Pročitaću stav 6. člana 30: "Učenici, odnosno studenti koji su smešteni u ustanovu kojoj je zabranjen rad imaju pravo na smeštaj i ishranu u tekućoj školskoj godini u drugoj ustanovi koju odredi Ministarstvo".
Podneo sam amandman kojim predlažem da se posle stava 6. doda stav 7: "Učenici, odnosno studenti koji imaju pravo na smeštaj po ovom osnovu, dobiće smeštaj u drugoj ustanovi, ukoliko ima slobodnih mesta u ustanovi sličnog tipa koja je od škole, odnosno fakulteta koji pohađaju udaljena manje od njihovog mesta prebivališta".
Obrazloženje je vrlo jednostavno - učenici i studenti koji su smešteni u ustanovu kojoj je zabranjen rad, ne mogu biti smešteni u neku drugu ustanovu ukoliko u toj drugoj ustanovi ne postoji mesto. Znači, teoretski se može dogoditi da bude zatvoren jedan studentski dom u Beogradu, da ni u jednom drugom studentskom domu u Srbiji nema mesta i onda studenti ne mogu ostvariti ovo svoje pravo. Iz tog razloga smatram da je neophodno ovaj član zakona dopuniti ovim amandmanom.
Sledeće, da bi se izbegle zloupotrebe, smatram da je potrebna, da je dobrodošla, ova odredba da se to odnosi samo na one ustanove koje su bliže mestu stanovanja studenta ili učenika, nego što je, recimo, neki novi studentski ili učenički dom u kojem oni mogu dobiti mesto.
Da bi bio malo jasnije, pre svega radi građana koji prate, navešću jedan primer. Recimo, student iz Smedereva stanuje u Beogradu i zatvori se studentski dom u Beogradu. Po ovom Predlogu zakona, ako amandman ne bude prihvaćen, on ima pravo na smeštaj u studentskom domu, recimo, u Leskovcu ili Nišu. On može insistirati da to svoje pravo ostvari, ali i meni i vama je jasno da on neće stanovati u studentskom domu u Leskovcu ili Novom Sadu ili Nišu, ali postoje oni studenti koji će se pozvati na ovo pravo, uzeti mesto u studentskom domu i, naravno, to mesto iskoristiti da ga prodaju ili ustupe nekom drugom.
Zato smatram da bi bilo zaista korisno da se usvoji ova odredba. Ovo jeste dobro rešenje, ali pod uslovom da ima mesta u studentskim ustanovama, odnosno u ustanovama za smeštaj učenika i da su te ustanove udaljenije od njihovog mesta stanovanja.

Dame i gospodo, pre nego što obrazložim ovaj amandman, zaista bih voleo da čujem objašnjenje od gospodina Obradovića zbog čega nisu prihvaćeni amandmani na članove 30. i 31. Jer, ne postoji ni jedan jedini logičan razlog da to ne bude učinjeno.
Podneo sam amandman na član 38. U stavu 1. se kaže: ''U ustanovi je zabranjeno stranačko i versko organizovanje i delovanje i korišćenje prostora u te svrhe'' i mislim da je to dobra odredba. Stav 2. glasi: ''Bogosluženje i verski obredi mogu se obavljati u ustanovama samo u prigodnim prilikama, u skladu sa zakonom kojim se uređuje pravni položaj crkava i verskih zajednica''.
Predložili smo brisanje stava 2. iz razloga što su domovi u kojima su smešteni studenti i učenici specifične ustanove. Tamo imate stanare različite nacionalne i verske pripadnosti, različite starosti, porekla, socijalnog statusa itd. Jednostavno, smatramo da bi vršenje bilo kakvih verskih obreda u tim objektima narušilo međuljudske odnose.
Postava se jedno prosto pitanje – da li je moguće danas u nekom studentskom domu u Srbiji, posebno u postojećim okolnostima, u kojima stanuju studenti različitih nacionalnosti, organizovati bogosluženje, a da to ne uveća tenziju među studentima? Tvrdim da to nije moguće, ne samo u Srbiji, nego i u ogromnoj većini evropskih zemalja.
Druga stvar, sporno je koje su to prigodne prilike u kojima su dozvoljena bogosluženja. Ko će te prilike odrediti, da li Ministarstvo zdravlja, verska zajednica ili sami studenti? Ako ova odredba ostane, onda mislim da je zaista potrebno precizirati, po verskim zajednicama, koje su te verske prilike, da ne bi došlo do nesporazuma i zloupotreba.
Može se dogoditi da pripadnici određene verske zajednice procene da su verske prigodne prilike, recimo, da jednom sedmično ili svakog dana drže bogosluženja. Imate studente pravoslavne ispovesti, imate katoličke, imate islamske veroispovesti i zamislite oni odluče da svakoga dana drže bogosluženja. Onda se zaista postavlja pitanje ko će reći da to nisu prigodne prilike.
Mislim da bi bilo korisno prihvatiti ovaj amandman.

Dame i gospodo, moram reći da sam malo iznenađen tokom ove rasprave. Mislio sam da bi ovo trebalo da bude rasprava o zaštiti zečeva i srna, a ona se pretvorila u raspravu o zaštiti jadnih lovaca.
Predložio sam amandman kojim predlažem da se član 4. dopuni novom tačkom kojom bi se definisao pojam lovstva. Predložena definicija glasi: "Lovstvo je delatnost koja obuhvata gajenje, zaštitu, unapređivanje populacije divljači i njihovih stanovišta, lov i korišćenje divljači". Po meni je nelogično da mi danas raspravljamo o zakonu o lovstvu u čijem predlogu imamo definicije 43 pojma i izraza koji se upotrebljavaju u ovom zakonu, a nemamo definiciju samog pojma lovstva. Mislim da je ona neophodna, iz razloga što imamo različita, potpuno suprotstavljena tumačenja ovog pojma.
Prvo je tumačenje onih koji lovstvo shvataju kao humanu delatnost i čiji je osnovni cilj, bukvalno, svakodnevna borba za očuvanje sve ugroženijih životinjskih i ptičjih vrsta. Nažalost, a to pokazuje i današnja rasprava u Skupštini, oni su očigledno u velikoj manjini. Drugo je tumačenje onih koji se lovom očigledno bave radi pukog zadovoljstva, radi izlazaka u prirodu, radi ubijanja životinja, radi ražnjića i kotlića. Kod njih se lovstvo očigledno shvata na takav način. Njihov najveći trijumf je da mogu da se pohvale da su ubili određenu životinju ili pticu, a što je trofej veći ili ređi, njihov trijumf je veći.
U obrazloženju za odbijanje ovog mog amandmana Vlada je napisala sledeće: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što lovstvo kao delatnost od opšteg interesa predstavlja mnogo više od ponuđenog rešenja i'', obratite pažnju, ''ne može imati definiciju, jer u sebi između ostalog sadrži sve elemente održivog gazdovanja divljači, održivog i racionalnog korišćenja prostora - staništa divljači, na način i u obimu kojim se trajno održava i unapređuje vitalnost populacija divljači, proizvodna sposobnost staništa i biološka raznovrsnost, čime se postiže ispunjavanje ekonomskih, ekoloških i socijalnih funkcija lovstva''.
Šta ovde nije logično? Vlada prvo kaže da lovstvo kao delatnost ne može imati definiciju, što je potpuno nelogično jer ne postoji ništa što ne može imati definiciju, što se ne može definisati, a onda u nastavku rečenice sama daje definiciju lovstva. To je jedna nelogičnost, a poslužila je kao obrazloženje za odbijanje mog amandmana. Ako je definicija lovstva koju sam ja ponudio loša, ne bežim od toga da je možda loša, onda mi nije jasno zašto Vlada u Predlog zakona nije uvrstila ovu svoju definiciju. Ponavljam, nelogično je da imamo zakon o lovstvu, a da nemamo definiciju lovstva.
Drugo o čemu želim reći nekoliko reči jeste da ovde nije dovoljno rečeno o postupanju s ubijenom divljači. Konkretno mislim na predstavljanje divljači u javnosti. Razumem što lovci lažu, razumem i što ubijaju, ali, iskreno, neshvatljivo mi je što se time junače. Verujem da ovde nema narodnog poslanika koji bar jednom u životu nije video sliku koju ću opisati. Uglavnom lovac ujutru ustane, obuče lovačku uniformu, uzme pušku u ruku, ode u šumu, povede još pojačanje u vidu psa i, što kaže gospodin Krasić, ubije nenaoružanog zeca. Da mu sve to čovek oprosti, međutim, onda tog zeca zakači za kaiš lovačke uniforme ili ga prebaci preko ramena i zaputi se ulicom kroz grad ili u selo kroz šor.
Zaista smatram da je vreme da takve slike proteramo s naših ulica i sokaka. Ovo kažem iz razloga što sam pre pet-šest dana u Velikoj Plani prisustvovao jednoj takvoj slici, gde je grupa od trojice ili četvorice lovaca ulovila neku životinju, čini mi se da je bila lisica, doneli su je u park ispred fotografske radnje i tamo su napravili čitav cirkus fotografišući se s tom ubijenom divljači. Posebno me je porazilo to što su tu dotrčala deca iz obližnje osnovne škole, njih dvadesetak, i sve to posmatrala. Smatram da je zakon trebalo da reguliše obavezu lovaca da nas poštede takvih svojih trijumfa.

Izvinjavam se, kroz ove članove zakona na koje se vi pozivate objašnjeno je svih ovih 40 i nešto pojmova i termina. Prema tome, onda ni njih nije trebalo posebno objašnjavati članom 4. Mislim da bi trebalo da se složite sa mnom.
Drugo, što se tiče lovačkog kodeksa, nadam se da ne treba da vas ubeđujem da će lovci taj lovački kodeks prilagoditi svojim interesima. Smatram da izvršna i zakonodavna vlast koje se bave ovom problematikom treba da vode računa o interesima lovaca, ali mislim da pre svega treba da vode računa o interesima divljači i o stanju staništa u kojima ta divljač živi.

Dame i gospodo, član 22. govori o zabranama u cilju zaštite divljači. Ima ukupno 11 tačaka i, tačno sam izbrojao, ima ukupno 30 zabrana. Zabranjeno je proganjati, povređivati, uznemiravati zečeve, jelene, divokoze i ostalu divljač, zabranjeno je paliti travu, čak i korov u lovištima, jedino među zabranama nema zabrane ubijanja.
Podneo sam amandman sledeće sadržine: ''Zabranjeno je ubijati divljač, osim u cilju održanja optimalnog broja te vrste divljači u određenom staništu i ubijati divljač u vreme lovostaja na tu vrstu divljači i preko kvote propisane zakonom''.
Suština amandmana jeste da se zakonom jasno propiše da je divljač dozvoljeno ubijati samo u određeno vreme i samo u slučajevima kad za to postoje izuzetno opravdani razlozi. Prvi razlog je razmnožavanje određene vrste divljači do broja kada će ta divljač početi da ugrožava neku drugu vrstu divljači ili stanište. Sledeći je razlog u slučajevima kada divljač nanosi nepodnošljivu materijalnu štetu prirodi, usevima ili domaćinstvima. Treći razlog je u slučajevima kada je divljač bolesna.
Vlada je ovaj amandman odbila uz sledeće obrazloženje: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što su zabrane u cilju zaštite divljači na posredan ili neposredan način preciznije, stručno i terminološki pravilnije uređene u Predlogu zakona, i to u članovima'', pa se nabraja 11 članova zakona. ''Napominjemo da izraz "ubijati" nije lovna terminologija, već "odstreliti", tako da je navedeni izraz neprihvatljiv od strane lovnih stručnjaka''. Podvlačim ovo ''od strane lovnih stručnjaka''.
Gospodine ministre, sve su ove zabrane iz člana 22, a ima ih 30, kako stoji u ovom obrazloženju, preciznije, stručno i terminološki pravilnije, dakle detaljnije uređene i razrađene u nizu drugih članova zakona. Onda imamo samo dva logična rešenja, ili da Vlada briše član 22. i zabrane koje su predložene članom 22. ili da prihvati moj amandman kojim se zabranjuje bezrazložno i neopravdano ubijanje divljači. Ovo je potpuno identičan slučaj kao s onim obrazloženjem kad sam tražio da se definiše pojam lovstva.
Moram da prokomentarišem i ovo licemerno obrazloženje od strane Vlade, gde se kaže da nije primereno, sa stanovišta lovnih stručnjaka, upotrebiti izraz "ubijati", nego je prihvatljiv izraz "odstreliti". Jer lovci, tvrdi Vlada, ne ubijaju životinje, oni ih samo odstreljuju. Lepše zvuči kad neko ubistvo ne zovete ubistvom, nego nazovete to na neki drugi način, bez obzira što je rezultat isti i u jednom i u drugom slučaju, jer životinja na kraju bude mrtva. Mislim da kad zečevi, lisice i jeleni u lovištima čuju ovu vest, da ih lovci više neće ubijati nego samo odstreljivati, da će im pasti kamen sa srca.

Član 63. govori o načinu izdavanja dozvole za lov. Predložio sam amandman sledećeg sadržaja – članu 63. st. 1. i 2. menjaju se i glase: "Dozvolu za lov divljači, na propisanom obrascu, izdaje lice koje kod korisnika lovišta obavlja stručne poslove gazdovanja lovištem. Pojedinačna dozvola za lov glasi na ime lovca, a grupna na ime vođe grupe''. U stavu 3. reči "dozvole za lov krupne divljači i dozvole za lov sitne divljači" zamenjuju se rečima "pojedinačne dozvole i grupne dozvole".
Jednostavno, smatramo da se mora utvrditi ko kod korisnika lovišta izdaje dozvolu za lov divljači. Vlada je ovaj amandman odbila uz sledeće obrazloženje: amandman se ne prihvata iz razloga što se Predlogom zakona propisuje da je korisnik lovišta dužan da odredi i ovlasti lice koje izdaje dozvolu za lov itd.
Čitao sam više puta i amandman i obrazloženje i došao do zaključka da amandman ni na koji način nije u suprotnosti s ovim rešenjem koje je predložila Vlada. O čemu se ovde radi, u čemu se sastoji razlika? Vlada predlaže da dozvolu izdaje lice koje odredi korisnik lovišta. Mi iz SRS se s tim slažemo, samo predlažemo da to lice mora da bude stručno lice koje obavlja poslove gazdovanja lovištem. Znači, mi samo preciziramo ovo vladino rešenje, smatramo da ga poboljšavamo, da ga činimo boljim.

Moj kolega Vitomir Plužarević  i ja smo podelili uloge. On podržava prave lovce, one koji se pridržavaju lovačkog kodeksa, a ja kritikujem one koji lov shvataju isključivo kao lično zadovoljstvo. U tu svrhu podneo sam predlog da se posle člana 63. doda novi član 63a, kojim bi se jasno preciziralo koja lica ne mogu da polažu lovački ispit.
''Lovački ispit ne može da polaže lice: 1) koje je u poslednjih pet godina pravosnažnom sudskom presudom osuđivano zbog neovlašćene upotrebe oružja; 2) koje je u poslednjih 10 godina pravosnažnom sudskom presudom osuđivano zbog neovlašćene upotrebe oružja na kaznu zatvora dužu od godinu dana; 3) koje je pravosnažnom sudskom presudom osuđivano za krivična dela ubistva; 4) protiv kojeg se vodi krivični postupak zbog neovlašćene upotrebe oružja i nasilničkog ponašanja; 5) koje je u poslednjih pet godina pravosnažnom sudskom presudom osuđivano zbog nasilničkog ponašanja i 6) koje je u poslednjih 10 godina pravosnažnom sudskom presudom osuđivano zbog nasilničkog ponašanja na kaznu zatvora dužu od godinu dana''.
Praksa pokazuje da je znatan broj krivičnih dela u Srbiji počinjen iz lovačkog oružja i da su ta krivična dela počinila lica koja su već ranije osuđivana zbog nasilničkog ponašanja i zbog neovlašćene upotrebe oružja, tako da mi iz SRS smatramo da bi prihvatanjem ovog amandmana bio smanjen broj tih krivičnih dela.
Takođe smatram da bi polaganje lovačkog ispita trebalo zabraniti svim licima koja su odbila ili koja ubuduće odbiju poziv za mobilizaciju, svim licima koja su izbegla da služe vojni rok i svim licima koja su izbegla da vojni rok služe s puškom u ruci, odnosno koja su se opredelila za tzv. služenje civilnog vojnog roka.
Ogromna većina tih lica je svoje dezerterstvo, tzv. civilno služenje vojnog roka, obrazložila strahom od oružja, strahom od pucanja, nasilja i ubijanja. Znate, ne možete kada treba da pucate na nekoga ko može da vam uzvrati, ko može da vas ugrozi, biti pacifista i kukavica, a kad vam se prohte da pojedete dobru srnetinu, onda biti junak i lovac.
S tim u vezi mislim da bi bilo dobro i korisno, radi postizanja ovog cilja zbog kojeg sam predložio uvođenje člana 63, da lovačka udruženja, Ministarstvo odbrane i MUP sačine jednu analizu, informaciju o tome koliko u Srbiji ima registrovanih lovaca koji su odbili da učestvuju u odbrani zemlje i služe vojni rok, uopšte da služe vojni rok, i koliko ima lovaca koji su vojni rok odslužili, a pozvali se na prigovor savesti i odbili da ga služe onako kako se vojni rok služi, s puškom u ruci.

Gospodine ministre, jasno je da postoji razlika između pucanja na ljude i pucanja na životinje. Međutim, nije razlika samo u cilju, razlika je i u motivu. Polazim od pretpostavke da normalan čovek puca na drugog čoveka samo u slučaju kad je mobilisan, kad je ratno stanje i zbog odbrane zemlje, zbog odbrane sopstvene otadžbine, sopstvenog ognjišta. A lovac puca iz nekih sasvim drugih razloga.

Dame i gospodo, član 5. objašnjava značenje pojedinih pojmova iz ovog predloga zakona. Podneo sam amandman na tačku 5) koja definiše značenje pojma „domaća roba“: „Domaća roba je roba u celini dobijena ili proizvedena na carinskom području Republike Srbije, koja ne sadrži robu uvezenu iz država ili sa teritorija van carinskog područja Republike Srbije i roba uvezena iz država ili sa teritorija van carinskog područja Republike Srbije, koja je stavljena u slobodan promet“.
Mislim da je ova odredba „roba iz država ili sa teritorija van carinskog područja Republike Srbije“ nedorečena i da je kao takva nepodesna za zakonsko rešenje.
Molim ministra gospođu Dragutinović da uzme Predlog zakona i da obrati pažnju na sledeće. Prva činjenica, sve države, osim države Srbije, jesu van carinskog područja Republike Srbije. Ako vi kažete „iz država koje su van carinskog područja Republike Srbije“, onda se nameće logičan zaključak da postoje države koje su unutar carinskog područja Republike Srbije, a takvih država nema.
Kada sam pročitao ovaj predlog zakona zaključio sam da je u pitanju jedna tehnička greška. Iskren da budem, pomislio sam da će ta greška biti otklonjena samim podnošenjem amandmana i da će amandman biti prihvaćen. Međutim, prevario sam se. U obrazloženju za odbijanje amandmana, koje je potpisao premijer Mirko Cvetković, ponavlja se ista greška – opet se pominju države i teritorije koje su izvan carinskog područja Republike Srbije.
Po meni, ovde postoje dva logična rešenja. Prvo rešenje je da se prihvati ovaj amandman i da ostane samo formulacija „roba uvezena sa teritorija van carinskog područja Republike Srbije“. Tom formulacijom je obuhvaćeno sve. Znači, ne pominju se države.
Postoji drugo rešenje, koje je bolje čak i od ovog rešenja koje sam predložio amandmanom, a to je da se ubaci reč „drugih“. U tom slučaju, formulacija bi glasila: „Domaća roba je roba uvezena iz drugih država ili sa teritorija van carinskog područja Republike Srbije“. Zašto je ovo bolje rešenje? Zato što imamo Kosovo i Metohiju, koje za Srbiju nije druga država, to je sastavni deo Republike Srbije, ali je to područje praktično vancarinsko područje Republike Srbije. Mislim da bi ovim bila zadovoljena forma i predlažem ministru da iskoristi svoje pravo i da prihvati ili odbije amandman, kao što je to i učinila, ali da ispred reči „država“ ubaci reč „drugih“. Hvala.

Dame i gospodo, predložio sam da se u članu 6. stav 1. brišu reči „pod uslovima predviđenim članom 89. st. 2. i 3. ovog zakona“. Reči čije brisanje predlažem su suvišne, potpuno bespotrebne.  U članu 89. stav 2. kaže se: „Kada prihvatanje deklaracije nameće posebne obaveze za određeno lice deklaraciju mora da podnese to lice ili drugo lice u njegovo ime i za njegov račun“. U istom članu sledeći stav kaže: „Deklarant mora da ima sedište ili prebivalište u Republici Srbiji“.
Član 6. stav 1, na koji sam podneo amandman, govori o pravu svakog lica da imenuje svog zastupnika koji će ga zastupati u carinskom postupku, u postupku koji vodi carinski organ. U pitanju je jedno vrlo jasno određenje. Znači, član 6. govori o jednoj široj stvari, o carinskom postupku, a član 89. govori o samo jednom segmentu carinskog postupka, o tome ko može da podnosi deklaraciju za carinski postupak. Iz tog razloga smatram da amandman treba prihvatiti.
Koristim priliku da ukažem na činjenicu da su nam carinski zakon i carinska politika nedorečeni i loši, umnogome zahvaljujući tome što nam je zemlja preplavljena robom iz inostranstva, a spoljnotrgovinski deficit je zastrašujuće veliki i bukvalno svakodnevno zastrašujuće raste.
Kada su stranke koje se sada nalaze na vlasti, izuzimajući SPS, svojevremeno rušile Miloševića, podsećam da su pravile, narodski rečeno, sprdnju sa njegovom saradnjom sa Republikom Kinom. Sada tvrdite da je Kina jedan od četiri noseća stuba spoljne politike Republike Srbije, i dobro je ako je tako. Međutim, nije dobro to što su nam prodavnice bukvalno zatrpane kineskom robom lošeg kvaliteta, pre svega mislim na tekstilnu robu, a vi ste istovremeno zatvorili, praktično, kompletnu tekstilnu industriju Srbije i više od 200.000 radnika, stručnih ljudi koji su pravili robu koja je bila cenjena u Evropi, izbacili na ulicu.
Loše je što mi u Srbiji ne proizvodimo ništa. Juče sam čuo podatak, za koji ranije nisam znao, da Srbija čak ne proizvodi ni čačkalice, nego ih uvozi iz Kine!
Uništili ste mesnu industriju, pa sada piliće, teletinu i drugo meso, treće ili četvrte kategorije, uvozimo iz Brazila. Jedini pomak ste napravili u oblasti poljoprivrede, pa sada na našim pijacama ne možete više kupiti pasulj iz Tetova, nego kupujemo pasulj iz Kazahstana!

Dame i gospodo, Vlada je predložila da se godišnji porez na dohodak građana plaća na sledeći način: na iznos do šestostruke prosečne godišnje zarade 10%; na iznos preko šestostruke prosečne godišnje zarade 10% na iznos do šestostruke prosečne godišnje zarade i još 15% na iznos preko šestostruke prosečne zarade.
Suština mog amandmana je uvođenje više poreskih ili platnih razreda i progresivno povećanje poreza za one koji imaju veća primanja. Pročitaću svoj amandman.
Predlažem da se na iznos do četvorostruke prosečne zarade plaća dodatni porez od 5%. Da bi građanima bilo jasnije, to je otprilike zarada od 1.600.000 dinara, ili 16.000 evra godišnje ili 48 prosečnih plata. Takođe, predlažem da građani koji za godinu dana prime 60 prosečnih plata, dva miliona dinara ili 20.000 evra, plate dodatni porez od 10%; da građani koji prime 72 prosečne plate, to je oko 2.400.000 dinara, plate 15% dodatnog poreza; i da građani koji prime više od 72 plate, ili preko 2.400.000 dinara, na iznos preko šestostruke zarade plate 20% na iznos do šestostruke zarade, a na iznos preko šestostruke prosečne zarade da plate još 50%.
Smatram da bi se uvođenjem ovih platnih razreda i povećanjem poreza obezbedila pravednija poreska politika i uspešnije punjenje budžeta. Skrećem pažnju da bi prihvatanjem ovog amandmana bilo pogođeno nekoliko hiljada ljudi, to su uglavnom ljudi koji rade u uspešnim privatnim kompanijama, u bankama; ima tih ljudi u Skupštini, sekretari raznih odbora, članovi Vlade, savetnici u ministarstvima, koji u proseku primaju preko 100.000 dinara mesečno i većina njih ima veću platu od narodnih poslanika, ministara ili čak i predsednika države.
U Srbiji, po zvaničnim podacima, ima 700.000 ljudi koji žive ispod granice siromaštva i koji dnevno imaju manje od jednog evra prihoda, praktično imaju dovoljno da kupe kilogram hleba i jedan litar mleka. Jednostavno, smatram da nema pravednijeg rešenja od toga da država uzme od onih koji imaju previše i da da onima koji nemaju ništa. Zagovornici kapitalizma i tržišta, oni koji brane postojeći sistem, reći će kako su ovi koji imaju bili sposobniji od onih što nemaju. U svakom slučaju, to je tačno, međutim, nije moguće da je neko sposobniji sto ili hiljadu puta od nekog drugog.
Pročitaću i prokomentarisati kratko obrazloženje Vlade zbog čega odbija ovaj amandman. Između ostalog, kaže se: „Kod obračuna poreza primenom većeg broja poreskih stopa povećali bi se troškovi administriranja navedene fiskalne forme, zbog čega ne može da se prihvati navedeni amandman“.
Smatram da ovo obrazloženje nije ozbiljno. Troškovi su, u svakom slučaju, zanemarljivi u odnosu na sredstva koja bi se dobila prihvatanjem amandmana, odnosno dodatnim oporezivanjem prihoda građana koji za godinu dana imaju enormne zarade. Hvala vam.

Dame i gospodo, član 11. glasi: „Strana država, strano pravno ili fizičko lice može da osnuje predškolsku ustanovu radi ostvarivanja predškolskog programa, u skladu sa zakonom.“ To je stav 1. Stavom 2. izjednačava se njihovo pravo da osnivaju predškolske ustanove pod istim zakonskim uslovima kao lokalne samouprave, domaća pravna ili fizička lica.
Ponoviću ono što sam rekao u raspravi u načelu. Srpska radikalna stranka smatra da drugim državama, stranim pravnim i fizičkim licima ne treba dozvoliti da osnivaju predškolske ustanove u Republici Srbiji. Iz tog razloga sam predložio brisanje ovog člana Predloga zakona.
Smatramo da su deca u Srbiji već i suviše izložena teroru od strane SAD i drugih razvijenih zapadnih zemalja, pre svega preko elektronskih medija, publikacija, a najviše preko crtanih filmova i video igrica. Taj teror ostavlja trajne posledice po zdravlje naše dece, posebno po njihovo psihičko zdravlje. Svedoci da za posledicu imamo porast fizičkog nasilja u najmlađoj populaciji.
Smatram da se usvajanjem ovog rešenja koje je priložila Vlada čini medveđa usluga ovom društvu i budućim naraštajima srpske dece.
Iako nema televizijskog prenosa, koristim priliku da još jednom gospodinu Obradoviću skrenem pažnju na protivzakonit pokušaj Vlade Republike Srbije i Ministarstva za životnu sredinu da u nekadašnjem vojnom objektu iznad Krnjeva kod Velike Plane, u naseljenom mestu od 4.000 stanovnika, u blizini seoske škole otvore skladište opasnog otpada, a o tome ću govoriti više sutra kada bude rasprava o studentskom i učeničkom standardu. Hvala.

Na početku želim da se zahvalim gospodinu ministru i njegovim saradnicima na dobroj volji. Smatram da su učinili pravu stvar. Reći ću nekoliko reči zbog građana Srbije da znaju o čemu se radi.
Ranije je postojala praksa i zakonska obaveza da prilikom upisa u vrtić prednost imaju deca zaposlenih roditelja i ta obaveza je bila sadržana i u Predlogu ovog zakona. To je rešenje koje je zaostalo iz prethodnih, kako ih nazivamo, komunističkih vremena. Pravdano je obrazloženjem da roditeljima koji rade nema ko da čuva decu. Ja sam u obrazloženju amandmana naveo da ovo obrazloženje nije prihvatljivo zato što oni roditelji koji nemaju stalno zaposlenje u svakom slučaju moraju da se bore za egzistenciju, moraju da nalaze povremene sezonske ili dnevne poslove i jednostavno nisu u situaciji da vreme provode sa svojom decom. Smatrao sam da imaju potpuno jednako pravo kao i roditelji koji se nalaze u stalnom radnom odnosu da pod istim uslovima konkurišu za smeštaj dece u vrtić. Još jednom izražavam zadovoljstvo zbog toga što je Ministarstvo prihvatilo obrazloženje. Hvala vam.

Dame i gospodo, jutros sam bio u selu Krnjevu kod Velike Plane i moji birači su mi naložili da današnje izlaganje počnem pitanjem ministru Duliću – kada će Vlada Srbije i njegovo ministarstvo ukinuti vanredno stanje, koje u tom selu traje otprilike mesec dana zbog pokušaja Vlade da u njemu skladišti opasan otpad?
Odluku da u vojnom objektu koji se nalazi na brdima iznad Krnjeva skladišti opasni otpad Vlada je donela zaključkom 25. juna 2009. godine. Istim zaključkom objekat je izuzet od Ministarstva odbrane i predat u nadležnost Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja.
Da će njihovo selo biti iskorišćeno za odlaganje opasnog otpada, meštani Krnjeva su saznali slučajno od radnika koji su došli da navedeni objekat privedu nameni. Od tog dana oni su blokirali objekat poljoprivrednim mašinama, ispred njega drže 24-časovne danonoćne straže i ističu da će ih držati sve dok Vlada ne promeni svoju odluku.
Vlada je privremeno obustavila radove na objektu, međutim, ostala je pri stavu da se u Krnjevu skladišti opasan otpad.
Tražim od ministra da odgovori na jedno zdravorazumsko pitanje – kako je moguće da, pored desetina napuštenih vojnih objekata u nenaseljenim ili retko naseljenim područjima Srbije, pored brojnih napuštenih rudnika, Vlada donese odluku da opasan otpad skladišti usred Pomoravlja, bukvalno u oranicama, na rubu gusto naseljenog sela, nekoliko stotina metara od izvora iz kojih se to selo snabdeva vodom i nekoliko stotina metara od važnih kulturnoistorijskih spomenika?
Gospodine ministre, odlaganje otpada u Krnjevu ne bi predstavljalo samo trajnu opasnost po zdravlje ljudi i životnu sredinu, nego i kršenje niza zakonskih propisa i odluka koje je donela vaša vlada. Sada ću ih nabrojati.
Protivzakonito je i suprotno dobroj domaćinskoj praksi, a svaka država bi trebalo da se ponaša kao dobar domaćin, to što su radovi na navedenom objektu otpočeli a da lokalna samouprava, opština Velika Plana i mesna zajednica Krnjevo uopšte nisu bili upoznati s odlukom Vlade da u njihovom mestu skladišti opasan otpad.
Drugo, prostorni plan u opštini Velika Plana, a taj prostorni plan je potvrđen od nadležnih organa Republike Srbije, i regulacionim planom za naseljeno mesto Krnjevo nije predviđeno da se na toj lokaciji može izgraditi objekat slične namene.
Treće, ovde imam Pravilnik o načinu postupanja s otpacima koji imaju svojstvo opasnih materija, koji je usvojila Vlada Srbije. U tački 7) stav 1. se kaže – skladište se smešta tako da udaljenost od naselja iznosi najmanje pet kilometara. Objekat koji nameravate da pretvorite u skladište je udaljen nekoliko stotina metara od prvih seoskih kuća.
Isti pravilnik, isti član, stav 2. – udaljenost navedenog objekta mora iznositi najmanje tri kilometra od zaštićenog prirodnog dobra, odnosno spomenika kulture. Navedeni objekat se nalazi nekoliko stotina metara od crkve brvnare iz 17. veka i zgrade najstarije seoske osnovne škole u Srbiji. Kao što sam rekao, skladište se nalazi u neposrednoj blizini više izvora iz kojih se pune kaptaže iz kojih se Krnjevo i osnovna škola, koju pohađa nekoliko stotina učenika, snabdevaju vodom.
Radovi na rekonstrukciji ovog objekta, koje je počelo da izvodi neko preduzeće iz Pančeva, početi su bez građevinske dozvole, i to je konstatovano zapisnikom građevinskog inspektora, koji imam ovde. Pročitaću vam član zakona koji se odnosi na izdavanje građevinskih dozvola. Član 133 – ministarstvo izdaje građevinsku dozvolu za izgradnju objekata, i to, pa tačka 11) za postrojenja za tretman opasnog otpada spaljivanjem, termičkim i/ili fizičkim, fizičkohemijskim, hemijskim postupcima, kao i centralna skladišta i/ili deponije za odlaganje opasnog otpada.
Sledeće, što je možda najneverovatnije, jeste da nije urađena procena uticaja na životnu sredinu, koja je bila obavezna po uredbi Vlade od 11. decembra 2008. godine. Danas u Srbiji ne možete da podignete običnu šupu, običnu garažu ako nemate procenu uticaja na životnu sredinu i prosto je neverovatno da Vlada kreće u ovakvu avanturu pravljenja skladišta opasnog otpada bez ove procene.
Gospodine ministre, kao što vidite, ne postoji propis koji reguliše ovu oblast a koji Vlada, u kojoj vi vodite odgovorno ministarstvo, nije prekršila.
Iz Ministarstva smo dobili odgovor da je u pitanju vojni objekat, pa se na njega ne mogu primenjivati civilni propisi. Međutim, to nije tačno. Objekat je vlasništvo Republike Srbije, bio je na korišćenju kod Ministarstva odbrane, Vlada ga je izuzela od Ministarstva odbrane i dala na korišćenje Ministarstvu zaštite životne sredine. Drugo, otpad u tom objektu će skladištiti privredno društvo, koje je pravo da skladišti otpad dobilo na tenderu. Znači, ovo obrazloženje Vlade, da je u pitanju vojni objekat i da se na njega ne mogu primenjivati civilni propisi, naprosto ne pije vodu.
Otpor meštana Krnjeva da se u njihovom mestu skladišti opasan otpad je još razumljiviji ako se ima u vidu činjenica da se nekoliko stotina metara iznad sela, otprilike na uzvišenjima gde treba da bude ovo skladište, nalazi već jedna velika deponija. Ta deponija pripada susednoj opštini Smederevska Palanka. Više puta smo kao lokalna samouprava i meštani Krnjeva upozoravali susednu opštinu Smederevska Palanka i nadležne republičke organe da se deponija ukloni, međutim, svaki put smo bili izignorisani.
Postavljam pitanje, gospodine ministre – kada država tako očigledno i brutalno u ovako važnoj oblasti krši sopstvene zakone, kada Vlada krši uredbe i propise koje je sama donela, kako možete očekivati od građana da poštuju i državu i propise koje donosi vaša vlada?

Dame i gospodo, ukazujem na povredu člana 104. Poslovnika Narodne skupštine. Smatram da je ministar Oliver Dulić prilikom mog prethodnog izlaganja povredio dostojanstvo Narodne skupštine. U toku većeg dela mog izlaganja o protivzakonitim pokušajima ministra Dulića i njegovog ministarstva da u Krnjevu kod Velike Plane skladište opasan otpad, čak i u trenucima kad sam mu se lično obraćao i tražio odgovore na vrlo bitna pitanja, ministar je ćaskao s gospodinom Novakovićem. Zaista smatram da to nije bilo u redu.
Drugo, smatram da je nedopustivo da narodni poslanik ministru koji je prisutan u Skupštini postavi nekoliko vrlo bitnih pitanja koja se tiču zdravlja više od četiri hiljade građana Srbije i da on ta pitanja potpuno ignoriše. U prvi mah sam bio u dilemi da li gospodin ministar ignoriše građane Krnjeva ili, jednostavno, ne zna šta se radi u njegovom ministarstvu, a sada sam ubeđen da je u pitanju i jedno i drugo.
Izneću samo još jedan vrlo bitan podatak. Ministar Dulić je odbio da dođe na jučerašnju sednicu Odbora za zaštitu životne sredine. Odbio je da sučeli svoje argumente o skladištu u Krnjevu s narodnim poslanicima, ali nije propustio priliku da se, nakon izlaska iz ove sale, obrati novinarima na vrlo uvredljiv način. Rekao je, između ostalog, sledeće – sednici su prisustvovali odbornici opozicije, ali oni nisu dovoljno stručni da raspravljaju o ovom problemu.
Smatram da je povređeno dostojanstvo Narodne skupštine.