Zahvaljujem predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi ministre sa saradnicima, ja sam predložio da se u članu 29. koji se inače menja unesu još neke stvari koje su potrebne da bi bio potpuno jasan.

Naime, radi se o stavu 5. koji će biti stav 8. posle ovih izmena, gde je dobra stvar što se predviđa da organ koji vodi postupak eksproprijacije može da postavi privremenog zastupnika u slučaju da sopstvenik nepokretnosti koji je upisan u katastru je preminuo a nije sproveden postupak raspravljanja zaostavštine iza njegove smrti ili se vodi postupak utvrđivanja vlasništva na predmetnoj nepokretnosti.

Ono što sam ja predložio da se ovde dopuni mislim da je jako nužno zbog samog postupka, a to je da se doda deo da se privremeni zastupnik postavlja i u slučaju kada je sopstvenik nepokretnosti nepoznatog prebivališta ili je iz bilo kog drugog razloga nedostupan organu koji vodi postupak. Ove stvari se ne mogu podrazumevati pod ovako već preciziranim odrednicama koje je zakonodavac, odnosno predlagač zakona predložio.

Dakle, proširuje se u potpunosti obim mogućnosti postavljanja privremenog zastupnika za koje se u praksi do sada pokazala potreba da postoji.

Sledeća stvar, bez obzira što neko može da podrazumeva, ali to u ovom predlogu zakona ne piše, ja predlažem da se jasno stavi da privremeni zastupnik se postavlja na teret korisnika eksproprijacije. Znači, ne na teret budžeta, nego na teret korisnika eksproprijacije iz redova advokata, a prema redosledu koji se vodi kod advokatske komore. Zašto?

Tumačenjem se može doći do toga da organ koji vodi postupak postavi lice koje nije kvalifikovano da može zastupati tuđe interese, prema tome sva pravila koja vezuju advokate o načinu istupanja i postupanja tokom postupka i zastupanja stranaka jasno dodatno definišu na koji način mora da štiti interese lica čije interese zastupa, čak i tamo gde je privremeni zastupnik.

Znači, ovakav privremeni zastupnik bi trebao, takođe sam to predložio da se pojasni u ovom članu, da postupa sve do donošenja pravosnažnog rešenja o eksproprijaciji. Znači, ne učestvuje u delu kada je u pitanju utvrđivanje visine naknade, prava na naknadu i vođenja tog dela postupka, ali upravo zbog toga sam dodao još jedan deo koji kaže da pravo na vođenje postupka za utvrđivanje visine naknade, kao i pravo na naknadu za eksproprisano zemljište licima čije interese je zastupao privremeni zastupnik ne zastareva.

I ako je to danas tako, sa vrlo čestim promenama stavova sudske prakse možemo doći u situaciju da ono što je do sada bilo uobičajeno, nekim zakonskim drugim propisima regulisano da se dovede u pitanje.

Na ovaj način mi bismo u potpunosti zaštitili interese vlasnika nepokretnosti koji iz bilo kog razloga u ovom trenutku ne mogu lično da učestvuju u postupku eksproprijacije, omogućili nesmetano eksproprijaciju sa interesima koji su maksimalno zaštićeni i mogućnošću da naknadu tržišnu ostvari u trenutku kad god da se sopstvenik zemljišta pojavi ili reši pitanje o kome se radi. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, kada je u pitanju član 63. važećeg zakona, stav 2. koji glasi: „hipoteka uspostavljena na eksproprisane nepokretnosti prenosi se na nepokretnost koja se daje u svojinu ili susvojinu na ime naknade za eksproprisane nepokretnosti ili na neku drugu ličnu imovinu.“

Ovde sam predložio da se ovaj deo koji kaže - ili na neku drugu ličnu imovinu, briše, a evo iz kog razloga. Da je hipoteka mera obezbeđenja potraživanja koju može da uspostavi samo dužnik na svojoj imovini ne bi bilo ni razloga, ni potrebe za ovakvom reakcijom.

Naime, u praksi se pojavilo više slučajeva da su ljudi koji su hipoteku uspostavili na svojoj imovini da bi nekome učinili uslugu da može da podigne kredit ili obezbedi neko drugo svoje dugovanje, a pokretnost im je ušla u obim eksproprijacije, došli u situaciju da se hipoteka upisuje na imovini koju nikada ne bi stavili kao zalog za obezbeđenje tuđeg duga.

Znači, ja mogu da odlučim da bilo kom svom poznaniku, prijatelju, rođaku stavim hipoteku na deo imovine koju želim da rizikujem, eventualno u slučaju da on svoju obavezu ne ispuni. Ali, pošto se ne radi o mom dugovanju, apsolutno je nelogično i nepravično da zato što dođem u situaciju da neka nepokretnost uđe u fazu eksproprijacije ta hipoteka bude preneta na kuću, ili stan ili nešto treće što je meni jako važno i što ja nikada ni za koga ne bi založio, pa možda čak ni za sebe.

Znači, razlog za ispravku ovoga je vrlo jasan, vrlo evidentan i kako vreme odmiče, i što više gradimo i radimo u Republici Srbiji ovakve situacije će postajati sve češće.

Ovakvo opstajanje zakonskog teksta mislim da može da nanese nenadoknadivu štetu pojedinim ljudima, jednostavno uticaće na to da ono što smo već poprilično izgubili u međusobnim odnosima, a to je želja da nekom pomognemo, želja solidarnosti, uzajamne pomoći budu još više ugroženi i dovedena u pitanje, a nikada nam više nije bilo nužno i potrebno da zdravo, dobro razmišljamo i jedni drugima, a i bez rizika onog kojeg ne želimo, pomažemo i time stvorimo situaciju da neki ljudi napreduju, a samim tim i da Republika Srbija napreduje.

Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, očekivao sam da ćemo pod ovom tačkom dnevnog reda danas konstatovati prestanak tužilačke funkcije gospođi Lidiji Komlen Nikolić, upravo zato što je dana 19. septembra 2021. godine u Narodnoj skupštini jasno, otvoreno i svesno pretila poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije, znači, ovde, pod ovim krovom, na javnom slušanju.

Tom prilikom je izgovorila sledeće vezano u vezi ustavnih promena, da će proći kontrolu pre svega poslanika u Narodnoj skupštini, ali plašim se da možda i neće. Ukoliko ne prođe, sve ovo što smo sad pričali, ovo nije da kažem neka vrsta pretnje, ali jednostavno moraćemo da odustanemo od nekog pozitivnog pristupa i postupanja.

Predstavnik jedne nevladine organizacije, jednog strukovnog udruženja tužilaca je ovo izgovorio, da pri tome predstavnici Republičkog javnog tužilaštva Državnog veća tužilaštva ostanu nemi i bez ikakve reakcije.

Ko ima pravo da na ovakav način demonstrira pretnju i silu u Narodnoj skupštini i to prema poslanicima Skupštine Republike Srbije stavljajući u izgled izvesnost zloupotrebe svog položaja prema poslanicima, čak dovodeći u izvesnost da postoji organizovana grupa koja je spremna na takvo postupanje.

Ovim je učinjena tolika povreda etičkog kodeksa tužilaštva i ozbiljnih povreda Krivičnog zakona više nego dovoljnih da sama podnese ostavku na funkciju koju vrši ako već Državno veće tužilaca nije imalo snage i želje da ovo procesuira.

Posebnu težinu ovom njenom iskazu i iskazanim pretnjama daje činjenica da je poštovana i uvažena koleginica dugogodišnji tužilac, da joj je ako ništa drugo profesija naučila o težini i ozbiljnosti svake izgovorene reči, a na nekim suđenjima kojima sam prisustvovao video sam da je bila nemilosrdna u neprihvatanju bilo kakvog opravdanja kada su okrivljeni objašnjavali da su se pogrešno izrazili.

Nažalost, ostavke ili razrešenja zbog ovakvih istupa ili bar izvinjenja u Srbiji se ne dešavaju, ali zato kada se o nečemu izjašnjavaju poslanici koji inače nisu pravnici ili kolege pravnici koji nemaju dugogodišnje iskustvo u nekoj nijansi se pogrešno izjasne u svom zanosu, tako da kažem nešto možda i pogrešno kažu, onda nastane jednodušna kanonada svih nevladinih organizacija izuzetno dobro finansiranih iz inostranstva.

Žao mi je što ovo nije tačka dnevnog reda i ovim se ujedno izvinjavam uvaženom kolegi Ranku Maksimoviću, javnom tužiocu u Osnovnom tužilaštvu u Kuršumliji kojem će ovom odlukom, kada je budemo izglasali, prestati funkcija javnog tužioca, jer je ispunio uslove za penziju i želim mu da u zdravlju, u toj penziji zasluženoj dugo, dugo uživa.

Što se tiče predloga za predsednike sudova osnovnih u Kruševcu, Majdanpeku i Novom Pazaru i Prekršajnom sudu u Lazarevcu, ja se samo nadam da je Visoki savet sudstva predlažući ove kolege imao posebno u vidu njihove organizacione sposobnosti.

Imamo mi dosta predsednika sudova koji su jako sposobni i jako dobro organizuju rad sudova ali imamo i primera sasvim suprotnih. Ja se nadam da se ovim kolegama neće desiti da svoju nesposobnost prikrivaju tako što će nalagati sudijama koje su pretrpane enormnim brojem predmeta da predmete koje su prinuđeni da zakazuju i zakazivali su za 2023. godinu prezakazuju za 2022. godinu iako je potpuno svestan, kao i sve te sudije koje to budu učinile da je nemoguće da se ta suđenja održe.

To što nije sposoban da obezbedi dovoljan broj pripravnika, volontera, stručnih saradnika i organizuje posao je nešto o čemu treba da povede računa Državno veće tužilaca. Inače, radi se o predsedniku Trećeg osnovnog suda u Beogradu, da ne ostanemo nedorečeni.

Ja se nadam da ove nove kolege i predsednici sudova neće svoju obavezu, kada je u pitanju zaštita građana Republike Srbije i prava na pravično suđenje i ponašati se kao predsednik Drugog osnovnog suda, do duše, ona je tu obavezu delegirala svojim zamenicima, gde osam godina punih ne odlučivanja po predlogu za izvršenje pravnosnažne sudske odluke smatra da nije prekršeno suđenje u razumnom roku.

Danas je poverilac povukao predlog za izvršenje i prigovor koji je stavio jednostavno ne očekujući više da će od suda uspeti da dočeka ono što je trebalo da bude završeno bar pre sedam godina, ako ne i u roku od tri i kratkim rokovima koji su zakoni u to vreme obrazlagali. Čak se i dužniku smučilo, pa je dobrovoljno izvršio obavezu. Eto, dotle smo došli u srpskom pravosuđu na nekim mestima zato što se bavimo nekim stvarima koje nisu na mestu.

Veliko mi je zadovoljstvo iako će možda biti poslednji od sudija kojeg će birati ova Skupština, ukoliko se budu usvojile ustavne promene na način na koji se o tome bar za sada govori. Veliko mi je zadovoljstvo da se to ne desi, jer ako se desi, gospodin Igor Nikolić treba da zna, ako bude ovo poslednji izbor u mandatu i pre ustavnih promena, gde je poslednji od sudija u Srbiji koji je izabran sa legitimnim pravom da donosi odluke u ime naroda, ali o tom po tom, kada dođe vreme za raspravu o ustavnim amandmanima, a biće vrlo brzo.

Jednostavno, poslanici Skupštine Republike Srbije imaju pravo da komentarišu sudske odluke. Ono sa čime se ne slažem apsolutno je komentarisanje sudskih postupaka koji su u toku u bilo kom vidu i obliku, kroz medije i ostalo, ali moram da kažem da taj fajt i to ponašanje nisu započeli poslanici. Počele su neke sudije, pre nekoliko godina. To su zataškavali predsednici sudova koji i ni danas suprotno Poslovniku o radu, dozvoljavaju da daju izjave, bez posebnog odobrenja i ne pokreću postupke protiv njih, pa onda ako se oni koji primenjuju zakon ponašaju suprotno od toga, nemojte baš očekivati da građani Republike Srbije koji se svakodnevno žale, mnogi sa opravdanim razlozima, mnogi samo zato što pogrešno misle da su u pravu, žale poslanicima koji su ovde prinuđeni da reaguju.

Prema tome, ako pravosuđe očekuje da će poslanici u Skupštini Republike Srbije, pa čak i ako se Ustav bude promenio onako kako se najavljuje, nemo slušati i nemo čitati i ne reagovati na nepravdu koju uočavaju, onda se ozbiljno greši.

Iako nije tema ovoga danas, ali tužilaštvo ima pravo i obavezu da pokreće postupke na osnovu činjenica koje sazna i iz medija. Ne znam da li je tužilaštvo preduzelo do sada, pa čak ni mnogo puta ni po prijavama koje su podnete, gonjenje protiv izazivanja rasne, verske i druge netrpeljivosti koje smo svedoci ovih dana i o čemu se izuzetno mnogo priča.

Ovde oni koji pokušavaju da izazovu rasnu mržnju, versku mržnju, nacionalnu netrpeljivost, oni koji pljuju po liku i delu generala Mladića, treba da budu procesuirani. Tužilaštvo ćuti, a ima saznanja. Ćutalo je i u mnogim drugim postupcima, pa nije ništa iznenađujuće.

Ali, neka znaju i oni danas i za svagda da ni jednim zakonom u Srbiji ne postoji obaveza bilo kog građanina Srbije da priznaje odluku Haškog tribunala. Međunarodnog suda pravde, stalnog, da, ali odluku Haškog tribunala nemamo obavezu da priznamo na bilo koji način, niti da je prihvatimo. Niti zbog komentarisanja takvih presuda može bilo ko da snosi odgovornost. Taj sud je izmišljen, napravljen, plaćen da od građana Republike Srbije napravi sliku o genocidnom narodu, da opere tuđu genocidnu prošlost iz prethodnog veka za neku budućnost, ali to mi nećemo dozvoliti. I ne samo mi, očigledno je da mnogo veći eksperti i znalci nego što sam ja i bilo ko u ovoj sali su rekli da u Srebrenici nije bilo genocida, pa ma šta nažvrkljali na tom parčetu papira tamo u Hagu kada je u pitanju presuda Ratku Mladiću.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, pravosuđe je bitan segment našeg društva, ali onoliko koliko sudije i tužioci sami sebe poštuju, koliko vode računa o svom ponašanju u sredini u kojoj žive, toliko ih građani Republike Srbije takođe poštuju. Poštovaćemo ih i mi, ali smo dužni da u ime građana iznesemo svaku relevantnu kritiku.

Što se tiče nečega, ja kao komunista imam obavezu da kažem da su general Mladić, general Lazarević, general Pavković, pukovnik Šljivančanin i mnogi, mnogi, čija imena sada mogu ređati ali je kratka ova sednica za to, su heroji ovog naroda, čast i ugled vojske Srbije, Republike Srbije su sačuvali. Mlađi naraštaji treba da se ugledaju na njih. Istoriju treba da učimo na istoriji naših dedova, naših očeva, ovih ljudi koje sam pobrojao, a ne na osnovu onoga što hoće nevladin sektor da nam dovede i nametne, plaćen od strane onih koji Srbiji ne žele dobro, a to je lažna haška istina. U borbi protiv lažne haške istine, pravosuđe umesto da nam pomaže, nekad imam utisak da nam i odmaže. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi ministre sa saradnicima, ja ću svoju pažnju, iako ste i vi i kolege pre mene dosta toga govorili o sporazumu između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke o ratnim memorijalima, prvenstveno pažnju posvetiti ovome.

Najpre, ono što je i očekivati kada se na čelu ministarstva nalazi neko ko je bio i ministar pravde, jasno je da definicije koje su u ovom sporazumu unete su apsolutno usklađene i jasne i u skladu sa zakonima koji trenutno važe u Republici Srbiji jer smo imali prilike da negde tekstovi sporazuma nisu baš bili u potpunosti usklađeni.

Zašto ovo kažem? Zbog sebe da ponovim, mi pravnici volimo da pročitamo uvek ono što piše na papiru, a i zbog građana, treba reći da po Zakonu o ratnim memorijalima – ratnim memorijal jeste vojno groblje, pojedinačni grob, nadgrobni spomenik, spomen kosturnica, spomen kapela, spomen crkva, spomenik, javno spomen obeležje, spomen ploča, mesto stradanja, znamenito mesto i drugi pietetni simbol od značaja za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Srbije.

Ovakva definicija očigledno usaglašena sa predstavnicima Vlade Savezne Republike Nemačke je iskorišćena i u članu 1. predmetnog Sporazuma samo što se pod a) definišu šta su nemački ratni memorijali, pod b) se definiše šta su srpski ratni memorijali.

Još jedna jako važna stvar o ovom sporazumu koji sadrži izuzetno mali, ali vrlo jasan i dovoljan broj članova koji na potpuno jedan pravi način celu situaciju koja je kompleksna oko ratnih memorijala Savezne Republike Nemačke, ratnih memorijala Republike Srbije, definiše, otvara prostor za dogovore tamo gde su dogovori potrebni i nužni iz raznih razloga o kojima ću nešto malo kasnije govoriti, ali u drugim stvarima vrlo precizno definiše što je potpuno nesporno u odnosima između Savezne Republike Nemačke i Republike Srbije kada su u pitanju ratni memorijali.

Po meni je tu jako važan član 3. koji kaže u stavu 1. – da ugovorne strane obezbeđuju jedna drugoj besplatno i na neograničeno vreme da se zemljište, odnosno zemljišne površine koje služe kao ratni memorijali koriste kao trajna počivališta njihovih stradalih u ratu.

Iz objektivnih i životnih razloga i proteka vremena i još nekih stvari je jako važan i stav 3. ovog člana koji kaže – da ako jedna od ugovornih strana iz uverljivih, javnih razloga neko zemljište iz stava 1. ovog člana bude trebala za neku drugu namenu onda će na raspolaganje staviti neko drugo prikladno zemljište i preuzeti troškove premeštanja pokojnika i uređivanje novih grobova.

Izbor novog zemljišta, njegovo uređivanje i sprovođenje premeštanja pokojnika vrši se uz obostranu saglasnost. I to je ono što su ključna načela kada je u pitanju nešto što se zove Sporazum i sam tekst Sporazuma koji je zaista izuzetno kvalitetno i dobro urađen.

Najpre bih ja nešto o našim vojnim memorijalima za koje ste i sami rekli, ako se ne varam, da ih ima 41 evidentiran u Nemačkoj. Vi kažete da ima 42, ili ne vidim sad odavde i nije ni bitno, ispravićete me, i možda se ja nisam najbolje snašao, ali ono što sam našao na sajtu Ministarstva, vezano po pitanju vojnih memorijala i spomenika preminulim, zarobljenim srpskim vojnicima u Prvom svetskom ratu i u Drugom svetskom ratu me je i obradovalo, ali i pomalo zabrinulo zbog nekih stvari.

Ja razumem da su 2020. ili 2021. godina bile godine u kojima je kretanje bilo, hajde tako da kažem svedeno na minimum zbog korona virusa, ali za one pre vas koji su bili na poziciji ministra u svom onom ranijem periodu jednostavno nema opravdanje za sledeće stvari.

Ova rubrika sadrži u sebi ukratko pregled o tome gde se nalazi mesto ili grad, oblast kada je u pitanju vojno groblje ili memorijal, zatim naziv kulturnog dobra, stepen očuvanosti i pojedine napomene.

Ono što iz ovog pregleda sam ja zaključio, a što jeste poražavajuće da za osam ovim memorijala mi nemamo podatak u kakvom stanju je stepen očuvanosti. Apsolutno mislim da je nedopustivo da ako je opravdanje Korona virus, ograničeno kretanje, koje je bilo u svim zemljama, pa i u Republici Nemačkoj, ali apsolutno nema opravdanja da do 2019. godine sva prethodna ministarstva, ambasade, konzulati, barem ne obiđu fizički i pogledaju u kakvom stanju je taj memorijal.

Ono što je još tužnije u celoj ovoj priči, ja ću sad to gledati da što manje davim sa ovim podacima, ali recimo, Nojmarkt, vojno groblje, nije poznat stepen očuvanosti. Sahranjeno je 164 osobe sa područja današnje Republike Srbije stradalo je tokom Drugog svetskog rata.

Pa, Nojštajn, Andervaldman, izvinjavam se ako nisam dobro pročitao, vojno groblje, nije poznat status sahranjenih i nepoznat broj osoba sa područja današnje Republike Srbije stradale tokom Drugog svetskog rata.

U Berlinu ista situacija, u Hanoveru ista situacija, u Esenu ista situacija, u Kaselu ista situacija, u Minhenu ista situacija, u Duizburgu ista situacija, odnosno konstatacija koja stoji na sajtu ministarstva, osim ako nisam neku zastarelu pronašao.

Iako možda jesam jugonostalgičar, ponovo podvlačim za sve ove stoji konstatacija i napomena. Sahranjen ili nepoznat ili poznat broj osoba sa područja današnje Republike Srbije, ali tamo gde kaže da su sahranjeni Jugosloveni ili sa područja koje se nalazi van Srbije, za sve te memorijale postoji konstatacija.

Mislim da je to nešto što pod hitno treba da se učini, čim to korona i ograničenje kretanja u Nemačkoj dozvoli, jer onda mi očigledno na osnovu ove tabele ne znamo, odnosno niste dobili od svojih prethodnika presek stanja u kakvom stanju su naši memorijali u Nemačkoj, a kako ćemo onda znati šta treba da uradimo da bi smo ih održavali.

Mnogo toga mi od Nemačke, njihovog pristupa mnogim životnim stvarima i problemima treba da naučimo. Nemačka koliko znam, između ostalog traži da se obeležja i spomenici njihovih vojnika srede u Šumaricama. Upravo to jeste ono o čemu sam govorio, onaj član 3. koji je jako važan, koji stvara prostor za razrešavanje ovakvih mogućih nekih spornih detalja na koje ću se vratiti dalje.

Ne brinu me mnogo naslovi, nacisti i dalje slave jer ih ima u manjim gradovima, obeležavaju razno razne godišnjice, obilaze njihova groblja itd. i neće me to zabrinjavati sve dok budemo imali stav, do duše nisam ga čuo i pronašao da je rečen u Srbiji, rečen je u Crno Gori, praktično se odnosi na isto, gde je generalna sekretarka Narodnog saveza za brigu o ratnim grobljima, Danijela Šili rekla da zna da su oni na tom groblju isključivo poginuli nemački vojnici u borbi protiv partizana.

U ovom namerno varvarski vođenom ratu znamo da su bitke protiv partizana verovatno ne samo protiv partizana, označene kao posebno okrutne, nemilosrdne i pune ljudske zlobe. Znamo da su odmazdama protiv njih počinjeni gnusni zločini nad civilnim stanovništvom. Nacionalni savez je svestan ove krivice i to je ono što je ona izgovorila u Golubovcima kada je tamo izmešteno groblje i prilikom tog događaja izgovorila ovo. Znači, jedan vrlo jasan, profilisan, odgovarajući stav koji nam je prihvatljiv, koji pokazuje da današnja Nemačka zaista shvata svu negativnost svoje istorijske uloge na ovim prostorima.

Još jednu stvar koju sam želeo da kažem, za jednu bitnu razliku u svemu o ovome nijedan srpski vojnik ili civil koji je stradao u Prvom ili Drugom svetskom ratu, a sahranjen je u Nemačkoj ili u pojedinačnom grobu ili zajedničkim grobnicama, nije tamo otišao da osvaja ili da ratuje. Tamo je odveden kao zarobljenik ili kao radna snaga. Vojnici Vermahta su na teritoriji Republike Srbije u Drugom, kao i oni koji su stradali u Prvom svetskom ratu, Nemci sahranjeni kao okupatori i osvajači.

Jako sam ponosan na srpsku tradiciju, a to je da se tuđa groblja poštuju, uostalom niko nikada kao Srbi u ratovima sa Bugarskom nije prekinuo ratno dejstvo, propustio da prođe lekarska jedinica ili ostalo, da pomogne bugarskim vojnicima, sa kojima su sutra morali da ratuju. Toliko jasno govorim o onome čime treba i moramo da se ponosimo, ali vreme koje je iza nas pokazuje da imamo određenih propusta koje srećom još uvek možemo i moramo da nadoknadimo.

Pitanje Šumarica je nešto što je očigledno, o čemu se razmišljalo, ne samo Šumarica, možda i Kraljeva, ali Šumarice su onako jako specifične po mestu i događaju, da je možda razmišljanje bolje da se taj memorijal nemački koji se odnosi na staro groblje iz Prvog rata i Drugog rata izmesti na neku drugu lokaciju. Ipak su Šumarice mesto u kojem je streljano 21. oktobra 1941. godine 3.000, ali apsolutno nedužnih civila, od toga 300 i više đaka srednjih škola, kao i 15ak dečaka koji su čistili obuću na ulici, ni krivi, ni dužni.

S jedne strane mi je žao, s druge strane mi je drago što iz tog događaja sramota srpska koja se zvala Marisav Petrović nije ubijena u Srbiji onako kako to dolikuje kad se rat završio ili tokom rata, nego umro 1974. godine, gle, čudno, baš u Minhenu. Jer, kakve smo nekakve čudne standarde postavili danas, možda bi čak i Marisav Petrović, čuveni Ljotićevac, koji je vodio đake pred nemačke mitraljeze, danas mogao da bude na neki volšeban način rehabilitovan kao i Drenjanin iz Male Moštanice, jer mu nije suđeno po današnjim standardima.

Tako da, o ovome treba dobro razmisliti i zaista omogućiti i potomcima ovih vojnika koji su sahranjeni u Šumaricama, jer u Šumaricama, ako ćemo brojati, ali žrtve se ne broje, ima i više sahranjenih vojnika nego što ima sahranjenih naših đaka i nedužnih civila koji su tu streljani. Mislim da tu treba naći jedan odgovarajući kompromis da bi ostali kao trajni zapisi na nešto što se nikad ne može ponoviti.

Što se tiče naših memorijala mislim da su, srećom, mnogi pojedinci zaslužni zato što neki od tih memorijala uopšte postoje, očuvani su i zaista očekujemo da se to na jedan odgovoran način u potpunosti danas preuzme. Recimo, u gradu Ulmu u nemačkoj pokrajini Baden Virtemberg, gde su sahranjena 142 srpska vojnika postoji u sredini tog groblja jedan izvanredan spomenik, ali taj spomenik nije podigla niti Kraljevina Srbija, niti Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, niti bivša Jugoslavija, taj spomenik su podigla tri preživela narednika, jedan podnarednik i dva vojnika i meni je jako žao što, uz sav trud, nisam uspeo da pronađem njihova imena, da ih pomenemo danas, jer nadam se da imaju potomke i da se njihovi potomci njima diče i imaju razloga da se diče.

Pitanje je kad bismo mi za sve ovo znali da nije Slobodana Miljevića, sveštenika iz Štutgarta, kao i sveštenika Radmila Marinka, koji su još od devedesetih godina aktivno prikupljali podatke, prvo sa imenima vojnika, onda kako su nastradali, gde su nastradali, gde su sahranjeni. Sve to jednostavno dostavili i olakšali posao nadležnim državnim organima da mogu da nastave ovu priču dalje.

Ono što možda nije direktno vezano za sam sporazum, ali ono što jeste problem koji može da dovede do toga da sav trud koji očekujemo da će biti uložen od strane Republike Srbije i novac da se ovi memorijali dovedu u red jeste nešto drugo. Ako nastavimo da decu školujemo na način kako smo započeli i da istoriju uče onako kako danas uče, bojim se da je ovo samo zaludan posao. Imaće svrhu dok postoje starije generacije koje pamte nešto.

Danas se deci servira haška istina u školama. Jako je, po meni, sporna reforma nastave iz istorije, jer jednostavno ono što su krstili kao nekakav tematski pristup, dovodi do jednog potpuno nehronološkog učenja koje vodi ka razumevanju i shvatanju srpske istorije.

Znači, ako neko u školi prvo uči hrišćanski raskol 1504. godine, pa se vraća u rani srednji vek, pa ide na turska osvajanja, pa onda uči o raspadu bivše Jugoslavije, pa tek onda odlazimo u periode Nemanjića i učimo šta je fašizam i sve ostalo, to nije nešto što će omogućiti da generacije koje dolaze iza nas mogu da shvate svu vrednost memorijala i srpskih memorijala, ne samo u Saveznoj Republici Nemačkoj, nego i na svim onim stratištima gde su srpski vojnici ili srpski civili sahranjeni.

Ako budemo dozvolili da ono što nevladine organizacije čine i pokušavaju, a to je da se učenicima posebno mora nametnuti da kroz analizu uticaja razvoja evropskog zapada i da … uzročno-posledičnih veza na primerima iz nacionalne istorije donose zaključke o međunarodnim odnosima, a potpuno isključe naše odnose sa Rusijom, našu istoriju, hronologiju nastanka srpske države bojim se da ćemo vrlo brzo doći u situaciju da nećemo za dve ili tri generacije imati više nikoga ko će shvatiti i voditi računa o ratnim memorijalima gde god se oni nalazili. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Ovo je jedan od važnijih članova ovog zakona jer do sada u praksi kada je u pitanju zaštita potrošača imali smo ozbiljan problem, a to je jednostavno neobaveštenost potrošača o procedurama, postupcima, načinu za zaštitu njegovog prava u slučaju da ne postoji saobraznost između onoga što mu je ponuđeno i onoga što mu je isporučeno, odnosno načina servisiranja aparata koji su neispravni, itd.

Prema tome, uvođenjem zakonske odredbe i člana 12. koji kaže da je trgovac pre zaključenja ugovora o prodaji robe ili pružanju usluga potrošaču dužan da na jasan, razumljiv način na srpskom jeziku ili jeziku nacionalne manjine, a da u skladu sa zakonom obavesti potrošača o svim obeležjima robe, o poslovnom imenu, matičnom broju, adresi, sedištu, broju telefona, prodajnoj ceni, načinu plaćanja, postojanju zakonske odgovornosti zbog nesaobraznosti robe ili usluge prema onome što mu je ponuđeno i ono što je najvažnije, u stvari, načinu izjavljivanja reklamacije trgovcu, i to sa posebnim akcentom na prijem i način postupanja trgovca po reklamacijama, kao i uslovima koji se odnose na ostvarivanje potrošača po osnovu reklamacionog postupka.

Da se tako nešto nalazilo decidirano i jasno u ranijim odredbama, recimo ne bi se desilo da naš jedan sugrađanin prekjuče novu veš mašinu koju je kupio u „Emezeti“ spakuje u auto, izloži sebe trošku, doveze je u firmu. Tamo ga u „Emezeti“ niko jednostavno nije konstatovao, menadžer nije ni posle tri sata njegovog upornog čekanja našao za shodno da izađe i čoveku objasni proceduru i postupak i da mu omogući da se izvrši kontrola, pregled i servisiranje tog uređaja.

Zašto ovo kažem? Ukoliko neko ne pročita ili ne sasluša, dragi građani, ono što je sutra prodavac dužan da mu na jasan način stavi do znanja, onda zaista moraju snositi odgovornost za to.

Ovim se otklanja to da se nesavesni trgovci, drugi postupaoci po raznoraznim ugovorima, kriju iza toga da je svako dužan o svojim pravima da se informiše iz „Službenog glasnika“, što, priznaćete, jednostavno u životnoj praksi često nije baš ni malo realno, tako da su mnogi kupci bili zatečeni jednostavno onim što su morali da prođu, a nekada je ličilo i na golgotu da dođu do realizacije svojih prava tokom garancije.

Verovatno će ovo otvoriti prostor da onda trgovci, pogotovo ako je u pitanju krupnija tehnika, kao što je u ovom slučaju bila veš mašina, da se trgovci potrude da oni obezbede prevoz, da oni obezbede servisera koji će konstatovati da li je mašina pokvarena, nije pokvarena i na vrlo jedan kratak, odgovoran i ozbiljan način omogućiti potrošaču da dobije ono što je zaista i želeo da kupi.

U tom smislu, i amandman koji je uvažena koleginica, Sandra Božić, podnela i koji je prihvaćen, a odnosi se na to da se u stavu 7, odnosno tački 7. stava 1. ovog člana 12. praktično trgovci obavežu da prilikom ponude i prodaje tehničke robe obaveste i o dostupnosti rezervnih delova, ali i potrošnog materijala.

Zašto ovo kažem? Možemo doći u situaciju da postoje rezervni delovi, ali tzv. potrošni materijal može, da u slučaju da nije obezbeđena njegova dostupnost, njegova prodaja, onemogući korišćenje određenih vrsta aparata i do sada smo imali u praksi situacije da su se trgovci jednostavno krili iza zakonske odredbe koja nije bila dovoljno jasno definisana u ranijem periodu.

Sa ovim smatram da je u mnogome iz pravnog ugla, pokrivena obaveza i odgovornost trgovaca da znači, osim rezervnih delova, priključnih delova, tehničkog servisa obaveste potrošača i o dostupnosti, praktično potrošnog materijala, kao jedne od bitnih stavki koje mogu da utiču na mogućnost upotrebe proizvoda koji je kupio.

Ozbiljnost i odgovornost na izradi ovog zakona, vidi se u tome da se očigledno trudilo da ne dođe do prenormiranja zakona, jer, ukoliko se to desi onda se mnogo više prostora otvara za zloupotrebu nekih segmenata koji nisu pokriveni, ali prihvatanje ovog termina potrošni materijal, koji je pravno vrlo jasno, a i u praksi kada je u pitanju trgovina, definisan, jednostavno je na odgovarajući način jedna šupljina u potpunosti pokrivena čime će se krajnji cilj ovog zakona, a to je zaštita potrošača u svakom pogledu postići u još boljem i većem obimu. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Kao što sam u prethodnom izlaganju po amandmanu koleginice Sandre Božić rekao, očigledno je dosta truda uloženo u ovaj zakon, da bude što jasniji, precizniji i određeniji i u tom smislu j e bila i ova korekcija koju sam ja predložio, jer u pojmovniku ovog zakona nisu bile definisane neizbežne i vanredne okolnosti kao osnov za oslobađanje odgovornosti za štetu, kako je bilo predviđeno.

Činjenica jeste da viša sila u Zakonu o obligacionim odnosima nije do kraja definisana, koje sve okolnosti obuhvata, ali je ipak, obzirom na postojanje tog termina, pojma, dugogodišnju sudsku praksu, koja je praktično utvrdila šta se sve može podrazumevati pod dejstvom više sile i kakve su posledice postojanja više sile, da li oslobađaju od odgovornosti ili pružaju mogućnosti da dođe do promene samih ugovornih obaveza, smatram da je prihvatanje ovog amandmana samo dokaz jedne zaista velike želje da zakon bude što precizniji i potpuniji i da se u samoj praksi može sa sigurnošću primenjivati.

Mimo ovoga što sam ja učinio, želim samo da dodam još jednu stvar. Zaista me je na to podsetio kolega Stojmirović, a to je da ovako dobar zakon, kao što je ovaj napisan, verovatno treba da se napravi zakon koji će nas zaštiti kao potrošače bankarskih usluga, da bude vrlo specifičan.

Da ne bih prekoračio baš svo vreme koje imam ovde, vrlo kratku ću reći. Naime, ovo se čak i mene lično tiče, ali i mnogih građana Srbije. Trenutno ja kao korisnik usluga „Credit Agricole Banke“ sam jako besan i nezadovoljan, jer sam prodat „Raiffeisen banci“ i ne samo ja, nego svi korisnici usluga „Credit Agricole Banke“ i tvrdim da bi se ozbiljno dalo razmisliti o tome da li se ovakve transakcije mogu obavljati bez saglasnosti bankarskih korisnika. Zašto? Time što svoju zaradu primamo u „Credit Agricole“, time što ispunjavam svoje obaveze, kao i verovatno desetine stotine hiljada drugih korisnika njihovih usluga, je neki menadžment „Credit Agricole Banke“ postigao veliku prodajnu cenu. Pored svoje mreže koju poseduje, on je prodao i sve svoje korisnike „Raiffeisen banke“, mene prinudio i prinudiće sve ostale korisnike koji ne žele da budu korisnici usluga „Raiffeisen banke“ da se maltretiraju i zlostavljaju i traže neku novu i drugu banku.

Iz tog razloga, evo, iako nije tema direktna vezana za ovo, zaista bih želeo da NBS i njena regulatorna tela ne odobre zaključenje ovog ugovora i da se, jednostavno, tom bahatluku bankarskog sistema, koji to zove ukrupnjavanje povećanjem usluga, a u stvari stvaranjem monopola, što jeste jedna od stvari koju ovaj Zakon o zaštiti potrošača treba da stvori, se ozbiljno pozabavi i ovakve transakcije pod mnogo većom lupom i mnogo ozbiljnije razmotre, jer bojim se da ćemo ovako doći u situaciju da postanemo robovi bankarskog sistema i to jednog jako uskog kruga banaka, a znamo da gotovo da više banaka sa srpskim kapitalom i vlasništvom skoro i da nemamo, osim jedne, koliko je meni poznato.

Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, poštovana ministarko, gospođo Popović, sa saradnicima, uvaženi predstavniče VSS, gospodine Petroviću, ja ću svoju pažnju posvetiti danas gotovo isključivo izmenama i dopunama Zakona o sudijama. U sklopu ovih izmena jeste i prethodna stvar koja je dopuna Zakona o VSS, a kojom se predviđa postojanje etičkog odbora, i to ću podržati u danu za glasanje. Međutim, imam ozbiljnu dilemu da li mogu da podržim zbog pojedinih odredbi predlog izmena i dopuna Zakona o sudijama.

Krenuću polako redom od onih stvari koje, bar meni, nisu sporne. Drago mi je da će se verovatno izmeniti, odnosno dopuniti član 24. u stavu 2. gde će prilikom poveravanja ili raspodele predmeta, kako bismo mogli to žargonski reći, početi da se ponovo vodi računa o složenosti predmeta, tako da nam puki brojevi u redosledu kada se kompjuterski zavode predmeti ne dovedu u situaciju pojedine sudije da konstantno dobijaju komplikovane i složene predmete, a da neki drugi, malo srećniji u toj, nazovi, lutriji kompjutera, budu, uslovno rečeno, u boljoj poziciji.

To naravno ne može nikada biti potpuno idealno, ali mislim da je ovo nešto što me iz ranije prakse i postojanja i organizacije rada sudova bila dobra praksa i dobro je što se to polako vraća nazad, bar one stari koje su bile provereno dobre.

Što se tiče člana 30. koji govori o Etičkom odboru kao stalnom radnom telu Visokog saveta sudstva, ja ću biti prezadovoljan ako taj Etički odbor bude daleko ozbiljnije i odgovornije radio svoj posao koji mu je ovde predviđen ovim članom, nego što je to radio Visoki savet sudstva do sada.

Znači, jedan od poslova koji taj Etički odbor ili telo treba da radi treba da odlučuje koji su postupci oprečni dostojanstvu i nezavisnosti sudija i štetni po ugled suda, a na osnovu Etičkog kodeksa i nadam se da će taj Etički kodeks još više precizirati neke stvari koje su nespojive sa obavljanjem sudijske funkcije, a koja je poslednjih godina dobila jedan nažalost vrlo masovan pojavni oblik.

Kako god to zvučalo i izgledalo, ja mislim da angažovanje sudija, pogotovo uz naknadu na određene načine, osim one koji su striktno propisane ovde odredbama zakona, a pogotovo kada je tu u pitanju angažovanje u nevladinim organizacijama bilo kojeg oblika, namene ili vrste je nešto što je Visoki savet sudstva do sada, moram da kažem, ne znam zašto blagonaklono gledano.

Verovatno bi Etički odbor morao da uzme u obzir i ovo o čemu je moj mlađi kolega prethodno govorio, a to je da preispita odgovornost sudija koji u javnosti istupaju bez jasne, pisane saglasnosti nadležnog predsednika suda u kojem su izabrani za sudije i ne samo njihovu, nego i odgovornost predsednika sudova koji ne pokreću disciplinski postupak protiv sudija koji kreše Poslovnik i pravila koja su nedvosmislena i jasna. To što je neko izjavio da je to prevaziđeno, ja još nisam čuo da postoji i jedna krivična presuda običnom građaninu Republike Srbije koji je oslobođen odgovornosti zato što je nešto prevaziđeno. Slovo zakona, propisa, prvo mora da poštuje onaj ko primenjuje zakon da bi imao pravo da zakon nemilosrdno onako kako je propisano primenjuje na građane Republike Srbije. Ako nama sudije ne postupaju tako, to je vrlo ozbiljno narušavanje poverenja građana Republike Srbije u ispravnost, dostojnost i poštenje u radu kada su sudovi u pitanju.

Još uvek je to mali broj sudija, doduše lepo eksponiranih i mislim da je krajnje vreme da se na tom planu preduzme nešto ili da se protiv njih pokrenu postupci, jasno sankcioniše ili da se propisi promene i da kaže sudija nema obavezu da traži pisanu saglasnost i odobrenje predsednika svog suda za javni istup i onda jednostavno imaćemo čistu situaciju. Znači, ili ili, opredelimo se za nešto.

Dobro je što se napokon neko posle, ako se ne varam, 12 godina setio da u članu 37. u stavu 5. reč - pet zameni sa - šest. Radi se o platnim grupama, jer smo, i u stvari još uvek imamo situaciju da mi imamo šest platnih grupa kada su plate sudija po rangu poređane, a zakon predviđa postojanje samo njih pet.

Ako se ne varam to je učinjeno 2009. godine, a neki zli jezici, kojima ja verujem, taj član kad je uvedena ta šesta posebna kategorija u tom članu, gde je izdvojen predsednik Vrhovnog kasacionog suda bio ustupak Nati Mesarević da se njeno visočanstvo i božanstvo prihvati te uloge predsednika Vrhovnog kasacionog suda ili je to bila nagrada za nešto drugo kada su u pitanju neki predmeti u kojima je Nata Mesarović postupala. Dobro je što smo se setili i što je napokon odreagovano i što će ovo biti promenjeno. Da ne bi bilo zabune, i jako jeste tehnička greška, u stvari nije tehnička greška, njima se toliko očigledno žurilo da i ispune Nati želju da o ovome nisu vodili računa. Ovo nije smelo da promakne ni studentu prve godine pravnog fakulteta kada je to rađeno.

Ono sa čime se ja ne slažem u ovom predlogu jeste pitanje člana 63. važećeg zakona i član 63. važećeg zakona kaže – nestručnim se smatra nedovoljno uspešno vršenje sudijske funkcije ako sudija dobije ocenu „nezadovoljava“ shodno kriterijumima i merilima za vrednovanje rada suda.

Mogu da se složim da nekada u životu mogu da se dese opravdavajući razlozi da se zaradi ocene „nezadovoljava“ i tu naravno kao i kada neko sudi o nečemu od sudija mora uzeti u obzir i životne okolnosti kada primenjuje pravilo. Možda je mnogo bolje rešenje bilo da ovo ostane, ali da se kaže da kada neko dva puta uzastopno dobije ocenu „nezadovoljava“ shodno kriterijumima i merili za vrednovanje rada sudija ili nama kriterijumi i merila za vrednovanje rada sudija nisu dobri, a njih je bilo mnogo jednostavnije promeniti nego menjati član zakona.

Ne slažem se sa tim da neko ko ne radi svoj posao, srećom to je jako mali broj, bude brisanjem ove odredbe zaštićen kao divlji medved. Obrazloženje koje sam danas čuo na Odboru da će to biti onda tretirano da on nije stručan pa će biti poslat na obuku da bi bio stručniji, ja stvarno ne razumem čiju grešku ili neznanje mi sa ovakvom izmenom pokrivamo – svoju jer smo pogrešili kada smo nekoga izabrali na sudijsku funkciju jer je jedan od ključnih elemenata pitanje stručnosti pored dostojnosti da bi mu bilo povereno u ruke da sudi u ime naroda. Taj ko ne radi i neće da radi i zaradi ocenu „nezadovoljava“ i ponovo zaradi ocenu „nezadovoljava“ jer ne radi svoj posao ne treba da bude sudija. Nije poenta rada pravosuđa u nepriznavanju i prikrivanju svojih grešaka, niti ovog parlamenta, niti bilo kojeg saziva prethodnog, niti budućeg, nego upravo u tome da kada i pogreši jasno kaže – pogrešili smo, pogrešili smo jer Đorđe Komlenski koji je izabran za sudiju te i te godine nije stručan, nezadovoljava, razrešavamo ga te funkcije, ne ispunjava. Izvinite, građani, pogrešili smo i to je jednostavno tako.

Prema tome, ja mislim da je problem naš upravo u merilima i kriterijumima. Mi smo dozvolili da od 2006, 2007, 2008. godine pa pogotovo 2009. i 2010. godine krene uvođenje toga da nam je statistika važnija od suštine i došli smo do jednog potpunog apsurda, a to je sledeće – ako je norma orijentaciona sudije koji postupa u parničnim predmetima da mesečno zaključi 20 predmeta, presudi, izradi odluku to znači da je to grubo rečeno na godišnjem nivou 240 predmeta.

Onaj ko se drži statistike i vodi računa o tome da zaključi i presudi 240 predmeta zasigurno će u roku koji zakon propisuje, odluke izraditi.

Gde je apsurd? Mnogo sudija, pogotovo starijih i iskusnih sebi ne dozvoljava luksuz da se bavi statistikom, nego se bavi životom, bavi se na odgovarajući način svojim poslom i onda dođe u apsurdnu situaciju. Dođe u situaciju da na godišnjem nivou, recimo, presudi 400 predmeta, jer je sudio svaki dan po sedam, osam ročišta, održavao uredno, ali jednostavno fizički je neizvodljivo da izradi više od 240 odluka.

Takav sudija ima problem jer može da doživi, a u praksi već imamo to, da predsednik suda protiv njega podnese disciplinsku prijavu i pokrene se postupak jer je više nego što se traži od njega radio, a predsednik suda mu nije obezbedio ni odgovarajućeg saradnika, ni pripravnika, ni sudijskog pomoćnika da olakša bar onaj tehnički deo koji oni mogu bez problema da rade.

Prema tome, više su u pitanju ovde problemi sa merilima i kriterijumima, nego što je pitanje problema da li neko treba da bude razrešen zato što je zaradio ocenu ne zadovoljava. Prema tome, da li je to tražio GREKO ili je preuzeto nešto drugo ili se insistira iz EU, ja moram da kažem i to je opšte poznat stav, mene to uopšte ne zanima. Malo stvari koje su njihove preporuke, njihova insistiranja su bila na dobrobit građana Republike Srbije, a pogotovo kada je u pitanju pravosudni sistem.

Zašto o ovome govorim? Postoji sklonost, i to je ljudska osobina, ka zataškavanju određenih problema. Imamo danas na dnevnom redu i izbor predsednika sudova. Imamo predsednike sudova koji vrlo profesionalno rade svoj posao, ali imamo i predsednike sudova koji to ne rade. Imamo predsednike sudova koji po svaku cenu pokušavaju da zataškaju probleme koji nastaju zbog toga što nije suđenje završeno u razumnom roku.

Sedam godina sudija, njegovom greškom, na žalost ne postupa taj sudija u tom istom predmetu, nije doneo rešenje o predlogu za izvršenje izvršne sudske presude. Radio je niz nezakonitih stvari, nezakonito mislim procesno nezakonitim, i spojio sa nekim drugim predmetom. Nije hteo da dozvoli da izvršitelji preuzmu predmet i da ne pričam muka Tantalovih. Onda imate situaciju da predsednik suda kaže – ne, ne nije povređeno prave na suđenje u razumnom roku. Radi se o Drugom osnovnom sudu u Beogradu, da nemamo dilemu oko toga.

Ako budemo popustili i rekli da oni koji ne rade svoj posao nego se bave samo statistikom ne mogu da budu razrešeni sudijske funkcije pod određenim uslovima, a napravimo bolja merila i kriterijume, nego od ovih koje sada imamo, relevantnije, ništa dobro mi nećemo učiniti niti građanima Republike Srbije, niti sudijama koje postupaju, pogotovo ne onima koji časno, a takav je najveći broj, časno, savesno i više nego odgovorno postupaju i rade preko granica mogućnosti koje imaju.

Složiću se i sa kolegom Miletićem, vezano za postojanje sudova. Ja sam se nadao da će novi saziv i Visokog saveta sudstva koji je došao, u stvari nadam se, tek predstoji pred njim, novo ministarstvo koje je došlo, uraditi jednu ozbiljnu analizu mreže sudova koju mi imamo. Nedopustivo je da država nije zastupljena u svakoj sredini, kao što je to nekada bilo da je u svakom gradu u Srbiji postojao opštinski sud, postojala poreska uprava itd, itd. Najbolja je država u kojoj su sudije izuzetno dobro plaćene, lekari, policajci, koji nemaju posla na svu sreću jer je sve ostalo harmonizovano.

Prema tome, nedopustivo je takođe, ministarstvo mora i time da se pozabavi, da mi konstantno svake godine ili svake druge dovodimo nadležni sud u poziciju da delegira na nadležnost desetine hiljada predmeta Višeg suda u Beogradu, drugim višim sudovima po Republici Srbiji. Nije to samo jedanput, to se mnogo puta već desilo da bi to bila slučajna greška. Tu postoji neka greška u sistemu. Ja ozbiljno mislim da je mreža sudova koju smo mi nekada imali, opštinskih, okružnih i Vrhovnog suda Srbije daleko efikasnija i funkcionalnija bila sa svojim rasporedom nadležnosti nego ovo prepravljano čudo koje je nastalo 2010. godine od osnovnih sudova.

Ne može se popraviti ono što nije u samom startu bilo napravljeno dobro. To mora da se razmotri i da se omogući pristup svakom građaninu da bez ikakvog problema može da dođe do suda.

Prema tome, žao mi je, naravno propratiću i diskusiju i sve ostalo do kraja, ali što se tiče zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, ukoliko do kraja opstane ovaj predlog da se član 63. briše, bez odgovarajućeg nadomeštanja, ja lično ne mogu da glasam za ovakav predlog. Mislim da sam razloge za to vrlo jasno obrazložio. Da li sam u pravu ne znam, ali mislim da su bili prilično jasni. Zahvaljujem vam se na pomnom praćenju ovoga i unapred na odgovoru. Hvala.

Zahvaljujem se na obrazloženju. Ja sam rekao da me je odgovor danas koji smo dobili na Odboru za pravosuđe pomalo zbunio, vezano za ovaj detalj. Sad mislim da smo ga razjasnili, kada je u pitanju vođenje i način vođenja disciplinskog postupka. Možda i ja nisam bio dovoljno koncentrisan i nisam razumeo.

Što se tiče preopterećenosti sudova, ne bih želeo da ulazim u tu polemiku, to je sada mnogo dugačka priča i namerno nisam ulazio u taj deo, jer su svi pomalo u pravu i niko nije stoprocentno u pravu kada je u pitanju problem koji se izrodio vezano oko svega onoga što se izdešavalo oko Zakona o parničnom postupku, odnosno nekih drugih situacija i problemima koji postoje kada su u pitanju ove tužbe protiv banaka. O tome ne želim da oduzimam previše vremena, već sam predugo govorio.

Jednostavno, otprilike su svi ravnomerno bili u pravu sa svojim stavom i niko u potpunosti za toliko nije bio u pravu i ja se nadam samo da će te izmene koje će doći kao predlog ovde biti prihvatljive, neće ugrožavati prava građana na zastupanje i pristup sudu, ono što je potpuno jasno, niti će omogućiti da na bilo koji način banke ono što su dužne i ono što su stavovi sudova u Republici Srbiji do sada jasni ne plate i ne vrate građanima Republike Srbije, prema tome, otom-potom. Zaista se nadam da će se izroditi jedan kvalitetan predlog i, naravno, za svaki kvalitetan predlog treba dobar pregled svega onoga što se dešava i mnogo potrošenog vremena i energije da se dobije najbolji rezultat u tom trenutku. Hvala još jednom.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Poštovana gospođo Brnabić, predsedniče Vlade, poštovani ministri, gospođo Čomić i gospođo Joksimović, uvažene kolege, posle dobrane analize na usklađenosti svih neusklađenosti, suprotnosti i nedoslednosti koje proističu iz samog teksta Ustava koji je napisan tako kako je napisan 2006. godine, zatim Poslovnika o radu, prateći javnu raspravu od 2018. godine do današnjeg dana, slušajući mišljenja mnogih kolega i profesora, nisam u prilici da mišljenje koje sam imao u samom startu danas iznesem na drugačiji način.

Moje mišljenje je da je predlagač bio dužan da uz predlog za izmene Ustava dostavi i normativni deo promena, a ne samo da predloži promene i obrazloženje. Ovo što mi danas imamo pred sobom najviše može da ima status, eventualno, inicijative za promenu Ustavu, ali status predloga nikako. Kako predlagač ne može da bude poslanik, kao jedinka, već predlagač može da bude predsednik Republike Srbije, Vlada, 150 hiljada građana ili najmanje trećina poslanika, što su jedine nesporne posebnosti postupka promene Ustava u odnosu na postupak donošenja zakona, samim tim ovim odrednicama je pravo odborima, pa i Odboru za ustavna pitanja oduzeto pravo da učestvuje kao tvorac teksta kada je u pitanju Ustav.

Odredbama Ustava, čl. 203. do 2016, kao i čl. 142. do 149. Poslovnika, nivo mogućih predlagača podignut je na izuzetno težak nivo, postavljeni stroži uslovi za zakazivanje sednice Skupštine uz propisani minimum rok od 30 dana, kao najbrži rok za zakazivanje sednice, dvokružno odlučivanje, odnosno izjašnjavanje ili čak trokružno u zavisnosti da li tekst ide na referendum ili ne ide.

Kvalifikovana većina od dve trećine u Skupštini za usvajanje predloga, kao i uslovnu kvalifikovanu većinu u odboru, kao većinu od ukupnog broja članova odbora, a ne prisutnih članova na sednici itd.

Tako da je apsolutno nelogično i neprihvatljivo da za promenu Ustava se postavljaju daleko niži standardi, nego za, ako smem tako sebi da dozvolim da kažem, za obične i druge zakone. Postojanje Ustava utvrđeni predlagača za podnošenje Predloga za promenu Ustava, sa ovako visokim autoritetom i legitimitetom ukazuje da Ustav njih ne samo ovlašćuje, nego ih i obavezuje da sem što ukazuju Narodnoj skupštini na potrebu promenu Ustava, već ih i obavezuje da u predlogu dostave normativne, konkretne promene o kojima će se Narodna skupština izjašnjavati.

Tako da, kao što rekoh, ovo zaista mislim da u smislu ovakvog Ustava kakvog mi danas imamo, a to je jedini koji imamo, ovo se ne može tretirati adekvatnim Predlogom za promenu Ustava.

Iako je dugogodišnja medijska priprema da je svo zlo nerada u pravosuđu proisteklo iz Narodne skupštine učinilo svoje, ja jasno i nedvosmisleno mogu da kažem, da to jednostavno nije istina ili srpski rečeno to je čista laž. Doduše nekad laž ponovljena hiljadu puta počinje da liči na istinu, ali istina je sasvim drugačija. Nerad u pravosuđu je posledica neznanja i nezalečenih i nezalečivih posledica reizbora iz 2010. godine. Mogu ja o ovome ceo dan, ali mislim da smo previše puta o svemu ovome govorili kako u ovom domu, tako i na drugim mestima, da nema potrebe za ponavljanjem.

Ono čemu zaista treba težiti jeste nezavisnost sudija u radu i odlučivanju, a to je kako god zvučalo drastično potpuno drugačija stvar od kvazi nezavisnosti pravosuđa. Iako to na prvi pogled može da nekome zvuči čudno pravosuđe nezavisno od građana, kakvo se traži, samo će umanjiti nezavisnost sudija u njihovom radu i odlučivanju, a samim tim umanjiti pravednost, pravičnost i zakonitost odluka koju budu donosili.

Dakle, teze su potpuno zamenjene i pod navodnom nezavisnošću sudstva se u stvari gura potpuno otuđenje pravosuđa od građana Republike Srbije u čije ime sudije sude. Tako da mogu da vam kažem da je moj apsolutni stav da Narodna skupština mora da ostane nadležna bar da vrši prvi izbor sudija, vrši izbor predsednika Vrhovnog suda, vrši izbor Republičkog javnog tužioca, vrši izbor članova VSS i Državnog veća tužilaca, te da čak i da ako Skupština ne izvrši izbor niko drugi nema pravo da to čini umesto nje, a pogotovo ne oni koje je Skupština birala. Uz najjednostavnije obrazloženje da je to jedini način da bi imali pravo da sude u ime naroda i činjenicu da je ravnoteža i u sadašnjem Ustavu dobro izbalansirana, a to je da Skupština može da ne izabere nekoga koga predloži VSS ili Državno veće tužilaca, ali ne može da izabere nekoga koga ova dva organa u kojima sudije i tužioci imaju apsolutnu većinu ne predlože. Nikakvih pet ili koliko god delegata ili istaknutih pravnika u VSS ne mogu da zamene Skupštinu Republike Srbije i nikada neće predstavljati na pravi način volju građana i nemaju pravo da prenesu vlast u ime građana Republike Srbije.

Pozivanje na stavove i predloge EU definisane ili kroz samu EU ili Venecijansku komisiju po tom pitanju pod parolom „uvođenjem evropskih standarda“, jednostavno ja, niti mogu, niti hoću da prihvatim kao relevantnu evo iz kojih razloga. Da li mi to i dalje verujemo u nekakvu reč ili pisana obećanja gospode iz Brisela, a to su ona ista gospoda koja su svojim potpisom 2013. godine garantovala uspostavljanje Zajednice srpskih opština na KiM? Danas je 2021. godina i od toga nema ništa.

Evropska unija je garantovala, a mi sada treba da očekujemo da na osnovu sporazuma, koji ne garantuje ništa, očekujemo da ono što nam usmeno saopšte da će se desiti. Previše mi ustupamo suverenitet Republike Srbije sa ovakvim ustavnim promenama za nešto što je apsolutno neizvesno. U slučajnosti ne verujem i ono što mislim da ni slučajno nije puka slučajnost to je da se gotovo sve što je trasirano još na Teheranskoj konferenciji, a napisano u Čerčilom memoarima, pogotovo u Petom tomu pod nazivom „Obruč se steže“ danas se da potpuno nazreti kao dugoročni plan koji je pri kraju realizacije.

Najbolje i najsažetije o tome i najjednostavnije je pročitati, jer ovo je ipak obimna literatura, u svojoj knjizi „Novoustaška država“ govori Petar Džadžić kada se poziva na analize Save Kosanovića, inače da podsetim to je čovek koji je doneo Teslino zaveštanje u Srbiju, a to je da je Čerčil planirao i ostavio u amanet projekciju nove Evrope pateći za uništenje Austrougarske monarhije, praveći praktično strategiju stvaranja tri regionalne federacije. Opšte je poznato šta je Čerčil mislio o Srbiji i to je brutalno izgovarao na svakom mestu, ali da vas ne podsećam, verovatno to svi dovoljno dobro znamo.

Te tri regionalne federacije su po njegovom planu trebale da budu Skandinavska, jasno, ko i ovim treba da zauzme, Podunavska u koju su trebale da uđu Bavarska, Austrija, Mađarska, Češka, Slovačka, Hrvatska, Vojvodina, BiH, Balkanska federacija gde bi ušle Srbija u Nedićevskim granicama, Bugarska, Rumunija, nešto kao Crna Gora i Albanija.

Poštovani, kada uzmemo u obzir da je ovakva ustavna rešenja do sada prihvatila Rumunija, Bugarska, Hrvatska, Crna Gora i da negde u EU sem u Portugalu ne postoje, stvarno ne možemo da govorimo ni o kakvim evropskim, već o balkanskim pravilima. Svaka sličnost sa predviđanjima i planovima u Čerčilom memoarima, za koje je inače dobio Nobelovu nagradu, je po meni apsolutno namerna.

Uostalom, uvažene kolege, koliko sutra već jer nećemo zasedati, imaćemo prilike da pomno pratimo izricanje presude Ratku Mladiću, videćemo koliko ima istine u svemu ovome što ja govorim danas, još jednom ćemo dobiti potvrdu koliko ima prava i pravde u igrokazu kojim se simulira suđenje pred kvazi sudom koji jedino ima zadatak da nas ponizi i proglasi narodom koji je navodno odgovoran za izmišljeni genocid i tako ćušne u zaborav nečiju nespornu odgovornost za genocid iz 20. veka.

Poštovani, ovakva procedura, o kojoj danas govorimo, nije prava procedura i nikako nas neće odvesti u dobrom pravcu, a bezuslovno prihvatanje balkanskih pravila niti će nas odvesti u EU, niti će povećati nezavisnost sudija, niti će biti bolje građanima Srbije i iz tog razloga ja danas ne mogu da glasam za ovakav predlog. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, poštovane koleginice, uvažene kolege, ne treba podsećati da će uskoro biti ravno 22 godine od kada je prekinuto zločinačko bombardovanje i ubijanje građana Republike Srbije od strane NATO pakta i njihovih satrapa.

Mi ni do današnjeg dana ne znamo tačan broj žrtava ove zlikovačke agresije i ove ubilačke misija koja je jedino za cilj imala da uništi Republiku Srbiju, kako otimanjem dela teritorije, uništavanjem privrednih sistema, tako ubijanjem ljudi, vojnika, dece.

Poštovane kolege, svedoci smo da se već dugo vremena žrtve Prvog svetskog rata, žrtve Drugog svetskog rata koje je ovaj narod podneo na svaki mogući način umanjuju i dezavuišu, osporavaju, ismevaju.

Mi danas imamo jedinstvenu priliku da na greškama svojih prethodnika istu ne učinimo. Zato i jeste ovaj Predlog da se sačini poimenični spisak svih onih koji su izgubili živote ili su na bilo koji način stradali za vreme bombardovanja, vojnici, policajci, građani, i deca.

Najmanje što možemo da učinimo da te žrtve ostanu za vek i vekova zapamćene, ali da ostavimo u amanet našim potomcima istinu koju niko ne može da ospori. Jedini način za to jeste da se na ovakav način utvrdi tačno koliko je dece, koliko je žena, koliko je muškaraca, koliko je policajaca, koliko je vojnika stradalo od zlikovačke ruke NATO pakta za 78 dana bombardovanja 1999. godine.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi ministre sa saradnicima, pre svega kada govorimo o izmenama i dopunama Zakona vezanih za ličnu kartu treba ozbiljno da razmislimo šta je razlog da danas o ovome razgovaramo.

Prosto je neverovatno da od 2006. godine, kad je donet Zakon o ličnoj karti, kada su uvedene nove lične karte sa čipom ili bez čipa, kad su bile ozbiljne dileme da li tu postoji mogućnost zloupotrebe podataka koji se nalaze u čipu, šta će tu sve biti upisano, a šta neće biti upisano, do današnjih dana niko nije reagovao na jednu jako ozbiljnu stvar. To je obaveznost unošenja istinitih podataka u samu ličnu kartu.

Jedan od važnih podataka koji određuje mnogo stvari u našem životu jeste prebivalište. Da li je ono upisano u samom čipu ili je upisano na poleđini lične karte je manje važno, više je bilo psihološki bitno omogućiti te dve različite opcije da bi se lakše preskočilo sa onih starih mašinom kucanih ličnih karti na digitalne podatke.

Ali, prosto je neverovatno da niko nije reagovao na nešto što je ozbiljan problem pravilo u pravnom prometu, a to je nepostojanje sankcije i obaveznosti onoga ko promeni prebivalište da uredno i blagovremeno to učini pred organima MUP-a i da se ta promena unese u ličnu kartu, da li kroz unos podataka u čipu, što je daleko jednostavnije, izdavanjem nove lične karte, potpuno je nevažno.

Čak i važećim članom 19. zakona, koji je i dalje na snazi, propisano je da imalac lične karte ne može da koristi ličnu kartu u kojoj nisu svi podaci navedeni tačno i istinito. S druge strane, očigledan propust je da nije postojala sankcija ukoliko ne promenite prebivalište, a stvarno ste ga promenili. I stoga je razlog danas da se vrši jedna dopuna člana 7. gde se u ličnoj karti kao javnoj ispravi, kojom svi mi kao građani Republike Srbije, pre svega, dokazujemo svoj identitet, i ličnoj karti koja u sebi sadrži podatke i činjenice koji su važni za funkcionisanje kako nas, tako i države, dodajemo novi stav 7. gde se mora unositi kao obavezan podatak i adresa prijavljenog prebivališta.

Mnogo je sreće bilo što je postojala jedna dobra inercija i dobra navika naših građana iz nekog ranijeg perioda, a to je da budu odgovorni prema svojoj državi i da kada su menjali prebivalište, odlazili su i to radili u policijskoj stanici čak i oni koji su svesni da to jednostavno nije moglo da trpi neku direktnu i neposrednu sankciju po njih, jer zakonom nije bila adresa prijavljenog prebivališta obavezni, istiniti element u obrascu koji se sačinjava kao lična karta i to je dobro. Ali, gde nas je ta naša lenjost s jedne strane dovodila? Dovodila nas je u poziciju da zbog ne možemo da ostvarimo svoja prava pred organima uprave, jer na osnovu podatka o ličnoj karti se određuje naše prebivalište i neka prava koja proističu iz prijavljenog prebivališta i mesta gde živimo.

Državni organi su imali problem da nas pronađu na odgovarajućim adresama, a onda smo širili ogromnu količinu nezadovoljstva koja su došla nakon izmena i dopuna Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Prestala je obaveza javnih izvršitelja da uruče rešenje o izvršenju licu na koga se to odnosi. Oni su dužni da pokušaju i ukoliko se zaključak ili rešenje vrati neuručeno, da je lice nepoznato na datoj adresi, a upućeno je na adresu na kojoj se on zvanično vodi, u kojoj je upisano prebivalište, iako mu stvarno prebivalište nije tu, stranka u postupku je gubila neka svoja procesna prava, a to je da uloži prigovor, koji je mnogo puta čak bio i osnovan, jer znamo da mnoga naša javna preduzeća u ranijim periodima su podnosila predloge za izvršenje neblagovremeno, tako da oni prigovori zastarelosti potraživanja koji bi bili usvojeni jednostavno iz tih razloga nisu bili mogući. Pošto nismo uvek korektni, bio je nam je kriv za to neko drugi, a ne mi sami i naša lenjost.

Ono gde je tu dodatno stvaralo probleme, ja se nadam da ćete ovaj zakon dosta bolje sprovoditi, jeste kada su u pitanju zakupci stanova. Jasan interes ove države je da se vodi tačna evidencija o tome gde koje lice ima prebivalište. Verovatno su do sada zakupodavci shvatili da ukoliko ne proprate da li je neko ko je stanovao na njihovoj adresi promenio prebivalište i preselio se na drugu adresu u međuvremenu može njima napraviti probleme ako pristigne neki predlog za izvršenje zbog nekih njegovih dugova. Dok izađu na kraj u sudskim sporovima sa javnim izvršiteljima i dokažu da to lice ne žive na toj adresi više ili manje problema i troškova su svi imali.

Znači, ovaj zakon će nas jednostavno naterati da budemo daleko odgovorniji i prema državi, ali i prema sami sebi, jer jednostavno neke stvari koje su mogle da ostanu kao zamagljen prostor zato što nekoga nije zanimao nedostatak ove odredbe od 2006. godine do danas ovime se u celosti otklanja.

Ono čime se ovaj zakon dopunjuje jeste jako dobra stvar, a to je da ćemo smanjiti broj tih plastičnih kartica koje ćemo morati da nosimo sa sobom. Korišćenjem čipa koji već postoji na važećoj ličnoj karti i unošenjem elektronskog potpisa i mogućnosti identifikacije elektronskog potpisa kroz ovaj jedinstven predmet nam omogućava da pojednostavimo sebi i život i funkcionisanje i količinu plastike koju nosimo sa sobom.

Ono na čemu se dodatno mora raditi jeste kada se već omogući široka primena elektronskog potpisa to je da se komunikacija između Ministarstva unutrašnjih poslova i građana u onim upravnim postupcima, u zahtevima za izdavanje raznoraznih potvrda, u postupcima čak možda i produžetka dozvola vozačkih i svih onih stvari koje se neposredno na šalteru obavljaju, da se u potpunosti zaokruži proces digitalizacije, što zasigurno traži i vremena i obuke i mnogo energije, ali ja vidim da su napori ogromni u tom pravcu upereni da, jednostavno, od svoje kuće, bez potrebe da čekamo u redovima ispred šaltera, završimo najveći deo poslova koji se tiču naših potreba kada je u pitanju Ministarstvo unutrašnjih poslova.

Dobra je i ova promena koja govori o tome da će se pojednostaviti način oglašavanja lične karte nevažećem. Jednostavno, nećemo morati toliko vremena da provedemo pred šalterima, jer je bilo potrebno najmanje dva ili tri odlaska da bi se to pitanje rešilo kada izgubimo ličnu kartu ili nam neko ukrade dokument da se ona oglasi nevažećom. Ovo će sada biti daleko jednostavnije i daleko jeftinije. Činjenica da će to značiti neki manjak novca u budžetu, što verovatno brine ministra finansija, ali tu je da on taj deo priče rešava, jer verovatno će i to tražiti manji broj neposredno angažovanih lica na ovom poslu.

Da se ne radi o malom broju radnji koje su u pitanju to je činjenica da, praktično, 2014, 2015, 2016, 2017, 2019. i 2020. godina se kreću od 52.000 do 64.000 izgubljenih ličnih karata koje su objavljene nevažećim i čija je zamena po ovom osnovu gubitka tražena. Samo u 2021. godini do pre neki dan je već oglašeno više od 20.000 ličnih karti nevažećim. Znači, pristupilo se njihovoj zameni. To je dobro, dobro po građane, ubrzava proceduru, smanjuje birokratske prohteve da se dođe i realizuje ovo pravo i to, jednostavno, zaista treba na pravi način pozdraviti.

Korisno je, mada se moglo čak i radikalnije ići u ovom pravcu, kada je u pitanju mogućnost uzimanja lične karte, odnosno procedura dobijanja lične karte kada su u pitanju lica maloletna, a starija od 16 godina, gde je do sada iz raznoraznih razloga moglo da se desi da i to maloletno lice, ali i jedan od roditelja nehotično dođe, bez svoje volje, u prekršaj, jer drugi roditelj nije tu ili je neodgovoran ili boga pitaj iz kog razloga ne želi da dođe do policijske stanice i da da saglasnost da maloletno lice, koje je starije od 16 godina, a koje je inače dužno po zakonu da ima ličnu kartu, istu može da izvadi.

Ovo je, pretpostavljam, samo međukorak, jer ja jednostavno ne vidim uopšte razloga dok se ovo ustali i još neke druge stvari pripreme, mislim na podzakonska akta, a to je da u nekom budućem periodu se ozbiljno razmisli da li uopšte licu koje napuni 16 godina treba saglasnost i jednog roditelja. Ne vidim uopšte razlog za to da je potrebna saglasnost, a postoji obaveznost da lice koje je starije od 16 godina ima ličnu kartu.

Mogu da razumem da je lakše zbog pribavljanja određenih podataka, istinitosti, proverljivosti itd, ali ovo jednu onako malu koliziju, koja ovde ostaje do kraja neotklonjena, mislim da u budućem periodu treba propratiti i videti kuda će nas sve to dovesti i kakve će zahteve za korekcijama eventualno u tom pravcu imati.

Naravno da su sve dobre stvari propraćene i određenim problemima. Lična karta državljana Republike Srbije nije samo identifikacioni papir za unutrašnji saobraćaj, već je to jednostavno postala i putna isprava u međunarodnom saobraćaju. Postoji niz zemalja u koje mi kao državljani Republike Srbije koji imamo važeću ličnu kartu samo sa ličnom kartom možemo da izađemo i da se vratimo u Republiku Srbiju, bez posebne putne isprave ili pasoša, kako to volimo da kažemo, ali to je stvaralo i određene probleme u postupcima, pogotovo sudskim, kada je određenim licima zabranjeno napuštanje prebivališta, odnosno napuštanje zemlje, jer dosadašnja zakonska rešenja su predviđala da su državni organi morali da prate i da svakih šest meseci obnavljaju zahtev da lična karta ne može da se koristi kao putna isprava u međunarodnom saobraćaju.

Sada je to daleko jednostavnije rešenje i kad već lična karta ima status pasoša, onda praktično u odnosu na ta lica će se vršiti na isti način primena zabrane putovanja na osnovu lične karte van Srbije, kao i na osnovu pasoša. Sve dotle dok neki drugi državni organ bude smatrao da nekome treba zabraniti izlazak iz Srbije, radi vođenja određenog postupka, važiće kako za pasoš, tako i za ličnu kartu i istim aktom će im biti vraćen status putne isprave u punom obimu onog trenutka kad te potrebe prestanu da postoje.

Sve ovo pokazuje, iako ovo izgledaju naizgled male promene, sa ovih nekoliko članova, ovo su jako, jako ozbiljne promene, koje pogotovo u ovom delu elektronskog sertifikata i elektronskog potpisa treba da otvore ogroman prostor da sve ono što se predviđa kao mogućnost preko elektronske uprave, MUP na lakši način omogući građanima Republike Srbije. To je jedan od važnih razloga zbog kojih ćemo u danu za glasanje podržati ove zakonske projekte. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Da je obrnut redosled rasprave bilo bi mnogo jednostavnije i jasnije obrazlagati amandmane, gde prvo Zakon o rodnoj ravnopravnosti, ali naravno, Poslovnik je Poslovnik, onda ćemo ići ovako.

U ovom zakonu, vezano za predloženi član 2. predložio sam da se iz njega briše član 3. koji govori o segregaciji i to iz dva razloga, jer smatram da je segregacija vrlo ozbiljan prestup kojem nije mesto u Zakonu o zabrani diskriminacije, njemu je mesto u krivičnim zakonima i takvim odredbama kako bi bile daleko preciznije, primenljivije i bile na odgovarajući način podložne sankcijama, je mesto u Krivičnom zakonodavstvu, samim tim trebalo je da proistekne iz rada i nadležnosti Ministarstva pravde. Ne omalovažavam rad kolega koje su radile na ovom predlogu, ali ovako definisano i ukoliko ostane u zakonu o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije, samim tim su implementirano kao deo Zakona o zabrani diskriminacije, može stvoriti ozbiljne probleme u primeni samog zakona. Jednostavno to je nešto što je bila moja želja da se kroz ovaj amandman koriguje, a u nekom budućem vremenu imajući sve to u vidu definiše kroz Krivični zakonik.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Ovim amandmanom sam ja predložio da se član 3. briše.

Članom 3. je bilo predloženo od strane predlagača da se član 7. Zakona o zabrani diskriminacije menja i glasi tako što on dobija jedan ogroman prostor za pogrešno ili namerno pogrešno tumačenje, jer kaže – posredna diskriminacija postoji ako na izgled neutralna odredba, kriterijum ili praksa…

Šta je to naizgled neutralna odredba, kriterijum ili praksa se uopšte ne definiše ni na koji način, podleže jako širokom tumačenju, čak i oni koji nisu kvalifikovani da tumače ovako komplikovane i teške odredbe.

Onda kaže, da preskočim deo – osim ako to objektivno, opravdano, legitimnim ciljem, a sredstva za postizanje tog cilja su primerena i nužna.

Ovakva definicija, bez obzira što se predlagač zakona pravda time što se usklađuje sa evropskim zakonodavstvom, sa direktivama, itd. jednostavno, za srpsko zakonodavstvo, ovo je srpski zakon, je apsolutno neprimerena, neprimerena za način na koji se u Srbiji može funkcionisati.

Ova odredba nije bila moguća da se popravi na drugi način amandmanom. Smatram da je ranija odrednica koja je postojala u zakonu daleko kvalitetnija, pa onda neka predlagač pronađe odgovarajuća i precizno rešenje koje neće pružati mogućnost za raznolika tumačenja možda potpuno identičnih situacija.

Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Iskreno rečeno, bio sam iznenađen kada ste prihvatili amandman na član 7, a niste prihvatili amandman na član 5.

Prvo, u prvom pasusu ima jedna slovna greška, gde fali jedno slovo „e“ pri kraju rečenice. U predlogu piše: „uvrdljivo“ umesto: „uvredljivo okruženje“.

U stavu 2. sam predložio da se malo preciznije definiše svako verbalno, neverbalno ili fizički neželjeno ponašanje. Znači, moj predlog je da polno uznemiravanje u smislu ovog ovog zakona bude svako svesno i namerno verbalno, neverbalno ili fizičko neželjeno ponašanje itd, koje ima za cilj, jer ako kažete „koje ima za cilj“ onda taj ko je vređao verbalno ili neverbalno je to morao da uradi svesno i namerno. Ako to nije radio svesno i namerno, onda nema cilj, onda je to potpuno besciljno.

Znači, ovaj stav koji predlažete zaista gubi smisao bez ovog dodatka – svesno i namerno.

U krajnjem slučaju, može da dovede do toga da pod udar ovog zakona dođu osobe, bez obzira što su punoletne, čija lična svojstva ne bi dozvolila da budu gonjene ni prekršajno, ni krivično. Znači, mora da postoji očigledna svesna namera da se postigne cilj, a cilj je vređanje, da bi to bilo sankcionisano. Znači, nema cilja ako nema svesti o tome šta se hoće i namere da se upravo baš to hoće.

Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Amandman na član 6. je u skladu sa amandmanom 1, sa predloženim brisanjem pojma segregacije i samim tim u članu 6. se predlaže uvođenje reči: „segragacija“, traženo je i brisanje, tako da je ovaj amandman više tehničke prirode, ali ja ću iskoristiti, pošto je bilo nekih komentara, nisam hteo da ulazim u repliku, da kažem par reči.

Moram da kažem da je Srbija, po onome što ja znam, jedna od zemalja sa jako dugom tradicijom izuzetnog poštovanja i ljudskih i manjinskih prava. Da mogu da budu bolja, mogu da budu bolja. I zaista me kao građanina ove zemlje na neki način i vređa poređenje sa zemljama koje kraće traju i postoje nego što u Srbiji postoji pivo.

Prema tome, ja vas zaista molim, ako već ima neki primer gde su ta ljudska prava zaista iznad onih suštinskih koja su u Srbiji, da nam o tome kažete, a ne o zemljama koje su nastale tako što su starosedeoce istrebili i postale država pre malo manje vremena nego što u Srbiji postoji pivo. Hvala.