Dame i gospodo narodni poslanici, stvarno nisam imao nameru da se javljam za reč po Poslovniku, prijavio sam se za redovnu diskusiju, ali evo kako vreme odmiče jednostavno nije bila moja želja da se pojavim za ovom govornicom ta koja je odlučila, nego diskusije koje su ovde vođene.
Mnogo je bilo tih diskusija oko procene NIS, koja je njegova vrednost i kako treba da se privatizuje. Najviše zamerki je bilo od strane LDP-a odnosno njihovog predsednika, Čedomira Jovanovića.
Gospodine Jovanoviću, vi biste verovatno NIS da privatizujete kao Sartid.
Vrednost Sartida u privatizaciji je bila neto, kad se odbiju svi dugovi, između 28 i 57 miliona dolara, prema procenama Ekonomskog instituta u Beogradu. Znači, potraživanja Sartida, dugovanja Sartida, imovina Sartida jednako od 28 do 57 miliona.
Gospodine Čedomire Jovanoviću, Vlada kada ste vi bili potpredsednik je prodala Sartid za 21 milion dolara. Na sednici Vlade 31. marta 2003. godine, Vlada donosi odluku kako treba da se privatizuje Sartid. I Đelić je tada bio ministar u toj istoj vladi.
Gospodine Jovanoviću, ono što je takođe zanimljivo jeste i završni račun US stila koji je predat u SAD, koji kaže da je ukupno za Sartid plaćeno 33 miliona dolara, od čega 23 miliona za kupoprodajnu cenu, jer su se kupovala i neka manja preduzeća, čudi me što gospodin Maraš nije nabrajao šta je sve u sastavu Sartida, nije to samo ona željezara ima tu i fabrike lima itd. i Luka u Smederevu i bescarinska zona, da ne nabrajam, ali ono što je najzanimljivije, 6 miliona dolara za proviziju. Za te pare je prodat Sartid. Znači, provizije su od ukupne vrednosti Sartida iznosile skoro jedna petina.
Zašto o tome, gospodine Jovanoviću niste hteli da pričate? Zašto se tada za imovinu Sartida, koja je isto društvena imovina, NIS je državna, i to razdvojte, zašto se niste borili tada, zašto se niste borili za pravo onih radnika koji su radili u Sartidu da dobiju i oni akcije, da budu i oni vlasnici Sartida?
Ne, Sartid je na jedan pokvaren način prodat za 21 milion. Dugovao je domaćim bankama, što domaćim što stranim, 700 miliona dolara. Dug između 21 i 700 miliona vraća vlada Republike Srbije. US stil je dobio čistu situaciju, a radnici su navodno prvo bili izbačeni, a onda zapošljavani, kako se kome svidelo.
Gospodine Čedomire Jovanoviću, vi ste tada bili potpredsednik Vlade Srbije. Odgovorite na ta pitanja. Nemojte nas koji jesmo za ovaj sporazum da posipate pepelom. Vi ste sami dovoljno posuti.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo da kažemo da ova diskusija oko energetskog sporazuma polako ulazi u završnicu. I u toku današnjeg dana naslušao sam se svakojakih, u najmanju ruku, gluposti i to najčešće od stranaka koje su protiv energetskog sporazuma. Tako da je čak i bivši ministar u Vladi Republike Srbije, Vladan Batić pitao zašto je gas jeftiniji u Bugarskoj i u Mađarskoj. Pa, zato što već imaju gasovod. Nemaju provizija. Imaju rentu. To gospodin bivši ministar zna ali se očigledno pravi da ne zna.
Dalje, da li je to krak gasovoda ili magistralni gasovod? Onda se setio gospodin Čedomir Jovanović da pročita član 1. Sporazuma, gde baš piše da je gasovod, i to magistralni, gde je definisano kako će i ko će da odredi kako gas ulazi u državu i na kom mestu će izaći iz Republike Srbije, da li je to međunarodni ili nije.
Da raščistimo, gospodo, Srbija svakako jeste u neku ruku interesantno tržište, ali ne za ovako velike investicije, osim ako još neko ne treba da eksploatiše ovaj gasovod, odnosno da kupuje gas iz tog gasovoda, tako da su sva pitanja da li je to krak, da li se završava samo u Srbiji ili eventualno u Republici Srpskoj suvišna sa aspekta ekonomske tačke gledišta. Znači, ko god da investira ovoliki novac gledaće da mu se višestruko vrati, a da tržište bude što je god moguće više pokriveno.
Čak je primedba bila na kom je jeziku važniji prevod. Razumeo bih da se gospodin Čedomir Jovanović tu pobunio da je Sporazum pisan na srpskom i na engleskom, jer engleski prevod može da se tumači na desetak i više načina. Čak i oni sami tumače ugovore različito, takav im je jezik.
Međutim, ovde je reč o dva slovenska jezika, jedan iz drugog nastaju. Čovek koji nikada nije učio ruski jezik razumeće 80 ili 90% ovog teksta koji je napisan na ruskom, zato što je slovenskog porekla sam jezik. Čak su išli dotle da su tražili da bude pisano na ćirilici, pa srpska verzija jeste napisana na ćirilici, ali najmanje što možemo da očekujemo od Rusa da ugovore pišu na latinici. Naravno da su napisali na svom pismu koje je slično našoj ćirilici.
To je kada neko pokušava da pronađe neku manu nekom sporazumu i da ugrozi ono što je lako odbranjivo. Čak su išli dotle da nam pričaju o privatizaciji, zašto nije tender, zašto nije javna aukcija. Pa to je društvena imovina.
Izađe isto gospodin narodni poslanik, ne zna da je NIS državno preduzeće, nije društvena nego državna imovina. Zna se da posebne odredbe zakona o privatizaciji regulišu način privatizacije državne imovine. Kažem, najlakše je kritikovati nešto čak i kada nemate nekih argumenata za to.
Međutim, da pogledamo malo stvari realnije. Ovaj sporazum i njegove efekte možemo da podelimo u dva dela, na politički i ekonomski. Niko ne može da porekne da ovakav jedan sporazum ima svoju političku težinu. Na prvom mestu Srbija dobija jednog velikog partnera, partnera koji će imati interes kroz svoja ulaganja da brani i interese države u koju ulaže, konkretno interese države Srbije i svakako da jednog tako velikog partnera ne treba terati.
Ne treba zaboraviti ni u tom čak političkom delu da to nije samo partner koji je veliki po teritoriji koju zauzima, po vojnoj sili koja stoji iza njega, već i onom ekonomskom pogledu, da je to sada u ovom trenutku jedna od zemalja koja ima najveću stopu razvoja, da je zemlja koja neprestano beleži rast svoje privredne proizvodnje i da svakako Srbija može nešto od svega toga da iskoristi u narednom periodu, ako se budemo pametno rukovodili načelima, na prvom mestu, zdrave logike, a kasnije državnog i nacionalnog interesa.
Druga politička pogodnost jeste ta da nam olakšava poziciju u pregovorima kojima vi toliko težite kada je u pitanju EU. Imamo veću političku težinu, ozbiljniji smo partner u tim pregovorima, lakše ćemo da ostvarimo neke svoje nacionalne ciljeve, lakše ćemo da zaštitimo neke svoje interese u pregovorima sa EU ako iza sebe imamo jedan ovakav sporazum.
Očigledno je da oni koji napadaju ovaj sporazum oko toga kako je vršena procena vrednosti NIS-a, da li je na ćirilici, na latinici, na ruskom, na srpskom jeziku, žele da Srbija uđe u EU ne na kolenima nego puzeći. Tako oni žele, tako oni to vide. To su oni politički delovi.
Ekonomski deo, to možemo da podelimo na primarne posledice i sekundarne, i jedne i druge su dobre po Srbiju. Primarne, da kažemo da će Srbija da konačno postigne tu svoju energetsku stabilnost. Drugi deo se odnosi da će veliki deo investicija koje bude prolazile i efektive koje budu korišćene za izgradnju gasovoda da budu domaći radnici, domaća preduzeća, neka se neko ne zanosi da će neko za sve poslove da angažuje strane firme, skupo je dopremati radnike, mašine itd, jeftinije je graditi efektivama koje imate već na terenu. Tako da to nekima ne može da bude izgovor da to nigde ne piše. To su primarne.
One sekundarne, da pogledamo to da Srbija u zadnjih skoro 30 godina nije napravila ni jedno jedino elektroenergetsko postrojenje. Neću da ulazim u to da li će da budu pravljene nekakve termoelektrane na gas u Novom Sadu ili na nekom drugom mestu, to ostavljam gospodinu Bajatoviću.
Ali, jedna prosta logika, ako struju zamenimo gasom kao energentom, mnogo jeftinijim na prvom mestu energentom, štedećemo svoj elektroenergetski sistem, biće više električne energije za proizvodnju. Neko se ovde žalio da možemo da napravimo fabrike, ali nemamo struje da im damo.
Ako počnemo da se grejemo na taj gas štedećemo ne samo struju, štedećemo i životnu okolinu, jer grejanjem na gas koristimo fosilno gorivo, ali sa najmanjem stepenom zagađenja čovekove okoline. Znači, štedećemo životnu okolinu, manje ćemo koristiti mazut, manje ćemo koristiti druga goriva koja zagađuju tu istu životnu okolinu.
Takođe, štedećemo i struju, pa zašto da ne, da je više zimi ne uvozimo, a možda ako budemo pametno raspolagali resursima budemo u situaciji da izvozimo.
To su oni efekti na koje se oslanja SRS i koji opredeljuju SRS da glasa za jedan ovakav sporazum, da se konačno u ovom delu Evrope, u ovom delu Balkana prekine dominacija jedne političke, ekonomske i vojne grupacije, da se konačno taj novi bipolarni svet ponovo uspostavlja i da mi iz toga izađemo i zaštitimo svoje nacionalne, državne, ekonomske i druge interese saradnjom i sa Istokom, i sa Zapadom.
Da završim svoje izlaganje o ovoj tački dnevnog reda, samo bih hteo da podsetim ne samo na one istorijske, ali u novijoj prošlosti Ruska Federacija je svakako dala veliki doprinos u ovoj borbi da sačuvamo Kosovo i Metohiju, neki su rekli da će sačuvati.
Mogu da kažem da su uradili sve da ga sačuvaju, možemo samo mi da ga izgubimo ako potpišemo i priznamo nezavisnost Kosova, još uvek je sve u našim rukama, a to baš zato što je Ruska Federacija najavila veto ukoliko pokuša neko da prizna Kosovo i Metohiju kao nezavisnu državu u Ujedinjenim nacijama.

Dame i gospodo narodni poslanici, mogu da kažem da već drugi dan slušam pojedine narodne poslanike koji zdušno podržavaju ovaj sporazum sa EU. Što je najgore, ne samo da daju tu podršku, nego izmišljaju, sanjaju, stvaraju neku utopiju u Srbiji koja više ne postoji.
Evo, jedna naša koleginica izađe za ovu govornicu pa kaže da otkad su došle na vlast demokratske stranke 5. oktobra koristimo fondove EU, da smo dobili neke milijarde evra, da smanjujemo nezaposlenost, a dovoljno je samo da odete na sajt Republičkog zavoda za statistiku i utvrdite koliko ima stvarno nezaposlenih i da li je to manje ili više nego 5. oktobra 2000. godine.
Kažu da dobijamo strašno povoljne kredite i zajmove od EU. A to kaže neko ko se u kredite, bankarstvo i finansije uopšte ne razume. Pošto znam da često putuju po inostranstvu, neka pogledaju izloge banaka pa će u tim izlozima da vide da su krediti koje dobijaju građani EU, investicioni krediti, daleko povoljniji nego ovi koje dobija država, koja ima daleko čvršće obezbeđenje da će vratiti taj kredit. Pošto znam da su i to videli, sigurno mogu sa ove govornice da kažem da lažu za sve što kažu kada je u pitanju hvala za Evropsku uniju.
Kažete - pravo, reforme pravosuđa, hoćemo njihove standarde. Neki od poslanika ovde izađe i kaže da je inkvizicija bila i ukinuta u srednjem veku. Ko to izmisli? Evo vam inkvizicije u Hagu. Šta je to ako nije inkvizicija? Je l' takav sistem prava i vrednosti hoćete da donesete u Srbiju vi iz ''evropskog bloka'', kako sebe nazivate, a mi dodajemo ''lopovskog''?
Kažete - administracija. Hajde da pogledamo tu administraciju, koja je od 5. oktobra toliko narasla, da je veća od administracije SFRJ, a morate da se složite da je to bila daleko ozbiljnija država nego što je sada Srbija koju vi vodite. Napunili ste sve zgrade, nemate više gde da sedite u administraciji. Napunili ste i Palatu federacije, i zgrade u Nemanjinoj, uzimate i zakupljujete zgrade iz lokalnih samouprava da biste svoje tetke, stričeve i koga sve već pozapošljavali, izmišljate i otvarate agencije na sve strane.
Je l' to smanjenje administracije, smanjenje troškova koje nam nudi EU? Osnovali ste agenciju za osnivanje agencija. Sramota. Za ovaj napaćeni i osiromašeni narod, sramota. Ali, o tim ekonomskim stvarima i sporazumu pričaćemo kad budu u pitanju ove kontragarancije i međunarodni sporazumi koji se ne tiču ove tačke dnevnog reda.
Da počnemo iz početka, kada je ovo sada po meni mnogo važnije nego taj finansijski pogled na ovaj sporazum, a to je KiM. Mnogo je ovde govornika izašlo i čudilo se kako to da su neki promenili svoj politički stav pa smatraju da sporazum sa EU, ovakav kakav jeste, ne treba potpisati a učestvovali su u izradi tog sporazuma.
Ne mogu da kažem da nije tačno da su učestvovali, ali tada nije bila proglašena samostalna država Kosovo i Metohija. Tada EU nije priznala samoprozvanu, jednostrano proglašenu državu Kosovo, lažnu državu. To je taj razlog.
I zašto, kada izađete za ovu govornicu, ne pođete od te pretpostavke? Ili vas je strah pred građanima Srbije za ono što radite, pa iz tog straha nastavljate da lažete?
Isto tako mogu da kažem da je laž da EU nije priznala KiM. Možda sa pravno-formalne strane nije, ali sa one suštinske i te kako jeste. Jer, ko je osnovao Euleks? Evropska unija. Gde je Euleks? Na Kosovu. Je l' suprotno Povelji UN i Rezoluciji UN preuzima nadležnosti administracije UN? Preuzima. Sa kojim ciljem? Sprovođenje plana Martija Ahtisarija. Koji je cilj plana Martija Ahtisarija? Nezavisnost Kosova. Ko to daje nezavisnost Kosovu ako ne EU zajedno sa SAD? Što zabijate glavu u pesak kao noj kod te činjenice?
Ali, hajde da kažemo jaka je Evropska unija, jake su i SAD, teško je boriti se protiv njih, mada vi to i ne pokušavate, ali ne mogu da se ne zapitam i ne načudim zašto makar jednom, dok je pripremana nezavisnost Kosova i dok ste pravili ovaj sporazum, bar neko od vas iz DS nije rekao, makar i lagao Evropsku uniju - ukoliko priznate KiM zahladneće odnosi između Srbije i EU. Vama to nije padalo na pamet. Vi ste trgovali, gospodo. Samo, umesto da kupujete, vi ste prodavali. Umesto da kažete - koliko košta da KiM ostane u sastavu Republike Srbije?, vi ste rekli - koliko dajete da se odreknemo KiM? To je vaš problem, gospodo iz demokratskog, lopovskog, evropskog bloka.
Kada je u pitanju EU, pitam ja vas - šta smo mi to dobili od njih za sve ove godine? Novac? Ne sećam se, osim ovih čudnih kredita. Bombe? Da, jer je većina članova EU učestvovala u NATO agresiji na Srbiju 1999. godine. Otimanje Kosova? Naravno. Sankcije devedesetih, čak i kad nisu postojale sankcije UN, opet od strane EU. Dobili smo ubijanje Srba u Haškom tribunalu.
Prvo ste zajedno sa tom istom EU, sa Tužilaštvom Haškog tribunala, napisali optužnicu protiv predsednika SRS prof. dr Vojislava Šešelja, a sada vam smeta kako se brani, sada zajedno sa njima pokušavate da mu nametnete branioca, tako da u ovom trenutku u Hagu, zajedno sa vama, Tužilaštvo vrši pokušaj ubistva predsednika SRS. I zato zabijate glavu u pesak.
Ljudi, koliko god da nekog ne volite, koliko god da vam je vlast slatka, nemate pravo, samo zato što neko misli drugačije od vas ili zato što je opasan po vašu vlast, da ga ubijate. Ali, to je vama svojstveno. Vi vlast volite više nego išta, verovatno zbog novca i privilegija koje ta vlast donosi.
Šta još imamo od EU? Evo, izađe ovde koleginica koja je, kaže, iz najevropskijeg dela Srbije. Taj najevropskiji deo Srbije treba da proglasi neki nov statut, pa da dobije svoju vladu, pa treba da dobije svoje ministre u vladi, pa će imati pravo da ih neko predstavlja i zastupa u svetu, pa kaže - to je decentralizacija.
Što takva decentralizacija nije u Americi? Što takva decentralizacija nije u Nemačkoj, što nije u Austriji? Decentralizacija nije to što pričate i što piše u tom statutu. Dobijate obeležja države. I nije tačno da neki drugi nisu mogli i nisu konkurisali kod raznih fondova. Nije to privilegija regija i pokrajina, nego sposobnih ili nesposobnih, lepih i onih drugih.
Kad pogledamo šta se sve sa nama dešavalo u ovih 15 i više godina, mi EU nećemo da vidimo onako kako nam je vi predstavljate. Jer, rasparčavanje Srbije se nastavlja, prvo kroz KiM, statut Vojvodine koja već dobija oblike državnosti, evo neke kolege ovde već predstavljaju nekakvo ''istočno Kosovo'', mislim na južni deo Srbije, ima problema u Raškoj oblasti i, ako stignemo neke godine do EU, bojim se da ćemo biti svedeni na ''beogradski pašaluk'', ako i to ostane od Srbije.
Ono što još znam je da će primenom ovog sporazuma mnogi radnici ostati bez posla, jer ono malo fabrika koje su uspele da prežive krizne štabove ''žutog preduzeća'' i haotičnu privatizaciju izgubiće tržište koje kako-tako uspevamo da odbranimo raznim carinama. Doći će ovde jeftinija roba sa Zapada. Neko kaže to je dobro, ja kažem da nije jer mi našu robu nećemo više da proizvodimo, nećemo da prodajemo. To što, kako kaže gospodin ministar Božidar Đelić...
Gospodine ministre, je l' vama danas dobro? Juče sam se stvarno zabrinuo za vaše zdravlje ovde. Znam, da nas nema, vama bi mnogo bolje bilo, ali je nažalost drugačije.
Čuo sam od gospodina ministra nešto, stvarno sam se iznenadio kad je rekao - hoće li naša građevinska preduzeća da učestvuju na međunarodnim tenderima. A znamo, kada je ovde bilo priče o izgradnji autoputa, da ćemo mi tu učestvovati samo nekih dvadesetak, trideset posto jer za tol'ko imamo građevinsku efektivu. Ili je možda mislio na ''Difens roud'', zaštićenog svedoka Čumeta i ovo drugo društvo, da će oni možda po svetu da učestvuju, verovatno jeste.
Znači, bojim se da ćemo u EU stići kao ''beogradski pašaluk'', ako i to sačuvamo, a izgubićemo naše fabrike, izgubićemo naše njive, izgubićemo naše šume. U EU ćemo verovatno moći da idemo samo kao turisti, i to mali broj vas iz ''žutog preduzeća''. Ostatak Srbije niti će moći da ide tamo, ni da traži posao, ni kao turisti, jer ste sve čega ste se uhvatili, upropastili.
Još jednom vas molim da dobro razmislite o amandmanu koji je podneo gospodin Tomislav Nikolić na ovaj sporazum. Kada sve ovo što se nama sada dešava, ako počne i krene po lošem, da vam bar savest bude čista, da ste uradili sve što je u vašoj moći, da nas nažalost jedan ovakav scenario ne zadesi.

Dame i gospodo narodni poslanici, mogu da kažem da već nekoliko meseci unazad Srbija ulazi u jednu pravu diktaturu. Ono što se desilo 29. samo je rezultat jedne diktature.
Hajde da pogledamo i analiziramo događaje pre 29. jula i kako je došlo do mitinga SRS-a na Trgu Republike. Došlo je tako što je Radovan Karadžić otet još u petak, a njegov nestanak, odnosno hapšenje, obelodanjeno tek u ponedeljak, ali posle prekida rada sednice Skupštine Srbije. Zašto? Zato što je Skupština Srbije, kako god ovi koji su sada na vlasti hteli da prikažu da je njen osnovni zadatak da donosi zakone, javna govornica na kojoj se, u stvari, vodi javna debata. Za ukidanje jedne javne govornice, kao što je Skupština, ne možete da kažete da nije diktatura.
Idemo korak dalje. Svi mediji, elektronski, radio, štampani, čast izuzecima, takođe su pod direktnom kontrolom Borisa Tadića i DS-a. Šta ostaje opoziciji? Ostaju trgovi, ostaju ulice, ostaju mitinzi. Kako da izrazi svoje nezadovoljstvo? Kako da kaže da se ne slaže s onim što radi diktator Boris Tadić? Kako da okupi ljude koji ne misle isto kao diktator Boris Tadić, nego na trgovima i ulicama? Ali, ni to ne odgovara diktatoru Borisu Tadiću.
Ne sme niko da priča protiv diktatora Broza Tadića. Ne sme niko drugačije da misli od diktatora Borisa Tadića i ne sme niko da radi ono što mu Boris Tadić ne kaže. Zato je policija inscenirala, izmislila sukob i napala građane koji su prisustvovali mitingu.
Nemoj da se neko pravi lud da kaže da je SRS organizovala miting da bi rušila Beograd. Ne bi dolazili iz čitave Srbije, s golim rukama, iz Srpske Krajine, iz Republike Srpske, iz srpske Crne Gore. Ne bismo dolazili s golim rukama da smo hteli da se tučemo i bijemo s policijom i rušimo Beograd. Jedini krivac jeste policija. Nemojte da pokušavate da nam prikažete kako nisu mogli da izoluju tih 50-60 ili 100 huligana. Kažete - policija je povređena. Ne kažem da, možda, nije bilo i toga, ali postavljam pitanje, koji su to policajci koji su iz čistog mira napadali žene, napadali penzionere, napadali novinare, na kraju, napadali i ostale koji su bili na mitingu, koji su mogli, ali nisu pružali nikakav otpor?
Dame i gospodo iz vladajuće većine, iste one što su 5. oktobra palili Skupštinu, što su prebijali one koji ne misle kao vi, obukli ste u žandarmerijske uniforme i poslali na narod. Kada diktator počne da bije narod, onda to nije samo diktatura, nego i tiranija, dame i gospodo.
Primetio sam, kad god neko spomene smrt Ranka Panića i kada kaže da veliki deo odgovornosti snosite i vi, neke uzdahe, ali ne žalosti, nego kao da ste oduševljeni što je neko ubijen. Još kada to neko kaže, maltene ga prozivate. Kolega, možete da mašete, gledao sam šta radite. Primetio sam i koji su. To su isti oni koji su u vašim redovima, ali pokazuju svoje lice i vama, koji su pevali u ovoj istoj Skupštini Srbije u martu 2003. godine, kada je izabrana Vlada Zorana Živkovića, a samo nekoliko dana pre toga ste sahranili Đinđića. Eto, kakvi ste ljudi. Kakvi ste vi, takav vam je i Tadić i nemojte da se žalite zbog toga.
A vi, gospodo iz SPS-a, koji sedite ovde, ali i oni u Nemanjinoj i u ostalim ministarstvima, da li ste stvarno sigurni i ubeđeni da ste tukli samo one koji su iz SRS-a, iz DSS-a, iz NS-a? Jeste li sigurni u to? Tukli ste i vaše, one koji su glasali 11. maja za vas. One koje ste prevarili, tukli ste sada. Možda su bili spremni tu prevaru da vam oproste, ali ovo sada više neće. Zahvaljujući tim i tim koje ste tamo, na Trgu Republike, 29. tukli, sada ste u poslaničkim klupama i u Vladi Republike Srbije. Toliko o vama.
Mnogo je bilo polemika o srpskoj kletvi. Gospodo, zar se vi plašite toga? Na Vidovdan ste isporučili bivšeg predsednika Srbije i SRJ Slobodana Miloševića. Na Vidovdan2003. ste isporučili i Šljivančanina. Od čega se vi plašite? Vi ste toliko grešni da vama više nijedna jedina kletva ne treba.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povrede Poslovnika, čl. 101, 104, 105. i 106, od potpredsednika Narodne skupštine Gordane Čomić, a od predsednika član 104. Pošto imam malo više članova da reklamiram koji su prekršeni, molio bih da to predsedavajuća uzme u obzir prilikom određivanja ova famozna tri minuta, mada ću pokušati da budem što je god moguće kraće, a smatram da je predsednik Narodne skupštine prekršio član 104. stav 1. da su narodni poslanici dužni da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine.
Zašto je došlo do kršenja Poslovnika? Zato što je ovlastila potpredsednika Narodne skupštine Gordanu Čomić da vodi nastavak sednice Skupštine Srbije. Time nije poštovala dostojanstvo Narodne skupštine, a pokušaću da objasnim poslanicima i predsedavajućoj zašto.
Prvo, zato što kada god se neki od poslanika javi da reklamira Poslovnik, insistira se na tri minuta. Četiri minuta i deset sekundi, vreme se zaključuje, mikrofon se isključuje.
Onda Gordana Čomić, smatrajući da smo svi mi ovde kompletni idioti, počinje da obrazlaže kako Poslovnik nije prekršen i to traje često i po deset minuta. Ako nešto hoće da nam objasni, neka siđe za ovu govornicu, kao i svi ostali, tri minuta i ni sekunda više.
Ta ista Gordana Čomić je bila potpredsednik Narodne skupštine od 2001. do 2004. godine. Zlatna vremena sumraka demokratije, sada ću da vam kažem i zašto.
Prvo, da vas podsetim da je to bio period kada ste uveli po Poslovniku da se narodni poslanici kažnjavaju novčano. To je bio period kada ste uslovljavali da opozicija mora da učestvuje u radu Skupštine i da vam daje kvorum, iako to nigde u svetu nije obavezno. To je sumrak demokratije, ako niste znali.
Drugo, uvodili ste ovde, prilikom oduzimanja reči, isključenje iz rada sednice. Poslala je policiju koja se tukla sa poslanicima, čak prilikom izbacivanja poslanika lomili su ovde inventar, baš ova klupa pored koje sedi gospođica Lidija Vukićević. Baš tu je klupu policijsko obezbeđenje ovde lomilo da bi izbacilo određene poslanike.
U svemu tome učestvovala je i gospođa Gordana Čomić. Hoćete li još o njoj da pričam? Hoćete da pričam o tome kako je uvedeno vanredno stanje? Ko je u tome učestvovao? Postavljam pitanje, za sve ove želje da se spreči opozicija da radi u Skupštini, za čiji račun je to u početku rađeno? Rađeno je za račun Zorana Đinđića, tadašnjeg premijera.
(Predsednik: Vreme.)
Završavam, pošto već vidim da se pridružujete i vi Gordani Čomić.
Za njegov račun. Sada neka mi neko od vas objasni, u tom periodu kada je Srbijom vladala mafija i kada je Vojislav Šešelj po nalogu Zorana Đinđića isporučen u Hag, a kasnije stradao u atentatu, recite mi razliku da sada, kada je u Hagu pokušaj ubistva Vojislava Šešelja... (isključen mikrofon)

Dame i gospodo narodni poslanici, sada će skoro punih osam godina kako vas na neke određene stvari upozoravamo. Mnoge stvari na koje smo vas upozoravali već su se desile, pa se već jednom naučite pameti i prihvatite da ono što vam mi pričamo nije zbog toga da bi vama bilo dobro nego da bi građanima Srbije bilo dobro, bez obzira ko je na vlasti.
Moj kolega Dejan Mirović je podneo amandman u ime SRS da se posle člana 23. Predloga zakona o ministarstvima doda novi član 23a, odnosno da se po tom zakonu o ministarstvima formira ministarstvo za integracije sa istočnoevropskim, slovenskim i pravoslavnim zemljama. Sada ovde imamo sadržaj tog člana 23a, neću čitav član da citiram: "Ministarstvo za integracije sa istočnoevropskim, slovenskim i pravoslavnim zemljama obavlja poslove državne uprave koji se odnose na iniciranje, praćenje, koordinisanje i izveštavanje o procesu integracija i saradnje sa istočnoevropskim, slovenskim i pravoslavnim zemljama; pripremanje nacionalne strategije za regulisanje procesa integracije i saradnje sa istočnoevropskim, slovenskim i pravoslavnim zemljama u oblasti privrednih, političkih i kulturnih odnosa" itd, a sve radi izrade i sprovođenja projekata za izgradnju gasovoda čiji je osnov međudržavni sporazum između Vlade SRJ i Ruske Federacije iz 1996. godine, kao i druge poslove određene zakonom.
Znači, sve vreme od 5. oktobra naovamo, odnosno od kada ste došli na vlast, pokušavate da ubedite građane Srbije da im može biti dobro isključivo ako su pod okriljem Evropske unije. Međutim, i Evropa je u jednom delu, bar kada je taj ekonomski deo u pitanju, izuzetno oštro podeljena. Postoji EU, ali postoji i taj istočnoevropski, slovenski, pravoslavni deo, koji nije sasvim pod uticajem EU. I ne samo da nije potpao, već je postao izuzetno značajan partner EU u svim spoljnotrgovinskim poslovima, tako da postavljam pitanje kako to da vama, recimo, nije dobra Ruska Federacija kao partner, kada je dobra Evropskoj uniji? Najveći izvoz EU plasira se na teritoriju Ruske Federacije. Kako to da nama takvo tržište nije zanimljivo, dame i gospodo narodni poslanici, vi iz vladajuće većine? Naravno, ta saradnja ide u oba pravca, ne kao kod nas - jednosmerno. Ruska Federacije jeste najveći izvoznik energenata na teritoriju EU, i to je ta dvosmerna saradnja na koju pokušavamo da vas nateramo kada je u pitanju EU. Ovako, sa jedne strane, vi nama sve vreme obećavate nekakve evropske integracije, a svi ti vaši prijatelji iz EU vam stalno udaraju packe, morate ovako, morate ovo, morate ono, morate ovamo, morate onamo.
Evo, da se dotaknemo i političkog pitanja Kosova i Metohije. Već sada vas upozoravaju da nema ništa od Sporazuma o pridruživanju EU, i ni od čega drugog, ukoliko ne priznate nezavisnost Kosova i Metohije.
Sada čujem da se neki koji podržavaju ovu novu skupštinsku većinu izjašnjavaju protiv Haškog tribunala a hoće da sarađuju sa EU. Evropska unija vam takođe postavlja kao uslov saradnju sa Haškim tribunalom. Vi sve vreme građane Srbije, većinu (koja je, doduše, na svakim izborima sve manja i manja), lažete; i to je vaš problem, dokle ćete sa tim lažima da prolazite.
Zašto je ovaj amandman potrebno prihvatiti? Pričali smo malo o onim političkim razlozima, ajmo malo više o ovim ekonomskim. Amandman je potrebno prihvatiti iz razloga što su naše privrede međusobno kompatibilne, zato što mi imamo šta da proizvedemo i da prodamo na teritoriji Ruske Federacije i drugih istočnoevropskih i slovenskih zemalja, za razliku od tržišta EU koje je za nas i te kako zatvoreno, nepristupačno i opterećeno raznim administrativnim i drugim problemima.
Moram da kažem da od 5. oktobra, kada ste doveli vaše tajkune putem kriznih štabova u veliki broj preduzeća (neka od tih preduzeća se još uvek vode kao društvena, neka su državna), vaši saradnici i prijatelji često su na rukovodećim mestima; kada im se ponudi neki posao iz Ruske Federacije i kada počnu realizaciju tog posla postavljaju pitanje - zašto oni traže od nas da se pridržavamo njihovih standarda koje njihove zemlje propisuju kada je u pitanju kvalitet nekakve robe. Sa druge strane, kada je u pitanju EU, gde su standardi i propisi mnogo stroži, gde nam je cena mnogo niža zbog dostizanja kvaliteta i tih standarda, te poslove vaši tajkuni prihvataju, bez obzira na to da li imamo profit ili ne, po cenu gubitka. Eto kako se odnosite prema tržištu. Ako neko ne veruje u ovo neka priupita malo gospodu iz Privredne komore, oni će to mnogo bolje da objasne nego ja. Ja samo prenosim njihova iskustva kada je ovo u pitanju.
Znači, prihvatanjem saradnje sa istočnoevropskim zemljama, a najviše se misli na Rusku Federaciju, postigli bi se višestruki ekonomski efekti za Srbiju. Prvo, Srbija bi u tom slučaju povećala spoljnotrgovinsku razmenu i smanjila spoljnotrgovinski deficit u koji nas gurate od kad ste došli na vlast. Drugo, Srbija bi konačno rešila problem energenata, a samim tim smanjila potrebe za uvozom ovakvih sirovina na tržište Republike Srbije.
Kada je u pitanju Evropska unija, gospodo, ona vama pomaže kada se raspišu izbori - da li za predsednika Republike, da li za republički parlament. Tada vam pomažu tako što sa vama potpisuju sporazume, ugovore, zajedno sa vama prete građanima Srbije šta će da se desi ukoliko vi izgubite na izborima. A jedino vi imate razloga da se plašite šta će biti ukoliko izgubite na izborima, jer će vaši šefovi najverovatnije da završe nešto malo po inostranstvu, nešto malo će da se preseli oko Požarevca, ali dobro.
Samo, setite se tada Evropske unije... Ta obećanja, malo straha, malo poklona, naravno, da se napravi rezultat na izborima, verujte da to neće moći tako dugo, nećete moći još dugo da lažete građane Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada pročitam član 37. Predloga zakona o ministarstvima mogu stvarno da se zapitam da li ja to živim u zemlji Srbiji ili je ovo neka utopija, neka zemlja koja ne postoji. Ne mogu da poverujem šta sve izmišljate i kako ćete, na bilo koji način, da učestvujete u jednom vidu legalne pljačke budžeta Republike Srbije i građana koji taj budžet pune.
Pazite, član 37. glasi: "Republički zavod za informatiku i internet obavlja stručne poslove i poslove državne uprave koji se odnose na", pazite sada, "unapređenje, razvoj i funkcionisanje informacionog sistema državnih organa, lokalne samouprave i javnih službi...". Hajde da pogledamo kako to danas izgleda.
(Predsednik: Zamolila bih poslanike koji su se umorili da malo napuste salu i prošetaju, pa se ponovo vrate, kako bismo mogli da radimo.)
Da vidimo kako to danas izgleda. Imamo jedan republički organ koji će da troši određena sredstva da bi pametovao. Postoji već izvestan vremenski period.
Sada da vas pitam, gospodo koji ćete da glasate za ovaj zakon, da li možete da izvadite izvod iz matične knjige rođenih u bilo kojoj opštini? Da li možete? Ne možete. Da li možete uverenje o državljanstvu? Ne možete. Zašto? Ne postoji jedinstvena baza podataka, ne postoji, nema je. Molio bih "primerka" da ne dobacuje. Nemate vi u Beogradu... Vi niste iz Beograda, koliko ja znam, a DS, pa sve su stranke uglavnom iz Beograda. Znači, ne postoji jedinstvena baza podataka i nema mogućnosti da nešto tako uradite.
Sada da pogledamo dalje, kaže – između državnih organa i lokalne samouprave... Hajde recite mi, gde je to Republički zavod za informatiku i internet pomogao nekoj lokalnoj samoupravi da uvede jedan takav vid korišćenja podataka, da osmisli, pronađe opremu, da da odgovarajuću standardizaciju kada su operativni sistemi u pitanju i da na osnovu jedinstvene standardizacije mogu sve javne službe u okviru jedne lokalne samouprave da posluju elektronski? Nema. Nije samo Inđija Srbija, čoveče, nije samo Inđija Srbija, Srbija je u svim opštinama. Toga nema. Za šta će novac da se troši, zbog čega se ovolika sredstva iz budžeta za neke ovakve državne organe izdvajaju?
Hajde da pogledamo dalje, kaže – u svim drugim državnim organima. Baš me interesuje da li će Republički zavod za informatiku i internet moći da radi aplikacije, uvođenje softvera, hardvera u državne organe tipa MUP-a. Neće moći. Ne može tamo ni da priviri. Hoće li u Ministarstvo odbrane? Ni tamo ne može da priviri. Hoće li u BIA? Ne može. Hoće li u neke druge obaveštajne službe? Ne može. E, sad, dame i gospodo narodni poslanici, koliko i za šta trošite novac?
Samo ću da vam kažem, recimo, da li znate ko proverava za RIK one potpise koje sakupljate da biste mogli da predate listu kao politička stranka, što donosite ovde RIK-u? Ministarstvo unutrašnjih poslova. Nemate bazu podataka da li su ti ljudi upisani u birački spisak. Zato tražimo da se uvede jedinstven birački spisak, a ne da uvodite u Republički zavod za informatiku. Šta je sad, odjednom neka tišina, to vam se ne sviđa? Ali, tako jeste.
Znači, jedino čime možete da se pohvalite jesu neki pilot projekti. Ali, gospodo i dame, osma je godina kako ste na vlasti, na ovaj ili na onaj način. Nemate više pravo na pilot projekte, morate da dajete rezultate. To što ovde neko dobacuje za Beograd, nemojte, gospodine, o tome da pričate, niste u pravu, možete samo elektronskom poštom da naručite, ali to sigurno nije zasluga Republičkog zavoda za informatiku i internet. Nemaju svi građani na teritoriji Republike Srbije računar, nemaju internet konekciju i nisu u stanju da to sebi pribave; čovek mora da putuje par stotina ili više kilometara da bi došao do jednog papira da upiše dete u školu. Nemojte time da se hvalite, očigledno je da ne znate o čemu pričate.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 38. na koji je podnet amandman odnosi se na Agenciju za strana ulaganja i promociju izvoza. U samom članu kaže se: "Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza obavlja stručne poslove koji se odnose na promociju direktnih stranih ulaganja u Republiku Srbiju i koji obuhvataju: pripremu, razvoj i predstavljanje informacija o različitim poslovnim mogućnostima i prednostima ulaganja u privredu Republike Srbije...".
Već u vezi sa ovom prvom rečenicom ovog člana mogu da postavim pitanje – a šta je do sada uradila ta Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza? Rezultati su, kada su u pitanju strana ulaganja i promocija izvoza, vrlo skromni, da kažemo beznačajni. Ali, bitno je da se jedan deo državnog aparata opet pravi, uvećava, umnožava da bi se stranački funkcioneri, kolege, prijatelji, rođaci zaposlili. To je šteta koja jeste na teret građana Republike Srbije, ali, da kažemo čak, manja šteta. Ona veća šteta jeste sledeće – a šta to, u stvari, radi Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza? Evo, postavljam pitanje, kome se sve daju poverljivi podaci o rudnim bogatstvima kojima raspolaže Republika Srbija, kome sve, za koji novac, ko će da eksploatiše?
Dalje, imate jednu trenutnu, lošu politiku, a to je da se pod vidom istraživanja, na šta se ne odnosi ni koncesija, ni naknade državi itd, to pravo zloupotrebljava i eksploatišu se rudna nalazišta po Republici Srbiji, i to ona nova, a to je bogatstvo koje ne pripada ni ovoj vladi, ni ovim generacijama koje sada žive u Srbiji, već i budućnosti Srbije. To je problem sa kojim se sukobljava ova agencija.
Mogu još da kažem da je drugi vid štete koju Agencija nanosi to što se ne bave time da će ta strana ulaganja da budu u svrhu otvaranja novih radnih mesta, već se isključivo, u preko 90% slučajeva, strana ulaganja svode na to da se srpsko tržište osvoji, ne da se otvore radna mesta, nego da se otvaraju razni hipermarketi iz drugih država, drugih lanaca robnih kuća itd.
Navešću vam primer lokalne samouprave u Požarevcu. Znaju da tamo postoji, i to baš preko te agencije za strana ulaganja, više izvanrednih lokacija za otvaranje nekih hipermarketa, ali je lokalna samouprava u svom programu predvidela da to budu proizvodni pogoni. Dolazili su kod nas, nudili sve i svašta, samo da im dozvolimo da otvore hipermarket, odnosno da poništimo akt o detaljnom urbanističkom planu. Niste im to dozvolili. Odakle baš u Požarevcu?
Braničevski okrug, čije je sedište i administrativni centar Požarevac, ima oko 250.000 stanovnika, oko 70.000 stanovnika je na privremenom radu u inostranstvu, i predstavlja izvanredno tržište. Braničevski okrug ima još jednu pogodnost a to je da je to druga žitnica u Srbiji.
Niko od te gospode nije došao da kaže - hajde da otvorimo fabriku za preradu poljoprivrednih proizvoda. Lokacija ima, izvolite. Hajde da otvorimo mesnu industriju, lokacija postoji, izvolite; hajde da ulažemo u stočarstvo, zemljište postoji, lokacije postoje, izvol'te. Šta radi onda ta vaša agencija? Čime se ona bavi – kako da neko za što manje novca uzme što je god moguće više, da upropasti ne samo nas nego i generacije posle nas. U tom pravcu ide vaša politika i vaša Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza.
Postoji još jedan vid zloupotreba. Kaže: "Nadzor nad radom Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza vrši Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja." Pazite sad ovo. Niko drugi, nego Mlađan Dinkić. Koliko god vama to izgledalo beznačajno, svaka dozvola za uvoz neke sirovine mora da prođe preko Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj.
Ukoliko bilo ko pokuša da se umeša na tržište koje je rezervisano za vas iz "žutog preduzeća", osetiće moć državne administracije, Agencije i Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja.
Navešću samo jedan primer; građani, privrednici su me zvali: pravno lice koje ima urednu dozvolu za proizvodnju oružja, municije i niskoeksplozivnih sredstava dobija uredne dozvole za uvoz; data je saglasnost od MUP-a, Ministarstva odbrane. Problem nastaje u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja; drže sirovine na granici. Zašto? Zato što je u pitanju izvoz. Znate šta kažu čoveku? Kažu, nema problema, samo potpiši tehnički sporazum sa SDPR-om i sve ćeš probleme da rešiš, za proviziju.
Zato mi ne možemo napred sa vama takvima kakvi ste. Vi možete da se busate u grudi, možda ćete za neki dan da budete srećni kao onda kada ste formirali vladu Zorana Živkovića i ovde pevali, kao da ste pobedili na izborima. Verujem da ćete tako i u ponedeljak, utorak. Bogami, zapitajte se šta ćete na sledećim izborima.

Dame i gospodo narodni poslanici, kad čovek malo pročita ovaj zakon i pročita amandman koji je podneo kolega Ljubomir Kragović u ime poslaničke grupe SRS, reklo bi se da su ovde u pitanju samo mala razmimoilaženja u programu opozicije, odnosno vladajuće većine. Međutim, nije baš tako i ne mogu da se složim da to možemo da tumačimo samo na ovaj način.
Prvo, moram da kažem da je na ovom delu, znači informatičkog društva, država zakazala u svakom pogledu. Koliko god se vi trudite da prikažete kako mi napredujemo i idemo u Evropu i 21. vek punom snagom, mogu da kažem da su to najobičnije gluposti i laži.
Još uvek preko 90% teritorije Republike Srbije i korisnika interneta mogu da biraju između nekoliko operatera, ili provajdera (kako hoćete), a najgori od svih je baš naša Pošta, koja ima određenu infrastrukturu, ima vlasnički udeo u telekomunikacionim linijama, a ima najmanju propusnu moć od svih operatera koji su trenutno prisutni na teritoriji Republike Srbije. Da stvar bude još gora, prisutni operateri ne koriste nijednu drugu infrastrukturu nego baš infrastrukturu koja pripada Ministarstvu za telekomunikacije.
Neka mi neko sada objasni kako to da neko drugi, postavljajući samo jedan kabl, najčešće, i to onaj primarni kabl, ima daleko veću propusnu moć kada su u pitanju informacije koje se dobijaju preko interneta i koristi infrastrukturu Ministarstva za telekomunikacije, a samo Ministarstvo, tehnološki mnogo naprednije i jače, korisnicima određenih internet usluga daje najslabije moguće pakete.
Tu ću da istaknem SBB ili Soroš, koji je prisutan svuda na teritoriji Republike Srbije. Nema nijednog grada da nije zauzeo određenu infrastrukturu kada ste vi bili na vlasti u nekim lokalnim samoupravama i potpisivali neke ugovore. I dan-danas u opštinama mučimo muku sa njima, kako da im napravimo konkurenciju i kako da stvorimo uslove, kao lokalne samouprave, a sama ministarstva, koja su dužna da pomažu lokalnim samoupravama, ne rade ništa po tom pitanju. U tome i jeste problem.
Kako to sada izgleda? Em što je većina korisnika prinuđena da se obraća Sorošu za internet usluge, em što taj isti koristi nijednu drugu infrastrukturu nego onu koja pripada Ministarstvu za telekomunikacije. Kako? Postavljaju najobičnije kablove, to je primarni vod, nemaju tehničke mogućnosti da koriste sekundarne vodove, da dalje rašire mrežu, nego apsolutno koriste mrežu Ministarstva za infrastrukturu, plaćaju jeftino linkovanje, a najveći novac uzimaju od građana koji koriste internet usluge.
Eto kako to izgleda danas, od kada ste vi na vlasti. Znači, jedini koji može da stane na put ovakvom ponašanju jednog kablovskog operatera jeste Ministarstvo za telekomunikacije. Međutim, ono to ne čini. Pričate da idemo u 21. vek. Slažem se, ali na ovaj način nikuda nećemo stići. Danas ni jedan jedini ozbiljan posao ne možete da započnete, ni jednu jedinu ozbiljnu delatnost, bez interneta – radi prikupljanja informacija, radi slanja informacija, pa čak i radi uštede vremena kada je u pitanju elektronsko plaćanje.
Hoćete li u toj razmeni informacija da pružite mogućnost da kontroliše informacije neko ko nije iz države, neko ko nije državljanin Srbije? Da li ste svesni da u određenom trenutku može da blokira protok bilo kojih informacija, bez obzira da li su u pitanju državne ustanove, da li su u pitanju pravna ili fizička lica? Kakvu štetu privreda može da ima od toga? Ogromnu. Ovakav sistem kakav je sada u oblasti informatike može da pruži mogućnost nekolicini ljudi da neovlašćeno kontrolišu kompletan protok informacija na teritoriji Republike Srbije.
Zato i jeste ideja ovog amandmana da se ministarstvo koje do sada nije dalo određene rezultate kada je u pitanju ova oblast konačno prebaci na neko drugo ministarstvo, koje će sa stručnim ljudima, daleko stručnijim i manje opterećenim profitom i provizijama koje sada naplaćuju određeni direktori u telekomunikacijama, da opremi državu kvalitetnim informatičkim sistemom i da sa tako kvalitetnim informatičkim sistemom država nastupi na tržištu, da se bori, da dobije što je moguće više korisnika, da ostvari prihod, zaštiti državni interes, da zaštiti građane da ne bude zloupotreba prilikom prenosa informacija i da na taj način obezbedi i određena sredstva za budžet Republike Srbije.
Ovako, na način kako ste predložili ovim novim zakonom o ministarstvima, nastaviće se po starom, a to svakako neće, kako vi to kažete, da nas vodi strahovito brzo u 21. vek.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Zoran Krasić je tražio da se u članu 2. izbriše Ministarstvo za NIP. Vama, koji ne čitate amandmane i ne pratite materijal koji dobijate, nego glasate po inerciji kao vladajuća koalicija, moram da kažem kako je u stvari nastao Nacionalni investicioni plan.
NIP nije ništa drugo nego jedna prevara Mlađana Dinkića iz 2006. godine, kada se donosio rebalans budžeta za 2006. godinu, negde u julu mesecu. Znači, već tada se osećala blizina predstojećih vanrednih parlamentarnih izbora. G17, koji nije uspeo ništa da uradi za te dve i po godine koliko su bili u Vladi Republike Srbije, dolazi na ideju da navodno nešto novo, nešto što će građanima Srbije da donese dobro, osmisli, napravi, predloži kao poseban zakon i, na kraju, čak i da formira NIP, odnosno Ministarstvo za sprovođenje NIP-a.
To je do formiranja one prethodne vlade, u kojoj je takođe učestvovala DS i šifrovana stranka G17, bila samo budžetska stavka, koja se, navodno, odnosila na to kako ćemo u Republici Srbiji, kroz taj NIP, da imamo dugoročnu politiku investicija u državi pod okriljem budžeta, donacija, kreditiranja i ostalih mogućih prihoda, a sve, navodno, u korist građana i države Srbije.
Svakojake gluposti ste pisali u tom NIP-u, koji se najčešće svodio na sređivanje i krečenje prostorija Republičke poreske uprave, pa ste čak u NIP naveli koje će to filijale Republičke poreske uprave da budu krečene, do zamene prozora na nekim školama, zamene crepova iz donacija Evropske banke ili kojih već međunarodnih organizacija, a u svakom od tih mogućih finansijskih transfera, osim što to obično nije bilo urađeno kako treba, jedan broj ljudi koji je učestvovao u tome prolazio je finansijski sve bolje i bolje.
Da pogledamo prvo šta to radi ovo Ministarstvo za NIP. Pročitaću vam to iz člana 22, koji reguliše nadležnosti NIP: "Ministarstvo za NIP obavlja poslove državne uprave koji se odnose na NIP, sistem, razvoj i unapređenje projekta NIP, strateško planiranje, iniciranje i sprovođenje projekata zajedno sa nadležnim ministarstvima, raspisivanje i sprovođenje javnog poziva za odabir projekata, utvrđivanje prioriteta projekata, predlaganje Vladi projekata NIP, projektovanje budžeta za projekte iz NIP..."
Pazite sad, ono što je isključivo u nadležnosti Vlade Republike Srbije, da radi projekciju budžeta, taj deo, kada je u pitanju NIP, radiće isključivo ministarstvo za NIP. Kada to ovako čitam, reći će neko: "Pa šta?" Doći ćemo kasnije i na to, da vam objasnim kako se vrši uzurpacija vlasti preko dva ministarstva, samo preko dva – kontrolišete kompletnu vlast u državi, finansijske i druge tokove u državi.
"...učestvovanje u implementaciji i praćenju ostvarivanja projekata po fazama, nadzor nad sprovođenjem projekata, saradnja i koordinacija sa ministarstvima, organima autonomnih pokrajina i organima jedinica lokalne samouprave; zajedničko upravljanje pojedinačnim projektima, međuprojektnu koordinaciju, praćenje realizacije projekata, merenje efekata projekata i ocenu uspešnosti..." I tako dalje, da ne čitam.
Sve u svemu, kad neko pogleda, nije ništa ozbiljno i postavlja se pitanje zašto jedno ovakvo ministarstvo postoji. Međutim, ako uđete malo u suštinu, problem i jeste ovde što se sve vlade od Petog oktobra naovamo ne organizuju i ne prave po principu jedinstva vlasti, a to podrazumeva da vlada ima jedinstvenu strategiju, da političke stranke koje formiraju vladu preko svojih narodnih poslanika imaju istu strategiju, da kontrolišu i nadziru jedni druge, pomažu jedni drugima.
Ovde to nije slučaj od Petog oktobra. Od Petog oktobra svako ministarstvo je država u malom i svaki ministar koji je, po pravilu, visoki funkcioner ili predsednik jedne stranke, radi i polaže račune eventualno samo svojoj političkoj stranci, pod uslovom da ona ima mogućnost da ga kontroliše. Tako to izgleda od petog oktobra 2000. godine naovamo.
Međutim, da bi se ipak nekako izvršila kontrola ministarstava i Vlade Republike Srbije, Mlađan Dinkić uvodi Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj i Ministarstvo za NIP. Pazite, nijedan projekat, nijedno budžetsko davanje, nijedna investicija, bez obzira iz čije nadležnosti, da li iz prosvete ili bilo koje druge, ne može da se realizuje dok na to ne da saglasnost ili Ministarstvo za NIP ili Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja. Znači, nijedan.
Evo dokle su se čak upleli i kakva je to glupost osmišljavanje NIP-a. Navodno, remont lovaca presretača MIG 29 radi se iz sredstava NIP-a. Najobičniji remont (neka je investicioni, neka je tekuće održavanje) radi se iz budžetskih prihoda ministarstva kome ta imovina pripada. Hoće li Mlađan Dinkić da se pita kad koji avion treba da se remontuje? Hoće li Đilas da se pita kad koji tenk treba da se remontuje? Zar to nije posao ministra, zar to nije posao njegovog kabineta? Zar to nije posao Vojske, u krajnjem slučaju? Valjda oni to znaju - za to su obučavani, školovani, pripremani.
Ne, ovde je cilj da se sve radi iz dva, eventualno tri centra moći. Džabe se ovde priča i o zameniku predsednika Vlade, i o raznim potpredsednicima itd. U ova dva ministarstva leži celokupna vlast u Republici Srbiji. Žalosno je što lider jedne političke stranke, koja samostalno ne može ni cenzus da prođe, bude jedan od ljudi koji će da regulišu i kontrolišu sve finansijske tokove u državi.
To je sad vaš problem, sa njim ste se družili i moraćete da ga gutate, ali samo da vam kažem – on je bio taj koji je i prethodne dve vlade najviše koštao. I ovu vladu, u kojoj je sada sa vama, takođe će najviše da košta, najviše ima da ucenjuje. Te njegove ucene i posledice njegovih ucena najbolje su osetili ovi iz DSS. Oni su najviše i platili, ali Mlađa se prikloni uz veće, napravi zajedničku listu i evo ga ovde ponovo da kontroliše šta se sve dešava u državi.
Najveći deo svih ovih stvari koje pripadaju NIP-u do sada je pripadao Ministarstvu finansija, znači onome ko snosi posledice političke odgovornosti kada se ubiru poreski prihodi. I sve je to bilo u redu dok je ministar finansija bio Mlađan Dinkić. Evo, raspravljali smo o jednom zakonu, o zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji, gde ministar nadležan za poslove finansija, tada je to bio Mlađan Dinkić, može čak da promeni zakon bez Skupštine, bez Vlade. Znači, više je od monarha. Čovek je iznad zakona.
Toliku moć dajete jednoj takvoj, u suštini beznačajnoj, političkoj ličnosti, da se postavlja pitanje čime je on to vas zadužio pa se tako ponašate prema njemu.
Samo ću još neke od stvari da navedem kada je u pitanju Ministarstvo za NIP. Ovde su u pitanju lokalne samouprave. Znate šta, nije uopšte teško, nekima jeste, kasnije ću da kažem imena, ali nije uopšte teško da neko bude uspešan predsednik opštine ako je iz njegove političke stranke ministar za NIP. Tu je najveći primer opština Inđija. Vi ste iz sve snage sva moguća budžetska sredstva, koja je Vlada Republike Srbije uspela da obezbedi ili da oslobodi iz najčešće penzija i drugih davanja koja idu na poboljšavanje socijalne situacije građana, gurali u takve opštine gde ste vi na vlasti.
Kakvi su rezultati, neću u to da ulazim, nisam iz te opštine, ali mogu da kažem da, recimo, i pored svega toga, neko ne može da bude uspešan predsednik opštine. Samo ću da navedem nekoliko primera kada je zloupotrebljen NIP, baš u opštinama gde je G17 na vlasti. Npr. u opštini Žagubica celo dostignuće Mlađana Dinkića jeste obećanje za neke skijaške centre na planinama u okolini Žagubice, gde nema snega duže od 30 dana godišnje. Očigledno je da je sa projektima na Kopaoniku i Zlatiboru završeno, sada mora da se krene u fazu izgradnje i tu se manje provizije uzima, sada ćemo projekte da radimo na drugim planinama, gde nema snega ali da pravimo skijaške centre.
A najveće dostignuće jeste balon hala koju je navodno trebalo da plati Ministarstvo za NIP, odvojena su sredstva u iznosu od dvanaest miliona dinara, potrošena, opština da bi završila potrošila još toliko, i od čitave te priče izgleda mi da su dobro prošli samo oni koji su raspolagali sredstvima. Najveće dostignuće nisu putevi, nije infrastruktura, nisu investicije, već potrošna dobra samo da bi neko zaradio što je god moguće više novca.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman u ime SRS na član 6. Mogu da kažem da se jedan deo amandmana odnosi samo na jednu vrstu tehničke redakcije.

Iako vas, evo već osma godina, upozoravamo da se odreknete tih stranih izraza jer kada ih koristite ne izgledate ništa pametnije nego što jeste pametni, mada je to običaj nekih bivših ministara, sadašnjih poslanika (nisu u sali, ne bih da ih pominjem), vole da koriste te strane reči, ubacujete ih u pojedine zakone, pa se našla i ovde takva reč, kojoj ipak nije mesto u zakonu. Kaže: kvantifikacija mera ekonomske politike. Jednostavnije je bilo da se napiše: mere ekonomske politike i da ovaj deo uopšte ne dovodimo u pitanje.

Međutim, kada je u pitanju Ministarstvo finansija i član 6. kojim se reguliše koje su nadležnosti i obaveze ministarstva, ne mogu da kažem da su to primedbe, ali izgleda da je problem kod vas ne šta piše u zakonu, nego kako vi zakon doživljavate i kako ga sprovodite u delo.

Hteo bih samo o nekim nadležnostima Ministarstva finansija, odnosno budućeg ministra, kakva su njegova ovlašćenja, a pošto je ovo ista koalicija, ili slična, u poslednjih osam godina, samo sa raznim mutacijama itd., da pokažem i kako ste se do sada ponašali dok ste bili na vlasti.

U članu 6. kaže da je jedan od poslova Ministarstva finansija usklađivanje aktivnosti u oblasti planiranja, obezbeđivanja i korišćenja donacija, evropskih fondova i drugih oblika razvojne pomoći iz inostranstva.

Otkad ste došli na vlast, od onih obećanih šest milijardi dolara (ili šest i po, svejedno) ukoliko pobedite na izborima, pa naovamo, nismo videli ni 600.000, a kamoli šest milijardi, prisutna je zloupotreba kada su u pitanju donacije. Načina zloupotreba (tu ste se izveštili, ispraksovali, nešto su vas naučili ovi sa Zapada) ima puno.

Kako se to obično radi? Obično donator vuče određena sredstva iz raznih fondova EU, iz dobrovoljnih priloga građana, navodno za pomoć građanima Srbije, pojavi se, da li kod nekog državnog organa, da li kod neke lokalne samouprave, i kaže: konkurišite za taj i taj projekat, obezbedićemo sredstva.

Konkuriše se, sredstva se odobre, krene se u realizaciju i onda obično, ako su to opštine gde ste vi na vlasti, sazovete konferencije za štampu, okupite građane - eto kako nama EU pomaže, eto kako nama svi daju novac, kako smo mi dobri, lepi, pametni, kako mislimo na vas, pa čak i ono što nemamo, nađemo načina odakle da vam obezbedimo.

Desi se, dok traje ta donacija, da se vlast i promeni (znate, vlast je promenljiva kategorija, barem u normalnim demokratskim državama), pa dođe neka druga politička stranka na vlast baš u trenutku kada je taj projekat ili ta donacija završena i treba da se izvrši primopredaja između donatora i korisnika donacije.

Onda donator kaže: evo, mi vama dajemo donaciju koja košta 500.000 evra. Primalac donacije kaže: u redu, neka to bude tu, hajde mi da napravimo komisiju od stručnjaka, da vidimo koliko to stvarno košta. Ispostavi se da košta 30 ili 40 hiljada evra, 15% od one vrednosti koju donator tvrdi, na koliko je sklopljen sporazum. Gde je završila razlika? Nešto kod donatora, a nešto kod onog koji je potpisao taj prvi ugovor.

Kakav je tu posao Ministarstva? Zar ne bi trebalo Ministarstvo da vrši nadzor, a ne da se mi jurimo sa raznim predsednicima opština, činovnicima i drugima? Neka to radi Ministarstvo, pa bar da znamo za svaku od tih zloupotreba ko je kriv.

To je s jedne strane. S druge strane, imate još gori vid (ovde su samo, da kažem, donatorska sredstva pokradena), da se najčešće kaže - delimična donacija. Donator obezbeđuje 70%, a 30% primalac donacije.

Donator uvek ima obavezu i pravo da odredi izvođača radova, nabavku materijala za izvođenje radova itd. Znači, 30% plaća primalac donacije. Obično se čitava vrednost projekta svede na tih 30%, onih 70% sa kojima je raspolagao donator - nestane.

Tako da su priče o donacijama najčešće bile klasične zloupotrebe. I to, da li u državnim organima, da li u lokalnim samoupravama, u trenutku otpočinjanja donacije na vlasti ste bili vi iz žutog preduzeća. Možemo da nabrajamo, ako vas baš interesuje, koje su to opštine.

Ministarstvo finansija, kaže dalje, reguliše sistem plaćanja i platni promet, hartije od vrednosti i tržište kapitala. Da pređemo malo na tu materiju.

Dame i gospodo, od 2005. godine naovamo, mogu da kažem da ste delimično jedno obećanje ispunili - niste štampali novac. Onaj novac u efektivi, gotov novac. Ali ste jednu primarnu emisiju, vrlo pokvareno i na štetu građana, čitavo vreme pravili, kroz emitovanje hartija od vrednosti.

Dve državne ustanove su, uz saglasnost Ministarstva, emitovali hartije od vrednosti - s jedne strane Narodna banka, a s druge strane Trezor – i sad sve vreme kalkulišete oko vrednosti evra na tržištu. Kada treba da se kupuje evro, povlačite hartije od vrednosti, evro pada. Kada treba da se prodaje evro, emitujete hartije od vrednosti, evro skače. Ko pokriva taj eventualni gubitak? Narodna banka. A odakle? Iz budžeta Republike Srbije.

Tako da je to što vi predstavljate kao jedan veliki uspeh najčešće situacija od koje se neko enormno bogati. Velike su te emisije hartija od vrednosti, tako da samo na jednoj varijaciji kursa evra na tržištu određene strane banke zarade po 140-150 miliona evra.

Verovatno su zahvalne i Mlađanu Dinkiću, i sadašnjem ministru finansija Cvetkoviću, budućem premijeru, verovatno i guverneru Narodne banke, ali ne samo da su mu zahvalne, verujem da mu na određen način tu zahvalnost pokazuju i kroz nešto što je opipljivo, da ne kažem proviziju.

Da vidimo dalje kako vi sprovodite zakone. Kaže se: privatizaciju i sanaciju banaka. Više puta je ovde rečeno da to ministarstvo koje je vršilo sanaciju i privatizaciju banaka nije ništa drugo izvršilo nego pokušaj legalizacije, pljačke i otimačine kapitala koji se nalazio kod banaka radi što jeftinije prodaje privrednih subjekata koji su dugovali tim istim bankama određene iznose na ime kredita.

Samo na primeru ''Sartida'' je napravljena šteta državi od pola milijarde evra, što vi uporno odbijate da kažete, a na sanaciji i likvidaciji ostalih banaka pretpostavlja se da je najmanja šteta između četiri i pet milijardi evra. Je l' to onih četiri ili pet što je trebalo da dobijemo iz donacije? Ne. Kapital koji je odavde, koji je ovde stvaran decenijama (vi se s tim igrate), najčešće uz pomoć Mlađana Dinkića.

Kaže se: zaštitu imovine Srbije u inostranstvu. Evo idealne prilike da kažem kako se brinete kada je u pitanju imovina Republike Srbije u inostranstvu.

Svi znamo kako se bivša SFRJ raspala. Bila je u pitanju secesija, oružani sukob, formiranje paravojnih jedinica, prepadi na legalne vojne formacije koje su se tada najčešće sastojale od mladića od 19 i 20 godina. Vi ste to, gospodo, posle Petog oktobra prekrstili u sukcesiju.

I ne samo što ste legalizovali ubistvo tih mladića, ne samo što ste stavili u nepovoljan položaj Srbiju, da sada mora pred raznim međunarodnim organizacijama da se pravda zašto je njena vojska na svojoj teritoriji morala da se brani, nego ste doveli do toga da imovinu koja je uneta iz Kraljevine Srbije delimo i sa Slovenijom i sa Hrvatskom. To ste postigli. Ko je tome najviše kumovao? Opet Mlađan Dinkić.

Ali, javnost nikada nije upoznata kolike su tačno bile te devizne rezerve koje su bile deponovane po stranim bankama, kolike su bile zlatne rezerve, koliko je toga pripalo Srbiji. Sve informacije koje smo dobijali, i mi kao poslanici i građani kao javnost, bile su samo delimične.

Što ne kažete koliko ste izgubili ambasada, koliko ste izgubili konzularnih predstavništava prihvatanjem da je to bila sukcesija? Što to ne kažete građanima Srbije?

Šta je sa imovinom koja je bila društvena i koja je morala zbog sankcija UN da se prebaci na fizička lica da bi se nastavilo normalno odvijanje tih državnih i društvenih preduzeća koja su bila bitna za funkcionisanje države? Šta je s tom imovinom? Što to niste vratili državi? Sankcije su prestale. Koji je sada problem?

Otišao Mlađa nekoliko puta na Kipar, pobrojao, otvarao trezore, preturao, pričao o nekim Miloševićevim dolarima, markama, čemu već. Ništa od toga nije doneo. Šta je sa tom imovinom? Je l' ona nestala? Pa, ne može nekretnina da nestane, niko ne može da je stavi na leđa.

Opet ste to podelili između sebe i krijete to i kroz ovu sanaciju i likvidaciju banaka, jer najčešće takvi vidovi prelaska društvene i državne u privatnu imovinu baš jeste radi obezbeđivanja normalnog funkcionisanja, da bi država završila neki svoj posao.

O vašim zloupotrebama koje ste u oblasti finansija uradili mogu da pričam samo na osnovu jednog ovog člana i dan i noć. Nije problem u zakonima, nije problem ni kako su napisani. To može da bude razlog da zbog toga Boško Ristić, eto, može da napiše i najbolji zakon na svetu kad bi umeo. Problem je u vladi za koju ćete vi da glasate i koja će te zakone da sprovodi.

Samo, da vam kažem još jednu stvar. Nafatirali su se oni s dovoljno novca. Dovoljno su zgrabili i za sebe i za svoja pokolenja. Zahvaljujući vama, radiće to i dalje. Samo, kad jednom budete pali s vlasti, neće to dugo da se čeka, oni će najverovatnije da zbrišu, a vi ostajete da odgovarate građanima za sve ono što su oni uradili.

Dame i gospodo poslanici, vidim da se Vlada, odnosno DS nisu odrekli te ideje oko nuklearne energije. I u predizbornoj kampanji je bilo špekulacija oko toga, pa je čak i Đilas potpisivao nekakav memorandum itd., pa, eto, kaže - nisam znao da to nije u skladu sa zakonom. Mislim da su vlade pre vas već donele memorandum o tome da je nuklearna energija neprihvatljiva za Srbiju.

Imajući u vidu kolika je cena jedne nuklearne elektrane, znajući da za to mi nemamo para, pitam vas - za koga ćete da je pravite? Garantujem vam da će te kilovate, koji budu proizvedeni nuklearnom energijom u Srbiji, Srbija ili skupo plaćati ili će oni biti pravljeni za nekog drugog, kome isto treba energija, ali mu treba zdrava životna sredina.

Mi sami para da tako nešto napravimo nemamo. Znači, radićemo za drugog, ugrožavaćemo svoje zdravlje, svoju zemlju, svoj vazduh, svoju vodu - za nekog drugog, a čini mi se i za dobre provizije, čim ovo na mala vrata, kroz zakon o ministarstvima, pokušavate da provučete.

Još nešto bih rekao. Moram da demantujem kolegu. Zvaničan plan razmeštanja nuklearnih postrojenja u Srbiji - tačno je da ne postoji. Nezvanično - znam da planirate da postavite jednu nuklearnu elektranu u Kostolcu.

Nemojte da se šalite s tim. Garantujem vam da od tog posla neće biti ništa. Dosta je Kostolčanima i termoelektrana, i pepelišta, i kopova, i toga što imaju zagađenu vodu i vazduh. Sad im još treba i nuklearna elektrana? Nemojte s tim da se igrate - dići će se kuka i motika.

Gospodine Albijaniću, upravo kršite poslovnik o radu, a o tome, ako hoćete, možemo privatno da razgovaramo. Kao što sam rekao, sačekaćemo da vidimo predlog Vlade Republike Srbije o teritorijalnoj podeli gradova i opština, pa ćete tada čuti i moje mišljenje. Pošto ste vi iz G17 poznati da se tako oficijalno informišete, pa se posle branite za ovom govornicom unapred, to je već druga priča.
Da se vratimo amandmanu. Na član 12. Nataša Jovanović je, u ime SRS, podnela amandman kojim je tražila, kada su u pitanju akcije, da se od trenutka privatizacije, a ova privatizacija koju sprovodite je počela 2001. godine, do trenutka preuzimanja novčane naknade za akcije, vrednost akcije uveća za rast cena na malo.
Međutim, dobio sam obrazloženje Vlade Republike Srbije koje kaže da se amandman odbija: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što se sredstva ostvarena prodajom akcija i udela, po odbitku troškova prodaje, prenose na poseban račun Akcijskog fonda otvoren za te namene kod neke (ili nekih) od poslovnih banaka, i na takva sredstva će biti obračunavana kamata. Nezavisno od toga, predloženim amandmanom bi se stvorila obaveza na strani Akcijskog fonda da iz nekih drugih sredstava obezbedi predloženo uvećanje ostvarene cene za prodate pakete akcija, što nije prihvatljivo i stvorilo bi novu obavezu na strani Akcijskog fonda''.
Dame i gospodo narodni poslanici, jedno prosto pitanje - u čijem interesu radi Vlada Republike Srbije, koga Vlada Republike Srbije treba da štiti i čije interese treba da štiti? Da li Vlada Republike Srbije treba da štiti interese Akcijskog fonda, koji jeste neka vrsta državnog organa, ili treba da štiti interese građana? Mislim da svima koji su na vlasti treba na prvom mestu da budu interesi građana, jer Vlada valjda radi u interesu građana, a ne u sopstvenom interesu.
Vidim da je nekima dosadno ovo što pričam, već su počeli da kolutaju očima. Obećavam da ću biti daleko zanimljiviji u nastavku, ali to je vaš problem, što ne možete da shvatite.
Međutim, kada je u pitanju Vlada, ovaj zakon, ovakav kakav ste napisali, kao što sam rekao i u svom prvom izlaganju, jeste najobičniji predizborni zakon, da bi se nekom stvorile možda veće šanse za uspeh, jer se obećava novac. Ovde novca nema. Biće ga kasnije, ako neko dočeka i ako u međuvremenu berzanski spekulanti ne završe posao kao što su završili posao sa obveznicama stare devizne štednje, kada smo stvarali imperiju zahvaljujući siromaštvu građana. Ne mi iz SRS, nego vi iz DOS-a, koji ste došli petog oktobra na vlast, pa ste finansijskim malverzacijama na štetu građana Republike Srbije stvorili ''MK komerc'' i raznorazne druge. U vezi s tim kako Vlada brani interese građana, predložio bih Vladi Republike Srbije da brani interese građana isto onako kao što je branila interese fabrike ''Ju-Es stil''.
Afera vezana za ''Sartid'' već dugo vremena traje. Voleo bih da je ovde ministar koji je ovlašćen po ovom zakonu jer bih mu postavio par pitanja, pošto je on direktan učesnik u ovoj aferi.
Međutim, Mlađan Dinkić je pokazao da ima sklonosti da bude monarh, pa kao u nekim parlamentima, pojavi se kao kralj ili car da otvori zasedanje i onda zbriše, pa neka narodni poslanici rade, njega ovo ne interesuje. Međutim, trebalo bi da ga interesuje, jer će uskoro morati da počne da priprema svoju odbranu pred nadležnim državnim organima kao što su tužilaštva i sudovi. Neće još dugo da ga štiti imunitet ministra u Vladi Republike Srbije.
O čemu je reč? Reč je o tome da je državi naneta šteta od preko milijardu i po dolara kada je u pitanju ''Sartid''. Afera Sartid u stvari ne počinje samom ponudom ''Ju-Es stila'', odnosno firme ''Ju-Es stil-Košice'' (čak nije ni ona prava američka firma za koju se predstavlja, nego evropska, koja jeste ispostava američke firme i kojoj je zabranjen rad u nekim zemljama zato što su kršili antimonopolski zakon).
Afera Sartid počinje zatvaranjem banaka. To je bila priprema terena, da se određeni privredni subjekti, koji su veliki sistemi, nekome poklone, a opet na štetu građana Srbije, opet na štetu banaka, često i banaka gde je država bila većinski vlasnik.
Sartid Smederevo priznaje dugove pred nadležnim sudom, i to: Invest banka - u iznosu od milijardu dolara, Beogradska banka - 180.000.000 dolara, Jugobanka - 24.000.000 dolara, NIS - 910.000.000 dinara, ŽTP Beograd - 551.000.000 dinara, Tehnogas - 275.000.000 dinara, EPS - 237.000.000 dinara, NIS Jugopetrol Beograd - 183.000.000 dinara, NIS Novi Sad - 122.000.000 dinara, Metaleks Beograd - 99.000.000 dinara, Dunav osiguranje - 74.000.000 dinara, Duferko Adrija - 64.000.000 dolara, Republički fond - 470.000.000, Raku GMBH Nemačka - šest miliona, Fond za razvoj Republike Srbije 44.685.000 evra.
To su bili dugovi koje je Sartid priznao, pre pokretanja stečajnog postupka.
Stečajni postupak, znači, počinje po zatvaranju ovih banaka. Vlada Republike Srbije kaže da je stečajni postupak otpočeo i da onda nije u mogućnosti da ga zaustavi, da privatizuje Sartid po Zakonu o privatizaciji. To tako tvrdi Vlahović.
Postavljam pitanje: kako je mogao Trgovinski sud (tadašnji Privredni sud) u Beogradu da pokrene stečajni postupak protiv Sartida kada je mesno nadležan Trgovinski sud u Požarevcu? Kako Vlada nije mogla da interveniše? Kako nisu mogli da ospore mesnu nadležnost suda koji je pokrenuo stečajni postupak?
Sve se ovo radilo, u stvari, da se završi posao i da ''Ju-Es stil'' postane vlasnik "Sartida". Od 2001. godine bilo je više ponuda za Sartid.
Neka preduzeća su tražila da sama otplate 50% dugova, da plate procenjenu vrednost bez opterećenja dugova na 500 miliona dolara i te svoje namere su pismeno dokazali tako što su zahteve za privatizaciju Sartida uputili tadašnjem predsedniku Vlade Zoranu Đinđiću. Znači, možda nismo mogli da postignemo cenu za Sartid i da pokrijemo sve njegove gubitke, ali bi oni bili daleko manji nego što su ovako kako je urađeno.
U samom stečajnom postupku imenuje se Veće poverilaca, koje se izjašnjava da li treba Sartid da se privatizuje. Znate li ko se oglašava u ime zatvorenih banaka? Niko drugi nego dotadašnji potpredsednik savezne vlade, a onda i potpredsednik G17 plus, gospodin Miroljub Labus.

Nemojte da se uzbuđujete, gospodine Albijaniću. Ovde imam i slike svih ovih koji treba da idu u zatvor zbog Sartida. Evo su ovde slike, da vide građani. Na tim slikama vas nema. Prema tome, nema potrebe da se sekirate ili da vi nekoga branite.
Koliko znam, vi ste profesor matematike. Molio bih, pravnik niste, prema tome, nema potrebe da se petljate u nešto što ne razumete ni da branite Dinkića i Labusa. Možda ste vi još uvek intimni prijatelji, mada on više nije u vašoj stranci.
Pa se kaže, u ime Investbanke, najvećeg poverioca prema Sartidu, mišljenje poverioca: na osnovu obavljenih razgovora i informacija o stanju i problemima stečajnog postupka nad dužnikom Sartid a.d. u stečaju, saglasni smo da Stečajno veće stečajnog dužnika izloži prodaji kao lice u pravu, a u skladu sa odredbama Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji i u skladu sa procenom vrednosti – pazite, procena vrednosti, umanjena za dugove koje ima subjekt stečaja je 21.300.000 – znači, ne može da se namiri ni pet posto dugova prema poveriocima.
Ko je potpisao ovo? Predsednik Saveta Agencije za sanaciju, likvidaciju i stečaj banaka profesor dr Miroljub Labus. Upravo je upropastio milijardu dolara Investbanke.

Ako ste pismeni, gospodine Albijaniću, daću i vama jedan primerak ovoga da pročitate, da ne kritikujete paušalno vi mene. Nemojte to vreme, dok me prekidate i zaustavljate, da mi uzimate u obzir.
Drugi poverilac, Beogradska banka a.d. u stečaju, Beograd. Ovo je napisano i potpisano 31.3.2003. godine. Isti je tekst, samo u ime Beogradske banke (ono je bilo za Investbanku), isti datum - 31.3.2003. godine, isti potpis - Miroljub Labus.
Jugobanka a.d. – isti datum, isti tekst, 31.3.2003. godine, isti potpis - Miroljub Labus.
Međutim, neki drugi poverioci, koji su takođe državni, ali gde nemaju uticaja ni Labus, ni Dinkić, ni Vlahović, ni Đelić, ni Pitić, sasvim se drugačije izjašnjavaju.
"Dunav osiguranje" osporava privatizaciju ovako kako je započelo Stečajno veće i traži da se likvidacija sprovede, a oni namire. Do dana-današnjeg to nije namireno. Isto je i sa ŽTP Beograd. Slično mišljenje daje i Naftna industrija Srbije.
Međutim, u postupak likvidacije Sartida ide se tako što se prodaje samo deo Sartidove pokretne i nepokretne imovine. Znači, nema potpune kupovine Sartida za 21.300.000, a onda sve prateće objekte, povezana pravna lica, za bagatelu kupuje ''Ju-Es stil'' za još 2.700.000 dolara. Luku Smederevo, Valjaonicu hladnih limova itd. – kupuje za bagatelu.
Neko bi rekao: pa dobro, ako je toliko dugovao, prodajte ga, pa ćete na osnovu para koje dobijete da namirite dugove. Slažem se da je i to moguće. Ajde da kažemo da je tako. Međutim, sporazum koji je potpisan između Vlade Republike Srbije i ''Ju-Es stila'' kaže sledeće: obaveza je Vlade Republike Srbije da obešteti ''Ju-Es stil Balkan d.o.o'' i pruži mu potrebnu pravnu pomoć u vezi sa svim gubicima i troškovima nastalim zbog neizvršenja obaveza Vlade Republike Srbije koje su preuzete sporazumom o saradnji kao i nastalim po osnovu svih obaveza i potraživanja proisteklih iz Sartidovog poslovanja u periodu pre datuma kupovine.
Znači, dame i gospodo narodni poslanici, prodali smo Sartid za 21.300.000 dolara, a treba da izmirimo obaveze prema: ŽTP Beograd - 551.000.000 dinara, Tehnogas - 275, EPS - 237, NIS - 183, NIS-Novi Sad - 122, Metaleks Beograd - 99, Dunav osiguranje - 74, Duferko Adrija..., pazite, za 21.300.000 je prodat. Samo njima Vlada Republike Srbije treba da plati 64.000.000 evra, a prodali ste Sartid za petnaest miliona evra. Prodali ste ga za pet puta manje nego što duguje samo jednom dužniku i što je plaćeno iz budžeta Republike Srbije, parama građana Republike Srbije.