatske države vlada u Zagrebu od 1991. godine (a sve je počelo 1. maja) do danas iz Hrvatske proterala više od pola miliona Srba. Do danas, petnaest godina posle rata, danas je 18. maj, sutra 19. maj, u Hrvatsku se vratilo između 40.000 i 50.000 prognanih Krajišnika. Ništa manje skandalozan od te zanemarljive cifre jeste podatak da Skupština Srbije još uvek nije raspravljala o tom problemu.
Postavlja se pitanje zbog čega se, pored ovako idiličnih odnosa između Vlade u Zagrebu i Vlade u Beogradu, Srbi ne vraćaju u Hrvatsku? Ne vraćaju se zato što uglavnom nemaju gde da se vrate. Ako su živeli u gradovima, njima su oteti stanovi. Takvih je više od 50.000. Ako su živeli na seoskim imanjima, njihova imanja su uglavnom uništena, nema ih. Oni koji imaju gde da se vrate ne vraćaju se zato što žive u strahu da će po povratku u Hrvatsku biti uhapšeni i osuđeni za izmišljene ratne zločine.
Podsećam na jedan podatak koji se malo koristi kada se govori o srpsko-hrvatskim odnosima, da je od 1995. godine Hrvatska država pokrenula 75.000 istraga protiv Srba Krajišnika. Istragom su obuhvaćeni svi Srbi koji su do 1995. godine i akcije „Oluja“ bili punoletni, sticali zakonsko pravo ili zakonsku obavezu da budu vojni obveznici. Niko od tih 75.000 ljudi ne zna kada će njegov predmet biti aktiviran, kada će protiv njega biti podignuta optužnica i kada će doći do montiranog suđenja. Praktično, u proseku ne prođe ni mesec dana, a da neko od Srba povratnika u Hrvatsku planski ne bude optužen i da protiv njega ne bude pokrenut sudski postupak.
Juče je u Zagrebu došlo do susreta između ministra pravde Republike Srbije i ministra pravde Republike Hrvatske, mislim da je u pitanju gospodin Ivo Šimonović. Po već ustaljenoj tradiciji od kada su na sceni ove tzv. demokratske vlade, susret je bio vrlo srdačan i plodan. Oni su se, između ostalog, dogovorili sledeće: međusobno izručenje lica optuženih za krivična dela za kriminal i korupciju, i da se pritvore, znači da se izvrši zatvaranje lica koja su u drugoj državi osuđena na kaznu zatvora.
Kada je u pitanju međusobno izručenje kriminalaca i obračun sa kriminalom, ovde sam već govorio o istrazi koja se vodi i o suđenju koje je u toku povodom ubistva vlasnika „Nacionala“ Ive Pukanića. To je, u svakom slučaju, značajno pitanje, pitanje koje treba rešiti i koje treba da bude značajno zastupljeno u odnosima između Beograda i Zagreba, međutim, mislim da postoje mnogo važnija pitanja koja bi Vlada u Beogradu trebalo da stavi na dnevni red. Pomenuću samo dva.
Recimo, imate slučaj hrvatskog vojnika Mihajla Hrastova. Čovek je na suđenju priznao, i to je nepobitno utvrđeno, da je na mostu na Korani 1991. godine masakrirao 13 vojnika Jugoslovenske narodne armije. Nagrađen je oslobađajućom presudom.
Drugi slučaj je slučaj Mira Bajramovića. Bajramović je bio pripadnik specijalnih postrojbi Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Hrvatske, po zlu čuvenih jedinica kojima je komandovao Tomislav Merčep. Ta jedinica je počinila strašne masakre nad Srbima u Pakračkoj poljani i Marinom selu. Sad Miro Bajramović na suđenju i pre suđenja izjavljuje kako je svojeručno ubio više od 70 ljudi, a kako je jedinica u kojoj je bio izvršila ubistvo najmanje tri stotine ljudi. Miro Bajramović je nagrađen oslobađajućom presudom.
Postavljam pitanje kako je moguća saradnja između dve države, između dva pravosuđa, između pravosuđa Republike Srbije, pravosuđa države koja je država srpskog naroda i pravosuđa države koja zločince, znači masovne zločince nad pripadnicima srpskog naroda, nagrađuje oslobađajućim presudama?
Što se tiče pritvaranja lica koja su u drugoj državi osuđena na kaznu zatvora, mislim da je ova tačka sporazuma praktično nesprovodiva zato što nema mesta u srpskim zatvorima. Vi znate da su nam zatvori prebukirani, a nekoliko stotina Krajišnika je u odsustvu, bez suđenja, u Hrvatskoj osuđeno na višegodišnje kazne zatvora od dve, tri do dvadeset godina zatvora. Praktično nema mesta u srpskim zatvorima gde bi ovi ljudi mogli da budu zatvoreni.
Ima jedan konkretan slučaj o kojem sam govorio više puta. Juče sam se sreo sa glavnim junakom, da tako kažem, tog slučaja, to je Željko Knežević iz Knina; čovek živi u Velikoj Plani, zamolio me je da postavim jedno pitanje Vladi Srbije, pošto je teško bolestan, ima težak oblik diskus hernije u vratnom delu kičme – da li da se sprema za operaciju ili da se sprema za zatvor. On je, u odsustvu, od hrvatskog pravosuđa osuđen na dvadeset godina zatvora zbog toga što je, kako piše u obrazloženju, 1991. godine u zatvoru u Kninu, kao vojni policajac, premlatio jednog zatvorenika Hrvata, zbog čega je ovaj nesrećnik podlegao. Problem je u tome što Željko Knežević, ponavljam treći ili četvrti put, nikada u životu, što je lako dokazati, nije nogom ušao u kninski zatvor, nikad u životu nije bio policajac vojne policije Republike Srpske Krajine.
Ovo je jedno od pitanja koja treba rešiti. U svakom slučaju, mislim da bi vlade Hrvatske i Srbije pre dogovora o uspostavljanju slobodne plovidbe Dunavom morale da reše ova i mnoga druga važnija pitanja.
Podsetiću, kada već govorimo o sudskim procesima, jer mislim da je to najvažnije pitanje koje opterećuje današnje srpsko-hrvatske odnose, na još tri slučaja skandaloznih presuda Srbima iz Hrvatske. Staricu Ivanku Savić iz Vukovara, 78 godina, Županijski sud u Vukovaru, kojem je predsedavao Nikola Bešenski, osudio je na kaznu zatvora od četiri i po godine. Slušajte u čemu se sastoji ratni zločin. Ona je, kako piše u obrazloženju, od oktobra 1991. do aprila 1992. godine neprijateljskim vojnicima pokazivala Hrvate koji su branili grad i zastrašivala hrvatske civile, a Hrvatici Mariji Blaženić navodno ukrala nekoliko komada posteljine, nekoliko komada posuđa i još neke manje vredne stvari. Znate šta je još zanimljivo u ovom slučaju? Ova gospođa koja je bila krunski svedok, Marija Blaženić, nikako nije mogla da se seti da li je u vreme kada se dogodio taj navodni zločin Vukovar bio pod vlašću JNA ili pod vlašću nezavisne države Hrvatske.
Drugi slučaj je slučaj Daneta Milovića iz Gračaca kod Skradina. Čovek je optužen zbog toga što je, slušajte ovo obrazloženje, prilikom jedne vojne akcije Milana Brajkovića, pripadnika ustaških postrojbi, dva puta nogom udario u stražnjicu. Zamislite, dva puta. Pri tom ga je, što je ovoga posebno teško povredilo, nazvao ustašom; posebno ga je teško povredilo, iako je u tom trenutku, kako su na sudu dokazali, bio obučen u crnu uniformu. Svedok Milan Perak došao je pred sud da bi se požalio da ga je ovaj nesretnik Dane Milović udario šakom u leđa.
Zamislite vi koji je to apsurd: Srbi u Hrvatskoj se proglašavaju za ratne zločince i osuđuju zato što su ustaškog vojnika udarili dva puta nogom u stražnjicu, a hrvatski vojnici Miro Bajramović i Mihajlo Hrastov ne odgovaraju zato što su zajedno masakrirali više od 80 Srba! Mi se petnaest godina nakon toga bavimo pitanjem slobodne plovidbe Dunavom.
Poslednji slučaj koji ću pomenuti jeste slučaj Svetozara Karana iz Korenice. Čovek je osuđen na sedam godina zatvora uz sledeće obrazloženje, potrošiću još minut vremena: „Očigledno je da se optuženi Karan vratio u Hrvatsku jer je shvatio da se Hrvatska nalazi u takvom stanju da će brzo i jednostavno nestati sa pozornice sveta, jer su Hrvati nezadovoljni svojim statusom, te između njih može doći do takve nesloge da će ponovo zbog toga zatražiti nekoga da im ponovo sedne na grbaču, kao što je to bilo 900 godina, a u poslednjih 80 godina na grbači su bili optuženik i njegovi preci koji su uživali na toj grbači. Sada se u Hrvatsku vraćaju svi oni zločinci koji su činili genocid nad Hrvatima, ne samo u ovom ratu, nego skupa sa ostalim činili su to pet stotina godina, od dolaska Osmanlija, kada su skupa sa Osmanlijama dolazili i uništavali Hrvate, a od kad su prisajedinili ove krajeve Jugoslaviji praktično ih uništili na određenim područjima. Sada žele da zauzmu ono dokle je Osmanlija došao, a skupa sa Osmanlijama dokle su došli optuženik i njegovi preci.“
Dame i gospodo, sporazumi sa Hrvatskom da, pomirenje sa Hrvatskom da, ali mora se napraviti prioritet poteza u tom procesu pomirenja. Hvala vam.

Dame i gospodo, pročitaću član 12: „Zaposleni koji sazna za ponašanje za koje opravdano veruje da predstavlja zlostavljanje ima pravo da inicira pokretanje postupka za zaštitu od zlostavljanja...“.
Predložio sam da se ova formulacija skrati i da glasi: „Zaposleni koji sazna za zlostavljanje ima pravo da inicira pokretanje postupka“, bez ovog „veruje“. Zbog čega? Zbog toga što smatram da ako neko podnosi prijavu za zlostavljanje, on ne donosi sudsku presudu. Od njega se ne očekuje da bude sto posto siguran, ali se podrazumeva da veruje da zlostavljanje postoji.
U obrazloženju za odbijanje ovog amandmana Vlada kaže: „Amandman se ne prihvata iz razloga što je rešenje u Predlogu zakona adekvatnije, jer zaposleni koji inicira postupak za zaštitu od zlostavljanja ne može u tom momentu da bude siguran da postoji zlostavljanje...“. Naprotiv, smatram da zaposleni koji nekoga prijavljuje mora da bude siguran da postoji zlostavljanje. Ako nije siguran, neka ne podnosi prijavu.
Kada radnik prijavi poslodavca da je ovaj počinio zlostavljanje ovoga posle toga ne mogu da operu ni Dunav ni Sava. Može sud sto puta da presudi da nije kriv, međutim, ostaje ljaga na njegovom imenu, na njegovoj ličnosti, a nanosi mu se objektivno nenadoknadiva šteta kada je u pitanju njegova poslovna karijera.
Jednostavno smatram da bi prihvatanje ovog amandmana unelo jednu ozbiljnost u ovu oblast, sprečilo bi zloupotrebe od strane radnika; manje od strane radnika, a više od strane neradnika. Bilo ko ko je nezadovoljan svojim poslodavcem može da izvrši lažno prijavljivanje i da za to ne odgovara. Jednostavno, može da se pozove na ovo zakonsko rešenje čije brisanje ja predlažem i da kaže – ja sam u to verovao, i svršena stvar.
Koristim priliku i prisustvo ministra gospodina Rasima Ljajića da ga zamolim da ministarstvo na čijem čelu se nalazi pošalje jednu kontrolu inspektora rada u Veliku Planu i da utvrdi osnovanost tvrdnji i navoda, sa kojima se ja suočavam skoro svakog dana, radnika koji rade u kineskim radnjama i u supermarketima „DIS“, „Paks“ i „Coka“ u Velikoj Plani. Ti radnici tvrde da su izloženi zlostavljanju na radu, mnogo težim oblicima nego što su ovi koji su ovde navedeni (u pitanju su tapacirane i netapacirane stolice).
Ovi radnici tvrde da su neadekvatno plaćeni, da za jednomesečni rad, od kojeg padaju s nogu, primaju od sedam do sedamnaest hiljada dinara. Tu ovaj inspektor rada ne može mnogo da pomogne, međutim, može da utvrdi da li se tim radnicima uplaćuju doprinosi. Oni tvrde da se većini ne uplaćuju.
Radnici „DIS marketa“ tvrde da nakon druge smene često ostaju do duboko u noć, do dva, tri sata iza ponoći, da bi pakovali robu i da im se taj rad ne plaća.
U „Paks marketu“, lično sam se uverio, garniture radnica menjaju brže nego što fudbalski klub „Crvena zvezda“ menja trenere u poslednje dve godine. Radnice tvrde da ih gazda prima na određeni rad, da one na poslu provedu mesec, dva dana i da posle toga gazda kaže da je epizoda završena i da mogu da idu kući, a on na probni rad prima neke druge radnice. Znači, molim vas da utvrdite činjenice.

Dame i gospodo, članom 53 je predviđeno da se prodaja stoke može vršiti samo u registrovanim sabirnim centrima, stočnim pijacama i otkupnim mjestima. Predložio sam da se prodaja stoke dozvoli i u objektima za držanje stoke, na imanjima vlasnika i na mjestima gde se vrši organizovana ispaša stoke. Na taj način bi se ispoštovala jedna  tradicija i praksa koje postoje vekovima i koje objektivno neće moći promeniti nijedan zakon.
Predloženim zakonskim rešenjem biće pogođeno hiljade stočara, posebno u brdsko-planinskim područjima, konkretno najviše mislim na Peštersku visoravan.
Naime, u mnogim delovima Srbije ne postoje niti će u skorije vreme postojati stočne pijace, sabirni centri ili otkupna mesta, s jedne strane. S druge strane, imate mjesta gdje su pijace ili otkupna mjesta od sjedišta držalaca stoke udaljena nekoliko desetine kilometara. Apsurdno je terati vlasnika da jedno tele, radi prodaje, tjera iz nekog mesta koje je udaljeno od Tutina 20 kilometara do grada, iz razloga što to predstavlja problem i predstavlja dodatni finansijski izdatak.
Onaj ko hoće da proda tele na pijaci jednostavno je prinuđen, bukvalno uslovljen, da izvrši prodaju prvog dana po silasku na pijacu, jer mu se ne isplati da ponovno drugi put ili treći put plaća prevoz. To će u svakom slučaju uticati na nižu cenu stoke.
Sledeći razlog zbog čega sam podneo amandman jeste činjenica da u planinskim područjima mnogi vlasnici, posebno u letnjim mesecima, vrše ispašu stoke na pašnjacima, na planinama, u katunima i smatram da tim ljudima treba omogućiti da prodaju stoke vrše i na tim mjestima.

Dame i gospodo, članu 153. govori o obeležavanju spoljnog pakovanja leka. Tačka 8) na koju sam podneo amandman glasi – spoljno pakovanje leka koji se nalazi u prometu mora da ima sledeće podatke: način čuvanja leka, ako postoje posebni uslovi čuvanja. Predložio sam da se ova formulacija "ako postoje posebni uslovi čuvanja" brišu, zato što smatram da ne postoji lek koji je imun na uticaje spoljne sredine.
Iz tog razloga smatram da bi bilo potrebno da se na svakoj kutiji leka nađe jedno kratko, sažeto upozorenje o podacima kako taj lek treba čuvati, o načinu na koji taj lek treba čuvati. Mislim da bi se sa prihvatanjem amandmana obezbedila veća sigurnost kada je u pitanju ispravnost lijekova koji se nalaze na tržištu.
Koristim prisustvo predstavnika Ministarstva zdravlja da još jednom skrenem pažnju na teško stanje u Domu zdravlja u Velikoj Plani, koje je prouzrokovano manjkom lekara. Tamo lekari dnevno pregledaju duplo više pacijenata, nego što je to propisano normom. To za posledicu ima užurban rad, manju minutažu koju mogu da posvete pacijentima i sve za posledicu ima, sigurno, nekvalitetniju zdravstvenu zaštitu.
SO Velika Plana i Dom zdravlja su uputili jednu molbu Ministarstvu zdravlja, da odobri zapošljavanje još tri lekara. Koristim ovu priliku da apelujem, da Ministarstvo zdravlja pozitivno odgovori na taj zahtev, kao i na zahtev da se u zdravstvenom centru u Miloševcu, u kojem se nalazi najveći kolektivni centar za smeštaj napuštene dece, dozvoli zapošljavanje jednog pedijatra.

Zahvaljujem se Vladi na prihvatanju amandmana, ali zbog građana Srbije želim da kažem da je ovde u pitanju član 164. - oglašavanje lekova u smislu ovog zakona jeste svaki oblik davanja informacija o leku opštoj i stručnoj javnosti radi podsticanja propisivanja lekova, snabdevanja, prodaji i potrošnji. Predložio sam da se ovde ubaci reč "istinitih", tako da formulacija obavezuje da se radi o davanju istinitih informacija.
Pošto je Vlada prihvatila amandman, pozivajući se na obrazloženje, pročitaću obrazloženje. Svakodnevna praksa pokazuje da proizvođači, u cilju što veće prodaje prilikom reklamiranja lekova, uglavnom preteruju u isticanju njihove lekovitosti i pozitivnog delovanja na zdravlje ljudi i životinja i tako obmanjuju javnost. To pospešuje bespotrebnu potrošnju lekova. Proizvođači lekova ne snose posledice zbog obmanjivanja javnosti. Rešenjem koje je predloženo amandmanom proizvođači lekova se obavezuju da prilikom oglašavanja javnosti daju istinite podatke o lekovima i njihovim svojstvima.
Mi smo svedoci da su reklamne kampanje za pojedine lekove toliko agresivne, toliko napadne, tako sročene da jednostavno mogu da navedu čoveka da prosto poželi da koristi određeni lek. Razmišljao sam čak da ne bi bilo loše zakonsko rešenje da se na svakom leku, kao i na kutijama cigareta, stavi da je lek opasan, štetan po zdravlje, osim u slučajevima ako se koristi u skladu sa uputstvom i u skladu sa neophodnim indikacijama, kada je u pitanju određena vrsta bolesti.

Dame i gospodo, ukoliko u firmi ili ustanovi koja se bavi overavanjem merila istekne dozvola za rad, po ovom predlogu zakona, ona ima zakonsku obavezu da zahtev za produženje dozvole za izdavanje nove dozvole podnese tri meseca pre isteka važeće dozvole.
Ukoliko ministarstvo ne odgovori na taj zahtev, ukoliko dođe do ćutanja administracije, postojeća dozvola važi sledeće tri godine.
Smatram da ovo može biti predmet velikih zloupotreba. Može se dogoditi da neko obezbedi određenu vezu u ministarstvu, neko ko ne ispunjava uslove da nastavi da se bavi ovim poslom, da taj neko u ministarstvu zahtev za izdavanje dozvole gurne u fioku, automatski ova ustanova, odnosno ova firma dobija mogućnost da se ovim poslom bavi sledeće tri godine.
Da bi se izbegle mogućnosti zloupotrebe, podneo sam amandman kojim predlažem da stara postojeća dozvola važi najduže tri meseca nakon isteka prethodne dozvole. Ministarstvo je odbilo ovaj amandman, uz obrazloženje, da on nije dovoljno jasan, da nije potpun, pa ću sada iskoristiti priliku zbog građana Srbije da pročitam amandman, pa neka oni zaključe da li ovde ima nešto što je nejasno. "Ako ministarstvo po podnetom zahtevu ne odluči do dana isteka perioda na koje je rešenje izdato, ovlašćeno telo može da nastavi da obavlja poslove overavanja merila, na osnovu postojećeg rešenja, a najduže tri meseca od dana isteka tog rešenja." Jasnije da ne može biti. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, jedan od nedostataka ovog zakona zbog kojeg SRS ne može podržati njegovo usvajanje jeste što on po našem mišljenju više motiviše vlasnike ugostiteljskih objekata koji ne žele da zaštite nepušače, nego one koji žele da to učine.
Šta mora da učini vlasnik jednog ugostiteljskog objekata koji odluči da dozvoli pušenje u polovini objekta? Ne mora da učini apsolutno ništa. Dovoljno je da uzme 10 listova papira, ako ima deset stolova, na pet listova napiše – za pušače, na pet listova napiše – za nepušače i završen posao. To je sva njegova obaveza i u organizacionom i u finansijskom smislu.
Sa druge strane, pred vlasnike ugostiteljskih objekata koji žele da zaštite nepušače, da uvedu ovu posebnu prostoriju za pušenje, postavlja se niz uslova. Prvo, on mora da obezbedi posebnu prostoriju, a ako je nema mora da je izgradi. On na taj način ne samo što se izlaže finansijskim troškovima, nego smanjuje svoj poslovni prostor, jer u tom prostoru nije dozvoljeno da se služe hrana i piće.
Drugo, mora iznad vrata te prostorije da stavi posebne oznake – prostorije za pušenje, čak da navede broj lica koja mogu da uđu u tu prostoriju.
Sledeće, pored ulaza u prostoriju za pušenje, kao i u samoj prostoriji za pušenje, u slučaju kvara ventilacionog sistema automatski pojavi mora da se (pazite ovo) oznaka zabranjenog pušenja zbog kvara na ventilacionom sistemu. A, šta ako se pokvari ovaj sistem za obaveštavanje?!
Sledeće što ovaj jadnik mora da uradi, prostorija za pušenje mora biti zatvorene od prostorije u celini itd. i mora imati klizna vrata.
Sledeće, vazduh iz te prostorije ne sme da se reciklira, nego mora putem ventilacionog sistema biti izveden u otvoreni prostor.
Kad sve saberete i oduzmete, ovaj ugostitelj mora da se izloži velikim finansijskim troškovima i da napravi znatne organizacione promene, izmene u svom objektu.
Onda se nameće pitanje – zbog čega bi on to radio, zbog čega bi se izlagao ovim troškovima, obavezama, tim pre zato što postoji realna mogućnost, u svakom slučaju, to će se događati, da mu objekat kontrolišu razne komunalne inspekcije i da mu pišu prijave, da plaća kazne zato što mu ne svetli svetlo iznad vrata gde piše da je pokvaren ventilacioni sistem ili iz nekog drugog razloga? Onda je najjednostavnije rešenje koje taj čovek može da uradi, najbolja usluga koju može da uradi sam sebi, jeste da donese odluku da nema prostoriju posebnu za pušenje, nego da kaže – ova polovina objekta je za pušače, ova druga polovina je za nepušače i završena stvar.
Za posledicu možemo imati jednu situaciju, teoretski, da u Srbiji nemamo nijedan ugostiteljski objekat veći od 80 kvadrata u kome su zaštićena prava nepušača, jer ako se nalazite u jednoj prostoriji od 80 kvadrata, gde u jednoj polovini puši pet ljudi i oni ljudi koji se nalaze za susednim stolom, u svakom slučaju, udišu duvanski dim. (Aplauz)

Članom 8. definišu se objekti i prostorije, konkretnije hotelske i motelske sobe u kojima je dozvoljeno pušenje. Da ne čitam, kaže – pušenje je dozvoljeno osim ako, ako, ako, … i na kraju posle tačke 6) predlažem da se doda tačka 7) koja bi glasila – ''ako se u sobi ne nalazi lice koje se izjasni protiv pušenja u istoj'', odnosno koje se deklariše kao nepušač.
Vlada je odbacila ovaj amandman uz sledeće obrazloženje: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što je članom 8. stav 1. tačka 2) Predloga zakona propisano da je obaveza nadležnog lica u ugostiteljskom objektu da gostu prilikom izdavanja sobe ponudi mogućnost izbora kako sobe za pušenje tako i sobe u kojoj pušenje nije dozvoljeno. Na taj način postoji obaveza ugostiteljskog objekta za smeštaj da ima dovoljan broj soba za pušače kao i soba za nepušače, tako da postoji mogućnost izbora od strane gostiju.''
Postavljam jedno pitanje – šta ako hotel ili motel u određenom trenutku nema nijednu sobu na raspolaganju koja je određena za nepušača, a ima, recimo, na raspolaganju jednu sobu koja je predviđena za pušače, međutim, tog dana na recepciju hotela, soba je četvorokrevetna, dolaze četiri gosta, od ta četiri gosta tri se izjašnjavaju kao nepušači, jedan je pušač?
Ako ovaj amandman bude prihvaćen u sobi neće biti dozvoljeno pušenje. Po ovom predlogu zakona bilo bi logično da pušenje bude dozvoljeno. Smatram da je to prosto nedopustivo, da je suprotno samoj suštini zakona i razlozima za njegovo donošenje i predlažem Vladi da prihvati ovaj amandman. (Aplauz)

Dame i gospodo, iskoristiću jednu rečenicu na repliku na diskusiju gospodina Dinčića. Direktno je prozvao sve opozicione stranke i rekao jednu neistinu. Citiram – 90% amandmana koje je predložila opozicija glasi "briše se".
Ovde se nalaze predloženi amandmani sa mišljenjem Vlade. Među njima se nalazi i 25 amandmana koje je podnela SRS i samo dva amandmana glase "briše se". Toliko.

Član 1. na koji sam podneo amandman glasi: "Ovim zakonom uređuju se uslovi i postupak izdavanja dozvole za stavljanje leka u promet, odnosno upis lekova u registre koji vodi Agencija za lekove''  i tako dalje.
Podneo sam amandman kojim predlažem da se ova formulacija "upis lekova" zameni formulacijom "upis leka". Ministarstvo je odbilo ovaj amandman i neću čitati obrazloženje, zato što je besmisleno. U pitanju je zamena teza. Samo ukazujem na činjenicu, u registar lekova se uvek upisuje lek, a nikada lekovi. Ne upisuju se aspirini, nego se upisuje aspirin, ne upisuju se diklofenazi, nego se upisuje diklofenak itd.
Iskoristiću ovu priliku da javno postavim pitanje Ministarstvu zdravlja – kada će odobriti da se u domu zdravlja u Velikoj Plani izvrši zapošljavanje dodatna tri lekara, koji su neophodni da bi ova zdravstvena ustanova mogla na zakonit i valjan način da izvršava svoju obavezu, svoj posao?
Naime, zbog manjka lekara broj pacijenata po doktoru u domu zdravlja u Velikoj Plani je do 50% veći nego u susednim opštinama. Imamo dana kada se događa da lekari u ovoj zdravstvenoj ustanovi pregledaju između 50 i 60 pacijenata, tako da bi se s pravom moglo reći da oni pre pogledaju nego pregledaju pacijenta.
Skrećem pažnju i na još jednu nedopustivu činjenicu, da u zdravstvenim stanicama u Lozoviku i Miloševcu, naseljenim mestima koji imaju osam i po hiljada stanovnika, od toga hiljadu i po dece, ne radi nijedan lekar pedijatar. Ovo je nedopustivo, posebno ako se ima u vidu činjenica da se u Miloševcu nalazi najveći kolektivni centar za napuštenu decu u Srbiji.

Član 14. stav 1. glasi: "Lek je proizvod koji se stavlja u promet u određenoj jačini, farmaceutskom obliku i pakovanju, a koji sadrži supstancu ili kombinaciju supstanci za koju se pokazalo da ima svojstva da leči ili sprečava bolesti kod ljudi, odnosno životinja."
Meni je zasmetao ovaj termin "za koji se pokazalo". Šta to znači – pokazalo se? Ko to treba da utvrdi gde se pokazalo i kako se pokazalo? Predložio sam da se umesto ovog termina "se pokazalo" upotrebi sledeća formulacija: "Za koje se farmaceutskim, farmakološko-toksikološkim i kliničkim ispitivanjima, koja su izvršena u skladu sa ovim zakonom, utvrđeno da imaju svojstva koja koriste u lečenju ljudi i životinja."
Vlada je odbila ovaj amandman, uz obrazloženje –''Amandman se ne prihvata iz razloga,'' slušajte molim vas, ''što isti upućuje da se svojstvo leka utvrđuje na osnovu rezultata preciznih, jasno propisanih laboratorijskih farmakološko-toksikoloških i kliničkih ispitivanja.''
Stvarno postavljam pitanje, i vama i građanima Srbije – na koji drugi način se utvrđuje svojstvo leka, nego upravo ovim ispitivanjima? Da sam u pravu, pokazuje i član 25. ovog predloga zakona, st. 1. i 2. Da bi lek dobio dozvolu, on mora biti farmaceutski (farmaceutsko-hemijsko-biološki), farmakološko-toksikološki i klinički ispitan. Lek može da se farmaceutski farmakološko-toksikološki i klinički ispituje i pošto je za njega izdata dozvola, itd.
Šta je suština? Predlažem u članu 14. isto rešenje koje je Vlada upotrebila u članu 25. Onda mi nije jasno zašto Vlada ne prihvata praktično svoje obrazloženje i svoju formulaciju.

Dame i gospodo, član 7, na koji sam podneo amandman, govori o privremenom smeštaju izbeglica u Srbiji.
Predložio sam da se posle rečenice: "Privremeni smeštaj određuje Komesarijat" doda formulacija: "Uvažavajući, u najvećoj mogućoj meri, najbolje interese izbeglica koje su smeštene ili će biti smeštene u kolektivni smeštaj".
U pitanju je preciziranje ove odredbe, koja će po mišljenju SRS omogućiti bolju zaštitu izbeglica. Dobro je pa je Vlada imala sluha i uvažila mišljenje SRS da se ovim amandmanom poboljšava zakonsko rešenje i prihvatila amandman.
Iskoristiću ovu priliku da nešto više kažem o Srbima koji su proterani sa KiM. Videćete zbog čega.
Šiptarski teroristi su 18. jula 1998. godine upali u srpsko selo Retimlje kod Orahovca i kompletno stanovništvo kidnapovali. Muškarce su pobili, a žene i decu proterali. Ubijeno je 14 članova porodice Kostić. Sedmorica od njih bili su neoženjeni mladići. Nebojša Kostić je bio učenik srednje škole u Đakovici. Tog dana ubijena su dva sina i pet unuka Nikole Kostića. Petorici Kostića ubijena su dva sina, a dvojica nesrećnika ubijena su zajedno sa svojim sinovima. Šiptari su sve kuće opljačkali i zapalili, a preživelim civilima, ženama i deci, postavili ultimatum – ako ne napustite Kosovo bićete ubijeni.
U istom danu na isti način u Opteruši kod Retimlja Šiptari su, takođe, počinili isti zločin i između ostalog ubili su četvoricu Božanića, braću Božidara i Mladena i njihove sinove Novicu i Nemanju. Nemanja je bio srednje škole, takođe, u Đakovici, imao je 16 godina. Kuće su isto zapaljene, žene i deca proterani preko, kako oni kažu, granice KiM.
Ista sudbina zadesila je i časnu albansku porodicu Beriša iz Puza kod Kline. Njihovi sinovi Adem i Beriša su poginuli braneći ustavni poredak i teritoriju Republike Srbije, a šiptarski teroristi su im uništili imovinu, sve preživele proterali, a groblje sravnili sa zemljom. Sličnu sudbinu doživele su hiljade srpskih i nekoliko stotina šiptarskih porodica na KiM, ukupno oko 250.000 ljudi. U pitanju je najteži mogući oblik progona, teži ne postoji. Ako dođete u jedno selo, pobijete muškarce, uništite imovinu, proterate ženu i decu, to je najteži mogući oblik progona.
Međutim, za državu Srbiju i ovaj zakon Kostići, Božanići i Beriše nisu prognani, oni su interno raseljeni. Smatram da je to najveća mana, falinka ovog predloga zakona. U pitanju je jedan neadekvatan, uvredljiv termin, koji banalizuje, umanjuje tragediju koja je zadesila ove ljude, prikriva njihov stvarni status i njihovu stvarnu sudbinu, što je još opasnije, prikriva razne zločine koji su šiptarski teroristi počinili nad srpskim stanovništvom na KiM.
Kada neko za 20 i 50 godina bude govorio o interno raseljenim u Srbiji ili kada neko sada u belom svetu i inostranstvu, ko ne zna šta se dogodilo na KiM, čuje za izraz interno raseljeni u Srbiji, on će pomisliti da je u pitanju neko stanovništvo koje je raseljeno, recimo, zbog širenja Ugljenokopa ''Kolubara'', zbog izgradnje hidrocentrale u dolini Dunava ili dolini Drine ili da su u pitanju Romi koji su raseljeni ispod ''Gazele'' i drugih delova Beograda.
Kada Srbe sa KiM poredite sa ovim pomenutim raseljenim licima, smatram da na taj način vređate njih, njihovo dostojanstvo, neka najintimnija porodična osećanja.
Ako je iz političkih razloga nezgodno da se upotrebljava termin "izbeglice", nije mi jasno zašto se ne uvede zakonska kategorija, da se ovi ljudi nazivaju "interno prognana lica", "interno proterana lica", "unutrašnje izbeglice"? Jednostavno, smatram da su u pitanju formulacije koje na jedan precizniji način, ljudski, istinitiji način, odslikavaju i predstavljaju sudbinu ovih ljudi.
Iskoristiću ovu priliku da postavim jedno pitanje gospodinu Čipliću – kada će Vlada Republike Srbije i njegovo ministarstvo, UNMIK-u, Euleksu, ili već kako se nazivaju te okupacione vlasti na Kosovu, uputiti bar jedan blagi prekor zbog toga što ne ispunjavaju obaveze koje su preuzeli usvajanjem Rezolucije 1244, a to je obezbeđivanje uslova da se prognani Srbi sa KiM vrate svojim kućama?
Navešću samo dva podatka, da je pre rata u Prištini živelo 40. 000 Srba, da su oni proterani, da se njih desetak vratilo u Prištinu. U Prizrenu od 10. 000 Srba sada živi njih 20. (Aplauz)