Molim vas da objasnim.
Dakle, povreda je u tome što u nedostatku argumenata da bi etiketirao političkog protivnika, prelazi ne neke stvari za koje ste dozvolili da izređa ovde.

A zašto mi nećete dozvoliti? Samo da objasnim.

Dozvolite da objasnim. Tvrdi da nije vešt, a ja kažem da jeste.

Gospodine predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, više puta pokušavamo da stavimo na dnevni red Predlog zakona o slobodi od straha.
Podsetiću, uvažene kolege, da je to poslednji zakon koji je poslednji ostatak poslednje opozicije u Titovoj Jugoslaviji predložio Skupštini FNRJ 1946. godine. Taj zakon ima samo četiri člana. Smatramo da bi bilo jako dobro za budućnost Republike Srbije, za njenu pravnu stabilnost, da bi bilo dobro za vladavinu prava, da bi bilo dobro za Srbiju u svojoj evropskoj perspektivi, budućnosti da donese jedan ovakav akt.
Ovaj akt ni na koji način ne narušava sadašnji poredak Republike Srbije. Ovaj akt potvrđuje da danas u Srbiji opterećenoj bedom, siromaštvom, nasiljem, gušenjem medijskih i građanskih sloboda i prava je jako važno doneti zakon o slobodi od straha.
Ovaj zakon reguliše šta se dešava u okviru pravne države, a u slučaju da neko zloupotrebljavajući moć i položaj iz upravnog aparata, iz državnog aparata prinudom ili prisilom, verbalno ili na drugi način, natera građane da nešto čine ili se uzdrže od činjenja i korišćenja svojih prava i sloboda. Mislimo da današnja realnost u Republici Srbiji nam daje za pravo da zatražimo usvajanje ovakvog akta.
Srbija je danas država u kojoj se politički protivnici, nažalost, proganjaju. Imamo fizičko nasilje. Imamo batinaše. Imamo prekrajanje izborne volje građana. Imamo pritisak na medije. Imamo pritisak na urednike, novinare. Imamo pritisak političkih faktora na urednike. Imamo situaciju u kojoj vi ne možete čuti opozicioni glas, osim ako to nije dva na jednog ili tri na jednog u emisiji, i to retko, svakih osam meseci u proseku. Imamo situaciju u kojoj je danas biti opozicija preskupo, i to životno, ljudski i materijalno. Imamo situaciju u kojoj smo neravnopravni. Imamo situaciju u kojoj se strah sprovodi ogromnim materijalnim sredstvima koja se daju vladajućoj stranci. Imamo situaciju u Srbiji gde je postavljanje pitanje postalo zločin, gde je neslaganje kroz upitnu formu postao neprihvatljiv stav koji se žigoše od strane dela javnosti, od samog režima.
Ovakav zakon bi omogućio da tužilac reaguje prema onom državnom organu ili delu državnih organa koji, koristeći svoju moć, pritiskaju građane da nešto rade ili ne rade. Recimo, da prekinu smenu na Kolubari da bi gledali sednicu Vlade…

… ili da dođu da dočekaju predsednika Vlade sa zastavicama. Hvala lepo.

Prvo da se priberemo iznenađenja da će -  SNS podržati ovaj zakon, ali šalu na stranu, mislim da ova dva zakona, dakle Predlog zakona o dopuni Zakona o sudijama i Predlog zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku su danas doneti u Skupštinu sa određenim izmenama koje, rekao bih da u procesnom pravnom smislu otvaraju jedna, za naše pravosuđe, vrlo značajna vrata.
Dakle, oni omogućavaju da građani kroz svoju inicijativu zaštite svoja prava ili interes koji je ugrožen time što sud nedopustivo ili tužilaštvo radi na određenom predmetu.
Vi znate da je naša praksa do sada imala različita rešenja koja su nešto slično trebala da izađu u susret građanima. Bila je ustavna žalba, pa je bio neposredno viši sud koji je odlučivao. To su otprilike na svakih par godina menjalo i sada smo dobili ovaj predlog zakona koji, dakle, građanima daje mogućnost da kroz prigovor ili žalbu utiču na sud kada procene da im je pravo uskraćeno nedopustivo dugim, neadekvatnim, traljavim ili kako god hoćete pravnim radnjama od strane postupajućeg sudije. O tome odlučuju predsednici sudova. E, sad, ovde ima dva problema po meni tj, ono što ja smatram da je problematično.
Prvo, umesto da se ide kako ste sami rekli, jedna u susret bolnoj tački našeg sudstva, a to je neujednačena sudska praksa koja bi, tu se ministri sa vama slažem, u značajnoj meri ubrzala postupke i ujednačila sudsku praksu, i ako jesmo kontinentalno pravo, smatram da je to neophodno što pre da se desi. Značajno bi se ubrzali postupci koji se vodi pred našim sudovima. Znam da to nije lako sprovesti, znam da imamo jednu onako poplavu normi u Srbiji.
Mi imamo, čini mi se, nešto preko 9.800 propisa u Srbiji. To je ogromna količina raznih propisa, mnogi od njih se uopšte ne primenjuju. Sudska praksa bi pomogla da stvari na jednak način dešavaju u sličnim ili jednakim situacijama. To bi ubrzalo rad sudova.
Svakako da predsednik suda, bilo koji danas predsednik suda nije merodavan da radi ove stvari koje ste vi predvideli da radi iz nekoliko razloga.
Prvo, predsednik suda bi po meni trebao da bude menadžer suda i on treba da bude čovek koji nije biran među sudijama. Dakle, prva greška našeg sistema za šta niste vi lično odgovorni, nego je to nasleđeno i u tome što predsednik suda je sudija.
Drugo, sudija makar i u minimalnom toku stvari ima određene predmete u kojima sudi i dan danas. Jeste manji broj ali ima ih.
Treća stvar, ako imamo te političke hrabrosti, ako hoćete i stručne hrabrosti da iskoračimo iz ovog sistema koji je nasleđen. Dakle, ja pričam sada sa pozicije nečega što nije ortodoksno i svesno to radim u vidu jednog predloga. Dakle, ovo nije politička borba.
Smatram da predsednici sudova koji su sudije imaju problem. Prvo, uticaj izvršne vlasti na njih, njihov izbor, njihov rad to je nesumnjivo i to se vidi danas u Srbiji.
Drugo, sudija je kolega, predsednik suda sa sudijama u sudu i on je samim tim bolećiv prema njima. On nikada neće moći da daje negativne ocene, niti će moći na ovaj način, osim ako se nekom lično zamerio, i da postupa na ovaj način po prigovoru da da, što utiče i na postupak, kako ste i sami rekli, on utiče na postupak, jer jednom sudija uzima, a drugom daje sudiji da rešava predmet. To unosi dodatnu pravnu nesigurnost.
Kada bi predsednik suda bio neko ko nije sudija, ili ako bi se uvela funkcija menadžera suda koja nije vezana za predsednika suda, to bi u značajnoj meri sve ove stvari ubrzalo i ovo bi bilo besmisleno.
Ovako, mi imamo Predlog zakona koji ponovo građaninu stavlja u ruke da se bori za svoje pravo kroz pravne lekove, prigovor i žalbu. Umesto da mi donekle kroz sudsku praksu na određeni način izmenama zakona kojim bi se onemogućilo da rokovi toliko traju, da se zakonski propiše koliko nešto može da traje, da se propišu koja dela moraju odmah da se rešavaju, da se propiše da korupcija, organizovani kriminal i sve ostalo ne sme da stoji u fiokama tužilaštva.
Znači, mi treba da okrenemo stvar, da zakon propiše koliko će nešto da traje. ako se neko ne pridržava da snosi posledice takvog postupanja. Ne, ponovo smo dali građaninu u ruke da piše žalbe, da piše prigovore o kome odlučuje sudija koji te prigovore prima, predsednik suda, kadija te tuži, kadija ti sudi. On dobija prigovor, dobar je sa ovim sudijom, njega neću da diram, mi smo u grupi od 670 sudija koji su bili u Srpskoj naprednoj stranci. Znači, njega neću da diram, nego ću onog žutog iz Vlasotinca, koji nije žuti. E tako gospodo to danas izgleda u Srbiji u srpskim sudovima. Plašim se da će tako da izgleda, ministre.
Razumem potrebu da se ova stvar unapredi, ja razumem da vi počinjete i otvarate vrata, ali ova stvar kako je ovde napisana kroz mnoštvo nedefinisanih pojmova do kraja, kroz pravne standarde, kroz dobru praksu, kroz hitne slučajeve, bez jasne kvalifikacije i kvantifikacije onoga o čemu govorimo, pa tu će ponovo biti otvoren prostor za postupanje kako kome padne napamet.
Mislim da, recimo imate u članu 2. – privatni tužilac i oštećen kao tužilac samo su ako su istakli imovinsko-pravni zahtev, to je u članu 2. zakona. Imovinsko-pravni zahtev nema nikakve veze sa njihovim statusom u krivičnom pravu i ne postoji nijedan razlog kojim bi se ovo pravo uskratilo nepostavljanjem imovinsko-pravnog zahteva. Dakle, ja ne razumem zašto im se uskraćuje to pravo i kako ovaj zakon to može da uskrati?
Imamo niz drugih stvari, piše na primer često – u kojima se štiti pravo suđenje u razumnom roku; pravni standard, razumni rok. Ja vam garantujem da za predsednika suda u mom gradu razumni rok nije isto što je meni razumni rok. Garantujem vam to. Garantujem. Njemu je razumni rok, iako ste vi stavili rokove postupanje po prigovoru, stavili ste rokove po postupanju po žalbama, dakle, da se razumemo ti rokovi postoje, ali nažalost, predlog zakona i dalje obiluje ovim nejasnim stvarima. Predsednik suda dužan je da u roku od dva meseca odlučuje o prigovoru od prijema. Tako piše u članu 7, ako se ne varam, da li je tako?
Recimo ministre, ovde ste imali priliku da stavite kraći rok. Zašto niste stavili 30 dana ili 20 dana ili 15 dana? Zašto predsednik suda mora da ima dva meseca da reaguje kada ste mu već dali da to radi? Kaže – Prigovor se odbacuje ako odsustvo nekog obaveznog elementa prigovora onemogućava da se po njemu postupa, itd, član 8; Razumete? Ima čini mi se mnoštvo nedefinisanih stvari. Koji element? Šta će to da nedostaje?
Onda imamo dalje, imate na primer do čisto onako jezičkih stvari, član 24. – Stranka može, ali ne mora. To mi je zasmetalo moram da priznam, mislim da bi imalo više smisla i pravilnije ako kažete – stranka ima pravo. Zašto mora stranka, može, ali ne mora? Ima dosta tih situacija.
Za pravobranilaštvo, prevelika ovlašćenja se daju u razumnom roku u članu 25. nema predmeta spora, samo piše u razumnom roku.
Nigde nije definisano koje su teže povrede, nije klasifikovano u članu 29, kaže – Kod teže povrede prava, ne piše koje su to povrede. Onda imate član 34, opet nedostaje istraga, itd.
Mislim, sve u svemu, najveći problem čini mi se i tu se naravno razilazimo, smatram da imate kapacitet, imate političku volju, imate podršku građana, da promenite sadašnji status predsednika sudova koji su u većini slučajeva ljudi koji su na ta mesta došli političkom podrškom, uz odlične veze sa izvršnom vlašću i ljudi koji su kolege sa postupajućim sudijama, ne mogu da vode taj posao na adekvatan način. Vreme je to dokazalo, ministre.
Mogli ste stvarno dublju reformu u tom smislu da napravite i da mi jednog dana sem ovih procesnih stvari, zakona koji se tiču postupka, što je normalno, prestanemo da pričamo o sudijama u Skupštini.
Skupština nije mesto za razgovor o sudijama. Skupština ne treba da bira sudije. Zašto to niste ušli da radite? Neka sudije biraju sudije. Ne treba Skupština da bira sudije, to je moj stav. I svaki put kada pričamo, evo malopre ste pravilno govorili o Ustavnom sudu, potpuno ste ispravno govorili o sudskoj praksi, potpuno ispravno ste govorili o preko milion nerešenih predmeta u našem pravosuđu koji postoje danas. Potpuno dobro ministre, moram to da kažem, nije mi lako to da kažem, ali dobro sagledavate problem.
Moje pitanje vama, malo političko ako hoćete, malo i filozofsko – zašto ne iskoračite iz tog okvira, kada već imate prostor? Uđite dublje u tu reformu. Promenite stvari. Ne samo tri meseca, četiri meseca, sada on odlučuje, a onda je odlučivao ovaj, umesto njega odlučuje ovaj. Promenite nešto u ovom pravosuđu, preko milion zaostalih predmeta, sporost pravde za građane Srbije, Ne može se rešiti parcijalnim, pojedinačnim promenama zakona na površinskom nivou.
Ovaj zakon otvara vrata, ministre. Otvara vrata, ali opet ne rešava problem i vi to, pretpostavljam, nadam se, očekujem da se slažete sa mnom. Ovaj zakon neće, ljudi, biti dovoljan da reši i zaostatke i neujednačenu sudsku praksu i ponašanje predsednika sudova i sve ono što je nasleđeno decenijama.
Ja vas molim da i vi budete neortodoksni, da vi dođete u ovu salu jednom sa temeljnim dubinskim promenama u pravosuđu, da prestane Skupština da bira sudije i tužioce, da se to izmesti u njihove organizacije, da oni biraju svoje ljude, da predsednik suda ne može biti sudija. Ne može, prvo nema vremena ni da je sudija ni da je predsednik suda. Dobro, to je moj stav. Vi meni recite, šta je u tome loše? Ima i negativnih stvari, slažem se, ali vreme je pokazalo da to ne funkcioniše, vreme. Vreme je pokazalo i praksa je pokazala da je to loše, čini mi se.
Dakle, što se tiče zakona o dopuni Zakona o sudijama, mislim da je već mnogo rečeno, ja ću samo kratko reći da ovaj zakon se donosi zato da bi se sudijama Vrhovnog kasacionog suda produžio radni vek za dve godine, ovaj zakon se donosi zbog nekoliko ljudi. Ovaj zakon se donosi zbog nekoliko ljudi koji su apsolutno u liniji ove politike i ove vlasti i to svi u pravosuđu znaju i ovaj zakon je morao onda po meni biti primenjen na celo pravosuđe a ne samo na Vrhovni kasacioni sud. Zašto ovo ne primenite na sve sudije? Zar je njihova praksa slabija? Zar je težina njihovog posla manja? Zar je njima lakše? Ne bih rekao.
Prenosim vam, uvaženi ministre, ono što kažu ljudi iz pravosuđa. Izneo sam neke ideje koje vam se možda ne sviđaju, ali to su predlozi, a vi kažite dokle ćemo i koliko daleko stići jer po mojoj proceni da bi uopšte pokrenuli bilo kakve pozitivne promene u pravosuđu, ovim tempom, ovakvim promenama propisa kojih je skoro 10 hiljada, preko 40 godina će nam trebati da dođemo na zelenu granu, što se kaže. Hvala.

Ministar je govorio preko 22 minuta. Javljam se po tom osnovu replike da bi se neke stvari bolje razumele. Nije bilo ništa uvredljivo i ne mora da bude po Poslovniku uvredljivo.
Mislim da ima raznih primera i to ste dobro rekli. Da se tu razumemo, češki primer nije dobar primer zato što ministar pravde, doduše na osnovu predloga bira sudije. Naravno onda bi neko zloban rekao – najbolje je tako da izvršna vlast bira sudije i imali bi najefikasnije sudstvo. Mislim da ne treba uvek da gledamo šta je uspešno kod nekog drugog, zato što taj neki drugi ima i dužu pravnu tradiciju i drugačiju pravnu tradiciju, ima drugačije društvene odnose, drugačiju ekonomiju i drugačiju vrstu sporova koji se sprovode kao što znate.
Dakle, ne treba uvek bežati od toga da imamo nešto što možda neko drugi nema ako je to nešto korisno, svrsishodno na osnovu zakona i na osnovu jasno definisanih kriterijuma kako ste rekli. Tu se slažem sa vama. Mislim da su naše sudije odlične sudije.
Ovim predlozima koje vama dajem u smislu neke javne rasprave, mikro rasprave koju smo imali u stvari želim da pomognem tim sudijama da se oslobode osećaja pritiska, da li je ovaj čovek dobar sa njim ili sa ovim, a on je isto sudija pa neće biti ako je ovo uradio ili jeste uradio, ko god da je na vlasti. Zato sam rekao, ako nećete ili nije moguće, što kažete suviše jedinstven slučaj, da bude predsednik suda neko ko nije sudija onda možemo kombinovati sa već postojećim a ne razrađenim sistemom upravitelja ili menadžera suda. Da se stvar razdvoji, oko toga ko šta radi, koliko predmeta i koja je efikasnost od samog suđenja. Samo suđenje i to ste dobro rekli je stvar sudija. Oni trebaju da sude, a ne da rade još druge stvari koje suštinski, praksa pokazuje nisu rešile problem.
Ne mislim da je dobro to što u Crnoj Gori u njihovom Visokom savetu sudstva nema većine sudija. Mislim da je to loše rešenje, kao što mislim da argument da mnogi koji su sada predsednici sudova da su bili izabrani na tu poziciju za vreme naše vlasti. Bila je Jelena Trivan, bili su mnogi drugi, pa su sada kod vas. To ništa ne rešava. Hvala.

Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika.

Hvala lepo.
Gospodine predsedavajući, uvažene kolege, vidim da su stvari krenule u nekom neverovatnom toku…

… ali da objasnimo predloženi amandman pre svega, da ne bi bilo zabune. Vidim da ima dosta zabune.
Nije nikakav problem i DS podržava smanjivanje broja članova upravnog odbora. Dakle, to smo rekli i u načelnoj raspravi, to kažemo i sada. Ono što nama smeta i što pokušavamo da promenimo ovim amandmanom, uvažene kolege, to je pravljenje drugačijeg pariteta u mestima članova upravnog odbora. Dakle, nemojte pokušavati, verujem ne zlonamerno, da građanima predstavite ovu stvar na neverovatan način, kakav smo malo pre slušali.
Razumem da vam smeta ovaj predlog iz nekog razloga, ne želite da ga prihvatite, to je u redu, ali mi nije jasno kako ste od toga da se broj članova Vlade u odboru smanji, a broj članova Socijalno-ekonomskog saveta poveća za jedan, a da broj ostane u skladu sa onim što ste sami predložili, kako ste od te činjenice došli do toga da demokrate hoće da sačuvaju bahato trošenje i veći broj članova odbora? Samo mi to objasnite. To nema veze ni sa matematikom, ni sa logikom, ni sa zdravim razumom, nema veze ni sa istinom.
Dakle, ja vas shvatam, razumem, pa čak imam i simpatiju prema tome kada se suočite sa ovako čistom situacijom, da imate želju da kažete – Miškovići, ili da kažete – hoće veći broj, ili da kažete – Beograd na vodi, vi ste protiv. Kakve to veze ima sa ovim amandmanom?
Dakle, mi tražimo da broj bude taj, ali da broj predstavnika Socijalno-ekonomskog saveta bude veći za jedan, a broj predstavnika iz Vlade manji za jedan. Broj dakle, ostaje isti.
Kao što vam nije jasno, i građanima nije jasno, da se zadužite osam milijardi evra, a tvrdite da dug pada, a dug raste. Evo ista stvar, paralelu pravim samo, bez namere da izazivam polemiku. Nikako da se saberete.
Šta je loše u tome, uvaženi ministre, da se broj predstavnika Vlade smanji za jedan, a broj predstavnika Socijalno-ekonomskog saveta poveća za jedan, ostajući na broju koji ste sami predložili? Dakle, ne pričamo mi o uštedama, mi pričamo o uticaju, mi pričamo o mogućnosti da zainteresovane strane se bore za svoja prava i svoj interes u legalno izabranom organu predviđenom zakonom. To je sve. Smatramo da je to bolje zbog boljeg dijaloga, zbog kvaliteta donošenja odluka.
Ako već imamo upravni odbor, jedan anahronizam, jedan ostatak prošlih vremena, ne mislim na ona prošla vremena koja su vama u glavi, nego neka čak i pre toga, dobar je korak smanjiti broj ljudi u odborima, dobar je korak, ali sledeći korak mora biti potpuna deregulacija u smislu nepotrebnih organa upravljanja, ili u ovom slučaju, pseudoupravljanja, kvaziupravljanja. Treba da imaju svoji predstavnici i ljudi iz sindikata i ljudi koji okupljaju poslodavce, mnogo više nego što je sada predviđeno u smislu uticaja, ne numerički, ne kvantitativno. To je ono što pokušavamo da vam objasnimo.
Nije u redu da nas Svetski ekonomski forum, na koji se često pozivate kao ideal, ideal vaše, čak bih rekao, amaterske neoliberalne vlasti, nas spusti na svojoj listi za 10 mesta u protekle dve godine zbog vaše neefikasnosti. Mi smo neefikasna država, gospodo. Hajde to da popravimo, hajde to da popravimo. Tu činjenicu da smo nažalost na svim tim rang listama pali, pali kod onih organizacija na koje se pozivate. Ne može da sakrije nijedan tramvaj koji postavite da zapreči protestante. Ovde nemate tramvaj da ga postavite. Ovaj deo nema, ali oslikava činjenicu da malopre pričate o nečemu što nema nikakve veze sa temom.
Niste reagovali, gospodine predsedavajući. Sada vidim da me gledate sa isčekivanjem da me prekinete i ja ću se…

Zaista se vraćam na član.
Molim vas, bez namere da izazovem polemiku, razmotrite ovaj amandman. On u sebi sadrži istu ideju. Vršim rekapitulaciju, on u sebi sadrži istu stvar, samo je paritet drugačiji. Dajemo više uticaja moći onima koji su zainteresovani, onima koji su iz sindikata, onima koji predstavljaju poslodavce, a ne Vladu. Vlada će pokazati snagu, kako kaže ministar, da vodi i da upravlja time što će izvršiti deregulaticiju. Vi ste neoliberali, vi ste za deregulaciju. Evo, deregulišite. Što sada ne deregulišete kada imate moć u rukama, nego moramo da čekamo da odete da bi mi ovakve stvari sproveli? Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući.
Znamo mi da je osnivač Republika Srbija i znamo da Vlada Republike Srbije je ono što natkriljuje sve što se pod njenim skutima dešava, ali sam vam rekao da je stvar jednog novog pristupa.
Vi ne gubite ništa u broju predstavnika, vi samo gubite u tome što nema potrebe da se neko oslanja u budućnosti, ne vi lično, nego bilo ko, na većinu u okviru Upravnog odbora. Vi na ovaj način u stvari stimulišete dijalog između dve grupe ljudi koji sede u upravnoj strukturi Zavoda za zapošljavanje, to je sve.
Ne vidim zašto Vlada ne bi imala tu hrabrost i tu snagu da iskorači iz onoga što se zove uobičajeno. Ništa nije u Srbiji uobičajeno sa ovako visokom nezaposlenošću i zato treba stvari menjati i, uostalom, zato mi se čini da su građani i glasali za vas da se stvari menjaju.
Podržavamo, ponavljam, smanjivanje broja članova Upravnog odbora, podržavamo i da direktor nije automatski član odbora, rekli smo to i u načelnoj raspravi. Ono što molimo, pokušavamo da vas na neki način uputimo i da čujete ove argumente, gospodine ministre, da se promeni paritet, to je ono što želimo da uradite. Zaista ne vidim nikakvu snagu u odgovoru – to je bilo tako, Vlada upravlja i zato treba da ima većinu. Zašto? Zašto treba da ima većinu u jednom organu koji suštinski nikada do sada nije pokazao opravdanost svog postojanja uopšte, a kamoli nešto drugo. Kada već znamo da je tako, a jeste tako, dozvolite, uradite, pokažite da ste u stanju da smanjite broj predstavnika Vlade za jedan, a da povećate broj predstavnika Socijalno-ekonomskog saveta.
Naročito imajući u vidu sva negativna iskustva iz prošlosti, sve greške, sve promašaje, evo vam prilike da to promenite. Prosto, smanjivanje je pozitivno, ali ovo je onda stvar koja zaokružuje da taj proces zaista ide u jednom dobrom pravdu i da ljudi koji su životno zainteresovani za funkcionisanje Zavoda za zapošljavanje zaista imaju mogućnost da sa Vladom govore na ravnoj nozi, što se kaže. Bez obzira što bi Vlada imala jednog manje, ona je snažna jer je Vlada, ona je snažna jer doprinosi delom budžeta, ali delom i to ne većinskim delom.
Prema tome, ne postoji nijedno ni matematičko ni logično opravdanje da stvari budu ovakve ministre. Ne želi niko u Srbiji da tera bilo kog investitora, bilo kog investitora, molim vas, to nema nikakve veze sa ovim. Investitor je onaj koji po definiciji investira svoj kapital u realizaciju određenog projekta, koji je prethodno prošao zakonsku proceduru. Niti je neko uložio svoj novac, niti je prošao zakonsku proceduru, samim tim ne može ni biti investitor. Hvala.

Gospođo predsednice, uvažene kolege, samo nekoliko pitanja Vladi Republike Srbije. Prvo pitanje se odnosi na ministra Sertića, ministra privrede.
Mi smo najmanje dva ili tri puta postavljali pitanje za radnike zaposlene u preduzeću koje se zove „Interlemind“ iz Leskovca koji godinama pokušavaju da reše svoj problem nakon što se bivši vlasnik povukao iz firme bez ikakvog obaveštenja i napustio firmu. U međuvremenu, privatni izvršitelj ulazi u fabriku na osnovu zahteva poverioca i uvodi privatno obezbeđenje. Inače, ovaj primer kao i mnogi drugi suštinski jeste paradigma onoga što se danas dešava u Srbiji sa preduzećima koja su bila u procesu privatizacije, gde je privatizacija bila neuspešna, gde ništa nije urađeno na reviziji neuspešnih privatizacija i ono što je najvažnije niko nije odgovarao za kriminalne privatizacije.
Dakle, moje pitanje ministru Sertiću – šta ćete uraditi povodom zahteva radnika „Interleminda“, kako ćete i na koji način obeštetiti te radnike, omogućiti im da dobiju zaostale plate, povezati radni staž i uplatiti zdravstvenu i socijalno i penziono osiguranje? To pitanje se odnosi i na stotine drugih fabrika u sličnoj situaciji koje su danas u Srbiji.
Drugo pitanje je za ministra pravde, gospodina Selakovića, da li zna i kako misli da svi zajedno u državi Srbiji stanemo na put privatnim izvršiteljima koji, po informacijama koje dobijamo danas u Srbiji plene imovinu, naročito u centralnoj i južnoj Srbiji, i oduzimaju nekada i za dug od 500 dinara uzimaju u protivvrednosti od 30 hiljada dinara sa kamatom?
Dakle, danas se vrši fendovanje ili plenidba imovine građana Srbije, koji žive u krajnjem siromaštvu i moje pitanje ministru je kako, da li promenom zakona, da li amandmanima, da li nekom instrukcijom ili podzakonskim aktom Vlade možemo zaustaviti ovu praksu potpune nekontrolisane plenidbe građana Srbije, koji ne mogu da sastave kraj sa krajem?
Treće pitanje za ministra kulture Tasovca, odnosi se naravno, po nama, katastrofalno neuspešnu štetnu privatizaciju „Avala filma“. Vi znate da su građani ustali u odbranu ovog državnog preduzeća koje nije samo preduzeće, ono je baštinik i čuvar našeg kulturnog i filmskog nasleđa. Po ovom aktu privatizacije, koji je juče i formalno završen, poštovani građani, ne samo da je „Avala film“ sa svojim izuzetno vrednim zemljištem u Gradu Beogradu, otišlo za tepsiju ribe, i otišlo za cenu jedne tajkunske nekretnine na Dedinju, već i ceo fundus filmskog blaga ove države od 1945. godine do danas se stavlja na raspolaganje bez bilo kakve klauzule koja bi onemogućila prodaju ovih klasika filmske industrije, i klasika našeg kulturnog nasleđa, koji je deo našeg zajedničkog i posebnog identiteta.
Smatram da je ovo potpuni skandal, da Ministarstvo kulture, kao i Agencija za privatizaciju kojima postavljam ovo pitanje, neophodno je da nešto učini i da ovu sramotu isprave i da ovu potpuno neverovatnu stvar prekinu.
Poslednje pitanje je za ministra Vulina, šta se dešava sa majkama, porodiljama, koje su zaposlene u preduzeću „Želnid“, koje su se nekada u okviru železnica bavile štampanjem voznog reda, evo to znaju sigurno i prisutne kolege, i ostalih karata, koje nekoliko meseci, godina, 20 meseci nisu dobili dohodak? Fiktivan im je bio radni odnos, knjižice im nisu overene, i naravno, u pitanju su nekih četiri do pet trudnica koje su se u međuvremenu porodile, dobile su samo deo onoga što je trebalo da se uradi.
Račun ovog preduzeća je u blokadi, pokušana je privatizacija, privatizacija je propala, rasprodate su mašine, ljudi su ostavljeni na ulici i zaposleni postavljaju pitanje Skupštini Srbije preko nas, kako i na koji način, gospodine Vulin, gospodin ili gospođa direktor Agencije za privatizaciju i ostali, koji ovakve stvari gledate danima, mesecima, uz jedan jedini odgovor koji do sada imate to je retrospektiva, šta se dešavalo i kada je počeo proces?
Ponavljam, pitam vas ovo u ime građana Srbije koji neće da slušaju vaše sudske procene, to sudovi i tužilaštva neka rade, nego pitaju šta ćete vi za tri godine vlasti da uradite, da prekinete ovu praksu uništavanja i ono malo srpske privrede što je ostalo, uništavanje ugroženih socijalnih grupa, zbog nedostatka isplata i kašnjenja isplata za bazičnu egzistenciju.
Ovo je samo jedan od primera ljudi koji su u okviru „Želnida“ samo primili deo prihoda koji se očekuju. Time bih završio ovaj krug pitanja Vlade.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre i saradnici, poštovane kolege narodni poslanici, imamo dva predloga zakona. Naravno, ja ću pokušati da se osvrnem što kraće na komentar i da dam komentar zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti.
Ovaj zakon, odmah da kažem, i predlog ima jednu dobru tačku koju sam primetio kao značajan iskorak u odnosu na dosadašnju praksu. To je član 5. koji predviđa da nezaposleno lice koje se dodatno obrazuje i obučava, osim troškova obuke i prevoza, dobija odgovarajuću novčanu pomoć, i to predstavlja dodatnu meru podrške nezaposlenom u procesu sticanja mogućnosti za zaposlenje i predstavlja, po meni, jedinu meru u Predlogu zakona koja predstavlja unapređenje postojećeg rešenja. Ostale stvari su manje-više ili kozmetičke ili nedovoljno definisane ili sa nedovoljno jasnom projekcijom, planom ili rokovima.
Ono što treba istaći da građani Srbije čuju, a to je da ovim izmenama zakona naknadu za slučaj gubitka posla dobijaju od Nacionalne službe za zapošljavanje samo oni koji su u kontinuitetu, 12 meseci, radili u nekoj firmi pre toga, dok oni koji su dobili otpremninu veću od minimuma određenog zakonom nemaju pravo na tu naknadu. To je, čuli ste i ranije, ministre, jedna od glavnih zamerki za ovaj predlog zakona. Dakle, vi ovim predlogom oduzimate ustavno, zakonsko, ljudsko pravo nezaposlenom licu koje je po prirodi svog odnosa sa prethodnim poslodavcem dobilo otpremninu. Sada pošto ste dobili otpremninu, zamislite, ne daj Bože, veću od zakonom propisane, nemate pravo na naknadu za slučaj nezaposlenosti.
Po kom osnovu, po kom pravnom aktu, po kom ljudskom civilizacijskom ili levičarskom postulatu vi oduzimate ljudima pravo na naknadu za slučaj nezaposlenosti? Ne čudi me to, ako znamo da smo jedina država u širem regionu, a možda i u Evropi koja po vama ima pad nezaposlenosti i rast zaposlenosti, a svi podaci, do duše zavisnosti u kojoj instituciji gledate te podatke, govore potpuno drugačije. Niste u stanju da koordinirate, ujednačite vaše institucije u domenu statistike. I vi to jako dobro znate, jer znate da jedan podatak imate od Ministarstva privrede, drugi od Ministarstva finansije, treći od Narodne banke Srbije, četvrti podatak od MMF, peti podatak imate od raznih drugih institucija i tu više niko ne može da iznese konkretan podatak.
Dakle, malo je urađeno na ujednačavanju naše statističke prakse, što omogućava Vladi da stvari spinuje i pokazuje onako kako misle da njima odgovara. Mi nesumnjivo utvrđujemo da je u ovom periodu više ljudi bez posla u Srbiji, možda ih se više prijavilo na zavod, ali ih je više bez posla u Srbiji. Projekcija po MMF je da smo jedina država u regionu koja će imati i rast nezaposlenosti, nažalost i imaćemo, bićemo i evropski rekorderi po drugim nepovoljnim pokazateljima.
Imaćemo pad industrijske proizvodnje, pad BDP, jedini u širem regionu. To su podaci MMF. I vi ste to sigurno videli, ali nemojte sada da nam kažete laže MMF, nema pojma šta priča. Pošto vam nekada odgovara šta oni kažu, a nekada vam ne odgovara.
Inače, po statističkom biltenu Narodne banke Srbije, poštovani ministre, imamo u decembru 2014. godine broj nezaposlenih 742.000, u januaru 754.000, znači rast. Istovremeno imamo pad broja zaposlenih milion i 700 na miliona i 705 hiljada. Prosečna plata u decembru je bila 49.970, a u januaru je bila 39.285. To je rezultat vaše vlasti za samo dva meseca. To je rezultat vaše vlasti, a pošto ja ne želim da se s vama jurim ovde po ovoj statistici koju niste u stanju da ujednačite, ja samo hoću da kažem, da nažalost, građani Srbije i način na koji žive vas u potpunosti demantuju i ono što javno propagirate i govorite je u dubokom neskladu sa realnim životom u Srbiji na njenim ulicama, gradovima i selima. Sviđalo se to vama ili ne, nikakve zavere, mržnje, neprijateljstva ovde nema kada vam ovo kažem.
Osnovno je pitanje kako ćete ovim zakonom to da rešite, ako ljudima koji su dobili otpremninu oduzimate pravo na naknadu za slučaj nezaposlenosti? To je pitanje. Oni su dobili otpremninu, pa šta snašli su se. Kako objašnjavate da ste oduzeli 2% iz Fonda za zdravstvo i to uplatili u PIO fond i onda to poštovani građani prikazujete kao rast. Eto, odakle pare.
Oduzeli ste od zdravstva, a ubacili u PIO fond, 2% prošle godine. dobro, nije, uredu. Možete vi da prikažete stvari kako god želite, ja to razumem. Nije stvar u tome da li će građani meni više verovati ili vama, samo neka opipaju po praznom džepu, dok istovremeno gledaju šećerleme sa ekrana koje im se dele.
Prosek naknade za slučaj nezaposlenosti biće godinu dana prosečne plate, ne više šest meseci. I to ste predvideli ovim izmenama. Naravno član 1. famozni, po kome Upravni odbor NSZ smanjuje broj sa devet na sedam. Mislim da je to dobro, ali disparitet je napravljen u korist Vlade Srbije. Dakle, broj članova koji predlaže Vlade biće četiri, tj. ostaje četiri, a smanjuje se na tri predstavnika članova koje predlaže Socijalno ekonomski savet.
Dakle, slažem se da je dobro da direktor NSZ ne treba automatski da bude član Upravnog odbora. Slažem se i sa onima koji misle da treba uopšte da postavimo pitanje šta će nam NSZ? Evo, ministre, odgovorite, to je možda malo jedna vrlo smela teza ili hipoteza, kako god hoćete. Šta će nama NSZ?
Znate šta građani Srbije kažu? Ukinite tu NSZ ionako se u strankama odlučuje o poslu. Onda čovek, ako hoće da se zaposli ide u pokret socijalista, ide u SNS, ide u SPS, SDPS možda manje, nisam siguran kako kotirate, kod Velje Ilića verovatno ne može ništa, eto to vam je poštovani građani današnja nova služba za zapošljavanje koja država kontroliše i ima upravni odbor. Šta će im Upravni odbor? Vi treba da ga kontrolišete i vas da pitamo direktno za odgovornost.
Nacionalna služba za zapošljavanje, nije vam važan Socijalno ekonomski savet, smanjujete njima broj, a ostaje četiri predstavnika Vlade. Da li će premijer Vučić biti u tom upravnom odboru? Da li ćete vi biti? Mene interesuje zašto je moralo tako da se pravi disparitet? Zašto nije smanjen broj članova Vlade, na primer, a predstavnici sindikata i poslodavaca da se poveća za jedan? Zašto? To me interesuje.
Ono što takođe hoću da kažem u stavu 2. treba dopuniti ovaj stav i treba reći da druge mere aktivne politike zapošljavanja usmerene ka zapošljavanju lica iz stava 1. tačke 8. ovog člana mogu se kreirati na godišnjem nivou akcionim planom i ono što vama ne dostaje u predlogu – sa troškovima realizacije. Ne piše vam – sa troškovima realizacije. To je verovatno previd u pitanju. Bilo bi dobro da se to usvoji.
Član 5. već sam komentarisao, to je dobro rešenje. Onda imamo član 6. gde se predviđa da se briše obaveza poslodavca da zaključi ugovor o radu prilikom izvođenja javnih radova. Smatramo da u današnjoj Srbiji opšte diskriminacije, suzbijanje radnih prava građana Srbije, ova odredba može biti osnov za buduće zloupotrebe, jer taj poslodavac kao što znate jedva čeka da nema nikakvu obavezu i vi im uporno izlazite u susret. Šta će njemu ugovor o radu, ima da radiš tu koliko ti ja…uostalom na osnovama vašeg zakona o radu koji je katastrofalan, pa sada dopunjujete tu stvar. Mi mislimo da bi tu trebalo da piše da poslodavac koji sprovodi javne radove zaključuje sa nezaposlenim odgovarajući ugovor o radu, u skladu sa propisima iz oblasti rada i javnog konkursa.
Takođe, moram da kažem da je u nedavno objavljenom izveštaju sa prolećnog zasedanja Srbija je jedina zemlja u Evropi kojoj MMF predviđa pad BDP u odnosu na prethodnu godinu, a rast stope nezaposlenosti. To sam već rekao. To je zvaničan podatak, koji naravno brine svakog građanina Srbije. Projekcije MMF na osnovu kojih ste smanjivali plate i penzije u Srbiji su vam tada bile relevantni podaci, njihovo predviđanje, a sada vam ne valja njihovo predviđanje. Vrlo jednostavan odgovor, ujedno i pitanja.
Projekcija MMF polazi od sledeće premise, da će privatizacija 500 do kraja 2015. godine ostaviti bez posla oko 30.000 građana Srbije. Dakle, oko 30.000 građana Srbije, plašimo se da je moguće, verovatno ostaje bez posla, po MMF. Korporatizacija javnog sektora i ostale stvari koje nameravate da uradite, po proceni Fiskalnog saveta ostaviće čak do 27.000 bez posla, plus ovih 30.000 je 57.000 ljudi bez posla. To su procene relevantnih institucija na koje se često sami pozivate.
Povećanje uplate u PIO fond po nama nije posledica povećane zaposlenosti, nego povećanje stope doprinosa, kao što sam rekao za PIO, prošle godine za 2% i bolje kontrole naplate ovih samih doprinosa, što je svakako pozitivno i naravno smanjenje poreza na plate.
Članom 12. se predviđa da obavezu da nezaposleni mora vratiti novčane naknade na koje je imao pravo NSZ, a ne precizira se ko je odgovoran za grešku. Dakle, ukoliko se utvrdi neka greška, on je u obavezi da vrati sredstva koja je primio, ali ono što ste prevideli nije precizirano da je do greške došlo njegovom krivicom.
Dakle, molim vas da ovu stvar ispravite i da napišete – u slučaju da je došlo do greške krivicom nezaposlenog lica, jer ovako kako je napisano može se potpuno pogrešno tumačiti. Ne znam da li ste uopšte primetili, to je član 12.
Ove promene i izmene nisu dubinskog karaktera. U sebi imaju dosta kozmetike i suštinski moglo se mnogo, mnogo više i bolje uraditi, ali ono što ste svakako uradili, ono što ste se svakako potrudili je da dodatno smanjite prava nezaposlenih lica u Srbiji, da im oduzmete pravo na naknadu u slučaju da su dobili otpremninu, što nikakve pravne, ljudske, socijalne veze nema jedno sa drugim.
Vi jedno pravo ukidate zato što je neko ostvario prethodno pravo sa firmom u kojoj je radio. To je nezabeležen slučaj u skladu sa nacionalnom kataklizmom koja u Srbiji postoji danas i koja se zove nezaposlenost i koja treba da je neprijatelj svih nas.
Kako rešavate problem nezaposlenosti? Evo kako rešavate - neprecizno, nedovoljno, bez ugovora, sa sužavanjem prava na naknadu, sa smanjivanjem naknada zato što se računa šest meseci a ne godinu dana. To je kratak prikaz onoga što ste vi nama doneli, sa projekcijama MMF i Fiskalnog saveta, poštovani građani, koje pokazuju da ćemo jedini imati pad BDP i rast nezaposlenosti. Kako ćemo to da rešimo ministre? Koji su konkretno javni radovi? Kako ćete realizovati akcione planove, projekcije, dogovore, dijalog, projekte. Od IPA fonda smo dobili novac za razne stvari. Gde je otišao taj novac? Kako je iskorišćen? Ko zapošljava partijske kadrove dok imamo zabranu o zapošljavanju? Zašto se u ovoj zemlji novac arči na razne stvari umesto za ono što je neophodno? Najveća kataklizma Srbije je nezaposlenost, ubedljivo. Nema te statistike, od sedam koje imate u zvaničnim organima Srbije, koje mogu pokriti ono što niste uspeli da uradite za tri godine. Niste uspeli. To je naše pitanje.
Po pitanju Predloga zakona o upotrebi znakovnog jezika, samo par stvari, samo par stvari, o tome će više govoriti drugi poslanici Demokratske stranke. Potrebna je drugačija klasifikacija osoba sa oštećenjima. Potrebno je da oni sami biraju tumača i da se oni uključe da ti ljudi budu, da njima bude omogućeno da oni izaberu ljude koji će im biti tumači u određenim situacijama za određene potrebe. Potrebno je da lokalna udruženja osoba sa oštećenim sluhom ili vidom imaju svoj lokalni spisak sa koga će birati tumača a ne da sve bude centralizovano. To ništa nije predviđeno.
Ukinuti odredbu po kojoj poslodavac plaća tumača prilikom intervjua za posao. To je diskriminatorski. Kažem, ta stvar može jako da ošteti ljude zato što moraju da dođu za posao da razgovaraju… Pa dobro ako nema još bolje. Pročitali smo. Ne znam kakav tekst vi imate. U stvari, kakav ja imam.
Ono što mi je jedna od najvećih zamerki svaka referenca na sredstva na finansiranje su u formi nedovoljno definisana. Ona su u formi – ako bude, u odnosu na sredstva, kada se sredstva obezbede, nema ni rokova ni sredstava, ni projekcije, ni numeričkog prikaza. Kako to da tumačimo? Naravno da ćemo svako pravo konzumirati kroz zakonski predlog kada se obezbede sredstva, ali šta to znači? To meni baš tako znači kao srpska politika danas- uradićemo, promenićemo, planiraćemo, potrudićemo se, rešićemo, ima načina, bolji smo nego oni pre nas. To je cela politika vaše Vlade.
Na žalost građana Srbije, realnost, životni standard koji je duboko narušen u poslednjih 10 godina, ali u poslednje tri godine je naročito. Rast nezaposlenosti, različite metodologije, različiti politički pravni trikovi kojim presipate brojeve sa jedne stavke na drugu. Sve je to, što kaže moja koleginica, legitimno, ali je problem što to nema blage veze sa životnom napolje. Taj život napolju nekada ste dobro poznavali. Možda je vreme da se podsetite, ministre, i da nam kažete kako ćemo sadašnji problem i budući problem u ovoj zemlji koji je endemski, koji je ogroman, koji je rastući, da rešimo.
Samo vas molim, ako ikako imate snage i intelektualnog poštenja da sada ne počnemo razgovor o tome ko je šta radio, već da pričamo o tome šta vi radite i šta ćete raditi, ne zato što se toga plašim i ne zato što mi grohot kolege iz Vrnjačke banje smeta, nego zato što je to što građane zanima, a oni koji su kršili zakon, tu ćemo se složiti, ne mislim na uvaženog kolegu s leve strane, oni treba da odgovaraju.

Možete zamoliti privatnika iz Vrnjačke banje da mi se ne smeje glasno?