Zahvaljujem, predsedavajuća.

Poštovana gospođo Brnabić, predsedniče Vlade, poštovani ministri, gospođo Čomić i gospođo Joksimović, uvažene kolege, posle dobrane analize na usklađenosti svih neusklađenosti, suprotnosti i nedoslednosti koje proističu iz samog teksta Ustava koji je napisan tako kako je napisan 2006. godine, zatim Poslovnika o radu, prateći javnu raspravu od 2018. godine do današnjeg dana, slušajući mišljenja mnogih kolega i profesora, nisam u prilici da mišljenje koje sam imao u samom startu danas iznesem na drugačiji način.

Moje mišljenje je da je predlagač bio dužan da uz predlog za izmene Ustava dostavi i normativni deo promena, a ne samo da predloži promene i obrazloženje. Ovo što mi danas imamo pred sobom najviše može da ima status, eventualno, inicijative za promenu Ustavu, ali status predloga nikako. Kako predlagač ne može da bude poslanik, kao jedinka, već predlagač može da bude predsednik Republike Srbije, Vlada, 150 hiljada građana ili najmanje trećina poslanika, što su jedine nesporne posebnosti postupka promene Ustava u odnosu na postupak donošenja zakona, samim tim ovim odrednicama je pravo odborima, pa i Odboru za ustavna pitanja oduzeto pravo da učestvuje kao tvorac teksta kada je u pitanju Ustav.

Odredbama Ustava, čl. 203. do 2016, kao i čl. 142. do 149. Poslovnika, nivo mogućih predlagača podignut je na izuzetno težak nivo, postavljeni stroži uslovi za zakazivanje sednice Skupštine uz propisani minimum rok od 30 dana, kao najbrži rok za zakazivanje sednice, dvokružno odlučivanje, odnosno izjašnjavanje ili čak trokružno u zavisnosti da li tekst ide na referendum ili ne ide.

Kvalifikovana većina od dve trećine u Skupštini za usvajanje predloga, kao i uslovnu kvalifikovanu većinu u odboru, kao većinu od ukupnog broja članova odbora, a ne prisutnih članova na sednici itd.

Tako da je apsolutno nelogično i neprihvatljivo da za promenu Ustava se postavljaju daleko niži standardi, nego za, ako smem tako sebi da dozvolim da kažem, za obične i druge zakone. Postojanje Ustava utvrđeni predlagača za podnošenje Predloga za promenu Ustava, sa ovako visokim autoritetom i legitimitetom ukazuje da Ustav njih ne samo ovlašćuje, nego ih i obavezuje da sem što ukazuju Narodnoj skupštini na potrebu promenu Ustava, već ih i obavezuje da u predlogu dostave normativne, konkretne promene o kojima će se Narodna skupština izjašnjavati.

Tako da, kao što rekoh, ovo zaista mislim da u smislu ovakvog Ustava kakvog mi danas imamo, a to je jedini koji imamo, ovo se ne može tretirati adekvatnim Predlogom za promenu Ustava.

Iako je dugogodišnja medijska priprema da je svo zlo nerada u pravosuđu proisteklo iz Narodne skupštine učinilo svoje, ja jasno i nedvosmisleno mogu da kažem, da to jednostavno nije istina ili srpski rečeno to je čista laž. Doduše nekad laž ponovljena hiljadu puta počinje da liči na istinu, ali istina je sasvim drugačija. Nerad u pravosuđu je posledica neznanja i nezalečenih i nezalečivih posledica reizbora iz 2010. godine. Mogu ja o ovome ceo dan, ali mislim da smo previše puta o svemu ovome govorili kako u ovom domu, tako i na drugim mestima, da nema potrebe za ponavljanjem.

Ono čemu zaista treba težiti jeste nezavisnost sudija u radu i odlučivanju, a to je kako god zvučalo drastično potpuno drugačija stvar od kvazi nezavisnosti pravosuđa. Iako to na prvi pogled može da nekome zvuči čudno pravosuđe nezavisno od građana, kakvo se traži, samo će umanjiti nezavisnost sudija u njihovom radu i odlučivanju, a samim tim umanjiti pravednost, pravičnost i zakonitost odluka koju budu donosili.

Dakle, teze su potpuno zamenjene i pod navodnom nezavisnošću sudstva se u stvari gura potpuno otuđenje pravosuđa od građana Republike Srbije u čije ime sudije sude. Tako da mogu da vam kažem da je moj apsolutni stav da Narodna skupština mora da ostane nadležna bar da vrši prvi izbor sudija, vrši izbor predsednika Vrhovnog suda, vrši izbor Republičkog javnog tužioca, vrši izbor članova VSS i Državnog veća tužilaca, te da čak i da ako Skupština ne izvrši izbor niko drugi nema pravo da to čini umesto nje, a pogotovo ne oni koje je Skupština birala. Uz najjednostavnije obrazloženje da je to jedini način da bi imali pravo da sude u ime naroda i činjenicu da je ravnoteža i u sadašnjem Ustavu dobro izbalansirana, a to je da Skupština može da ne izabere nekoga koga predloži VSS ili Državno veće tužilaca, ali ne može da izabere nekoga koga ova dva organa u kojima sudije i tužioci imaju apsolutnu većinu ne predlože. Nikakvih pet ili koliko god delegata ili istaknutih pravnika u VSS ne mogu da zamene Skupštinu Republike Srbije i nikada neće predstavljati na pravi način volju građana i nemaju pravo da prenesu vlast u ime građana Republike Srbije.

Pozivanje na stavove i predloge EU definisane ili kroz samu EU ili Venecijansku komisiju po tom pitanju pod parolom „uvođenjem evropskih standarda“, jednostavno ja, niti mogu, niti hoću da prihvatim kao relevantnu evo iz kojih razloga. Da li mi to i dalje verujemo u nekakvu reč ili pisana obećanja gospode iz Brisela, a to su ona ista gospoda koja su svojim potpisom 2013. godine garantovala uspostavljanje Zajednice srpskih opština na KiM? Danas je 2021. godina i od toga nema ništa.

Evropska unija je garantovala, a mi sada treba da očekujemo da na osnovu sporazuma, koji ne garantuje ništa, očekujemo da ono što nam usmeno saopšte da će se desiti. Previše mi ustupamo suverenitet Republike Srbije sa ovakvim ustavnim promenama za nešto što je apsolutno neizvesno. U slučajnosti ne verujem i ono što mislim da ni slučajno nije puka slučajnost to je da se gotovo sve što je trasirano još na Teheranskoj konferenciji, a napisano u Čerčilom memoarima, pogotovo u Petom tomu pod nazivom „Obruč se steže“ danas se da potpuno nazreti kao dugoročni plan koji je pri kraju realizacije.

Najbolje i najsažetije o tome i najjednostavnije je pročitati, jer ovo je ipak obimna literatura, u svojoj knjizi „Novoustaška država“ govori Petar Džadžić kada se poziva na analize Save Kosanovića, inače da podsetim to je čovek koji je doneo Teslino zaveštanje u Srbiju, a to je da je Čerčil planirao i ostavio u amanet projekciju nove Evrope pateći za uništenje Austrougarske monarhije, praveći praktično strategiju stvaranja tri regionalne federacije. Opšte je poznato šta je Čerčil mislio o Srbiji i to je brutalno izgovarao na svakom mestu, ali da vas ne podsećam, verovatno to svi dovoljno dobro znamo.

Te tri regionalne federacije su po njegovom planu trebale da budu Skandinavska, jasno, ko i ovim treba da zauzme, Podunavska u koju su trebale da uđu Bavarska, Austrija, Mađarska, Češka, Slovačka, Hrvatska, Vojvodina, BiH, Balkanska federacija gde bi ušle Srbija u Nedićevskim granicama, Bugarska, Rumunija, nešto kao Crna Gora i Albanija.

Poštovani, kada uzmemo u obzir da je ovakva ustavna rešenja do sada prihvatila Rumunija, Bugarska, Hrvatska, Crna Gora i da negde u EU sem u Portugalu ne postoje, stvarno ne možemo da govorimo ni o kakvim evropskim, već o balkanskim pravilima. Svaka sličnost sa predviđanjima i planovima u Čerčilom memoarima, za koje je inače dobio Nobelovu nagradu, je po meni apsolutno namerna.

Uostalom, uvažene kolege, koliko sutra već jer nećemo zasedati, imaćemo prilike da pomno pratimo izricanje presude Ratku Mladiću, videćemo koliko ima istine u svemu ovome što ja govorim danas, još jednom ćemo dobiti potvrdu koliko ima prava i pravde u igrokazu kojim se simulira suđenje pred kvazi sudom koji jedino ima zadatak da nas ponizi i proglasi narodom koji je navodno odgovoran za izmišljeni genocid i tako ćušne u zaborav nečiju nespornu odgovornost za genocid iz 20. veka.

Poštovani, ovakva procedura, o kojoj danas govorimo, nije prava procedura i nikako nas neće odvesti u dobrom pravcu, a bezuslovno prihvatanje balkanskih pravila niti će nas odvesti u EU, niti će povećati nezavisnost sudija, niti će biti bolje građanima Srbije i iz tog razloga ja danas ne mogu da glasam za ovakav predlog. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, poštovane koleginice, uvažene kolege, ne treba podsećati da će uskoro biti ravno 22 godine od kada je prekinuto zločinačko bombardovanje i ubijanje građana Republike Srbije od strane NATO pakta i njihovih satrapa.

Mi ni do današnjeg dana ne znamo tačan broj žrtava ove zlikovačke agresije i ove ubilačke misija koja je jedino za cilj imala da uništi Republiku Srbiju, kako otimanjem dela teritorije, uništavanjem privrednih sistema, tako ubijanjem ljudi, vojnika, dece.

Poštovane kolege, svedoci smo da se već dugo vremena žrtve Prvog svetskog rata, žrtve Drugog svetskog rata koje je ovaj narod podneo na svaki mogući način umanjuju i dezavuišu, osporavaju, ismevaju.

Mi danas imamo jedinstvenu priliku da na greškama svojih prethodnika istu ne učinimo. Zato i jeste ovaj Predlog da se sačini poimenični spisak svih onih koji su izgubili živote ili su na bilo koji način stradali za vreme bombardovanja, vojnici, policajci, građani, i deca.

Najmanje što možemo da učinimo da te žrtve ostanu za vek i vekova zapamćene, ali da ostavimo u amanet našim potomcima istinu koju niko ne može da ospori. Jedini način za to jeste da se na ovakav način utvrdi tačno koliko je dece, koliko je žena, koliko je muškaraca, koliko je policajaca, koliko je vojnika stradalo od zlikovačke ruke NATO pakta za 78 dana bombardovanja 1999. godine.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi ministre sa saradnicima, pre svega kada govorimo o izmenama i dopunama Zakona vezanih za ličnu kartu treba ozbiljno da razmislimo šta je razlog da danas o ovome razgovaramo.

Prosto je neverovatno da od 2006. godine, kad je donet Zakon o ličnoj karti, kada su uvedene nove lične karte sa čipom ili bez čipa, kad su bile ozbiljne dileme da li tu postoji mogućnost zloupotrebe podataka koji se nalaze u čipu, šta će tu sve biti upisano, a šta neće biti upisano, do današnjih dana niko nije reagovao na jednu jako ozbiljnu stvar. To je obaveznost unošenja istinitih podataka u samu ličnu kartu.

Jedan od važnih podataka koji određuje mnogo stvari u našem životu jeste prebivalište. Da li je ono upisano u samom čipu ili je upisano na poleđini lične karte je manje važno, više je bilo psihološki bitno omogućiti te dve različite opcije da bi se lakše preskočilo sa onih starih mašinom kucanih ličnih karti na digitalne podatke.

Ali, prosto je neverovatno da niko nije reagovao na nešto što je ozbiljan problem pravilo u pravnom prometu, a to je nepostojanje sankcije i obaveznosti onoga ko promeni prebivalište da uredno i blagovremeno to učini pred organima MUP-a i da se ta promena unese u ličnu kartu, da li kroz unos podataka u čipu, što je daleko jednostavnije, izdavanjem nove lične karte, potpuno je nevažno.

Čak i važećim članom 19. zakona, koji je i dalje na snazi, propisano je da imalac lične karte ne može da koristi ličnu kartu u kojoj nisu svi podaci navedeni tačno i istinito. S druge strane, očigledan propust je da nije postojala sankcija ukoliko ne promenite prebivalište, a stvarno ste ga promenili. I stoga je razlog danas da se vrši jedna dopuna člana 7. gde se u ličnoj karti kao javnoj ispravi, kojom svi mi kao građani Republike Srbije, pre svega, dokazujemo svoj identitet, i ličnoj karti koja u sebi sadrži podatke i činjenice koji su važni za funkcionisanje kako nas, tako i države, dodajemo novi stav 7. gde se mora unositi kao obavezan podatak i adresa prijavljenog prebivališta.

Mnogo je sreće bilo što je postojala jedna dobra inercija i dobra navika naših građana iz nekog ranijeg perioda, a to je da budu odgovorni prema svojoj državi i da kada su menjali prebivalište, odlazili su i to radili u policijskoj stanici čak i oni koji su svesni da to jednostavno nije moglo da trpi neku direktnu i neposrednu sankciju po njih, jer zakonom nije bila adresa prijavljenog prebivališta obavezni, istiniti element u obrascu koji se sačinjava kao lična karta i to je dobro. Ali, gde nas je ta naša lenjost s jedne strane dovodila? Dovodila nas je u poziciju da zbog ne možemo da ostvarimo svoja prava pred organima uprave, jer na osnovu podatka o ličnoj karti se određuje naše prebivalište i neka prava koja proističu iz prijavljenog prebivališta i mesta gde živimo.

Državni organi su imali problem da nas pronađu na odgovarajućim adresama, a onda smo širili ogromnu količinu nezadovoljstva koja su došla nakon izmena i dopuna Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Prestala je obaveza javnih izvršitelja da uruče rešenje o izvršenju licu na koga se to odnosi. Oni su dužni da pokušaju i ukoliko se zaključak ili rešenje vrati neuručeno, da je lice nepoznato na datoj adresi, a upućeno je na adresu na kojoj se on zvanično vodi, u kojoj je upisano prebivalište, iako mu stvarno prebivalište nije tu, stranka u postupku je gubila neka svoja procesna prava, a to je da uloži prigovor, koji je mnogo puta čak bio i osnovan, jer znamo da mnoga naša javna preduzeća u ranijim periodima su podnosila predloge za izvršenje neblagovremeno, tako da oni prigovori zastarelosti potraživanja koji bi bili usvojeni jednostavno iz tih razloga nisu bili mogući. Pošto nismo uvek korektni, bio je nam je kriv za to neko drugi, a ne mi sami i naša lenjost.

Ono gde je tu dodatno stvaralo probleme, ja se nadam da ćete ovaj zakon dosta bolje sprovoditi, jeste kada su u pitanju zakupci stanova. Jasan interes ove države je da se vodi tačna evidencija o tome gde koje lice ima prebivalište. Verovatno su do sada zakupodavci shvatili da ukoliko ne proprate da li je neko ko je stanovao na njihovoj adresi promenio prebivalište i preselio se na drugu adresu u međuvremenu može njima napraviti probleme ako pristigne neki predlog za izvršenje zbog nekih njegovih dugova. Dok izađu na kraj u sudskim sporovima sa javnim izvršiteljima i dokažu da to lice ne žive na toj adresi više ili manje problema i troškova su svi imali.

Znači, ovaj zakon će nas jednostavno naterati da budemo daleko odgovorniji i prema državi, ali i prema sami sebi, jer jednostavno neke stvari koje su mogle da ostanu kao zamagljen prostor zato što nekoga nije zanimao nedostatak ove odredbe od 2006. godine do danas ovime se u celosti otklanja.

Ono čime se ovaj zakon dopunjuje jeste jako dobra stvar, a to je da ćemo smanjiti broj tih plastičnih kartica koje ćemo morati da nosimo sa sobom. Korišćenjem čipa koji već postoji na važećoj ličnoj karti i unošenjem elektronskog potpisa i mogućnosti identifikacije elektronskog potpisa kroz ovaj jedinstven predmet nam omogućava da pojednostavimo sebi i život i funkcionisanje i količinu plastike koju nosimo sa sobom.

Ono na čemu se dodatno mora raditi jeste kada se već omogući široka primena elektronskog potpisa to je da se komunikacija između Ministarstva unutrašnjih poslova i građana u onim upravnim postupcima, u zahtevima za izdavanje raznoraznih potvrda, u postupcima čak možda i produžetka dozvola vozačkih i svih onih stvari koje se neposredno na šalteru obavljaju, da se u potpunosti zaokruži proces digitalizacije, što zasigurno traži i vremena i obuke i mnogo energije, ali ja vidim da su napori ogromni u tom pravcu upereni da, jednostavno, od svoje kuće, bez potrebe da čekamo u redovima ispred šaltera, završimo najveći deo poslova koji se tiču naših potreba kada je u pitanju Ministarstvo unutrašnjih poslova.

Dobra je i ova promena koja govori o tome da će se pojednostaviti način oglašavanja lične karte nevažećem. Jednostavno, nećemo morati toliko vremena da provedemo pred šalterima, jer je bilo potrebno najmanje dva ili tri odlaska da bi se to pitanje rešilo kada izgubimo ličnu kartu ili nam neko ukrade dokument da se ona oglasi nevažećom. Ovo će sada biti daleko jednostavnije i daleko jeftinije. Činjenica da će to značiti neki manjak novca u budžetu, što verovatno brine ministra finansija, ali tu je da on taj deo priče rešava, jer verovatno će i to tražiti manji broj neposredno angažovanih lica na ovom poslu.

Da se ne radi o malom broju radnji koje su u pitanju to je činjenica da, praktično, 2014, 2015, 2016, 2017, 2019. i 2020. godina se kreću od 52.000 do 64.000 izgubljenih ličnih karata koje su objavljene nevažećim i čija je zamena po ovom osnovu gubitka tražena. Samo u 2021. godini do pre neki dan je već oglašeno više od 20.000 ličnih karti nevažećim. Znači, pristupilo se njihovoj zameni. To je dobro, dobro po građane, ubrzava proceduru, smanjuje birokratske prohteve da se dođe i realizuje ovo pravo i to, jednostavno, zaista treba na pravi način pozdraviti.

Korisno je, mada se moglo čak i radikalnije ići u ovom pravcu, kada je u pitanju mogućnost uzimanja lične karte, odnosno procedura dobijanja lične karte kada su u pitanju lica maloletna, a starija od 16 godina, gde je do sada iz raznoraznih razloga moglo da se desi da i to maloletno lice, ali i jedan od roditelja nehotično dođe, bez svoje volje, u prekršaj, jer drugi roditelj nije tu ili je neodgovoran ili boga pitaj iz kog razloga ne želi da dođe do policijske stanice i da da saglasnost da maloletno lice, koje je starije od 16 godina, a koje je inače dužno po zakonu da ima ličnu kartu, istu može da izvadi.

Ovo je, pretpostavljam, samo međukorak, jer ja jednostavno ne vidim uopšte razloga dok se ovo ustali i još neke druge stvari pripreme, mislim na podzakonska akta, a to je da u nekom budućem periodu se ozbiljno razmisli da li uopšte licu koje napuni 16 godina treba saglasnost i jednog roditelja. Ne vidim uopšte razlog za to da je potrebna saglasnost, a postoji obaveznost da lice koje je starije od 16 godina ima ličnu kartu.

Mogu da razumem da je lakše zbog pribavljanja određenih podataka, istinitosti, proverljivosti itd, ali ovo jednu onako malu koliziju, koja ovde ostaje do kraja neotklonjena, mislim da u budućem periodu treba propratiti i videti kuda će nas sve to dovesti i kakve će zahteve za korekcijama eventualno u tom pravcu imati.

Naravno da su sve dobre stvari propraćene i određenim problemima. Lična karta državljana Republike Srbije nije samo identifikacioni papir za unutrašnji saobraćaj, već je to jednostavno postala i putna isprava u međunarodnom saobraćaju. Postoji niz zemalja u koje mi kao državljani Republike Srbije koji imamo važeću ličnu kartu samo sa ličnom kartom možemo da izađemo i da se vratimo u Republiku Srbiju, bez posebne putne isprave ili pasoša, kako to volimo da kažemo, ali to je stvaralo i određene probleme u postupcima, pogotovo sudskim, kada je određenim licima zabranjeno napuštanje prebivališta, odnosno napuštanje zemlje, jer dosadašnja zakonska rešenja su predviđala da su državni organi morali da prate i da svakih šest meseci obnavljaju zahtev da lična karta ne može da se koristi kao putna isprava u međunarodnom saobraćaju.

Sada je to daleko jednostavnije rešenje i kad već lična karta ima status pasoša, onda praktično u odnosu na ta lica će se vršiti na isti način primena zabrane putovanja na osnovu lične karte van Srbije, kao i na osnovu pasoša. Sve dotle dok neki drugi državni organ bude smatrao da nekome treba zabraniti izlazak iz Srbije, radi vođenja određenog postupka, važiće kako za pasoš, tako i za ličnu kartu i istim aktom će im biti vraćen status putne isprave u punom obimu onog trenutka kad te potrebe prestanu da postoje.

Sve ovo pokazuje, iako ovo izgledaju naizgled male promene, sa ovih nekoliko članova, ovo su jako, jako ozbiljne promene, koje pogotovo u ovom delu elektronskog sertifikata i elektronskog potpisa treba da otvore ogroman prostor da sve ono što se predviđa kao mogućnost preko elektronske uprave, MUP na lakši način omogući građanima Republike Srbije. To je jedan od važnih razloga zbog kojih ćemo u danu za glasanje podržati ove zakonske projekte. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Da je obrnut redosled rasprave bilo bi mnogo jednostavnije i jasnije obrazlagati amandmane, gde prvo Zakon o rodnoj ravnopravnosti, ali naravno, Poslovnik je Poslovnik, onda ćemo ići ovako.

U ovom zakonu, vezano za predloženi član 2. predložio sam da se iz njega briše član 3. koji govori o segregaciji i to iz dva razloga, jer smatram da je segregacija vrlo ozbiljan prestup kojem nije mesto u Zakonu o zabrani diskriminacije, njemu je mesto u krivičnim zakonima i takvim odredbama kako bi bile daleko preciznije, primenljivije i bile na odgovarajući način podložne sankcijama, je mesto u Krivičnom zakonodavstvu, samim tim trebalo je da proistekne iz rada i nadležnosti Ministarstva pravde. Ne omalovažavam rad kolega koje su radile na ovom predlogu, ali ovako definisano i ukoliko ostane u zakonu o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije, samim tim su implementirano kao deo Zakona o zabrani diskriminacije, može stvoriti ozbiljne probleme u primeni samog zakona. Jednostavno to je nešto što je bila moja želja da se kroz ovaj amandman koriguje, a u nekom budućem vremenu imajući sve to u vidu definiše kroz Krivični zakonik.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Ovim amandmanom sam ja predložio da se član 3. briše.

Članom 3. je bilo predloženo od strane predlagača da se član 7. Zakona o zabrani diskriminacije menja i glasi tako što on dobija jedan ogroman prostor za pogrešno ili namerno pogrešno tumačenje, jer kaže – posredna diskriminacija postoji ako na izgled neutralna odredba, kriterijum ili praksa…

Šta je to naizgled neutralna odredba, kriterijum ili praksa se uopšte ne definiše ni na koji način, podleže jako širokom tumačenju, čak i oni koji nisu kvalifikovani da tumače ovako komplikovane i teške odredbe.

Onda kaže, da preskočim deo – osim ako to objektivno, opravdano, legitimnim ciljem, a sredstva za postizanje tog cilja su primerena i nužna.

Ovakva definicija, bez obzira što se predlagač zakona pravda time što se usklađuje sa evropskim zakonodavstvom, sa direktivama, itd. jednostavno, za srpsko zakonodavstvo, ovo je srpski zakon, je apsolutno neprimerena, neprimerena za način na koji se u Srbiji može funkcionisati.

Ova odredba nije bila moguća da se popravi na drugi način amandmanom. Smatram da je ranija odrednica koja je postojala u zakonu daleko kvalitetnija, pa onda neka predlagač pronađe odgovarajuća i precizno rešenje koje neće pružati mogućnost za raznolika tumačenja možda potpuno identičnih situacija.

Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Iskreno rečeno, bio sam iznenađen kada ste prihvatili amandman na član 7, a niste prihvatili amandman na član 5.

Prvo, u prvom pasusu ima jedna slovna greška, gde fali jedno slovo „e“ pri kraju rečenice. U predlogu piše: „uvrdljivo“ umesto: „uvredljivo okruženje“.

U stavu 2. sam predložio da se malo preciznije definiše svako verbalno, neverbalno ili fizički neželjeno ponašanje. Znači, moj predlog je da polno uznemiravanje u smislu ovog ovog zakona bude svako svesno i namerno verbalno, neverbalno ili fizičko neželjeno ponašanje itd, koje ima za cilj, jer ako kažete „koje ima za cilj“ onda taj ko je vređao verbalno ili neverbalno je to morao da uradi svesno i namerno. Ako to nije radio svesno i namerno, onda nema cilj, onda je to potpuno besciljno.

Znači, ovaj stav koji predlažete zaista gubi smisao bez ovog dodatka – svesno i namerno.

U krajnjem slučaju, može da dovede do toga da pod udar ovog zakona dođu osobe, bez obzira što su punoletne, čija lična svojstva ne bi dozvolila da budu gonjene ni prekršajno, ni krivično. Znači, mora da postoji očigledna svesna namera da se postigne cilj, a cilj je vređanje, da bi to bilo sankcionisano. Znači, nema cilja ako nema svesti o tome šta se hoće i namere da se upravo baš to hoće.

Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Amandman na član 6. je u skladu sa amandmanom 1, sa predloženim brisanjem pojma segregacije i samim tim u članu 6. se predlaže uvođenje reči: „segragacija“, traženo je i brisanje, tako da je ovaj amandman više tehničke prirode, ali ja ću iskoristiti, pošto je bilo nekih komentara, nisam hteo da ulazim u repliku, da kažem par reči.

Moram da kažem da je Srbija, po onome što ja znam, jedna od zemalja sa jako dugom tradicijom izuzetnog poštovanja i ljudskih i manjinskih prava. Da mogu da budu bolja, mogu da budu bolja. I zaista me kao građanina ove zemlje na neki način i vređa poređenje sa zemljama koje kraće traju i postoje nego što u Srbiji postoji pivo.

Prema tome, ja vas zaista molim, ako već ima neki primer gde su ta ljudska prava zaista iznad onih suštinskih koja su u Srbiji, da nam o tome kažete, a ne o zemljama koje su nastale tako što su starosedeoce istrebili i postale država pre malo manje vremena nego što u Srbiji postoji pivo. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Predloženom izmenom je rečeno da se naziv iznad člana 20. menja i glasi – diskriminacija na osnovu pola, roda i rodnog identiteta i onda se dalje govori dalje samo o načelu rodne ravnopravnosti.

Zamenjuje se – načelo rodne ravnopravnosti polova rečima – načelo rodne ravnopravnosti. Ja ću vas podsetiti da Ustav Republike Srbije eksplicitno poznaje samo polnu diskriminaciju. Rodnu diskriminaciju u zavisnosti od toga ko kako tumači koje odredbe Ustava Republike Srbije možda u nekom širem obimu.

Ovakvom promenom, prvo, sami ste kontradiktorni sa ovakvim predlogom jer kažete – naziv iznad člana se zove – diskriminacija na osnovu pola, roda i rodnog identiteta, a onda kažete – načelo rodne ravnopravnosti. Moj predlog je da se ovo objedini i kaže – načelo polne i rodne ravnopravnosti jer Ustav Republike Srbije eksplicitno poznaje polnu ravnopravnost bez namere i želje da ulazim u ova šira tumačenja Ustava Republike Srbije. Iz tog razloga i ovakva amandmanska reakcija na predloženi član 9. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Kao, prvo ja nisam rekao da se o ovome ne može raspravljati sa argumentom koji ste vi stavili sad meni u Ustav, žargonski rečeno, da sam izgovorio prilikom obrazlaganja ovog amandmana.

Ako ste mislili na neke druge koji govore o tome onda ste to trebali malo jasnije da kažete. Znači, ja ovde sam vrlo jasno i precizno rekao da menjate naziv iznad člana zakona i kažete - diskriminacija na osnovu pola, roda i rodnog identiteta, a onda kažete – umesto načela ravnopravnosti polova, načelo rodne ravnopravnosti.

Ja sam vam eksplicitno rekao, da Ustav Republike Srbije taksativno i eksplicitno poznaje samo polnu ravnopravnost i rekao da ne želim da ulazim ni u kakve analize tumačenja, da li rodnu ravnopravnost poznaje ili ne poznaje. Doduše možda ste ishitrili u ovom trenutku, jer o tome ćemo razgovarati kod nekog drugog zakona, ali jednostavno ovo zarad javnosti da se zna. Ako ste mislili na druge neke tamo po pitanju ovog amandmana, mislim da sam bio vrlo jasan i vrlo precizan. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Moja intervencija vezana za član 16, odnosi se na jednu apsolutnu nelogičnost i suprotnost svim pravničkim i logičnim razmišljanjima.

Naime, predlagač zakona predlaže da se na kraju stava 3. u članu 35. doda rečenica koja glasi – udruženje ili organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava može podneti pritužbu u ime grupe lica čije je pravo povređeno i bez saglasnosti pojedinaca koji čine tu grupu ukoliko se povreda odnosi na neodređeni broj lica društvene grupe koje povezuje neko lično svojstvo iz člana 2. stav 1. tačka 1) ovog zakona.

U sledećem stavu predlagač kaže – stav 4. menja se i glasi – u ime i uz saglasnost lica čije je pravo povređeno pritužbu može podneti inspekcija u skladu sa zakonom kojim se uređuje oblast inspekcijskog nadzora.

Ne postoji nikakva pravnička logika da udruženje ili organizacija mogu nešto što državni organ ne može. Ili je morao biti isti aršin, da je neophodna saglasnost što je potpuno logično i udruženja i organizacije, kao i inspekciji, ili onda ni inspekciji ne treba da bude potrebna saglasnost.

Ovakva kontradiktornost je nedopustiva i ja moram samo da kažem da otvara prostor ozbiljnim sumnjama da neko želi da vlast ili deo vlasti prepusti nevladinim organizacijama pre nego da državni organi taj posao za koji su stručni i osposobljeni mogu da rade bar na jednak način onako kako se to nevladinom sektoru ovim želi pružiti. Iz tog razloga i ovakva amandmanska reakcija.

Pošto ja lično ne verujem u represiju, nego u dijalog, zaista sam bio iznenađen ovim predlogom da se Ministarstvo za dijalog opredeli za bezrazložno podizanje novčanih kazni koje i onako nemaju nikakvu svrhu, kada je u pitanju ni represija, ni prevencija. Smatram da se dijalogom i nekim drugim metodama može mnogo više postići nego time što će se kazne kojima se navodno preti povećati.

Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče.

Zakonom o rodnoj ravnopravnosti, odnosno Predlogom ovog zakona, stavlja se van snage izuzetno dobar Zakon o polnoj ravnopravnosti i dovode u pitanja sva postignuća koja je ovaj zakon do sada omogućio. Da je bilo razloga i potrebe da se pojedine odredbe tog zakona unaprede – jeste, ali da se umesto koraka napred učine dva koraka nazad, to zaista mislim da nije bilo potrebe.

Pošto ja nemam predrasuda, za znanje nisam siguran, ali bez obzira na postavke koje su počele vrlo često da se primenjuju, a to da ko je protiv Zakona o izmeni i dopuni Zakona o diskriminaciji ili protiv određenih stavova u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti da je neko ko želi diskriminaciju ili podržava rodnu ravnopravnost, sa tim jednostavno ne mogu da se složim.

Možda nemam dovoljno znanja, ali sam imao dovoljno iskustava da se konsultujem sa ljudima koji su profesori ustavnog prava, sa sudijama, sa kolegama advokatima, sa onima koji se bave naučnim radom, sa nekim ljudima koji rade vrlo aktivno u nevladinom sektoru i moram da kažem da zaista ne razumem šta se to od 2015. i 2017. godine promenilo do danas.

Koliko je meni poznato, 2015. godine odustalo se od ovakvog naziva zakona, jer je vladin Sekretarijat za zakonodavstvo ukazao tadašnjem tekstopiscu ili eventualno predlagaču zakona da Ustav ne poznaje kategoriju rodne ravnopravnosti. Koliko ja znam, Ustav se nije promenio. Šta se promenilo, možda ćemo i čuti.

Zaista, po tom svom skromnom mišljenju, mislim da se generalno ovakvim zakonom direktno ugrožavaju Ustavom stvarno i jasno zajamčena prava, pravo slobode govora, mišljenja, izražavanja i naučnog rada. Dodavanjem reči: „polnoj i rodnoj ravnopravnosti“ ovaj zakon smeštamo u okvire važećeg Ustava Republike Srbije. Hvala.

Zahvaljujem predsedniče.

Javna slušanja su imala svoju svrhu da su organizovana i u parlamentu i malo duže, pre dolaska ovog zakona u Skupštinu i ulaska u skupštinsku proceduru. O primeni ovog zakona odlučivaće neko drugi.

Što se tiče amandmana na član 1. kao i mnogih amandmana u ovom zakonu, ja ću se potruditi da ih ne obrazlažem više posebno. Znači, svi amandmani koje budem propustio da obrazložim čine istu stvar.

U tekstu zakona pored rodne ravnopravnosti prethodno pominju i polnu ravnopravnost. Bez obzira na ovo o čemu vi govorite, ne može rodna ravnopravnost biti pretpostavljena polnoj ravnopravnosti. Kada se bude Ustav promenio, ja mogu da se složim onda sa vama kako god. Ili je trebalo doneti zakon koji će regulisati samo pitanje rodne ravnopravnosti. To bi možda bilo daleko efikasnije. O mojim slutnjama zašto se to nije uradilo, malo kasnije.

U ovom članu, takođe, ja tražim i predlažem i insistiram da se napokon utvrdi ravnopravnost muškaraca i žena, da se utvrdi postojanje i potvrdi postojanje nasilja ni nad ženama i muškarcima. U ovom članu 1. kako sam ga ja predložio da se promeni, gde god se evidentira postojanje ili konstatuje ili želi preduprediti nasilje nad ženama moj predlog je insistiranje da se to čini i u odnosu na muškarce.

Ne možemo zlo porediti da li je ono veliko ili malo. Njega ima, pa taman da je samo jedan jedini slučaj nasilja nad muškarcima, ovo ministarstvo je bilo dužno da to uzme u obzir na odgovarajući način i da to u zakonu adekvatno predvidi i predloži u ovoj Skupštini kao konačan tekst zakona. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Amandmanom na član 4. je predloženo brisanje predloženih tački 17, 20. i 24. Tačka 17) govori o rodno osetljivom jeziku, 20) bespotrebno definiše udruženje, jer udruženja su definisana drugim zakonima i tačka 24) govori o rodnim stereotipima.

Pod parolom ukidanja rodnih stereotipa krije se, u stvari, jedan ogroman i prikriveni način poništaja polova u bliskoj perspektivi, ukidanje tradicije i vekovima iza nas uspostavljenih pozitivnih vrednosti.

Nije, srećom, sve što proističe iz tradicionalnih vrednosti loše, tako da se ne sme ni definisati na ovakav način. Naprotiv, ovakvim odredbama, ako opstanu ovako definisane, neko će sutra ovo jednostavno primenjivati kao da su sve tradicionalne vrednosti apsolutno negativne.

Usvajanje ovakvog teksta u vrlo bliskoj budućnosti, kao što smo svedoci da to postoji i u drugim zemljama, može dovesti do toga da bude progonjen svako ko vaspitavajući svoje dete, što je njegovo neprikosnoveno pravo, pokuša čak i samo da ukaže na pozitivnost tradicionalnog vaspitanja.

Pošto sam obećao, prethodne amandmane, podsetiću, ja nisam obrazlagao, zato što se tamo dodaju reči „polnoj“ i eventualno „muškarci“, ali još jednom za svagda ja ću vam sad reći ovde – u Ustavu Republike Srbije, ja ću vam sada naći i pročitati, ako treba, a mislim da ne treba, odrednica polne ravnopravnosti piše, rodne ravnopravnosti ne piše.

Smatram da je nužno da se uspostavi rodna ravnopravnost, ali ne može ono što Ustav nije precizirao da bude starije i važnije, bez obzira na tumačenje kako god ga vi dali u odnosu na ono što je vrlo precizno definisano u Ustavu, pogotovo što se ovim zakonom ukida Zakon o polnoj ravnopravnosti, a više od pola ovog zakona govori isključivo o odnosima muškarca i žene. Ovakve kolizije su nedopuštene.

Još jedna stvar, ako nisam pogrešno informisan, čak je EU iz Deklaracije o unapređenju socijalne kohezije je uklonila termin rodne ravnopravnosti.

Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Pa, evo već drugi ili treći put se danas dešava da, sada već više i ne verujem ni slučajno, izostavljate deo reči koje su jako značajne, a koje sam ja iskoristio.

Ja sam bio vrlo precizan kada sam rekao – pozitivne tradicije. Nisam pričao ni o vremenu kada se nije moglo o školu. Za mene to nije deo pozitivne tradicije, kao što nikome to ne bi ni smeo da bude pozitivne tradicije, ali niko nema pravo da izbriše upravo pozitivne tekovine tradicije koje postoje.

Šta, hoćete da kažete da ne postoji ništa pozitivno u srpskoj tradiciji? Sa tim ne verujem da će se sa vama složiti bilo ko u ovoj sali.

Ja vas još jedanput molim u ime pristojnosti i korektnosti, nemojte koristiti termine koje ja nisam koristio, odnosno potrudite se, a vi to jako dobro znate, da budete precizni onoliko koliko sam ja bio precizan.

Hvala.