Samo jedna tehnička stvar, pre nego što počnem.

Na prethodnoj sednici predsedavajuća je bila gospođa Raguš pa je tada dogovoreno da mogu imati nešto više vremena, jer je u toku mog izlaganja opominjala neke druge poslanike. Samo da znate da nije reč o 30-ak sekundi, nego nešto preko minut. Hvala.

Tokom ove sednice dogodile su se dve kapitalne stvari za razmatranje u ovom parlamentu. Predsednik Ustavnog suda prof. Petrov je javno izneo stav da je prekršen zakon prilikom podnošenja ovih zakonskih predloga i imali smo stav predsednika Vučića na javnoj sednici da je takođe prekršena procedura u pogledu javne rasprave.

Ministar pravde nam je danima objašnjavao kako je to sve u redu, kako nikakvih proceduralnih problema uopšte nema, niti oni postoje. On nije izneo do kraja svoju misao, ali ishodište te njegove argumentacije je da zakoni ne važe za narodne poslanike i za Skupštinu, da smo mi nekako iznad postojećih propisa.

Pošto je to, naravno, lišeno svakog smisla, on to tako nije ni izveo do kraja, ali je imao priliku neposredno predsedniku Vučiću da objasni kako nije u pravu, na javnoj sednici, i kako je sa procedurom ipak sve u redu, što je propustio da učini. To ja mogu tumačiti samo time da je shvatio da nije u pravu.

Prema tome, građani Srbije treba da znaju da za ministra pravde imaju osobu koja ili ne zna, ili zna ali namerno govori neistinu. U obe varijante građani Srbije zaslužuju boljeg ministra pravde. Hvala.

Hvala.

Član 103. stav 4. Pogrešno tumačite tu odredbu tako što smatrate da možete da skratite vreme do dva minuta kada je vama jasno šta je poslanik, koji reklamira povredu Poslovnika, hteo da kaže.

Ovo zbog toga što se o povredi Poslovnika može glasati u danu za glasanje, te poslanik ima prava do dva minuta da ubeđuje druge poslanike, sve druge poslanike zašto treba da podrže njegov predlog da se utvrdi povreda Poslovnika i argument da je predsedavajućoj ili predsednici, već ko upravlja sednicom Skupštine u tom trenutku, jasno šta je htelo da se kaže, ne može biti argument za skraćivanja vremena do dva minuta.

Odredba koja glasi do dva minuta, hoće se reći da sam poslanik može govoriti kraće, ali ne duže od dva minuta.

Tako da, vi grešite u tumačenju i primeni odredbe člana 103. stav 4. i tražim da se o tome Skupština izjasni u danu za glasanje. Hvala.

Osnovna prepreka za pristupanje EU nije poglavlje 23. nego 35. kojim se traži da priznamo secesiju Kosova i Metohije, odnosno da priznamo da je takozvano Kosovo isto država, kao i Srbija i niko kome je stalo do Srbije i ne treba da se ukrcava na taj voz, a mašinovođa EU ni sam više ne zna ni kuda ide ni zašto, a voz mu se rašrafljuje na naše oči iz dana u dan.

Hvala.

Hvala.

U pauzi rada Skupštine dobili smo dokaze i evropski parlamentarci su zaista zatražili da ne prođu kroz salu u kojoj je izložba posvećena Jasenovcu i stradanjima u Jasenovcu. Prema tome, tu je vladajuća grupacija u pravu, a ekstremno probriselska opozcija nije.

35/2 JJ/LŽ

Što se tiče MI - Glas iz naroda, mi ćemo ponoviti predlog da se uvrsti naša rezolucija o genocidu u NDH, kada budemo bili u redovnom zasedanju. Odgovornost vladajuće grupacije je što do sada već nije učinjeno. Takođe su, kolege iz MI - Snaga naroda, imali sličan predlog i to je trebalo uvrstiti takođe.

Da se vratimo na pravnu argumentaciju ovde se postavlja jedno važno pravno pitanje. Naime, pre izmena Ustava u Visokom savetu tužilaštva su mogli kao članovi da budu i glavni tužioci, i to se i događalo. Oni su koristili svoj uticaj i imali smo jednu zarobljenost. Republički tužilac, odnosno Vrhovni tužilac i četvoro, petoro glavnih tužilaca su dvostruko, jedanput po hijerarhiji koja je normalna za tužilačku organizaciju, a drugi put preko Visokog saveta ….

Dakle, oni su bili istih petoro, šestoro glavnih tužilaca, bili su i kroz tužilačku organizaciju i kroz Visoki savet tužilaca, to je ustavnim amandmanima onemogućeno jer bi inače sistem bio zarobljen kroz mali broj ljudi. Tako da sada po važećem propisu o prigovoru protiv obaveznog uputstva je odlučivala Komisija Visokog saveta tužilaštva u kojoj više nisu glavni tužioci. Ostao je Vrhovni tužilac, ali drugi nisu.

Za građane, prigovor, to je situacija kada glavni tužilac kaže javnom tužiocu u tom predmetu imaš da postupiš tako i tako, a javni tužilac smatra da to nije zakonito i piše prigovor. To je vrlo retko, to mora biti nešto dramatično da tužilac svom šefu kaže – ne, nisi u pravu. Mnogo je bolje rešenje da o tome odlučuje Komisija Visokog saveta tužilaštva u kojoj nema glavnih tužioca nego ovo što se predlaže da se vraćamo unazad i da viši, hijerarhijski viši glavni javni tužilac odlučuje o prigovoru, jer se vraćamo na koncept da nekoliko ljudi drži sve u svojim rukama. Zato nije dobar predlog izmena koji je dat, jer je prethodno rešenje otklanjalo uočeni od ranije nedostatak. Hvala vam.

Hvala.

Da nastavimo ovu raspravu…

Hvala.

U prvom delu ću ukratko govoriti o načelnim primedbama na set pravosudnih zakona, a u drugom delu ću se osvrnuti na tačku 1. gde konstituišemo komisiju vezano za kontrolu biračkih spiskova.

Pošto sam već govorio o pravosudnim zakonima, samo ću sada ukratko. Problem oko javne rasprave je u tome što u članu 17. Zakona o Visokom savetu sudstva tačka 25. i istom članu Zakona o Visokom savetu tužilaca tačka 26. je u nadležnosti tih organa predviđeno da oni daju mišljenje na predloge koji se tiču pravosuđa. To znači da je predlagač bilo ko, narodni poslanik ili Vlada, bilo koji ovlašćeni predlagač je dužan da službeno zatraži mišljenje tih organa, što ovde nije učinjeno. Inače, ta norma garantuje donji nivo javne rasprave koji je neophodan da se sprovede da bi se uopšte moglo ulaziti u sistemska važna pitanja. Naravno, idealno je kada govorimo o pravosuđu da imamo širu stručnu raspravu i širu javnu raspravu koja nadilazi samo stručnu javnu raspravu koja bi prethodila raspravi ovde u parlamentu.

Druge dve primedbe koje „Mi – Glas iz naroda“ imamo su da je analiza na osnovu koje se predlažu određene izmene zakonskih rešenja previše oskudna, hvata vrlo kratak vremenski period, bazira se samo na jednom podatku i statistike, umesto da uzima veći broj parametara. Time zapravo rešava stvari paušalno i at hok.

Dakle, nije sporno da je beogradsko pravosuđe preopterećeno i da je to velika tema već duži niz godina u stručnoj javnosti, ali mi imamo ogromno preopterećenje u Vrhovnom sudu, kada govorimo o beogradskom pravosuđu, mi imamo ogromno preopterećenje Upravnog suda, mi imamo izuzetno preopterećenje Višeg suda u Beogradu. Mi imamo u Drugom osnovnom sudu više predmeta po sudiji nego u Trećem osnovnom sudu, čije se rasterećenje predlaže formiranjem Četvrtog osnovnog suda ovim zakonskim predlozima.

Dakle, pravac razmišljanja predlagača je ispravan, ali uzima paušalno rešavanje samo jednog elementa od vrlo složenog problema sa kojim se mi suočavamo u pravosuđu kada je beogradsko pravosuđe u pitanju i to nikako nije dobro, jer se stiče utisak da tom jednom merom ćeš onda rešiti probleme. Naravno, problem je tu i što se govori da formiranje Četvrtog suda za Novi Beograd ne iziskuje sredstva, što je naravno nemoguće, da bi se izbegao zapravo ceo problem da sistemski zakoni teško da mogu da budu adekvatno predloženi od poslanika, iako je po Ustavu to moguće, zato što je potrebna međuresorna saradnja različitih organa u Vladi, ovde Ministarstva finansija zbog rebalansa budžeta, naravno.

Takođe se uvodi, i to je sada ovo što je i prethodni govornik govorio, uvodi se sudska jedinica Kosjerić i navode se argumenti zašto se to čini. Argumenti su dobro navedeni, ali zašto samo Kosjerić. Kada se uspostave kriterijumi u nekakvoj analizi, onda se to primenjuje na sve takve slučajeve u Srbiji. Ovako se stiče utisak da su u Kosjeriću glasali u korist vladajuće grupacije, pa su dobili sudsku jedinicu, a ovim drugima tek predstoje izbori, pa neka vide kako će oni glasati, ili se rađaju ovakve sumnje kao što smo čuli da postoji nekakva diskriminacija. Dakle, bez obzira na motive predlagača, kada se potpuno iskoči iz jednog sistemskog pristupa, to samo po sebi pravi problem.

2/3 MV/CG

Oko pojedinačnih rešenja ćemo koristiti ono vreme kada bude bila raspravo o amandmanima, pa se sada neću na tome više zadržavati, ali želim u preostalom vremenu da kažem da smo uz mnogo peripetija oko tačke 1, vezano za kontrolu biračkih spiskova i formiranja komisije, došli do dobrog ishoda. Dakle, to kašnjenje, moram da kažem, rezultat je pre svega nevladinih organizacija i ove ekstremno probriselske opozicije koja je bojkotovala taj rad, ali dobro, stigli smo do rešenja.

Predlog je da komisija i radno telo, odnosno radno telo koje je radilo na ovim rešenjima nastavi da radi rešavajući druga otvorena pitanja izbornog procesa koje kod jednog dela naših građana rađaju sumnju u legalnost i pravično funkcionisanje izbornog sistema, da bismo smanjili nepoverenje u izborni proces, kao što smo učinili sada ovim predloženim rešenjima za birački spisak.

Mi ćemo podržati tačku 1. naravno, ali, evo, poziv svim poslaničkim grupama da nastavimo da radimo i pripremimo dalja poboljšanja poverenja građana u birački proces negde do maja, juna meseca, da bismo to onda sve pripremili na vreme.

3/1 MZ/LŽ 10.25-10.35

Samo na kraju jedna stvar, u raspravi smo čuli od strane predstavnika ekstremno probriselske opozicije da oni pišu optužnice. Čitava ideja je u tome da se smanji pritisak i upliv na tužilačku i sudsku organizaciju, a oni kažu – ako mi dođemo na vlast, mi imamo napisane optužnice, pa ne samo da će vršiti uticaj na tužioce, nego će im davati partijske optužnice da onda oni samo to potpišu i daju svoj pečat. Prema tome, to su vrlo opasni pristupi i toga građani moraju biti svesni. Hvala.

Hvala.

Čuli smo sada od predlagača upravo ono što pokušavam da argumentujem u toku ove rasprave, nedovoljnu utemeljenost predloga.

Sam predlagač je, čitajući ono što i stoji u obrazloženju, rekao da će razvoj Surčina dovesti do većeg broja upravnih sporova kada govorimo o formiranju novog suda u Beogradu, Osnovnog suda.

Osnovni sud nije nadležan u upravnoj materiji. Navodite deo argumentacije koja teorijski ne može da se odnosi na Osnovni sud bilo koji. Jedna vrsta ne pripremljenosti.

Kada se govori o formiranju Četvrtog suda za Novi Beograd, on bi otprilike po broju stanovnika morao da ima oko 40 sudija. Sa pratećim osobljem, tu bi trebalo da radi oko 250 ljudi, sa posebnom zgradom, jer naravno sud mora da ima sudnice, pisarnice itd. i za sve to, kažete, nisu potrebna sredstva. Treba ga, naravno, opremiti i sve ostalo. Mora imati parking da bi bio dostupan itd.

Dakle, ideja rasterećenja je dobra, ali je pristup ad hok paušalan i sa nedovoljnom argumentacijom.

15/2 GD/MP

U obrazloženju ste rekli da Treći sud u 2024. godini ima priliv preko 7.000 predmeta. Pa, i u 2017. godini je imao preko 7.000 predmeta. Šta nam znači jedan parametar, prijem predmeta? U 2021. godini imao je skoro 70.000 predmeta.

Dakle, ako gledate samo dve godine, kao što vi radite, 2024. i 2025. godina, i uzimate jedan parametar, prijem predmeta, vi ne možete da analizirate na pravi način, čak i kada vam je intencija u pravom smeru rasterećenja preopterećenog beogradskog pravosuđa.

Hvala.

Ova prethodna rasprava zapravo dokazuje osnovnu tezu koju zastupamo tokom ove rasprave, kada se stvari rešavaju paušalno, i bez jasnih kriterijuma, i bez ozbiljne analize i argumentacije, onda naravno da se neko pita zašto nije urađeno i ovde i na drugom mestu i po kojim kriterijumima se negde radi a negde se ne radi.

Sve vreme pokušavam da objasnim da je reč o vrlo složenim stvarima i da volja nije dovoljna. Ovakve stvari mora da radi Vlada u saradnji sa VSS, Tužilaštvom i Vrhovnom sudu, i mora da uključi ukupnu stručnu javnost u pripremama ovakvih dokumenata, a zašto Vlada, zato što to zahteva saradnju i Minisartsva finansija.

Dakle, stvari su vrlo složene i taj argument zašto ne predlažete, zato što nije moguće rešavati probleme pravosuđa ad hok i na pojedinačnim slučajevima.

22/3 VS/MP

Ovde nije stvar u tome da treba Tutin i Preševo da dobiju sud ili da ne dobiju sud, stvar je u tome da se uspostave kriterijumi i principi na kojima će, kada se ulazi u novu mrežu sudova i tužilaštva u Srbiji na jednak način transparentno i jasno svima urediti novi sistem, a ne reći, jedan sud može ili jedna sudska jedinica kao Kosjerić može i tu se stavi tačka i sada smo ušli u pitanje uređenja sudova u Srbiji i to nije dobro i to je ova rasprava pokazala, jer se onda opravdano javljaju sumnje, a zašto, da li je to na nacionalnoj osnovi nekoj, neko će reći regionalnoj, neko će reći na nekoj trećoj osnovi, to je pogrešno i to je ono zbog čega smo i do sada ukazivali na nedovoljnu pripadnost ove argumentacije, koju zastupa ovlašćeni predlagača.

Još jedna samo stvar, veoma se često insistira na efikasnosti, nešto što je efikasno, može biti i izuzetno lošeg kvaliteta i najčešće kada se insistira pre svega na efikasnosti, i dobijamo sve gori i gori kvalitet sudskih odluka. Pravi način da se poveća efikasnost i kroz povećanje pitanje kvaliteta, kada dobijete na kvalitetu, vi vremenom dobijate i na efikasnosti. Dve trećine ili 70 posto odluka suda u Strazburu, u stvari protiv republike Srbije, odluke govore o nedovoljnom kvalitetu naših odluka.

23/1 GD/CG 13.45 – 13.55

To je centralna tema, a ne efikasnost izdvojena iz celog sistema zato što kao što se u izreci kaže „što je brzo, to je i kuso“, ne rešava vam efikasnost ključne probleme s kojima se pravosuđe u Srbiji suočava, nego kvalitet, a ništa u vezi kvaliteta ovde do sada u raspravi nismo ni čuli.

Hvala.

Koristiću vreme poslaničke grupe.

Tumačenje koje je dao ministar pravde nije tačno o tome da kada Vlada podnosi Predlog zakona iz oblasti pravosuđa onda mora da traži mišljenje Visokog saveta sudstva i tužilaštva, a kada to radi narodni poslanik onda to ne mora. To je pogrešno tumačenje zbog toga što odredba koja utvrđuje nadležnost i jednog i drugog saveta ne pravi nikakvu razliku prema tome ko je predlagač. Na svaki predlog od koga god da potiče, Predlog zakona, a vezan je za oblast pravosuđa u nadležnosti je i Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva da daju mišljenje. To ne zadire u pravo poslanika da podnosi Predlog zakona uopšte, samo je dužan za zatraži mišljenje.

Dakle, ovo je ministar Vujić potpuno proizvoljno ubacio suprotno zakonskoj odredbi koja reguliše tu materiju. To što nešto nije skoncentrisano u jednom propisu, recimo u Zakon o narodnim poslanicima i slično, nema nikakvog značaja jer važi princip jedinstva pravnog poretka u Srbiji i bezbroj situacija postoji gde je nešto regulisano odredbom jednog zakona, ali se mora voditi računa u sistemsko tumačenju šta je normirano u drugim zakonima.

Prema tome, ovde ta razlika na koju je ukazano apsolutno ne postoji i tu prosto ministar greši.

34/3 AL/IR

Iskoristio bih samo jedan deo, pošto me je bio demantovao oko odluka suda u Strazburu. Ministar je naveo da je ipak vezano za efikasnost dve trećine tih odluka, ja sam rekao obrnuto, da je vezano za kvalitet. Najverovatnije se razlikujemo u sledećem – 22% presuda protiv Srbije je vezano za suđenje u razumnom roku, a ta razlika do 55%, na koju pretpostavljam ministar ima u vidu, odnose se na izvršenja. To su situacije u kojima je sudski sistem doneo pravosnažnu odluku, samo postoji problem u daljem izvršenju. To nema veze najčešće sa sudskim sistemom nego sa izvršiteljem, sa dužnicima. U značajnom broju slučajeva država ne plaća svoje obaveze itd.

Dakle, lavovski deo našeg problema je vezan za kvalitet. Na primer povreda prava na imovinu vam čini 36% odluka protiv Srbije i tako redom.

U tom smislu sam samo hteo da pojasnim stvari i argumentacija koju je ministar dao o tome da će se voditi široka rasprava oko mreže sudova zapravo potvrđuje argumentaciju Mi glas iz naroda da je neophodno na taj način pristupiti problemu izmena sistema i organizacije sudova i tužilaštava u Srbiji, a ne na način kako je to urađeno ovim predlozima, nesporeći pravo predlagača da podnese takve predloge. Hvala.

Dakle, ministar nam je sada objasnio da on može da učita da neka odredba ne važi kada misli da ne važi, bez obzira kako ona glasi. Dakle, niko ne spori objašnjenje procedure kada je predlagač Vlade, ali se učitava nepostojeći deo odredbe u Zakonu o Visokom savetu sudstva i tužilaštva, kao da tamo piše da ti organi daju mišljenje na predloge pravosudnih zakona kada ih podnosi Vlada. Toga nema. Oni daju mišljenje i tačka. Uostalom, i Visoki savet sudstva koji je tražio da se ovi

35/2 MV/MJ

zakonski predlozi povuku iz procedure takođe deli pravni stav da je mišljenje bilo neophodno pribaviti pre ulaska u proceduru.

Što se tiče, sad smo se dogovorili i razumeli bolje oko suda u Strazburu, ali kada razmatramo problem sudstva, onda metodološki, bez obzira kako se iskazuje statistički za neke druge potrebe evropskih integracija, mi kada razmatramo problem sudstva metodološki treba da izdvojimo problem izvršenja, iako je to veliki problem, jedna specifična grupa pravnih pitanja, da bismo mogli da odlučujemo da li nam sistem funkcioniše dobro ili loše, odnosno da bismo locirali da je kvalitet najveći problem i preko povećanja kvaliteta doći ćemo do veće efikasnosti, gde onda naravno pitanje kako povećavamo kvalitet otvara čitav niz drugih pitanja za druge rasprave. Hvala vam.

Hvala.

Poslanička grupa Mi – Glas iz naroda, u objedinjenoj raspravi opredelili smo se da govorimo o pravosudnim zakonima i kasnije tokom rasprave potpredsednik Skupštine gospodin Jovan Janjić će govoriti o kulturnim dobrima. Odmah da kažem – mislim da su te odluke u pogledu kulturnih dobara izuzetno dobre i to maksimalno podržavamo, a ove pravosudne zakone ne podržavamo i ja ću sada izneti argumentaciju zbog čega.

Tačna je konstatacija da smo u prethodnih godinu dana imali jedan broj, i to ne mali broj, sudija i tužilaca koji su se upustili u političku delatnost koja je njima zabranjena i time su bitno doveli u sumnju pretpostavku nepristrasnosti u njihovim odlučivanjima, što svakako predstavlja problem koji mora da se adresira i da se vidi kako da se izađe iz te neželjene situacije. Međutim, odgovor ne sme da bude da vladajuća grupacija treba da poveća grupu onih sudija i tužilaca koji će osluškivati šta želi vlast, nego treba da uđe u argumentovanu raspravu i pridobije ključni, centralni deo i sudija i tužilaca koji nisu ni na jednoj političkoj strani, nego su profesionalci.

Izostanak javne rasprave kod predloga pravosudnih zakona koji ulaze u vrlo osetljiva pitanja, pogotovo mreže sudske i tužilačke, a onda naravno i svih drugih predloženih izmena, bez javne rasprave šalje potpuno pogrešan signal. Na taj način vladajuća grupacija odbija od sebe najkvalitetniji deo ljudi koji rade u sudovima i u tužilaštvima, zato što se odnosi prema njima sa nipodaštavanjem. Ne možete menjati nešto što je vezano za pravosuđe, a ne voditi široku raspravu. Naravno, ona bi morala da obuhvati i nevladin sektor, ali pre svega ljude koji rade u tužilaštvu i u sudovima.

Taj izostanak je prekršio i zakonsku obavezu. Naime, visoki saveti imaju prava i dužnost da daju mišljenje na sve predloge i izmene pravosudnih zakona. To nije vezano za to ko je predlagač, da li je Vlada ili narodni poslanik. Uvek se mora tražiti mišljenje visokih saveta sudstva i tužilaštva, što ovde kao minimum minimuma takođe nije učinjeno. I ako se ima i kada se ima kvalitetna argumentacija, ne treba uopšte sumnjati da će taj centralni deo i tužilaca i sudija podržati takve predloge i time će se ojačati ukupni napor da izađemo iz nedopustive politizacije pravosuđa, što imamo kao problem. Realno ga imamo kao problem.

Ne može se prelaziti olako u situacijama kada Visoki savet da negativno mišljenje. Recimo, imali smo jedan sad predlog Ministarstva pravde koji je dobio negativno mišljenje. To znači da se mora vratiti na doradu, da se mora izraditi bolji predlog i da se mora dati bolja argumentacija. Vlast ne treba i ne sme da se bavi time da poveća svoj politički uticaj, kao kontru političkom uticaju koji postoji na drugoj strani u tom pravosudnom sistemu.

9/2 MZ/MT

Tačno je da mi imamo, po mom mišljenju, nedopustive uplive stranih sila na pozicijama vrlo visoko rangiranih funkcionera, pre svega u tužilačkoj organizaciji, ali to je stvar BIA-e. To ne može da reši ni zakonodavac, ni Narodna skupština, ni Vlada. Za takve situacije nedopuštenog upliva postoje bezbednosne službe koje su dužne da zaštite državu kada i ako dođemo u situaciju da su nam se infiltrirali ljudi koji više vode računa o stranim nego o našim interesima. Po mom mišljenju, mi smo nažalost u dobroj meri u takvoj situaciji danas, ali to je onda odgovornost pre svega BIA-e.

Zašto je uopšte problematično kada narodni poslanik predlaže zakon kojim se menja struktura sudske i tužilačke organizacije? Zato što to zadire i u budžet, zadire i u pitanje Ministarstva finansija, zadire u pitanje Ministarstva pravde, u smislu logistike, zgrade, opreme i svega ostaloga, zadire u pitanje kasnije VSS-a da se opredeli potreban broj sudija, što je gotovo nemoguće da se uradi kada predlog zakona dolazi od narodnog poslanika.

Tačno je lociran problem preopterećenosti beogradskog pravosuđa. Dakle, nije pogrešno što je taj problem koji postoji godinama istaknut u ovom zakonskom predlogu, kada se predlaže uvođenje novog osnovnog suda u Beogradu, kao četvrtog, ali je argumentacija potpuno manjkava i ne sagledava celinu problema ni izbliza. Na primer, kao ključni argument se navodi priliv predmeta u poslednje dve godine i kaže se – u 2025. godini je to bilo 6.000 i nešto, u 2024. godini 7.000 i nešto. Ali mora se imati neuporedivo duži sled kroz godine. Na primer, isti sud je 2021. godine imao preko 60.000 predmeta.

Morate da imate analizu svih sudova, ne samo u Beogradu, nego u celoj Srbiji, da biste videli trendove, da biste videli u kom pravcu se stvari odvijaju. Nemate jasno određene kriterijume zašto nešto radite. Na primer, u prethodnoj godini opterećenost po sudiji u beogradskim sudovima kod Drugog osnovnog suda bila je veća nego kod Trećeg. Na primer, tačno je da se pogrešno gura pod tepih problem preopterećenosti beogradskih sudova, da bi građani to razumeli, otprilike jedna trećina sudija koja radi u beogradskim sudovima rešava oko dve trećine predmeta u Srbiji. I obrnuto, ovi drugi su neupredivo više rasterećeni.

Postoji problem i kod Novog Sada, nešto manji kod Kragujevca i Niša, ali kod Beograda je to dramatičan problem već godinama. Ali on se ne može rešavati tako što će se izvući neke dve cifre u neke dve prethodne godine jednog suda i onda donositi odluka šta treba tu da se radi. Jedan deo tog problema preopterećenosti može se rešiti izmenom procesnih zakona, jedan deo, i to je takođe vrlo veliki problem. Naša tužilaštva i sudovi imaju nedostatak hronični od oko 15% sudija i tužilaca u odnosu na sistematizaciju. Ako biste popunili sistematizaciju koja je predviđena, dobar deo opterećenja bi takođe bio rešen i onda u ostatku se vraćate i razmišljate na koji način rešavamo probleme koji nam preostaju. Vrlo verovatno da je onaj nekadašnji sistem sa pet opštinskih sudova u Beogradu bio neuporedivo bolji, pa smo lutali, sveli smo to na dva, imali smo pet plus četiri za ove prigradske opštine, pa smo sveli na dva, pa vratili na tri, pa sad vidimo da to dalje ne valja.

10/1 JJ/LŽ 11.35 – 11.45

Dakle, složena su pitanja, zahtevaju široku raspravu, duboku analitiku, duboko razumevanje, odakle sve dolaze problemi i kako ih možemo smanjivati i rešavati bez ulaženja u nepotrebne dodatne troškove, a onda u ostatku, naravno, predvideti i uvođenje novih sudova. Naravno, argumentacija da se Surčin razvija, pa će to stvoriti nove sudske postupke, je kako bih rekao, ili kontradiktorno, ili predlagač nije domislio šta u stvari hoće da kaže, jer hoće da kaže da u tom razvoju se neće plaćati fer cene za eksproprijaciju pa će to generisati novu količinu postupaka pred sudovima. Zato treba da osnivamo novi sud?

Dakle, to nisu valjani argumenti i to nije argumentacija koja može da opravda olako ulaženje u vrlo složena pitanja, kao što su organizacija sudstva. Nijedan jedini razlog ne postoji da se svi ti problemi adresiraju kroz jednu vrlo široku jasnu i sveobuhvatnu raspravu upravo sa ljudima kojih se to najviše tiče, jer nikako ne smemo doći u jednu zabludu, jednu grešku, da je većina ljudi koji rade u tom sistemu pogrešna, izgubljena, politizovana. Nisu, većina su profesionalci koji i te kako dobro razumeju argumentaciju, koji i te kako mogu da doprinesu svojim znanjem, iskustvom, idejama u iznalaženju konačno boljih i održivih rešenja na dugi niz godina koje su pred nama.

U tom smislu stvar je kod tužilačke organizacije još gora. Uz svo uvažavanje ljudi, naših sugrađana koji žive u Vladičinom Hanu i Surdulici, koji su adresirani kao problem oko tužilačke organizacije u ovim predlozima, u ovom trenutku Više tužilaštvo u Leskovcu, od petoro tužilaca po sistematizaciji ima dvoje. Jedna koleginica ide u penziju u aprilu, i u martu mesecu uzima naravno, godišnji odmor, i nije više tu, to je sada, i jedan grip, jedna bolest ostavlja Više tužilaštvo u Leskovcu bez tužioca, bez ijednog tužioca.

Dakle, to su dramatični primeri neodgovornog vođenja kadrovske politike od strane naravno, pre svega vrhovnog tužioca pogotovo što je gospođa Dolovac već 15 godina, i sada već nešto više na toj funkciji. Takvih primera u području apelacije Novi Sad nemamo, nepopunjenost sistematizacije, a negde je to toliko zapušteno da dovodi do blokade mogućnosti funkcionisanja, vodite računa višeg tužilaštva, u jednom gradu koji je i te kako značajan za Srbiju kao što je Leskovac, na primer.

Dakle, potrebno nam je poboljšanje normative, kada je u pitanju pravosuđe i u pogledu procesnih zakona i u pogledu organizacionih zakona. Potrebno nam je da neke pozicije bolje definišemo i u odnosu na Visoki savet sudstva i tužilaštva, ali ne ovako, ne kao kontra mera da kažemo, sudijama i tužiocima koji su se prilično obrukali u ovih prethodnih godinu dana upuštajući se u politiku, nego u jednoj smirenoj, argumentovanoj, sveobuhvatnoj raspravi i onda ćemo doći do stabilizacije Srbije.

Onda ćemo doći da najveći deo tog sistema podržava promene koje se onda donose u Skupštini, naravno, pre svega u saradnji sa Vladom, jer kažem dobar deo tih poteza zahteva među ministarske odluke, pre svega Ministarstva finansija i Ministarstva pravde i ovo nije put kojim treba ići u rešavanju ovakvih problema.

Zbog toga ćemo mi u danu za glasanje glasati protiv pravosudnih zakona, a ove druge tačke dnevnog reda ćemo podržati sa velikim zadovoljstvom, ono što su odluke iz oblasti kulture. Hvala.

Samo vodite računa kada govorite o tzv. reformi, da se to ni na koji način ne odnosi na mene. Obrnuto, moja supruga Dragana Boljević je ostala bez posla tada i ja sam iz sata u sat preživljavao tu borbu da se to ispravi.

Drugo što sam hteo da vam kažem, nemojte koristiti da ja nešto priznajem. Ja iznosim svoje stavove. Nisam ja doveden ni u kakvu iznudicu pa da nešto priznajem, nego sam imam svoja ubeđenja i svoje stavove. Oni se ponekada slažu sa vašim stavovima i ja nemam nikakvih problema sa tim. Ali, to nije nikakvo priznanje, nego prosto mislimo isto, nekada mislimo različito. Ono gde se razlikujemo, to je što po mom mišljenju vi ne razumete značaj široke, ozbiljne, argumentovano dobro pripremljene javne rasprave, jer način na koji se uvode ovi zakoni u skupštinsku proceduru, verujte mi ili mi nemojte verovati, dovode do toga da najbolji deo sudija i tužilaca ima otklon i otpor prema takvim postupcima i ja sam samo na to hteo da vam skrenem pažnju. Hvala vam.

Hvala.

U prvom delu ću govoriti oko nekih nedoumica koje su se pojavile tokom ove rasprave, ne da objasnim, jer bi to bilo prepotentno, nego da ponudim jedno objašnjenje tih raznih činjenica, a u drugom delu ću govoriti o kriterijumima kojima bi trebalo da se vodimo prilikom izbora kandidata za sudije Ustavnog suda.

U javnosti, pre sednice i tokom sednice, juče se pojavila jedna nedoumica, da li je kandidat na listi kandidata sa koje predsednik imenuje sudije, prof. dr Jelena Vučković, kandidat SNS, nije onaj kandidat Mi – glas iz naroda, pošto sam unutar naše poslaničke grupe ja istaknuti pravnik, onda je realno to kandidat kojeg sam ja predložio i reći ću vam na njenom primeru, koji su to kriterijumi koje mislim da treba da imamo i inače kada budemo birali sa liste koju je predložio predsednik republike.

Naime, ovde se pojavila nedoumica oko toga da prof. dr Jelena Vučković nije prisustvovala jednoj sednici VSS i odatle se izvukao neki zaključak o nedostatku njenog kredibiliteta, ali to je sednica na kojoj je glasanje bilo jednoglasno, to nije sednica u kojoj član pokazuje svoj karakter, jer prosto je svejedno i da je bila i da nije bila, odluka bi bila potpuno ista.

Ono što je mene vodilo, to su situacije u kojima je ona ostajući u manjini, iznosila svoju pravnu argumentaciju na jedan ubedljiv način, iznosila je i u pisanoj formi koja govori o jednom vrlo visokom nivou logičke slednosti jednog jasnog literalnog izražavanja i jednog poznavanja prava, daleko iznad onih kriterijuma koji je Ustav predviđa, kao kvalifikatorne razloge i eliminatorne, zavisi iz kog ugla gledate za sudiju Ustavnog suda.

Dakle, vrlo je važno da sudija Ustavnog suda karakterno čvrsto stoji na tome da će doneti odluku, a ne bežati od donošenja odluka, onda kada mislim da je stvar dovoljno raspravljena za meritorno odlučivanje, da se neće plašiti da ostaje u manjini i da će uvek iznositi svoj stav u raspravama koje prethode u donošenju odluke, jer kroz takvo postupanje se zapravo podiže ukupna pravna kultura, u razumevanju tumačenja Ustava i ustavnosti Republike Srbije.

Druga zabuna je u tome, naime Ustav predviđa da je Ustavni sud, ne sudije, nego Ustavni sud samostalan i nezavisan organ. Drugim rečima, zbog građana, sudije Ustavnog suda nemaju one garancije koje imaju sudije inače. Zašto? Pa, zato što su svi kandidati, zapravo oslonjeni na određene političke opcije. Ovde se postavlja, kao nekakav problem u tome što je kandidat u političkom smislu povezan sa ovim ili onim predlagačem, ali to tako i treba da bude. Zašto?

Zato što sam Ustav je pravno-politički akt, sam Ustav, sve ispod njega mora biti u saglasnosti ili ne sme biti u suprotnosti sa Ustavom, ali kod kreiranja Ustava reč je o suverenu, kod nas su to građani, koji u jednom delu odluku donose neposredno izjašnjavanjem na referendumu, u toj proceduri, a u drugoj proceduri preko narodnih poslanika.

15/2 VS/VZ

Prema tome, besmislena je primedba o određenom političkom dodiru između partija ili organizacija i kandidata i to je kod sudija Ustavnog suda normalna stvar i vratiću se kasnije na to zašto je to dobro da bude. Kod tumačenja normi.

Druga stvar je bila, da je Ustavni sud u krnjem sastavu, što je vrlo tačno i govorilo se o primanjima sudija Ustavnog suda i time opravdavalo zašto Vrhovni sud nije izglasao i popunio upražnjena mesta. To nije korektno. Naime ustavni sud ne može ništa, i stvar je VSS i VST da na zajedničkoj sednici predloži kandiate a Vrhovni sud na opštoj sednici da bira, ali to ne oslobađa od odgovornosti predsednike VSS i VST. Bez obzira što ne postoji podzakonski akt, koji je inače vrlo jednostavan i da naprave tih nekoliko pravila i zakažu zajedničku sednicu. Na primer zajednička sednica Skupštine Republike Srpske i naše, ona ima tehnički problem neki zbog razdaljine Banja Luke i Beograda, ali to je jednostavna stvar. Ovi ljudi sede u istoj zgradi, oni godinama ne rade svoj posao i sede u istoj zgradi. I ne daju predlog Vrhovnom sudu, da bi mogao da odlučuje, a odgovornost je i predsednice Vrhovnog suda koja treba da zakaže opštu sednicu i da reši pitanje nedostatka sudija Ustavnog suda, jer je to u interesu građana, da Ustavni sud radi u punom kapacitetu, i to nije uopšte dovelo u pitanje niti je rešilo tu stvar i tu je odgovornost na oba saveta i na predsednici Vrhovnog suda Srbije.

Rečeno je da je Savamala neka prekretnica u rušenju pravnog poretka Srbije i to nije tačno. Ključna dva udarca koja smo imali bilo je ovo o čemu je više puta govoreno, a to je 2009. goidne, to je bio jedan tihi državni udar, gde je uz pomoć EU i Amerike, zapravo tada vladajuća grupacija htela da potpuno stavi pod kontrolu i sudstvo i tužilaštvo.

Nešto što javnost ne zna, bila je jedna vrlo velika borba koju je vodilo pre svega Društvo sudija Srbije, ali i udruženje tužilaca, da bi javnost znala u to vreme predsednica DSS je bila moja supruga Dragana Boljević, danas sudija Vrhovnog suda, tada razrešena i dovelo je do toga da je morala da se uradi proces revizije reforme tog procesa sa ambicijom da se vrati jedno deset posto sudija i tužilaca, a da ustvari bude kako je bilo na početku za 90 posto ostalih. Tu je Ustavni sud donosio neke odluke koje su bile polovične, ne baš najbolje, ali je prelomna tačka bila kada je tada komesar za pridruživanje gospodin File, u Evropskom parlamentu izvestio da je taj proces revizije, manje više u redu. Njegovi stručni timovi koji su nadgledali taj proces su mu kao materijal dostavili da je taj proces travestija pravde i preko određenih veza našli su se kontakti sa parlamentarcima u Evropskom parlamentu, koji su pustili gospodina Filea da se izleti i onda izašli u javnost i rekli mu – pustite vi Srbiju, kako vi mislite da mi možemo vama da verujemo, ako vi od vaših ljudi imate da je travestija pravde, a nas izveštavate da je manje više sve u redu i to je dobro zbog ove tačke gde imamo izveštaj Evropske komisije koja sada treba da se prihvati kao sveto pismo i onda je gospodin File kada je bio suočeno sa time, da blago govoreći govorio neistinu u parlamentu, evrpskom i na kraju je ustavni sud doneo odluku kako je trebala da bude doneta.

Dakle, iz jedne mukotrpne situacije, tu nije slomljen pravni sistem Srbije, nego smo se ipak, bila je namera da bude slomljena, ali kroz turbulencije smo se ipak vratili na pravu stranu. Ključni deo slamanja je bila odluka Ustavnog suda u Briselskom sporazumu. To je problem za pravni sistem. Ustavni sud je doneo odluku da to uopšte nije pravni akt, i četvoro sudija ustavnog suda je izdvojilo svoje mišljenje i dalo obrazloženje i to je vrlo pohvalno i treba podržavati takve stvari i celokupna naša stručna javnost i ja sam to pratio preko 30 radova naših najistaknutijih sudija ustavnog prava, organizacionog prava i teorije države i prava.

16/1 JD/MT 12.35 – 12.45

Svi su stali na stanovište da je odluka pogrešna i da je ovih četvoro sudija koji su izdvojena mišljenje u stvari bili u pravu.

Problem je nastao, i to je sad problem, u onom trenutku kada je izvršna vlast nastavila da sprovodi Briselski sporazum. Ako nešto nije pravni akt izvršna vlast ne može da ga sprovodi. Uopšte ne može da ga sprovodi.

To je bio kritičan trenutak ovde oko Savamale vrlo kratko. Problem je što dežurni policajac, čovek koji upravlja policijom grada Beograda uveče kad je čuo da postoji neko rušenje nije poslao policiju, a morao je da zna i sigurno je znao da je to nezakonito. Zašto? Zato što po našem pravnom sistemu ni izvršitelj sa pravnosnažnim rešenjem o izvršenju i sa pravnosnažnom prethodnom nekom sudskom odlukom u to doba, gluvo doba noći, ne može da ruši. Tu je problem i problem što se stalo na tome da je samo taj policajac krivično odgovarao ali se nije dalje ispitivalo.

Na kraju, pošto mi je ostalo samo nešto više od minut i po – važno je kod kriterijuma za izbor da karakterno to budu ljudi koji donose odluke kada su uvereni da je stvar zrela za odlučivanje, koji se ne plaše da diskutuju kada ostaju u manjini, verujući u svoju argumentaciju i korigujući svoj stav kada čuju bolju argumentaciju, koji se ne plaše da pišu izdvojena mišljena i koja će, tu je sad ključna stvar i zato je dobro da budu vezani za politiku, koncept vladavine prava korigovati pravdom. Pravedna vladavina prava nije isto što i koncept vladavine prava. To znači da u nekom trenutku društveni ili državni interes može biti veći i značajniji od pojedinačnog ljudskog prava i onda sudija Ustavnog suda ne može i ne sme da ide za time da ruši državu, makar i postojali argumenti da je u izvesnoj meri neko pravo povređeno, ali naravno samo izuzetno kada se to stvarno na taj način događa.

Bojim se da mi u našem obrazovnom procesu i u javnom prostoru previše imamo pravnih teoretičara koji apsolutizuju vladavinu prava. Ona se suštinski zasniva na ideologiji kraja istoriji, da je sve rešeno, nema više o čemu da se diskutuje, samo uzmete pa primenite stvari i stvar je gotova, a mi svedočimo da Amerika i Brisel ne mogu da se dogovore kako izgleda tačno taj kraj istorije kao ključne figure zapada, a ne celog sveta.

Tako da je dosta važno da u narednim periodima manje vodimo računa ko je čiji. Vi ste uglavnom sve ove ljude koji su bili u javnom prostoru kritikovani vi ste ih birali. Nije tu ništa kriva izmena Ustava. Svi su oni izabrani pre, ovde u Skupštini.

Prema tome, imamo jednu alatku koja je dobra, kao kad bi meni neko dao šrafciger, i time ću da završim, i ja onda krenem da odšrafim i posečem prst. Pa, neću baciti šrafciger nego ću bolje naučiti da pravilno koristim alatku. Tako i sa našim ustavnim promenama i u tom pravcu treba razmišljati i ne verovati da je neko vaš. Mislim da ste se dovoljno opekli i da tu treba sada da potpuno drugačije pristupite izborima.

Hvala vam.

Hvala.

Pitanje će biti upućeno Vladi, odnosno predsedniku Vlade, a tiče se Naftne industrije Srbije.

Od početka „Mi – Glas iz naroda“ je govorio da su takozvane sankcije Sjedinjenih Američkih Država udar na suverenitet Srbije. Zašto takozvane sankcije? Sam pojam sankcije sugeriše da je neko narušio prethodnu normu kako ne treba raditi, pa onda sankcijom dovodiš u neki balans pravni poredak. Oni koji su navodno uveli sankcije u stvari krše sve moguće norme međunarodnog prava. To što oni rade, a nazivaju sankcijama, u pravu se vrlo precizno naziva iznudom.

Prema tome, za Srbiju je pitanje da li će prihvatiti da se povinuje iznudi ili neće štiteći svoj suverenitet? Zamislite da vam je neko gost u kući i dođe neko i kaže – taj tvoj gost mora da ide napolje. Da li biste se vi kao domaćin usprotivili tome ili biste gostu prišli i rekli – znaš šta, stvarno moraš da ideš iz moje kuće jer te neko drugi izbacuje? Ista stvar je sa stranim investitorima. Dozvoliti da u Srbiji neko sa strane određuje ko može, a ko ne može da posluje, iako posluje po pravilima Republike Srbije, teško je ugrožavanje suvereniteta Republike Srbije.

Godine 1914. Austrougarska je htela da sprovede istragu, pa smo rekli da je to težak napad na suverenitet, jer je to neprihvatljivo za svaku državu koja drži do sebe. Sada nam neko sa strane kaže ko može, a ko ne može da posluje u našoj zemlji i još nam preti dalje dodatnim iznudama.

Imali smo sada izjavu ministra Ruske Federacije, gospodina Lavrova, koji je rekao da ta mogućnost da se ne prihvate američke sankcije uopšte nije razmatrana. Pošto smo na najvišem nivou obavili razgovor sa gospođom Ursulom fon der Lajen, ne znam koje savete smo mogli da dobijemo, jer je to žena koja zastupa politiku nanošenja strateškog poraza Ruskoj Federaciji i time vodi čitav svet u treći svetski rat, koja vodi politiku koja dovodi do uništavanja industrije Evropske unije, sada planiranom

1/3 MV/JG

krađom imovine hoće da uništi i finansijski sektor EU, ne primenjuje demokratska pravila unutar EU, odnosno koristi sva moguća nedemokratska sredstva protiv onih lidera država kojima se ne sviđa ideološki itd.

Sada je vreme i poslednja prilika da naša delegacija na najvišem nivou, dobro bi bilo da u toj delegaciji bude i guvernerka i idealno bi bilo da bude i predsednik države, odmah, u najkraćem mogućem periodu otputuje u Moskvu, sedne sa našim partnerima, suštinski dokazanim prijateljima u odbrani naših strateških, nacionalnih interesa, ali i ekonomski koji nas podržavaju već više decenija u tim našim gasnim i drugim aranžmanima, ne samo u ovim geostrateškim pitanjima i pitanjima teritorijalnog integriteta, sednu i razmotre sve opcije sa pozicije, pod jedan - neće se prihvatiti iznuda SAD i pod dva - neće se uraditi ništa bez saglasnosti u ovom slučaju ruskog investitora, ali i bilo kog investitora u Srbiji jer sve smo ih pozvali da dođu u našu zemlju i ulože sredstva garantujući im bezbednost njihovih ulaganja.

2/1 JJ/IR 10.20 – 10.30

Dakle, pitanje glasi za gospodina Macuta, da li će organizovati do kraja ove nedelje ili u najkraćem roku da delegacija na najvišem nivou ode u Moskvu i raspravi sva otvorena pitanja koja se naravno pojavljuju kada se pođe od pozicije suvereniteta Srbije i otpora onome ko hoće iznudom da postigne neke svoje rezultate, ali se onda zajedno sa partnerom dođe do poteza i mogućih rešenja, pa ako budu neuspešna onda su zajednički neuspešna što nam otvara potpuno novu diplomatsku dimenziju i čuva prijateljski dobre odnose sa Ruskom Federacijom? Hvala vam.