Koristiću vreme poslaničke grupe predsedavajuća, a po amandmanu će moja koleginica Natalija Stojmenović.

Želeo bih ovde zarad građana Srbije da dam malo konteksta kada pričamo i o ovom Zakonu o zaduživanju za nacionalni stadion, ali generalno o nekoliko zakona koji se nalaze na ovom dnevnom redu sednice i zaduživanja koja ćemo imati.

Samo na ovoj sednici se zadužujemo u nominalnom iznosu za glavicu u iznosu od milijardu i 260 miliona evra nešto malo više od toga, plus dodatno zadužujemo se za dodatnih dve milijarde dolara produženja, tražimo produženje otplate duga.

Kada se govori o traženju da odužimo datum kada ćemo vratiti neke dugove jasno je da se radi o tome da nemamo trenutno novca i tražimo, suštinski refinansiramo kredit. Svi građani Srbije znaju da kada odete u banku da refinansirate već postojeće zaduženja, to radite zato što ste primorani teškom finansijskom situacijom i Srbija se nalazi u veoma teškoj finansijskoj situaciji čim radimo refinansiranje duga.

Kada pogledamo ukupno zaduženje od dolaska na vlast SNS, SNS je zadužila građane Srbije za 21 milijardu evra. Uspeli su da za 12 godina vlasti dupliraju dug Srbije, da ga povećaju za 2,37 puta, tu je državni sekretar Ministarstva finansija, pa može nešto da kaže o tome, kako su uspeli da dupliraju ovaj dug.

Kada se pogleda za svaku godinu vlasti SNS je u proseku građana Srbije za svaku godinu vlasti zadužila za milijardu i 750 miliona evra. O kakvom zaduživanju se ovde radi? O dužniku, koji ide u banku, u principu daj šta daš, samo da pokrpimo rupe u budžetu, da ne može da se vidi da su nam veliki sistemi zbog katastrofalnog upravljanja pred pucanjem, gde su prenapregnuti, jer kako bismo drugačije objasnili to da uzimamo zajam za likvidnost Elektroprivrede Srbije, da ovaj sistem funkcioniše ne bi smo se zaduživali za likvidnost samog sistema.

Umesto da o ovome govori, ministar finansija Mali je pokušao da objasni naše zaduživanje poredeći nas sa ekonomijama Nemačke i Francuske, objašnjavajući koliki je njihov dug, koliki je dug Nemačke i Francuske, kao da je ekonomija Srbije na nivou ekonomije Nemačke i Francuske.

I, sad svaki građanin Srbije može da odgovori na nekoliko jednostavnih pitanja, a o je da li ima više fabrika u Nemačkoj ili u Srbiji, da li su plate veće u Nemačkoj ili Srbiji, da li je kupovna moć stanovništva veća u Nemačkoj ili u Srbiji? Svi znamo da su mnogo bolji uslovi u Nemačkoj, to je veoma jasno, te ne stoji ovo poređenje, da kada pričamo o našem dugu, mi zapravo govorimo o našoj ekonomiji kao da je na nivou Nemačke.

Dodatno onda i ministar finansija je rekao, kažem, citiram – mi bismo uzeli jeftine kredite da možemo. Pa, upravo je u tome problem, mi ne možemo da uzmemo povoljne kredite, jer nam ekonomija nije dobra. Građani moraju da znaju da se mi ne zadužujemo kod investicionih banaka, mi se zadužujem kod komercijalnih banaka, država se zadužuje po istom principu, kao i građani Srbije. Kada država to radi to znači da nešto nije dobro.

Svaki građanin zna da je ključ, kada govorimo o zaduživanju, ne samo glavnica, nego kakve kamate plaćamo na to zaduživanje i hajde da pogledamo. Možete da pogledate izvešaj Fiskalno saveta. Nama je prosečna kamatna stopa na dug u ovoj godini 4%, to je za 50% skuplje nego u zemljama centralne i istočne Evrope, zemljama naših suseda, a to je duplu skuplje zaduživanje, nego što se upravo zadužuju Nemačka i Francuska sa čime je ministar poredio našu zemlju. To se vidi i u tome koliko mi zapravo, prvo deo BDP moramo da odvojimo za plaćanje troškova kamate. Za narednu godinu naša Vlada planira da koristi 2,4% BDP da bi plaćala kamate na zaduživanje. Kamate, uopšte se ne radi o plaćanju glavnice, a koliko se na primer odvaja u zemljama centralne i istočne Evrope, samo 1,6 toliko o uspešnosti naše ekonomije.

Na kamate, ne na glavnicu u ovoj godini platiće se 62,2 milijarde dinara, to je 25% više nego prošle godine. A kako se troše ovi krediti, hajde to da pogledamo? Imamo još jedan izveštaj Fiskalnog saveta, koji govori da u proteklih šest godina trend je takav da sve što se zadužujemo, sve što ulažemo, mi radimo na netransparentan način, zaobilaženjem postupka javnih nabavki, nego direktnim izborom izvođača radova. Kako za izgradnju deonice puta ili sportske hale, stadiona, ili fabrike vakcina koja inače ništa ne radi, a i dalje troši novac građana Srbije. To da se ova vlast zadužuje kako bi trošila novac mimo javnih nabavki, vidite se iz samih zakona. Prošle godine, ovde usvojen leks specijalis EXPO gde u članu 14. jasno stavili da eksplicitno mogu da zaobilaze procedure javnih nabavki, da sve što grade, uljkučujući i ovaj nacionalni stadion mogu da rade kroz direktnu pogodbu sa izvođačima radova.

Mi na ovoj sednici između ostalog imamo i tumačenje međudržavnog sporazuma između Srbije i Španije gde vladajuća većina ponudila tumačenje u kojima opet kažu, sve što budemo gradili i radili, radićemo mimo javnih nabavki. Hajde da pogledamo kakve posledice ostaju građanima kada se radi na ovakav način. Građanima ostaju preskupi radovi, radovi sa kojima se kasni, dok sa druge strane vladajući režim dobija lukrativne poslove za svoje bliske osobe.

Kada govorimo o posledicama, samo vidimo, evo, te deonice puteva kojima se hvale. Pre nekoliko godina, kada su planirali da budžetiraju deonicu puta Preljina-Pojate, tada su rekli da će radovi ukupno koštati 800 miliona evra, da bi sada, iako ta deonica nije izgrađena, radovi se planiraju na milijardu i 600 miliona.

Mi imamo situaciju da građani ostaju bez infrastrukture koja im je potrebna, a vlast nabacuje lukrativne poslove. Kada pogledamo zašto ostajemo bez infrastrukture, radi se i o tome što ne postoji nikakvo planiranje, nikakav red, nikakvo određivanje prioriteta šta je nama od izgradnje infrastrukture potrebno. Onda dolazimo u situaciju da danas kuburimo, da nemamo dovoljno ni vrtića, ni prostora za škole, da nemamo infrastrukturu za zaštitu životne sredine, nemamo odgovarajuće deponije, nemamo prečišćivače otpadnih voda u gotovo svim gradovima Srbije.

Radi se o tome da ova korupcija koja je ugrađena u ovo zaduživanje jeste i razlog zašto mi ne možemo da se više zadužujemo u investicionim bankama. Ne možemo da imamo povoljne kredite, jer kada imate, na primer kod Evropske investicione banke, tu postoji uslovljavanje da morate da sve radite kroz javne nabavke, u skladu sa javnim nabavkama. Mi smo u prošlosti imali primere da se ova država na primer zaduži, dok govori se, čak i da se dobije bespovratna pomoć od Evropske investicione banke, primer u Beogradu pre nekoliko godina je trebao da se izgradi prečišćač otpadnih voda u Krnjači, kao i kanalizaciona mreža u Krnjači, Kotežu i Borči, potpisan je pre četiri godine ugovor o finansijskoj pomoći sa Evropskom investicionom bankom i pošto vlast nije mogla da namesti tender, dva, tri puta se tender nije sprovodio i na kraju smo odustali da povučemo ova sredstva.

Sada nam govore da će kroz projekat „Čista Srbija“ graditi prečišćivači otpadnih voda, verovatno i hoće, sporo, ali će ti radovi biti preskupi jer se zadužuju kod komercijalnih banaka.

Kada bismo pogledali novac za koji se zadužujemo mi bismo zapravo mogli da rešimo sve naše probleme, mogli bismo i za dve milijarde koliko se na primer zadužujemo za nacionalni stadion i za EXPO, da izgradimo ili 500 novih vrtića ili 500 novih zdravstvenih ustanova da renoviramo.

Radi se o tome da se mi zadužujemo, nažalost za vašu korupciju i za vaše bliske izvođače radova, a građanima ostaje neadekvatna infrastruktura i neadekvatne usluge. Hvala vam.

Hvala vam.

Poštovani, imao bih nekoliko pitanja, a u vezi sa ključnom tačkom koja nedostaje na predloženom dnevnom redu današnje sednice, a to je iskopavanje litijuma i rizici koje ovo iskopavanje donosi.

Još pre dve i po godine 38.000 građana obratilo se zvaničnom narodnom inicijativom svojim narodnim poslanicima da se u ovoj Narodnoj skupštini donese zakon o zabrani iskopavanja litijuma i bora u Srbiji. Ovu inicijativu Saveza ekoloških organizacija Srbije i drugih ekoloških organizacija podržali su brojni profesori, stručna javnost, akademici i predstavnici različitih udruženja. Ova inicijativa, nakon što je primljena na pisarnici Narodne skupštine, sakrivena je, bolje reći – ukradena je, i nikad se o njoj nije raspravljalo.

Zato postavljam pitanje predsednici Narodne skupštine Ani Brnabić – koji je status narodne inicijative o zabrani rudarenja litijuma i bora na teritoriji Srbije?

Zeleno-levi front zahteva da se organizuje zasebna sednica Narodne skupštine o ovoj inicijativi, kako je to i predviđeno zakonom. Podneli smo dve krivične prijave protiv prethodnih predsednika Narodne skupštine zbog sakrivanja ove narodne inicijative. Da li je potrebno da i protiv sadašnje predsednice Skupštine podnesemo krivičnu prijavu da bi ona uradila ono što je po zakonu u obavezi da uradi? Mi znamo da je narodna inicijativa primljena na pisarnicu Skupštine, ali joj se nakon toga gubi trag. Neko mora da odgovara za to i zato ću danas postaviti pitanje svima onima koji su bili odgovorni za svaki korak po proceduri kako bi se ova narodna inicijativa našla pred poslanicima.

Zato postavljam pitanje sadašnjoj predsednici Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo Milici Nikolić – da li su preduzete radnje kako bi se proverilo da li je lista potpisnika narodne inicijative sačinjena u skladu sa zakonom? Ovo je trebalo da bude prvi korak nakon prijema na pisarnici Narodne skupštine. Da li je on urađen? Da li je nadležni odbor, u ovom slučaju Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo, formirao komisiju za proveru potpisa same inicijative? Da li je nadležni odbor u predviđenom roku, a rok je bio 30 dana, obavestio Narodnu skupštinu da li je lista potpisnika u skladu sa zakonom?

Da pojasnim zarad građana, prema Zakonu o referendumu i narodnoj inicijativi, nakon predaje materijala potpise bi trebalo da proveri nadležni odbor Narodne skupštine i da utvrdi da li je lista potpisnika narodne inicijative sačinjena u skladu sa odredbama ovog zakona, da li je prikupljen dovoljan broj potpisnika i potpisa za ovu inicijativu i o tome obavesti predsednika Narodne skupštine i organizatore narodne inicijative. Zašto ovo do sada nije urađeno?

Takođe postavljam pitanje Jeleni Žarić Kovačević, ministarki državne uprave i lokalne samouprave, a gle čuda, nekadašnjoj predsednici nadležnog odbora skupštinskog, koja je očigledno unapređena u ministarku zbog sakrivanja ove inicijative – da li je proveru liste potpisnika narodne inicijative izvršilo ovo ministarstvo i obavestilo predsednika Narodne skupštine o utvrđenoj proveri i zašto to nije učinilo? Ministarstvo državne uprave bilo je nadležno i u obavezi da proveri potpisnike u elektronskom obliku i da uporedi podatke potpisnika sa podacima u biračkom spisku.

Poslednje pitanje upućujem ponovo predsednici Narodne skupštine – kada predsednica Narodne skupštine planira da postupi po zakonu i da stavi narodnu inicijativu na dnevni red sednice? Po zakonu, Narodna skupština je dužna da se o predlogu narodne inicijative izjasni na prvoj narednoj sednici redovnog zasedanja, a najkasnije u roku od šest meseci podnošenja same inicijative. Dve i po godine je prošlo, a to se nije desilo. Ako ste tako sigurni da je rudarenje litijuma ogromna šansa za razvoj Srbije, zašto onda bežite od rasprave u Narodnoj skupštini, u domu građana?

Građani Srbije su opravdano zabrinuti da se ne mogu poštovati postojeći ekološki standardi u ovako visokorizičnom projektu iskopavanja litijuma, a takođe veliko nepoverenje stvara i činjenicu da institucije ne rade svoj posao, da su institucije Srbije pod punom kontrolom SNS. U državi u kojoj ne rade institucije, u kojoj se izbori kradu, u kojoj Ustavni sud donosi odluku na dugme, a predstavnici vladajuće većine glasaju na zvonce, teško je uopšte zamisliti da će institucije štititi interese građana kada je u pitanju životna sredina. Mi imamo dokaze da se ekološki standardi ne poštuju širom Srbije, da kompanije, kako strane i domaće, krše zakone o zaštiti životne sredine dok iskopavaju različite rude.

Zeleno-levi front uvek će se suprotstaviti štetnim projektima, a pogotovo ovako štetnom projektu „Rio Tinta“, kako ovde u Narodnoj skupštini, tako i podržavajući proteste građana na ulici.

Hvala vam.

Poštovane kolege, poštovani građani, jasno je da će ova Vlada nastaviti sa istim štetnim i lošim politikama po građane Srbije, da će nastaviti sa istim politikama ekonomske nesigurnosti i ekonomske nejednakosti, sa politikama busanje u grudi i rastu prosečne plate koju zapravo niko ne prima, sa politikama nedostupnih stanova i lošeg i nekvalitetnog života, preskupog života.

Jedino što nije jasno – zašto su neki ministri dobili novi resor, ostali pri starom resoru, zašto su neki ispali? Ispada kao da ste u poslednjem trenutku izvlačili šibice, pa ko je dobio najmanju taj je ostao bez resora.

Mi imamo predloženog starog-novog ministra finansija i ministra trgovine. Šta je zapravo njih preporučilo? Svakako nije borba za dobar život građana. Od njihove akcije „Bolja cena“ ostala je isključivo njihova sjajna zabava o trošku građana. Probali su parizer, ali to nije moglo da zakrpi bušne džepove građana, niti da zauzda inflaciju u Srbiji. Nisu mogli da se dogovore sa ozbiljnim trgovinskim lancima da se uključi dovoljan broj artikala da bi uopšte takva akcija imala smisla i mogla da smanji inflaciju.

Kakva nam je situacija u društvu danas? Građani kada uđu u prodavnicu osećaju kao da radi taksimetar, i to najskuplja tarifa, pa dok dođu do kase, puknu im svi njihovi snovi da će ovog meseca kupiti, priuštiti nešto novo, a ne da će morati isključivo da plate samo račune, tekuće troškove i da potroše na hranu.

Mi imamo situaciju da u Srbiji kilogram svinjetine košta danas hiljadu dinara, kilogram pečene prasetine 2.300 dinara. Kako se to desilo u zemlji Srbiji koja se ponosila stočnim fondom?

Šta je još preporučilo ministra Malog da dobije ponovo isti resor? To je jasno. Njegovo guranje Zakona o EXPO 2027 i njegovo guranje da se grade nepotrebni objekti u ovom trenutku, da se gradi i nacionalni fudbalski stadion i novi sajam, iako imamo stari funkcionalni sajam, u trenutku kada npr. 40% domaćinstava u Srbiji nije priključeno na odgovarajuću kanalizaciju. Šta je važnije građanima Srbije? Da svi imamo kanalizacionu mrežu ili nacionalni fudbalski stadion koji se gradi bez ikakve računice da to može da bude isplativo za građane Srbije?

Jasno je da su progurali zakon koji omogućava da bez tendera, bez ikakvog poštovanje Zakona o javnim nabavkama nabacuju građevinske radove svojim bliskim firmama. Jasno je da je to legalizacija korupcije u građevinarstvu. Jasno je da će opet da koriste državne novce i ove molim mandatara da obrati pažnju – državne novce. Dve milijarde evra da bi gradili luksuzne stanove o trošku države koje će onda neki drugi privatnik da proda i da zarađuje, i to je problem i EXPO i Beograda na vodi, jer je država potrošila milijarde evra da bi neki privatnik mogao da zaradi od luksuznih stanova. To je problem, a ne da li se gradi i da li privatnik gradi luksuzne stanove ili ne, nek se troše novci građana, a ti novci bi se mogli iskoristiti za nešto mnogo potrebnije.

Na primer, mogao bi se iskoristiti novac za EXPO za izgradnju 500 novih vrtića i škola, za rekonstrukciju i oprema 500 zdravstvenih ustanova ili npr. novac od nacionalnog fudbalskog stadiona za izgradnju 10 prečišćivača otpadnih voda sa pratećom kanalizacijom. Kada ovako posložite prioritete koji mi predlažemo, tada se borimo za grad po meri građana i jasno je da vi to ne želite, ali mi želimo i mi se borimo i zato biramo Beograd i zato biramo Dobricu Veselinovića za gradonačelnika i zato biramo Miloša Pavlovića za zamenika gradonačelnika i zato se borimo za sve naše ostale gradove i za Novi Sad i za Niš. Hvala vam.

Hvala vam, predsedavajući.

Ne mogu a da nemam utisak da je prethodnoj govornici za obnovu njene političke i profesionalne karijere ipak bila potrebna partijska knjižica SNS, toj govornici to ipak ide na čast.

Predsedavajući, vi ste na početku govorili da treba da se držimo nekih činjenica, a onda ste vašim partijskim kolegama i koleginicama dozvolili da izvrću činjenice i realnost, kao da su u ovu Skupštinu došli onim letećim automobilima iz promotivnih spotova SNS. Tako je kandidatkinja za predsednicu Skupštine uspela danima i mesecima da brani neodbranjivo da nisu pokrali izbore, a ceo svet je video da su pokrali izbore, svi su videli da su počinili niz krivičnih dela pre i tokom izbora i da su zloupotrebljavali medije, i da su zloupotrebljavali javne resurse, i da su vršili funkcionersku kampanju i da su onda i nakon toga još prekrajali birački spisak, brisali određene građane, a građane iz drugih gradova dovodili u Beograd kako bi pokrali izbore. To su radili i svi su to videli. Onda je prekjuče kandidatkinja rekla da kada se radi o njihovim aktivistima koji idu sa izvodom iz biračkog spiska i kucaju ljudima na vrata, da se tu radi o kampanji od vrata do vrata. Ne, hajde da vratimo na činjenice.

Kada imate izvod iz biračkog spiska u rukama, vi činite krivično delo. Kada imate spisak stanara, vi činite krivično delo, to nije kampanja od vrata do vrata. Kampanja od vrata do vrata je ono što radimo mi iz Zeleno-levog fronta, kada sa osmehom kucamo građanima na vrata, da se upoznamo, da predstavimo naš program, da čujemo kako možemo da rešimo njihove probleme, a ne kada vi činite krivična dela, tako što imate izvod iz biračkog spiska i onda to koristite kako bi ucenjivali građane.

Ono što je još jedna činjenica jeste da je kandidatkinja za predsednicu Skupštine zaslužila Oskara za glavnu ulogu za pretvaranje Srbije u društvo sa najvećim ekonomskim nejednakostima, u društvo sa najvećom inflacijom cena, a pogotovo cena hrane u Evropi i pretvaranjem Srbije u društvo sa izrazito skupim stanovima, gotovo nepriuštivim stanovanjem.

Činjenice je da, na primer, 80% građana ne može samostalno da kupi ili da iznajmi stan na tržištu nekretnina. Činjenica je da sve češće čujete komentare građana da kada uđu u prodavnicu osećaju se kao da im radi taksimetar, što se duže zadrže, to je skuplje. Često čujete te komentare – uđem na minut u prodavnicu i ode mi 1.000 dinara. To je politika koju je sprovodila Vlada Ane Brnabić i sada bi da je postave ovde za predsednicu Narodne skupštine. To govori o još jednoj činjenici, da među 100 predstavnika vladajuće većine, pogotovo iz njihove partije, očigledno misle da nema nikoga kadrog i sposobnog da bude predsednik Skupštine, pa premijerku biraju za predsednicu Skupštine.

Moram da kažem jednu stvar, ja se slažem sa time, među vama nema kadrih za predsednika i predsednicu Skupštine. Vi ste oni koji loše zakone izglasavate na zvonce, ne pitajući se kako to srozava život građanima Srbije. Hvala vam.

Hvala vam predsedavajuća. Koristiću vreme poslaničke grupe.

Ja bih da se nadovežem na kolegu i da vratim ovu raspravu i na budžet i na ono što zapravo zanima građane. Kada smo slušali ministra i druge ministre ispada da pre 10 godina obični građani nisu znali ni šta je točak, nisu imali ni vatru, a sada imaju prelepu baštu u kojoj cveta cveće, teče im med i mleko, osim što svaki put kada treba da uđu u prodavnicu stanu i razmišljaju šta da kupe jer im je dvocifrena inflacija kada se radi o osnovnim životnim namirnicama. Znaju da bez dve ili tri hiljade dinara ne mogu ni osnovne potrepštine da kupe i onda moraju da biraju šta će da stave u potrošačku korpu, a onda imaju predsednika Republike koji im očigledno parizer prodaje kao nekakav neverovatan luksuz, a isti taj parizer nije dostupan građanima Srbije.

Takođe, osvrnuo bih se na to šta još možemo da vidimo u budžetu kada ga pogledamo i na to šta su govorili i predstavnici Fiskalnog saveta. Kada govorimo o budžetu bez obzira što nam ministar govori kako nam sve ide, kako ima raznih investicija, kako su povećanja pa se onda poredi sa stanjem od pre 10 godina u društvu kao da to ima ikakve veze sa sadašnjim životom građana, a taj budžet u njemu se može videti da on ne radi ništa u vezi sa gorućim problemom u Srbiji, a to je da je Srbija društvo sa najvećim ekonomskim i društvenim nejednakostima. To prosto ovaj budžet ne želi da popravi. O tome i govori Fiskalni savet kada govori o tome da se nedovoljno budžetiralo za socijalnu pomoć, a da ne govorimo samo o tome da se socijalnoj pomoći pristupa na takav način da se kroz program socijalnih karata umesto da onima kojima je potrebno pomaže ti isti se skidaju i ne daje im se potrebna novčana i socijalna pomoć. Skidaju se prosto iz sistema socijalne zaštite.

Takođe, ono što se u budžetu može videti i o čemu su govorili drugi stručnjaci jeste da imamo pogrešan prioritet investicija, odnosno suviše se daje u nepotrebne stvari, kao što je, na primer, nacionalni stadion, koji ćemo platiti između 800 miliona evra i jednu milijardu evra, kada se izračuna sve što se planira oko nacionalnog stadiona, a to je izložba EKSPO i o tome ću govoriti malo kasnije. Vidi se da se ulaže u ove nepotrebne stvari, a ne ulaže se dovoljno u zdravstvo i u prosvetu.

Ono što se pokazuje u budžetu i o čemu je govorio Fiskalni savet jeste da imamo zapravo netransparentno trošenje budžeta. Moja koleginica je govorila i netransparentnom korišćenju budžetske rezerve, ali netransparentnost se ogleda i u tome, čime voli ministar Mali često da se hvali, a to je izgradnja putnih deonica.

Mi imamo situaciju da jedno 11-12 putnih deonica zapravo su odabrani izvođači radova u protekle tri godine, a sve mimo Zakona o javnim nabavkama. To znači da su predstavnici Vlade, ministri, odabrali svoje omiljene firme da budu izvođači radova, a da nisu morali da dokazuju da je njihova ponuda najbolja, da se radi o kvalitetnom izvođaču, da će biti kvalitetni radovi, da će oni biti i najracionalniji, odnosno u tom smislu da ima dobar odnos cene i kvaliteta. Ne, oni izaberu one koji su najbliži njima i njima su davali te investicije. To se takođe može videti u Izveštaju Fiskalnog saveta, ali i u samom budžetu.

Kada govorimo o pogrešnim prioritetima investicija i kada govorimo o netransparentnosti, ne možemo a da se ne dotaknemo i ideje da se iz budžeta izdvaja milijarda evra u naredne tri godine za međunarodnu specijalizovanu izložbu EKSPO, a koja ništa drugo, onako kako predlažu iz Vlade i kako predlažu samim zakonom leks specijalisom za EKSPO, to je ništa drugo nego legalizacija korupcije u građevinarstvu.

Zarad građana, da pojasnimo. U naredne tri godine naša država potrošiće ogromne svote novca, milijardu evra, za koju ćemo se, između ostalog, i zaduživati, kako bi izgradila izložbene salone, kako bi izgradila sajam, kako bi izgradili razne poslovne stambene objekte i nacionalni stadion, a sve zbog EKSPO izložbe 2027, koju predstavljaju kao neki mitski dolazak investitora u zemlju, iako to nije i predstavlja najobičniju dimnu zavesu. A za čega im služi? Služi im isključivo da bi ovu milijardu evra potrošili na isti ovakav netransparentan način, dodeljujući novac njihovim omiljenim građevinskim izvođačima radova.

Kao dokaz za to jeste i taj leks specijalis, u kome se između ostalog spominje i član 14, u kome eksplicitno piše, i to je ono što je Vlada predložila, da izvođači radova, posebno privredno društvo koje će biti formirano i kroz koje će ići novac i dodeljivaće se izvođačima radova, neće morati da se bira poštujući odredbe Zakona o javnim nabavkama. To znači ništa drugo nego da će Siniša Mali, na primer, da bira svoje omiljene izvođače radova i da im dodeljuje milione, a za te radove zaduživaće građane Srbije. Građani Srbije neće imati ništa od ovih utrošenih milijardu evra, kao što nisu imali ništa od jednog prethodnog megalomanskog koruptivnog projekta "Beograda na vodi", gde su država Srbija i grad Beograd potrošili, kada se obračuna sve, celokupno zemljište, kada se izračunaju troškovi izmeštanja autobuske i železničke stanice, kada se izračunaju i svi ostali radovi, država Srbija je na jedan prethodni koruptivan projekat potrošila milijardu, a grad Beograd i država Srbija dobili su šest miliona evra, odnosno jedva i evro po glavi stanovnika. Hvala vam.

Hvala vam predsedniče.

Dragi građani i drage građanke, ukoliko slušate Siniša Malog, Srbija razvaljuje u ekonomiji, imamo metro, imamo leteće automobile, a svaki student kada se upiše na fakultet dobije četvorosoban stan da u njemu živi dok studira, a ako je na budžetu i vikendicu pride.

Naravno, to je samo u zbirki priča Siniše Malog, pod nazivom „duing biznis u Srbiji i pamuk iz Eritreje“. S obzirom da naravno ovo nije realnost u Srbiji, predložili smo da umesto nepotrebnog nacionalnog stadiona sredstva iskoriste za izgradnju studentskih domova i da se povećaju smeštajni kapaciteti za studente u svim velikim univerzitetskim centrima, u Beogradu, u Novom Sadu, u Nišu, u Kragujevcu, u Novom Pazaru.

Mi u Srbiji imamo ogroman nedostatak mesta za studente u studentskim domovima. Samo da ilustrujem. U Beogradu ima deset hiljada 340 mesta, a studira 93 hiljade studenata. Zbog toga je potrebno da se grade studentski domovi, kako bi prosto, mladi ljudi mogli da studiraju, a ne da moraju da odustaju od školovanja zato što ne mogu sebi da priušte mesto u studentskom domu ili da iznajme stan zajedno sa svojim cimerima. Umesto toga, vi gradite nepotrebni nacionalni stadion i zadužujete Srbiju, a mogli bi da gradimo studentske domove, a ovako studenti odlaze na tržište nekretnina gde ih čeka stambena kriza i gde onda moraju da plate 500 do 600 evra za dvosoban stan ukoliko žele da studiraju.

Mnogi studenti odustaju i ja znam da Siniša Mali neće sada saslušati ovo i odlučiti da ne gradi nacionalni stadion i da gradi studentske domove, jedini način da se ovo promeni jesu izbori 17. decembra i zato pozivam….(Isključen mikrofon).

Predsedniče Skupštine, kako vodite sednicu? Pod jedan, trebali ste da date repliku poslaniku Jovanoviću. To je jedna stvar. Drugo, nije u redu da zbunjujete vaše koalicione partnere iz koalicije inkopaša i milenijalaca. Očekivao je poslanik da dobije reč u 2.30 ujutru, a vi mu hteli dati reč u 1 ujutru.

Mi smo hteli i predložili smo amandman koji se tiče zaštite životne sredine, ali sada ne znam kome da predstavim, s obzirom da ministarka nije tu, možda ministru bez portfelja zaduženom za ravnomerni regionalni razvoj. Možda njega bude interesovalo.

Predložili smo da se povećaju sredstva za sanaciju nesanitarnih deponija i smetlišta u Srbiji. To je stvarno jedan gorući problem kako u metaforičkom značenju, tako i u bukvalnom, jer nam deponije nažalost gore i time zagađuju vazduh i ugoržavaju zdravlje građana.

Predložili smo da se povećaju sredstva kako bi se sanirale 138 nesanitarnih deponija koje postoje u Srbiji i 3.000 divljih deponija.

Požari. Samo prošle godine bilo je 1.760 požara na ovim deponijama i jasno je da kada one gore dodatno se zagađuje vazduh, a u Srbiji, nažalost, prerano premine 15.000 građana na godišnjem nivou usred zagađenja vazduha, a ovi požari na deponijama to dodatno doprinose zagađenju.

Problem je što redovno nadležno ministarstvo budžetira da će povući sredstva iz prepristupnih fondova, a onda to ne urade, a na kraju dođemo do toga, verovatno, da će biti zaduživanja u inostranstva, da ćete povlačiti kredite koji će nas koštati, umesto da uzmemo sredstva iz prepristupne pomoći koja nas ne bi koštala i koja bi bila besplatna, ali, nema veze, tako nabacujete poslove vašoj koaliciji inkopaša i milenijalci.

Hvala, predsedavajući.

Podneli smo da se briše član koji omogućava Vladi da izuzme određene kategorije stranaca i da ne mora da vrši analizu da li imamo naše ljude na tržištu rada. Prosto, daju se prevelika ovlašćenja samoj Vladi.

Takođe, voleo bih da se osvrnem i na to zašto mi imamo usvajanje ovog zakona.

Ovde se pokušava reći da imamo ovaj Predlog zakona zato što je u Srbiji privredni razvoj, privredni bum. Imamo otvaranje novih radnih mesta, pa će nam biti potrebna strana radna snaga. To nije tačno. Mi smo zapravo u recesiji i to je svima jasno.

Nama radna snaga odlazi pre svega zato što su u Srbiji nezaštićeni, zato što rade na lošim ugovorima o radu, zato što imaju slabe plate, nedovoljne za kvalitetan život. Rekao bih samo da je prošle godine najučestalija plata u Srbiji bila do 50.000 dinara, što znači nedovoljno ni za prosečnu potrošačku korpu.

Takođe, pored toga, imaju i loše radne uslove. U tom smislu, ne poštuju se obaveze zaštite na radu i zbog toga ljudi odlaze. Odlaze nam i kvalitetni radnici, ali nam odlaze i visokoobrazovani, kao što je, na primer, medicinsko osoblje.

Kada pogledamo, do sada su uglavnom zapošljavaju i vozači autobusa kao strana radna snaga i građevinski radnici kao strana radna snaga.

Imali smo primere da su ovde radnici koji su radili u keteringu za „Er Srbiju“ bili otpušteni preko noći, tako da niko ne može da ubedi građane Srbije da mi nemamo kvalitetne radnike i za građevinsku industriju i kvalitetne vozače autobusa, kao i kvalitetne radnike u drugim oblastima. Oni odlaze zato što smo mi zemlja sa najvećim ekonomskim nejednakostima, zato što su ovde nezaštićeni i zato što ste ovde plate toliko srozali da ne mogu da žive od svog rada dostojanstveno.

Hvala.

Hvala vam, predsedavajuća.

Ja bih na početku da kažem jednu pozitivnu vest, a ujedno i da čestitam vaterpolo reprezentaciji Srbije koja se plasirala u polufinale. Stasala je jedna nova mlada generacija i stvarno im svaka čast i drago nam je da pobeđuju i da donose lepe vesti za građane.

Nažalost, toliko o pozitivnim vestima. Ovde imamo jedan loš Predlog zakona o planiranju i izgradnji o kome raspravljamo. Niti ima plana, a izgradnja će isključivo da bude na štetu građana. Mi smo ovim amandmanom pokušali da malo detaljnije preciziramo šta bi trebalo da budu nadležnosti različitih aktera na različitim nivoima vlasti i kada se radi o tome ko je nosilac izrade planskih dokumenata, ko vrši kontrolu usklađenosti, ko vrši stručnu kontrolu, šta radi državni tj. glavni državni urbanista, šta bi trebala da radi Agencija za prostorno planiranje, državna Komisija za planove itd, od nacionalnog nivoa, pa preko pokrajine i lokalne samouprave.

Međutim, ono što moram da kažem, mi ovde zapravo raspravljamo o tome, a naša kuća je bez temelja. Mi nemamo prostorni plan Republike Srbije i juče je ministar Vesić rekao – pa, nema veze što je on istekao 2021. godine. Pa neće biti da je tako. Zašto onda imamo odrednice godine razvoja?

Kada neko istakne neki plan, kao što je prostorni plan Republike Srbije to podrazumeva da napravimo analizu šta smo uradili dok je trajao taj plan i šta bi smo dalje trebali da radimo. To bi podrazumevalo da bi smo trebali zajedno da pravimo i nacionalni plan razvoja zajedno sa prostornim planom Republike Srbije i takođe da vidimo kako to utiče na životnu sredinu.

Tako se radi u normalnim zemljama gde se onda određuje u kom delu zemlje hoćemo da razvijamo poljoprivredu, u kom delu hoćemo eventualno rudnike i za šta bi nam oni služili, gde hoćemo da razvijamo turizam, a gde ćemo razvijati industriju. Tako se radi u uređenim zemljama, a kod nas nema ni temelja, nema ni krova, nažalost nema ni vrata, ni prozora, svako vršlja kako hoće. S stoga onda imamo situaciju da izvori pijaće vode postaju nelegalna gradilišta, poljoprivredni kraj nam služi za kopanje ruda. Hvala.

Hvala vam, predsedavajuća.

Drago mi je da se razumemo.

Ja isto smatram da je u redu da se pogreši ponekad i da se greška ispravi i drago mi je da u ovoj komunikaciji dolazimo do međusobnog razumevanja. To je pohvalno.

Mi smo takođe podneli amandman na ovaj član o kome je malo pre govorio i ministar i pažljivo sam slušao, radi se opet u tom amandmanu, mi smo tražili da se obriše mogućnost izdavanje informacije o lokaciji od strane javnog beležnika i drugih pravnih lica.

Slušao sam vas šta ste govorili. Moram da kažem da me niste ubedili u smislu garancija, jer vi kažete da je davanje informacije o lokaciji samo čitanje postojećeg plana, ne proizvodi pravno dejstvo, biće licenciranje itd, i da će sekretarijat moći da nastavi i dalje to da radi.

Međutim, nema nikakvih garancija da će svako čitati plan na isti način, i to je ona opravdana bojazan građana da u tom smislu će neko ko je investitor moći, ako mu se ne svidi ono što je dobio u sekretarijatu, da ode na primer kod javnog beležnika i da dobije informaciju čitanja o planu koji njemu više odgovara. To je ono zbog čega smo gotovo svi podneli amandmane na ovu predloženu dopunu Zakona o planiranju i izgradnji, iz prostog razloga što građani nije baš da imaju poverenje u postojeće vaše ministarstvo, niti u vladajući režim, jer gledaju oko sebe i vide da mi zapravo imamo jedan urbanistički haos, da se postojeća pravila ne poštuju. Stoga je bilo potrebno ili da se u sam član zakona uvedu dodatne garancije, ili da se ovaj predloženi član ipak izbriše. Hvala vam.

Hvala vam, predsedavajući.

Nadovezao bih se na govor koleginice prethodne.

Isto moram da poručim, pošto je ministar malopre govorio i kaže – protiv ste energetske efikasnosti, protiv ste sertifikata, protiv ste električnih punjača. Ne, nismo. Zapravo, možemo da kažemo i da pohvalimo takve stvari. Koleginica je već govorila o tome koliko se i ne bavite stvarima kojima se hvalite.

Ono što nama smeta jeste što vi koristite vrlo često ovakve stvari koje možemo nazvati pozitivnim da biste progurali zakon, a taj zakon ima toliko problematičnih stvari, kao što je, na primer, to da želite da progurate besplatnu konverziju zemljišta iz prava korišćenja u prava vlasništva. Jedan fantastičan poklon za vaše tajkune, jedna trešnjica na torti ovog Zakona o planiranju izgradnje.

Na primer, a pričaćemo, verujem, i u nastavku o tome, vi kažete da postoji pet hiljada lokacija, kao i da će se desiti građevinski bum i tako dalje, sve je to u redu, ali svako kada kupuje nešto, plati punu cenu. Ovde se radi o tome da vi nekom poklanjate nekom nešto besplatno, da neko neće platiti punu cenu, a da vidimo neke od tih slučajeva potencijalnih.

Na primer, 2019. godine kupljena je firma u stečaju Industrija motora Rakovica, koja ima 47 objekata na površini 85 hiljada kvadratnih metara.

Predsedavajući, ako biste mogli da prestanete da budete komentator.

Bila je vaterpolo utakmica. Igrala je naša reprezentacija.

Tamo ste možda mogli da konkurišete kao komentator, a ovde nemojte.

Da, jeste, povezano je sa amandmanom na član 18.

Predložili smo brisanje, tako da, molim vas, ne prekidajte me.