Dame i gospodo, usvajanje Zakona o bezbednosti saobraćaja i izmene tog zakona o kojima danas raspravljamo svakako će doprineti dodatno povećanju bezbednosti saobraćaja i smanjivanju nesreća na srpskim putevima, pa će ovaj trend o kojem je govorio ministar, gospodin Dačić, pozitivan trend svakako biti nastavljen i to je dobro i zbog toga se ovakvi zakoni usvajaju.
Međutim, da bi ove pooštrene kaznene mere, od kojih su neke previsoke, kao ona o obavezi da u po bela dana bude upaljeno svjetlo, da bi te mjere dale dugoročne rezultate, neophodno je ispuniti određene preduslove. Pomenuću samo dva.
Jedan je poboljšanje položaja saobraćajne policije i policije uopšte. Tu pre svega mislim na materijalni položaj i na uslove u kojima oni rade. S obzirom na posao koji rade, koji je pun rizika i zameranja, mislim da policajci u Srbiji rade za plate koje se mogu nazvati mizerne, a saobraćajna policija radi sa opremom koja je zastarela i koja ne može odgovoriti zakonskim rešenjima.
Slabo plaćeni policajac, sa platom od 30.000 dinara, sa iskrzanom uniformom, o tome je govorio kolega Petar Jojić, ne može biti motivisan da valjano obavlja ovaj rizični posao. Taj posao bukvalno nosi obavezu svakodnevnog suočavanja sa kriminalcima i ljudima koji na ovaj ili onaj način čine saobraćajne i druge prekršaje.
Policajac koji ima platu 30.000 dinara, koji nema adekvatne uslove za rad, ne može biti motivisan da ne oprašta saobraćajne prekršaje, bez obzira da li će biti velikodušan zato što uzima mito ili bez mita.
Poboljšanje materijalnog položaja policije je urgentan posao, kao što je urgentan posao da se saobraćajna policija snabde sa odgovarajućom, modernom opremom. Navešću konkretno primer saobraćajne policije u Velikoj Plani koja, pored svih tekućih poslova, ima obavezu da kontroliše autoput u dužini od 50 km i na tom delu se nalazi deonica na kojoj se često dešavaju teške saobraćajne nesreće. Ta stanica policije nema dovoljne ljudske resurse da obavi taj posao na valjan način. Ljudi tamo ginu od posla, a dodatnu otežavajuću okolnost predstavlja činjenica da nemaju dodatnu opremu.
Bolje je da se saobraćajna nesreća ne dogodi. Zbog toga se ovi zakoni usvajaju. Međutim, kada se dogodi, onda je izuzetno važno da policija pravovremeno interveniše, da na valjan način izvrši uviđaj, da sačini zapisnik, da utvrdi sve činjenice.
Drugi preduslov da bi se bezbjednost saobraćaja podigla na željeni nivo jeste da se putevi u Srbiji dovedu u podnošljivo stanje.
Građani Srbije već deset godina, bez obzira da li se na vlasti nalazi DS, DSS, NS, G17, SPS slušaju bajke o brzim putevima, brzim prugama, o Koridoru 10. Međutim, činjenica je da se većina puteva u Srbiji nalazi u izuzetno lošem stanju, prekriveni rupama i zakrpama.
Mi ovde u Skupštini često slušamo nadgovornjavanja dvojice ministara, jednog bivšeg i jednog sadašnjeg. Ovaj prvi tvrdi kako je on asfaltirao više od 400 km puteva, kako on kaže, evropskih puteva, ovaj sadašnji ministar kaže da to nije tačno da je to asfaltirao on, da će on asfaltirati još više, to često naliči na ono dečije nadlagivanje. Međutim, činjenica da mnogi od tih puteva postoje jedino u zapisnicima sa sednica ovog parlamenta.
Od konkretnih zakonskih rešenja osvrnuću se samo na dva. Prvo je rešenje po kojem sudija za prekršaje ima mogućnost da vozaču koji je zaradio zatvorsku kaznu od 15 dana ili 30 dana tu kaznu oprosti i da mu pruži mogućnost da on tu kaznu otkupi novcem. U pitanju je iznos od, čini mi se, 100 hiljada do 150 hiljada dinara, zavisno od procene sudije za prekršaje.
Mislim da će ovo rešenje, koje je verovatno doneto sa dobrom namerom, imati lošu posledicu zato što će dovesti do raslojavanja vozača, raslojavanja građana na osnovu njihovog socijalnog statusa. Imaćemo bogate vozače i siromašne vozače.
Devedeset, devedeset pet odsto građana Srbije nema novca da plati ovu kaznu. Oni će biti prinuđeni da idu u zatvor, a onih preostalih pet odsto će platiti kaznu, međutim to oni neće osetiti zato što imaju novca i to neće po njih imati nikakav vaspitni efekat. Budžet će nešto biti povećan, međutim neće biti ostvarena osnovna svrha zakona, a to je preventivno dejstvo.
Sledeće rešenje na koje želim da ukažem jeste ovo ograničenje brzine pored škola i kada škole ne rade. Znači, u noćnim časovima, preko vikenda i u vreme državnih praznika, u vreme zimskog i letnjeg raspusta, mislim da je u pitanju jedno rešenje koje nije logično, besmisleno je da pored jedne škole, koja se možda nalazi van naseljenog mesta, neko sredinom jula u dva sata iza ponoći mora da ograničava brzinu, da smanjuje brzinu.
Iskoristiću ovu priliku da još jednom ukažem na izuzetno loše stanje regionalnog puta između Velike Plane i Smederevske Palanke. Taj put ima dužinu od 11 km, a već 15 godina nalazi se u izuzetno lošem stanju, u takvom stanju koje objektivno predstavlja opasnost po bezbednost saobraćaja, pa očekujem od ministra Dačića da založi svoj autoritet da ovo pitanje, koje 15 godina čeka na stolu nekog ministarstva, konačno bude rešeno.
Godinama je ovaj put održavan krpljenjem udarnih rupa, međutim inspekcija Direkcije za puteve je u nekoliko zadnjih navrata utvrdila da na taj način nije moguće put držati u funkciji, da na taj način put ne može da bude upotrebljiv za saobraćaj, nego da je neophodna njegova temeljna rekonstrukcija i to na taj način da kompletan put, znači, u dužini od 11 km bude presvučen novim slojem asfalta.
Po zakonu o bezbednosti saobraćaja, kada vozač naiđe na udarnu rupu i tom prilikom ošteti automobil ima pravo da ostane na mestu udesa, na mestu zadesa, da pozove saobraćajnu policiju kako bi policija napravila zapisnik i na osnovu toga vozač mogao da naplati štetu koju je pretrpeo.
Kada bi to radili vozači na ovome putu između Velike Plane i Smederevske Palanke, a slično je stanje na većini ostalih puteva u Srbiji, saobraćaj bi bio paralisan zato što je skoro neizvodljivo ovaj put preći dozvoljenom brzinom od 50 do 60 kilometara na sat, a ne napraviti štetu na autu.
Inače, u pitanju je vrlo frekventan put između dve opštine koje imaju više od 100 hiljada stanovnika. Ljudi iz Velike Plane svakodnevno u velikom broju idu u Smederevsku Palanku, u tamošnju bolnicu, nekoliko stotina ljudi, radnika i školske dece, svakodnevno putuje iz jedne u drugu opštinu.
Ovaj put se nastavlja prema Mladenovcu i Beogradu, odnosno prema Aranđelovcu i Topoli, a s druge strane kod Velike Plane uključuje se na Koridor 10 i autoput i vozači teških kamiona iz Smederevske Palanke, iz susednih opština iz srednje Srbije ovaj put koriste kao najbržu i najbližu vezu sa autoputem i Koridorom 10.
Ministar Dačić je ovde istakao podatak da se najveći saobraćajnih nesreća događa u naseljenim mestima. Ovo je vrlo bitno za temu o kojoj govorim iz razloga što ovaj put u dužini od pet kilometara prolazi kroz gusto naseljene delove Stare Plane i naselja Bresje. Tu živi oko 4.000 ljudi. Put je izuzetno uzak. Kuće bukvalno izlaze na ulice. Čak i u situaciji da je put rekonstruisan, da se nalazi u dobrom stanju, on objektivno predstavlja veliku opasnost po stanovnike okolnih kuća zato što je to jedina ulica koja prolazi kroz naselje.
Hoću da istaknem da je projekat rekonstrukcije gotov. Da je opština Velika Plana uradila sve ono što je bilo do nje. Uradili smo i kanalizacionu mrežu koja ide pored puta. Regionalno preduzeće za puteve je izdvojilo sve potrebne resurse, uključujući i novac.
Programom "Srbijaputa" je predviđena rekonstrukcija, međutim od toga posla još uvek nema ništa, pa apelujem na ministra Dačića da založi svoj autoritet i da pomogne u rešavanju ovog problema.
Smatram da stanje na putevima i bezbednost saobraćaja u bilo kom delu Srbije ne sme da zavisi od politike i političkih partija.
Na kraju ću da malo izađem iz ove teme.
Izvinjavam se, još koliko vremena je ostalo poslaničkoj grupi SRS?

Preostalo vreme ću da iskoristim da ukažem na još jedan primer. To je primer udarnih rupa na autoputu od Velike Plane do Beograda. Za ove dve godine, koliko svakodnevno prelazim ovu relaciju, identifikovao sam desetak udarnih rupa i svaki put kada putujem ovom relacijom pitam se da li ljudi iz Direkcije za puteve i ljudi iz "Srbijaputa" da li koriste autoput.
Zanima me kada vozač vozi 120 kilometara na sat, naiđe na takvu rupu, ona predstavlja opasnost i po vozača i po vozilo, i zanima me šta treba da se dogodi pa da odgovorni ljudi odvoje jedan kamion, trojicu radnika, 500 kilograma asfalta i presvuku ove rupe?
Preostalo vreme koje mi je ostalo iskoristiću da častim ministra i njene saradnike, da im ostane što više vremena da utvrde činjenice vezane za veliku podvalu o lažnom atentatu na Tomislava Nikolića, podvalu kojoj se smeje cela Srbija.

Dame i gospodo, osnovna svrha ovog zakona jeste da uredi stanje u oblasti trgovine, da vlasnicima trgovačkih radnji obezbedi bolje uslove za poslovanje, da potrošačima obezbedi kvalitetniju uslugu i robu, a radnicima koji rade u trgovačkim preduzećima bolje radne uslove.
Govoriću o ove poslednje dvije kategorije. Što se potrošača tiče, trenutno ekonomsko stanje u Srbiji je takva da većini njih samo Bog može pomoći. Činjenice govore da je broj kupaca koji ulaze u prodavnicu svakog dana sve manji, a da je broj onih nesrećnika koji u potrazi za hranom i drugim stvarima preturaju po kontejnerima, po otpadima svakog dana sve veći.
Prema zvaničnim podacima, više od pola miliona ljudi u Srbiji živi ispod granice siromaštva. Ljudi bukvalno nemaju šta da jedu. Od toga svaki osmi između 60 i 70 hiljada preživljava zahvaljujući narodnim kuhinjama.
Ovo govorim da bih istakao podatak da se ovaj zakon na njih ne odnosi, jer kao većina drugih zakona koje usvajamo neće imati nikakve posledice po njihov životni standard, po njihov način života. Jednostavno oni nemaju novca da bi mogli da kupuju i trguju, tako da nisu kvalifikovani da bi se mogli podvesti pod onu kategoriju potrošača, kako stoji u ovom predlogu zakona.
Da bi se to promijenilo, da bi njima, a i ostalim građanima Srbije bilo bolje neophodno je pokrenuti privredu i otvoriti nova radna mjesta. Međutim, svedoci smo da ni jednog ni drugog nema ni na vidiku. Umesto novih radnih mesta i ispunjavanja starih obećanja, građani od aktuelne vlasti dobijaju nova obećanja.
Podsećam da uoči predsedničkih izbora 2007. godine sadašnja vlast je obećala da će, ukoliko dobije poverenje građana, zaposliti više od 200 hiljada ljudi. Uoči parlamentarnih izbora 2008. godine to obećanje je takođe ponavljano, a kao rezultat imamo činjenicu da je posle dvije godine rada ove vlade bez posla u Srbiji ostalo više od 200 hiljada radnika.
Osim smanjenja kupovne moći građana, sadašnje loše stanje u oblasti trgovine u najvećoj meri je posledica loše pogrešne privatizacije i pogrešne spoljnotrgovinske orijentacije u našoj zemlji. U procesu privatizacije većina trgovačkih preduzeća i lanaca postalo je vlasništvo nekolicine ljudi, raznih Miškovića i Subotića, koji su tako obezbijedili potpuni monopol na srpskom tržištu, što im omogućuje da sami diktiraju cene i da određuju sopstveni profit. Mogu da zarade onoliko koliko požele.
Ovakvom privatizacijom uništeno je nekoliko hiljada malih i srednjih trgovačkih preduzeća, a bez posla je ostalo nekoliko desetina hiljada ljudi.
Druga greška je potpuno otvaranje srpskog tržišta pre svega za tekstilnu, prehrambenu i tehniku, robu iz inostranstva, a bez da su ustanovljene mere zaštite za domaće proizvode. Ovde pre svega mislim na poljoprivredne proizvode. Kao posledicu imamo činjenicu da u prekomjernoj mjeri uvozimo prehrambene proizvode iz inostranstva.
Ovde imam jedan papir Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede od 17. februara 2009. godine u kojem se kaže da je prošle godine Srbija uvezla mesa u vrednosti od 65.325.000 dolara, sad idu još zanimljiviji podaci, paradajza 25.530 tona u vrednosti 24.000.000 dolara, šargarepe 2.280 tona u vrednosti 768.000 dolara, pazite, Srbija uvezla 3.600 tona krompira u vrednosti od 831.000 dolara, jabuka smo uvezli samo 16.780 tona i zato platili od 7.000.000 dolara, a šljiva 580 tona odnosno 280.000 dolara.
Ove posledice ću ilustrovati jednim primerom iz tekstilne industrije. Vi znate da je Srbija imala izuzetno jaku tekstilnu industriju u kojoj je radilo 200.000 ljudi. Proizvodi srpske tekstilne industrije su bili izuzetno cenjeni, konkurentni na svim tržištima sveta. Od kako smo se otvorili, za posledicu imamo da srpska tekstilna industrija praktično ne postoji.
Iskoristiću ovu priliku da kažem i nekoliko reči o položaju radnika koji rade u trgovačkom sektoru. U Srbiji u sektoru trgovine radi negde oko 400.000 radnika, od čega najmanje svaki deseti radi na divlje, nije prijavljen, znači nema penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje.
Inače, kada su u pitanju prava radnika, Srbija ne može baš previše da se podiči da su radnici zaštićeni, međutim, stanje nije nigde teže nego što je u oblasti trgovine. Većina radnika u trgovinama radi za izuzetno male plate, koje su ponekad toliko mizerne da zaista vređaju ljudsko dostojanstvo. Ljudi rade bez određenog radnog vremena, bez opisa radnog mjesta, znači, dužni su da rade sve ono što im gazda kaže, ali ljudi nemaju izbora iz razloga što iza njih čeka više od milion ljudi koji žele da zauzmu njihovo mesto.
Navešću nekoliko primera iz opštine iz koje dolazim, iz Velike Plane. Na gradskoj pijaci u Velikoj Plani radnici zarađuju 15.000 dinara za 30 dana rada. Znači, rade svakog dana, uključujući i subotu i nedelju od 6.30 do negde 14.30 časova, zarađuju 15.000 dinara i to se u Velikoj Plani smatra za dobru platu.
U kineskim radnjama, ima ih osam na području opštine, radnici rade za naknadu od 6.000 do 13.000 dinara. Kad sam već kod kineskih radnji, zanimljivo je da tamo radi negde oko 40-50 radnika, a da nema nijednog muškarca, to je verovatno jedan podatak koji bi trebalo izanalizirati zbog čega je to tako, verovatno se tiče uslova rada.
Prije mjesec dana sam govorio o teškim uslovima u kojima rade radnici tri najveća trgovačka preduzeća u Velikoj Plani, to su: "Cmana promet" iz Krnjeva, "Coka" iz Smedereva i "Paks market", mislim da se tako zove, iz Paraćina.
Upravo ću to što sam govorio ilustrovati na primeru "Paks marketa", ako se uopšte to preduzeće tako zove. Ovo kažem iz razloga zato što sam juče razgovarao sa radnicama koje tamo rade i oni ne znaju kako se zove njihovo preduzeće.
Njihovo objašnjenje je sledeće, svakih mesec ili dva dana preduzeće ima određenih obaveza prema državi, prema dobavljačima, te obaveze ne može da ispuni, preduzeće ide u blokadu, blokira se žiro-račun, gazda jednostavno promeni naziv preduzeća i nastavi da radi.
Sad ono što je vrlo zanimljivo, to se tiče radnih odnosa, ali tiče se ove današnje teme, tamo radi desetak radnica i one su imale platu negde oko 15.000 dinara. Prije mjesec dana vlasnik im je otprilike postavio ultimatum da ubuduće moraju da rade besplatno. Kada su ga pitale zbog čega, on je dao sledeće objašnjenje. Utvrdio je da je od nove godine u preduzeću utvrđen manjak u toj prodavnici od 800.000 dinara, čini mi se, nemojte me držati za reč, i on traži da svi zaposleni to nadoknade solidarno.
To bi se u neku ruku i moglo prihvatiti, međutim, problem je u tome što on traži da u nadoknađivanju manjka ravnopravno učestvuju i one radnice koje su tu radile od 1. januara do danas i one radnice koje tu rade tek dva mjeseca.
Radi zaštite radnika, prije svega u oblasti trgovine, mi smo od nadležnog ministarstva tražili da se jedan od inspektora rada koji imaju sjedište u Smederevskoj Palanci, a Smederevska Palanka je neznatno veća od opštine Velike Plane, da se jedan od tih inspektora prebaci u Veliku Planu.
Mi iz opštine smo ponudili besplatnu kancelariju, ponudili smo da tu kancelariju opremimo kompjuterom, telefonom, da snosimo sve troškove rada, čak smo ponudili da platimo troškove svakodnevnog prevoza, međutim, nismo naišli na razumevanje.
Evo, još jednom apelujem i na ministra Milosavljevića da uloži svoj autoritet u Vladi da se ovaj problem riješi jer bez stalnog prisustva inspektora rada u Velikoj Plani, radnici o kojima sada govorim jednostavno nemaju osnova da vjeruju da će njihov položaj biti bolji nego što je sad.

Dame i gospodo, dobro je što je Vlada prihvatila ovaj amandman Lidije Dimitrijević, zato što se zakonskim rešenjem koji ona predlaže štite prava radnika i smanjuje se mogućnost poslodavcima da, pozivajući se na nove zakonske okolnosti, nastave sa otpuštanjem radnika.
Kao dokaz da je ovo preventivno rešenje dobro i neophodno, podsetiću samo na podatak da su Boris Tadić i Mlađan Dinkić pre poslednjih izbora obećali da će za četiri godine svoje vladavine zaposliti više od 200.000 radnika, a da je za samo dve godine njihove vladavine u Srbiji bez posla ostalo između 200 i 230 hiljada ljudi.
Koristim priliku da Vladi i ministru Duliću ukažem na dva projekta čija bi realizacija pomogla zapošljavanju građevinske industrije Srbije i, u svakom slučaju, omogućila postizanje svrhe ovog zakona.
Gospodine Duliću, prvi projekat (gospodine ministre, obraćam se vama; hvala) na koji vam skrećem pažnju je rekonstrukcija regionalnog puta između Velike Plane i Smederevske Palanke u dužini od 11 km. Put se već 20 godina nalazi u nepodnošljivom stanju. Tamo ograničenje brzine uopšte nije potrebno, zato što svako ko vozi brže od 50 km, rizikuje da ostane bez točka i da ostane na putu.
Ovaj put je godinama održavan krpljenjem rupa. Međutim, inspekcija Direkcije za puteve je više puta utvrdila da samim krpljenjem više nije moguće put držati u funkciji i da je neophodna njegova totalna rekonstrukcija, uključujući i presvlačenje cele saobraćajnice novim slojem asfalta. Inače, ova saobraćajnica se već godinama nalazi u planovima rekonstrukcije, predviđena je i ovogodišnjim programom "Srbijaputa", međutim, svake godine se sve završi po onoj narodnoj – obećanje ludom radovanje.
Ovaj put je, inače, vrlo frekventan. Povezuje dve opštine, Veliku Planu i Palanku, 100.000 ljudi. Svakodnevno više stotina radnika i đaka putuje iz jednog u drugi grad. U Smederevskoj Palanci se nalazi centralna bolnica za ovo područje koju svakodnevno posećuje nekoliko stotina ljudi iz Velike Plane.
Uz sve to, put se nastavlja jednim delom prema Mladenovcu i Beogradu, a drugim delom prema Topoli i Aranđelovcu. Takođe je utvrđeno da većina vozača kamiona koji idu prema Smederevskoj Palanci i centralnoj Srbiji koriste put između Velike Plane i Smederevske Palanke kao najbržu i najbližu vezu sa Koridorom 10 i auto-putem.
Vrlo je važna činjenica da veći deo ovog puta, negde oko 80%, prolazi kroz gusto naseljeno mesto Bresje, u dužini od pet kilometara, tako da praktično predstavlja ulicu za više od četiri hiljade stanovnika i, ovakav kakav je, put objektivno ugrožava bezbednost svih ljudi koji žive u njegovoj neposrednoj blizini.
Inače, projekat rekonstrukcije ovog puta je gotov. Opština Velika Plana je sopstvenim sredstvima uradila sve pripremne radove, urađena je kanalizaciona mreža, regionalno preduzeće za puteve je odvojilo sve neophodne kapacitete koji su zakonom predviđeni da bi ona učestvovala u ovom projektu, pa se građani Velike Plane i Smederevske Palanke s pravom pitaju u čemu je problem, zbog čega ih država po ovom pitanju već deset godina tretira kao trinaesto prase.
Tim pre što se, kao što znate, u Srbiji rekonstruišu putevi koji se nalaze u daleko boljem stanju. Stanovnici tih mesta imaju sreću ili nesreću da se kod njih održavaju prevremeni lokalni izbori ili su zavičaj nekog od uticajnih političara.
Drugi projekat na koji želim da ukažem jeste izgradnja Lozovičke petlje na auto-putu Beograd–Niš. U pitanju je projekat čija bi realizacija zaposlila značajne kapacitete građevinske operative, ali, što je još važnije, imala bi izuzetno veliki značaj za razvoj celog regiona.
Prvo što bi se postiglo izgradnjom Lozovičke petlje, znatno bi se olakšao izlaz na auto-put za više od 70.000 stanovnika Smederevske Palanke, Lozovika, Krnjeva, Miloševca, Saraoraca. Takođe, to bi bio najkraći put od Požarevca i istočne Srbije prema centralnoj Srbiji. Sve ovo bi za posledicu imalo ne samo lakše putovanje, nego i znatno jeftinije poslovanje za nekoliko stotina hiljada ljudi, a ono što je najvažnije za nas iz Velike Plane i Smederevske Palanke jeste da bi to, u svakom slučaju, doprinelo razvoju ove dve opštine.
Podsećam gospodina ministra, on je verovatno upoznat s činjenicom da je Prostornim planom opštine Velika Plana predviđeno, takođe je to potvrđeno Strategijom održivog razvoja i Generalnim urbanističkim planom, da se u široj zoni Lozovičke česme izgradi industrijska zona, benzinska pumpa, motel i slični prateći objekti, i to na ovoj desnoj strani auto-puta, od Niša ka Beogradu.
Izgradnja Lozovičke petlje predviđena je i Prostornim planom Koridora 10, ali ukazujem na činjenicu da još uvek nije izgrađena ni projektna dokumentacija. Istina, već nekoliko godina se iz Nacionalnog investicionog plana izdvajaju ne beznačajna sredstva za izradu projektne dokumentacije, ta sredstva se usmeravaju prema CIP-u, međutim, do sada je sve ostalo mrtvo slovo na papiru. Znači, od projektne dokumentacije ne postoji ništa.
Na kraju, ponavljam da bi izgradnja Lozovičke petlje i rekonstrukcija regionalnog puta između Velike Plane i Smederevske Palanke, koji se, još jednom upozoravam, nalazi u nepodnošljivom stanju, imala izuzetan značaj pre svega za ove dve opštine, ali i za celi region i omogućila bi angažovanje značajne građevinske operative, čime bi bila postignuta svrha ovoga zakona. Zbog toga od gospodina ministra očekujem da uvaži navedene argumente (ako ih je čuo, s obzirom da telefonira) i odobri sredstva za ove projekte. Hvala.

Dame i gospodo, kao što je rekao kolega Krasić, stav SRS jeste da srpski vojnici, policajci ne treba da učestvuju u mirovnim misijama u drugim državama. Osnovni razlog jeste taj što se tim mirovnim misijama, čak i kada se one sprovode pod okriljem UN, ostvaruju osvajački interesi SAD i NATO pakta. Najbolji primer i potvrda ove tvrdnje jeste takozvana mirovna misija koju UN, NATO pak i SAD od 1999. godine sprovode na prostoru Srbije, na prostoru Kosova i Metohije. Koji su rezultati te misije, koju su zločinci krstili kao "milosrdni anđeo"? Dvadeset hiljada tona bombi bačenih na srpske gradove i sela, 3.000 poginulih, a među njima 77 dece, oko 14.000 ranjenih, više od 150 porušenih srpskih manastira i crkava, više od 200.000 prognanih, više od 500 porušenih ili oskrnavljenih srpskih grobalja i crkvišta i, kao krajnji rezultat, okupirano KiM.
Mirovna misija UN i NATO pakt praktično drže pod okupacijom deo teritorije Republike Srbije, a Srbija šalje svoje vojnike da za račun NATO pakta i SAD okupiraju neke druge države i narode. Mi na taj način rasterećujemo NATO pakt i posredno doprinosimo okupaciji teritorije sopstvene države. Izgleda potpuno nemoralno, a pomalo i nenormalno. Pazite, okupirana država daje sopstvene vojnike da učestvuju u okupaciji nekih drugih država. Podsećam vas da je Srbija već imala jedno takvo iskustvo, pre 600 godina, u vreme despota Stefana Lazarevića, Srbija je dala vojnike da ratuju za račun sultana Bajazita. Međutim, od tada je prošlo 600 godina, a Srbija bar formalno nije vazal NATO pakta, kao što je postkosovska Srbija bila vazal turske carevine.
SAD, NATO i UN, preko svog kvazisuda u Hagu, tvrde da je odbrana Srbije od agresije NATO bila ratni zločin. Vlast u Beogradu, pri tome, ne mislim samo na ovu sadašnju, nego na sve od 2000. godine do danas, donekle, posredno prihvata taj stav. Zahvaljujući tome, kompletno vojno i političko vođstvo, policijski komandanti Srbije izručeni su Haškom tribunalu, uključujući vrhovnog komandanta odbrane od agresije NATO pakta Slobodana Miloševića, koji je izručen Haškom tribunalu i tamo ubijen. Sve ovo sam rekao da bih postavio jedno ključno pitanje – kako je moguće da je odbrana sopstvene zemlje, sopstvene teritorije, zločin, da nije državni i nacionalni interes, a da je učešće u okupaciji neke druge države mirovna misija?!
Iskoristiću ovu priliku da se osvrnem i na Sporazum o vojnoj saradnji između Srbije i Hrvatske, koji je potpisan u prošli utorak. Ministar Šutanovac je izjavio da je u pitanju istorijski sporazum. U potpunosti se slažem sa gospodinom ministrom. Takav sporazum nije potpisan u istoriji međunarodnih odnosa. Srbija je postala prva zemlja u istoriji koja je potpisala Sporazum o vojnoj saradnji sa državom koja je protiv nje pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu pokrenula sudski postupak, optužujući je da je počinila genocid i agresiju.
Pazite sada jednu situaciju, dve države vode spor pred Međunarodnim sudom pravde, optužuju jedna drugu za najteže moguće zločine, za ubistvo desetine hiljada ljudi, za progon nekoliko stotina hiljada ljudi, za razaranje više od hiljadu gradova i sela, a potpisuju Sporazum o vojnoj saradnji. Zvuči kao jedna neslana šala. Razumem zašto je Sporazum potpisala Vlada u Zagrebu. Oni znaju da Srbija tim sporazumom posredno amnestira Hrvatsku za sve ono što se dogodilo od 1991. godine do danas.

Gospođo Čomić, hvala vam. Vodiću računa o vašoj sugestiji. Jednostavno, radi se o upućivanju naših vojnika u mirovne misije širom sveta i smatram da je deo te politike u svakom slučaju i ovaj vojni sporazum o vojnoj saradnji koji je potpisan sa Hrvatskom.
Suština onoga što sam hteo da kažem jeste da ne razumem koji je državni nacionalni interes Republike Srbije da potpisuje taj sporazum, da potpisuje slične sporazume i da upućuje svoje vojnike u mirovne misije na teritorije drugih država.
Ministar Šutanovac je tom prilikom rekao – ovo potpisivanje sporazuma predstavlja kraj rata. Samo postavljam pitanje – da li je kraj rata i za 2.000 srpskih porodica koje uzalud tragaju za posmrtnim ostacima svojih najmilijih?
Da se vratim na ovu temu upućivanja mirovnih misija u inostranstvo i naoružavanje Vojske Srbije. Pošto je tema vojska, tu je tema i oružje. Imam predlog za ministra i jedno pitanje. O čemu se radi? U utorak, 4. maja, ove godine, protiv Vladana Ilića, vojnog obveznika iz Velike Plane, vlasnika radnje za prodaju pogrebne opreme…

Ako mi dopustite pet rečenica, dva minuta vremena, dovešću u kontekst.
Dakle, protiv navedenog gospodina je podneta krivična prijava zbog nasilja u porodici. Prilikom intervencije kod ovog vojnog obveznika policija je pronašla 12 komada vatrenog oružja. Dovoljno da se naoruža jedna manja vojna jedinica. Ono što je zaprepašćujuće jeste da je čovek za svih 12 cevi imao dozvolu za držanje oružja. Zbog čega ovo govorim? Govorim iz razloga što pretpostavljam da zbog ekonomske situacije u kojoj se nalazimo Srbija ima problema da naoruža ove jedinice koje šaljemo u mirovne misije, pa sam mislio da predložim ministru Šutanovcu da iskoristi ovih 12 oduzetih komada oružja za naoružavanje jedne od ovih vojnih jedinica koje upućujemo u mirovne misije.
Završiću jednim pitanjem, konstatacijom. Kuća ovog gospodina koji je vojni obveznik, proverio sam, Vojske Srbije, nalazi se bukvalno uz Dom omladine u Velikoj Plani, u kome se svakodnevno okupljaju na desetine dece. Takođe, ukazujem na činjenicu da je policija u Plani protiv Ilića podnela više prijava za porodično nasilje nad sopstvenim detetom.
Završavam pitanjem – kako je moguće da neko u jednoj civilizovanoj evropskoj državi, koja prihvatajući evropske i svetske standarde upućuje svoje vojne jedinice da uspostave mir širom sveta, dobije 12 dozvola za držanje oružja, odnosno kako je moguće da neko u Ministarstvu odbrane, Ministarstvu policije nije posle petog, sedmog, desetog ili dvanaest zahteva za izdavanje oružja postavio pitanje zašto će jednom čoveku 12 komada oružja? Da li je u pitanju strast, bolest, pripremanje uslova za stvaranje sopstvene vojske ili nešto slično?
Završavam pitanjem i tražim odgovor od ministra Šutanovca – da li je vojni obveznik Vladan Ilić iz Velike Plane, kod koga je pronađeno 12 komada oružja, ratni dezerter i da li je učestvovao na ijednoj vojnoj vežbi? Hvala. Završio sam.

Dame i gospodo, najvažnija promena koju donosi ovaj predlog zakona jeste smanjenje bodova koje će studenti morati da imaju da bi sledeće godine nastavili studiranje na teret budžeta, sa 54 na 48. To je u stvari osnovni razlog zbog kojeg mi usvajamo ovaj zakon.

Mi iz SRS nemamo ništa protiv, nemamo ništa protiv da se taj broj bodova prepolovi. Naš stav je da država treba da obezbedi besplatno studiranje svim onim studentima koji redovno i na vreme daju ispite i školske godine. Međutim, problem je u tome što se ovo pitanje koristi u političke svrhe, što je već godinama predmet trgovine između Vlade Srbije, između vladajućih stranaka i različitih studentskih organizacija.

Iz tih čisto političkih razloga izmene Zakona o visokom obrazovanju su postale redovna pojava, sezonska pojava kao sezonski grip. Na kraju jedne ili početkom druge školske godine Vlada i Skupština popuštaju pred zahtevima studenata, smanjuju kriterijume koji su im potrebni za nastavak studiranja.

Suštinsko pitanje jeste – da li se na ovaj način poboljšava stanje u visokom obrazovanju? Jasno je da se ne poboljšava, naprotiv, snižavanje kriterijuma studiranja dovodi do toga da se snižava i kriterijum znanja, da se snižava nivo znanja koje studenti nose sa sobom kada završe fakultet i kada odu na svoja radna mesta.

Ova država se ponaša neodgovorno zato što čini medveđu uslugu studentima, kao da joj nije važno da ima dobre studente, da ima dobar univerzitet, nego da ima mirne studente i miran univerzitet. Vladi je važnije da nema demonstracije studenata ispred zgrade Vlade i parlamenta, nego da li će sutra ti studenti postati dobri stručnjaci i biti od koristi ovom društvu.

Nikada u životu nisam igrao loto ili sportsku prognozu, ali nudim opkladu da ćemo dogodine, negde, u ovo doba na dnevnom redu Skupštine ponovo imati predlog zakona o izmenama Zakona o visokom obrazovanju.

Ubeđen sam da će tada kvota od 48 bodova biti oborena na 45 ili 40 bodova, sve zavisi od toga šta studenti budu tražili. Zbog čega ovo tvrdim? Zbog toga što su u proleće 2012. godine redovni parlamentarni i lokalni izbori i vladajuće stranke će ispuniti sve zahteve da bi dobile podršku studenata i članova njihovih porodica.

Umesto što predlaže ova ad hok rešenja, Vlada bi trebalo da predloži dugoročna rešenja koja će zaista poboljšati kvalitet visokog obrazovanja u Srbiji. Jedno od tih rešenja trebalo bi da bude i pooštravanje kriterijuma za otvaranje privatnih visokoškolskih ustanova. Svedoci smo činjenice da u poslednjih nekoliko godina fakulteti i više škole u Srbiji niču bukvalno kao pečurke posle kiše. Mislim da nema u Srbiji opštine u kojoj ne postoji jedan fakultet, viša škola ili istureno odeljenje fakulteta ili više škole, a već imamo nekoliko slučajeva da su i seoske sredine postali rasadnici akademskih građana.

Ako se otvaranje fakulteta i viših škola nastavi ovim tempom, za nekoliko godina ćemo imati situaciju da u ovo doba kada se objavljuju konkursi imamo javne pozive studentima da upisuju muzičku akademiju "Slavica Ćukteraš" u Četerežu, ekonomski fakultet "Tihomir Stojković Tika – Špic" u Stajkovcu i slično.

Zagovornici otvaranja fakulteta i njihovih isturenih odeljenja tvrde kako je to dobro rešenje zato što se na taj način omogućuje studentima da jeftinije studiraju. Tvrdim da to nije tačno. Sav onaj novac koji studenti uštede na ishrani, putovanju, smeštaju, oni kasnije potroše na skupe školarine i na kupovinu ispita. Čitava Srbija zna jednu činjenicu – da se na većini tih fakulteta i viših škola ispiti ne polažu znanjem, već parama. Svako od nas pojedinačno zna bar neki slučaj i na Beogradskom, i na Novosadskom, i na Niškom univerzitetu da je neko položio ispit tako što ga je kupio.

Cela Srbija je već dve godine svedok ovoga što se događa na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, organizovana prodaja ispita u kojoj je učestvovalo nekoliko desetina profesora. Sada se postavlja pitanje – ako se ispiti masovno prodaju na najprestižnijem fakultetu, jednom od četiri državna univerziteta, šta se onda događa na fakultetima u Varvarinu, Smederevskoj Palanci ili Lešku? Nije teško pretpostaviti.

Ono što je mene zaprepastilo, osim načina na koji je materijal dostavljen, jeste činjenica da se u akciju dodvoravanje vlasti uključio i rektor Beogradskog univerziteta prof Branko Kovačević. U izjavi koju je objavio B92, pre nego što je ova sednica i zakazana, dakle, pre nego što se znalo da će se ova tema naći na dnevnom redu, rektor apeluje na poslanike "da se uozbilje i što pre usvoje zakon". Ovde je rektor, prvo, zaboravio svoje nadležnosti a, drugo, promašio adresu. On je svoj apel trebalo da uputi Vladi Srbije. To je prvo. Drugo, njegov posao nije da uozbiljuje parlament nego da uozbiljuje studente, da malo više uče a manje mitinguju.

Predlog zakona još nije stigao u skupštinsku proceduru, poslanici ga još nisu ni videli, a rektor univerziteta, koji na valjan način obavlja svoj posao, ne obezbeđuje da mu studenti uče, drži lekcije Skupštini i poslanicima.

Na kraju, da se osvrnem i na određene primedbe koje se odnose na primenu ili nepotpunu primenu odredaba Bolonjske deklaracije. Stav SRS jeste da je ''bolonjski sistem'' jedna velika podvala, a njegovo prihvatanje jedna velika greška koja će imati pogubne posledice po srpsko društvo, posebno po naše buduće generacije. Mi smo imali sistem obrazovanja koji nije bio idealan, ali je, u svakom slučaju, bio bolji od ovoga što sada imamo. Napustili smo taj sistem, zaputili se prema toj famoznoj ''Bolonji'', zastali negde na pola puta i sada se nalazimo kao guske u magli, ni tamo – ni ovamo, negde na stranputici. Ovo što sada imamo najviše podseća na jedan eksperiment koji je pre 30 godina sprovodio Stipe Šuvar. Stariji poslanici se sećaju čuvenih škola koje su po njemu dobile naziv "Šuvarice".

Kakva konfuzija je stvorena ovim reformama, kako ih vi nazivate, govori i činjenica da ima ljudi koji su završili fakultete i više škole, a budite ubeđeni, neki dan sam prisustvovao jednom razgovoru gde sam video jedan takav slučaj, ne znaju koje zvanje imaju. Uspeju ljudi da završe fakultet, smatraju da imaju jednu diplomu i prisustvovao sam razgovoru gde dvojica ljudi koji su završili visoku školu raspravljaju između sebe koje zvanje trenutno imaju.

Iz ove situacije postoji samo jedan izlaz – da Ministarstvo prosvete okupi sve umne ljude sa ciljem da na osnovu naših i tuđih iskustava osmisle jedan dobar sistem obrazovanja, sistem visokog obrazovanja i obrazovanja uopšte, koji će omogućiti da imamo dobre studente, dobre učenike koji će se ponovo sa najvećih i najprestižnijih svetskih takmičenja vraćati kao pobednici i da naši stručnjaci ponovo budu cenjeni i traženi širom sveta. Ako nam sistem obrazovanja bude dobar, ako bude proizvodio dobre stručnjake, niko u svetu neće pitati kako se taj sistem zove.

Na kraju, da još jednom podvučem, SRS nema ništa protiv toga da se smanji broj bodova koji je studentima potreban da bi sledeću godinu studirali na teret budžeta, nemamo ništa protiv da studiranje bude besplatno, ali smo protiv toga da se to koristi u političke svrhe, kao politička trgovina i da to radimo svake godine. Hvala. (Aplauz)

Dame i gospodo,  predložio sam da se u članu 2. reči „tri meseca“ zamene rečima „devedeset dana“. U odgovoru koji je potpisao predsednik Vlade Mirko Cvetković kaže se: „Amandman se ne prihvata iz razloga što se trajanje dugoročnog volontiranja utvrđuje na osnovu broja časova rada na nivou nedelje i kontinuiteta rada koji podrazumeva trajanje rada određen broj meseci (najmanje tri meseca bez prekida). Stoga je iz praktičnih razloga prihvatljivije da se ovaj period utvrđuje prema broju meseci, a ne prema broju dana“.
Moram da priznam, pročitao sam ovaj odgovor nekoliko puta i uopšte mi nije jasno šta je pisac hteo da kaže. Pretpostavljam da je hteo da kaže da je u pitanju jednostavnija, lakša formulacija za izračunavanje broja radnih časova. Međutim, to nije tačno. Broj radnih časova je lakše izračunati na osnovu broja dana nego na osnovu broja meseci. Tri meseca mogu da traju i 89 dana, a mogu da traju i 92 dana.
Još jednom koristim prisustvo gospodina Ljajića da ponovim jučerašnji zahtev da Ministarstvo za rad i socijalnu politiku uputi inspektora rada u Veliku Planu da proveri uslove rada u supermarketima „DIS market“, sa sedištem u Krnjevu, „Paks market“, sa sedištem u Paraćinu i „Coka“, sa sedištem u Smederevu, kao i u kineskim trgovačkim radnjama u Velikoj Plani. Zaposleni radnici u ovim objektima sa kojima sam kontaktirao u poslednjih nekoliko meseci kontinuirano iznose tvrdnje da su izloženi brojnim zloupotrebama koje bi se mogle podvesti pod odredbe zakona o zlostavljanju na radu, koji smo razmatrali u prepodnevnom radu sednice.
Takođe apelujem da Ministarstvo rada i socijalne politike pozitivno reši zahtev opštine Velika Plana da se Velika Plana odredi kao sedište jednog inspektora rada. O čemu se radi? Podunavski okrug ima tri inspektora rada: jedan ima sedište u Smederevu, dva u Smederevskoj Palanci. Smederevska Palanka je jedva nešto malo veća od Velike Plane i zaista nema nikakve logike da se u Smederevskoj Palanci nalaze dva inspektora, a u Velikoj Plani nijedan.
Ministru skrećem pažnju da je opština Velika Plana, u cilju rešavanja ovog problema, spremna da inspektoru rada na raspolaganje besplatno stavi opremljenu kancelariju, da pokriva sve troškove rada te kancelarije i da pokriva troškove putovanja inspektora iz Smederevske Palanke do Velike Plane. Hvala.

Dame i gospodo, biću kratak što se tiče ovog obrazloženja amandmana. Gospodin Martinović je predložio brisanje stava 2. i stava 4. u članu 2. Amandmanom se predlaže da se iz ovih predviđenih odlikovanja briše medalja za revnosnu službu.
Iskoristiću ovu priliku da kažem nekoliko reči o odlikovanjima, o atmosferi u kojoj mi raspravljamo o ovome zakonu. Odlikovanja se dele za razne zasluge, ali po tradiciji, posebno kada je u pitanju tradicija srpskog naroda, dodela odlikovanja je najčešće vezana za posebne i izuzetne zasluge u odbrani zemlje, njenog teritorijalnog integriteta i suvereniteta. Zbog toga ću iskoristiti priliku da javnosti Srbije skrenem pažnju na, po mom mišljenju, zabrinjavajuće i pomalo sramotne okolnosti u društvu uopšte u kojima mi raspravljamo o izmenama Zakona o odlikovanjima.
Ovu raspravu vodimo u situaciji kada se već godinama u Srbiji vodi kampanja protiv većine onih društvenih i moralnih vrednosti koje pojedince ili grupe pojedinaca mogu da inspirišu na podvige za koje se odlikovanja dele i dobijaju, posebno kada je u pitanju odbrana zemlje. Već pet godina, pa i duže, a posebno u poslednjih pet godina intezivno i svakodnevno, od najvećih državnih funkcionera slušamo kako je najveći državni i nacionalni interes hapšenje Ratka Mladića i njegovo izručenje Haškom tribunalu. U pitanju je srpski komandant kojeg, prema svim istraživanjima, prema onome što se može pročitati u medijima, ogromna većina građana Srbije i ogromna većina pripadnika srpskog naroda smatra za nacionalnog junaka.

Dobro. Hvala vam, gospođo Čomić na upozorenju. Govorim o temi odlikovanja i govorim o vrednosnim sudovima, o odlikovanjima i atmosferi u kojoj se država nalazi. Uvažiću vašu intervenciju.
Podsećam da je prošle godine tužilac za ratne zločine izjavio kako je u potragu za preostalim, kako vi kažete, haškim optuženicima uključeno, direktno ili posredno, nekoliko hiljada ljudi.

Dobro. Kako shvatam, suština intervencije je da ubuduće u izlaganju ne pominjem generala Ratka Mladića i to neću činiti. Molim vas da mi omogućite da završim svoju diskusiju na isti način kao i oni koji su govorili pre mene o Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
Pre mesec dana smo ovde u Skupštini Srbije usvojili deklaraciju u kojoj smo osudili stvarni ili lažni, neću da ulazim u to, genocid nad muslimanima u Srebrenici. Podsećam da Skupština Srbije istovremeno nije iskoristila priliku da raspravlja i da osudi zločine koji su u proteklim ratovima počinjeni nad srpskim narodom na prostoru bivše Jugoslavije.

Ako najviše zakonodavno telo jedne države raspravlja o Zakonu o odlikovanjima, smatram da nije promašaj teme ako se razgovara o društvenim i moralnim vrednostima koje jedno društvo treba da neguje da bi pojedinci ili grupe učinile određene društvenokorisne stvari za koje se dodeljuju odlikovanja.
Hoću da građanima Srbije govorim o tome koju poruku šaljemo mladim naraštajima srpskog naroda, koji bi sutra trebalo da brane Srbiju i na bilo koji drugi način zasluže odlikovanja. Ukupnom politikom koju Srbija vodi u poslednjih nekoliko godina mi šaljemo poruku da je odbrana otadžbine vrlo rizična stvar, u pojedinim situacijama može da bude i zločin. Za ratne zločince proglašavamo ljude pre nego što im je počelo suđenje. Moram da ukažem na jednu činjenicu, da upravo general Ratko Mladić ...

Samo hoću da izreknem svoj stav, kada je konkretno ovaj slučaj u pitanju, da je apsolutno nemoralno, da je suprotno domaćem zakonodavstvu, da je suprotno Ustavu, da je suprotno međunarodnom pravu, da je suprotno statutu Haškog tribunala bilo koga protiv koga nije izrečena pravnosnažna sudska presuda nazivati ratnim zločincem.
Vratio bih se ovoj temi, kada su u pitanju odlikovanja i uopšte društvena atmosfera u kojoj raspravljamo o ovom zakonu. Podsećam građane Srbije da se nalazimo u situaciji kada je vladajuća većina (kada govorimo o tome ne mislim samo na Vladu Borisa Tadića, mislim i na one prethodne, od petog oktobra 2000. godine pa do danas) stvorila jednu atmosferu u društvu po kojoj je odbrana Kosova i Metohije bila pogrešna stvar. Od junačke odbrane Kosova i Metohije napravljena je sprdnja.
Zahvaljujući tome, već dve-tri godine glavna tema među nekadašnjim braniocima Kosova i Metohije, među nekadašnjim braniocima Srbije od agresije NATO pakta nije sudbina Kosova i Metohije, nisu junaštva i podvizi koje su pojedinci i vojne jedinice činile u odbrani zemlje, nego naplata ratnih dnevnica. Ratni veterani u Kruševcu, Valjevu i Nišu ne demonstriraju zato što im je otadžbina, zato što im je deo državne teritorije za koji su oni ratovali, deo državne teritorije na kojem su ginula njihova braća okupiran, zato što srpski narod na Kosovu i Metohiji živi u rezervatima poput Indijanaca, u stalnom strahu, već zbog naplaćivanja ratnih dnevnica. Podsećam građane Srbije da su ih naplatili jednom, a sada bi hteli da ih naplate i drugi put.
Postavljam jedno pitanje, nadam se da ima veze sa temom – da li postoji veće moralno posrnuće od toga da potomci Miloša Obilića i kneza Lazara i savremenici majora Milana Tepića zahtevaju da im se plati to što su u trenutku kada je Srbija bila napadnuta branili Srbiju, što su branili Kosovo, Gazimestan, Gračanicu, Lazaricu, što su branili svoju kuću i svoju porodicu? Postoji li veće moralno posrnuće od toga da srpski vojnik tuži svoju državu zato što ga je ona u trenutku kada je bila napadnuta pozvala da je brani, da brani nju i svoju porodicu? Smatram da ne postoji.
Smatram da je ta sramotna politika, sramotna naplata patriotizma rezultat politike vlasti u Beogradu. Ne mislim samo na sadašnju vlast, mislim na sve…

Hvala. Izlaganje ću očigledno morati uskoro privesti kraju.
Jednostavno hoću da kažem na kraju da samo onaj narod koji je branio svoje nacionalne interese ima pravo da očekuje da oni budu odbranjeni. Samo onaj narod koji je branio te interese uspeo je da ih odbrani. Samo onaj narod koji brani svoju državu može očekivati da je odbrani. Bez takvog pristupa, bez takve nacionalne državne politike smatram da Srbiji neće biti potreban ni Zakon o odlikovanjima, ni odlikovanja. Srbija neće imati kome da ih dodeljuje, neće biti kandidata. Hvala vam.