Dame i gospodo, najvažnija promena koju donosi ovaj predlog zakona jeste smanjenje bodova koje će studenti morati da imaju da bi sledeće godine nastavili studiranje na teret budžeta, sa 54 na 48. To je u stvari osnovni razlog zbog kojeg mi usvajamo ovaj zakon.

Mi iz SRS nemamo ništa protiv, nemamo ništa protiv da se taj broj bodova prepolovi. Naš stav je da država treba da obezbedi besplatno studiranje svim onim studentima koji redovno i na vreme daju ispite i školske godine. Međutim, problem je u tome što se ovo pitanje koristi u političke svrhe, što je već godinama predmet trgovine između Vlade Srbije, između vladajućih stranaka i različitih studentskih organizacija.

Iz tih čisto političkih razloga izmene Zakona o visokom obrazovanju su postale redovna pojava, sezonska pojava kao sezonski grip. Na kraju jedne ili početkom druge školske godine Vlada i Skupština popuštaju pred zahtevima studenata, smanjuju kriterijume koji su im potrebni za nastavak studiranja.

Suštinsko pitanje jeste – da li se na ovaj način poboljšava stanje u visokom obrazovanju? Jasno je da se ne poboljšava, naprotiv, snižavanje kriterijuma studiranja dovodi do toga da se snižava i kriterijum znanja, da se snižava nivo znanja koje studenti nose sa sobom kada završe fakultet i kada odu na svoja radna mesta.

Ova država se ponaša neodgovorno zato što čini medveđu uslugu studentima, kao da joj nije važno da ima dobre studente, da ima dobar univerzitet, nego da ima mirne studente i miran univerzitet. Vladi je važnije da nema demonstracije studenata ispred zgrade Vlade i parlamenta, nego da li će sutra ti studenti postati dobri stručnjaci i biti od koristi ovom društvu.

Nikada u životu nisam igrao loto ili sportsku prognozu, ali nudim opkladu da ćemo dogodine, negde, u ovo doba na dnevnom redu Skupštine ponovo imati predlog zakona o izmenama Zakona o visokom obrazovanju.

Ubeđen sam da će tada kvota od 48 bodova biti oborena na 45 ili 40 bodova, sve zavisi od toga šta studenti budu tražili. Zbog čega ovo tvrdim? Zbog toga što su u proleće 2012. godine redovni parlamentarni i lokalni izbori i vladajuće stranke će ispuniti sve zahteve da bi dobile podršku studenata i članova njihovih porodica.

Umesto što predlaže ova ad hok rešenja, Vlada bi trebalo da predloži dugoročna rešenja koja će zaista poboljšati kvalitet visokog obrazovanja u Srbiji. Jedno od tih rešenja trebalo bi da bude i pooštravanje kriterijuma za otvaranje privatnih visokoškolskih ustanova. Svedoci smo činjenice da u poslednjih nekoliko godina fakulteti i više škole u Srbiji niču bukvalno kao pečurke posle kiše. Mislim da nema u Srbiji opštine u kojoj ne postoji jedan fakultet, viša škola ili istureno odeljenje fakulteta ili više škole, a već imamo nekoliko slučajeva da su i seoske sredine postali rasadnici akademskih građana.

Ako se otvaranje fakulteta i viših škola nastavi ovim tempom, za nekoliko godina ćemo imati situaciju da u ovo doba kada se objavljuju konkursi imamo javne pozive studentima da upisuju muzičku akademiju "Slavica Ćukteraš" u Četerežu, ekonomski fakultet "Tihomir Stojković Tika – Špic" u Stajkovcu i slično.

Zagovornici otvaranja fakulteta i njihovih isturenih odeljenja tvrde kako je to dobro rešenje zato što se na taj način omogućuje studentima da jeftinije studiraju. Tvrdim da to nije tačno. Sav onaj novac koji studenti uštede na ishrani, putovanju, smeštaju, oni kasnije potroše na skupe školarine i na kupovinu ispita. Čitava Srbija zna jednu činjenicu – da se na većini tih fakulteta i viših škola ispiti ne polažu znanjem, već parama. Svako od nas pojedinačno zna bar neki slučaj i na Beogradskom, i na Novosadskom, i na Niškom univerzitetu da je neko položio ispit tako što ga je kupio.

Cela Srbija je već dve godine svedok ovoga što se događa na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, organizovana prodaja ispita u kojoj je učestvovalo nekoliko desetina profesora. Sada se postavlja pitanje – ako se ispiti masovno prodaju na najprestižnijem fakultetu, jednom od četiri državna univerziteta, šta se onda događa na fakultetima u Varvarinu, Smederevskoj Palanci ili Lešku? Nije teško pretpostaviti.

Ono što je mene zaprepastilo, osim načina na koji je materijal dostavljen, jeste činjenica da se u akciju dodvoravanje vlasti uključio i rektor Beogradskog univerziteta prof Branko Kovačević. U izjavi koju je objavio B92, pre nego što je ova sednica i zakazana, dakle, pre nego što se znalo da će se ova tema naći na dnevnom redu, rektor apeluje na poslanike "da se uozbilje i što pre usvoje zakon". Ovde je rektor, prvo, zaboravio svoje nadležnosti a, drugo, promašio adresu. On je svoj apel trebalo da uputi Vladi Srbije. To je prvo. Drugo, njegov posao nije da uozbiljuje parlament nego da uozbiljuje studente, da malo više uče a manje mitinguju.

Predlog zakona još nije stigao u skupštinsku proceduru, poslanici ga još nisu ni videli, a rektor univerziteta, koji na valjan način obavlja svoj posao, ne obezbeđuje da mu studenti uče, drži lekcije Skupštini i poslanicima.

Na kraju, da se osvrnem i na određene primedbe koje se odnose na primenu ili nepotpunu primenu odredaba Bolonjske deklaracije. Stav SRS jeste da je ''bolonjski sistem'' jedna velika podvala, a njegovo prihvatanje jedna velika greška koja će imati pogubne posledice po srpsko društvo, posebno po naše buduće generacije. Mi smo imali sistem obrazovanja koji nije bio idealan, ali je, u svakom slučaju, bio bolji od ovoga što sada imamo. Napustili smo taj sistem, zaputili se prema toj famoznoj ''Bolonji'', zastali negde na pola puta i sada se nalazimo kao guske u magli, ni tamo – ni ovamo, negde na stranputici. Ovo što sada imamo najviše podseća na jedan eksperiment koji je pre 30 godina sprovodio Stipe Šuvar. Stariji poslanici se sećaju čuvenih škola koje su po njemu dobile naziv "Šuvarice".

Kakva konfuzija je stvorena ovim reformama, kako ih vi nazivate, govori i činjenica da ima ljudi koji su završili fakultete i više škole, a budite ubeđeni, neki dan sam prisustvovao jednom razgovoru gde sam video jedan takav slučaj, ne znaju koje zvanje imaju. Uspeju ljudi da završe fakultet, smatraju da imaju jednu diplomu i prisustvovao sam razgovoru gde dvojica ljudi koji su završili visoku školu raspravljaju između sebe koje zvanje trenutno imaju.

Iz ove situacije postoji samo jedan izlaz – da Ministarstvo prosvete okupi sve umne ljude sa ciljem da na osnovu naših i tuđih iskustava osmisle jedan dobar sistem obrazovanja, sistem visokog obrazovanja i obrazovanja uopšte, koji će omogućiti da imamo dobre studente, dobre učenike koji će se ponovo sa najvećih i najprestižnijih svetskih takmičenja vraćati kao pobednici i da naši stručnjaci ponovo budu cenjeni i traženi širom sveta. Ako nam sistem obrazovanja bude dobar, ako bude proizvodio dobre stručnjake, niko u svetu neće pitati kako se taj sistem zove.

Na kraju, da još jednom podvučem, SRS nema ništa protiv toga da se smanji broj bodova koji je studentima potreban da bi sledeću godinu studirali na teret budžeta, nemamo ništa protiv da studiranje bude besplatno, ali smo protiv toga da se to koristi u političke svrhe, kao politička trgovina i da to radimo svake godine. Hvala. (Aplauz)

Dame i gospodo,  predložio sam da se u članu 2. reči „tri meseca“ zamene rečima „devedeset dana“. U odgovoru koji je potpisao predsednik Vlade Mirko Cvetković kaže se: „Amandman se ne prihvata iz razloga što se trajanje dugoročnog volontiranja utvrđuje na osnovu broja časova rada na nivou nedelje i kontinuiteta rada koji podrazumeva trajanje rada određen broj meseci (najmanje tri meseca bez prekida). Stoga je iz praktičnih razloga prihvatljivije da se ovaj period utvrđuje prema broju meseci, a ne prema broju dana“.
Moram da priznam, pročitao sam ovaj odgovor nekoliko puta i uopšte mi nije jasno šta je pisac hteo da kaže. Pretpostavljam da je hteo da kaže da je u pitanju jednostavnija, lakša formulacija za izračunavanje broja radnih časova. Međutim, to nije tačno. Broj radnih časova je lakše izračunati na osnovu broja dana nego na osnovu broja meseci. Tri meseca mogu da traju i 89 dana, a mogu da traju i 92 dana.
Još jednom koristim prisustvo gospodina Ljajića da ponovim jučerašnji zahtev da Ministarstvo za rad i socijalnu politiku uputi inspektora rada u Veliku Planu da proveri uslove rada u supermarketima „DIS market“, sa sedištem u Krnjevu, „Paks market“, sa sedištem u Paraćinu i „Coka“, sa sedištem u Smederevu, kao i u kineskim trgovačkim radnjama u Velikoj Plani. Zaposleni radnici u ovim objektima sa kojima sam kontaktirao u poslednjih nekoliko meseci kontinuirano iznose tvrdnje da su izloženi brojnim zloupotrebama koje bi se mogle podvesti pod odredbe zakona o zlostavljanju na radu, koji smo razmatrali u prepodnevnom radu sednice.
Takođe apelujem da Ministarstvo rada i socijalne politike pozitivno reši zahtev opštine Velika Plana da se Velika Plana odredi kao sedište jednog inspektora rada. O čemu se radi? Podunavski okrug ima tri inspektora rada: jedan ima sedište u Smederevu, dva u Smederevskoj Palanci. Smederevska Palanka je jedva nešto malo veća od Velike Plane i zaista nema nikakve logike da se u Smederevskoj Palanci nalaze dva inspektora, a u Velikoj Plani nijedan.
Ministru skrećem pažnju da je opština Velika Plana, u cilju rešavanja ovog problema, spremna da inspektoru rada na raspolaganje besplatno stavi opremljenu kancelariju, da pokriva sve troškove rada te kancelarije i da pokriva troškove putovanja inspektora iz Smederevske Palanke do Velike Plane. Hvala.

Dame i gospodo, biću kratak što se tiče ovog obrazloženja amandmana. Gospodin Martinović je predložio brisanje stava 2. i stava 4. u članu 2. Amandmanom se predlaže da se iz ovih predviđenih odlikovanja briše medalja za revnosnu službu.
Iskoristiću ovu priliku da kažem nekoliko reči o odlikovanjima, o atmosferi u kojoj mi raspravljamo o ovome zakonu. Odlikovanja se dele za razne zasluge, ali po tradiciji, posebno kada je u pitanju tradicija srpskog naroda, dodela odlikovanja je najčešće vezana za posebne i izuzetne zasluge u odbrani zemlje, njenog teritorijalnog integriteta i suvereniteta. Zbog toga ću iskoristiti priliku da javnosti Srbije skrenem pažnju na, po mom mišljenju, zabrinjavajuće i pomalo sramotne okolnosti u društvu uopšte u kojima mi raspravljamo o izmenama Zakona o odlikovanjima.
Ovu raspravu vodimo u situaciji kada se već godinama u Srbiji vodi kampanja protiv većine onih društvenih i moralnih vrednosti koje pojedince ili grupe pojedinaca mogu da inspirišu na podvige za koje se odlikovanja dele i dobijaju, posebno kada je u pitanju odbrana zemlje. Već pet godina, pa i duže, a posebno u poslednjih pet godina intezivno i svakodnevno, od najvećih državnih funkcionera slušamo kako je najveći državni i nacionalni interes hapšenje Ratka Mladića i njegovo izručenje Haškom tribunalu. U pitanju je srpski komandant kojeg, prema svim istraživanjima, prema onome što se može pročitati u medijima, ogromna većina građana Srbije i ogromna većina pripadnika srpskog naroda smatra za nacionalnog junaka.

Dobro. Hvala vam, gospođo Čomić na upozorenju. Govorim o temi odlikovanja i govorim o vrednosnim sudovima, o odlikovanjima i atmosferi u kojoj se država nalazi. Uvažiću vašu intervenciju.
Podsećam da je prošle godine tužilac za ratne zločine izjavio kako je u potragu za preostalim, kako vi kažete, haškim optuženicima uključeno, direktno ili posredno, nekoliko hiljada ljudi.

Dobro. Kako shvatam, suština intervencije je da ubuduće u izlaganju ne pominjem generala Ratka Mladića i to neću činiti. Molim vas da mi omogućite da završim svoju diskusiju na isti način kao i oni koji su govorili pre mene o Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
Pre mesec dana smo ovde u Skupštini Srbije usvojili deklaraciju u kojoj smo osudili stvarni ili lažni, neću da ulazim u to, genocid nad muslimanima u Srebrenici. Podsećam da Skupština Srbije istovremeno nije iskoristila priliku da raspravlja i da osudi zločine koji su u proteklim ratovima počinjeni nad srpskim narodom na prostoru bivše Jugoslavije.

Ako najviše zakonodavno telo jedne države raspravlja o Zakonu o odlikovanjima, smatram da nije promašaj teme ako se razgovara o društvenim i moralnim vrednostima koje jedno društvo treba da neguje da bi pojedinci ili grupe učinile određene društvenokorisne stvari za koje se dodeljuju odlikovanja.
Hoću da građanima Srbije govorim o tome koju poruku šaljemo mladim naraštajima srpskog naroda, koji bi sutra trebalo da brane Srbiju i na bilo koji drugi način zasluže odlikovanja. Ukupnom politikom koju Srbija vodi u poslednjih nekoliko godina mi šaljemo poruku da je odbrana otadžbine vrlo rizična stvar, u pojedinim situacijama može da bude i zločin. Za ratne zločince proglašavamo ljude pre nego što im je počelo suđenje. Moram da ukažem na jednu činjenicu, da upravo general Ratko Mladić ...

Samo hoću da izreknem svoj stav, kada je konkretno ovaj slučaj u pitanju, da je apsolutno nemoralno, da je suprotno domaćem zakonodavstvu, da je suprotno Ustavu, da je suprotno međunarodnom pravu, da je suprotno statutu Haškog tribunala bilo koga protiv koga nije izrečena pravnosnažna sudska presuda nazivati ratnim zločincem.
Vratio bih se ovoj temi, kada su u pitanju odlikovanja i uopšte društvena atmosfera u kojoj raspravljamo o ovom zakonu. Podsećam građane Srbije da se nalazimo u situaciji kada je vladajuća većina (kada govorimo o tome ne mislim samo na Vladu Borisa Tadića, mislim i na one prethodne, od petog oktobra 2000. godine pa do danas) stvorila jednu atmosferu u društvu po kojoj je odbrana Kosova i Metohije bila pogrešna stvar. Od junačke odbrane Kosova i Metohije napravljena je sprdnja.
Zahvaljujući tome, već dve-tri godine glavna tema među nekadašnjim braniocima Kosova i Metohije, među nekadašnjim braniocima Srbije od agresije NATO pakta nije sudbina Kosova i Metohije, nisu junaštva i podvizi koje su pojedinci i vojne jedinice činile u odbrani zemlje, nego naplata ratnih dnevnica. Ratni veterani u Kruševcu, Valjevu i Nišu ne demonstriraju zato što im je otadžbina, zato što im je deo državne teritorije za koji su oni ratovali, deo državne teritorije na kojem su ginula njihova braća okupiran, zato što srpski narod na Kosovu i Metohiji živi u rezervatima poput Indijanaca, u stalnom strahu, već zbog naplaćivanja ratnih dnevnica. Podsećam građane Srbije da su ih naplatili jednom, a sada bi hteli da ih naplate i drugi put.
Postavljam jedno pitanje, nadam se da ima veze sa temom – da li postoji veće moralno posrnuće od toga da potomci Miloša Obilića i kneza Lazara i savremenici majora Milana Tepića zahtevaju da im se plati to što su u trenutku kada je Srbija bila napadnuta branili Srbiju, što su branili Kosovo, Gazimestan, Gračanicu, Lazaricu, što su branili svoju kuću i svoju porodicu? Postoji li veće moralno posrnuće od toga da srpski vojnik tuži svoju državu zato što ga je ona u trenutku kada je bila napadnuta pozvala da je brani, da brani nju i svoju porodicu? Smatram da ne postoji.
Smatram da je ta sramotna politika, sramotna naplata patriotizma rezultat politike vlasti u Beogradu. Ne mislim samo na sadašnju vlast, mislim na sve…

Hvala. Izlaganje ću očigledno morati uskoro privesti kraju.
Jednostavno hoću da kažem na kraju da samo onaj narod koji je branio svoje nacionalne interese ima pravo da očekuje da oni budu odbranjeni. Samo onaj narod koji je branio te interese uspeo je da ih odbrani. Samo onaj narod koji brani svoju državu može očekivati da je odbrani. Bez takvog pristupa, bez takve nacionalne državne politike smatram da Srbiji neće biti potreban ni Zakon o odlikovanjima, ni odlikovanja. Srbija neće imati kome da ih dodeljuje, neće biti kandidata. Hvala vam.

Dame i gospodo, niko normalan u Srbiji, niko normalan u ovom domu ne može poželeti da srpski mladići bilo kada odlikovanja zaslužuju na bojnom polju. To ne može poželeti niko normalan, ne samo u srpskom, nego i u bilo kojem narodu na svetu, i ne verujem da to želi. Međutim, nadam se da se svi slažemo da mlade srpske naraštaje treba vaspitavati, ako se nađu u situaciji da im otadžbina bude napadnuta, da je neophodno da ta odlikovanja zasluže sa puškom u ruci, na bojnom polju, braneći svoju otadžbinu, braneći kućni prag, braneći svoju porodicu, ako želimo da postoji Srbija, ako želimo da postoji parlament, da usvaja zakone, između ostalog i zakon o odlikovanjima.
Hoću samo da kažem da se slažem da odlikovanja prethodne generacije srpskog naroda nisu zasluživale samo na bojnom polju; činjenica je da postoji hiljadu Srba koji su ta odlikovanja zaslužili na drugi način. Međutim, nesporna je činjenica – da nije bilo onih sa puškom u ruci, koji su odlikovanja zaradili na bojnom polju, koji su odlikovanja zaradili braneći Srbiju, braneći otadžbinu, ne bi bilo ni odlikovanja onih koji su ih zaslužili na drugi način, velikim dostignućem u oblasti nauke, sporta i na drugi način. Hvala.

Dame i gospodo, moji prethodnici su uglavnom govorili o ekonomiji, a ja ću govoriti o politici. Povod će mi biti sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Hrvatske o plovidbi rečnim putevima i održavanju tih puteva. Ovo je od 1995. godine ko zna koji po redu zakon o sporazumu između Republike Srbije i Republike Hrvatske. Samo po sebi, tu nema ničeg lošeg, uvek je dobro kada se međuljudski i međudržavni sukobi završavaju sporazumima i pomirenjem. Sporno je to što se ovi sporazumi o kojima mi raspravljamo odnose na sporedna, često drugorazredna i nebitna pitanja za položaj i standard građana Srbije i položaj i standard građana Hrvatske, a posebno za položaj srpskog naroda u Hrvatskoj.
Građane zanima kada će se na dnevnom redu Vlade Republike Srbije i ovog doma naći najvažnije pitanje srpsko-hrvatskih odnosa, a to je povratak srpskog naroda u Hrvatsku.
Podsećam vas da je u cilju stvaranja etnički čiste hrvatske države vlada u Zagrebu od 1991. godine (a sve je počelo 1. maja) do danas iz Hrvatske proterala više od pola miliona Srba. Do danas, petnaest godina posle rata, danas je 18. maj, sutra 19. maj, u Hrvatsku se vratilo između 40.000 i 50.000 prognanih Krajišnika. Ništa manje skandalozan od te zanemarljive cifre jeste podatak da Skupština Srbije još uvek nije raspravljala o tom problemu.
Postavlja se pitanje zbog čega se, pored ovako idiličnih odnosa između Vlade u Zagrebu i Vlade u Beogradu, Srbi ne vraćaju u Hrvatsku? Ne vraćaju se zato što uglavnom nemaju gde da se vrate. Ako su živeli u gradovima, njima su oteti stanovi. Takvih je više od 50.000. Ako su živeli na seoskim imanjima, njihova imanja su uglavnom uništena, nema ih. Oni koji imaju gde da se vrate ne vraćaju se zato što žive u strahu da će po povratku u Hrvatsku biti uhapšeni i osuđeni za izmišljene ratne zločine.
Podsećam na jedan podatak koji se malo koristi kada se govori o srpsko-hrvatskim odnosima, da je od 1995. godine Hrvatska država pokrenula 75.000 istraga protiv Srba Krajišnika. Istragom su obuhvaćeni svi Srbi koji su do 1995. godine i akcije „Oluja“ bili punoletni, sticali zakonsko pravo ili zakonsku obavezu da budu vojni obveznici. Niko od tih 75.000 ljudi ne zna kada će njegov predmet biti aktiviran, kada će protiv njega biti podignuta optužnica i kada će doći do montiranog suđenja. Praktično, u proseku ne prođe ni mesec dana, a da neko od Srba povratnika u Hrvatsku planski ne bude optužen i da protiv njega ne bude pokrenut sudski postupak.
Juče je u Zagrebu došlo do susreta između ministra pravde Republike Srbije i ministra pravde Republike Hrvatske, mislim da je u pitanju gospodin Ivo Šimonović. Po već ustaljenoj tradiciji od kada su na sceni ove tzv. demokratske vlade, susret je bio vrlo srdačan i plodan. Oni su se, između ostalog, dogovorili sledeće: međusobno izručenje lica optuženih za krivična dela za kriminal i korupciju, i da se pritvore, znači da se izvrši zatvaranje lica koja su u drugoj državi osuđena na kaznu zatvora.
Kada je u pitanju međusobno izručenje kriminalaca i obračun sa kriminalom, ovde sam već govorio o istrazi koja se vodi i o suđenju koje je u toku povodom ubistva vlasnika „Nacionala“ Ive Pukanića. To je, u svakom slučaju, značajno pitanje, pitanje koje treba rešiti i koje treba da bude značajno zastupljeno u odnosima između Beograda i Zagreba, međutim, mislim da postoje mnogo važnija pitanja koja bi Vlada u Beogradu trebalo da stavi na dnevni red. Pomenuću samo dva.
Recimo, imate slučaj hrvatskog vojnika Mihajla Hrastova. Čovek je na suđenju priznao, i to je nepobitno utvrđeno, da je na mostu na Korani 1991. godine masakrirao 13 vojnika Jugoslovenske narodne armije. Nagrađen je oslobađajućom presudom.
Drugi slučaj je slučaj Mira Bajramovića. Bajramović je bio pripadnik specijalnih postrojbi Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Hrvatske, po zlu čuvenih jedinica kojima je komandovao Tomislav Merčep. Ta jedinica je počinila strašne masakre nad Srbima u Pakračkoj poljani i Marinom selu. Sad Miro Bajramović na suđenju i pre suđenja izjavljuje kako je svojeručno ubio više od 70 ljudi, a kako je jedinica u kojoj je bio izvršila ubistvo najmanje tri stotine ljudi. Miro Bajramović je nagrađen oslobađajućom presudom.
Postavljam pitanje kako je moguća saradnja između dve države, između dva pravosuđa, između pravosuđa Republike Srbije, pravosuđa države koja je država srpskog naroda i pravosuđa države koja zločince, znači masovne zločince nad pripadnicima srpskog naroda, nagrađuje oslobađajućim presudama?
Što se tiče pritvaranja lica koja su u drugoj državi osuđena na kaznu zatvora, mislim da je ova tačka sporazuma praktično nesprovodiva zato što nema mesta u srpskim zatvorima. Vi znate da su nam zatvori prebukirani, a nekoliko stotina Krajišnika je u odsustvu, bez suđenja, u Hrvatskoj osuđeno na višegodišnje kazne zatvora od dve, tri do dvadeset godina zatvora. Praktično nema mesta u srpskim zatvorima gde bi ovi ljudi mogli da budu zatvoreni.
Ima jedan konkretan slučaj o kojem sam govorio više puta. Juče sam se sreo sa glavnim junakom, da tako kažem, tog slučaja, to je Željko Knežević iz Knina; čovek živi u Velikoj Plani, zamolio me je da postavim jedno pitanje Vladi Srbije, pošto je teško bolestan, ima težak oblik diskus hernije u vratnom delu kičme – da li da se sprema za operaciju ili da se sprema za zatvor. On je, u odsustvu, od hrvatskog pravosuđa osuđen na dvadeset godina zatvora zbog toga što je, kako piše u obrazloženju, 1991. godine u zatvoru u Kninu, kao vojni policajac, premlatio jednog zatvorenika Hrvata, zbog čega je ovaj nesrećnik podlegao. Problem je u tome što Željko Knežević, ponavljam treći ili četvrti put, nikada u životu, što je lako dokazati, nije nogom ušao u kninski zatvor, nikad u životu nije bio policajac vojne policije Republike Srpske Krajine.
Ovo je jedno od pitanja koja treba rešiti. U svakom slučaju, mislim da bi vlade Hrvatske i Srbije pre dogovora o uspostavljanju slobodne plovidbe Dunavom morale da reše ova i mnoga druga važnija pitanja.
Podsetiću, kada već govorimo o sudskim procesima, jer mislim da je to najvažnije pitanje koje opterećuje današnje srpsko-hrvatske odnose, na još tri slučaja skandaloznih presuda Srbima iz Hrvatske. Staricu Ivanku Savić iz Vukovara, 78 godina, Županijski sud u Vukovaru, kojem je predsedavao Nikola Bešenski, osudio je na kaznu zatvora od četiri i po godine. Slušajte u čemu se sastoji ratni zločin. Ona je, kako piše u obrazloženju, od oktobra 1991. do aprila 1992. godine neprijateljskim vojnicima pokazivala Hrvate koji su branili grad i zastrašivala hrvatske civile, a Hrvatici Mariji Blaženić navodno ukrala nekoliko komada posteljine, nekoliko komada posuđa i još neke manje vredne stvari. Znate šta je još zanimljivo u ovom slučaju? Ova gospođa koja je bila krunski svedok, Marija Blaženić, nikako nije mogla da se seti da li je u vreme kada se dogodio taj navodni zločin Vukovar bio pod vlašću JNA ili pod vlašću nezavisne države Hrvatske.
Drugi slučaj je slučaj Daneta Milovića iz Gračaca kod Skradina. Čovek je optužen zbog toga što je, slušajte ovo obrazloženje, prilikom jedne vojne akcije Milana Brajkovića, pripadnika ustaških postrojbi, dva puta nogom udario u stražnjicu. Zamislite, dva puta. Pri tom ga je, što je ovoga posebno teško povredilo, nazvao ustašom; posebno ga je teško povredilo, iako je u tom trenutku, kako su na sudu dokazali, bio obučen u crnu uniformu. Svedok Milan Perak došao je pred sud da bi se požalio da ga je ovaj nesretnik Dane Milović udario šakom u leđa.
Zamislite vi koji je to apsurd: Srbi u Hrvatskoj se proglašavaju za ratne zločince i osuđuju zato što su ustaškog vojnika udarili dva puta nogom u stražnjicu, a hrvatski vojnici Miro Bajramović i Mihajlo Hrastov ne odgovaraju zato što su zajedno masakrirali više od 80 Srba! Mi se petnaest godina nakon toga bavimo pitanjem slobodne plovidbe Dunavom.
Poslednji slučaj koji ću pomenuti jeste slučaj Svetozara Karana iz Korenice. Čovek je osuđen na sedam godina zatvora uz sledeće obrazloženje, potrošiću još minut vremena: „Očigledno je da se optuženi Karan vratio u Hrvatsku jer je shvatio da se Hrvatska nalazi u takvom stanju da će brzo i jednostavno nestati sa pozornice sveta, jer su Hrvati nezadovoljni svojim statusom, te između njih može doći do takve nesloge da će ponovo zbog toga zatražiti nekoga da im ponovo sedne na grbaču, kao što je to bilo 900 godina, a u poslednjih 80 godina na grbači su bili optuženik i njegovi preci koji su uživali na toj grbači. Sada se u Hrvatsku vraćaju svi oni zločinci koji su činili genocid nad Hrvatima, ne samo u ovom ratu, nego skupa sa ostalim činili su to pet stotina godina, od dolaska Osmanlija, kada su skupa sa Osmanlijama dolazili i uništavali Hrvate, a od kad su prisajedinili ove krajeve Jugoslaviji praktično ih uništili na određenim područjima. Sada žele da zauzmu ono dokle je Osmanlija došao, a skupa sa Osmanlijama dokle su došli optuženik i njegovi preci.“
Dame i gospodo, sporazumi sa Hrvatskom da, pomirenje sa Hrvatskom da, ali mora se napraviti prioritet poteza u tom procesu pomirenja. Hvala vam.

Dame i gospodo, pročitaću član 12: „Zaposleni koji sazna za ponašanje za koje opravdano veruje da predstavlja zlostavljanje ima pravo da inicira pokretanje postupka za zaštitu od zlostavljanja...“.
Predložio sam da se ova formulacija skrati i da glasi: „Zaposleni koji sazna za zlostavljanje ima pravo da inicira pokretanje postupka“, bez ovog „veruje“. Zbog čega? Zbog toga što smatram da ako neko podnosi prijavu za zlostavljanje, on ne donosi sudsku presudu. Od njega se ne očekuje da bude sto posto siguran, ali se podrazumeva da veruje da zlostavljanje postoji.
U obrazloženju za odbijanje ovog amandmana Vlada kaže: „Amandman se ne prihvata iz razloga što je rešenje u Predlogu zakona adekvatnije, jer zaposleni koji inicira postupak za zaštitu od zlostavljanja ne može u tom momentu da bude siguran da postoji zlostavljanje...“. Naprotiv, smatram da zaposleni koji nekoga prijavljuje mora da bude siguran da postoji zlostavljanje. Ako nije siguran, neka ne podnosi prijavu.
Kada radnik prijavi poslodavca da je ovaj počinio zlostavljanje ovoga posle toga ne mogu da operu ni Dunav ni Sava. Može sud sto puta da presudi da nije kriv, međutim, ostaje ljaga na njegovom imenu, na njegovoj ličnosti, a nanosi mu se objektivno nenadoknadiva šteta kada je u pitanju njegova poslovna karijera.
Jednostavno smatram da bi prihvatanje ovog amandmana unelo jednu ozbiljnost u ovu oblast, sprečilo bi zloupotrebe od strane radnika; manje od strane radnika, a više od strane neradnika. Bilo ko ko je nezadovoljan svojim poslodavcem može da izvrši lažno prijavljivanje i da za to ne odgovara. Jednostavno, može da se pozove na ovo zakonsko rešenje čije brisanje ja predlažem i da kaže – ja sam u to verovao, i svršena stvar.
Koristim priliku i prisustvo ministra gospodina Rasima Ljajića da ga zamolim da ministarstvo na čijem čelu se nalazi pošalje jednu kontrolu inspektora rada u Veliku Planu i da utvrdi osnovanost tvrdnji i navoda, sa kojima se ja suočavam skoro svakog dana, radnika koji rade u kineskim radnjama i u supermarketima „DIS“, „Paks“ i „Coka“ u Velikoj Plani. Ti radnici tvrde da su izloženi zlostavljanju na radu, mnogo težim oblicima nego što su ovi koji su ovde navedeni (u pitanju su tapacirane i netapacirane stolice).
Ovi radnici tvrde da su neadekvatno plaćeni, da za jednomesečni rad, od kojeg padaju s nogu, primaju od sedam do sedamnaest hiljada dinara. Tu ovaj inspektor rada ne može mnogo da pomogne, međutim, može da utvrdi da li se tim radnicima uplaćuju doprinosi. Oni tvrde da se većini ne uplaćuju.
Radnici „DIS marketa“ tvrde da nakon druge smene često ostaju do duboko u noć, do dva, tri sata iza ponoći, da bi pakovali robu i da im se taj rad ne plaća.
U „Paks marketu“, lično sam se uverio, garniture radnica menjaju brže nego što fudbalski klub „Crvena zvezda“ menja trenere u poslednje dve godine. Radnice tvrde da ih gazda prima na određeni rad, da one na poslu provedu mesec, dva dana i da posle toga gazda kaže da je epizoda završena i da mogu da idu kući, a on na probni rad prima neke druge radnice. Znači, molim vas da utvrdite činjenice.

Dame i gospodo, članom 53 je predviđeno da se prodaja stoke može vršiti samo u registrovanim sabirnim centrima, stočnim pijacama i otkupnim mjestima. Predložio sam da se prodaja stoke dozvoli i u objektima za držanje stoke, na imanjima vlasnika i na mjestima gde se vrši organizovana ispaša stoke. Na taj način bi se ispoštovala jedna  tradicija i praksa koje postoje vekovima i koje objektivno neće moći promeniti nijedan zakon.
Predloženim zakonskim rešenjem biće pogođeno hiljade stočara, posebno u brdsko-planinskim područjima, konkretno najviše mislim na Peštersku visoravan.
Naime, u mnogim delovima Srbije ne postoje niti će u skorije vreme postojati stočne pijace, sabirni centri ili otkupna mesta, s jedne strane. S druge strane, imate mjesta gdje su pijace ili otkupna mjesta od sjedišta držalaca stoke udaljena nekoliko desetine kilometara. Apsurdno je terati vlasnika da jedno tele, radi prodaje, tjera iz nekog mesta koje je udaljeno od Tutina 20 kilometara do grada, iz razloga što to predstavlja problem i predstavlja dodatni finansijski izdatak.
Onaj ko hoće da proda tele na pijaci jednostavno je prinuđen, bukvalno uslovljen, da izvrši prodaju prvog dana po silasku na pijacu, jer mu se ne isplati da ponovno drugi put ili treći put plaća prevoz. To će u svakom slučaju uticati na nižu cenu stoke.
Sledeći razlog zbog čega sam podneo amandman jeste činjenica da u planinskim područjima mnogi vlasnici, posebno u letnjim mesecima, vrše ispašu stoke na pašnjacima, na planinama, u katunima i smatram da tim ljudima treba omogućiti da prodaju stoke vrše i na tim mjestima.

Dame i gospodo, članu 153. govori o obeležavanju spoljnog pakovanja leka. Tačka 8) na koju sam podneo amandman glasi – spoljno pakovanje leka koji se nalazi u prometu mora da ima sledeće podatke: način čuvanja leka, ako postoje posebni uslovi čuvanja. Predložio sam da se ova formulacija "ako postoje posebni uslovi čuvanja" brišu, zato što smatram da ne postoji lek koji je imun na uticaje spoljne sredine.
Iz tog razloga smatram da bi bilo potrebno da se na svakoj kutiji leka nađe jedno kratko, sažeto upozorenje o podacima kako taj lek treba čuvati, o načinu na koji taj lek treba čuvati. Mislim da bi se sa prihvatanjem amandmana obezbedila veća sigurnost kada je u pitanju ispravnost lijekova koji se nalaze na tržištu.
Koristim prisustvo predstavnika Ministarstva zdravlja da još jednom skrenem pažnju na teško stanje u Domu zdravlja u Velikoj Plani, koje je prouzrokovano manjkom lekara. Tamo lekari dnevno pregledaju duplo više pacijenata, nego što je to propisano normom. To za posledicu ima užurban rad, manju minutažu koju mogu da posvete pacijentima i sve za posledicu ima, sigurno, nekvalitetniju zdravstvenu zaštitu.
SO Velika Plana i Dom zdravlja su uputili jednu molbu Ministarstvu zdravlja, da odobri zapošljavanje još tri lekara. Koristim ovu priliku da apelujem, da Ministarstvo zdravlja pozitivno odgovori na taj zahtev, kao i na zahtev da se u zdravstvenom centru u Miloševcu, u kojem se nalazi najveći kolektivni centar za smeštaj napuštene dece, dozvoli zapošljavanje jednog pedijatra.

Zahvaljujem se Vladi na prihvatanju amandmana, ali zbog građana Srbije želim da kažem da je ovde u pitanju član 164. - oglašavanje lekova u smislu ovog zakona jeste svaki oblik davanja informacija o leku opštoj i stručnoj javnosti radi podsticanja propisivanja lekova, snabdevanja, prodaji i potrošnji. Predložio sam da se ovde ubaci reč "istinitih", tako da formulacija obavezuje da se radi o davanju istinitih informacija.
Pošto je Vlada prihvatila amandman, pozivajući se na obrazloženje, pročitaću obrazloženje. Svakodnevna praksa pokazuje da proizvođači, u cilju što veće prodaje prilikom reklamiranja lekova, uglavnom preteruju u isticanju njihove lekovitosti i pozitivnog delovanja na zdravlje ljudi i životinja i tako obmanjuju javnost. To pospešuje bespotrebnu potrošnju lekova. Proizvođači lekova ne snose posledice zbog obmanjivanja javnosti. Rešenjem koje je predloženo amandmanom proizvođači lekova se obavezuju da prilikom oglašavanja javnosti daju istinite podatke o lekovima i njihovim svojstvima.
Mi smo svedoci da su reklamne kampanje za pojedine lekove toliko agresivne, toliko napadne, tako sročene da jednostavno mogu da navedu čoveka da prosto poželi da koristi određeni lek. Razmišljao sam čak da ne bi bilo loše zakonsko rešenje da se na svakom leku, kao i na kutijama cigareta, stavi da je lek opasan, štetan po zdravlje, osim u slučajevima ako se koristi u skladu sa uputstvom i u skladu sa neophodnim indikacijama, kada je u pitanju određena vrsta bolesti.

Dame i gospodo, ukoliko u firmi ili ustanovi koja se bavi overavanjem merila istekne dozvola za rad, po ovom predlogu zakona, ona ima zakonsku obavezu da zahtev za produženje dozvole za izdavanje nove dozvole podnese tri meseca pre isteka važeće dozvole.
Ukoliko ministarstvo ne odgovori na taj zahtev, ukoliko dođe do ćutanja administracije, postojeća dozvola važi sledeće tri godine.
Smatram da ovo može biti predmet velikih zloupotreba. Može se dogoditi da neko obezbedi određenu vezu u ministarstvu, neko ko ne ispunjava uslove da nastavi da se bavi ovim poslom, da taj neko u ministarstvu zahtev za izdavanje dozvole gurne u fioku, automatski ova ustanova, odnosno ova firma dobija mogućnost da se ovim poslom bavi sledeće tri godine.
Da bi se izbegle mogućnosti zloupotrebe, podneo sam amandman kojim predlažem da stara postojeća dozvola važi najduže tri meseca nakon isteka prethodne dozvole. Ministarstvo je odbilo ovaj amandman, uz obrazloženje, da on nije dovoljno jasan, da nije potpun, pa ću sada iskoristiti priliku zbog građana Srbije da pročitam amandman, pa neka oni zaključe da li ovde ima nešto što je nejasno. "Ako ministarstvo po podnetom zahtevu ne odluči do dana isteka perioda na koje je rešenje izdato, ovlašćeno telo može da nastavi da obavlja poslove overavanja merila, na osnovu postojećeg rešenja, a najduže tri meseca od dana isteka tog rešenja." Jasnije da ne može biti. (Aplauz)