Zahvaljujem se.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj Predlog zakona o dopuni Zakona o biračkom spisku je neustavan. On se sastoji od tri člana, treći član je da stupa na snagu narednog dana od objavljivanja, a prva dva člana svaki ponaosob je neustavan.

Prvi član uvodi jedno novo pravilo za ubuduće, kada se stekne novo prebivalište onda će to lice biti upisano u birački spisak, tek nakon isteka roka od šest meseci, a drugi član ima retroaktivno dejstvo i to je ovih 11 meseci kojim se oduzima već postojeće biračko pravo građana.

U prvom delu ću govoriti zašto je to neustavno, u drugom delu ću analizirati otkuda šest meseci. Ovde nije rečeno od strane predlagača, ali pozivam se na jedno mišljenje Venecijanske komisije, o tome ću nešto reći, i u poslednjem delu ću govoriti o odgovornosti vladajuće grupacije koja je pristala da podrži ovakav zakonski predlog.

Dakle, sve ovo što smo čuli, što navodno treba poboljšati, predlaže se da se ostvari ugrožavanjem ljudskog prava zaštićeno Ustavom koje se zove izborno pravo. Naš Ustav ne poznaje mogućnost ograničenja izvan onih elemenata koje Ustav propisuje, a to je da svako ima jednako pravo ako je punoletan, poslovno sposoban i državljanin Republike Srbije.

Mogućnost zakonskog uređenja, i to je izuzetno važno, to je stav 3. tog člana Ustava dozvoljena je, obratite pažnju isključivo radi zaštite izbornog prava. Zaštite. To znači, i sada govorim ovih šest meseci, da nikakvo otežavanje izbornog prava ne može da se podvede pod zaštitu, te zakonom bilo kakvo otežavanje nije ustavno.

Kad kažemo da će neko glasati tek istekom roka od šest meseci, mi u stvari kažemo da on u tom periodu mora da ide u opštinu odakle je došao da bi glasao i imamo dve kategorije ljudi koji imaju izborno pravo kao svoje individualno ljudsko pravo. One, koji normalnog glasaju tu gde jesu i druge koji moraju da putuju, da imaju finansijski trošak, da bi ostvarili svoje izborno pravo.

Recimo, sada u Beogradu smo povećali broj biračkih mesta. Zašto? Zato što je ugrožavanje izbornog prava i ukoliko veliki broj ljudi glasa na istom biračkom mestu, pa je dužina čekanja u redu nešto što treba popraviti, a ne da teraš ljude da putuju u drugi grad.

Ako bih ja rekao ljudima – hajde, ja vodim na ručak, veliki broj bi pristao, ako bi im rekao – vodim na ručak, ali 200 kilometara od Beograda, 95% ljudi bi reklo – ma, neću Branko da putujem 200 kilometara.

Prema tome, i član 1. koji predviđa za ubuduće šest meseci ugrožava neotuđivo ljudsko pravo koje se zove izborno pravo svakog građanina.

Drugi element zašto je takav pristup neprihvatljiv. Motivacija da li je neko fiktivno ostvario prebivalište znači sledeću stvar. Pretpostavljamo da u određenoj grupi građana postoje neki koji krše pravo i onda kažnjavamo sve građane. Uvođenje kolektivne odgovornosti zbog toga što neko krši zakon je potpuno neprihvatljiv princip.

Treći nivo, zašto je ovo neustavno? Zbog toga što postoji sumnja u konkretnom slučaju da je MUP, odobravala prebivališta nezakonito i sada Narodna Skupština kao kontrolni organ, kao drugi državni organ, zato što izvršni državni organ ne radi dobro, ukida ili otežava ljudsko pravo građanima.

Ne može se rešavati problem rada izvršnog organa, tako što će se građanima otežavati, odnosno ugrožavati ustavom zagarantovano pravo na izbor, kao izborno pravo, to je potpuno neprihvatljivo i sada zamislite član 2. koji kaže ne 6 meseci za unapred, za ubuduće, nego 11 meseci retroaktivno. Pretpostavljamo da postoje neki ljudi koji su lopovi, pa ćemo sada da pohapsimo sve ljude.

Dakle, ta retroaktivnost to objašnjenje koje smo dobili, da se to radi radi povećanja poverenja građana u birački spisak, pa ćete povećanje poverenja građana u birački spisak da radite tako što ukidate ljudima ljudsko pravo na izbor, pravo na glasanje, pravo na izbor, kakve veze to ima jedne sa drugim, nikakve i ne može se ukidanjem ljudskih prava koje inače su zajamčena i postoji odredba u Ustavu da se jednom dostignuti nivo ljudskih prava ne može umanjivati i ne može skraćivati, tako da su brojni uglovi zbog čega su i prvi i drugi član potpuno neustavni, a sve ovo što se sumnja i što se želi postići, mora se postizati drugim merama.

Ovo što smo čuli pozivanje na preporuku 4 ODIHR-a, koje govore, skraćeno govoreći o reviziji biračkog spiska, takođe nema blage veze sa ovim zakonom, sa ovim predlogom zakona i niko nije rekao da to može da se radi tako što ćeš ugrožavati pravo na izbor, nego na potpuno drugi način, jer ti nešto ne valja u biračkom spisku, idi i vidi oko tog biračkog spiska, jer ti ne valja nešto u prebivalištima, idi vidi tamo gde se ta prebivališta registruju, tamo rešavaj stvari, a ne tako što ćeš ugrožavati prava svim građanima.

Da ne govorim ovo što smo čuli utopljavanje zgrada i ukidanje prava građanima itd. Tek to nema nikakve veze jedno sa drugim.

Dakle, da se vratimo samo ovaj član 1. zašto se predlagač opredelio na šest meseci, to nije rečeno u obrazloženju, nije slučajno rečeno 6 meseci.

Postoji zaista jedan dokument koji su zajedno pisali Venecijanska komisija i ODIHR, koji se tiče Srbije, u kome je razmatrano ovo pitanje, i Venecijanska komisija, prvo da se to razumemo, ona uopšte ne ocenjuje da li je nešto ustavno ili nije, u odnosu na Srbiju.

Ona utvrđuje da li je neki propis u skladu sa standardima, u suštini SE, pa onda to primenjuje i Evropska unija. Tamo stoji ne da to treba da se uradi, da se uvede ovih šest meseci nakon posle kojih imaš pravo da glasaš na novom prebivalištu. Njihova formulacija u tom dokumentu, može se razmotriti takva mera, dakle, može i ne mora, a ne usvojiti.

Uopšte se nisu bavili pitanjem da li je to u našem pravnom sistemu ustavno ili nije, niti Venecijanska komisija može da se bavi tim pitanjima, šta više u tom dokumentu je vrlo upitna stručnost ljudi koji su to radili, jer oni polemišu sa našim određenjem da bi imao izborno pravo moraš biti posebno sposoban. Zbog lošeg prevoda oni su razvili čitavu filozofiju kako to treba menjati, a onda kada su obrazlagali u tom dokumentu kako to treba da glasi u stvari su sve govorili onako kako u Srbiji već jeste. Kada mi primenjujemo pravni institut poslovne sposobnosti, oni su ga preveli kao „working capacity“ to nema veze sa oni što je zapravo pravni institut koji mi primenjujemo.

Dakle, upućujući na tih šest meseci oni su uputili na neki kodeks Venecijanske komisije koji se ne tiče Srbije nego generalno dobrih standarda u oblasti izbora i tamo su uslovili da maksimalno, eventualno to može biti šest meseci. Na pamet im nije pala retroaktivnost važenja tog propisa i na pamet im nije palo da to može biti dan duže od šest meseci.

Tako da ovde građani treba da znaju, izrazito prozapadni deo opozicije koji ovo predlaže, oni bez problema prelaze preko onoga što je standard Venecijanske komisije na koju se inače redovno pozivaju.

Dakle, ovde se predlaže u članu 2. nešto što je apsolutno suprotno našem Ustavu, a uzgred budi rečeno je suprotno i evropskim standardima i to dramatično, ne samo u dužini roka koji se predlaže, nego u retroaktivnosti koja ne dolazi u obzir ni po jednom standardu o kome je tu inače reč.

Drugim rečima ovde se gomilom reči zatrpava veoma važna stvar, a to je da se iz političkih razloga poseže za ugrožavanjem ljudskih prava. To je za Mi - glas iz naroda nedopustivo. Razumemo da postoje problemi, ali se oni ne mogu rešavati generalnom odredbom koja pogađa kategorije naših građana, ugrožavanjem odnosno oduzimanjem njihovih Ustavom zajamčenih ljudskih prava.

U tome što je vladajuća grupacija prihvatila da podrži ovaj zakon, mi vidimo odgovornost vladajuće grupacije. Ne može se politika do te mere i politički rezoni stavljati izvan temeljnih principa i temeljnih vrednosti, jer to razlikuje politiku koja je državotvorna od politike koja vodi računa o parcijalnom interesu. Budući da Mi - glas iz naroda nastupa kao državotvorna grupacija, mi ćemo glasati protiv ovog zakona. Hvala.

Zahvaljujem.

Nastavljam jučerašnju raspravu. Trebalo je kolega Mitar Kovač da danas govori umesto mene, ali je nažalost zbog porodičnih razloga morao da odsustvuje.

Dakle, juče smo utvrdili da je zapravo prosek rasta privrede ovih vlada od 2013. do 2023. godine nešto ispod 3% BDP, da su prethodne vlade 2001. i 2012. godina imale oko 4%. Dakle, prosečan rezultat je slabiji od prethodnog, ali je suštinski isti iz razloga koje smo juče izneli. U dvadeset i više godina mi zapravo imamo veoma nezadovoljavajuće stope raste, zbog čega, zbog toga što nam je zapad nametnuo mere makro-ekonomske politike koje nam onemogućavaju da se brže i bolje razvijamo, što bi Srbija inače mogla da čini.

Ovde u diskusiji je vrlo zanimljivo da prozapadna opozicija uopšte ne kritikuje te makro-ekonomske mere koje su zapravo uspostavile jedan neokolonijalnu kontrolu našeg privrednog sistema, tako da zapad ima ogromnu podršku u toj svojoj politici u ovom parlamentu obe grupacije i vladajuća i ova prozapadno opoziciona se zasnivaju na istom razumevanju ekonomske politike. To razumevanje je pogrešno.

Ovde je bilo dosta dobrih diskusija koje su ukazivale da u programu koji ste izneli se ne vidi dublje razumevanje problema. Vi ste rekli da je problem nataliteta veoma važan i izneli ste tačnu cifru, da smo došli do 1.35 koeficijenta koji je svakako veoma zabrinjavajući, međutim ovde u merama koje predviđate u svom programu, kao ilustracija, govorite manje-više o povećavanju mera koje su se već primenjivale, a te mere koje su se primenjivale su već bile uvećane u odnosu na one prethodne mere. Drugim rečima, povećavanje obima izdavanja za isto nećemo zaustaviti problem koji je izuzetno težak, složen, važan i ozbiljan, a to je odumiranje našeg naroda. Tu mora da se uključi Ministarstvo kulture sa čitavim programom koji će odvraćati tu ideologiju ekstremnog individualizma. Mora da se uključi Ministarstvo prosvete u svojoj vaspitnoj ulozi. Mora da se uključi Ministarstvo informisanja u svojoj medijskoj strukturi, jedan združeni celoviti napor sa strateškim razumevanjima šta sve i na koji način pored onoga što ste naveli, ono što radi socijalna politika da bi smo ovaj trend prvo zaustavili, a onda preokrenuli. Toga nema.

Ovde je bilo vrlo dobro govoreno o prosveti, međutim, govoreno je iz ugla programa, iz ugla pravaca. Nažalost, naši problemi su tu mnogo dublji. Niko nikada se nije opredelio da bude učitelj zato da bi se obogatio ili da bi bio slavan. Imao je osećaj misije, osećaj potrebe da se nekome prenesu vrednosti i znanje. Mi smo to izgubili. Mi smo došli do toga da su roditelji i deca nekako nasuprot učitelja. To je veoma komplikovana stvar kako ćemo i na koji način učiti naše učitelje, na kojim institucijama, kojim metodama, na koji način. Vrlo složeno pitanje. U vašem programu se ne vidi to dubinsko sagledavanje. Recimo pravosuđe, u pravosuđu imate problem, ne ovaj tekući, ovo što svi komentarišu, imate problem da najbolji mladi pravnici neće da idu putem sudijske i tužilačke funkcije. Neće.

Dakle, koji su to sada uslovi potrebni da bismo dobili jednu novu generaciju mladih pravnika koji će reći da, kao što ni učitelj ne ide da se obogati, tako niko ne ide da bude tužilac ili sudija da bi zarađivao, ali ima i ujedno osećaj da je on veoma važan stub države, jedan ponos i jedan ugled u društvu. Sedamdeset posto naših sudija za manje od deset godina ide u penziju. Mi sa ovakvim odnosom nećemo imati uopšte odakle da izaberemo potrebne kadrove.

Hoću da kažem da čitav niz problema koji postoje obrađeni u vašem programu su mnogo složeniji i dublji nego što se vide mere koje predlažete da bi se to poboljšalo i mislim da je to nedostatak tog programa.

Spomenuo sam da je odnos prema privatizaciji, ove garnitura vlasti od 2012. godine na ovamo isti kao prethodni i rekao sam prodaja Komercijalne banke je velika greška i onda ste me stavili u jedan kontekst da sam na neki način ja kao poslanik koji je bio od 2001. godine do 2004. godine odgovoran za tako nešto, vladajuće grupacije DOS-a. Ne, to je u nadležnosti Narodne banke Srbije i Agencije za osiguranje depozita. To nema veze sa onim čime sam se bavio, prodaje banaka su u nadležnosti Ministarstva finansija. To nema veze sa onim čime sam se bavio. Ja sam bio u Odboru za pravosuđe i bio sam u Upravnom odboru NIS, vodio sam Pododbor za restrukturiranje NIS-a i vrlo uspešno smo završili taj posao do 2003. godine.

Dakle, to je kompanija koja je bila druga najveća u Srbiji sa 17.000 zaposlenih i tri milijarde dolara prometa. Znam o čemu govorim kada govorim. Kasnije sam bio direktor Agencije za privatizaciju, tri meseca od 2004. godine na ovamo i za mesec dana sam sa timom koji sam doveo u Agenciji zaustavio korupciju. Korupcija je ogroman problem i korupcija se ne rešava sako onako kao u vašem programu piše, institucionalno. Institucionalno je kažnjavanje. Korupcija se rešava tako što znanjem i sposibnošću kadrova koje određujete sprečavate svoje da kradu. Osnovni uspeh onoga što smo uradili u Agenciji za privatizaciju je bio da smo sprečili tada one koji su na vlasti da mogu da kradu kroz korupciju, da nema korupcije u tim tokovima.

Prema tome, u vašem programu, uopšte se ne vidi na koji način, možda mislite da možete da se uhvatite u koštac sa time, osim što kažete da treba neko drugi da procesuira, naravno, treba da dođe do kažnjavanja i to treba neko drugi da čini. Stvar je u tome da onaj ko je na potezu uopšte nema koruptivne aktivnosti i da ih sprečava svojim aktivnostima i svojim dobrim kadriranjem i određivanjem ko, gde i na kojim mestima treba da obavlja te poslove.

To je moguće, apsolutno. Zapravo korupcija koja je rak rana, a i vi morate da se složite sa time da je ogroman problem, jer ste 12 godina na vlasti, pa pošto u svom programu imate apostrofiranu korupciju, pa to znači da su vaše garniture bile neuspešne u tome. Da bi bile uspešne nije dovoljno kroz institucioni okvir, nego upravo zalaganjem kroz jednu kadrovsku, pametnu politiku odlučnih i sposobnih ljudi da se sa tim uhvate u koštac, a to znači da moraju da preispitaju mnoge mehanizme koji su do sada primenjivani, a ja vam predlažem jedan. Ove vlasti su uvele nakon 2012. godine u čitav niz naših propisa mogućnost direktne pogodbe kod veoma velikog broja najvrednosno važnijih poslovnih poteza. Ukinite direktne pogodbe, osim eventualno za vojsku i ostala osetljiva pitanja.

Samo ta mera će vam institucionalno omogućiti jedan novi kapacitet kontrole i borbe protiv korupcije.

Naravno, Mi - Glas iz naroda će glasati protiv ove Vlade.

Hvala.

Hvala.

Želim i ja da čestitam Praznik rada 1. maj. Govoriću desetak minuta. Drugo vreme ću sačuvati za kolegu generala Mitra Kovača koji će kada dođe vreme nastaviti da iznosi argumentaciju u pogledu programa koji smo čuli večeras.

Tačno je da je ovaj program, program kontinuiteta i to je za nas MI – GLAS IZ NARODA problem.

Nije to kontinuitet samo sa prethodnim vladama, to je kontinuitet sa jednom pogrešnom makroekonomskom politikom od 2001. godine koja se vodi do danas i koja je nepromenjena.

Uopšte gospodine Vučeviću ne dovodim u pitanje vaše rodoljublje i kritika programa nije kritika vašeg uverenja nego kritika stavova koje ste izneli. Pre nego što nastavim argumentaciju, nekoliko podataka. Kumulativno, sve vlade od 2001. godine do 2012. godine ostvarile su prosečan rad BDP od oko 4% i zadužili Srbiju za dodatnih 11 milijardi evra. Od 2013. godine do 2023. godine prosečan rast BDP je nešto manji od 3% i zadužena je Srbija za dodatnih 18 milijardi evra. Suštinski je reč o istim rezultatima, jer su ove vlade od 2001. godine krenule od mnogo niže osnovice i onda su imali nešto veći rast. Oni su se nešto manje zadužili, 11 milijardi, nego ove vlade, 18. zato što su imali mnogo veće vanredne prihode od privatizacije. Suštinski je to isto.

Problem je u tome što vi u odbrani Srbije ne uočavate da je zapad već uspostavio makroekonomsku kontrolu naše privrede koja koristi njihovim interesima, a ne našim interesima. To je postignuto u mnogim oblasti, pre svega monetarna politika, naravno preko MMF-a, Svetske banke itd, nametnut je jedan koncept u kome je našoj centralnoj banci zabranjeno da koristi one poluge koje su dozvoljene Evropskoj centralnoj banci ili federalnim rezervama. Fiksni kurs dinara je poguban za privredu Srbije. U prvom periodu on uništava izvozno orijentisanu privredu Srbije, a u drugom periodu i to sada svedočimo on uništava domaću privredu koja je oslonjena na tržište same Srbije, osim onih privrednika koji su povezani direktno sa poslovima koje naručuje država. Oni mogu da posluju, zbog enormnih cena korupcije o čemu ću kasnije nešto govoriti. Svi drugi ne mogu da posluju, uključujući i poljoprivredu na koju ću se vratiti. Mora cena da bude nekonkurentna zato što sa inflacijom na jednoj strani i fiksnim kursom evra svaki proizvođač postaje nekonkurentan u odnosu na cenu uvoznog proizvoda.

Dakle, ne uočavate da je kontrola monetarne politike takva da je Srbija gurnuta u nepotrebna kreditna zaduživanja. U čitavom nizu projekata pre svega navodnjavanja, zaštite od poplava itd. koje ste naveli. Sve to treba Srbija da radi iz primarne misije, kao što oni rade. To je nama zabranjeno. Zakonom zabranjeno, da može Vlada da se zadužuje direktno kod Centralne banke, odnosno Centralna banka može direktno da otkupljuje obveznice Republike Srbije. Na taj način bi se ukupno zaduženje, realno ukupno zaduženje kreditno bitno smanjilo, a postigli bi se vrlo važni kapitalni i infrastrukturni rezultati koji bi onda omogućili razvoj zemlje.

Bankarski sistem je 90% i više u rukama stranaca. Ne postoji zemlja na svetu koja može da se razvija kako bi mogla sa bankama koje su u tom procentu u rukama stranaca. U tim istim zapadnim državama taj prosek je oko 25%. praktično, samo taj potez vam dovodi do toga da naši privrednici ne dobijaju kredite. Uopšte ih ne dobijaju. Kada pogledate ukupne plasmane banaka koje posluju u Srbiji, videćete da domaći privrednici dobijaju nešto preko 1% ukupnih plasmana. Svi drugi plasmani smo građanstvo sa državom ili sa stranim kompanijama koje rade u Srbiji. U tim uslovima dodatno domaća privreda ne može nikako da se razvija.

Odnos prema privatizaciji ovih vlada od 2013. godine na ovamo je isti kao i onih od 2001. godine do 2012. godine. Potpuno isti i ove vlade su prodale PKB, prodale su Komercijalnu banku, imali su tender za Telekom pa nije uspeo, ali je bio sproveden skroz do kraja i taj odnos je konceptualno potpuno isti. Nema nikakve razlike u odnosima prema zapadnim zahtevima kako da se proda sve ono što u Srbiji može biti profitabilno i da postane vlasništvo stranaca, ni danas kao što to nije bilo ni od 2001. godine na ovamo.

Odnos prema zaposlenima je takođe isti u kontinuitetima. Svaka izmena Zakona o radu, svaka, ide na štetu ljudi koji žive od svog rada i tu je potpuna sličnost između ove opozicije koja je izrazito prozapadno orijentisana i vladajućih grupacija. Dakle, problem je, ono što ja ne vidim u vašem programu koji ste izneli gospodine Vučeviću, što za vas patriotizam nije da se raskinu ti okovi u makroekonomskim tokovima, da se Narodna banka Srbije stavi u poziciju u kojoj je Evropska centralna banka, da se predlože mere kako će se povećati učešće domaćih banaka na tržištu i izaći iz tih nemogućih uslova gde naša privreda ne dobija kredite. O tome niste rekli ništa. Da se prekine sa idejama privatizacije onoga što je profitabilno samo po sebi i bez ikakvih privatizacija, da se zahvali MMF, Svetskoj Banci i Briselu na savetima koje nam daju, jer oni svi zajedno sprečavaju rast Srbije koji bi mogao da bude.

Rezultati između četiri i tri posto u 20 godina su loši rezultati. Veoma loši rezultati. Sa tako niske osnove Srbija je u ovih 20 godina, uključujući poslednjih deset morala da ima stope razvoja od najmanje 6% svake godine. Svi rezultati manji od toga su loši rezultati i ne mogu da se postignu bolji ukoliko ne krenemo da izlazimo iz tih okova koje nam je zapad nametnuo. Toga u vašem ekspozeu nema.

Što se tiče pojedinačnih nekih stvari koje ste rekli, vi npr. u poljoprivredi kažete i konstatujete da treba da povećamo konkurentnost, ali nemate operacionalizaciju toga osim što kažete da će poljoprivredni budžet biti veći. Neće se postići rezultat na taj način.

Tačno ukazujete na stočarstvo, ali ne kažete zašto su štale prazne. Stvarno su štale prazne. Kažete da imamo problem u bitnom padu grla koja trenutno imamo. Kako je došlo do toga? Kojim sve merama mislite da to može da se popravi? Ako ne izađete na potpuno drugačije finansiranje, ako ne izađete na potpuno drugačije razumevanje tržišta na koje uopšte mogu poljoprivrednici da izađu i da se takmiče, ukoliko ne odustanete od fiksnog kursa dinara, nikakve mere u poljoprivredi vam neće dati rezultat.

U prosveti ste rekli stvar koja je vrlo dobra, da treba srednje obrazovanje da bude obavezno. Ali trenutno je stanje u prosveti izuzetno loše. Loše je zbog toga što ako profesor matematike se razboli, vi ne možete da nađete zamenu, jer nema profesora matematike. Ista je stvar sa hemijom i biologijom. Dakle, problemi su u dubini veoma teški. Znanje naših učenika je sve manje. Ono se pokriva time što su testovi sve blaži i blaži. Kontrolni mehanizmi se spuštaju, da se ne bi videlo koliko nove generacije manje znaju od prethodnih. Kada bi se dao test od pre deset godina, 80% današnjih đaka ne bi prošlo test. Prema tome, kada govorite o velikim sistemima, u vašem programu uopšte nedostaju ozbiljne analize kako smo došli do tako dubokih problema u kojima se sada nalazimo.

Nešto oko onoga što ste rekli na početku, da se nadate kako će preraspodela moći u svetu ovog puta naići na neku vrstu sazrevanja ljudskog roda. Ne, gospodine Vučeviću, ne. Reč je o tome da zapadne zemlje predvođene Amerikom i one koje prate njihovu politiku, u svojoj agresiji više nisu jači, inače bi, nažalost, svetskog rata bilo. Na svu sreću, druge države koje žele jedan potpuno novi svet, na ravnopravnosti, poštenju i pravdi, jače su i dovoljno jake vojno, ekonomski, finansijski i to im ne dozvoljavaju.

Rekli ste za EU, da je glavna vrednost mir. Kakav mir? Ne mislite valjda da laganje Angele Merkel za Minske sporazume i sve ono što je usledilo nije uticalo na ovu nevolju koja je nastala u Ukrajini? Ne mislite valjda da se Jugoslavija razbila sama, a ne pod uticajem zapadnih sila i da je bombardovanje Republike Srpske i nas bilo bez njihovog uticaja? Njihov mir je agresija prema drugima, pa su pod kontrolom Amerike, pa zbog toga međusobno sada nemaju sukobe. Ali su oni osnovni agresori i izvori sukoba u svetu i u tome videti vrednost. Nekakvo naše pristajanje nije prihvatljivo sa EU, koja nam sada otvoreno otima Kosovo i Metohiju.

U programu reći da je Srbija i dalje strateški opredeljena ka EU je ponižavanje. Rekli ste – mogu da nas poraze, ali ne mogu da nas ponize. Ne mogu da nas ponize. Samo sami sebe možemo da ponizimo. Možemo da se ponizimo ako oni kažu – uzećemo vam Kosovo i Metohiju, a mi ne menjamo svoj odnos, i dalje kažemo da smo strateški partneri u tom pravcu.

Ja ću ovde sada da stanem, da bih sačuvao vreme za kolegu. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, na početku nekoliko reči samo oko ovih nacionalnih tema koje su često bile predmet analize svih opozicionih poslaničkih grupa.

Poslanička grupa – Mi glas iz naroda, kao opoziciona ima različiti stav od svega što je rečeno na tu temu. Naime, sve druge opozicione grupe vide u vladajućoj garnituri osnovnu odgovornost za ugrožavanje naših temeljnih nacionalnih pitanja, a mi vidimo u zapadu koji hoće da nam otme Kosovo i Metohiju. Mi vidimo u zapadu koji hoće na silu da ugura tzv. Kosovo u Savet Evrope. Mi u zapadu vidimo, u propagiranju ove rezolucije u generalnoj skupštini UN, mi u zapadu vidimo ključni problem u pokušaju poništavanja Republike Srpske. Mi u zapadu vidimo ključna, podršku ovim opasnim bahatim i na dnevnoj osnovi štetnim i opasnim potezima Kurtija i prema interesima suvereniteta Srbije i prema srpskom narodu na Kosovu i Metohiji.

To preokretanje i stavljanje u prvi plan vlasti u Srbiji, a zanemarivanje onoga ko zapravo nama radi o glavi kada su u pitanju svi ključni nacionalni interesi, nije pitanje karaktera ovakvog ili onakvog, ovog ili onog poslanika koji govori, nego jedne zamke u koju bi zapravo Srbija kao žrtva trebala da bude prioritetno kriva.

Da li to znači da MI - Glas iz naroda ne vidi čitav niz štetnih, pogrešnih poteza vlasti? Vidi, ali to nije prva stvar. Prva stvar je da se kaže da nama opasnost dolazi od zapada. Da se razumemo, MI - Glas iz naroda nije grupacija koja je načelno protiv zapada. Evo, 100 godina je od smrti Arčibalda Rajsa, mi ga i dalje spominjemo sa najvećim uvažavanjem, iako nas je žestoko kritikovao. Zašto? Pa zato što je mislio nama dobro. Sve što je govorio, govorio je sa dobrom namerom. Mi smo protiv onog zapada koji nema dobre namere prema nama, i samo u tom delu, a ne u celini.

Oko ove korupcije, to je zaista ogroman problem i mi smatramo da Beograd može da bude bez korupcije sto posto. Ljudi misle da je to nemoguće, ali to je moguće. Ja to znam iz prve ruke jer sam sa timom tu korupciju, krupnu, veliku, važnu, zaustavio u Agenciji za privatizaciju 2004. godine za mesec dana. Za Beograd je potrebno šest meseci. Sa istim timom to je moguće uraditi. Ali, gde je problem?

Stalno se priča, kad mi iz opozicije ili neko iz opozicije dođe na vlast, on će onda hapsiti one prethodne. Nije to borba protiv korupcije. Borba protiv korupcije je kad dođeš na vlast da onemogućiš svoje da ne kradu. Tu je problem poverenja za "Srbiju protiv nasilja". Te grupacije su bile na potezu i imale ekstremno korumpirane sisteme. Danas ljudi glasaju za njih ne zato što misle da korupcije ne bi bilo, nego zato što više mrze Aleksandra Vučića. Oni glasaju protiv, a ne zato što veruju u taj koncept.

Kada se napravi sistem da oni koji su na poziciji vlasti ne mogu da kradu, onda državne institucije se normalno bave procesuiranjem, punim elanom se bave procesuiranjem onoga što je bilo. Ne političari, ne presuđenja, ne hapšenja sa ove govornice, nego državne institucije onda dobijaju elan i idu dalje.

Sad da se vratimo u užem smislu na ovu tačku dnevnog reda. Mi smo učestvovali u svim sednicama kolegijuma i učestvovaćemo uvek u svim sednicama kolegijuma. Mi smo učestvovali i na toj sednici kada su bili ambasadori, četiri ambasadora, i tada smo rekli predsedavajućoj, predsednica Skupštine predsedava kolegijumom, da je greška što su pozvani, zato što to stvarno dovodi u pitanje jedno razumevanje suverenog odlučivanja Srbije, iako formalno kolegijum ne odlučuje ni o čemu, ali njihovo prisustvo baca senku na to. I na sledećem sastanku više ambasadora nije bilo.

Prema tome, građani su nas birali da bismo bili prisutni na sastancima na kojima oni ne mogu da budu i da bismo tamo rekli ono što bi građani rekli da su prisutni. To je smisao narodnih poslanika.

Ovde je bilo veoma mnogo reči u kome se dokazuju da je Srbija već prihvatila nezavisnost tzv. Kosova. Ja ne razumem kako se to smatra patriotizmom? Ja to najozbiljnije ne razumem. Treba da rušim Aleksandra Vučića zato što mislim da vodi pogrešnu politiku, kao što mislimo, tako što ću dokazivati da je Srbija već gotova, da je Srbija već stvorila međunarodne obaveze kojima se odrekla Kosova i Metohije? Pa, kakav je to patriotizam? To je apsolutno pogrešan stav.

Domaći problemi se imaju boriti i dokazivati na domaćoj sceni, a misliti da možemo da govorimo sve ono što bi ugrozilo strateške interese Republike Srbije samo zato da bismo osvojili neki procenat više u nekim izborima ili u nekim istraživanjima javnog mnjenja, to nije državotvorno, to nije odgovorno.

Što se tiče samog procesa, i tu je sad jedna posebna pozicija, MI - Glas iz naroda, tačno je da je "Srbija protiv nasilja" i koalicija NADA insistirala odmah na početku da se neće razgovarati o preporukama ODIHR-a nego o njihova tri predloga i tačno je da su vrlo brzo celu raspravu sveli samo na datum. Iza toga su 3. aprila, kada su raspisani izbori u Beogradu, da bi građani shvatili, oni su morali biti raspisani 3. aprila, prekinuli da učestvuju u razgovorima i time doprineli da se izgubi vreme u kome smo mogli čitav niz pitanja vezano za biračke spiskove, medije itd. da radimo i popravljamo.

Odgovornost vlasti je u tome što je zakasnelo prihvatila da svi izbori budu 2. juna. Dakle, 1. aprila MI - Glas iz naroda je podržao stav da svi izbori budu 2. juna. Ali ni na koji način nismo odgovorni zbog toga što su kombinacijom pogrešnog postupanja NADE i "Srbije protiv nasilja" na jednoj strani i zakasnelog prihvatanja tog predloga od strane vladajuće grupacije, na drugoj strani, dovedeni građani koji ne žive u Beogradu a idu na izbore u značajno lošiju poziciju od onih koji žive u Beogradu. To nije dobro, jer ponovo pravimo razliku između onih koji žive u Beogradu i onih koji ne žive. Šta to znači? To znači da ovim izmenama svi oni koji idu na izbore a nisu u Beogradu će imati značajno kraće vreme za izbornu kampanju. Recimo da će to biti 41 ili 40 dana. Spušta se minimum 45 ali biće još manje, a Beograd ide na 60 dana.

Na taj način se zapravo stvaraju neravnopravni uslovi ne za one koji su u Beogradu, nego za one koji nisu u Beogradu i mi zbog toga nismo podržali ovaj zakonski predlog, iako formalno jesmo saglasni bili sa time da se sve pomeri sa 120 na 150 dana, zato što nećemo da snosimo odgovornost za ovu drugu štetnu posledicu. Mi ćemo biti uzdržani po tom pitanju.

Ideja da se mogu stvari rešavati amandmanom kojim bi se popravilo stanje u pogledu krajnjeg roka za predaju liste pre izbora, gde sam i ja mislio u jednom trenutku da je moguće onda to vreme skratiti, u komunikaciji sa profesorom Đurđevićem sam prihvatio njegovu argumentaciju i zaista je profesor Đurđević u pravu, taj rok nije moguće skraćivati. Tako da oni koji nisu u Beogradu će biti u težoj poziciji i u pogledu prikupljanja potpisa. Odustao sam od toga da podnosim amandman.

Ja mislim da je to normalna komunikacija. Ja mislim da moramo da izađemo iz te matrice nekih dubokih podela u kojoj argumentacija sa onim ko je vlast se odmah smatra nekom sumnjivom stvari. Odmah se smatra da stalno moraš imati snažnuj retoriku koja čemu služi? Nekim kafanskim aplauzima? Ne, normalno treba razgovarati, argumentima, pa kako to ispadne. Neki put je vlast u pravu, neki put smo mi u pravu i ne treba od toga praviti neko veliko pitanje.

Ovo što se govori da postoji neko rešenje sa kojim i jesu izašli sa time "Srbija protiv nasilja" i NADA o promeni amandmanom ustavnog zakona za sprovođenje Ustava. To je apsolutno neustavan predlog.

Da bi građani shvatili, oni govore o tome da se menja ustavni zakon za sprovođenje Ustava iz 2006. godine, koji je davno odigrao svoju ulogu u pravnom sistemu. To je apsolutno nemoguće.

Tačno je da je to obrazlagao zaista uvaženi prof. Tanasije Marinković. Imali smo prilike na Kolegijumu. On je imao potrebu da me lično pita, pošto se znamo, zbog čega ja mislim da je to neustavno, pa sam rekao zbog čega mislim da je to neustavno i onda je on prešao preko toga. Dakle, veliko ime stoji iza toga i to mene brine, jer je za neke političke stavove očigledno spremnost da se odustane od pravila struke zabrinjavajuće velika. Dakle, to kada se kaže - postojalo je drugo rešenje da se beogradski izbori pomeraju ka kraju godine, to ne postoji. To je nemoguće i to je neustavno.

Ovo rešenje da se sve spoji sa 2. junom, to je na granici ustavnosti, pa smo prihvatili da probamo da povećamo poverenje građana u ceo taj proces iako ta mera faktički ne rešava ono što se stalno primedbuje – preseljenje prebivališta i sve ostalo, jer postoje desetine i desetine opština koje uopšte ne idu na izbore 2024. godine, pa ako se u to sumnja onda se time ne rešava stvar. Da ne govorimo ljudi iz Republike Srpske gde se onda ni jednim datumom to pitanje ne može rešiti.

U pogledu saradnje zaista postoji jedna vrsta demokratičnosti u radu Kolegijuma. Zaista postoji jedna vrsta prilike da svako iznese svoj stav i formirane su dve komisije koje treba što pre, verovatno od sutra, da nastave svoj rad i na biračkim spiskovima i jedna druga koja treba da radi na pripremi izmene zakonskih propisa.

Budući, ovde je bila priča da li imaju izvršna ovlašćenja, budući da su formirane kao radna tela skupštinskih odbora, onda je isključena mogućnost da imaju izvršna ovlašćenja. Pošto Skupština to nema, onda ni odbori nemaju, onda ni radna tela odbora to nemaju i to je za nas, MI- Glas iz naroda, potpuno prihvatljivo. I za nas bi bilo neprihvatljivo da neke ad hok komisije, radna tela, grupe odjedanput dobijaju izvršna ovlašćenja. To bi narušavalo državno-pravni poredak Srbije. I, za nas to ne bi bilo u redu.

Ovde se sada govori da jedan deo opozicije ide u bojkot. To je potpuno njihovo legitimno pravo. ono na šta bih ja hteo ovde da ukažem jeste da ukoliko bi u ovim uslovima realno pojačanih napada na Srbiju, realno pojačanih napada na Srbiju ta politička odluka bila praćena i uličnim protestima, demonstracijama, itd, to bi bilo objektivno uvođenje Srbije u jedno haotično stanje za koje mi nemamo razumevanja.

Dakle, u ovim procesima moguće je popraviti uslove.

Moram da kažem da je opozicija oko „Srbije protiv nasilja“ insistirala na primeni svih ODIHR-ovih preporuka. To je nemoguće uraditi u rokovima kraćim od godinu, godinu i po dana. Ako hoćete sve preporuke na transparentan, inkluzivan način to je nemoguće.

Sad se kaže da se išlo na prioritete. Nije se išlo na prioritete, išlo se na ekstenzivno i kroz to se gubilo vreme jer se predlaže nešto, traži se nešto do 2. juna, a predlaže se nešto što do 2. juna ne može uopšte da se ostvari.

Dakle, u nastavku rada zaista treba identifikovati nekoliko tih pitanja. Svakako treba krenuti od konkretnih primera koji se čini najeklatantnijim kršenjima izbornog prava i da vidimo šta se tu faktički događa, da dobijemo jasnu sliku da li tu zaista postoje problemi ili ne. Ako postoje, onda tragom tih problema da rešavamo dalje u saradnji sa predstavnicima pre svega medija, ali pre svega RTS-a i RTV. Svakako, taj sastanak takođe treba zakazati što pre. Mogli smo već da ga imamo, malo je ovde bilo opstrukcije i bojkota, ali da imamo što pre jer tu ima prostora da se razgovara oko tog ravnopravnog predstavljanja.

Ovo predstavljanje jednako to je jasno definisano, ali ravnopravno predstavljanje u našim pravnim propisima na medijima nije jasno predstavljeno i tu je potreban taj razgovor i potreban je, po mom mišljenju, možda u nastavku, istog dana, ali poseban razgovor sa predstavnicima Vrhovnog tužilaštva upravo u ovom pravcu gde smo svi saglasni – da oni moraju da doprinesu transparentnosti rada ukupne tužilačke organizacije. Tu postoji čitav niz mera koje bi oni trebalo da rade i trebalo da daju obavezujuća uputstva nižim tužilaštvima u svim situacijama kada oni odbacuju prijave ili odbacuju prigovore protiv odbačenih prijava, da ih dovedemo u poziciju da moraju da daju valjanu argumentaciju, da ne bude samo proceduralno – odbacio sam dve rečenice. Ako oni dobiju uputstvo da moraju da objavljuju to anonimizovano, u redu, ali da objavljuju onda će tu biti argumentacija – zašto smatraš da tu nema ničega. Recimo „arena“. Zašto smatraš, na osnovu čega? Onda je moguće da u javnosti svako ceni te argumente koji se iznose.

Dakle, razgovor sa medijima. Znam da je predviđeno, samo ga treba ubrzati. Poseban razgovor sa Vrhovnim tužilaštvom mislim da je potreban. Ovaj rad na biračkim spiskovima, te komisije su već predložene, trebalo bi da počnu sa svojim radom i smanjiti očekivanje građana. Ova druga komisija koja radi na izmeni propisa, ona mora imati mnogo duže vreme za svoj rad, a u okviru svog rada može izdvojiti nekoliko izmena prioritetnih koji bi po hitnom postupku mogli da se promene već za ove izbore, ali bez te mantre primeniti sve preporuke ODIHR. Na kraju krajeva, neke preporuke i nisu dobre. Nismo mi ni dužni da primenimo sve preporuke ODIHR, razgovaraćemo, pa ćemo videti. Ali, prosto su to prevelika očekivanja i nerealna očekivanja za ono što je pred nama.

Budući da ne snosimo odgovornost zbog toga što je izmaklo vreme i što ovim izmenama se sada skraćuje rok za izbornu kampanju ispod do juče ili do sada važećeg minimuma od 45 dana, poslanička grupa Mi – glas iz naroda će biti uzdržana kod glasanja o ovom predlogu. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo ovu raspravu koju smo započeli u ponedeljak. Potpuno se slažem sa prethodnim govornikom i apsolutno podržavam taj apel za jednim povećanim međusobnim uvažavanjem, za jednim konstruktivnim radom i za jednim međusobnim i dubljim razumevanjem.

U prethodnoj raspravi pojavila se jedna vrsta argumentacije sa kojom nisam saglasan, koja kaže u prethodnom periodu nije bilo dobro i to je argument za danas. Na primer, nije sporno da smo imali problem sa organizovanim kriminalom i ozbiljnom teškom korupcijom i pre 2012. godine, ali da li to znači da danas nemamo problem sa organizovanim kriminalom i ozbiljnom korupcijom u našoj zemlji? Nije.

Dakle, kada argumentujemo, onda treba argumentovati, po mom mišljenju, na način da se skoncentrišemo kako da ujedinimo snage da bi smo rešavali probleme koji nesumnjivo postoje danas. Argument nekog pre mene takođe nije bio dobar, ne rešava problem. On je politički tačan, ali ne rešava problem.

U ovom delu gde smo rekli da poslanička grupa "Mi glas iz naroda" nije opozicija tako što će negirati sve što radi vladajuća pozicija, pa sam u prvom obraćanju propustio da kažem, a kasnije to u raspravi je rečeno od drugih, to su ta povlačenja priznanja proglašenju nezavisnosti tzv. „Kosova“. To je odličan uspeh, to je zaista uspeh prethodne vlasti. To je bila omaška, omaškom sam propustio da to stavim kao ozbiljan rezultat i kao ozbiljan doprinos prethodnih godina, pre svega naše diplomatije, ali u širem smislu diplomatije. To uključuje, naravno, i predsednika itd.

Sad, u raspravi se pojavilo više pitanja i sad dolazimo zbog toga zašto poslanička grupa „Mi glas iz naroda“ neće podržati gospođu Anu Brnabić oko te rasprave oko politika postupaka. Kosovo i Metohija, pojavilo se jedno dosta važno pitanje, detaljnije nego što je to bilo u ponedeljak u toku jučerašnje rasprave, a vezano je za taj tzv. „Predlog francusko-nemačkog sporazuma“. Mislim da zbog građana na tome treba da se zadržimo još malo, a onda ću preći na tu vrstu konstruktivnih predloga šta ja mislim po tom pitanju, Kosovo i Metohija, treba raditi. Ne ja, nego naša poslanička grupa.

Dakle, to je jedan izuzetno opasan dokument. Francusko-nemački sporazum je izuzetno opasan dokument. On je baziran na jednom sporazumu iz sedamdesetih godina između Zapadne i Istočne Nemačke. Prvi deo tog sporazuma iz sedamdesetih godina, koji se tiče međunarodnog pravnog odnosa je prepisan u sporazumu francusko-nemačkom koji nam se nudi. Onaj iz sedamdesete godine je poslužio jedanputa u međunarodnom javnom pravu za priznanja međunarodna Zapadne i Istočne Nemačke, bez međusobnog njihovog priznanja.

Otuda moramo sa naročitom opreznošću da pristupamo, jer nije niko slučajno u francusko-nemački sporazum prepisao baš te odredbe. Naravno, u njihovom sporazumu su bile odredbe o nuklearnom naoružanju, biohemijskom oružju koje ovde nema. Ovde ima zajednica srpskih opština, itd.

Prvi deo je podmetnut kao zamka za Srbiju. Ovde je bilo rečeno od strane ministra da taj sporazum nije prihvaćen, kako da kažem, sa zvaničnog mesta, ali argumentacija koja se u našoj javnosti čuje i građani to često čuju ide za time da zaista visoko rangirani zapadni predstavnici govore da oni smatraju da je Srbija taj sporazum prihvatila, ali građani treba da obrate pažnju. Nikada ne citiraju - a kako. Koju je to rečenicu izgovorio bilo predsednik države, bilo predsednica Vlade, bilo ministar spoljnih poslova? Zašto navodim ove tri funkcije? Zato što po nekoj Bečkoj konvenciji zaista je moguće stvoriti obavezu usmenim izjašnjavanjem ova tri funkcionera bilo koje države. Nema toga. Nema nikada u njihovim tvrdnjama da oni smatraju da je sporazum prihvaćen, tačnog citata, tu i tu, ta i ta visoko rangirana osoba je izjavila to i to i na tome mi kažemo da je Srbija prihvatila taj sporazum.

Prema tome, stav da nije prihvaćen sporazum je pravno utemeljen i građani ne treba da pridaju značaja time što naši zapadni neprijatelji neprekidno ponavljaju kako je to gotova stvar i kako je to sve rešeno.

To nam sada daje sledeći zadatak. Idem na ovaj konstruktivni predlog. To je da produbimo našu definiciju crvenih linija. Budući da je konstrukcija takva da to što Srbija neće da prizna nezavisnost tzv. Kosova se i ne traži po ovom sporazumu. Traži se da je sadržinski tzv. Kosovo država isto kao i Srbija. To se ovim sporazumom traži. Odgovor na to bi morao da bude naše sada insistiranje koje nadležnosti Republike Srbije na teritoriji Kosova i Metohije Srbija traži za sebe. Ovo nećemo priznati, ne stolicu u UN, to je šta nećemo. Moramo sada ubaciti u diskusiju šta hoćemo, jer ako kažemo da tzv. Kosovo nije država i ne može biti država, to znači da smatramo da neke funkcije države Republika Srbija mora da vrši na celoj teritoriji Kosova i Metohije. Koje? Nama nedostaje i to je predlog da ova Skupština donese još jednu rezoluciju o Kosovu i Metohiji u novonastaloj situaciji u kojoj predsednik Republike takođe kaže da dolazi vreme drugačijeg definisanja odnosa i vođenja politike u tom pravcu kada imamo otprilike za mesec dana sednicu Parlamentarne skupštine Saveta Evrope gde se približava opasnost glasanja da tzv. Kosovo bude primljeno u to članstvo.

Imamo opasnost da se ubaci francusko-nemački sporazum u Poglavlje 35 pristupnih pregovora Srbije ka EU. To su okolnosti koje govore u prilog tome da ovde napravimo jedan okvir za pozicije Srbije kao Narodna skupština Republike Srbije u daljim koracima koji su pred nama.

Dakle, definisati koje nadležnosti tražimo. Svakako po Rezoluciji 1244 i pratećim dokumentima nama pripadaju vojska, spoljni poslovi, monetarna politika, to je ovo ukidanje dinara. Ukidanje dinara od Aljbina Kurtina to nije samo maltretiranje Srba da bi se iselili. To je jednostrano otimanje suverene nadležnosti Republike Srbije koje nam pripadaju po Rezoluciji 1244 i pratećim dokumentima. To je naravno zajedničko tržište, mere koje čine zajedničko tržište, jer ako si jedna država, a mi smatramo da je Kosovo i Metohija u sastavu Srbije, onda moraš imati kompleks mera koje garantuju jedinstveno tržište. To treba navesti. Ne mora da bude to, ali rasprava o tome da Srbija izađe jasno prema svetu sa nadležnostima koje traži na celoj teritoriji Kosova i Metohije, jedan.

Pod dva. U pogledu Poglavlja 35 Rezolucijom jasno definisati da takav potez …

Ja mislim da nisam potrošio vreme.

Ja imam 20 minuta plus pet.

Izvinjavam se samo. A, onih pet minuta od prošle rasprave. Da li imam pravo da koristim ili ne?

Hvala vam.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, vrlo kratko da se vratim na ovo što je rečeno o interesima građana Srbije.

Govorio sam već oko Generalštaba, pošto imam pet minuta, u dve rečenice. Generalštab treba obnoviti kao simbol slobode i nepokornosti srpskog naroda i otpora svim agresorima kroz vekove.

Varijanta memorijalnog centra ne sme da se vezuje za tu lokaciju, jer bi s tim Amerikanci bili saglasni. Neka vam memorijalni centar, vi tamo oplakujte koga god hoćete, važno je da simbola prkosa i otpora srpskog naroda više nema. Toliko o tome.

Da se vratimo na ovaj deo oko investicija. Složili smo se u ponedeljak da smo svi za investicije, samo je pitanje koje, u šta investiramo, odakle investiramo i koja je cena, kao i razlike u politikama kroz koje sagledavamo kandidaturu za predsednika Skupštine.

Ponovo ću se vratiti na pitanje nacionalnog stadiona, a na jednoj strani i pitanje nedostatka vode u Banatu. Jedan deo odgovora sam čuo u ponedeljak, pa ću sada da iskoristim priliku da oko toga malo dalje porazgovaramo.

Dakle, cena nacionalnog stadiona, koliko je nama sada poznato, je negde oko 900 miliona evra planirana cena. Imate dva rešenja da se reši pijaća voda za sve stanovnike Banata. Jedan, radio je Institut „Radoslav Černi“, je na nivou nacionalnog stadiona i ide od Dunava jednim magistralnim vodovodom sa izvanrednim kvalitetom vode sa neiscrpnim izvorima. To je na nivou nacionalnog stadiona. Drugo rešenje koje je razvijano u okviru Pokrajinske vlade, koje ide sa manjim izvorištima i sa većim brojem fabrika za preradu vode lošijeg kvaliteta, to je ispod 800 miliona. Dakle, kada odlučujemo kao država u šta investiramo, mi biramo da li ćemo isti novac, istu količinu novca investirati da stanovnici Banata u celini imaju pijaću vodu po istoj ceni koliko smo se opredelili da damo za nacionalni stadion. Tu je razlika u vrsti politika. Dakle, gde je razlika između ova dva. Odgovor je bio da to mnogo košta. Evo, ja vam kažem, poslednja cena za ovo što je radio „Jaroslav Černi“ je 900 miliona, a ova sa većim brojem tzv. manjih regionalnih, to će reći jedna veća opština ili nekoliko manjih opština, ispod 800 miliona evra.

Nije tačno da je to skuplje. Bolje je da se ide sa ovom izuzetno kvalitetnom vodom za stanovnike Banata zbog toga što taj projekat može veoma brzo da bude aktiviran, da počne da se gradi. Zašto? Zato što vam ne treba vreme za ispitivanje kvaliteta vode. Ta voda je već ispitana i izvanrednog je kvaliteta. Sva dalja ulaganja su vam kasnije, kada to bude radilo, veoma mala upravo zbog kvaliteta vode. Drugo, nemate problem eksproprijacije, jer taj vodovod inače ide uz puteve pored kojih je osam metara i tako i tako državno zemljište, za razliku od ovog drugog projekta, koji je takođe moguć, koji ima velike probleme sa eksproprijacijama, jer imate veliki broj bušotina, manjih bušotina, imate veliki broj fabrika prerade vode od kojih onda morate da distribuirate dalje ka tim centrima.

Bilo šta od toga da se opredelilo, ali sa masivnim sredstvima, budući da je rešenje o zabrani korišćenja pijaće vode iz 2005. godine, gde ću se odmah složiti da se ni prethodnici nisu proslavili, takođe ništa nisu uradili po tom pitanju, ovde se nešto radi i rečeno je tačno da će, po informacijama kojima ja raspolažem, u Zrenjaninu za tri meseca jedna fabrika vode početi da radi, pored ove promašene prethodne koja je primenila pogrešnu tehnologiju, nije dobro ispitala koju vodu treba da prerađuje, ali je problem sa tom fabrikom je što je kapaciteta na 50% potrebnog. Ta fabrika vode u Zrenjaninu, osim gradskog jezgra, ostavlja sve druge stanovnike opštine Zrenjanin i dalje bez pijaće vode kvaliteta. To je problem ovoga što je projektovano. Sve drugo je u teškom zaostatku. U Kikindi nešto se počinje, a sve drugo ne. To znači da je ponovo pijaća voda za stanovnike Banata odložena za godine i godine unapred. Tu je ključna razlika između onoga kada se opredeljuje. Hoćemo investicije, ali za koje namene i za koje prioritete? Voda za stanovnike Banata je prioritet za poslaničku grupu MI– glas iz naroda.

Hvala.

Zahvaljujem se poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici.

Poslanička grupa „Mi glas iz naroda“ će glasati protiv predloga da gospođa Ana Brnabić bude predsednik Narodne skupštine Republike Srbije.

Ovde se sada nameće potreba da nekoliko reči kažemo oko načina rada. Ja se potpuno slažem sa onim što je već rečeno, da moramo međusobno da se uvažavamo. Nažalost pokazalo se da mi moramo da idemo korak unazad, a to je da prvo nema vređanja. Mnogo niži nivo se ne ispunjava. Moramo da eliminišemo vređanje i trebalo bi da se držimo teme. Sa ta dva kriterijuma ili tri, bez vređanja, držanja teme i međusobnog uvažavanja omogući ćemo i predsedavajućem danas i sutra predsedniku Narodne skupštine ili bilo kome ko obavlja tu funkciju u tom trenutku da može uspešno da radi i da ove sednice mogu da budu sadržajnije u odnosu na temu.

Ima jedan problem koji pojavljuje šire u našoj političkoj javnosti, a to je ta argumentacija koja je vezana za ličnost, tzv. adhominem. To nije dobro. Što se naše poslaničke grupe tiče, mi se nećemo baviti ličnošću drugih na političkoj sceni. Mi ćemo komentarisati samo postupke i samo politike koje sprovode ili za koje se zalažu. Na taj način se zapravo obezbeđuje da se ne sklizne preko određene linije, koje stvarno može predstavljati neku reč uvredljivu ili ne uvažavajući nekog kolegu koji je na jednak način narodni poslanik kao i mi ovde, uz sve političke razlike.

Gospodin Jovanov kada je rekao da jedan poslanik, mislio je na mene. Zaista smatram da Srbije nije prihvatila tzv. francusko-berlinski sporazum. Razlika je u tome što ja mislim da za to ne postoji razlog u jednom članu, nego u devet odredbi tog sporazuma, ali tačno, mislim da nije i da su sve tvrdnje oko toga kako je to gotova stvar, pravno netačne.

Takođe treba prihvatiti i otvoreno reći da je dobro i svako naša poslanička grupa podržava to što nisu uvedene sankcije Ruskoj Federaciji, mi podržavamo izuzetno dobre odnose Srbije i Republike Srpske. Ovde je bilo rečeno o dobrim odnosima u odnosu na manjinske zajednice u Srbiji i tu saradnju između Srbije i Mađarske. Ja mislim da je to odlična tradicija, da manjinske zajednice budu prisutne i na nivou potpredsednika Skupštine i uvažene na svaki drugi način u izvršnoj vlasti u jednom dužem kontinuitetu. To su dobre tradicije koje treba negovati. U tom trouglu, da tako kažem, Srbija-Mađarska treba dodati i odnos predsednika Dodika i Republike Srpske. Mislim da taj trougao Srbija-Srpka-Mađarska u ovom trenutku igra vrlo važnu ulogu. To svakako treba negovati.

Razlike postoje. Mi smatramo da bi u odnosu na podršku Republike Srpske uz sve velike stvari koje se rade od strane Srbije bilo bolje da se ne prima u zvaničnu posetu samozvani visoki predstavnik u BiH. Imamo neke razlike. Ali, negirati samo zato što smo opozicija, da ona što radi vladajuća grupacija, je sve od početka do kraja pogrešno i netačno, po našem mišljenju niti je istinito, niti je dobro.

Kada govorimo o postupcima i o politikama, naravno da je gospođa Ana Brnabić toliko dugo na vrlo visokim pozicijama ili najvišim pozicijama ili među najvišim pozicijama na političkoj sceni, da ne možemo obuhvatiti ni približno sve tačke. O nekima je već bilo reči. Ja ću se zadržati samo na nekoliko tih razlika zbog kojih mi ne možemo da podržimo. Iz ovog razloga što je funkcija predsednika Narodne skupštine vrlo važna politička funkcija.

U ovom operativnom delu, ja uopšte nemam sumnje, nemam nikakve predrasude u smislu da će ta saradnja biti loša ili da će to nešto na pogrešan način da se vodi. Ne mislim. Mislim da tu postoji veliki prostor da se sarađuje onako kako treba da se sarađuje između predsednika Skupštine i narodnih poslanika. Naravno, videćemo kako će to delovati, ali sa naše strane će uvek biti na nivou uvažavanja, ne samo prema predsedniku, što je više nego očigledno zašto, nego prema svima, koliko god da se ne razlikujemo u političkim stavovima.

Još jednom bih se vratio na pitanje Generalštaba. Evo, da je američka krstareća raketa pogodila zgradu u kojoj mi sedimo, da li bi Vlada Srbije donela odluku da se sada ova Skupština ruši i da se ovaj plac pretvara u potrebe neke komercijalne sadržine, bilo kome, bilo čije komercijalne sadržine? Ne bi. Kao što smo obnovili Avalski toranj. Nismo ga mi obnavljali posle agresije, gde je sada 25 godina od te agresije zato što je on bilo tehnološki neophodan, nego zato da pokažemo da Srbima i Srbiji nije slomljena kičma, da se mi vraćamo tamo gde smo bili uprkos agresiji koja je izvršena na nas. Ista je stvar, naravno, u nešto manjoj meri Generalštab u odnosu na ovaj dom Skupštinski, ali to je zgrada od ogromnog simboličkog značaja, ona reprezentuje Vojsku Srbije, a to reprezentuje duh ovog naroda i kada se kaže srušiće se i pretvoriće se u komercijalne svrhe, objektivno, ne kažem da je to bila namera, ali objektivno se šalje poruka da je u Srbiji sve na prodaju, u Srbiji ne može biti na prodaju ono što je vezano za slobodu Srbije, nikada i ni pod kakvim uslovima, uz to kao što je već bilo rečeno, to je naše arhitektonsko remek delo. Ono što smo imali prilike iz stranih medija da vidimo, šta se tu planira, to je arhitektura od pre sto godina iz SAD, oni to ne misle slučajno, oni to misle da tim neboderom pokažu kad god neko prvi put dođe u Beograd, da je Amerika to slomila, da je ona tu glavna.

Naravno, taj simbolizam gde mi umesto da obnavljamo Generalštab i time iskazujemo poštovanje prema tim najvišim dometima naših znanja i umeća, sposobnosti, zamenjujemo to nečim stranim i to konfekcijski stranim. Takođe nije dobra poruka prema ukupnoj pameti koja u ovoj Srbiji i te kako postoji.

Ne mislim da su to sve bile namere Vlade, ja samo mislim da nije sagledano ni približno onoliko važno i detaljno, koliko je trebalo da bude kada je doneta odluka, inače moram da kažem takođe kao pravnik, nezakonita odluka da se krene dalje u formiranje pravnih obaveza Republike Srbije, u odnosu na budućeg investitora zato što memorandum na koga se poziva iz 1922. godine, nije stvorio pravnu obavezu Republike Srbije, te u tehničkom mandatu Vlada i ne može da sprovodi nešto što nije postojeća pravna obaveza, ali da kažem u ovoj velikoj skici ovo su samo detalji.

Bilo bi idealno da se odmah preispita ta odluka i taj zaključak stavi van snage, jer to jeste, hteo sam da kažem ponižavajuće, možda prejaka reč, ali jeste uvredljivo za Srbiju i srpski narod.

Druga stvar, da izađemo iz dosadašnjih tema, kada se govori o tome da se ekonomija vodi na pravi način, da se stvari zidaju, razvijaju i sve ostalo, mi nismo protiv toga da se investira, protiv smo izbora u šta se investira i koliko se investira.

Ovde ću sada izneti samo jedan primer. Jednako košta nacionalni stadion kao i ukupno rešavanje vodosnabdevanja čitavog Banata, sve sa Zrenjaninom, koji nema pijaću vodu. Nacionalni stadion po svoj prilici će koštati nešto više, ali za potrebe ove naše rasprave da kažemo da je to jednako. Dakle, ko i na osnovu čega donosi odluku da treba zidati nacionalni stadion a ne rešavati vodosnabdevanje čitavog Banata, uključujući i trajno rešavanje pijaće vode za Zrenjanin? Kako se dođe do te odluke? Koja je to fizibiliti studija pokazala da na taj način treba usmeravati sredstva?

Prema tome, kad govorimo da li nešto treba raditi ili ne treba raditi, uopšte ne govorimo da ne treba, nego govorimo samo o tome da se detaljno razmotre širi efekti, da se vidi koji su izvori finansiranja i na koji način i da se onda naprave prioriteti, jer je potpuno jasno da niko nema para za sve, pa tek Srbija nema para za sve. U tom smislu se naše politike razlikuju.

Ima jedna stvar gde bih hteo da skrenem pažnju, pre svega građanima. U velikom delu politike koju vodi vladajuća partija, a uprošćeno je, možemo reći, oslanjanje na savete i preporuke MMF, Svetske banke i Brisela i dela opozicije "Srbija protiv nasilja", politike su iste. Ovde izgleda kao da je reč o tome da se potpuno razlikuju grupacije u svemu i da postoje dva bloka koja su nepomirljivo posvađana i zavađena. Ja samo skrećem pažnju da vladajuća grupacija ima ogromnu podršku u opoziciji za to da sledi preporuke MMF-a i Svetske banke. MI - Glas iz naroda je protiv te makro-ekonomske politike. Mi mislimo da je to pogrešna makro-ekonomska politika. Procenti koji su navedeni kao privredni rast su tačno navedeni, oni su činjenično tačni, ali za stanje privrede u kojoj se Srbija nalazi to su izuzetno niski procenti. Svi procenti ispod 6% u deset uzastopnih godina se moraju smatrati nedovoljno uspešnim a ispod 5% neuspešni.

Prema tome, politike koje se ne menjaju od 2001. godine u ekonomiji do danas u stvari drže Srbiju u zarobljenom statusu mogućeg ekonomskog rasta, mi to zovemo - neokolonijalni položaj Srbije. To ne znači da nema razlika. I te kako ima razlika u ovim temama sankcija Ruskoj Federaciji, Kosovo i Metohija, itd, ali kad ukazujemo u tim izjavama, ne kritikujemo mi stav, podržavamo stav da Srbija neće priznati suverenitet tzv. Kosova i to je dobro. Ali, ima razlika između reči i dela.

Problem je u tome što je u faktičkom stanju previše toga prepušteno od nadležnosti Srbije u korist tzv. Kosova. To je problem. Nije problem u stavu. Stav politički je dobar. Stav politički da se treba boriti je dobar. Ali, način i rezultati koji se tu postižu nisu dobri, po našem mišljenju. Tu mi vidimo osnovni problem.

Na kraju, jedna stvar koja nije bila ovde spomenuta a koja je nama, a mislim i građanima Srbije, izuzetno važna. Kocka i kladionice moraju biti zabranjeni u Srbiji. To je takva pošast, to pravi toliko velike probleme za čitavo naše društvo i toliko razara hiljade i hiljade naših porodica da to apsolutno mora biti zabranjeno. Te politike u Srbiji nema. Kad god krenete negde, na svakom ćošku ćete videti, ako je veća raskrsnica, pet kockarnica, a ako je manja, dve. Tome se mora stati na put, a time se Vlada Srbije nije bavila u prethodnom periodu, šta više, omogućila je bujanje kladionica i kockarnica, a to nam u ukupnom rezultatu daje katastrofalan rezultat za zdravlje našeg društva.

Dakle, ne sumnjam u jednu normalnu saradnju uz međusobna uvažavanja, ali ovi razlozi u razlikama, ima ih više, ali da sada ne idemo detaljno, previše široko, ovi razlozi u politikama nas navode na to da ćemo glasati protiv izbora, ne ulazeći uopšte u kvalifikaciju ličnosti. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, prva dva obraćanja narodnih poslanika bila su vrlo inspirativna, tako da je sada već trasiran put ozbiljne argumentovane rasprave na zapravo samo jednu jedinu temu, da li je ovaj paket zakona koji predlažemo bolji od postojećeg zakonskog rešenja. Naše je da vas ubedimo da je neuporedivo bolji, a onda da vidimo da li tu postoje ozbiljne primedbe i nedostaci. Videćete da ih nema.
Na početku ne mogu a da se ne zahvalim narodnim poslanicima što se prvi put narodna inicijativa nalazi kao tačka dnevnog reda i nadamo se da će i druge narodne inicijative, koje su ispunile zakonske uslove, imati istu ili sličnu sudbinu.
Prvo, naši zakoni rešavaju pitanje kako postupa država sa državnom imovinom.
Drugo, kako rešavamo problem za četiri miliona građana koji nisu ostvarili pravo na akcije u svih 17 godina privatizacije u Srbiji. Podsetiću vas da je 1989. godine počela privatizacija, a mi smo u 17-toj godini i četiri miliona građana Srbije uopšte nije ostvarilo pravo na akcije, i videćete da po redovnom toku stvari oni nemaju nikakve šanse po postojećem modelu pre 2010. ili neke naredne godine.
Naš model rešava konceptualno i dobro upravljanje državnom imovinom, neuporedivo bolje nego što je to danas, i brzo rešavanje ostvarivanja prava na akcije svih građana. Ovo je izuzetno važno da se na početku razume, ne samo zaposlenih u javnim preduzećima, nego svih građana.
Dakle, koje su to druge kategorije građana, uključujući i one koji rade u javnim preduzećima na lokalu, takođe nemaju prava za sada – svi koji su radili ili rade u vojsci, policiji, svi koji rade u prosveti, u svim nivoima našeg obrazovnog sistema, nauci, svi oni u zdravstvu, svi u državnoj upravi, koji rade u pravosudnom sistemu, svi oni koji rade u drugim društvenim institucijama, privatnici, to je vrlo važno, takođe nisu ostvarili pravo na akcije; tu su i poljoprivrednici i na kraju imamo kategoriju nezaposlenih; naravno, i penzioneri u svim tim sistemima, ogroman deo.
Naš sistem, rešenje u zakonima, sadrži jednu vrlo važnu stvar, a to je kapitalizacija penzionog fonda, dakle, bolje upravljanje državnom imovinom, rešavanje pitanja za četiri miliona akcionara, kapitalizacija penzionog fonda i ogroman put ka rešavanju tog problema, i nešto što je u zadnjim danima bilo posebno važno u javnosti, pitanje tehnike privatizacionog registra, kako se te akcije dele građanima.
Peta stvar, koja je dosta važna za našu raspravu danas, to je da li naš koncept zadire u međunarodno preuzete obaveze Republike Srbije, i to ćemo pokazati da ni na koji način ne utiče na međunarodno preuzete obaveze, i da li i na bilo koji način utiče na funkcionisanje javnih preduzeća u smislu obavljanja njihove funkcije od opšteg interesa za građane Srbije. Pokazaćemo da ne.
Poslanik Obradović je specificirano tražio da se odgovori na još nekoliko dodatnih pitanja. Tačno je, pre svega, da je izmenama i dopunama Zakona o javnim preduzećima iz kraja novembra 2005. godine otvorena mogućnost da se do 30% akcija bez nadoknade podeli i u tim preduzećima građanima. To ranije nije bilo moguće, sada je moguće.
Drugo pitanje je bilo koja je to vrednost akcija, u tržišnom smislu šta se tu zapravo događa. Izneta je jedna teza da se mora po svaku cenu sprečiti dalje obezvređivanje javnih preduzeća, sa čime se apsolutno slažemo i naš koncept je u ogromnoj meri zasnovan na mehanizmu koji garantuje zaustavljanje obezvređivanje javnih preduzeća, i da li država ostaje većinski vlasnik, šta se događa u smislu kontrolnog paketa upravljačkog u našem modelu u odnosu na postojeći model. Da krenemo redom.
Pre svega, kao predlagači zakona mi smo se trudili da se u što mogućoj većoj meri uklopimo u postojeći pravni okvir. Dakle, postojeći pravni okvir kaže 70% državi, 30% građanima.
Mi kažemo isto to. Postojeći pravni okvir kaže da javna preduzeća moraju imati opštu funkciju, mi ne diramo uopšte u javna preduzeća i u njihovu strukturu. Postojeći pravni okvir kaže, knjigovodstveno prilikom podele akcija 200 evra po godini radnog staža, bez obzira gde si ostvario godine radnog staža, i mi kažemo isto to. Dakle, uklopili smo se u najvećoj mogućoj meri u postojeći pravni okvir.
Pre nego što vam kažem šta je to bitno i konceptualno različito ne mogu, a da ne sagledam u postojećem pravnom sistemu šta se događa sa državnom imovinom. Naime, država ima čitav niz svojih funkcija, sudskih, zakonodavnih, izvršnih, negde koristi javna ovlašćenja, a negde se država pojavljuje kao vlasnik. Ona ima jednu privatnopravnu funkciju, prosto je vlasnik imovine.
Ona je vlasnik ogromne imovine po važećim propisima u Srbiji, a između ostalog ona je vlasnik i celokupne imovine koju koriste javna preduzeća u Srbiji, i ne samo ova na republičkom nivou, nego i oko 480 preduzeća javnih na lokalu. Sve je to državna imovina. Sada odmah imamo problem. Ne postoji popis imovine.
Dakle, vi nikada, ni u jednom trenutku i ni na koji način niste imali dokument koji bi vam napravio popis državne imovine. Zamislite vlasnika koji uopšte nema popis čega je on to vlasnik. Zamislite nekoga ko, recimo, jeste vlasnik nekog kioska, ne želim nikoga da vređam, šta vi mislite, da on nema popis imovine u svojoj radnji. Naravno da ima. Dakle, svaki gazda tačno zna šta je to čime on raspolaže. Republika Srbija takav dokument uopšte nema. To dramatično otežava upravljanje imovinom, kako oni donose uopšte odluke da nešto treba kupiti ili prodati kada ne zna šta ima.
Drugi, jednako veliki problem, mi uopšte ne znamo da li postoji prihod od imovine, ništa ne znamo. Kada govorimo o javnim preduzećima, oni nam daju nekakve svoje bilanse, ali u njima se ne vidi, nema cene koju oni plaćaju za korišćenje državne imovine. Uopšte je nema. Vi kada kažete, recimo, da je Telekom poslovao pozitivno ili da je NIS poslovala pozitivno, nemate iskazano, čekajte, koliko bi to pripadalo državi po osnovu vlasništva nad imovinom, pa je onda tvoja delatnost.
Šta to znači? Vraćamo se na primer kioska. Ako sam vlasnik kioska, pa sam dao nekome da ga koristi, taj mora da mi plati zakupninu. On je dobro poslovao u tom kiosku samo kada je meni platio zakupninu, platio dobavljačima sve što treba, platio državi sve što treba, platio zaposlenima sve što treba i onda ostvario neki profit.
Mi kao država, kao Republika Srbija, pa onda svi mi kao njeni građani uopšte nemamo to. Mi smo ekonomija koja se 60 postotno zasniva na državnoj imovini u privredi danas i nemamo cenu te imovine.
To stvara ogromno devijantno ponašanje u privrednim tokovima Srbije, stvara mogućnost, a čim stvorite toliku mogućnost, onda vam se to i događa.
To je razlog zbog koga vi imate ovo što je opšte mesto, pad vrednosti javnih preduzeća, zato što je javno preduzeće pod pritiskom dnevno-političkog dirigovanja: onome isporuči mazut, iako ti nije platio, onome isporuči struju iako ti nije platio i neće ti platiti, onome ne smeš da zatvoriš gas, ovde moraš da odustaneš od naplate svojih usluga, ovde moraš da imaš depresiranu cenu električne energije, na stranu što to posle koristi US "Steel" za izvoz itd.
Dakle, prosto nemate čistu računicu. Uopšte ne mislim da ne treba da vodite računa o standardu građana. Vi morate imati jasno izraženu računicu, koliko to košta. Dakle, mnogo je bolje da imamo cenu. Ona u Srbiji, za početak, zbog teškoće u kojima se javna preduzeća nalaze mora biti mala. Cena mora biti mala, ali ne može da je nema.
Zapravo, čija je to nadležnost. To je nadležnost ministra finansija. Ne mislim ovog sadašnjeg i onog prethodnog. Njegova je nadležnost kada vodi računa o tokovima finansijskim u Srbiji da vidi šta je imovina te države i da vidi koji je prihod od imovine. Nema prihoda od imovine koja se meri u desetinama i desetinama milijardi evra. Kako ti onda upravljaš time i kako znaš da nešto treba da prodaš.
Kada bi imao prihod od imovine, onda bi rekao, ta imovina meni donosi veliki profit. Pa onda kaže vama, da li ste za to da prodamo imovinu koja nam inače donosi veliki profit, ili kaže, ova imovina vam ne donosi nikakvu zaradu. To je argumentovana rasprava. Bez toga mi ovde smo definitivno u mraku i iz tog mraka moramo da izađemo.
Vratićemo se na naš koncept, jer on u velikoj meri to rešava. Četiri miliona građana Srbije; nema naših zakonskih predloga, ovaj postojeći pravni sistem ide do kraja. Kakva je njihova sudbina? Kada će zaposleni u prosveti, zdravstvu, državnoj upravi, vojsci i policiji, penzioneri, ostvariti pravo na besplatne akcije?
Mi kažemo sigurno ne pre 2010. godine, i moram da kažem da su se predstavnici Vlade složili sa tim na Odboru za privatizaciju. Oni kažu, to je tačno, niko ništa neće dobiti sigurno do 2010. godine, a možda i kasnije. Zašto je to tako?
Naš postojeći pravni sistem kaže da obaveza da se podele akcije svim drugima nastaje dve godine nakon završetka privatizacije u celini. Rok za završetak privatizacije u celini ne postoji. Postoji nekakav rok za privatizaciju društvene svojine, a nema roka za privatizaciju državne svojine.
Podsetiću vas da se po ovom tzv. ubrzanom modelu od 2001. godine već petu godinu bavimo završetkom privatizacije društvene svojine, a državnu nismo još ni počeli.
Mi kada kažemo 2010, to je u stvari mnogo kraći rok nego što će biti realno. Državna će se eventualno završiti, po postojećem zakonskom rešenju, 2010, pa onda dve-tri godine iza toga nekakva podela imovine.
Kakav je naš koncept? Naš koncept reguliše oba ključna pitanja odmah. Kako? Pošto je država vlasnik, a javna preduzeća samo korisnici, mi ovim zakonskim predlozima osnivamo akcionarska društva između države i javnih preduzeća. Nova preduzeća. Na ta nova preduzeća država prenosi vlasništvo, a ona daju na korišćenje javnom preduzeću.
Dakle, do sada je država tu imovinu davala javnom preduzeću, a sada država prenosi vlasništvo na akcionarsko društvo, a to društvo daje javnom preduzeću. Sa stanovišta javnog preduzeća, njemu se ništa nije promenilo. On je bio korisnik imovine i ostao je korisnik imovine. U čemu je razlika?
Sada tu imovinu koristi po osnovu ugovora i mora da plati za njeno korišćenje. Dakle, mi uvodimo rentu za korišćenje državne imovine. Ne može državna imovina da se koristi besplatno, jer ta razlika kod besplatnog korišćenja državne imovine zapravo omogućava da se državna imovina u javnim preduzećima koristi kao partijski i stvara mogućnost da se zadovoljavaju partijski, mnogo uži interesi, nego što su interesi racionalnog korišćenja državne imovine.
Kamata koju mi tražimo je na nivou najniže kamate u Srbiji, a to je nivo Svetske banke. Kada Svetska banka nama daje kredite, onda ona ima svoju metodologiju za zemlje kao što je Srbija, u problemima u kojima jeste, to je ispod jedan posto. Vi znate kako to izgleda u finansijskom sektoru, neuporedivo više.
Mi smo uzeli malo, zato što smo svesni da javna preduzeća nisu danas sposobna da izdrže stvarnu tržišnu cenu, ali to malo vam u NIS-u u celini iznosi 18 miliona evra po našem proračunu. Samo to malo smanjuje mogućnost arčenja državne imovine u jednoj godini u jednom preduzeću za 18 miliona evra i ostvaruje prihod koji nema veze sa prodajom.
Kada bi se naš model primenio na sva javna preduzeća u Srbiji, uključujući ona na lokalnim nivou, gde ima ogromnih važnih preduzeća, prihod države, bez ikakve prodaje, bi bio na nivou 300 miliona evra godišnje. Ništa ne prodajete, samo od upravljanja.
Vraćamo se sada na akcionarska društva i to je sada ključni odgovor na ono što je gospodin Obradović rekao. I u našem modelu u tim akcionarskim društvima 70% pripada državi, a 30% građanima, ništa mi tu ne menjamo, već samo zahtevamo da država sa 7% od svojih 70% izađe na berzu da bismo imali tržišno kotiranje tih akcija, a objasniću vam kasnije prednosti tog modela, možda u drugom javljanju, da ne bi ovo bilo predugačko, a 63% paketa ostaje u državnom vlasništvu.
Time se apsolutno obezbeđuje kontrolni paket države, 30% dobijaju građani, ali dobijaju sada u jednom modelu koji je izuzetno tržišno povoljan za njih. Zašto? Zato što dobijaju akcije pre prodaje, zato što sadašnji model kaže, neko je od države kod Agencije za privatizaciju kupio 70% preduzeća i već je prešao dve trećine vlasništva u tom preduzeću, to znači da sam donosi odluke kakve god hoće, baš ga briga za preostalih 30%, ne interesuje ga to.
Onda imamo stotine, stotine i stotine tzv. slučajeva u kojima se ukazuje na beskonačnu količinu malverzacija, u kojima kupac ne prikazuje dobit u preduzeću koje je kupio. Naravno da neće da prikaže kada smo mu ponudili model u kome treba dobit da deli sa 30% nekih drugih akcionara. Naravno da on nije sad se dosetio pa otišao i prvi put u životu kupio neko preduzeće.
To su sve kupci, a u najvećem broju slučajeva su kupci ljudi koji u drugom svom džepu imaju 5, 15 ili 25 svojih preduzeća gde su stopostotni vlasnici, i kada mu ti ovde prodaš 70%, naravno da će on svim odlukama, gde niko ne može da mu parira, niko ne može to da mu spreči, seliti prihod tog preduzeća kupljenog u ono gde je stopostotni vlasnik. I onda imamo krivične prijave, ludila, zamisli šta radiš, naduvava fakture, lažno prikazuje investicije itd.
Stavio si ga u model koji ga gura u tom pravcu i stavio si ljude, jer znate šta, građani kažu ovako - daj da se prijavim tu, nemam nikakve akcije, bar da nešto ostvarim. Onda kada ostvari akcije, onda je miran pet dana, a kada proba da proda te akcije, onda vidi da uopšte nema kupca, nema kupca osim ovoga što je već stigao do 70%, i samo mu on diktira cenu i kupiće mu njegove akcije kada mu obori cenu u ogromnoj meri ispod knjigovodstvene vrednosti, nema konkurencije. Šta će neko da novac da bi od građana kupio akciju da bi tamo bio mali akcionar da njega maltretira onaj većinski, a niko nije baš toliko naivan.
Naš model potpuno izbegava ovu sistemski ugrađenu zamku u postojeći model privatizacije. Mi kažemo ovako, dakle, od države je preuzeta imovina akcionarskog društva i odmah smo tu akcionari, država i mi, i tu dolazimo na ovu tvrdnju s početka mog izlaganja da naš model nije u suprotnosti ni sa jednom međunarodnom preuzetom obavezom.
Pojednostavićemo to, pošto je to sada aktuelan primer, prodajemo Rafineriju Pančevo, mislim kao država, preuzeli smo tu međunarodnu obavezu i tu sada više vađenja nema. Mislim da je to pogrešno, gotovo, ušlo ti je u ugovor i tu više nikakvog vađenja u ozbiljnom smislu reči nema. Pa prodajte.
Naš model uopšte ne sprečava prodaju, ali kada se proda, prodaće se 100% imovine, ili onoliko imovine koliko se proda, a prihod od te prodaje ide u ovo akcionarsko društvo, gde je država 70% vlasnik, a građani 30%, pa delimo pare.
Sprečavam da ti reorganizuješ, restrukturiraš javna preduzeća, što jeste u ingerenciji Vlade po važećim modelima; ne sprečavam te. Tu ima gomila problema, teških problema, ali naši zakonski modeli se ne bave time.
Kada i ako odlučiš da nešto prodaš, samo novac ide i meni kao građaninu. U onom trenutku kada se prodaje većinski paket ide mi ona cena koja se plaća za kontrolni većinski paket u preduzeću, a ne državi pare od većinskog paketa, pa posle završene transakcije nama građanima akcije. Ne trebaju nam te akcije. Hvala.
Dakle, sve je isto, 70-30 kod vas, a 70-30 kod nas, samo odmah, pre i nezavisno od privatizacije. Znate li šta to znači? Neuporedivo veću tržišnu vrednost akcija za građane. Naš model, u kome je korisnik imovine dužan da plaća rentu, dalje tržišno povećava vrednost akcije i državi i nema.
Oni kažu, znate, država se još nije strateški opredelila šta će da uradi, ali ništa ne smetamo, naš koncept ne smeta u strateškom opredeljenju države. Ona trajno ima 63% u svom vlasništvu i u ovom našem novom preduzeću, ako bi se to usvojilo. Samo za slučaj da država odustane od nacionalnog interesa i sama donese preko noći odluku da nešto nije u nacionalnom interesu, pa će primera radi da proda Đerdap, samo za tu situaciju da je neko u državi odlučio da to nije nacionalni interes, onda barem novac ide i građanima, a ne samo državi.
Dakle, naš mehanizam nije prodaj, prodaj i prodaj. Naš mehanizam, čuvaj ti nacionalni interes i to je sve u redu. Samo za slučaj da ti se nekako taj nacionalni interes izmigolji, da onda makar novac ide i u korist građana, a ne samo u korist budžeta.
Naravno da smo mi bili potpuno svesni da će pojavljivanjem ovako velikih i značajnih akcionarskih društava, čak i u malim procentima od po 7, 10 ili 15% akcija na berzi, vrednost kapitala, količina novca potrebnog za otkup tih akcija, daleko prevazilaziti postojeću finansijsku sposobnost domaćih investitora.
Naši bogataši nemaju ni približno novca da bi mogli da konkurišu u tržišnim uslovima za kupovinu ni po 10-15% ovih javnih preduzeća. Šta to znači? Mi zovemo strane investitore. Mi to hoćemo, pošto se nismo usrećili sa strateškim partnerima i pošto vi na primeru naftnih industrija nemate nikoga ko se opredeljuje za strateškog partnera. Pogledajte oko nas, niko nije išao putem strateškog partnera, nego veći broj akcionara pa u različitim paketima.
Mi zovemo strane investitore da kupe tržišno vredne akcije, time ubacujemo u Srbiju realno milijarde evra kapitala koji je vapijuće nedostajući našoj zemlji.
Oni, da bi bili spremni da ulaze u nešto što su manjinski paketi akcija, moraju da imaju jasan uvid kakvo je to preduzeće gde sutra kao strani investitor treba da budu manjinski akcionar.
Zato su naši zakoni, gospodo poslanici, identična rešenja preuzeli iz razvijenih zemalja. To kako mi predlažemo da budu organizovana ta akcionarska društva, to je isto kao što oni imaju u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Francuskoj, bilo kojoj razvijenoj zemlji, dakle, preuzet model trastova investicionih fondova. Sada je na dnevnom redu i zakon o investicionim fondovima, što dalje pojednostavljuje celu priču.
Dakle, kad neko kaže da je to što mi predlažemo čudno, zapravo, on dokazuje da, u najmanju ruku, ne zna kako je to razvijeni svet kod sebe regulisao. Moram da kažem da mi nismo predlagali ono što razvijene zemlje predlažu zemljama u tranziciji. Ne to, nego ono što one primenjuju kod sebe. Nekako sam sigurniji kad mi primenimo ono što one primenjuju kod sebe u razvijenim zemljama, nego ono što savetuju drugima koji su kao u promenama da treba da urade.
Prema tome, još jedanput da pojednostavimo, jednako vrednujemo godinu radnog staža i onome ko je zaposlen u javnom preduzeću ili je danas penzioner, a bio je zaposlen u javnom preduzeću, kao što jednako vrednujemo godinu radnog staža onome ko je u prosveti ili je bio u prosveti, onome ko je u zdravstvu ili je bio u zdravstvu, državnoj upravi, vojsci, policiji, privatniku, bilo kome.
U tom smislu su naši modeli potpuno usklađeni sa osnovnim modelima koji postoje ovde, značajno poboljšavaju i racionalizuju državnu imovinu, i ono što je od ključne važnosti - rok. Ta 2010, 2011, 2012. godina, znate li šta to znači? To znači da oni koji su u najvećoj meri stvarali tu imovinu, sadašnji penzioneri, nažalost, neće biti među živima. Prosečan vek muškaraca je 68,5 godina. Pomerite ih sa 2006. pet godina unapred i videćete da oni koji su puni radni vek ostvarili i otišli u penziju statistički uopšte neće biti živi.
Njihove porodice neće moći da ostvare količinu zahvatanja tih akcija gde su ti ljudi ugradili svoj radni vek, a na njihova mesta će konkurisati njihovi unuci ili deca, koja će imati 18, 19, 20 godina, koja, nažalost, uopšte neće imati godine radnog staža.
Dakle, naš model koji kaže - apsolutno je moguće i izvodljivo da se cela podela akcija završi ove godine, jeste ne samo tačan i ne samo poželjan sa stanovišta upravljanja državnom imovinom, nego veoma pravedan, jer time zadovoljavamo interese, pre svega onih slojeva koji su stvarali to što se deli. Ovo postojeće rešenje, tu se zaista vidi određena doza cinizma, računa s time da ti ljudi neće biti živi. Sačekaćemo da vidimo još rasprave, pa ćemo se vratiti na kapitalizaciju penzionog fonda i tačno model te podele preko privatizacionog registra.

Samo da iskoristimo da bude malo dinamičniji, da pojasnimo dve dileme koje je gospodin Baralić izneo u svom izlaganju. Jedno je pitanje - a šta sa javnim preduzećima čiji su osnivači lokalne samouprave?
Mi smo potpuno ubeđeni, pošto je i u tim slučajevima reč o državnoj imovini, razlikujte osnivača koji može biti Republika, grad ili opština, od vlasnika. Vlasnik je i u tim svim slučajevima država. Prema tome, mi apsolutno nemamo nikakve dileme da isti koncept treba primeniti i na sva javna preduzeća na lokalu, s tim što zbog veličine i obima tih preduzeća nema potrebe za svako, kao što je NIS ili EPS ili PTT, koji u sebi sadrži Telekom.
Moguće je jedno takvo preduzeće napraviti i za lokal. Moram da vam kažem da taj koncept rešavanja na lokalu zapravo bi omogućio vrlo brzo i jednostavno rešenje čitavog niza drugih problema kao što je denacionalizacija. Napravite vi akcionarsko društvo koje upravlja Direkcijom za imovinu grada Beograda. Ranijim vlasnicima priznajte određena prava u akcijama upravljanja u tom preduzeću, pa oni neka gazduju time i neka rentiraju. Videćete da će biti odmah mnogo zadovoljniji nego da se decenijama muče da neki plac njihov bude ovde ili onde.
Dakle, ovo naše rešenje ne samo da je moguće i za lokalne samouprave, nego bi ono, kada bi bilo primenjeno, izuzetno brzo i pravedno i ekonomski dobro rešilo čitav niz drugih problema.
Drugo pitanje koje je gospodin Baralić pokrenuo je apsolutno relevantno. Naime, mi imamo situaciju da čitav niz naših javnih preduzeća knjiži kao svoju imovinu, pa onda državnu, nešto što je izgrađeno privatnim parama, privatnim sredstvima.
Naime, moram da kažem da smo mi u analizi došli do zaključka da nijedan revizorski nalaz nijednog našeg preduzeća nije dobar. To je vrlo zanimljivo kada gledate prve informacije jedne od najrenomiranijih svetskih kuća "Meril linč", koji je konsultant za naftnu industriju i rafinerije. Oni takođe kažu, predstoji nam mukotrpan rad na izradi procene vrednosti, jer ništa od ovoga što je prethodno urađeno nije upotrebljivo. Naši zakonski predlozi sadrže u sebi metodologiju revizorskog nalaza i utvrđivanja šta je to državna imovina tog akcionarskog društva.
Ti revizorski nalazi koje mi predlažemo ovim zakonskim predlozima biće prvi put činjenična osnova da se tačno utvrdi šta je to što je izgrađeno sredstvima građana. Imate, recimo, gospodin Baralić je mislio čitave niskonaponske mreže su izgrađene sredstvima građana pa onda uključene u EPS itd, gasne, priključci itd. Prvi put će ovim revizorskim nalazima, koji su predviđeni ovim zakonskim predlozima o kojima danas raspravljamo, biti moguće povući razgraničenje u obimu finansijskom, a odatle onda sledi mogućnost i nadoknade u nekakvom akcijskom ili finansijskom smislu tih ljudi.
Dakle, apsolutno smo bili svesni tog problema i ugradili smo, u meri u kojoj je moguće, jednim aktom početi rešavanje tog problema već u ovom zakonskom rešenju. Hvala vam.

Hvala, mala digresija. Imam to zadovoljstvo da sada, kada su sagledani svi efekti zakona iz 2001. godine, podsetim da sam bio jedini u DOS-u koji je tada glasao u načelu protiv tog zakona, tako da je meni bilo jasno još 2001. godine u kom pravcu to ide i da to ne može biti dobro rešenje za zemlju u tranziciji kakva je Srbija.
Da se vratimo na nekoliko pitanja i da možda privedemo, što se nas tiče, raspravu kraju. Nama je veoma drago što su izašli oni poslanici koji se slažu sa ovim konceptom i izneli svoje stavove, uz određena osporavanja u delovima, i iznosili svoja mišljenja, ali mi je veoma neprijatno što ovde nije izašao niko ko se ne slaže sa ovim konceptom da čujemo zašto.
To bi bila prava parlamentarna rasprava, da svi oni koji će sutra eventualno biti protiv ovog zakona, a neki od njih su već glasali već na Odboru za privatizaciju protiv jednog od četiri zakonska predloga u načelu, izađu za skupštinsku govornicu i objasne nam koji su njihovi motivi i razlozi. Moram da kažem da njihove motive i razloge nismo čuli ni na tom skupštinskom Odboru za privatizaciju, jer ni tada nisu raspravljali.
Dakle, važno bi bilo za građane Srbije da su čuli i neku drugu stranu, ali onda ne mogu a ne da nastavim sa još dva ili tri pitanja koja su važna da bi se razumeo čitav ovaj koncept. Uz izvinjenje što izlazim treći put, ali prosto četiri zakonska predloga su u objedinjenoj raspravi i onda nije moguće sve složene elemente tih predloga izneti odjednom, a da neko ko to sluša, shvati o čemu govorimo.
Najčešće u javnosti ćete čuti osporavanja da je ovo populizam, da je ovo podilaženje volji građana, čućete čitav niz negativnih vrednosnih sudova o nama koji smo radili i o predstavnicima sindikata koji su izneli ovu narodnu inicijativu.
Nećete čuti argumente i uvek vas upozoravam, kada god neko počinje razgovor time što kaže, on je rđav i zao, ne znam kakav, obratite pažnju da li iza tih vrednosnih sudova sledi bilo kakav argument razborit, racionalan, koji bi mogao da opravda takve kvalifikacije.
Kada na taj način čitate ono što se piše, a počinje se sa tezom - to je populizam i ono što se govori, a pogotovo sa tezom - to je podilaženje građanima, onda ćete videti da apsolutno nikakvih argumenata iza takvih tvrdnji nema.
Mi smo vodili opsežnu javnu raspravu od 15. juna 2005. godine, kada smo i pismeno dostavili nacrt ovih zakona Ministarstvu finansija. Neprekidno vodimo javnu raspravu, imali smo 54 tribine po Srbiji. Nijedan ekonomski argument zašto ovo ne bi bilo dobro ni za državu ni za građane nikada niko nije izneo.
Vlada je u svom mišljenju iznela pravne argumente i oni se svode na to da naši zakoni ne bi bili u saglasnosti sa pravnim sistemom, a ako čitate te dve ili tri strane obrazloženja, to je njihova osnovna teza. Na svu sreću, Zakonodavni odbor je zasedao i razmatrao upravo ta pitanja i, naravno, doneo odluku da je to sve u redu, da su naši zakonski predlozi usklađeni sa Ustavom i pravnim sistemom i da njihovim usvajanjem nikakvih problema u pravnom sistemu ne bi bilo.
Dakle, imamo situaciju gde ne postoje primedbe ekonomske sadržine i imamo Zakonodavni odbor Skupštine Srbije, i naše je uverenje da je sve to pravno čisto i usklađeno.
Sada se postavlja pitanje, zbog čega onda nema otvorene rasprave, zašto oni koji su protiv ne mogu da izađu, po mom dubokom uverenju, za ovu govornicu i da kažu, mi smo protiv zbog toga i toga. Zato što je osnovni interes danas biti protiv ovih zakonskih predloga u tome da se nastavi sa partijskim arčenjem državne imovine koju koriste javna preduzeća.
Oni bi zapravo morali da izađu za govornicu da kažu - mi ćemo biti protiv zato što hoćemo da nastavimo da arčimo državnu imovinu. Svaki pokušaj drugačije argumentacije bi zapravo pred ogromnim auditorijumom građana ovde bio otkriven kao prazna priča i onda bi se videlo da smo mi apsolutno utemeljeni samo i isključivo na argumentaciji. Ni na kakvom populizmu.
To što je iznađeno rešenje za četiri miliona građana, to nije populizam sam po sebi, to bi bio populizam kada bi se time štetilo nekom drugom veoma ozbiljnom i važnom nacionalnom interesu, što u ovom slučaju nema govora da se o tome radi. To je razlog zašto nema rasprave.
Nadam se da će broj onih koji će, pritiskajući dugme u danu za glasanje, staviti svoje ime i prezime ispod želje da se nastavi sa partijskim trošenjem državne imovine biti veoma mali. Nadam se da će narodni poslanici u danu za glasanje opravdati poverenje koje su na izborima dobili i reći: ne, mi hoćemo da se imovina koristi racionalno i mnogo bolje nego što je to po sadašnjem sistemu, i hoćemo da rešimo problem za četiri miliona građana Srbije jer je to zajednički interes.
Dve stvari su ostale za sada nedovoljno razjašnjene u našem konceptu i iskoristiću priliku da ih sada dodatno objasnim. Jedno je kapitalizacija penzionog fonda, koja je predviđena našim zakonskim rešenjem. I drugo je, još jednom o tom privatizacionom registru, da bi građani to lakše pratili, reč je o mehanizmu kako se akcije slivaju na jedno mesto, pa posle dele svima ovima koji su u zdravstvu, prosveti, državnoj upravi i ostalo, pošto mi predviđamo četvrtim zakonskim predlogom, samo taj deo menjamo.
Dakle, vrednost akcija koja se u pravoj podeli deli državi i građanima, zapravo je, po našem dubokom ubeđenju, daleko manja od stvarne imovine kojom upravljaju danas javna preduzeća. Pošto mi predviđamo zakonom ozbiljnu reviziju, ta će revizija pokazati da je imovina daleko veća i to onda zahteva dodatno emitovanje akcija. U čiju korist? U korist penzionog fonda. Zašto? Zato što je država dužnik penzionom fondu.
To što je penzioni fond, ali pazite, ne penzioni fond privatnika, koji su mnogo bolje vodili računa šta se događa sa njihovom imovinom, pa danas posluju sa imovinom i normalno isplaćuju penzije, nego sa penzionim fondom o kome je vodila računa država, koja ne vodi računa o imovini inače, pa onda ni o njihovoj, ona ga je ispraznila.
Moram da kažem da su generacije koje upravo sada idu u penziju rođene posle Drugog svetskog rata daleko najbrojnije u Srbiji i one su imale veoma visoku stopu zaposlenosti. Imale su ogroman broj godina radnog staža, dakle, veoma veliku količinu doprinosa su uplaćivali. Za njihovog radnog veka tim parama su se isplaćivale one generacije koje su rođene pre Drugog svetskog rata, koje su bile mnogo manje brojne, i sada imate veliku količinu ljudi koji su u visokom stepenu zaposleni i koji uplaćuju doprinose.
Plaća se manjem broju ljudi penzija, mora da bude višak. Oni kažu - penzioni fond ne da nema višak, nego ima ogroman manjak. Ako ima manjak, to znači da je država dužnik. Ako je država dužnik, onda mora da vrati to što duguje. Razumem da Srbija danas nema novca, ali ima imovinu.
Mi predviđamo da se imovinom, akcijama preduzeća koja upravljaju imovinom javnih preduzeća, nadoknadi to penzionim fondovima. Šta ćemo dobiti? Dobićemo penzioni fond kao jednog od najvećih akcionara u Srbiji. Kako to izgleda u razvijenim zemljama? Isto. I kod njih su penzioni fondovi najveći akcionari u njihovim sistemima.
Šta ćemo dobiti? Dobićemo dodatno racionalno upravljanje državnom imovinom. Zašto? Zato što penzioni fond ne može da se igra populizma kada upravlja imovinom, mora da vodi računa da se ta imovina održava i uvećava, jer će samo na taj način ostvarivati prihod, iz kog prihoda će moći da plati penzionerima njihove penzije.
Šta to znači za sve nas koji nismo blizu penzije? To znači da će poresko opterećenje odmah pasti.
Danas mi plaćamo doprinose, a pored toga država kroz poreski sistem od svih nas zahvata dodatna sredstva i dodatno ga prebacuje iz budžeta penzionom fondu. Kada kapitalizujemo penzioni fond, kada mu damo da upravlja velikom količinom akcija imovine javnih preduzeća, on stiče prihod od takvog upravljanja. U velikoj meri nema potrebe da ga više finansiraš iz budžeta.
Čitava ta priča tzv. reformi penzionih fondova, koja se uvek svodi samo na jedno - kako ćeš penzionerima platiti manje, priča se uvije u sto oblandi, a kad odmotate tih sto oblandi, uvek je isto - kako da penzionerima platimo manje, jeste nepotrebna.
Moguće je ekonomski racionalno rešenje, u kome ćete kapitalizovati penzioni fond, omogućiti mu da ostvaruje normalne svoje prihode i u značajnoj meri rasteretiti danas zaposlene, da ne moraju, pored doprinosa, da plaćaju i kroz porez nadoknadu za penzioni fond.
Na drugoj strani ostvarićete mogućnost da se mnogo bolje upravlja državnom imovinom, jer dobijate jednog velikog akcionara koji razmišlja kao da je pojedinačni gazda - kako da imovina gde sam akcionar bude što veća.
Privatizacioni registar. Šta smo mi to predložili ovim izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji? Osnovna naša ideja je, pošto je Vlada Republike Srbije i po postojećem propisu u obavezi da donese propis kako ti deliš akcije svima onima koji neće ostvariti na drugi način, pa ona to nije uradila, onda naš predlog izmena i dopuna zakona izbegava svaku birokratsku opstrukciju i određuje Vladi rok od 60 dana, u kom roku mora da reši to pitanje.
Čućete kako je to nešto nemoguće. Šta je nemoguće? Postoje različita rešenja i sva su moguća. Dakle, oni kažu da ne može pre kraja privatizacije. Šta ćete uraditi na kraju privatizacije? Evo, završila se privatizacija i imate nekakav fond koji je, ne 2006. godine, kako mi predlažemo, nego 2012, napunjen nekakvim akcijama. Kako vi to delite sada milionima građana?
Ne može da se podeli, po postojećim propisima, bez dodatnog propisa koji je u nadležnosti Vlade. Dakle, i tada će Vlada morati da donese propis kojim će: ili napraviti investicioni fond od registra; šta to znači – to znači da će emitovati akcije preduzeća milionima građana, a to preduzeće će upravljati tim različitim akcijama (duvanska industrija, cementare, javna preduzeća itd.) i prihodovati; ili će podeliti vaučere, pa će napraviti aukciju za prodaju po 15% akcija ovog i ovog preduzeća, pa će građani vaučerima da uđu unutra.
Mi sada kažemo vrlo jednostavnu stvar: uradi to odmah. Na drugoj strani kažemo: primenite sistem na sva javna preduzeća. Nema taj privatizacioni registar šta da očekuje, osim onog što se tiče javnih preduzeća. Nemate čime da ga napunite.
Manji je problem, čak i ovaj dramatični problem što je to 2010, 2012. ili neka kasnija godina.
Ključni problem je što je on prazan. Mora nečim da se napuni. Čime ćete da ga napunite osim imovinom javnih preduzeća? Ničim.
Evo vam primer "Mobi 63". Ozbiljna imovina. U tom preduzeću država je vlasnik 70%. Da li od tog preduzeća 30%, po postojećim propisima, pripada građanima? Da.
Da li država prodaje 70% od 70%, dakle 49% tog preduzeća? Ne, raspisala je oglas da prodaje svih 70%. Šta će dobiti prosvetni radnici, vojska, policija, zdravstvo, pošto to preduzeće nema zaposlene, šta će dobiti u privatizacionom registru? Ništa.
Prema tome, koja još imamo preduzeća koja bi bila značajna: "Petrohemija", tamo je država stekla značajan deo vlasništva konverzijom duga i to ne može da bude podeljeno; PKB i nema četvrtog preduzeća. Sve drugo su javna preduzeća.
Mi vam kažemo jednu jednostavnu stvar: primeni model na sva javna preduzeća, reši pitanje podela akcija odmah, osposobi privatizacioni registar da bude pun i onda obavežemo Vladu da u roku od 60 dana donese propis kojim reguliše kako će to podeliti.
Ako oni ne znaju, znamo mi, mogu slobodno da nas angažuju, rešićemo im to za 15 dana. Uopšte nije problem to rešiti.
Odgovor Vlade je: nemoguće je. Čekajte, nije to poplava, nije to klizište, nije to zemljotres. Doneo si propis u kome si stavio četiri miliona građana u nemoguću situaciju.
Kad neko kaže da to sve može da se reši na drugi način, ti kaže da ne može. Zašto ne može? Zato što sam ja rešio drugačije. Sada se vrtimo u krug.
Dakle, apsolutno je moguće jednostavno i brzo rešenje. Samo šta bi se dogodilo? Postojala bi kontrola šta se događa sa ogromnom imovinom koja je već tamo i koja će se u mnogo većoj meri sliti u taj privatizacioni registar.
Na kraju, kad pojednostavimo sve i kad kažemo da je ključna razlika za građane - ako bi se postojeći sistem nastavio do kraja i ako bi bio usvojen naš, po postojećem sistemu, kad neko ostvari akcije za 20 godina radnog staža i izađe sutra na berzu da proda svoje akcije, neće dobiti više od hiljadu-hiljadu i po evra.
U našem sistemu, kad neko ko ostvari 20 godina radnog staža i izađe sutra na berzu da proda svoje akcije, dobiće šest do sedam hiljada.
O tome mi govorimo danas. Govorimo o ogromnoj razlici u novcu koji građani mogu da ostvare, broj jedan, a broj dva, govorimo o tome da to mogu da ostvare ove godine, a ne neke 2010. ili neke dalje godine.

Što se samog zločina tiče, uhapšeni su izvršioci i to će biti sada procesuirano. Za vreme vaše vlasti se ništa o tome nije znalo i nikada ne bi bili uhapšeni i procesuirani.
Što se tiče replike na jučerašnje izlaganje, imamo tri stvari. Jedna je bila vezana za "Lafarž" i Beočinsku cementaru, a jedna za "Sartid" i US Stil. Moja teza je bila da je u direktnoj pogodbi sa "Lafaržom" bila postignuta veća cena, značajno veća cena nego posle tendera. Proverio sam podatke, tadašnji premijer gospodin Đinđić je u maju, vrativši se iz Pariza, sa direktnih pregovora sa "Lafaržom", rekao da je "Lafarž" ponudio 133 miliona maraka. U tenderu je dobijenu 114,5. To su već bili evri, ali kad preračunate taj kurs, razlika je 18,5 miliona maraka, to je više bilo dobijeno u direktnoj pogodbi nego posle tendera, što potpuno potvrđuje moju tezu da je čitava tenderska procedura bila smišljena u tome da obori konkurenciju i stvori mogućnost da se sve to dogodi.
Gospodin Vlahović je rekao "da li neko ima bankarsku garanciju, a ne to na majke mi". Gospodin Vlahović, koji danas nije tu, mora da se opredeli. Jedanput kaže "strateški partner velike multinacionalne kompanije". Nema spora da je "Lafarž" velika multinacionalna kompanija. Drugi put kaže "na majke mi". Izvinite, kad premijer jedne zemlje ode i razgovara sa "Lafaržom" i kaže da su oni ponudili 133 miliona, onda je to ozbiljnije nego da gospodin Vlahović stavi koliko god hoće svojih potpisa na neki papir. Dakle, uopšte nema spora da je to bilo u tom trenutku tako. On je sad obrnuo teze. On je nas ubeđivao da je to potpisano i gotovo.
Naravno da niko nema bankarsku garanciju, jer nikad to i nije bilo potpisano, jer je bilo vrlo ozbiljno.
Druga teza je bila vezana za "US Stil" i "Sartid". Imali smo tu jednu konfuziju između gospodina premijera i gospodina Vlahovića. Premijer je rekao da ovaj prvi ugovor na godinu dana, oko godinu dana pre prodaje, menadžment kontrakt, kojim je "US Stil" bio favorizovan, nikada nije postojao. Onda je gospodin Vlahović izašao i rekao da je postojao. Naravno da je postojao i naravno da je taj ugovor isključivao mogućnost konkurencije. Gospodin Vlahović nama kaže: "konzorcijum banaka je prestao da finansira", kao da je to elementarna nepogoda. To ima svoje razloge. On je bio u poziciji da je dužan da obezbedi kontinuirano finansiranje i da rešava probleme u hodu. Onda kaže: "nismo imali kud, nego smo morali "US Stil".
Stvar je jednostavna. Postoji veći i ozbiljniji koncern od "US Stil", koji je takođe bio zainteresovan za kupovinu "Sartida". Odigrano je namerno na "US Stil". Taj menadžment kontrakt, koji je potpuno sa nemogućim klauzulama, trebalo je da ide tada, godinu dana ranije na tender. On kaže: "nije bilo drugoga". Otkud znaš da nije bilo drugoga? Raspiši tender za menadžment kontrakt i onda ćeš videti da će ti se javiti mnogo ozbiljniji partneri i da će se to sve potpuno rešiti. Dakle, cela priča je bila napakovana da se proda mnogo jeftinije, a trebalo je prodati "Sartid" i to nije bilo ništa sporno.
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje vremena.)
Još samo jedna rečenica. Gospodin Živković je rekao nešto oko kadrova vezanih za BIA-u. Sporno je u tome što vi birate. Napravili ste jedan lapsus - nije šef BIA-e, nego beogradske BIA-e. Birate ljude iz prvih pet Jovice Stanišića, u roku od sedam godina. Naravno da će vam se onda stvari izmaći kontroli.
Druga stvar je u tome što onaj bolji kadar, naravno da treba birati iz tih službi, ne može sa grane da padne, onaj bolji kadra odatle neće ozbiljno da sarađuje sa vama, i sa ovom i sa prethodnom vladom, zato što vam ne veruju. To je suština. Hvala.