Zahvaljujem.

Imam dva pitanja za Vladu Republike Srbije.

Nevreme i grad su 24. jula uništili voćnjake u Bujanovcu, pogotovo u selu Lopardince. Procenjena je šteta na 90%. Naravno, stradala su i sela u kojima žive Albanci, ali Bujanovac nema mogućnosti da nadoknadi tu štetu i pitanje za Vladu je kada mogu ljudi kojima je uništeno ono od čega zapravo žive da očekuju nadoknadu te štete? Ponavljam, ona je u Lopardincima procenjena na 90%.

Zašto ističem Bujanovac, iako su tradala i neka sela koja pripadaju Vranju, ali to je ipak mnogo veći grad i opština, zbog toga što u Bujanovcu nije otvorena ni jedna fabrika i kada ljudi imaju takvu nesreću da im stradaju zasadi koji im čine gro njihovog prihoda, onda je brzina rešavanja tih problema od veoma velike važnosti, jer ćemo se posle susresti sa time da nemaju perspektivu i da mladi ljudi napuštaju te delove, a znamo da je reč o osetljivim opštinama u kojima su Srbi u manjini i veoma je važno da imaju stabilnost i ekonomsku sigurnost, radi opstanka i nastavka života u tim predelima.

Drugo pitanje je vezano za utvrđivanje politike u oblasti međunarodnih odnosa, pošto je Vlada po Ustavu zadužena za utvrđivanje politike, pa i u međunarodnim odnosima. U pogledu odnosa Srbije prema BRIKS-u, potrebno je da Vlada, po mom mišljenju, izađe sa politikom Srbije prema BRIKS-u kojom bi bilo utvrđeno da je od državnog interesa da svi predstavnici Srbije obavezno prisustvuju svim samitima i svim drugim telima i radnim grupama BRIKS-a, radi ostvarenja i zaštite naših i državnih i ekonomskih interesa i da onda ne moramo da očekujemo odgovor predsednika Republike da li će ili neće prisustvovati samitu BRIKS-a koji je ovog meseca, od 22. do 24. oktobra u Rusiji. To mora da postane izuzetno važan prioritet Srbije u svetu u kome očigledno vidimo da Amerika i sve države koje prate njenu politiku idu ka tome da izazivaju nove sukobe i nove tenzije, a taj slobodarski svet koji poštuje međunarodno pravo i koji zapravo preuzima ono što su stavovi Srbije kao naslednice Jugoslavije iz Pokreta nesvrstanosti miroljubivu koegzistenciju postaju snažan oslonac svim državama koje žele da se suprotstave toj američkoj hegemoniji.

Dakle, ono što Srbiji kao državi nedostaje, to je javna politika Vlade Srbije u pogledu BRIKS-a a moj stav i stav moje poslaničke grupe MI - Glas iz naroda, je da bi ona morala da predvidi obavezno prisustvo svih predstavnika Republike Srbije na svim skupovima BRIKS-a. Hvala.

Hvala.

Da razjasnimo ta ideja faktičkog fiksnog kursa, on se drugačije naziva u dokumentima, zasniva se na sledećem, i na to je ranije u raspravi ministar Mali skrenuo pažnju da treba voditi računa i o inflaciji u Evrozoni, apsolutno. Dakle, razlika između inflacije u Srbiji i Evrozoni, a u Srbiji je prosečno duplo veća inflacija nego u Evrozoni kada gledamo u dužem vremenskom periodu, skoro duplo veća. Za tu razliku dinar treba da oslabi u odnosu na evro u toku godine da bi vrednost robe iz uvoza i one proizvedene u Srbiji ostao na istom nivou, da bi konkurentan odnos roba bio isti.

Kada gledamo kumulirano na 10 godina, onda su ti procenti sada u toj razlici veoma visoki. U ovom trenutku to ne predstavlja problem jer je moguće održavati fiksni kurs zbog toga što su, ono što naši sugrađani dobijaju i šalju iz inostranstva, stabilno preko tri milijarde evra godišnje i zbog toga što su strane direktne investicije stabilno preko tri milijarde evra godišnje. Dakle, u zbiru je to neki put sedam, neki put kao ove godine osam milijardi, a deficit je pet milijardi. Dakle, možete neko vreme to da radite, ali to što vam kurs ostaje fiksni, korak po korak vam čini domaću proizvodnju sve manje i manje konkurentnom. Da li bi izlazak i u jednom trenutku, naravno, može se dogoditi da nemate nivo stranih direktnih investicija i da nemate…

Zahvaljujem.

Poštovane dame i gospodo, poslanička grupa Mi glas iz naroda neće podržati rebalans budžeta, a podržaće zakon koji menja i dopunjuje podršku porodicama sa decom i počećemo od tog zakona. To je dobar zakon i dobro obrazložen. Jedino što je ostalo nedorečeno to je neprepoznavanje potrebnih sredstava u ovoj godini u rebalansu budžeta, na šta je ukazao i Fiskalni savet.

Dakle, prosto rečeno, od 1. novembra, kako je predloženo, bi trebao da stupi na snagu, a u rebalansu budžeta se ta sredstva ne vide. Ali, dobro, moguće je da će se ljudi prijavljivati pa će se to rešavati negde od 1. januara 2025. godine.

Dakle, taj zakon podržavamo. On je takođe uvažio i neke izmene koje postoje kod samog Katastra, gde se više te potvrde o katastarskom prihodu ne vode pa se ne mogu ni izdavati potvrde. Uvažio je i odluku Ustavnog suda oko usaglašavanja osnovice. To je sve dobro što je urađeno i u kom pravcu to ide.

Rebalans budžeta i tu ćemo sada imati dve grupe pitanja. Jedno su te makroekonomske osnove na kojima on počiva. To je naravno vrlo komplikovana tema i zaslužuje višekratnu dugačku raspravu. Ali, počećemo odmah od sredine, od najvažnije stvari, to su izdvojene investicije 111 milijardi dinara za kapitalne investicije. To je u najvećem delu primer neodgovornog investiranja. Dakle, 48 zarez nešto milijardi dinara ide kao prva tranša za kupovinu aviona „Rafal „ i tridesetak milijardi ide za nacionalni stadion. Dakle, najveći deo povećanja za kapitalne investicije je bacanje para kroz prozor.

„Rafali“ koji se kupuju nikada neće moći da imaju borbeno dejstvo protiv snaga NATO pakta jer nam niko neće isporučiti avion iz NATO pakta koji neće imati u sebi ugrađenu blokadu takvog korišćenja, da ne govorim o ovim sadašnjim situacijama gde vidimo šta se stavlja u pejdžere, pa to eksplodira, a zamislite šta se može staviti u „Rafale“ i da ne govorimo o istorijskom iskustvu drugih zemalja koje nisu dobile rezervne delove za svoje avijacije kada im je bilo potrebno da se suprotstave NATO paktu.

Mi nemamo drugog neprijatelja i nemamo drugoga ko nas ugrožava i radi aktivno na ugrožavanja našeg suvereniteta i teritorijalnog integriteta, osim snaga NATO pakta. Prema tome, 48 milijardi dinara samo u ovoj tranši, nešto više od toga. Ničemu ne služe. Ti moderni savremeni avioni služe da bi neprijatelj bio odvraćen, da bi Srbija bila toliko jaka i sposobna da nanese kontra udar agresoru da on odustaje od ideje u svojim proračunima isplativosti napada na Srbiju.

Pošto oni pouzdano znaju da „Rafali“ nikada ne mogu da polete protiv snaga NATO pakta. Zato i hvale takav naš potez. Amerika vrlo pozdravlja našu investiciju ni u šta. To ne samo da je investicija ni u šta, nego direktno kupujemo od države koja je priznala nezavisnost tzv. Kosova, a u prilici smo i trebalo je da poboljšamo našu avijaciju, da kupimo avione duplo jeftinije, bilo ruski, bilo kineski, bolje ruski, pa to nismo uradili.

Dakle, jedna je stvar kada građani slušaju, nabavljaju se „Rafali“, oni imaju takva i takva svojstva, to je odličan avion sam po sebi, skup, ali odličan. Druga je stvar kada se sada suoči sa time da je 48 milijardi dinara utrošeno za nešto što ne služi apsolutno nikakvom poboljšanju odbrane i bezbednosti Srbije. Šta više školovaćemo naše pilote da lete na avionima koji ne mogu da polete u slučaju potrebe protiv neprijatelja, a onda ne možete da ih prebacite na drugu vrstu aviona jer je preobuka veoma dugačka i komplikovana. Traje najmanje godinu i po do dve godine dana.

Drugi primer je nacionalni stadion. Nacionalni stadion kao izbor nekakvog prioriteta je potpuno promašena stvar. Tačno je, u trenutku kada investirate, kada kupujete to vam stvarno podiže BDP, ali sutra to ne koristi Srbiji nizašta, ne donosi nikakav prihod, odnosno moraće da bude dotiran da bi uopšte mogao da funkcioniše, a sve se to radi iz kredita koji će morati da se otplaćuju.

Dakle, lavovski deo opredeljivanja sredstava za kapitalne investicije u rebalansu budžeta je bukvalno bacanje para kroz prozor, a u slučaju kupovine „Rafala“ još i gore od toga, kako sam objasnio.

Kada gledamo makroekonomski pokazatelj gde će naša ukupna kapitalna izdvajanja ove godine biti skoro 8% u odnosu na BDP, 7,9 skoro 8%. Taj pokazatelj sam po sebi je dobar, veličina je odlična i veličina je čak skoro duplo veća, malo manje nego duplo veća nego što je to u uporedivi državama, ali je efikasnost tih ulaganja izuzetno mala.

Mi smo stigli, kao što je predsednik Odbora za poljoprivredu, već rekao do iznosa od milijardu evra za poljoprivredu i vidimo da su rezultati nezadovoljavajući. Nastranu što se i tu uključuje inflatorni element, ali zaista se realno povećalo izdvajanje iz budžeta za poljoprivredu. Da li su nam izdvajanja dobra? Nisu.

Mi predviđamo određene mere poboljšavanja plata za prosvetne radnike. Ali kakvo nam je stanje u prosveti? Mi predviđamo ovde sada, između ostalog za zdravstvo, za naročito povećano angažovanje zdravstvenih radnika. Potreba da imaš naročito povećano angažovanje zdravstvenih radnika je dokaz da ti sistem nije dobro utemeljen, čim mora neko nešto vanredno da radi. To znači da sistem sam od sebe ne radi kako treba. Svaki građanin zna da iako je zdravstveno osiguran, još 50% toga mora da plati iz svog džepa za zdravstvenu zaštitu.

Srbija je u tom odnosu ukupnih potreba građana i plaćanja za zdravstvene usluge između onoga što je kroz osiguranje i onoga što je iz privatnog iz svojih dodatnih sredstava i plaćanja među najgorim odnosima u Evropi. Sve ono što se izdvaja, a izdvaja se značajno zahteva još enormno izdvajanje građana iz svog džepa, da bi stvarno imali zdravstvenu zaštitu.

U tom investicionom delu vezano za zdravstvo, takođe imamo ogromno količinu ugrađenih neracionalnosti i gromno arčenje para, nepotrebno, potpuno nepotrebno. Vi imate, recimo to nije vezano za rebalans budžeta, ali primer koji se često spominje, novi klinički urgentni centar u Beogradu na kome je napisano „živela Srbija“, koji je za opremu platu najmanje 60 miliona evra više nego što je trebalo da plati. Onda se pretplati i gore se napiše „živela Srbije“. uzgred rečeno, taj urgentni centar nema heliodrom. Ako se već pravi nova zgrada za urgenti centar, onda bi bilo dosta dobro u projektu imati heliodrom za brze intervencije koji je izostao, ali ova stvar je još gora.

Sada nešto oko ovih makroekonomskih pokazatelja. Samo nekih, jer je zaista tema preobimna. Stalno isticanje o povećanju plata i penzija, minimalne zarade u evrima je suštinski obmana građana. Zašto? Zato što to povećanje sa fiksnim kursom od 117 dinara za evro, nije fiksni, ali suštinski fiksni, u sebi uključuje inflaciju pa kada se plate koriguju za nivo inflacije, onda ispada u evrima da je čovek dobio, onaj ko dobija platu, zaradu, dobio mnogo više, ali je njegova kupovna moć ista. Realno, kada treba da ode u prodavnicu, kada govorimo o onima koji primaju medijalnu zaradu, dakle 50% naših sugrađana, to je na nivou u evrima, kada iskazujemo 634 evra, oni su zbog strukture svoje potrošnje siromašniji realno danas, nego pre pet godina, zato što kada imate relativno mala primanja, onda lavovski deo svojih primanja trošite za nužne potrebe, pre svega za hranu, za komunalije, za struju itd. Ti proizvodi i te usluge su porasle značajno više nego što je inflacija i kada se koriguju primanja za nivo inflacije ili nešto malo preko inflacije, to je u strukturi onoga što polovina naših sugrađana troši. U stvari, manja je njihova kupovna moć iako u evrima to izgleda sve bolje i bolje. Dakle, kada bismo hteli da stvari odguramo do kraja, država bi mogla da isforsira inflaciju od 100% sa zadržavanjem kursa od 117 u jednoj godini i mi bismo već dogodine imali 1.600 evra prosečnu platu. Ne bismo morali da čekamo da stignemo do 1.400.

Da bi građani mogli to da prate, otprilike realno kada se uzme povećanje, to je otprilike između 25 i 30% onoga što se prikazuje u evrima, za deset godina. Prema tome, ti rezultati su vrlo skromni. Prosečni rezultati rasta BDP za privredu koja startuje od niske osnove kao što je Srbija su veoma skromni. Tačno je kada se porede u poslednjih pet godina, to su tačni podaci koje je izneo ministar finansija, to u poređenju sa drugima u Evropi izgleda dobro, ali čitav evropski kontinent privredno koji uglavnom svi slušaju MMF je najgori na svetu po rastu privrede u poslednjih pet godina. Tačno, mi smo u jednom okruženju koje je nepovoljno, ali porediti se sa onima koji su po stopama najgori, ne znači ništa, a kada bismo se poredili sa zemljama koje su startovale kao i mi, onda bismo videli da su oni vodili potpuno drugačiju makroekonomsku politiku i da im je ta druga ekonomska politika omogućila dvedesetogodišnji rast od 7% svake godine i više.

Rast koji se predviđa, 3,7 - 3,8, to je za privredu kao što je naša anemičan rast, uz vrlo visok stepen kreditnih obaveza koje imamo, sa sve većim izdvajanjima za kamate koje imamo, koje se u ovom trenutku ne vide i ne predstavljaju opasnost po likvidnost budžeta, zato što je veliki deo tih obaveza koje dospevaju odložen, ali će doći na naplatu.

Kada imate investicije, kapitalne investicije koje vam neće dovesti do boljitka privrede u narednim godinama, ne kažem da su sve investicije takve, ima ovde i dobrih investicija, ali jedan značajan deo, pogotovo u rebalansu, ide na potpuno pogrešne stvari, a sutra ćete morati da vraćate i glavnicu koja je trenutno odložena, čije je vraćanje odloženo ugovorima, onda ćete ući u makazice koje će dovesti do vrlo teškog položaja ukupnu privrednu situaciju Srbije.

Šta u toj makroekonomskoj politici sa fiksnim kursom nije dobro? Pa, ne može poljoprivreda da bude konkurentna. I da bolje upotrebljavamo sredstva u budžetu, i da pametnije to radimo, jednostavno, zbog inflacije sa fiksnim kursom u stranoj valuti sve postaje toliko skupo da se proizvodi u Srbiji da ne može da izdrži konkurenciju iz inostranstva, ne samo zbog većih subvencija koje oni imaju, što je tradicionalno, nego prosto je neodrživo. I cela domaća privreda nužno ide ka zatvaranju, osim onog dela privrede koji posluje sa državom direktno, tu su cene dovoljno velike pa onda to može da se uklopi. Sve drugo vam je posledica nužno da ste u jednom neokolonijalnom položaju oslonjeni samo na strane investitore, koji mogu da izvoze zato što oni uzimaju mnogo povoljnije kredite direktno od svojih banaka iz država odakle dolaze, zato što su dobili od nas uređeno zemljište besplatno, pa ne moraju da imaju te investicije, zato što su oslobođeni poreza na dobit kada zaposle 100 ljudi ili imaju investiciju više od milijardu dinara na 10 godina, zato što imaju subvencije za svakog zaposlenog. Zbog toga nam izvoz raste.

U jednom trenutku, kada budemo oslonjeni samo na njih, će oni, da bi ostali, zahtevati sve više i više, sve veće i veće pogodnosti. To što najveći broj stranih investicija u regionu ide ka nama, rezultat je toga što mi, to se zove "trka ka dnu", trka država koja će investitorima najviše pogodovati, vremenom potpuno stavlja državu koja se tako ponaša u jedan neodrživi razvoj i onda tek dolaze na naplatu sve godine pogrešnog vođenja ekonomske politike. Hvala, drugi deo vremena ćemo zadržati za drugo javljanje.

Neću ponavljati ovo što je prethodnik rekao. Samo da izoštrimo naše odnose u Skupštini Srbije - sarkastično govoriti o izlaganju nekog poslanika je u redu, ali sarkastično govoriti po nacionalnoj osnovi je uvredljivo, nedopustivo i potpuno neprimereno Narodnoj skupštini Republike Srbije. Samo to sam hteo da dodam.

Ne treba da se izjašnjavamo.

Zahvaljujem.

Imam tri pitanja.

Prvo je formalno za Ministarstvo pravde, a suštinski za Vladu, jer je rešenje problema o kome ću govoriti i postaviti pitanje međuresornog karaktera, pa Vlada prvo mora da izađe sa tim odgovorom.

Naime, zvanični državni organ nadležno za to pitanje, Visoki savet sudstva, je u svojoj Strategiji u komunikaciji sa evropskim telima izvestio da je materijalni položaj, ja ću govoriti sada o sudijama ali odnosi se na sve zaposlene u pravosuđu, takav da ugrožava nezavisnost sudstva i bitno ograničava mogućnost kvalitetne kadrovske politike u toj oblasti.

Problem je u tome što u narednih sedam godina preko 50% sadašnjih sudija ide u penziju, a u narednih 10 godina 62%. Mi u ovom trenutku ne možemo sa ovim materijalnim položajem koji imamo, a koje je na samom dnu Evrope, da privučemo najkvalitetnije mlade pravnike da uopšte žele da se prijavljuju da budu sudije i tužioci. To znači da ćemo imati i danas već imamo u sistemu pripravnika i saradnika manje kadrova nego što ćemo imati upražnjenih radnih mesta, a sistematizacija inače nije popunjena 15%.

Dakle, pitanje je kada će Vlada, inače ovaj stav Visokog saveta sudstva je javno komuniciran pre dve godine, izaći sa sveobuhvatnim merama rešavanja pitanja materijalnog statusa sudija i svih drugih zaposlenih u pravosuđu?

Druga dva pitanja su za Ministarstvo spoljnih poslova. Jedno je, pojavila se jedna vrsta nekomunikacije između Kancelarije za dijasporu i Odbora za dijasporu Narodne skupštine Republike Srbije u tom smislu da Kancelarija ne dostavlja podatke o našim udruženjima Srba u dijaspori Odboru za dijasporu i time blokira rad skupštinskog odbora. Pitanje je kada će se, odnosno da li će se u kratkom roku, ova vrsta odsustva komunikacije između izvršnog organa i organa Skupštine Srbije otkloniti?

Treće pitanje je za Ministarstvo spoljnih poslova, najkraće. Da li će i kada Republika Srbija ukinuti sankcije bratskoj Belorusiji, kojima smo se pridružili, a koji nam ne služe na čast? Hvala.

Zahvaljujem se.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj Predlog zakona o dopuni Zakona o biračkom spisku je neustavan. On se sastoji od tri člana, treći član je da stupa na snagu narednog dana od objavljivanja, a prva dva člana svaki ponaosob je neustavan.

Prvi član uvodi jedno novo pravilo za ubuduće, kada se stekne novo prebivalište onda će to lice biti upisano u birački spisak, tek nakon isteka roka od šest meseci, a drugi član ima retroaktivno dejstvo i to je ovih 11 meseci kojim se oduzima već postojeće biračko pravo građana.

U prvom delu ću govoriti zašto je to neustavno, u drugom delu ću analizirati otkuda šest meseci. Ovde nije rečeno od strane predlagača, ali pozivam se na jedno mišljenje Venecijanske komisije, o tome ću nešto reći, i u poslednjem delu ću govoriti o odgovornosti vladajuće grupacije koja je pristala da podrži ovakav zakonski predlog.

Dakle, sve ovo što smo čuli, što navodno treba poboljšati, predlaže se da se ostvari ugrožavanjem ljudskog prava zaštićeno Ustavom koje se zove izborno pravo. Naš Ustav ne poznaje mogućnost ograničenja izvan onih elemenata koje Ustav propisuje, a to je da svako ima jednako pravo ako je punoletan, poslovno sposoban i državljanin Republike Srbije.

Mogućnost zakonskog uređenja, i to je izuzetno važno, to je stav 3. tog člana Ustava dozvoljena je, obratite pažnju isključivo radi zaštite izbornog prava. Zaštite. To znači, i sada govorim ovih šest meseci, da nikakvo otežavanje izbornog prava ne može da se podvede pod zaštitu, te zakonom bilo kakvo otežavanje nije ustavno.

Kad kažemo da će neko glasati tek istekom roka od šest meseci, mi u stvari kažemo da on u tom periodu mora da ide u opštinu odakle je došao da bi glasao i imamo dve kategorije ljudi koji imaju izborno pravo kao svoje individualno ljudsko pravo. One, koji normalnog glasaju tu gde jesu i druge koji moraju da putuju, da imaju finansijski trošak, da bi ostvarili svoje izborno pravo.

Recimo, sada u Beogradu smo povećali broj biračkih mesta. Zašto? Zato što je ugrožavanje izbornog prava i ukoliko veliki broj ljudi glasa na istom biračkom mestu, pa je dužina čekanja u redu nešto što treba popraviti, a ne da teraš ljude da putuju u drugi grad.

Ako bih ja rekao ljudima – hajde, ja vodim na ručak, veliki broj bi pristao, ako bi im rekao – vodim na ručak, ali 200 kilometara od Beograda, 95% ljudi bi reklo – ma, neću Branko da putujem 200 kilometara.

Prema tome, i član 1. koji predviđa za ubuduće šest meseci ugrožava neotuđivo ljudsko pravo koje se zove izborno pravo svakog građanina.

Drugi element zašto je takav pristup neprihvatljiv. Motivacija da li je neko fiktivno ostvario prebivalište znači sledeću stvar. Pretpostavljamo da u određenoj grupi građana postoje neki koji krše pravo i onda kažnjavamo sve građane. Uvođenje kolektivne odgovornosti zbog toga što neko krši zakon je potpuno neprihvatljiv princip.

Treći nivo, zašto je ovo neustavno? Zbog toga što postoji sumnja u konkretnom slučaju da je MUP, odobravala prebivališta nezakonito i sada Narodna Skupština kao kontrolni organ, kao drugi državni organ, zato što izvršni državni organ ne radi dobro, ukida ili otežava ljudsko pravo građanima.

Ne može se rešavati problem rada izvršnog organa, tako što će se građanima otežavati, odnosno ugrožavati ustavom zagarantovano pravo na izbor, kao izborno pravo, to je potpuno neprihvatljivo i sada zamislite član 2. koji kaže ne 6 meseci za unapred, za ubuduće, nego 11 meseci retroaktivno. Pretpostavljamo da postoje neki ljudi koji su lopovi, pa ćemo sada da pohapsimo sve ljude.

Dakle, ta retroaktivnost to objašnjenje koje smo dobili, da se to radi radi povećanja poverenja građana u birački spisak, pa ćete povećanje poverenja građana u birački spisak da radite tako što ukidate ljudima ljudsko pravo na izbor, pravo na glasanje, pravo na izbor, kakve veze to ima jedne sa drugim, nikakve i ne može se ukidanjem ljudskih prava koje inače su zajamčena i postoji odredba u Ustavu da se jednom dostignuti nivo ljudskih prava ne može umanjivati i ne može skraćivati, tako da su brojni uglovi zbog čega su i prvi i drugi član potpuno neustavni, a sve ovo što se sumnja i što se želi postići, mora se postizati drugim merama.

Ovo što smo čuli pozivanje na preporuku 4 ODIHR-a, koje govore, skraćeno govoreći o reviziji biračkog spiska, takođe nema blage veze sa ovim zakonom, sa ovim predlogom zakona i niko nije rekao da to može da se radi tako što ćeš ugrožavati pravo na izbor, nego na potpuno drugi način, jer ti nešto ne valja u biračkom spisku, idi i vidi oko tog biračkog spiska, jer ti ne valja nešto u prebivalištima, idi vidi tamo gde se ta prebivališta registruju, tamo rešavaj stvari, a ne tako što ćeš ugrožavati prava svim građanima.

Da ne govorim ovo što smo čuli utopljavanje zgrada i ukidanje prava građanima itd. Tek to nema nikakve veze jedno sa drugim.

Dakle, da se vratimo samo ovaj član 1. zašto se predlagač opredelio na šest meseci, to nije rečeno u obrazloženju, nije slučajno rečeno 6 meseci.

Postoji zaista jedan dokument koji su zajedno pisali Venecijanska komisija i ODIHR, koji se tiče Srbije, u kome je razmatrano ovo pitanje, i Venecijanska komisija, prvo da se to razumemo, ona uopšte ne ocenjuje da li je nešto ustavno ili nije, u odnosu na Srbiju.

Ona utvrđuje da li je neki propis u skladu sa standardima, u suštini SE, pa onda to primenjuje i Evropska unija. Tamo stoji ne da to treba da se uradi, da se uvede ovih šest meseci nakon posle kojih imaš pravo da glasaš na novom prebivalištu. Njihova formulacija u tom dokumentu, može se razmotriti takva mera, dakle, može i ne mora, a ne usvojiti.

Uopšte se nisu bavili pitanjem da li je to u našem pravnom sistemu ustavno ili nije, niti Venecijanska komisija može da se bavi tim pitanjima, šta više u tom dokumentu je vrlo upitna stručnost ljudi koji su to radili, jer oni polemišu sa našim određenjem da bi imao izborno pravo moraš biti posebno sposoban. Zbog lošeg prevoda oni su razvili čitavu filozofiju kako to treba menjati, a onda kada su obrazlagali u tom dokumentu kako to treba da glasi u stvari su sve govorili onako kako u Srbiji već jeste. Kada mi primenjujemo pravni institut poslovne sposobnosti, oni su ga preveli kao „working capacity“ to nema veze sa oni što je zapravo pravni institut koji mi primenjujemo.

Dakle, upućujući na tih šest meseci oni su uputili na neki kodeks Venecijanske komisije koji se ne tiče Srbije nego generalno dobrih standarda u oblasti izbora i tamo su uslovili da maksimalno, eventualno to može biti šest meseci. Na pamet im nije pala retroaktivnost važenja tog propisa i na pamet im nije palo da to može biti dan duže od šest meseci.

Tako da ovde građani treba da znaju, izrazito prozapadni deo opozicije koji ovo predlaže, oni bez problema prelaze preko onoga što je standard Venecijanske komisije na koju se inače redovno pozivaju.

Dakle, ovde se predlaže u članu 2. nešto što je apsolutno suprotno našem Ustavu, a uzgred budi rečeno je suprotno i evropskim standardima i to dramatično, ne samo u dužini roka koji se predlaže, nego u retroaktivnosti koja ne dolazi u obzir ni po jednom standardu o kome je tu inače reč.

Drugim rečima ovde se gomilom reči zatrpava veoma važna stvar, a to je da se iz političkih razloga poseže za ugrožavanjem ljudskih prava. To je za Mi - glas iz naroda nedopustivo. Razumemo da postoje problemi, ali se oni ne mogu rešavati generalnom odredbom koja pogađa kategorije naših građana, ugrožavanjem odnosno oduzimanjem njihovih Ustavom zajamčenih ljudskih prava.

U tome što je vladajuća grupacija prihvatila da podrži ovaj zakon, mi vidimo odgovornost vladajuće grupacije. Ne može se politika do te mere i politički rezoni stavljati izvan temeljnih principa i temeljnih vrednosti, jer to razlikuje politiku koja je državotvorna od politike koja vodi računa o parcijalnom interesu. Budući da Mi - glas iz naroda nastupa kao državotvorna grupacija, mi ćemo glasati protiv ovog zakona. Hvala.

Zahvaljujem.

Nastavljam jučerašnju raspravu. Trebalo je kolega Mitar Kovač da danas govori umesto mene, ali je nažalost zbog porodičnih razloga morao da odsustvuje.

Dakle, juče smo utvrdili da je zapravo prosek rasta privrede ovih vlada od 2013. do 2023. godine nešto ispod 3% BDP, da su prethodne vlade 2001. i 2012. godina imale oko 4%. Dakle, prosečan rezultat je slabiji od prethodnog, ali je suštinski isti iz razloga koje smo juče izneli. U dvadeset i više godina mi zapravo imamo veoma nezadovoljavajuće stope raste, zbog čega, zbog toga što nam je zapad nametnuo mere makro-ekonomske politike koje nam onemogućavaju da se brže i bolje razvijamo, što bi Srbija inače mogla da čini.

Ovde u diskusiji je vrlo zanimljivo da prozapadna opozicija uopšte ne kritikuje te makro-ekonomske mere koje su zapravo uspostavile jedan neokolonijalnu kontrolu našeg privrednog sistema, tako da zapad ima ogromnu podršku u toj svojoj politici u ovom parlamentu obe grupacije i vladajuća i ova prozapadno opoziciona se zasnivaju na istom razumevanju ekonomske politike. To razumevanje je pogrešno.

Ovde je bilo dosta dobrih diskusija koje su ukazivale da u programu koji ste izneli se ne vidi dublje razumevanje problema. Vi ste rekli da je problem nataliteta veoma važan i izneli ste tačnu cifru, da smo došli do 1.35 koeficijenta koji je svakako veoma zabrinjavajući, međutim ovde u merama koje predviđate u svom programu, kao ilustracija, govorite manje-više o povećavanju mera koje su se već primenjivale, a te mere koje su se primenjivale su već bile uvećane u odnosu na one prethodne mere. Drugim rečima, povećavanje obima izdavanja za isto nećemo zaustaviti problem koji je izuzetno težak, složen, važan i ozbiljan, a to je odumiranje našeg naroda. Tu mora da se uključi Ministarstvo kulture sa čitavim programom koji će odvraćati tu ideologiju ekstremnog individualizma. Mora da se uključi Ministarstvo prosvete u svojoj vaspitnoj ulozi. Mora da se uključi Ministarstvo informisanja u svojoj medijskoj strukturi, jedan združeni celoviti napor sa strateškim razumevanjima šta sve i na koji način pored onoga što ste naveli, ono što radi socijalna politika da bi smo ovaj trend prvo zaustavili, a onda preokrenuli. Toga nema.

Ovde je bilo vrlo dobro govoreno o prosveti, međutim, govoreno je iz ugla programa, iz ugla pravaca. Nažalost, naši problemi su tu mnogo dublji. Niko nikada se nije opredelio da bude učitelj zato da bi se obogatio ili da bi bio slavan. Imao je osećaj misije, osećaj potrebe da se nekome prenesu vrednosti i znanje. Mi smo to izgubili. Mi smo došli do toga da su roditelji i deca nekako nasuprot učitelja. To je veoma komplikovana stvar kako ćemo i na koji način učiti naše učitelje, na kojim institucijama, kojim metodama, na koji način. Vrlo složeno pitanje. U vašem programu se ne vidi to dubinsko sagledavanje. Recimo pravosuđe, u pravosuđu imate problem, ne ovaj tekući, ovo što svi komentarišu, imate problem da najbolji mladi pravnici neće da idu putem sudijske i tužilačke funkcije. Neće.

Dakle, koji su to sada uslovi potrebni da bismo dobili jednu novu generaciju mladih pravnika koji će reći da, kao što ni učitelj ne ide da se obogati, tako niko ne ide da bude tužilac ili sudija da bi zarađivao, ali ima i ujedno osećaj da je on veoma važan stub države, jedan ponos i jedan ugled u društvu. Sedamdeset posto naših sudija za manje od deset godina ide u penziju. Mi sa ovakvim odnosom nećemo imati uopšte odakle da izaberemo potrebne kadrove.

Hoću da kažem da čitav niz problema koji postoje obrađeni u vašem programu su mnogo složeniji i dublji nego što se vide mere koje predlažete da bi se to poboljšalo i mislim da je to nedostatak tog programa.

Spomenuo sam da je odnos prema privatizaciji, ove garnitura vlasti od 2012. godine na ovamo isti kao prethodni i rekao sam prodaja Komercijalne banke je velika greška i onda ste me stavili u jedan kontekst da sam na neki način ja kao poslanik koji je bio od 2001. godine do 2004. godine odgovoran za tako nešto, vladajuće grupacije DOS-a. Ne, to je u nadležnosti Narodne banke Srbije i Agencije za osiguranje depozita. To nema veze sa onim čime sam se bavio, prodaje banaka su u nadležnosti Ministarstva finansija. To nema veze sa onim čime sam se bavio. Ja sam bio u Odboru za pravosuđe i bio sam u Upravnom odboru NIS, vodio sam Pododbor za restrukturiranje NIS-a i vrlo uspešno smo završili taj posao do 2003. godine.

Dakle, to je kompanija koja je bila druga najveća u Srbiji sa 17.000 zaposlenih i tri milijarde dolara prometa. Znam o čemu govorim kada govorim. Kasnije sam bio direktor Agencije za privatizaciju, tri meseca od 2004. godine na ovamo i za mesec dana sam sa timom koji sam doveo u Agenciji zaustavio korupciju. Korupcija je ogroman problem i korupcija se ne rešava sako onako kao u vašem programu piše, institucionalno. Institucionalno je kažnjavanje. Korupcija se rešava tako što znanjem i sposibnošću kadrova koje određujete sprečavate svoje da kradu. Osnovni uspeh onoga što smo uradili u Agenciji za privatizaciju je bio da smo sprečili tada one koji su na vlasti da mogu da kradu kroz korupciju, da nema korupcije u tim tokovima.

Prema tome, u vašem programu, uopšte se ne vidi na koji način, možda mislite da možete da se uhvatite u koštac sa time, osim što kažete da treba neko drugi da procesuira, naravno, treba da dođe do kažnjavanja i to treba neko drugi da čini. Stvar je u tome da onaj ko je na potezu uopšte nema koruptivne aktivnosti i da ih sprečava svojim aktivnostima i svojim dobrim kadriranjem i određivanjem ko, gde i na kojim mestima treba da obavlja te poslove.

To je moguće, apsolutno. Zapravo korupcija koja je rak rana, a i vi morate da se složite sa time da je ogroman problem, jer ste 12 godina na vlasti, pa pošto u svom programu imate apostrofiranu korupciju, pa to znači da su vaše garniture bile neuspešne u tome. Da bi bile uspešne nije dovoljno kroz institucioni okvir, nego upravo zalaganjem kroz jednu kadrovsku, pametnu politiku odlučnih i sposobnih ljudi da se sa tim uhvate u koštac, a to znači da moraju da preispitaju mnoge mehanizme koji su do sada primenjivani, a ja vam predlažem jedan. Ove vlasti su uvele nakon 2012. godine u čitav niz naših propisa mogućnost direktne pogodbe kod veoma velikog broja najvrednosno važnijih poslovnih poteza. Ukinite direktne pogodbe, osim eventualno za vojsku i ostala osetljiva pitanja.

Samo ta mera će vam institucionalno omogućiti jedan novi kapacitet kontrole i borbe protiv korupcije.

Naravno, Mi - Glas iz naroda će glasati protiv ove Vlade.

Hvala.

Hvala.

Želim i ja da čestitam Praznik rada 1. maj. Govoriću desetak minuta. Drugo vreme ću sačuvati za kolegu generala Mitra Kovača koji će kada dođe vreme nastaviti da iznosi argumentaciju u pogledu programa koji smo čuli večeras.

Tačno je da je ovaj program, program kontinuiteta i to je za nas MI – GLAS IZ NARODA problem.

Nije to kontinuitet samo sa prethodnim vladama, to je kontinuitet sa jednom pogrešnom makroekonomskom politikom od 2001. godine koja se vodi do danas i koja je nepromenjena.

Uopšte gospodine Vučeviću ne dovodim u pitanje vaše rodoljublje i kritika programa nije kritika vašeg uverenja nego kritika stavova koje ste izneli. Pre nego što nastavim argumentaciju, nekoliko podataka. Kumulativno, sve vlade od 2001. godine do 2012. godine ostvarile su prosečan rad BDP od oko 4% i zadužili Srbiju za dodatnih 11 milijardi evra. Od 2013. godine do 2023. godine prosečan rast BDP je nešto manji od 3% i zadužena je Srbija za dodatnih 18 milijardi evra. Suštinski je reč o istim rezultatima, jer su ove vlade od 2001. godine krenule od mnogo niže osnovice i onda su imali nešto veći rast. Oni su se nešto manje zadužili, 11 milijardi, nego ove vlade, 18. zato što su imali mnogo veće vanredne prihode od privatizacije. Suštinski je to isto.

Problem je u tome što vi u odbrani Srbije ne uočavate da je zapad već uspostavio makroekonomsku kontrolu naše privrede koja koristi njihovim interesima, a ne našim interesima. To je postignuto u mnogim oblasti, pre svega monetarna politika, naravno preko MMF-a, Svetske banke itd, nametnut je jedan koncept u kome je našoj centralnoj banci zabranjeno da koristi one poluge koje su dozvoljene Evropskoj centralnoj banci ili federalnim rezervama. Fiksni kurs dinara je poguban za privredu Srbije. U prvom periodu on uništava izvozno orijentisanu privredu Srbije, a u drugom periodu i to sada svedočimo on uništava domaću privredu koja je oslonjena na tržište same Srbije, osim onih privrednika koji su povezani direktno sa poslovima koje naručuje država. Oni mogu da posluju, zbog enormnih cena korupcije o čemu ću kasnije nešto govoriti. Svi drugi ne mogu da posluju, uključujući i poljoprivredu na koju ću se vratiti. Mora cena da bude nekonkurentna zato što sa inflacijom na jednoj strani i fiksnim kursom evra svaki proizvođač postaje nekonkurentan u odnosu na cenu uvoznog proizvoda.

Dakle, ne uočavate da je kontrola monetarne politike takva da je Srbija gurnuta u nepotrebna kreditna zaduživanja. U čitavom nizu projekata pre svega navodnjavanja, zaštite od poplava itd. koje ste naveli. Sve to treba Srbija da radi iz primarne misije, kao što oni rade. To je nama zabranjeno. Zakonom zabranjeno, da može Vlada da se zadužuje direktno kod Centralne banke, odnosno Centralna banka može direktno da otkupljuje obveznice Republike Srbije. Na taj način bi se ukupno zaduženje, realno ukupno zaduženje kreditno bitno smanjilo, a postigli bi se vrlo važni kapitalni i infrastrukturni rezultati koji bi onda omogućili razvoj zemlje.

Bankarski sistem je 90% i više u rukama stranaca. Ne postoji zemlja na svetu koja može da se razvija kako bi mogla sa bankama koje su u tom procentu u rukama stranaca. U tim istim zapadnim državama taj prosek je oko 25%. praktično, samo taj potez vam dovodi do toga da naši privrednici ne dobijaju kredite. Uopšte ih ne dobijaju. Kada pogledate ukupne plasmane banaka koje posluju u Srbiji, videćete da domaći privrednici dobijaju nešto preko 1% ukupnih plasmana. Svi drugi plasmani smo građanstvo sa državom ili sa stranim kompanijama koje rade u Srbiji. U tim uslovima dodatno domaća privreda ne može nikako da se razvija.

Odnos prema privatizaciji ovih vlada od 2013. godine na ovamo je isti kao i onih od 2001. godine do 2012. godine. Potpuno isti i ove vlade su prodale PKB, prodale su Komercijalnu banku, imali su tender za Telekom pa nije uspeo, ali je bio sproveden skroz do kraja i taj odnos je konceptualno potpuno isti. Nema nikakve razlike u odnosima prema zapadnim zahtevima kako da se proda sve ono što u Srbiji može biti profitabilno i da postane vlasništvo stranaca, ni danas kao što to nije bilo ni od 2001. godine na ovamo.

Odnos prema zaposlenima je takođe isti u kontinuitetima. Svaka izmena Zakona o radu, svaka, ide na štetu ljudi koji žive od svog rada i tu je potpuna sličnost između ove opozicije koja je izrazito prozapadno orijentisana i vladajućih grupacija. Dakle, problem je, ono što ja ne vidim u vašem programu koji ste izneli gospodine Vučeviću, što za vas patriotizam nije da se raskinu ti okovi u makroekonomskim tokovima, da se Narodna banka Srbije stavi u poziciju u kojoj je Evropska centralna banka, da se predlože mere kako će se povećati učešće domaćih banaka na tržištu i izaći iz tih nemogućih uslova gde naša privreda ne dobija kredite. O tome niste rekli ništa. Da se prekine sa idejama privatizacije onoga što je profitabilno samo po sebi i bez ikakvih privatizacija, da se zahvali MMF, Svetskoj Banci i Briselu na savetima koje nam daju, jer oni svi zajedno sprečavaju rast Srbije koji bi mogao da bude.

Rezultati između četiri i tri posto u 20 godina su loši rezultati. Veoma loši rezultati. Sa tako niske osnove Srbija je u ovih 20 godina, uključujući poslednjih deset morala da ima stope razvoja od najmanje 6% svake godine. Svi rezultati manji od toga su loši rezultati i ne mogu da se postignu bolji ukoliko ne krenemo da izlazimo iz tih okova koje nam je zapad nametnuo. Toga u vašem ekspozeu nema.

Što se tiče pojedinačnih nekih stvari koje ste rekli, vi npr. u poljoprivredi kažete i konstatujete da treba da povećamo konkurentnost, ali nemate operacionalizaciju toga osim što kažete da će poljoprivredni budžet biti veći. Neće se postići rezultat na taj način.

Tačno ukazujete na stočarstvo, ali ne kažete zašto su štale prazne. Stvarno su štale prazne. Kažete da imamo problem u bitnom padu grla koja trenutno imamo. Kako je došlo do toga? Kojim sve merama mislite da to može da se popravi? Ako ne izađete na potpuno drugačije finansiranje, ako ne izađete na potpuno drugačije razumevanje tržišta na koje uopšte mogu poljoprivrednici da izađu i da se takmiče, ukoliko ne odustanete od fiksnog kursa dinara, nikakve mere u poljoprivredi vam neće dati rezultat.

U prosveti ste rekli stvar koja je vrlo dobra, da treba srednje obrazovanje da bude obavezno. Ali trenutno je stanje u prosveti izuzetno loše. Loše je zbog toga što ako profesor matematike se razboli, vi ne možete da nađete zamenu, jer nema profesora matematike. Ista je stvar sa hemijom i biologijom. Dakle, problemi su u dubini veoma teški. Znanje naših učenika je sve manje. Ono se pokriva time što su testovi sve blaži i blaži. Kontrolni mehanizmi se spuštaju, da se ne bi videlo koliko nove generacije manje znaju od prethodnih. Kada bi se dao test od pre deset godina, 80% današnjih đaka ne bi prošlo test. Prema tome, kada govorite o velikim sistemima, u vašem programu uopšte nedostaju ozbiljne analize kako smo došli do tako dubokih problema u kojima se sada nalazimo.

Nešto oko onoga što ste rekli na početku, da se nadate kako će preraspodela moći u svetu ovog puta naići na neku vrstu sazrevanja ljudskog roda. Ne, gospodine Vučeviću, ne. Reč je o tome da zapadne zemlje predvođene Amerikom i one koje prate njihovu politiku, u svojoj agresiji više nisu jači, inače bi, nažalost, svetskog rata bilo. Na svu sreću, druge države koje žele jedan potpuno novi svet, na ravnopravnosti, poštenju i pravdi, jače su i dovoljno jake vojno, ekonomski, finansijski i to im ne dozvoljavaju.

Rekli ste za EU, da je glavna vrednost mir. Kakav mir? Ne mislite valjda da laganje Angele Merkel za Minske sporazume i sve ono što je usledilo nije uticalo na ovu nevolju koja je nastala u Ukrajini? Ne mislite valjda da se Jugoslavija razbila sama, a ne pod uticajem zapadnih sila i da je bombardovanje Republike Srpske i nas bilo bez njihovog uticaja? Njihov mir je agresija prema drugima, pa su pod kontrolom Amerike, pa zbog toga međusobno sada nemaju sukobe. Ali su oni osnovni agresori i izvori sukoba u svetu i u tome videti vrednost. Nekakvo naše pristajanje nije prihvatljivo sa EU, koja nam sada otvoreno otima Kosovo i Metohiju.

U programu reći da je Srbija i dalje strateški opredeljena ka EU je ponižavanje. Rekli ste – mogu da nas poraze, ali ne mogu da nas ponize. Ne mogu da nas ponize. Samo sami sebe možemo da ponizimo. Možemo da se ponizimo ako oni kažu – uzećemo vam Kosovo i Metohiju, a mi ne menjamo svoj odnos, i dalje kažemo da smo strateški partneri u tom pravcu.

Ja ću ovde sada da stanem, da bih sačuvao vreme za kolegu. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, na početku nekoliko reči samo oko ovih nacionalnih tema koje su često bile predmet analize svih opozicionih poslaničkih grupa.

Poslanička grupa – Mi glas iz naroda, kao opoziciona ima različiti stav od svega što je rečeno na tu temu. Naime, sve druge opozicione grupe vide u vladajućoj garnituri osnovnu odgovornost za ugrožavanje naših temeljnih nacionalnih pitanja, a mi vidimo u zapadu koji hoće da nam otme Kosovo i Metohiju. Mi vidimo u zapadu koji hoće na silu da ugura tzv. Kosovo u Savet Evrope. Mi u zapadu vidimo, u propagiranju ove rezolucije u generalnoj skupštini UN, mi u zapadu vidimo ključni problem u pokušaju poništavanja Republike Srpske. Mi u zapadu vidimo ključna, podršku ovim opasnim bahatim i na dnevnoj osnovi štetnim i opasnim potezima Kurtija i prema interesima suvereniteta Srbije i prema srpskom narodu na Kosovu i Metohiji.

To preokretanje i stavljanje u prvi plan vlasti u Srbiji, a zanemarivanje onoga ko zapravo nama radi o glavi kada su u pitanju svi ključni nacionalni interesi, nije pitanje karaktera ovakvog ili onakvog, ovog ili onog poslanika koji govori, nego jedne zamke u koju bi zapravo Srbija kao žrtva trebala da bude prioritetno kriva.

Da li to znači da MI - Glas iz naroda ne vidi čitav niz štetnih, pogrešnih poteza vlasti? Vidi, ali to nije prva stvar. Prva stvar je da se kaže da nama opasnost dolazi od zapada. Da se razumemo, MI - Glas iz naroda nije grupacija koja je načelno protiv zapada. Evo, 100 godina je od smrti Arčibalda Rajsa, mi ga i dalje spominjemo sa najvećim uvažavanjem, iako nas je žestoko kritikovao. Zašto? Pa zato što je mislio nama dobro. Sve što je govorio, govorio je sa dobrom namerom. Mi smo protiv onog zapada koji nema dobre namere prema nama, i samo u tom delu, a ne u celini.

Oko ove korupcije, to je zaista ogroman problem i mi smatramo da Beograd može da bude bez korupcije sto posto. Ljudi misle da je to nemoguće, ali to je moguće. Ja to znam iz prve ruke jer sam sa timom tu korupciju, krupnu, veliku, važnu, zaustavio u Agenciji za privatizaciju 2004. godine za mesec dana. Za Beograd je potrebno šest meseci. Sa istim timom to je moguće uraditi. Ali, gde je problem?

Stalno se priča, kad mi iz opozicije ili neko iz opozicije dođe na vlast, on će onda hapsiti one prethodne. Nije to borba protiv korupcije. Borba protiv korupcije je kad dođeš na vlast da onemogućiš svoje da ne kradu. Tu je problem poverenja za "Srbiju protiv nasilja". Te grupacije su bile na potezu i imale ekstremno korumpirane sisteme. Danas ljudi glasaju za njih ne zato što misle da korupcije ne bi bilo, nego zato što više mrze Aleksandra Vučića. Oni glasaju protiv, a ne zato što veruju u taj koncept.

Kada se napravi sistem da oni koji su na poziciji vlasti ne mogu da kradu, onda državne institucije se normalno bave procesuiranjem, punim elanom se bave procesuiranjem onoga što je bilo. Ne političari, ne presuđenja, ne hapšenja sa ove govornice, nego državne institucije onda dobijaju elan i idu dalje.

Sad da se vratimo u užem smislu na ovu tačku dnevnog reda. Mi smo učestvovali u svim sednicama kolegijuma i učestvovaćemo uvek u svim sednicama kolegijuma. Mi smo učestvovali i na toj sednici kada su bili ambasadori, četiri ambasadora, i tada smo rekli predsedavajućoj, predsednica Skupštine predsedava kolegijumom, da je greška što su pozvani, zato što to stvarno dovodi u pitanje jedno razumevanje suverenog odlučivanja Srbije, iako formalno kolegijum ne odlučuje ni o čemu, ali njihovo prisustvo baca senku na to. I na sledećem sastanku više ambasadora nije bilo.

Prema tome, građani su nas birali da bismo bili prisutni na sastancima na kojima oni ne mogu da budu i da bismo tamo rekli ono što bi građani rekli da su prisutni. To je smisao narodnih poslanika.

Ovde je bilo veoma mnogo reči u kome se dokazuju da je Srbija već prihvatila nezavisnost tzv. Kosova. Ja ne razumem kako se to smatra patriotizmom? Ja to najozbiljnije ne razumem. Treba da rušim Aleksandra Vučića zato što mislim da vodi pogrešnu politiku, kao što mislimo, tako što ću dokazivati da je Srbija već gotova, da je Srbija već stvorila međunarodne obaveze kojima se odrekla Kosova i Metohije? Pa, kakav je to patriotizam? To je apsolutno pogrešan stav.

Domaći problemi se imaju boriti i dokazivati na domaćoj sceni, a misliti da možemo da govorimo sve ono što bi ugrozilo strateške interese Republike Srbije samo zato da bismo osvojili neki procenat više u nekim izborima ili u nekim istraživanjima javnog mnjenja, to nije državotvorno, to nije odgovorno.

Što se tiče samog procesa, i tu je sad jedna posebna pozicija, MI - Glas iz naroda, tačno je da je "Srbija protiv nasilja" i koalicija NADA insistirala odmah na početku da se neće razgovarati o preporukama ODIHR-a nego o njihova tri predloga i tačno je da su vrlo brzo celu raspravu sveli samo na datum. Iza toga su 3. aprila, kada su raspisani izbori u Beogradu, da bi građani shvatili, oni su morali biti raspisani 3. aprila, prekinuli da učestvuju u razgovorima i time doprineli da se izgubi vreme u kome smo mogli čitav niz pitanja vezano za biračke spiskove, medije itd. da radimo i popravljamo.

Odgovornost vlasti je u tome što je zakasnelo prihvatila da svi izbori budu 2. juna. Dakle, 1. aprila MI - Glas iz naroda je podržao stav da svi izbori budu 2. juna. Ali ni na koji način nismo odgovorni zbog toga što su kombinacijom pogrešnog postupanja NADE i "Srbije protiv nasilja" na jednoj strani i zakasnelog prihvatanja tog predloga od strane vladajuće grupacije, na drugoj strani, dovedeni građani koji ne žive u Beogradu a idu na izbore u značajno lošiju poziciju od onih koji žive u Beogradu. To nije dobro, jer ponovo pravimo razliku između onih koji žive u Beogradu i onih koji ne žive. Šta to znači? To znači da ovim izmenama svi oni koji idu na izbore a nisu u Beogradu će imati značajno kraće vreme za izbornu kampanju. Recimo da će to biti 41 ili 40 dana. Spušta se minimum 45 ali biće još manje, a Beograd ide na 60 dana.

Na taj način se zapravo stvaraju neravnopravni uslovi ne za one koji su u Beogradu, nego za one koji nisu u Beogradu i mi zbog toga nismo podržali ovaj zakonski predlog, iako formalno jesmo saglasni bili sa time da se sve pomeri sa 120 na 150 dana, zato što nećemo da snosimo odgovornost za ovu drugu štetnu posledicu. Mi ćemo biti uzdržani po tom pitanju.

Ideja da se mogu stvari rešavati amandmanom kojim bi se popravilo stanje u pogledu krajnjeg roka za predaju liste pre izbora, gde sam i ja mislio u jednom trenutku da je moguće onda to vreme skratiti, u komunikaciji sa profesorom Đurđevićem sam prihvatio njegovu argumentaciju i zaista je profesor Đurđević u pravu, taj rok nije moguće skraćivati. Tako da oni koji nisu u Beogradu će biti u težoj poziciji i u pogledu prikupljanja potpisa. Odustao sam od toga da podnosim amandman.

Ja mislim da je to normalna komunikacija. Ja mislim da moramo da izađemo iz te matrice nekih dubokih podela u kojoj argumentacija sa onim ko je vlast se odmah smatra nekom sumnjivom stvari. Odmah se smatra da stalno moraš imati snažnuj retoriku koja čemu služi? Nekim kafanskim aplauzima? Ne, normalno treba razgovarati, argumentima, pa kako to ispadne. Neki put je vlast u pravu, neki put smo mi u pravu i ne treba od toga praviti neko veliko pitanje.

Ovo što se govori da postoji neko rešenje sa kojim i jesu izašli sa time "Srbija protiv nasilja" i NADA o promeni amandmanom ustavnog zakona za sprovođenje Ustava. To je apsolutno neustavan predlog.

Da bi građani shvatili, oni govore o tome da se menja ustavni zakon za sprovođenje Ustava iz 2006. godine, koji je davno odigrao svoju ulogu u pravnom sistemu. To je apsolutno nemoguće.

Tačno je da je to obrazlagao zaista uvaženi prof. Tanasije Marinković. Imali smo prilike na Kolegijumu. On je imao potrebu da me lično pita, pošto se znamo, zbog čega ja mislim da je to neustavno, pa sam rekao zbog čega mislim da je to neustavno i onda je on prešao preko toga. Dakle, veliko ime stoji iza toga i to mene brine, jer je za neke političke stavove očigledno spremnost da se odustane od pravila struke zabrinjavajuće velika. Dakle, to kada se kaže - postojalo je drugo rešenje da se beogradski izbori pomeraju ka kraju godine, to ne postoji. To je nemoguće i to je neustavno.

Ovo rešenje da se sve spoji sa 2. junom, to je na granici ustavnosti, pa smo prihvatili da probamo da povećamo poverenje građana u ceo taj proces iako ta mera faktički ne rešava ono što se stalno primedbuje – preseljenje prebivališta i sve ostalo, jer postoje desetine i desetine opština koje uopšte ne idu na izbore 2024. godine, pa ako se u to sumnja onda se time ne rešava stvar. Da ne govorimo ljudi iz Republike Srpske gde se onda ni jednim datumom to pitanje ne može rešiti.

U pogledu saradnje zaista postoji jedna vrsta demokratičnosti u radu Kolegijuma. Zaista postoji jedna vrsta prilike da svako iznese svoj stav i formirane su dve komisije koje treba što pre, verovatno od sutra, da nastave svoj rad i na biračkim spiskovima i jedna druga koja treba da radi na pripremi izmene zakonskih propisa.

Budući, ovde je bila priča da li imaju izvršna ovlašćenja, budući da su formirane kao radna tela skupštinskih odbora, onda je isključena mogućnost da imaju izvršna ovlašćenja. Pošto Skupština to nema, onda ni odbori nemaju, onda ni radna tela odbora to nemaju i to je za nas, MI- Glas iz naroda, potpuno prihvatljivo. I za nas bi bilo neprihvatljivo da neke ad hok komisije, radna tela, grupe odjedanput dobijaju izvršna ovlašćenja. To bi narušavalo državno-pravni poredak Srbije. I, za nas to ne bi bilo u redu.

Ovde se sada govori da jedan deo opozicije ide u bojkot. To je potpuno njihovo legitimno pravo. ono na šta bih ja hteo ovde da ukažem jeste da ukoliko bi u ovim uslovima realno pojačanih napada na Srbiju, realno pojačanih napada na Srbiju ta politička odluka bila praćena i uličnim protestima, demonstracijama, itd, to bi bilo objektivno uvođenje Srbije u jedno haotično stanje za koje mi nemamo razumevanja.

Dakle, u ovim procesima moguće je popraviti uslove.

Moram da kažem da je opozicija oko „Srbije protiv nasilja“ insistirala na primeni svih ODIHR-ovih preporuka. To je nemoguće uraditi u rokovima kraćim od godinu, godinu i po dana. Ako hoćete sve preporuke na transparentan, inkluzivan način to je nemoguće.

Sad se kaže da se išlo na prioritete. Nije se išlo na prioritete, išlo se na ekstenzivno i kroz to se gubilo vreme jer se predlaže nešto, traži se nešto do 2. juna, a predlaže se nešto što do 2. juna ne može uopšte da se ostvari.

Dakle, u nastavku rada zaista treba identifikovati nekoliko tih pitanja. Svakako treba krenuti od konkretnih primera koji se čini najeklatantnijim kršenjima izbornog prava i da vidimo šta se tu faktički događa, da dobijemo jasnu sliku da li tu zaista postoje problemi ili ne. Ako postoje, onda tragom tih problema da rešavamo dalje u saradnji sa predstavnicima pre svega medija, ali pre svega RTS-a i RTV. Svakako, taj sastanak takođe treba zakazati što pre. Mogli smo već da ga imamo, malo je ovde bilo opstrukcije i bojkota, ali da imamo što pre jer tu ima prostora da se razgovara oko tog ravnopravnog predstavljanja.

Ovo predstavljanje jednako to je jasno definisano, ali ravnopravno predstavljanje u našim pravnim propisima na medijima nije jasno predstavljeno i tu je potreban taj razgovor i potreban je, po mom mišljenju, možda u nastavku, istog dana, ali poseban razgovor sa predstavnicima Vrhovnog tužilaštva upravo u ovom pravcu gde smo svi saglasni – da oni moraju da doprinesu transparentnosti rada ukupne tužilačke organizacije. Tu postoji čitav niz mera koje bi oni trebalo da rade i trebalo da daju obavezujuća uputstva nižim tužilaštvima u svim situacijama kada oni odbacuju prijave ili odbacuju prigovore protiv odbačenih prijava, da ih dovedemo u poziciju da moraju da daju valjanu argumentaciju, da ne bude samo proceduralno – odbacio sam dve rečenice. Ako oni dobiju uputstvo da moraju da objavljuju to anonimizovano, u redu, ali da objavljuju onda će tu biti argumentacija – zašto smatraš da tu nema ničega. Recimo „arena“. Zašto smatraš, na osnovu čega? Onda je moguće da u javnosti svako ceni te argumente koji se iznose.

Dakle, razgovor sa medijima. Znam da je predviđeno, samo ga treba ubrzati. Poseban razgovor sa Vrhovnim tužilaštvom mislim da je potreban. Ovaj rad na biračkim spiskovima, te komisije su već predložene, trebalo bi da počnu sa svojim radom i smanjiti očekivanje građana. Ova druga komisija koja radi na izmeni propisa, ona mora imati mnogo duže vreme za svoj rad, a u okviru svog rada može izdvojiti nekoliko izmena prioritetnih koji bi po hitnom postupku mogli da se promene već za ove izbore, ali bez te mantre primeniti sve preporuke ODIHR. Na kraju krajeva, neke preporuke i nisu dobre. Nismo mi ni dužni da primenimo sve preporuke ODIHR, razgovaraćemo, pa ćemo videti. Ali, prosto su to prevelika očekivanja i nerealna očekivanja za ono što je pred nama.

Budući da ne snosimo odgovornost zbog toga što je izmaklo vreme i što ovim izmenama se sada skraćuje rok za izbornu kampanju ispod do juče ili do sada važećeg minimuma od 45 dana, poslanička grupa Mi – glas iz naroda će biti uzdržana kod glasanja o ovom predlogu. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo ovu raspravu koju smo započeli u ponedeljak. Potpuno se slažem sa prethodnim govornikom i apsolutno podržavam taj apel za jednim povećanim međusobnim uvažavanjem, za jednim konstruktivnim radom i za jednim međusobnim i dubljim razumevanjem.

U prethodnoj raspravi pojavila se jedna vrsta argumentacije sa kojom nisam saglasan, koja kaže u prethodnom periodu nije bilo dobro i to je argument za danas. Na primer, nije sporno da smo imali problem sa organizovanim kriminalom i ozbiljnom teškom korupcijom i pre 2012. godine, ali da li to znači da danas nemamo problem sa organizovanim kriminalom i ozbiljnom korupcijom u našoj zemlji? Nije.

Dakle, kada argumentujemo, onda treba argumentovati, po mom mišljenju, na način da se skoncentrišemo kako da ujedinimo snage da bi smo rešavali probleme koji nesumnjivo postoje danas. Argument nekog pre mene takođe nije bio dobar, ne rešava problem. On je politički tačan, ali ne rešava problem.

U ovom delu gde smo rekli da poslanička grupa "Mi glas iz naroda" nije opozicija tako što će negirati sve što radi vladajuća pozicija, pa sam u prvom obraćanju propustio da kažem, a kasnije to u raspravi je rečeno od drugih, to su ta povlačenja priznanja proglašenju nezavisnosti tzv. „Kosova“. To je odličan uspeh, to je zaista uspeh prethodne vlasti. To je bila omaška, omaškom sam propustio da to stavim kao ozbiljan rezultat i kao ozbiljan doprinos prethodnih godina, pre svega naše diplomatije, ali u širem smislu diplomatije. To uključuje, naravno, i predsednika itd.

Sad, u raspravi se pojavilo više pitanja i sad dolazimo zbog toga zašto poslanička grupa „Mi glas iz naroda“ neće podržati gospođu Anu Brnabić oko te rasprave oko politika postupaka. Kosovo i Metohija, pojavilo se jedno dosta važno pitanje, detaljnije nego što je to bilo u ponedeljak u toku jučerašnje rasprave, a vezano je za taj tzv. „Predlog francusko-nemačkog sporazuma“. Mislim da zbog građana na tome treba da se zadržimo još malo, a onda ću preći na tu vrstu konstruktivnih predloga šta ja mislim po tom pitanju, Kosovo i Metohija, treba raditi. Ne ja, nego naša poslanička grupa.

Dakle, to je jedan izuzetno opasan dokument. Francusko-nemački sporazum je izuzetno opasan dokument. On je baziran na jednom sporazumu iz sedamdesetih godina između Zapadne i Istočne Nemačke. Prvi deo tog sporazuma iz sedamdesetih godina, koji se tiče međunarodnog pravnog odnosa je prepisan u sporazumu francusko-nemačkom koji nam se nudi. Onaj iz sedamdesete godine je poslužio jedanputa u međunarodnom javnom pravu za priznanja međunarodna Zapadne i Istočne Nemačke, bez međusobnog njihovog priznanja.

Otuda moramo sa naročitom opreznošću da pristupamo, jer nije niko slučajno u francusko-nemački sporazum prepisao baš te odredbe. Naravno, u njihovom sporazumu su bile odredbe o nuklearnom naoružanju, biohemijskom oružju koje ovde nema. Ovde ima zajednica srpskih opština, itd.

Prvi deo je podmetnut kao zamka za Srbiju. Ovde je bilo rečeno od strane ministra da taj sporazum nije prihvaćen, kako da kažem, sa zvaničnog mesta, ali argumentacija koja se u našoj javnosti čuje i građani to često čuju ide za time da zaista visoko rangirani zapadni predstavnici govore da oni smatraju da je Srbija taj sporazum prihvatila, ali građani treba da obrate pažnju. Nikada ne citiraju - a kako. Koju je to rečenicu izgovorio bilo predsednik države, bilo predsednica Vlade, bilo ministar spoljnih poslova? Zašto navodim ove tri funkcije? Zato što po nekoj Bečkoj konvenciji zaista je moguće stvoriti obavezu usmenim izjašnjavanjem ova tri funkcionera bilo koje države. Nema toga. Nema nikada u njihovim tvrdnjama da oni smatraju da je sporazum prihvaćen, tačnog citata, tu i tu, ta i ta visoko rangirana osoba je izjavila to i to i na tome mi kažemo da je Srbija prihvatila taj sporazum.

Prema tome, stav da nije prihvaćen sporazum je pravno utemeljen i građani ne treba da pridaju značaja time što naši zapadni neprijatelji neprekidno ponavljaju kako je to gotova stvar i kako je to sve rešeno.

To nam sada daje sledeći zadatak. Idem na ovaj konstruktivni predlog. To je da produbimo našu definiciju crvenih linija. Budući da je konstrukcija takva da to što Srbija neće da prizna nezavisnost tzv. Kosova se i ne traži po ovom sporazumu. Traži se da je sadržinski tzv. Kosovo država isto kao i Srbija. To se ovim sporazumom traži. Odgovor na to bi morao da bude naše sada insistiranje koje nadležnosti Republike Srbije na teritoriji Kosova i Metohije Srbija traži za sebe. Ovo nećemo priznati, ne stolicu u UN, to je šta nećemo. Moramo sada ubaciti u diskusiju šta hoćemo, jer ako kažemo da tzv. Kosovo nije država i ne može biti država, to znači da smatramo da neke funkcije države Republika Srbija mora da vrši na celoj teritoriji Kosova i Metohije. Koje? Nama nedostaje i to je predlog da ova Skupština donese još jednu rezoluciju o Kosovu i Metohiji u novonastaloj situaciji u kojoj predsednik Republike takođe kaže da dolazi vreme drugačijeg definisanja odnosa i vođenja politike u tom pravcu kada imamo otprilike za mesec dana sednicu Parlamentarne skupštine Saveta Evrope gde se približava opasnost glasanja da tzv. Kosovo bude primljeno u to članstvo.

Imamo opasnost da se ubaci francusko-nemački sporazum u Poglavlje 35 pristupnih pregovora Srbije ka EU. To su okolnosti koje govore u prilog tome da ovde napravimo jedan okvir za pozicije Srbije kao Narodna skupština Republike Srbije u daljim koracima koji su pred nama.

Dakle, definisati koje nadležnosti tražimo. Svakako po Rezoluciji 1244 i pratećim dokumentima nama pripadaju vojska, spoljni poslovi, monetarna politika, to je ovo ukidanje dinara. Ukidanje dinara od Aljbina Kurtina to nije samo maltretiranje Srba da bi se iselili. To je jednostrano otimanje suverene nadležnosti Republike Srbije koje nam pripadaju po Rezoluciji 1244 i pratećim dokumentima. To je naravno zajedničko tržište, mere koje čine zajedničko tržište, jer ako si jedna država, a mi smatramo da je Kosovo i Metohija u sastavu Srbije, onda moraš imati kompleks mera koje garantuju jedinstveno tržište. To treba navesti. Ne mora da bude to, ali rasprava o tome da Srbija izađe jasno prema svetu sa nadležnostima koje traži na celoj teritoriji Kosova i Metohije, jedan.

Pod dva. U pogledu Poglavlja 35 Rezolucijom jasno definisati da takav potez …

Ja mislim da nisam potrošio vreme.

Ja imam 20 minuta plus pet.

Izvinjavam se samo. A, onih pet minuta od prošle rasprave. Da li imam pravo da koristim ili ne?

Hvala vam.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, vrlo kratko da se vratim na ovo što je rečeno o interesima građana Srbije.

Govorio sam već oko Generalštaba, pošto imam pet minuta, u dve rečenice. Generalštab treba obnoviti kao simbol slobode i nepokornosti srpskog naroda i otpora svim agresorima kroz vekove.

Varijanta memorijalnog centra ne sme da se vezuje za tu lokaciju, jer bi s tim Amerikanci bili saglasni. Neka vam memorijalni centar, vi tamo oplakujte koga god hoćete, važno je da simbola prkosa i otpora srpskog naroda više nema. Toliko o tome.

Da se vratimo na ovaj deo oko investicija. Složili smo se u ponedeljak da smo svi za investicije, samo je pitanje koje, u šta investiramo, odakle investiramo i koja je cena, kao i razlike u politikama kroz koje sagledavamo kandidaturu za predsednika Skupštine.

Ponovo ću se vratiti na pitanje nacionalnog stadiona, a na jednoj strani i pitanje nedostatka vode u Banatu. Jedan deo odgovora sam čuo u ponedeljak, pa ću sada da iskoristim priliku da oko toga malo dalje porazgovaramo.

Dakle, cena nacionalnog stadiona, koliko je nama sada poznato, je negde oko 900 miliona evra planirana cena. Imate dva rešenja da se reši pijaća voda za sve stanovnike Banata. Jedan, radio je Institut „Radoslav Černi“, je na nivou nacionalnog stadiona i ide od Dunava jednim magistralnim vodovodom sa izvanrednim kvalitetom vode sa neiscrpnim izvorima. To je na nivou nacionalnog stadiona. Drugo rešenje koje je razvijano u okviru Pokrajinske vlade, koje ide sa manjim izvorištima i sa većim brojem fabrika za preradu vode lošijeg kvaliteta, to je ispod 800 miliona. Dakle, kada odlučujemo kao država u šta investiramo, mi biramo da li ćemo isti novac, istu količinu novca investirati da stanovnici Banata u celini imaju pijaću vodu po istoj ceni koliko smo se opredelili da damo za nacionalni stadion. Tu je razlika u vrsti politika. Dakle, gde je razlika između ova dva. Odgovor je bio da to mnogo košta. Evo, ja vam kažem, poslednja cena za ovo što je radio „Jaroslav Černi“ je 900 miliona, a ova sa većim brojem tzv. manjih regionalnih, to će reći jedna veća opština ili nekoliko manjih opština, ispod 800 miliona evra.

Nije tačno da je to skuplje. Bolje je da se ide sa ovom izuzetno kvalitetnom vodom za stanovnike Banata zbog toga što taj projekat može veoma brzo da bude aktiviran, da počne da se gradi. Zašto? Zato što vam ne treba vreme za ispitivanje kvaliteta vode. Ta voda je već ispitana i izvanrednog je kvaliteta. Sva dalja ulaganja su vam kasnije, kada to bude radilo, veoma mala upravo zbog kvaliteta vode. Drugo, nemate problem eksproprijacije, jer taj vodovod inače ide uz puteve pored kojih je osam metara i tako i tako državno zemljište, za razliku od ovog drugog projekta, koji je takođe moguć, koji ima velike probleme sa eksproprijacijama, jer imate veliki broj bušotina, manjih bušotina, imate veliki broj fabrika prerade vode od kojih onda morate da distribuirate dalje ka tim centrima.

Bilo šta od toga da se opredelilo, ali sa masivnim sredstvima, budući da je rešenje o zabrani korišćenja pijaće vode iz 2005. godine, gde ću se odmah složiti da se ni prethodnici nisu proslavili, takođe ništa nisu uradili po tom pitanju, ovde se nešto radi i rečeno je tačno da će, po informacijama kojima ja raspolažem, u Zrenjaninu za tri meseca jedna fabrika vode početi da radi, pored ove promašene prethodne koja je primenila pogrešnu tehnologiju, nije dobro ispitala koju vodu treba da prerađuje, ali je problem sa tom fabrikom je što je kapaciteta na 50% potrebnog. Ta fabrika vode u Zrenjaninu, osim gradskog jezgra, ostavlja sve druge stanovnike opštine Zrenjanin i dalje bez pijaće vode kvaliteta. To je problem ovoga što je projektovano. Sve drugo je u teškom zaostatku. U Kikindi nešto se počinje, a sve drugo ne. To znači da je ponovo pijaća voda za stanovnike Banata odložena za godine i godine unapred. Tu je ključna razlika između onoga kada se opredeljuje. Hoćemo investicije, ali za koje namene i za koje prioritete? Voda za stanovnike Banata je prioritet za poslaničku grupu MI– glas iz naroda.

Hvala.