Dame i gospodo, ovim zakonskim predlogom zabranjena je preprodaja ulaznica. Podneo sam amandman kojim predlažem da se formulaciji zabrane prodaje ulaznica dodaju sledeće reči: "po ceni višoj od cene po kojoj su ulaznice kupljene od organizatora sportske priredbe".
Zbog čega sam ovo uradio? Navešću jedan hipotetički primer. Po ovom zakonu dozvoljena je kupovina sedam ulaznica. Može se dogoditi da jedna prosečna porodica u Beogradu kupi sedam ulaznica, recimo za fudbalsku utakmicu reprezentacije Jugoslavije, i da tih sedam ulaznica plati 10 hiljada dinara. Takođe se može dogoditi da u međuvremenu iskrsnu određene okolnosti zbog kojih članovi te porodice ne mogu posmatrati utakmicu.
Ne vidim nijedan razlog zbog čega se tim ljudima ne bi omogućilo da svoje ulaznice, koje su pošteno kupili, pošteno i prodaju, ali samo po ceni koja nije viša od nabavne cene, od cene koju su platili organizatoru sportske priredbe.
Opšte je poznata stvar da je preprodaja ulaznica do sada bila veliki biznis. Pojedinci su kupovali po nekoliko hiljada ulaznica, pa ih kasnije preprodavali po višim cenama.
Međutim, prihvatanjem ovog amandmana to bi bilo onemogućeno, a bilo bi usvojeno jedno pravedno rešenje koje bi omogućilo da ljudi koji su kupili ulaznice, a ne mogu da prisustvuju utakmicama, ne budu oštećeni.
Ako ovaj amandman bude prihvaćen, niko ne može da zaradi, niko nije oštećen, a mesto na tribinama za koje su ulaznice kupljene neće ostati prazno, što je u funkciji jednog potpunog doživljaja na sportskoj priredbi, na sportskoj utakmici. Znači, obezbedilo bi se da mesta na tribinama ne budu prazna.

Članom 13. zabranjena je prodaja ili konzumiranje alkoholnih pića u sportskom objektu i na udaljenosti od jednog kilometra od njega u Beogradu, Kragujevcu, Nišu, Novom Sadu, a u ostalim mestima do 300 metara za vreme održavanja sportske priredbe.
Predložio sam svojim amandmanom da se napravi jedan izuzetak, a to je da se zabrana prodaje ne odnosi na pravna lica koja se bave trgovinom alkoholnim pićima na veliko.
Navešću jedan primer. U Velikoj Plani od igrališta FK "Morava" u krugu od 300 metara i 300 metara od jedine sportske hale u Velikoj Plani nalazi se nekoliko trgovina na veliko, koje se bave, između ostalog, i prodajom alkoholnih pića.
Slična je situacija u većini gradova u Srbiji. Mali su gradovi, prečnika 1-2 kilometra, postoji jedna sportska hala, skoro svakog dana ta sportska hala je zauzeta. U njoj se odigravaju utakmice. Ovde se ne govori o velikim i malim utakmicama, govori se o svim sportskim priredbama.
Znači, ukoliko ovaj zakon bude primenjivan, te trgovine će morati da prestanu sa radom. Ako broj gradova u Srbiji pomnožite sa tri ili četiri ili pet trgovina koje se nalaze u ovom prečniku, to znači da će nekoliko hiljada trgovina, ukoliko ovaj zakon bude primenjivan, morati da prestane sa radom. Ukoliko ovaj zakon neće biti primenjivan, onda ga ne treba ni donositi.
Zaista ne vidim nijedan razlog zašto ovaj amandman ne bi bio prihvaćen.
Znači, zabranjena je prodaja i konzumiranje alkoholnih pića pojedincima, grupama, prodaja na malo, međutim, kada su u pitanju veliki dobavljači, ne postoji nijedan razlog da oni redovno ne rade svoj posao.

Svojim amandmanom sam predložio da se zakon dopuni jednom zabranom koja se odnosi na pokušaj unošenja u objekat u kojem se održava sportska primedba vatrenog ili hladnog oružja.
Vlada je ovaj amandman odbila, uz obrazloženje da je nošenje i upotreba vatrenog oružja regulisano jednim drugim zakonom. Mislim da je u pitanju jedno besmisleno, neprihvatljivo obrazloženje iz razloga što su drugim zakonskim rešenjima regulisani i neki drugi prekršaji koji su takođe regulisani ovim zakonom.
Navešću i neke primere. Postoji zakon koji zabranjuje narušavanje javnog reda i mira, postoje i zakonski propisi koji zabranjuju tuče na javnom mestu, uništavanje tuđe imovine, ugrožavanje ljudi upotrebom pirotehničkih sredstava, ometanje održavanja javnih primedbi i sportskih nadmetanja itd. Znači, onda po ovom obrazloženju Vlade, ovaj predlog zakona, ove izmene, nije trebalo ni usvajati, niti predlagati.
Jednostavno smatram da je besmisleno usvajati zakon protiv nasilja na sportskim primedbama, njim predvideti sve do tančina, a ne predvideti zabranu unošenja vatrenog i hladnog oružja u objekte u kojima se sportske primedbe održavaju.

Dame i gospodo narodni poslanici, 14 godina posle rata, nekoliko desetina hiljada izbeglica, Srba proteranih iz Hrvatske, BiH, živi u bukvalno nepodnošljivim uslovima, bez krova nad glavom i bez apsolutno ikakvih prihoda. Iz tog razloga SRS je predložila da se budžetska sredstva predviđena za ovu namenu povećaju.
Preostalo vreme ću iskoristiti da postavim dva pitanja. Prvo pitanje – zbog čega Vlada Srbije i u budžetu za sledeću godinu nije predvidela ni jedan jedini dinar za izgradnju fabrike vode u Velikoj Plani?
Po ko zna koji put podsećam, pet godina 50 hiljada ljudi u Velikoj Plani, među njima 7.000 dece, pije neispravnu vodu za piće koja je izuzetno štetna po zdravlje. Pet godina ukazujemo na taj problem, međutim za pet godina Vlada Republike Srbije za rešavanje ovog problema nije izdvojila nijedan dinar. Izgradnjom ove fabrike vode bilo bi rešeno pitanje vodosnabdevanja i Smederevske Palanke. U pitanju je oko 105 hiljada ljudi.
Drugo pitanje – da li je Ministarstvo zdravlja upoznato sa izuzetno teškom situacijom u oblasti zdravstvene zaštite u opštini Velika Plana, koja je posledica manjka lekara i da li je budžetom predvidelo sredstva za rešavanje ovog problema.
O čemu se radi? Doktori u Domu zdravlja „Milan Bane Đorđević“, u Velikoj Plani, umesto normom predviđena 24 pacijenta dnevno, u proseku pregledaju između 50 i 60 pacijenata. Smatram da su na taj način poniženi i doktori i pacijenti, pacijenti zato što moraju satima da čekaju da dođu na red na pregled, a doktori zato što ne mogu na valjan način da obave svoj posao.
Zanima me da li postoji mogućnost, da li je Ministarstvo zdravlja predvidelo sredstva da omogući, odobri Domu zdravlja u Velikoj Plani da izvrši prijem novih neophodnih lekara.

Dame i gospodo, mi smo predložili brisanje člana 20. zato što smatramo da je u pitanju bespotrebna, suvišna odredba, jer je ovo pitanje na koje se ona odnosi već regulisano prethodnim čl. 18. i 19.
U članu 18. kaže se: "Pravnom ili fizičkom licu koje je podnelo urednu prijavu žiga sa dejstvom u nekoj zemlji članici Pariske unije ili Svetske trgovinske organizacije priznaće se u Republici Srbiji pravo prvenstva od datuma podnošenja te prijave ako u Republici Srbiji za isti znak i za istu robu, odnosno usluge, podnese prijavu u roku od šest meseci.
Stavom 3. istog člana kaže se: ''Pravno i fizičko lice iz stava 1. ovog člana dužno je da u roku od tri meseca od dana podnošenja prijave u Republici Srbiji dostavi nadležnom organu overeni prepis prijave iz druge zemlje''. Član 19. stav 1. precizira: ''Podnosilac prijave koji je u roku od tri meseca pre podnošenja prijave upotrebio određeni znak za obeležavanje robe odnosno usluga na nekoj međunarodnoj izložbi ili sajmu u Republici Srbiji…'' itd. ''…može u prijavi tražiti priznanje prava prvenstva od dana prve upotrebe tog znaka.''
Zašto sam ovo citirao i čitao? Zato da bih pokazao da ovde ne postoji ništa nejasno. Znači, ovde nigde ne piše da bi ovi rokovi mogli biti produženi, niti se to iz teksta može naslutiti. Znači, jasno je za prijavu žiga iz druge zemlje u Srbiju rok je šest meseci, dodatni rok od tri meseca da se doda da se dostavi overeni prepis prijave i pravo podnosioca prijave da traži pravo prvenstva ukoliko je žig upotrebio tri meseca ranije pre podnošenja prijave.
U pitanju su vrlo jasne stvari, nema ništa nejasno i ne postoji nikakav razlog da se članom 20. posebno decidno naglašava da se ne produžavaju rokovi iz ovih prethodnih članova.

Dame i gospodo, predlažem da se u tekstu smatra da je industrijski dizajn postao dostupan javnosti ako je objavljen i izlagan, korišćen u prometu robe i usluga ili na drugi način otkriven pre dana podnošenja prijave.
Ovaj termin "otkriven" da se zameni rečju "predstavljen".
Jednostavno smatram da je reč "otkriven" u ovom kontekstu malo rogobatna i neprimerena. Industriji dizajn se ne može otkriti. Može se otkriti neko novo rudno nalazište, a industrijski dizajn se može osmisliti, predstaviti i koristiti.
Smatram da je ovaj izraz "predstavljen" bliži ovim izrazima koje Vlada već koristi "objavljen" i "izlagan".
U obrazloženju zbog čega odbija ovaj amandman, Vlada kaže - amandman se ne prihvata jer termin "predstavljen" ima uže značenje od termina "otkriven". To nije tačno. Drugo, termin "otkriven" iz člana 7. Predloga zakona znači obelodanjivanje javnosti na bilo koji način tajnost koju uživa industrijski dizajn.
Prihvatam ovaj izraz koji Vlada koristi "obelodanjivanje", jer je primereniji nego izraz "otkriven". Znači, ako Vlada neće da prihvati ovaj amandman i ovaj termin zato što dolazi iz poslaničke grupe SRS, predlažem da prihvati svoj termin "obelodanjivanje". Na kraju, Vlada kaže - ispravka amandmana se ne prihvata iz razloga što sadržinski ne utiče na sadržinu podnetog amandmana.
Radi javnosti, hoću da kažem da se ispravka amandmana ogleda u sledećem. Prilikom kucanja amandmana, u zaglavlju, umesto Narodne skupštine Republike Srbije, napisano je Republika Srpska. Naravno, mi smo primetili tu tehničku grešku. Ovom ispravkom amandmana smo ispravili, međutim, Vlada odbija da u naslovu amandmana stoji Republika Srbija i po ovome ispada da u naslovu amandmana ostaje Republika Srpska. To govori da Vlada, vladajuća većina, po inerciji odbija amandmane SRS i da ih najverovatnije ne čita.

Dame i gospodo, u ovom predlogu zakona predlagač ide, kada je u pitanju zaštita prava autora, iz krajnosti u krajnost.
Postoje rešenja kojima se autorima daju prevelika prava i ovlašćenja, a s druge strane, opet postoje neka rešenja koja po mom mišljenju predstavljaju kršenje osnovnih prava autora.
U članu 16. stav 1. glasi - autor ima isključivo pravo da objavi svoje delo i da odredi način na koji će se ono objaviti. Mi iz SRS smo podneli amandman kojim predlažemo da se posle reči "autor" dodaju reči "autor ili pravno ili fizičko lice koje on ovlasti".
Smatram zaista da u ovom amandmanu nema ništa sporno, da je amandman posve logičan, jer mi je prosto logično da autor ima pravo da svoj deo objavi ili ne objavi, a isto tako ima pravo da ga objavi sam ili da ovlasti neko drugo fizičko ili pravno lice da to učini u njegovo ime. Kažem vam da Vlada treba da prihvati ovaj amandman.
Prokomentarisaću i član 45, koji takođe, po mom mišljenju, narušava prava autora. Član 45. glasi - dozvoljeno je bez dozvole autora, bez plaćanja autorske naknade, umnožavanje dela od strane javnih biblioteka, obrazovnih ustanova, muzeja, arhiva, samo za sopstvene arhivske i nekomercijalne svrhe.
Ukoliko ovo rešenje ostane, onda se može dogoditi da određena biblioteka ili određena obrazovna ustanova, tu pre svega mislim na privatne obrazovne ustanove, određeno književno delo koje je u tom trenutku popularno, recimo određeni roman koji je poslednji hit kod čitalaca, umnoži u 20 ili 30.000 primeraka i podeli besplatno, znači u nekomercijalne svrhe. On na taj način neće ostvariti nikakav prihod, ali će izreklamirati sebe. Ono što je najvažnije, zbog čega ovo i napominjem, naneće ogromnu materijalnu štetu autorima.
Jednostavno smatram da Vlada treba da prihvati amandmane SRS i o ovom članu i o članu 16.

Član 18. glasi - autor ima isključivo pravo da se suprotstavlja iskorišćavanju svog dela na način koji ugrožava ili može ugroziti njegovu čast ili ugled. Mi predlažemo da se ovde dodaju reči "ili mu naneti materijalnu štetu".
Jednostavno je nezamislivo, apsurdno, da vi usvajate zakon o autorskim pravima, a tim zakonom ne predviđate pravo autora da se on suprotstavlja upotrebi ili zloupotrebi svog dela na način koji mu nanosi materijalnu štetu.
U obrazloženju zbog čega odbija ovaj amandman, Vlada je napisala - amandman se ne prihvata iz razloga što je na osnovu člana 18. Predloga zakona autor ovlašćen da se suprotstavi svakom neovlašćenom iskorišćavanju svog dela, kojim se ugrožava njegova čast ili ugled, bez obzira da li mu se takvim iskorišćavanjem nanosi materijalna šteta.
Ovde nigde ne sporim. Ovde imate otprilike kao razgovor nekog ko je slep i nekog ko je gluv. Govorim o jednoj stvari, a oni govore o drugoj stvari. Nesporno je ovde da treba zaštititi pravo autora da se suprotstavi iskorišćavanju svog dela koje mu nanosi moralnu štetu, ali je problem što vi niste predvideli pravo autora da se on suprotstavi iskorišćavanju svog dela na način koji mu nanosi materijalnu štetu.

Dame i gospodo, predložio sam brisanje stava 5. u članu 39. zato što smatram da se radi o smislenom, moralno ispravnom, ali rešenju koje nije primenjivo u praksi.
Citiram predloženo rešenje – u slučaju umnožavanja autorskih dela fotokopiranjem ili na drugi način, autor pored prava na autorsku naknadu ima pravo i na dodatnu naknadu od pravnog ili fizičkog lica koje je izvršilo fotokopiranje.
Šta to u praksi znači? To u praksi znači sledeće. Pre izvesnog vremena, pre mesec dana, poznati književnik iz Velike Plane, Ljubiša Jovanović, koji je već nekoliko godina u konkurenciji za NIN-ovu nagradu godine, objavio je jedan kvalitetan roman. Verovatno će se dogoditi da u Velikoj Plani ili u bilo kojem drugom mestu u Srbiji neko fotokopira njegov roman, pozajmi od prijatelja, od komšije i fotokopira da ne bi isti kupovao. Moralno je da onaj ko je izvršio fotokopiranje plati naknadu autoru, međutim, to je praktično neizvodivo. Jednostavno, ko će i kako da nadgleda fotokopir aparate u Srbiji? To nije izvodljivo. U pitanju je potpuno besmisleno rešenje.
Drugo besmisleno rešenje u stavu 7, gde je propisano da su vlasnici fotokopir aparata dužni da na zahtev dostave informaciju o broju napravljenih fotokopija. Da bi ovo rešenje bilo primenjivo u praksi, bilo bi neophodno da u svakoj radnji koja ima fotokopir aparat budu angažovana dva zaposlena, jednog da angažuje država da vrši kontrolu sprovođenja zakona, a drugog da angažuje vlasnik fotokopirnice.
Imate jednu praktičnu situaciju, može da dođe mušterija koji fotokopira pet stotina pesama različitih autora. Po ovom zakonu, kako vi predlažete, kada izvrši fotokopiranje vlasnik fotokopirnice ili radnik koji radi u fotokopirnici je dužan da zaboravi na sve ostale mušterije, da sedne i da napravi jedan spisak ovih autorskih dela koje je fotokopirao. On može da zatvori radnju u narednih sat vremena. To je jednostavno moralno ispravno, smisleno, ali nije primenjivo u praksi, a ja smatram da mi u ovoj skupštini treba da usvajamo samo ona zakonska rešenja koja je moguće primeniti u praksi.

U stavu 1 – bez dozvole autora, a uz obavezu plaćanja autorske naknade dozvoljeno je u sredstvima javnog obaveštavanja umnožavanje i stavljanje u promet primeraka, kao i drugi oblici javnog saopštavanja članaka koji su objavljeni u drugim sredstvima javnog obaveštavanja, pod uslovom da se ti članci odnose na tekuća politička i ekonomsko-politička i verska pitanja. Šta je za nas i SRS ovde sporno?
Sporno je to što smatramo da je trebalo ograničiti ovo pravo oglašavanje tuđih članaka. Ako ovo zakonsko rešenje ostane na snazi, onda se može dogoditi da neko pravi privatnu novinu, pravi sopstveni list od tekstova iz drugih novina. Drugo, za nas sporno jeste zašto se ovim ograničavaju autorska prava samo na ekonomska, politička ili verska pitanja.
Sporan je i drugi stav koji glasi – obaveza plaćanja na naknade ne postoji, ako se na način iz stava 1. ovog člana u uvidu pregleda i više različitih komentara iz članaka iskorišćavaju samo kratki odlomci, iz komentara ili članaka.
Jednostavno smatramo da je ovde trebalo precizirati šta predlagač stvarno misli pod pojmom „kratki odlomci“.
Ovo je posebno značajno iz razloga što znamo, kada se biraju odlomci iz nekog članka, iz nekog dela, biraju suštinski delovi tog dela i ono što je najkvalitetnije. Smatram da ovde može doći do velikih zloupotreba.
Znate, neko može kratkim odlomkom da smatra pet rečenica iz određenog književnog dela, a neko može da smatra da je 50 rečenica, što zavisi od dužine dela i svega ostalog.
Jednostavno smatram da je bilo neophodno izvršiti ova dva preciziranja.

Dame i gospodo narodni poslanici, članom 220. predviđeno je da se primena člana 29. stav 2, koji se odnosi na osnivanje organizacije za kolektivna ostvarivanja autorskih prava, odloži do prijema Srbije u EU. Svojim amandmanom sam predložio da se taj neograničeni, neodređeni rok ograniči na dve godine.
Prvo, ko nama garantuje da će Srbija ikada biti primljena u EU? Drugo, kada će se to dogoditi? Sećamo se da ste vi pre 5. oktobra obećavali da će to biti 2004. godine i kasnije je taj rok produžavan za svaku izbornu kampanju za još dve ili tri godine, da bi sada došli u situaciju da ministri, neki ministri iz vladajuće koalicije, obećavaju da će to biti 2014. godine, a nekoliko dana kasnije, drugi ministri ih demantuju i kažu – nije realno da to bude pre 2018. godine.
Praktično, to znači da ćemo primenu ovog propisa doživeti možda za pet godina, za 10 godina ili možda kada na vrbi rodi grožđe.
Inače, mislim da je presedan da parlament jedne države usvaja određeno zakonsko rešenje, a da sam u tom zakonskom rešenju kaže – nemamo pojma kada ćemo ga početi primenjivati. I ovaj član zakona je slika i prilika politike DS koja se svodi na sledeće – obezbedićemo vam radna mesta, samo ne znamo kada, obezbedićemo vam bolji život, samo ne znamo kada. Usvojićemo ovaj propis, član 29, samo nemamo pojma kada ćemo i da li ćemo ga uopšte primenjivati.

Dame i gospodo, ako se izuzmu ovi rudnici koji su u državnom vlasništvu i objektivno u vrlo teškom stanju, vađenjem i prodajom mineralnih sirovina u Srbiji uglavnom se bave veoma bogati ljudi, neretko kriminalci, koji su pljačkajući građane Srbije došli do ogromnog bogatstva, postali milioneri.
Imam utisak da država koja im je omogućila da to postanu pojedinim zakonskim rešenjima stvara uslove da oni daljim vađenjem i prodajom mineralnih sirovina to svoje bogatstvo uvećavaju. Tu mislim na visinu naknada za profit, koje će po ovom predlogu zakona biti obavezni da plaćaju.
Smatram da država u ovoj oblasti mora da ima dva prioriteta: prvi je da zaštiti svoja prirodna bogatstva (i ministar je rekao da su u pitanju resursi koji nisu obnovljivi); drugi je da naplati bar deo novca koji nije naplatila u lopovskoj privatizaciji.
Zato sam predložio amandman da se naknade za eksploataciju mineralnih sirovina povećavaju za 100%: sa 1% i 2%, koliko je Vlada predložila, na 2 - 4% od ukupnih prihoda. Smatram da će se na taj način država obezbediti, da će lakše zaštititi prirodna bogatstva i da će obezbediti sredstva za sprečavanje i otklanjanje štetnih posledica eksploatacije mineralnih sirovina.
Iskoristiću prisustvo gospodina Škundrića i postaviću jedno pitanje koje se tiče opštine Velika Plana, iz koje dolazim. Zanima me da li će država i kada uvesti red u eksploataciju šljunka i peska na obali Morave? U pitanju je, to odgovorno tvrdim, veoma dobro organizovani kriminal, sa elementima mafijaškog udruživanja; samo na području od Svilajnca do Smedereva, preko Velike Plane, godišnje se država ošteti za nekoliko miliona evra. Šljunak se kopa bez suštinske kontrole. Drugo, obala Morave u pojedinim delova je potpuno unakažena, izmenjen je njen prirodni oblik.
Treća stvar, treći problem – teški pretovareni kamioni, jer tamo niko ne vodi računa o zakonskim propisima, o osovinskom opterećenju, bukvalno uništavaju puteve kojima prolaze. Stalno se suočavam sa protestima stanovnika Lozovika i Miloševca, koji bukvalno noću ne mogu da spavaju. Tvrde da tamo desetine i desetine pretovarenih kamiona noću prolazi istim ulicama. Kad prođe trideset pretovarenih kamiona, ne samo što „slome“ ulicu, nego ostane pesak rasut po ulicama i on objektivno ugrožava saobraćaj.
Opština je nemoćna da to zaustavi. To naplaćujemo kroz određene takse, onoliko koliko možemo da kontrolišemo. Međutim, činjenica je da inspektori, nadležni državni inspektori, policija, Direkcija za vode i Ministarstvo ne preduzimaju mere u okviru svojih nadležnosti da se taj problem reši.
Stvarno bih zamolio gospodina Škundrića da kaže šta država po tom pitanju preduzima, da li ovome može da se stane u kraj?

Hvala. Ovo je potvrda da se poslanici SRS odgovorno odnose prema svojim poslaničkim obavezama i da strogo poštuju Poslovnik. Za razliku od nekih poslanika vladajućih stranaka koji su imali praksu da poslaničke kartice ostavljaju u svojim jedinicama, poslanici SRS svoje kartice izvade, pa se ponekad dogodi ovo što se meni sada dogodilo.
Podneo sam amandman na član koji glasi: „Danom stupanja na snagu ovog zakona prava, obaveze, sredstva, dokumentaciju, predmete i zaposlene u Zajednici jugoslovenske elektroprivrede preuzimaju Javno preduzeće 'Elektroprivreda Srbije', Beograd i Javno preduzeće 'Elektromreža Srbije', Beograd...“.
Pažljivo sam iščitavao ovaj tekst i smatram da ovde nedostaje jedan pojam, a to je – nepokretna imovina. Svojim amandmanom sam predložio da se ubaci ovaj pojam – nepokretna imovina.
Vlada je odbila ovaj amandman, uz obrazloženje – amandman se ne prihvata iz razloga što su pojmom „sredstva“ obuhvaćene nepokretnosti i pokretne stvari.
Vlada je delimično u pravu, međutim, razgovarao sam i sa pojedinim jezičkim stručnjacima, sa pravnicima, oni se ipak slažu da je SRS u pravu i da bi ovaj član zakona bio jasniji ukoliko bi amandman bio prihvaćen. Recimo, teoretski i hipotetički, Zajednica jugoslovenske elektroprivrede sticajem okolnosti mogla je da dođe do određene imovine, do zemljišta, njiva, pašnjaka ili bilo čega što se zaista teško može podvesti pod sredstva elektroprivrede.
Ne postoji apsolutno nijedan razlog da se ovaj amandman ne prihvati. Gospodine ministre, ne zato što je u pitanju moj amandman, ali ako ne prihvatite ovaj amandman vi ste dali za pravo onima koji tvrde da u ovoj skupštini mnogi korisni, dobri i logični amandmani opozicije, Srpske radikalne stranke nisu prihvaćeni, iako bi poboljšali zakon, samo zato što dolaze od poslanika SRS. Zaista ne vidim nijedno logično objašnjenje zašto ovaj amandman, koji bi dao određeni kvalitet i pojasnio ovaj član zakona, ne bi bio prihvaćen. Hvala vam.

Hvala. Izvinjavam se, mogu li znati koliko poslanička grupa ima još vremena?

Hvala.
Vjerica Radeta je podnela amandman u kojem predlaže sledeće - licima mlađim od tri godine života pasoše izdaje sa rokom važenja od dve godine, licima od tri do deset godina života sa rokom važenja od tri godine, a licima od 10 do 15 godina života sa rokom važenja od pet godina.
Mislim da bi prihvatanje ovog amandmana bilo u interesu sigurnosti dece u Srbiji, smatram da bi bilo u funkciji smanjenja mogućnosti za kidnapovanje i krijumčarenje prekograničnog, krijumčarenje dece iz Srbije u inostranstvo.
Ovu diskusiju ću početi jednim pitanjem i voleo bih da mi ministar ili neko od njegovih saradnika odgovori. Naime, mene zanima ko je nosilac biometrijskog pasoša broj 1. u Republici Srbiji.
Podsećam, taj pasoš je dodeljen na osnovu konkursa koji je raspisan, čini mi se, u aprilu 2008. godine. Na konkurs se javilo 2.100 kandidata, a pasoš je dodeljen, čini mi se, taj svečani poseban pasoš dobilo je 204 lica. Na tom spisku lica koja su dobila pasoš državljana Srbije na prvom mestu se nalazi Miroslav Mlinar, rođen u Benkovcu iz Beograda.
Sad mene zanima koji je Miroslav Mlinar u pitanju. Da li je u pitanju Miroslav Mlinar, predsednik Srpske demokratske stranke iz Benkovca, kojeg su, čini mi se, u maju još 1990. godine, Hrvati pokušali da zakolju, a on pobegao, jadnik, u Srbiju. Građani Srbije i narodni poslanici se sigurno sećaju tužnog, da tako kažem, mladića, sa tragom posekotina na vratu, koji je hodao sa jednog na drugi miting po Srbiji i vapajem apelovao na Srbe, na braću u Srbiji, da spreče pokolj srpskog naroda u Hrvatskoj.
Da li je u pitanju taj Miroslav Mlinar ili je u pitanju Miroslav Mlinar iz Benkovca, koji je namagarčio svetsku javnost, namagarčio građane Srbije, namagarčio i srpski i hrvatski narod, sam se povredio, da bi od sebe napravio zvezdu i mučenika, a onda tu izmišljenu tragediju iskoristio da bi se obogatio.
Taj Miroslav Mlinar, taj drugi Miroslav Mlinar, trenutno ima firmu "Rafaelo" u Australiji, tako da mi nikako nije jasno kako može ovde da piše da je on iz Beograda. Firma se bavi izradom enterijera i na sajtu, u Vikipediji sam našao podatak, piše - jedna od pet najjačih firmi u Australiji, pazite, na kontinentu, koja se bavi tom delatnošću. Taj isti Miroslav Mlinar ima privatnu televiziju i, po informacijama koje imam, ima jednu polovinu tržnog centra "Milenijum", između Knez Mihailove ulice i Obilićevog venca u centru Beograda.
Stvarno smatram da je Vlada Srbije, posebno Božidar Đelić, koji je glavni akter ove sage o pasošima, trebalo da vodi računa o tome kome daje pasoš. Znači, mene zanima odgovor na pitanje - da li je u pitanju Miroslav Mlinar koji je žrtva hrvatskih ustaša, kako je on tvrdio, ili je u pitanju drugi Miroslav Mlinar, koji je namagarčio i srpski i hrvatski narod i svetsku javnost i iskoristio to magarčenje za lično bogaćenje?
Malo ću podsetiti na hronologiju ove sage o biometrijskom pasošu, koja traje dve godine, a njen zaplet počinje negde uoči majskih izbora 2008. godine, otprilike kao deo nekog predizbornog prodavanja evropske magle, u cilju obmanjivanja građana Srbije, obećanja boljeg života, itd, radi postizanja boljeg izbornog rezultata.
Opet podsećam da smo postali prva zemlja u svetu koja sopstveni pasoš, pasoš kojim se toliko dičimo, počela da deli preko konkursa. Tada je rečeno da će svi građani Srbije pasoš dobiti do kraja 2008. godine, a da će prvi građanin pasoš dobiti u maju mesecu. U maju nije bilo ni "p" od pasoša. Kao što je sada rekao gospodin ministar, vrlo je zanimljivo, zaista, da je prvi pasoš podnet 7. jula, kada je formirana sadašnja Vlada Republike Srbije. Znači, i to je iskorišćeno u nekakve propagandne svrhe.
Posle 3. maja, kada je podeljeno prvih tih 204 pasoša, utvrdilo se da su pasoši urađeni sa greškom, pa su zamenjeni. Onda su krenule afere sa kašnjenjem i za glavnog krivca zbog tih kašnjenja proglašena je oprema za izradu pasoša. Moram, radi građana Srbije, da podsetim da je ta oprema koštala negde oko 60 miliona evra, 100 miliona dolara, valjda je to oko 60 miliona evra, da je ta oprema nabavljena bez tendera i vrlo zanimljivo, nabavio ju je jedan potpredsednik Vlade Srbije, još zanimljivije, oprema je kupljena od američke "Motorole".
Gospodin Todorović je malopre napravo grešku. Rekao je da je kompletna oprema, svi poslovi oko izrade ovog pasoša, da su koštali Republiku Srbiju 98 miliona evra.
U pitanju je greška. Ukupni troškovi iznose 137 miliona evra, citiram gospodina Dačića, ne računajući troškove koje će Zavod za izradu novčanica imati, na osnovu izrade pasoša, do sada je 98 miliona evra, u proteklih osam godina, potrošeno u te svrhe. Ugovor Zavoda za izradu novčanica, za izradu pasoša, je oko 29 miliona evra.
Sledeće, ova skupština, o produženju pasoša raspravlja treći put. Da ste prihvatili prvi stav SRS, da plavi pasoši važe do njihovog isteka, do isteka roka trajanja, mi bi o ovoj temi raspravljali samo jednom i na taj način uštedeli oko 100 hiljada evra u budžetu Republike Srbije.
Kada ste vodili kampanju protiv SRS, optuživali ste nas da beskorisno diskutujemo u Skupštini. Vi ste tada baratali podatkom da jedno dnevno zasedanje Skupštine košta 4 miliona dinara, znači, dva bespotrebna zasedanja - više od 8 miliona dinara, odnosno oko 100 hiljada evra. Za te pare se moglo izgraditi pet stanova, od po 20 hiljada evra, za sirotinju u Srbiji.
Ministar je malopre rekao da će pasoši važiti pet godina. Moram da ukažem na činjenicu da mi u poslednje vreme često menjamo države, a još češće menjamo dokumente, to je ogroman teret za građane. Građani gube mnogo vremena. Zamislite koliko košta, koliko vremena i koliko novca košta kada milion ljudi vadi određeni dokument i zbog tog dokumenta treba da izvadi, recimo, po dve ili tri potvrde? Druga stvar, gubi se mnogo novca, ako bude izrađeno milion pasoša, za pet godina će morati da se vade novi pasoši, po 25 evra, to je 25 miliona evra, pretvoreno u stanove u unutrašnjosti Srbije, to je 1.250 stanova.
Dame i gospodo, mislim da za građane Srbije nije najvažnije pitanje da li imaju pasoš i da li mogu da putuju bez viza. Dobro je da možemo da putujemo bez viza, ali mnogo važnije pitanje od ova dva pitanja jeste da li je imaju novca da putuju. Džaba novi pasoš, džaba ukidanje viza kada građani Srbije žive u teškoj besparici.
Od kada se Srbija nalazi pod vlašću sadašnje policije u Srbiji je bez posla milion ljudi. Samo u poslednjih godinu dana bez posla u Srbiji je ostalo između 185 hiljada i 225 hiljada ljudi i prema zvaničnim podacima, u Srbiji 700 hiljada ljudi živi ispod granice siromaštva. Dnevno imaju prihod od 40 dinara. Imaju dovoljno da kupe hleb i ne mogu čak da kupe hleb i litar mleka. Naravno, nemaju para ni za šta druga, a kamo li da putuju po Evropi.
Samo ću još da skrenem pažnju na jedan problem, a tiče se položaja nekoliko stotina hiljada Srba koji su proterani iz Republike Hrvatske, koji sada žive u Srbiji i nekoliko desetina hiljada Srba koji su građani Srbije od početka, stalno građani Srbije, rođeni u Srbiji, koji su učestvovali u ratnim dejstvima u Hrvatskoj.
Problem je u tome što je protiv tih ljudi Hrvatska država podigla lažne i tajne optužnice. Prema nekim podacima koje sam našao na nekim hrvatskim sajtovima, u pitanju je 72.000 ljudi, 72.000 državljana Srbije i Republike Hrvatske, srpske nacionalnosti. Te optužnice su stavljene u fioke i izvlače se po potrebi, uglavnom u predizborne svrhe i za potrebe nekih političkih obračuna u Hrvatskoj. Građani Srbije znaju da praktično ne prođe mesec dana u zadnjih pet šest godina da neko od Srba ne bude uhapšen na graničnom prelazu sa Hrvatskom. Ono što je zanimljivo i zbog čega postavljamo pitanje jeste da su mnogi od tih ljudi pre hapšenja po pet, šest, čak i sedam puta boravili u Hrvatskoj. Optužnice nisu obelodanjivane, nisu ljudi hapšeni.
Tek onda kada se Hrvatske država uveri da ti ljudi imaju nameru da se stvarno vrate u Hrvatsku, protiv njih se podižu besmislene optužnice, međutim oni po njima bivaju optuženi za ratne zločine. Navešću samo dva slučaja iz jednog sela kod Skrdina. Čovek je osuđen zbog ratnog zločina, izvinite na izrazu, tako je utvrđeno na suđenju, dva udarca nogom u zadnjicu. Svi znate i onaj slučaj Svetozara Karana koji je osuđen na 13 godina zatvora za zločine koje su on i njegovi preci nad hrvatskim narodom počinili u zadnjih 500 godina.
Ovo pitanje je vezano za pitanje putovanja i pitanje pasoša. Smatram da bi Vlada Srbije i ministar unutrašnjih poslova morali više da se angažuju na rešavanju ovoga problema. Vidim da imate dobru komunikaciju sa hrvatskom policijom. To nije loše, ali pod uslovom da se ta komunikacija iskoristi za rešavanje ovog suštinskog pitanja. Hvala.